Jelena Vukašinović

JEDNOST

Izdavač

Samostalno izdanje autora

Dizajn korica

Aleksandar Mihajlović

Elektronsko izdanje

Beograd, 2013. godine

© 2013 by Jelena Vukašinović

ISBN 978-1-304-73458-7

JELENA VUKAŠINOVIĆ

JEDNOST

Knjiga promena II

2

PESMA O SREĆI

Ranjena duša ostade sama, u noći ovoj što život zove,

puna gorčine i osećanja molitvu Gospodu mislima poje.

Nije to duša što smrt sad čeka, velika reka života teče,

al ko će dušu smiriti ovu u ovo tužno sumorno veče?

Sad strah je istina koja je čeka, da prođe putem pročišćenja

kad duša bude radosna bila biće i sjajna slika njena.

Ona sanja snove o sreći, snove o beskrajnom polju cveća,

ipak u času kad mora leći slika je jedna bez smisla njena.

To slika jeste beskrajne tuge što nosi sobom u život večni

jer nije sanjala po šta je došla i žali sada što mora reći,

da sve je samo igra bila nekih sumornih mračnih sila,

što mora sada kad kraj već čeka ostavit tužna lica mila.

Al nek zna svako što mora znati da smrt je život lepši od

snova, da nema veće sreće za dušu nego što duša sanja ova.

Za mladih dana sve je bilo više od svega što je htela

više od pesme ili tuge više od svega što je smela.

Rekla bi sada ova duša da život njen je radost Boga,

da sanja krila dok je sama i svesna svega i svesna toga.

3

Sa pesmom nije nikad kasno da život večno dođe nama

ipak kada sve jednom prođe, na put večni poći će sama.

I nema suza koje liju i nema sreće veće od toga

da konačno sretne na putu njenom milog i dragog Boga.

Jer jedan samo ima put za duše čiste od straha ljudi

da sa prolaskom kroz tunel večni duša tek počinje da se budi.

Dok živi život ona sanja da istine nisu samo sene

koje će proći kao ljudi što prolaze kroz dane njene.

Da život jeste ono što nije ni svrha ni subina duše njene

da nebo ima, o Bogu hvala, svega što treba da se krene,

u istinu u pobedu u nove zore, u zore koje odnose tugu

jer tužno je kad gledaš sreću, a ti živiš sudbinu drugu.

Ovo nije pesma o duši koja će otići na put kraja

ovo je pesma o sreći samoj koja je počela da se javlja

kroz zrake ponoćog plesa, meseca i zvezda na nebu gore,

ovo je pesma o svim ljudima koji su živeli na zemlji srama,

koji su voleli, a nisu rekli da život jeste samo kad jesu,

ovo je pesma za duše koje na put bez kraja odnose pesmu.

4

Ovo je pesma o pesmi samoj što od Gospoda dođe do mene,

da me podseti da mi kaže šta jesu sada želje njene.

Da mi ostavi na poklon dugu koja nije imala boje

da mi ostavi u život tugu koju je nosila godine ove.

Ovo je pesma o ženi svakoj što daje sebe radi ljudi

al ne zna ona da svakom jednom samo Gospod može da sudi.

Ovo je pesma o mojoj sreći što istina se danas zove,

ovo je samo jedan uzdah iz grudi prepunih tišine svoje.

Jer da je rekla kad nije smela da sreću želi više od svega

ne bi sad bila tu gde jeste, ne bi to bila posle svega.

Bila bi slobodna da piše pesme koje joj duša nekada sanja,

bila bi slobodna da slika život koji je prepun osećanja.

Bila bi voljena više od svega i sada sa kosom sedom

bila bi voljena al sad je samo tužna i umorna od svega.

5

I

Sećala se često susreta sa samom sobom, kako je

volela da kaže, objašnjavajući prijateljima kako su se ona i

Alek upoznali pričajući zatim takve detalje da se i on pitao

kako je sve to pamtila. Kako je mogla da zapamti miris

pečenog hleba koji je dolazio iz kuhinje, kako se sećala pesme

koja se čula u restoranu, kako je opisivala ukus hrane koju su

jeli. On je pamtio, ali istina je - on je pamtio samo nju. Njene

oči i to kako se osećao dok ju je gledao. A ona, Ljiljana, znala

je da trenutak u kojem se susrela sa samom sobom jeste

najveličanstveniji trenutak njene duše, pa onda kako i ne bi

pamtila sve ono što ga je pratilo. Ipak ono što tada nije znala,

a sada veoma dobro zna jeste to da je susret samo početak,

da je taj dodir direktnog iskustva istine samo ključ za ulazak u

6

beskonačan svet susreta sa svojim malim i veliki strahovima,

sa tugama koje su ostale nedorečene, sa neispavanim

pesmama, sa odricanjima od sopstvenog postojanja. Svet u

kojem se susreću konačnost i beskonačnost, dobro i loše, kraj

i početak, pravda i nepravde. Naš unutrašnji svet suprotnosti

koji boji naše dane, naše odnose, naše istine, naše živote.

Trenutak susreta samo je početak dugog putovanja do

jednosti, putovanja koje često jeste preteško za jedan život,

ali koje oslobađa dušu zauvek. Put jednosti.

Sećala se i tog jutra kada su se probudili posle konačnog

spajanja u noći u kojoj su zvezde slavile lepotu konačnosti

prvi put, kako mu je dala jedan neobičan odgovor na jedno

obično pitanje. Izgledalo je sada da se taj susret mogao

nazvati početkom. Ali je, u stvari, taj susret bio samo

nastavak priče koja je počela i pre samog rođenja. Kako često

živimo u zabludama da postoji nešto što predstavlja početak i

kraj, da postoje svetlost i tama, da postoje dobro i zlo, da

postoje sloboda i ropstvo, svesno i nesvesno, unutrašnje i

spoljašnje... božansko i ljudsko. Znala je, posle svih tih

godina, da je susret bio samo uvod na njenom putu

ujedinjenja sa sobom samom.

Te noći vodili su ljubav, činilo joj se, prvi put. Pitala se kasnije,

sećajući se te noći, kako je ikada mislila da je znala šta znači

voditi ljubav i zašto se to, u svom najuzvišenijem obliku, baš

tako zvalo. Vođenje ljubavi! Zašto? Dobila je odgovor kada se

konačno prepustila, svesna da je ta noć sve što ima i bila je

spremna da celu sebe da samo da ta noć traje zauvek. Kada

7

ju je dodirnuo osetila je da se zvezdana prašina sliva u

slapovima preko njenog tela obasipajući ga čarobnim

osećanjem treperavosti postojanja. Nije mogla da veruje da

je silina samo jednog malenog dodira mogla da poremeti sve

tokove njene energije, pa se zapitala da li je još uvek na

zemlji. Ako između vođenja ljubavi i ljubavi univerzuma ima

neka veza onda je, mislila je, svako spajanje dve strane istoga

moralo da ima sličan doživljaj, blagoslov ljubavi Boga zbog

jednosti postojanja. Ali te noći nije mislila o tome. Dok ju je

ljubio, imala je osećaj kao da hoda po oblacima ispunjena

leptirima, ah ti poljupci...

Nije tada još uvek znala, iako je prošla toliko toga, da

vođenje ljubavi zapravo znači spajanje dva dela istoga u

jedno i da sam taj čin znači slavljenje Boga i prevođenje

ljubavi kao najjače sile u univerzumu u svet materijalnog

postojanja. Taj trenutak trebao je da posadi seme ljubavi na

jednom dalekom mestu, jedne daleke planete, koje jednog

dana može postati okean. Vođenje ljubavi... shvatila je

značilo je u toj noći uvođenje ljubavi u njihove živote. Strast

koja je letela oko njih kao iskre vatrometa koji su gledali u

noći susreta, trebala je da pripremi njihova tela za spuštanje

na zemlju one energije koju ljudi zovu ljubav, a koja se

zapravo zove JEDNOST.

Jer kako bi ikada duše mogle da prepoznaju da su dostigle

jednost, ako nisu za života imale poneko iskustvo koje bi

moglo da im da sećanje na taj veličanstveni trenutak spajanja

sa univerzumom, odvajanja od tela koje će se naći u drugom

8

telu? Kako bi inače duše mogle da pristanu na odlazak i

opraštanje od sopstva da nekada nisu bile željne da se

odreknu svog postojanja za nekoliko trenutaka iskustva

dodira večne ljubavi koja se prelivala sa jednog bića na

drugo?

Shvatila je te noći kako je dugo bila u zabludi kada je mislila

da je ljubav nešto što nema veze sa drugim ljudskim bićima,

da joj za ljubav nije potreban neko, da je mogla da voli sve, i

da ne mora da voli nikoga da bi je osećala. Kako je to bilo

pogrešno, shvatila je. Čovek živi kroz mnogo različitih

dualnosti koje su samo deo njegove svesti, deo njegove

podeljene slike sveta, a ne vidi onu koja mu je data pre svega

da je sjedini, podelu na muškarca i na ženu. I nada se čovek u

svojoj nesvesnosti da će uspeti da uđe u jednost bez toga da

prođe kroz najvažniji zadatak koji je dobio - oslobađanja od

iluzije razdvojenosti od izvora, i da će to oslobađanje moći da

dosegne mentalnim tehnikama povezivanja sa izvorom,

nesvestan da u samoj svojoj prirodi ima rešenje koje će ga

zauvek osloboditi. Uvođenje ljubavi, povezivanje sa izvorom,

dodir bezvremenosti, osećaj beskonačnosti u trenutku...

prevođenje Božanske energije jednosti kroz vođenje ljubavi,

pravljenje ljubavi... kroz spajanje koje je donelo nešto čemu

nije mogla da odredi ime čak ni posle toliko mnogo sličnih

iskustava kroz koje su kasnije prošli. Jedino što je znala, tog

jutra, posle te noći uvođenja ljubavi u njihove živote, jeste da

ako se onog dana kad su se sreli probudila sa obrisima njega

u njoj, i ako je tog dana od dva nastalo jedno biće, te noći to

biće je dobilo dušu. Te noći je to biće udahnulo dah života.

9

Prestalo je da bude mogućnost i postalo je njihovo vozilo za

put jednosti, kojim su trebali krenuti.

Posle te noći, okupana jutarnjim suncem Ljiljana je napravila

doručak čiji miris je preplavio celu kuću. Želela je da to bude

prvo čega će se sećati kada budu bili već u godinama u kojima

će te slike donositi više radosti nego dani koji se budu nizali.

Kada je sišao u kuhinju, Aleksa ju je zagrlio čvrsto i nije

mogao da odoli a da krišom ne otkine parče toplog, mekog

hleba.

- Divno je, i ti si divna i život je divan, rekao je Aleksa.

- Kad se setim kako si me pre tri godine ostavio, tada

nisi mislio da sam divna, kroz šalu je kazala Ljiljana.

- Nisam, ha, ha, tada sam mislio da si božanstvena, a

mi smrtnici ne možemo tako lako da prihvatimo da se

družimo sa božanstvima, rekao je smejući se i još jednom je

poljubio.

- Aleksa, znaš li ti da ne postoji razlika između

božanskog i materijalnog. Ja sam naučila da izvan dualnog

univerzuma postoji stanje jednosti kome čovek teži bez

obzira da li je toga svestan ili ne. U jednosti mi doživljavamo

život u istovetnosti. U njoj nema poređenja, ne postoje dve

stvari, stanja, pojave ili bića koja bi se poredila, jer ne postoji

ništa izvan nje. Biti u dualnosti znači postavljati pitanja. Biti u

jednosti znači znati odgovor koji je na sva pitanja isti.

Božansko i materijalno su samo dva polariteta naše

10

podeljene svesti, zbog toga što ne postoji ništa što nije deo

jednog. Kada mi doživljavamo materiju odvojenu od

Božanskog poretka mi priznajemo našu konačnost, a to je

iluzija. Jedan od glavnih zadataka čoveka na zamlji jeste da

otkrije da je bezvremen, a iluzija da je materija odvojena od

Božanskog bezvremenog poretka nas pre svega sprečava da

to vidimo. Ako je jasno da je energija neuništiva, onda ni

sama smrt nije kraj, već samo promena, koja je znak kretanja,

a samo kretanje je uslov života. Da je telo čoveka zaista

mrtvo kao što se misli, ono se ne bi moglo dezintegrisati. A

ipak ono se dezintegriše na molekule koji zatim imaju svoju

ulogu u prirodnom poretku koji vlada na zemlji i koji važi za

sve žive i nežive stvari, za sve ono što vidimo kao materiju i za

sve ono što doživljavamo kao božansko.

Zato, Aleksa, ne postoji razlika između božanskog i

materijalnog, pošto je materija samo ispoljavanje energije

koja vibrira na takav način da je naše oko može prepoznati.

Kada spoznamo da je sve što vidimo deo jednog, tek tada

možemo da krenemo u potragu za svojim mestom u toj

univerzalnoj jednosti.

Već dugo vremena je čovekov misaoni sistem zasnovan na

usredsređenosti na samog sebe, na svoj ego i na odvojenost,

a kada shvatimo da smo svi deo univerzalne jednosti mi

možemo videti mir umesto odvojenosti.

11

- Jasno mi je to što kažeš, ali verujem da sama

spoznaja toga što pričaš nije jednostavna. Ona zahteva da

prođeš kroz sve to što si ti prošla da bi stvorila takvu sliku

sveta, iako, priznajem ponekad se pitam da li ti možda malo

ne preteruješ sa tim, rekao je Aleksa.

- Razlika između učitelja i učenika opet postoji samo

na nivou našeg razumevanja nas samih na svom putu razvoja.

Svi smo mi i učenici i učitelji, samo često nismo svesni obe

naše uloge.

Što se mene tiče, ja smatram da sam učenik, a opet neko me

može nazvati učiteljem, a da ja sama nemam svest o tome. U

meni može videti učitelja samo neko ko traži istine koje

isijavaju kroz mene, nikako neko koga bi ja sama volela da

naučim nečemu. Ima jedna divna metafora koja to opisuje, a

koja kaže: „Dajte svetlo noćnim pticama i uskratili ste im

svetlost, to je svetlo koje oslepljuje, a za njih je ono tamnije

od mraka.”

- Sviđa mi se, rekao je Aleksa.

- Da, odgovorila je ona. - Znači da nikoga ne možemo

naučiti ničemu, a da on sam ne postavi pitanje, da sam nije

spreman da nađe odgovore i da ih u krajnjem slučaju sam i ne

traži. Možeš reći da ja preterujem sa tim što pričam, ali to

možda izgleda tebi tako upravo iz razloga što nisi još uvek

postavio pitanje na koje bi ovo što ja kažem bilo odgovor.

12

- Malena, šalim se, nasmejao se. - Ti sve nekako

shvataš previše ozbiljno. Ja uživam dok te slušam kako pričaš.

Nasmejala se i ona.

- Nisi mi odgovorila kako se postiže ta svest o tome

da nema razlike između materijalnog i božanskog ili već kako

to zoveš.

- Jednostavno, odgovorila je Ljiljana. - Put ka jednosti

počinje prvim korakom, a prvi korak bi mogao biti da kada

god uhvatimo sebe da mislimo kako nešto nije u savršenom

poretku, udahnemo duboko i kažemo sledeću rečenicu: „Ja

ništa ne vidim onakvim kakvo je sada jer moje misli ne znače

ništa. Moje podeljene misli mi prikazuju podeljeni svet, a ja

znam da je sve jedno i sve u savršenom poretku ljubavi.”

- Čak iako ne mislimo tako? – upitao je Aleksa.

- A šta znači to što mislimo na ovaj ili onaj način?

Naše beznačajne misli i jesu te koje su učinile da vidimo

beznačajan svet. Sa ovom izjavom samo dajemo značenje

svojim mislima i prihvatamo da je sva odgovornost za svu

besmisao koju vidimo samo u nama. Kada to uradimo mi

možemo da počnemo da gradimo svet koji ima smisla. Jer tek

kada shvatimo da naše misli o nečemu ne znače da mi znamo

pravo značenje onoga o čemu mislimo, mi smo otvorili put da

spoznamo pravo značenje i svrhu svega što vidimo. A sve u

prirodi jeste povezano i sve ima svoju jedinstvenu ulogu.

Mesec, cvet, jabuka, drvo, kuća, čovek, nacije, religija... sve je

13

deo jednog i mi možemo da spoznamo značenje svega tek

kada prestanemo da verujemo da je ono što mislimo o tom

jednom istina.

- A šta je onda istina? - upitao je Aleksa.

- Istina? Ja sam se malopre pogrešno izrazila jer i sama istina

ne postoji na način na koji mi često doživljavamo pojave oko

nas. Istinito i neistinito je takođe deo jednog. Ono što mi pre

svega doživljavamo kao istinu jesu mentalni obrasci koji su

posledica naših misli stvorenih na osnovu prošlih iskustava.

Mi uglavnom u svemu o čemu donosimo zaključke u svakom

trenutku vidimo samo prošlost, koja ne postoji. Mi smo u

stvari zarobljeni u našoj prošlosti, dok se život odvija sada i

ovde u ovom trenutku. Kada prihvatimo da je sve što vidimo

deo jednog, onda krećemo putem spoznaje sebe u tom

jednom. A sama spoznaja može da se desi samo u sadašnjem

trenutku. Ono što predstavlja jednu od glavnih smetnji na

tom putu jeste verovanje da znamo razliku između istine i

neistine, jer je naš ego taj koji nas uslovljava da se ponašamo

u skladu sa tim našim verovanjima. Ipak nisu samo negativna

iskustva iz prošlosti ta koja nas ograničavaju. To su čak i više

ona pozitivna iskustva iz pošlosti koja nam ne dozvoljavaju da

živimo u sadašnjem trenutku. Ukoliko neko pozitivno iskustvo

pretvorimo u istinu, ta istina nas više ograničava nego svi

sistemi ovoga sveta.

Uzmimo na primer odnos između dve osobe u kojem su na

samom početku bila iskustva kao što su zajednički izleti u

14

prirodi, gledanje zalazaka sunca, dugi razgovori i pogledi

ispunjeni željom. I posle nekoliko godina toga više nema, a

oni sve vreme misle kako odnos treba da bude baš takav

kakav je bio i to uzimaju kao istinu o tome kakav odnos treba

da bude, ne prihvatajući činjenicu da je sadašnji trenutak

jedini koji oslikava sadržaj odnosa o kojem pričamo. Život

prolazi, mi postajemo nesrećni zbog toga što odnos nije

kakav smo mi zamislili da bi trebalo da bude, i počinju svađe

uglavnom oko stvari vezanih za prošlost, a propušta se sve

ono što bi moglo da se ostvari u sadašnjem trenutku.

Mi se uznemiravamo uglavnom zbog događaja koji su iza nas

i sav strah koji imamo potiče upravo odatle, tako da je upravo

oslobađanje iluzije istinite prošlosti veoma važan korak ka

postizanju lične sreće i mira.

- Kako to misliš istinite prošlosti?- upitao je Aleksa.

- Pa kako bi drugačije mogao da nazoveš nešto što

misliš da je ISTINA, nešto što te veže, ograničava i sputava u

životu, a predstavlja samo iluzije, samo ideje u tvojim mislima

koje nemaju realno značenje?

- Ali to sam ja, bunio se Aleksa.

- A šta si tu ti? - pitala je Ljiljna. Ti si ovde u ovom

trenutku, na ovom mestu, sada, imaš određenu emociju,

telesni osećaj, sliku i misao i to si ti. Sve ostalo je samo iluzija

da znaš istinu odnosno neistinu o nečemu, i to na osnovu

svega onoga što si doživeo u prošlosti.

15

- Dobro, shvatio sam. Kako se oslobađa iluzije istinite

prošlosti?

- Prvo što možemo da uradimo, - rekla je Ljiljana -

jeste da shvatimo da naš um uglavnom vidi samo prošlost i

da se bavi prošlim mislima. Dovoljno bi bilo da nekoliko

minuta dnevno provedemo u analizi naših misli o ljudima ili

situacijama koje nas uznemiravaju i da konstatujemo da u

njima vidimo samo prošlost. Svrha toga bi bila da u jednom

trenutku čovek prepozna kako u stvari ne misli ništa što bi

moglo da mu pomogne da promeni okolnosti i životnu

situaciju u kojoj se nalazi. Kao što smo već davno pričali, sve

promene u našem životu dolaze sa promenom u našim

mislima. Ali pre promene mi moramo da postanemo svesni

naših misli. Jer kako bi nečemu mogli da damo veru da ima

presudnu ulogu u našim životima, ako uopšte nismo svesni

njihovog postojanja. Ako nismo svesni da su one uvek

prisutne u našem životu, kako možemo da budemo svesni da

upravo one određuju ceo naš život?

16

II

Već je prošlo nekoliko meseci, od kada su se sreli

ispod jorgovana i Alek je odlučio da se preseli u Srbiju. To je

bila velika odluka jer je za sobom trebalo ostaviti sve i krenuti

u nepoznato, pa iako je znao da je to najbolje za njega, kad

god bi pomislio da će to i da uradi, osećao je strah koji ga je

paralisao. Nadao se da će proći i noć pre nego što je otišao

ponovo su razgovarali o tom susretu koji im je doneo tri

godine traganja za istinama i setili su se Svetlaninog izraza

lica koji su odavali zbunjenost i svega onog što su pričali, a što

nikako nije moglo da nagovesti važnost tog susreta za njihove

živote.

17

- Koliko puta sam se pitala šta je to ljubav i kako da je

prepoznam u očima drugih ljudi, kako da budem sigurna da li

me neko voli ili je u pitanju strah, vezanost, želja, rekla je

Ljiljana to veče. - I znaš šta je odgovor Aleksa: niko ne voli

onog drugog, mi volimo samo sebe i to kako se osećamo

pored nekoga, često samo zbog toga što smo u osobu koja je

„predmet naše ljubavi “ utisnuli sve ono što bi voleli da naš

pravi partner jeste, odnosno šta želimo da budemo. Nisam

sigurna da li me razumeš. Kada ulazimo u vezu sa nekim, mi

unapred napravimo čitav film o tome kako će se odvijati naša

buduća veza i neretko doživimo razočarenje zbog toga što

život često pokaže drugačiji rezultat. Jer uvek kada u mislima

o našem životu postoji tačno određena osoba koja je

predmet naše ljubavi, mi zaboravljamo da i ta ista osoba ima

svoju slobodnu volju i da i ona ima pravo da donese odluku

da li hoće ili neće da učestvuje u tom filmu. Ono što sam ja

naučila da je važno jeste to da nikada u svom životu ne

zamišljam ljude koje bi na taj način uvela u svoj život, a da

pre toga nisam sigurna da i oni žele isto.

Svako ima pravo da ode, da promeni odluku, da

napravi svoj izbor šta je najbolje za njega. Ako poštujemo

princip slobodne volje, koju je Bog dao svim ljudima, mi ništa

drugo ne možemo nego da osobi pošaljemo ljubav i poželimo

joj sreću na njegovom životnom putovanju. Svaka naša

reakcija koja bi bila suprotna tome značila bi ne ljubav, već

vezanost, a onda, kako možemo da kažemo da nekoga

volimo, a ne dozvoljavamo mu da napravi sopstvene izbore.

Bog je ljubav, zato nam je i dao pravo da biramo. Ako to ne bi

18

bilo tako, pravilo bi bilo malo drugačije. Rekli bi: Bog nas voli,

ako uradimo ovo ili ne uradimo ono. Ipak ne! To nije tačno!

Bog je ono što jeste, ljubav, a na nama je da donesemo

odluku da li ćemo da primimo tu ljubav i da je širimo u slavu

večne ljudske sreće ili ćemo da zanemarimo sve prirodne

zakone i okrenemo se lošim delima, koja nam se na kraju

vrate u život bez bilo kakve sumnje, opet ne zbog toga što

nas Bog kažnjava, već zbog toga što sve što dajemo dajemo

samo sebi! Nema istinitijeg i veličanstvenijeg pravila od tog.

Ako prihvatimo da smo deo univerzuma, odnosno da

u sebi nosimo božansku iskru, i ako prihvatimo ljubav kakva

nam u svom čistom obliku dolazi iz srca univerzuma, i ako

nam je ta ista iskra dala pravo izbora, kako možemo da

kažemo da volimo nekoga, a da i njemu ne damo pravo

izbora, da mu ne damo pravo da sam donosi odluke o tome

šta je nabolje za njega.

- Pa tako Aleksa, ja sam naučila, ako ti sutra odeš i ne

vratiš se, ja ću te i dalje voleti, jer ja sam ljubav, a ne ti. Ako

budeš doneo odluku da ne želiš da budeš sa mnom, ja ću te i

dalje voleti jer ja nisam vezana za tebe, moj život ne zavisi od

tebe i ne volim te zato što mi trebaš da bi živela. Ako me voliš

i ako se tvoja ljubav susretne sa mojom ljubavlju makar na

jednom delu puta, onda smo mi postali ono što se u drevnim

narodima zvalo jedinstveno biće u direktnom iskustvu istine.

Makar na tom delu puta, u kojem ćemo da volimo jedno

drugo, a da ne tražimo ništa za uzvrat, osetićemo ono što su

naše duše znale još pre mnogo života. Svaka duša je na

19

početku svog životnog puta pristala na sve avanture koje će

da prođe kroz sve ove živote u večnosti, i živeći u dualnom

svetu ona je došla ovde da bi u svojoj svesti integrisala sve

polaritete i da bi se susrela sa samom sobom, u ljubavi u

Bogu u večnoj istini jednosti.

Ipak kada je otišao nije mogla da kaže da joj je bilo lako da

primeni sve to što je pričala. Istina je da je sa njegovim

odlaskom otišla i njena nada da će konačno pronaći smisao u

jednosti sa nekim i opet je počela da se osamljuje tražeći

odgovore koji su trebali da joj pokažu zašto ju je toliko bolela

istina da je Aleksa otišao. Pa čak i da se ne vrati - zašto joj je

to bilo toliko teško, pitala se tih dana. Do ponovnog susreta

sa njim mislila je da je promenila sebe toliko da je ništa više

nije moglo povrediti. I nije. Znala je da će sve što ikada bude

osećala u budućnosti imati veze samo sa njenim doživljajem

njenog sopstvenog sveta, to nikako neće biti nečija istina.

Ipak, tada nije znala da je ona samo pokidala lance koji su je

vezali za prošlost, ali da svakako nije raskinula sa idejama

koje su joj donosile iluziju istinite budućnosti koju je posle tog

drugog njegovog odlaska shvatila. Da li ga je idealizovala?

Možda.

Kao iznenadan zrak sunca kada se pojavi posle dugih zimskih

dana, upijala ga je svakim delom svog tela dok je bio pored

nje. Kada se pojavio, bila je uplašena da će otići. Nekada ga je

posmatrala kao balon od sapunice njenih želja, koji će da

nestane ako samo bude malo snažnije disala. Zato nije disala.

20

Iako je prošla kroz toliko tuga, onog dana kada je

otišao, bez obzira što je rekao da će se vratiti, prestala je

ponovo da sanja i pitala se zašto se sad, posle svega oseća

isto. Pitao ju je jednom zbog čega se ona zaljubila. Nije tada

želela ništa da mu odgovori, a znala je tako dobro odgovor:

Njena duša je sanjala njegove snove mnogo pre nego što su

se sreli. Nije mogla da kaže da li se ona zaljubila ili je samo

nastavila da ga voli posle toliko života u kojima nisu uspeli da

se pronađu. Jer jedino kad gledaš srcem možeš da vidiš istinu,

a znala je da čovek prvo mora da oslobodi svoje srce od svih

strahova da bi mogao da vidi. Njima to dugo nije polazilo za

rukom i sada kad su se sreli, šta je mogla da mu kaže posle

tako malo vremena. Da je kroz njega volela onaj najbolji deo

sebe i da ga je zbog toga često gledala bez reči pokušavajući

da utisne u svoje biće njegov lik i magičnu energiju koju je on

izazivao u njoj. Bila je zaljubljena u njegov glas i dodir i miris.

Trudila se da ne projektuje slike budućnosti u kojima on nije

želeo da bude, ali bila je srećna kada bi dozvolila da ga vidi

pored sebe u različitim pričama. Njegov dodir bio je kao

podsetnik da život postoji samo kad ga živimo, jer to su bili

trenuci u kojima je najjasnije živela. Beskrajna jezera tuge

koje bi ponekad videla u njegovim očima, u njoj su izazivala

želju da ga zagrli i da ga ne pusti dok ne bude sigurna da on

zna da će sve biti dobro. Volela ga je, činilo joj se, i pre nego

što ju je prvi put poljubio, al čak i danas posle toliko vremena

nije to mogla da mu kaže.

21

Tada nije shvatila i to da je mnogo lakše završiti stare veze

nego započeti nove, bez obzira koliko ga dugo dozivala u

svojim molitvama. Dok su pričali izgledala je snažno, kao da je

ceo svet stvoren samo da bi ga ona otkrila. Kada bi otišao,

zatvorila bi vrata svoje kuće i otvorila svoje srce lutajući

mislima kroz sve one predele koje bi volela da je mogla da

podeli sa njim. Dok ju je gledao, činila se kao boginja, jaka i

sigurna u sebe, ali kada bi otišao ona bi zagrlila svoj jastuk i

plakala dugo u noć, zato što je imala hrabrosti za sve sem za

to da mu kaže da ga voli i da bi više od svega želela da podeli

svoj život sa njim.

Jer jedno je bilo istraživati svoje sopstvene strahove i

ograničenja. Jedno je bilo priznati sebi sopstvenu

nesigurnost, strepnje i nadanja. Boriti se sa svojim slabostima

i neuspesima. Ali pustiti nekoga da vidi tvoje strahove,

srušene nade i rane, pokazati nekome svoje slabosti i

neuspehe, svoje sumnje i loše odluke...

To je bilo preteško, i ona se osećala kao dete koje je

učilo prve korake. Pitala se da li je to bio početak njenog

sjedinjavanja sa njim ili samo prirodan sled događaja na putu

jednosti kojim je krenula. I uvek kada bi u stomaku osetila

težinu, kada su je suze podsećale na to da još duboko u sebi

krije nesigurnost koju je godinama gajila u svojim danima,

ona ne bi gledala u njega, gledala bi u sebe željna da se

oslobodi joj jedne suprotnosti koja je tkala njene godine. Jer

ono što je donosilo nemire nije bio njegov odlazak, već njena

nesigurnost.

22

U to da zaslužuje svu sreću sveta, ona, Ljiljana, takva kakva je

bila, nije verovala. Činilo joj se da je u svim drugim koracima

imala sigurnost vojnika spremnog da da život za svoju ideju.

Preuzela je kontrolu nad svojim životom i bila je sigurna i

činilo joj se da je nepobediva, i sve je zavisilo od nje, ili od

okolnosti koje su mogle samo da joj pomognu da ostvari

svoje planove. Međutim, kada je otišao, shvatila je da postoji

još jedan veliki deo njene ličnosti u kojem ona nije osećala da

ima sigurnost ratnika, u kojem je bila kao golub koji bi

odleteo ukoliko bi mu neko prišao bliže da ga nahrani.

Znala je da je to konačna bitka koju mora da dobije. Bitka

oživljavanja žene u njoj, bitka koju je bilo potrebno dobiti pre

svih divnih trenutaka koji je čekaju. Znala je da je istina i to da

i njena slabost nije slučajnost i da je to poruka koju ona treba

da prenese svetu. Kako je sve deo velikog Božjeg plana, tako i

svaka naša slabost koju smo dobili da osvestimo u ovom

životu ima za cilj da pomogne i nama i onima koji su oko nas.

Mi često mislimo da je naša uloga u ovom svetu da pokažemo

koliko smo jaki, i istina je da Bog želi da pokažemo naše

sposobnosti tako da drugi dobiju veru da su one moguće, ali

je isto tako istina i to da bez otkrivanja slabosti koje su

doprinele našoj snazi mi otkrivamo samo jednu stranu

medalje koja je toliko daleko od onih kojima treba spas. Jer

da bi neko u nama prepoznao svoje istine, te istine moraju

biti deo njegove priče u trenucima u kojima ih sluša. Ovom

svetu nisu potrebni savršeni ljudi, jer da jesu, ništa ne bi bilo

urađeno. Tako je i Ljiljana shvatila da mora postojati razlog

23

tolike nesigurnosti u vrednost onoga što je čuvala u svojim

snovima za nekog koga bi volela, a koja je bila deo nje kao i

ona snaga koju je osećala kada je trebalo pomeriti stene

izvan doma koji nikada nije imala. Pitala se često gde su

koreni tolike nesigurnosti, i setila se odgovora njene bake

kada ju je pitala kakav je bio deda prema njoj: - Bio je dobar,

rekla bi ona, nije me tukao!

Da li je ona u sebi nosila energiju njene bake ili je to

bilo genetsko nasleđe miliona žena koje su bile srećne kada

nisu bile zlostavljane. Žena koje nisu imale pravo da pitaju da

li mogu, a kamoli da pomisle da žele. Da li je taj njen osećaj

bio osećaj robinja koje su rađale mrtvu decu, koje su služile

ratnicima kao bilo kakav dobar obrok. Da li je osećaj

nesigurnosti koji je imala proizilazio iz patnje njenih ženskih

predaka zbog toga što su patile na zemlji, ponižene,

slomljene i nevoljene i muških zbog toga što su ponižavali,

lomili i mrzeli. Često se pitala u tim lutanjima da li je jednost

podrazumevala oslobađanje žena od „žena” i muškaraca od

„muškaraca”.

Žena, od strahova za sopstvene živote u domovima u kojima

su rađale, živele, hranile. Strahova od muškaraca koje su

negovale, prale, ljubile. Kako je to moglo doneti sigurnost da

postoji vrednost nečega u tome što osećaju, što sanjaju, što

vole. I muškaraca, od nesigurnosti da će preživeti, od Božje

kazne zbog ubijanja, silovanja, lomljenja. Strahova životinja

pred klanje, gde su tako često vođene. Strahova za gole

živote i živote svih koji su od njih zavisili.

24

Sa razvojem savremenih tehnologija mi smo ostali isti,

promenila se samo scenografija u kojoj vodimo svoje borbe.

Ljiljana je znala da su slabosti te koje nas vode napred, ali ne

slabosti koje nas lome, već one koje nas teraju da rastemo.

Osećala je, znala je, slutila je, da je došlo vreme da otvori

najdublje odaje svoje duše i dođe do odgovora. Zašto je onda

i ona, posle jednog veka od rođenja njene bake, i dalje mislila

da ne zaslužuje da bude voljena. Svaka njena veza joj je to

tako jasno pokazivala, ali ona nikada nije imala hrabrosti da

pogleda na tu stranu i da odgovor na pitanje zašto. Ona je

duboko u sebi mislila da nije dovoljno vredna za to. Muškarci

su je lagali i varali, izmišljali priče, donosili odluke, a ona je

čekala i strepela da li će se vratiti. I posle svega što je prošla,

opet je strepela. Osećala se nekada toliko nemoćno kao da su

joj vezane i ruke i noge da nešto promeni. Pitala se da li se to

iskustvo nesrećnih žena njenog detinjstva preslikalo u njene

snove, ili su one kroz njih pokušale da nađu nade za svoje

tuge. Nije znala, ali je znala da je došlo vreme da odgovore

dobije.

Kažu da će naša najveća životna poruka i najznačajniji rad

izroniti iz naših najdubljih rana. Bilo bi lepo, mislila je, kada bi

njena priča mogla da pomogne milionima žena da dođu do

sebe, da shvate ono čega ni sama još uvek nije bila svesna.

Jer jedno je bilo verovati u vrednost, a drugo je bilo živeti je.

Prva stvar koju je ovog puta trebalo da uradi jeste da prizna

svoju slabost i svoju nesavršenost. Morala je ponovo da

prestane da se ponaša kao da je sve u redu i da bude iskrena

prema sebi. Istina je da nije bila sigurna da je dovoljno vredna

25

da bi se on uopšte vratio. Jer - ko je ona, zapravo? Niko?

Ništa? Obična? Bezvredna? DA! Tako je o sebi mislila. I šta

god bi rekao, nije vredelo. Ona nije verovala. A ta nevera nije

imala veze sa njim već samo sa tim što nije verovala da sve to

što on priča ima veze sa njom. Duboko u sebi ona nije

verovala da je neko, da je nešto, da je vredna. Nije verovala u

svoju posebnost kada je u pitanju ona, Ljiljana, topla, nežna i

lepa, Ljiljana koja zaslužuje ljubav i nežnost i pažnju. Nije

verovala da neko može da joj se raduje kada dođe kući posle

dugog dana lutanja u potrazi za snovima. Nije verovala da

ima pravo da očekuje da će se neko radovati što je oseća

pored sebe u hladnim zimskim noćima. Nije verovala da

zaslužuje čaj od jasmina u mirno nedeljno jutro, a toliko toga

je htela da da. Znala je da u njoj postoji neki skriveni strah

koji je sprečava da veruje, i znala je da se jako dugo već brani

gledajući svoja iskustva uvek iz ugla onog što treba da nauči o

sebi kao osobi, nikada ne postavljajući pitanje šta treba da

nauči iz toga o sebi kao ženi. Odbacivala je svoje slabosti,

branila ih, sakrivala i vređala se toliko dugo ostajući u vezama

koje su je ponižavale. Duboko u sebi ona je bila žena koja je

trpela zbog straha za sopstveni život. Pluton kvadrat Venera,

rekla bi njena mama! Sada kada je došlo vreme da otvori

odaje svojih najdubljih rana, bila je zahvalna na saznanju da

stvari kojima se najviše opiremo, zbog kojih se najviše

stidimo, one o kojima najteže govorimo, postaju sredstva za

isceljenje drugih, jer u našim povredama drugi mogu da nađu

lek.

26

Kada je konačno priznala svoju slabost morala je da pronađe i

ključ za otvaranje vrata i otpuštanje svih bolnih emocija koje

je njegov odlazak pokrenuo. Kad god bi pomislila da nije tu,

da ne može da ga dodirne, da je opet sama, osetila bi bol u

stomaku na mestu solarnog pleksusa, pa zatim na mestu

grlene čakre, pa onda na mestu druge čakre i tako redom…

Bilo je tu toliko strahova. Ali, iako je bila tužna, ona je bila i

zahvalna zbog toga što će njegov odlazak doprineti tome da

ona ojača, da bude svesnija i sigurnija kada neutrališe sve

strahove i integriše sve polaritete koji se kriju u pozadini tih

negativnih energetskih reakcija koje zovemo bolne emocije.

Slutila je da će njena životna misija početi ne onog trenutka

kada bude počela da priča o svojim pobedama, već onog

trenutka kada bude počela da priča o svojim borbama.

Da će preobražaj početi onog trenutka kada bude

dozvolila da otvori vrata svoje ranjivosti i kada shvati da je

niko ne može i neće povrediti. Da je svest o povređivanju

samo deo njenog nasleđa i da su ljudi upravo onakvi kakvim

ih zamišljamo, ni dobri ni loši. Što niže spustimo svoj štit i što

više skinemo svoje maske, to ćemo biti korisniji Bogu u borbi

za oslobađanje čovečanstva. Ako bi drugi ljudi videli samo

našu snagu obeshrabrili bi se i pomislili da je nemoguće

ostvariti bilo šta. Ipak kada vide da se slabosti mogu

prevazići, da se pogrešna uverenja mogu prevazići, da se

životne okolnosti mogu promeniti onda to vraća veru da nada

postoji.

27

Ima nade za sve žene sveta, gde god se nalazile. Iako je

odavno znala da je njena najveća želja da pomogne da se

ljudi menjaju na bolje, sada je shvatila da im pored svih

uspeha mora pričati i o svojim najbolnijim iskustvima. Mora

im pričati o tome zašto su je uvek ostavljali oni koje je volela;

zašto su je izdali svi prijatelji koje je imala; zašto je trpela i iz

sažaljenja bila u vezama koje su je činile nesrećnom; zašto je

ćutala kada je videla da su je lagali; zašto je ostajala iz straha

da neće moći da preživi, kao da smrt nije bio život koji je

vodila... Na ljude možemo da utičemo jedino kada smo

iskreni, a ne kada se pretvaramo da smo savršeni. Pitala se da

li mu je išta rekla o sebi. Nije - zaključila je. Sve vreme je

pričala o tome kroz šta je prošla, šta je naučila, dokle je stigla.

Sve vreme je govorila o spoznajama koje jesu oslobađale, ali

koje nisu njemu govorile ništa o njoj, Ljiljani, ženi koje i nije

bilo. Pokušavala je da predstavi sebe kao nepobedivu i

samouverenu, a u stvari je bila samo duša koju je milost

pobedila i to je želela da mu kaže.

Pitala se, kako su se osećale druge žene u svojim malim

svetovima, zatvorene u nemogućnost i zatrovane strahovima.

Gledala je oko, sebe i bila je sigurna da je poluživot koji su

vodile, zapravo bio njihov život, ali u besmislu.

Kada je kao izbeglica iz takvog besmisla napustila svet koji je

do tada zvala svojim, kada je ostala bez i jedne slamke za koju

bi mogla da se uhvati, tek tada je, činilo joj se, i počela da živi.

Sećala se, baš tih dana kada se pitala da li će se Alek vratiti iz

Austalije, kako je satima ležala u krevetu i plakala, ukočena

28

od bola kojem nije znala ime. Često nije mogla da dođe do

daha. Imala je osećaj da se guši u sopstvenim strahovima koji

su tekli kroz vene zajedno sa krvlju koja je značila život.

Ispričala je ona Aleku, mislila je, šta je naučila na svom putu

oživljavanja, ali nije mu, činilo joj se, ništa rekla o koracima

koje je preduzela da bi došla do sebe. A sada je shvatila da joj

ono do čega je došla, zapravo nije mnogo značilo, jer to je

bilo njeno shvatanje sveta, njen sistem vrednosti koji nije

morao da takav bude.

Imala je sve, oslobođena strahova za sopstveni život,

oslobođena straha od smrti, ali je duboko u njoj ostao strah

koji je, činilo joj se, sada bio jači od svih kojih se već rešila.

Strah koji je istrajavao godinama i koji je i bio izvor svih

njenih tuga. Strah da nikada neće biti voljena. Kao da joj nije

postalo jasno da je ljubav koju je davala sebi bila samo ona

koja će joj se vratiti od drugih. Kada je prvi put postavila

pitanje zašto je ostajala u vezama koje je nisu činile srećnom,

zašto je trpela i zašto nije imala hrabrosti da ode, odgovor je

bio: Nije verovala da zaslužuje bolje. Mi imamo i dobijemo

samo ono što smatramo da nam pripada, što verujemo da

zaslužujemo.

Šta su nam uradili? Generacije žena u Srbiji, bez identiteta,

bez snova, bez hrabrosti. Generacije žena koje će napraviti

nove generacije sinova i kćeri koji će opet verovati da ne

zaslužuju život, jer život - šta je to? Odlazak na posao koji nije

plaćen - jer mora da se radi. Trka pacova jer - teško je vreme.

Španske serije jer - to je jedina zabava. Pogled kroz prozor u

29

kuću Velikog brata jer - ima i gorih od nas. Želja nemamo,

nade nemamo, snova nemamo. Godine čekanja da ONI nešto

urade, godine tuge zbog toga što život prolazi, a mi stojimo u

mestu, jer su nas naučili da ne može drugačije. I čekamo! A ne

znamo da je trenutak života sve što imamo, a taj trenutak

stvara večnost koja dolazi iza zavesa sveta koji vidimo očima.

Život na zemlji je privremen i u odnosu na večnost jeste samo

treptaj oka, ali baš taj život jeste ispit koji polažemo da bi

znali koji je sledeći razred u našoj školi večnosti u koju idemo.

Ljudi izbegavaju da misle o smrti, jer veruju da je smrt nešto

što donosi kraj. A smrt jeste zapravo samo novi početak, novi

razred, nova priča na našem putu večnosti. Zato je potrebno

više misliti o smrti kao večnosti.

Jer što više postajemo svesni večnosti, manje se vezujemo za

ljude, događaje i stvari koje nas okružuju i manje bivamo

zavisni od njih. To može da bude put naše slobode. Jer mi

smo oni u kojima i od kojih sve nastaje, a sve zbog svrhe koju

treba da ostvarimo u životu na zemlji. Jer slobodu osećamo

jedino tada kada živimo u skladu sa našom svrhom, kada

živimo naš autentični život. Smisao i svrha su isti. Kada

spoznamo našu svrhu i kada počnemo da živimo u skladu sa

njom naš život dobija smisao. A kada život ima smisla onda

spoljne okolnosti možemo da posmatramo kao lekcije koje

treba da savladamo da bi došli do svrhe, jer jedino tada one

imaju smisao.

30

Poznavanje sopstvene svrhe omogućava nam da preuzmemo

kontrolu nad svojim životom i nad situacijom u kojoj se

nalazimo jer svoj život počinjemo da posmatramo iz drugačije

perspektive. A to i jeste početak svih promena, promena u

nama kroz promenu u našim mislima. Bilo je toliko mnogo

dana u poslednje tri godine kada je mislila da će umreti, kada

je verovala da je okean bola u kojem je plivala toliko snažan

da neće uspeti da ostane na površini. Nekada je bol bila

toliko jaka da je danima ležala u krevetu pitajući se da li ima

više uopšte smisla živeti. Život kakav je vodila učinio joj se u

tim trenucima toliko bezvredan da bi ga se bez ikakvog

žaljenja odrekla, samo da je mogla, samo da je Bog hteo da je

primi sebi. Ali nekako je i tada osećala da Božja namera za

njen život nije da joj bude udobno, nego da razvije svoju

svest i svoju ličnost tako da ona služi dobru u koje je

verovala, a to je mogla da ostvari jedino kada eliminiše

negativne naboje koje njen ego doživljava kao životne istine

koje su usmerene protiv nje.

Shvatila je da to nije tačno i da ne postoji ništa u

našim životima što je usmereno protiv nas sem naših

sopstvenih verovanja, navika i dela. Sve okolnosti su samo

njihove slike na izložbi našeg života. U tim trenucima nije bila

svesna da je tragala za svojom svrhom i smislom koji je ta

svrha donosila. Jedino što je imala bilo je čvrsto uverenje da

mora da dođe do sebe, kako je mislila. A doći do sebe znači

živeti život u skladu sa svojom izvornom ulogom na planeti

Zemlji, osloboditi svoje autentično biće i živeti. I ka tome je

išla.

31

Kada je prvi put osetila da se guši, da bol u grlu, stomaku,

mišićima, koji je bio posledica negativnog energetskog naboja

postaje neizdrživ, počela je da traži odgovor na pitanje zašto

se to dešava. Na internetu je posle samo pola sata pronašla

veoma mnogo sajtova koji spominju energiju, energetsku

borbu, isceljenje i tada je shvatila da je to put kojim treba da

krene – put isceljenja njene duše od života u strahu, besmislu

i bolu koji je živela. Isto veče kada je otkrila da postoji nešto

što zovu energija, otišla je u knjižaru i kupila sve knjige koje je

mogla da nađe, a koje su spominjale to o čemu je čitala. Nije

znala šta je tražila, znala je samo da nešto mora da promeni u

svojim danima da bi vreme provedeno na Zemlji uopšte

mogla nazvati životom. Prva knjiga koju je počela da čita, bila

je „Ruke koje leče” Barbare En Brenan. Tako je počela da

otkriva jedan novi svet za koji nije znala da postoji. Čitajući,

upoznavala se sa pojmovima kao što su aura, čakre,

energetska polja, univerzalno energetsko polje i bila je

fascinirana time da je sve to postojalo sve vreme, a ona o

tome nikada nije čula. Pitala se da li nešto o tome znaju ljudi

koje je poznavala i sa kim god da je pričala svi bi je čudno

gledali ili bi u čudu komentarisali kako je to nešto čime se

bave nadrilekari i gatare. A ona je osećala da u tome leži

odgovor, ili je makar toliko silno želela da veruje da odgovor

postoji da nije želela da odustane iako su svi koje je znala

sumnjali u to. Kada se već upoznala sa osnovinim pojmovima,

počela je da gleda, činilo joj se, tada prvi put! Počela je da

gleda sa svešću o tome da materijalni okvir tela nije sve ono

što može i treba da vidi u jednoj osobi. Da je sama osoba

32

mnogo više od onoga što naše oči mogu da pojme. Satima je

posmatrala svoje šake ispred bele pozadine i činilo joj se da je

lako mogla da vidi svetlucavu beličastu svetlost oko svojih

prstiju. I mogla je, na početku je ta svetlost bila veoma slaba i

tanka. A zatim je, baš u vreme kada je Aleksa došao, mogla

da vidi auru oko svakog čoveka iste te iskričavo beličaste

boje. Druge boje, o kojima su mnogi pisali, još nje razlikovala.

Kako je samo bila nestrpljiva na početku. Htela je sve i htela

je odmah!

Mislila je da će pronalaženje sebe trajati kratko,

svega nekoliko dana, nedelja, najduže nekoliko meseci.

Trajalo je pune tri godine, i još će trajati, znala je to. Od toga

su dve godine bile godine borbe svetla i tame. Tama koja je

bila u njoj i koja je pretila da je uguši, privlačila je ljude koji su

joj jasno pokazivali gde se nalazila na svom putu. Tek kasnije

je shvatila da su svi ti ljudi zapravo bili anđeli koje joj je Bog

slao da joj pomognu da sagleda sebe i trenutak u kojem se

borila za istinu.

Tama je bila nekada toliko jaka da je ona sve ljude oko sebe

posmatrala kao neprijatelje. Nije mogla da vidi ljubav,

saosećanje, radost. Samo izdaje, ograničenja, spletke, laži.

Samo beznađe u koje je i sama krenula. Gubitak deteta sa

muškarcem koji je nije tukao, bio je početak njenog puta ka

dnu na kojem je tako dugo bila, i mislila je da nije moglo biti

više besmisla od toga. Ipak moglo je, jer se ona sama nije

promenila, nije shvatila. Živela je u svom malom gradu,

nesvesna da promena neće da se desi ukoliko sama ne

33

preuzme odgovornost za svoj život i prema svom životu.

Životarila je osećajući kako se sa svakim danom gasi još po

neka nada. Ipak tek kada se pojavio Aleksa skoro dve godine

od kada je malo srce prestalo da kuca, počela je da se budi.

On je došao i otišao. Ništa više i ništa manje, to je otvorilo

provaliju u njenoj bolesnoj duši.

Godine borbe za mir! Ništa nije slučajno, shvatila je to kasnije

jako dobro, a da je ranije znala ne bi čekala da joj se sruši svet

da bi počela da živi. Jer mnogo je lakše krenuti ka površini sa

petog sprata ponora nego sa sto dvadeset petog na kojem je

ona bila.

Izgubila je majku, tata je otišao u Rusiju, izgubila je dete,

pitala se kasnije šta je to još bilo potrebno da izgubi da bi

krenula u potragu za izgubljenom uspavanom lepoticom,

kako je sebe nekad zvala. Kada se pojave prvi nagoveštaji

našeg skretanja sa puta jednosti, kada prvi put dosegnemo

kritičnu udaljenost od svoje životne svrhe sa kojom treba da

budemo jedno, pojavljuju se okolnosti u našem životu koje

nas upućuju na to. Bog nam prvo šalje mala upozorenja, kao

što su na primer gubitak ključeva, gubitak ljubimaca, rani

gubitak prijatelja.

Ako ne obratimo pažnju na te situacije i nastavimo da se

ponašamo isto, dobijamo one u kojima to jasnije možemo da

sagledamo, a to su na primer rani gubitak roditelja ili

najtužniji od svih - gubitak deteta. Gubitak duše koja je

izabrala da dotakne tvoje biće i da ode zato da bi te podsetila

34

da si izgubila sebe u traganju za onim šta će neko reći, šta će

uraditi drugi, šta treba da uradiš da se ne bi naljutio niko, šta

nisi smeo, šta nisi želeo, šta je trebalo, šta je moralo, gde je

bilo, zašto si čekao! Upravo to joj se desilo u vezi koja je bila

sazdana od želje da sve bude kako to treba u svetu odraslih,

ozbiljnih, nesrećnih ljudi, u vezi dva davljenika na površini

beznađa koji pokušavaju da se uklope u modele svojih

nesrećnih roditelja koji su u svojim dušama prizivali kraj, da

ne bi svakog jutra gledali novi početak. I kada se desilo, znala

je da je umrla. Ništa više od nje nije ostalo sem nesvesne

spremnosti da prestane da živi na način na koji je živela. Pa

ako je to bila smrt, radovala joj se.

Tek kasnije je shvatila da je Bog toliko mnogo puta

upozoravao da je vreme da se vrati sebi, da potraži veru koju

je napustila tražeći smisao na granici besmisla, veru da ovaj

život jeste samo treptaj sna njene duše, da je večnost ono za

šta je trebalo živeti.

A život u večnosti jeste život u smislu koji započinjemo na

Zemlji, tom prelepom dvorištu u kojem se iskustvo stiče kroz

ostvarenje svrhe zbog koje smo došli i kroz sticanje iskustva

bezuslovne ljubavi, koja zapravo i jeste naša karta za večnost.

Bog je bezuslovna ljubav i tek kad tu ljubav spoznamo kroz

naše misli i dela na Zemlji, spremni smo da se susretnemo sa

večnošću.

Gubitak deteta, shvatila je, pokazao je konačno koliko se ona

sama udaljila od sebe, od svoje svrhe, od identiteta sa kojim

35

je rođena, da bi se uklopila u masu izgubljenih nada

generacije koja je bila otpisana i pre nego što je imala priliku

da živi. Svi njeni snovi bili su samo davno zaboravljeno

sećanje koje ju je ponekad dozivalo iz dubine njene duše da

ih pronađe. Nije. Pravila se da ih ne čuje, a u stvari se plašila

da neće uspeti ukoliko pokuša. Želje koje je sakupljala u

mladosti posmatrala je samo kao nasleđe prošlosti koje nije

imalo nadu da će ugledati svetlost dana. Kada je ostala u

drugom stanju, mislila je da je pronašla smisao i da će dete

doneti odgovore koje je tražila, ali nije.

Bog je još jednom u svojoj veličanstvenoj igri istina poslao

deo svoje svetlosti koja se uselila u malo srce njenog bića, da

je podseti da ona, Ljiljana, ima veliko srce koje je trebalo

oživeti. Ipak malo srce je prestalo da kuca, još jedna

veličanstvena poruka Gospoda - stalo je srce LJILJANA,

PRESTALA SI DA ŽIVIŠ, PROBUDI SE!

Tako je ona završila u bolnici. „Probudi se, probudi se,

probudi se”, vikala je sestra kada su je na Vidovdan dovezli

zbog opasnosti od trovanja krvi izazvanog smrću deteta u

njenoj materici.

„Molim te, probudi se”, govorio je nežni glas njene

majke.

„Nije vreme Ljiljana, moraš da živiš, ti imaš svoju

ulogu na toj divnoj planeti, probudi se molim te.”

36

A ona, ona nije želela i nije videla ni jedan razlog da ostane

ovde. Zatvorila je oči i osećala kako se njeno telo lagano

odvaja od kreveta. Ne, videla je da se njena duša odvajala od

tela. Kako je bila tužna ta Ljiljana koju je Ljiljana gledala. Kako

je bilo tužno telo koje je ležalo na krevetu dok su doktori

pokušavali da je vrate u život. Pitala se da li je i drugima bila

lepa onako kako je sebi izgledala dok je gledala svoj lik po

prvi put. Bila je mlada, ali šta je vredela mladost kada je život

koji je vodila bio samo besciljno lutanje u iščekivanju novog

dana u kojem je gotovo uvek živela.

U tom trenutku više nije postojalo sutra.

U tom trenutku više nisu postojali ni niko, ni neko, ni oni, ni

drugi, ni komšije, ni prijatelji, ni rođaci, ni policija, ni

sveštenici, ni nastavnici, ni TV zvezde, ni političari, ni država,

ni neprijatelji... svi oni su odjednom bili ONA, koja je ostala.

Ljiljana, žena koje nije bilo dok je živela, i njih koji nisu bili tu

kada je umrla.

Čudan je bio taj trenutak opraštanja od sveta konačnosti.

Svetlost koju je videla u uglu prostorije mamila ju je svojom

svežinom, ali nešto ju je vuklo na dole, u telo, ponovo.

Opirala se. Nije želela da prekine trenutak istine u kojem se

obrela.

Kada bi ljudi samo mogli da shvate da ne postoji ništa sem

njih samih, pomislila je. Kada bi samo mogli da vide da je

trenutak ravan večnosti samo onda kada postojimo u njemu

bez prošlosti i bez budućnosti. Kada bi ljudi mogli da shvate,

37

pre nego što se upute na put večnosti da život, ovde i sada,

jeste jedino što će ikada imati i da su svi ljudi samo tu da oni

prepoznaju sebe u tom jedinstvenom trenutku života.

Gledala je sebe i pitala se kako je mogla da ne prepozna da je

njeno srce prestalo da kuca, ne onog trenutka kada je stalo,

već ono trenutka kada je izgubila sebe ne raspoznajući se

među tuđim sudbinama. Pitala se da li su žene oko nje bile

svesne da nisu bile žive! PROBUDI SE! Čula je još jednom

sestru, i čudno, ali osetila je bol. Odakle bol!? Nije želela da

oseća ništa, bilo je toliko lepo ne osećati ništa! Probudi se!

Čudno, u tom trenutku osećala je svoju majku pored sebe

kako joj šapuće:

Ljiljana, Bog želi da živiš, Bog želi da od svog života napraviš

priču isto tako lepu kao što je lep i čitav svemir koji je stvorio.

On će ti pomoći da povratiš veru u istinu, u tihi glas

sopstvenog integriteta, zbog toga što ti imaš svoju ulogu koju

ti je dao još mnogo pre nego što si se rodila. Život koji dobijaš

nazad je dar, jer dobijaš još jednu šansu da ostvariš svoju

svrhu i da naučiš da voliš. Svi ljudi koji se pojave na tvom putu

su anđeli koji će ti pomoći da dođeš do jednosti i ljubavi. Tvoj

zadatak pre svega jeste da sebe voliš bezuslovno, da bi tu

ljubav mogla da podeliš sa drugim ljudima i sa svim oblicima

života na ovoj divnoj planeti. Bog će ti pomoći. Samo prati

znake i ne odustaj. Čeka te smisao i čeka te ljubav. Ali pre

toga moraš da se susretneš sa univerzalnim zakonima koji

upravljaju celim svemirom. Moraš da shvatiš da sve ima

38

smisla i da mi nismo samo pasivni posmatrači iako je naša

uloga unapred određena. Pronađi i postani jedno sa svojom

svrhom i voli bezuslovno, bez toga nema večnosti, već samo

beskrajno vraćanje na početak!

A put ljubavi jeste put ka sebi i iz sebe. Nema veće sreće nego

kada u biću koje diše pored tebe, prepoznaš svoje uzdahe i

kada san našeg jedinstvenog bića boji nebo svetlošću oko

koje se okupljaju anđeli da bi se napili sa tog izvora ljubavi.

Čemu oči, ako ne mogu videti i čemu ruke ako ne mogu

milovati, čemu život ako uši ne čuju simfoniju stvaranja, koja

svakoga jutra najavljuje novi dan. Živi kroz san o životu i živi

taj san. Od danas nećeš biti telo koje hoda, bićeš anđeo koji

nosi ljubav u srcu i koji će voleti i biti voljen, jer ti si ljubav, a

ljubav je Bog. Ti ćeš biti oličenje Boga na Zemlji svaki put

kada budeš bila ljubav. Ne zaboravi, Ljiljana, ljubav nije

osećanje. Ljubav je stanje bića, bića koje vibrira frekvencijom

Boga na planeti koja se zove Zemlja i misiji koja se zove život.

Ne zaboravi Ljiljana, kada se probudiš da je sve jedno i jedno

je sve. Da te samo tvoje misli dele od jednosti sa čitavim

univerzumom. Kako bi volela da mogu da ti pokažem da je

sve dobro i da Bog ima plan za svakoga od nas.

Da mi, iako bića svesnosti, tako malo znamo o svesti koju smo

dobili da koristimo kroz vreme koje merimo satima, a ne

znamo da su sati tako bez značaja. Jedino što vredi jeste

život, ne sat, ne dan. Jedan sat može biti vredniji od godinu

dana privida života. Jedan sat svesnosti može biti jasniji,

39

čistiji, jači od godina nesvesnih lutanja kroz slike nečega što

ljudi zovu stvarnost. Seti se, Ljiljana, kada se probudiš da si

dobila novu šansu da u kostimu koji se zove tvoje telo odigraš

ulogu LJILJANE koja je LJUBAV! Jer jedino što se računa kada

pređeš most između onoga što oko vidi i onoga što je dušama

dom, jeste ljubav. Ni zlato ni svila, nisu, mila moja, ono što se

pred Bogom računa.Jedini dar koji nosimo sa sobom sebi jeste

ljubav:

- ljubav koju smo dali sebi;

- ljubav koju smo dali od sebe;

- ljubav koju smo primili iz srca univerzuma;

- ljubav koju smo dali Zemlji koja je naša majka.

Objasniću ti šta znači svaka od njih:

- Ljubav prema sebi -

Ljubav je Ljiljana stanje, to nije ono što se oseća, to je ono što

se stvara.

Ti si misao o sreći, i sreća, ti si misao o ljubavi i ljubav koja

postoji u prostoru i materiji.

Ti si malo vibratorno polje koje ako jeste ljubav jeste i Bog u

isto vreme. Ti si na taj način povezana najdirektnije sa

izvorom.

A kako ćeš znati da si ljubav?

40

Tako što ćeš svako jutro i svaki dan i svako veče ponavljati

jednu rečenicu: Ja sam ljubav, ljubav je u meni. Ja sam ljubav,

ljubav je u meni. Ja sam ljubav, ljubav je u meni. Ja sam

ljubav, ljubav je u meni. DA!

Samo to za početak. Jer kako će biti drugačije. Ako si do sada

imala nejasne predstave o tome kako postati ljubav, način je

vrlo jednostavan: proglasi se ljubavlju. Probaj da je osetiš u

korenu svoga srca, probaj da osetiš kako se iz svemira u tvoje

srce spušta milost, ljubav, radost, mir, ushićenje, sve to u

jednom osećaju, sve to da bi se povezala sa izvorom. Sve to

zato što si objavila i donela odluku da jesi ta promena o kojoj

govoriš. Oseti u svom srcu kako si ti u trenutku u kojem

stvaraš i ljubav, i sreća, i radost. Probaj da čuješ simfoniju

života koja sve vreme ide u pozadini tvoje prizemne realnosti.

Shvati da ne postoji ništa vrednije od trenutka u kojem dišeš,

jer za sreću ti ne treba ništa više od toga, pošto si sreća sama,

kada odlučiš da jesi. Dok dišeš, ti udiši ljubav i izdiši

zahvalnost. Kad si zahvalna ti jesi sama sreća, a dok slušaš

život ti jesi sama priroda. Jesi jedno sa svime što vidiš.

Ljubav koju daješ od sebe prepoznaješ onog trenutka kada

osetiš harmoniju savršenog trenutka, i tada znači da si u

skladu sa savršenim Božijim poretkom, poretkom ljubavi.

Tada ćeš shvatiti da si tu, gde je Bog znao da ćeš biti u

trenutku tvog buđenja. Kada šalješ ljubav iz sebe, ti dišeš i

udišeš i osećaš harmoniju života, harmoniju čitavog

univerzuma, ti dišeš mir. U tom trenutku oseti kako si jedno

sa prirodom. Tek kada uvidiš šta znači biti sirena, soko ili

41

kraljica. Šta znači biti drvo, cvet ili mesec. Šta znači biti lav,

srna ili zec. Tek kada vidiš da su svi oni savršeni, da sve je

savršeno i sve jedno, tek tada ćeš shvatiti šta znači biti jedno i

biti ljubav u isto vreme.

Bog ti je dao život, na mestu gde život počinje,

Bog ti je dao svesnost tamo gde večnost nastaje.

Bog ti je dao telo, takvo da ljubav osetiš,

Bog te je napravio takvom, da sebe osvestiš.

Ti nisi skup koncepcija, ti nisi niko, niko nije niko.

Svi su sve kada su ljubav, a svi su ništa kada su besmisao.

Večeras kada probuđena zaspiš na mestu gde ne postoji ni

jedan treptaj tela koji nije usaglašen sa prirodom, shvatićeš

da život jeste samo kada ti jesi sve ono što od života želiš.

Ti si ljubav, ti si radost, ti si sreća, ti si promena.

Ti si TVOJE MISLI, zato MISLI ljubav, radost i sreću.

Ti si tvoje SLIKE, zato zatvori oči i vidi ljubav, radost i sreću.

Ti si tvoje TELO, zato oseti ljubav, radost i sreću.

Ti si tvoje emocije, zato proživi u istom trenutku u kojem

misliš, osećaš i vidiš ljubav, radost i sreću.

42

TO SI TI! To je Bog! To nam je dao! Budi sve što želiš samo

BUDI!

PROBUDI! BUDI!

PROBUDI! BUDI U SEBI!

PROBUDI! BUDI ODLUČI!

PROBUDI! BUDI!

PROBUDI u sebi svoje misli, svoje slike,

svoj osećaj, svoj život!

BUDI svoj život!

Jer to je uvek tako.

Život ne postoji sam po sebi.

Život nije ništa što nisi ti,

a sve što zoveš životom ti si to.

Život je iluzija, sve što postoji to si TI.

Sada to znaš, sada donesi odluku

da probudiš svoj život u sebi.

Da shvatiš da ste život i ti jedno! Nema razlike.

Da shvatiš da ste ti i Bog jedno! Nema razlike!

43

Da su Bog i život jedno! Nema razlike.

Kada to shvatiš, dušo moja,

počela si da šalješ ljubav.

Kada to shvatiš postala si ljubav i

ljubav je postala tvoj život.

Kada to shvatiš postala si jedno,

jer jednost osećaš sa čitavim svemirom.

Želim da znaš, kada se probudiš u jutru novog dana, želim da

znaš da je taj dan vredniji od dve hiljade sledećih godina. Jer

je svaki tren tvog života vredniji u trenutku dok dišeš u

njemu, od svakog budućeg sutra, i da je svako novo sutra,

jednog novog sadašnjeg trenutka vrednije od svakog

narednog koji to nije.

Želim da shvatiš da na tvom putu ljubavi, ti nisi putnik, ti si

put. Ti nisi svetlo koje obasjava put, ti jesi svetlost. Ti nisi telo

u životu, ti si život sam. Ti nisi neko ko oseća ljubav, ti jesi

ljubav.

Jer je život put ljubavi. Ljubav je svetlo života. Put kroz život je

ljubav. Put sa ljubavlju je život.

Sve je jedno i bićeš jedno sa svima, sa sobom i sa

univerzumom, jer ti si univerzum sam.

44

Kada to shvatiš i kada postaneš ljubav, dolaziš bez mnogo

razmišljanja do onoga što još vredi. Do ljubavi prema svim

živim bićima i prema majci Zemlji koju su ljudi zaboravili.

Šalji svoju ljubav majci Zemlji, Ljiljana, kada god možeš, jer

Zemlja je jedini pravi dom koji imamo u životu. Ljudi misle da

je njihova kuća nešto odvojeno od same Zemlje. O kako žive u

zabludama! Zemlja je temelj, kuća je samo skup

konstrukcijskih elemenata koji će za manje od sto ili dvesta

godina nestati, a Zemlja će ostati. Zaboravili smo svoj izvor,

zaboravili smo da nas Zemlja hrani, zaboravili smo da slavimo

i da budemo zahvalni. A Zemlja je živa, Ljiljana, kao što je živo

svako biće na njoj. Zemlja je ogroman okean univerzalne

energije koju nam je Bog namenio da od nje živimo, da se

njome hranimo, da nas greje, da nas teši. Zemlja je svaka

biljka koja je lek. Zemlja je svaki miris koji je lek. Zemlja je

svaka boja koja je lek. Sve je na Zemlji namenjeno nama, da

bi život svoj imali i živeli ga u skladu sa njom i sve nam je

dato. Kakav bi to Bog bio da nas je poslao na Zemlju bez

svega što nam je potrebno. Mi smo ti koji smo razdvojili to što

nam je potrebno od Zemlje koja nam je dom. Razdvojili smo

se od Boga koji je ljubav, razdvojili smo se od Zemlje koja je

život, razdvojili smo se od nas samih u potrazi za iluzijama

koje su nam predstavili kao život. Kada dođeš na Zemlju

ponovo, kada udahneš novi dah života, imaš zadatak da svaki

dan budeš JEDNO. Svaki dan, zapamtićeš ove reči. I kada se

probudiš, i kada otvoriš oči, BUDI JEDNO! A kada si JEDNO

shvatićeš da si:

45

Dostojna ljubavi - jer Bog koji stvara samo savršenstvo

stvorio je i tebe savršenu takvu kakva jesi.

Svemoćna - jer svojim mislima možeš da menjaš ceo svoj svet

uvek iznova i iznova. Ti si moć, moć je u tebi.

Sveznajuća - jer granice ne postoje. Ono što nas pre svega

ograničava jeste naše uverenje da nešto znamo. Kada

prihvatimo da je sve deo nas i da ne postoji ništa što je

izvorno naše, da sva znanja postoje u univerzumu i dolaze iz

univerzalnog izvora, tada počinjemo da shvatamo da je

potrebno samo da se otvorimo da ih primimo i da izrazimo

zahvalnost na tome što smo dobili.

Gospodar svega u svom životu – jer ne postoji ništa u tvom

životu što nije deo tebe. Sve slike, svi ljudi, svi događaji su

deo tebe i predstavljaju određene delove tvog karaktera,

misli i osećanja. Kada promeniš sebe, menjaš sve u svom

životu. Tvoj život je uvek posledica, nikada nije uzrok.

Bez početka - jer život na Zemlji je samo nastavak putovanja

tvoje duše. Ništa ne počinje rođenjem, samo se nastavlja.

Bez kraja - jer tvoje telo je samo odelo tvoje duše, koje će

ona promeniti kada ode na novi put večnosti.

Odvezana od svega - jer ćeš shvatiti da niko nije odgovoran

za tebe i tvoj život. Niko ne može da te voli, ako ti ne voliš

sebe, niko neće da te poštuje ako ti ne poštuješ sebe i tako

redom. Sve ideje potiču od tebe, a ideje nisu te koje te vežu.

46

Jedinstvena - jer ti nisi ličnost kojoj daješ određena svojstva.

Ličnost je ono što je društvo od tebe napravilo, ono što je

želelo da napravi od tebe. Jedinstvenost je ono što si dobila

rođenjem, a što si izgubila tražeći se među drugima. Bog je

najveće jedinstvo. Bog nije osoba, Bog je princip zahvaljujući

kojem sve funkcioniše u harmoniji: ptica, čovek, planete,

zvezde, svi zajedno, sve je to Bog.

Izvor stvaranja - jer ti stvaraš svoj svet, ti stvaraš sve

događaje u njemu, ti utičeš na stvaranje svega oko sebe.

U dodiru sa svima - jer je sve jedno i jedno je sve. Sve je

sačinjeno od iste energije, sve je povezano nevidljivim

kosmičkim nitima koje održavaju poredak u večnoj harmoniji.

Primarni uzrok - jer je u tvojim mislima uzrok svih događaja.

Tvoj život je samo posledica, kao i sve što se dešava u njemu.

Uzvišena - jer Bog stvara samo savršenosti. Usled brojnih

religija, sukoba, svest je o tome nestala. Ljudi su podeljeni

unutar sebe, izgubili su svest o svojoj snazi i jednosti.

Društvo, države i religije su doprinele tome, jer jaki ljudi ne

mogu biti robovi, a njima trebaju upravo robovi, psihološki i

duhovni. Ti si Uzvišena jer si od Boga, sve ostalo jeste

interpretacija Božje volje.

Večno produktivna - jer će svaki tvoj korak imati određeni

rezultat u večnosti. Sve što mi jesmo danas važno je sa

stanovišta onog sutra, i večnog sutra. Svojim večnim danas,

stvaramo neko novo večno sutra.

47

Najčistija - jer si upravo takva kakva treba da budeš. Ljudi su

interpretirajući Božju volju zarad ličnih interesa, napravili od

drugih robove. Religije i društva su osudile ljubav, seks,

osudile su sve u čemu čovek može da uživa, pesmu, muziku,

pevanje i igru. Jednom rečju osudile su čoveka u celosti. I

kada uživaju, ljudi misle da su nečisti, a to je laž!

Ona koja postiže sve - jer su granice samo u tvojim mislima.

Važno je samo da doneseš odluku šta želiš i ceo svemir se

pomera da bi to i dobila.

Najispravnija - jer imaš potpunu slobodu da budeš ono što

jesi. Jedini uslov jeste da otkriješ šta je to što jesi i da kreneš

u ostvarenje tog jedinstva sa samom sobom.

Zaštitnica sveta - jer ćeš svojom ljubavlju doprineti tome da

se tama u ljudima preobrazi u svetlost.

Stvoritelj svih svojih osobina - jer svaki čovek ima u sebi sve

potencijale koje ima i čitavo čovečanstvo, potrebno je samo

da donese odluku koji će da probudi.

Hraniteljica - jer će tvoje reči donositi utehu, tvoja ljubav mir,

a tvoja svetlost promenu. Hrana za dušu jeste ona od koje

najbolje rastemo.

Ispunjena obiljem - jer sva blaga ovog sveta jesu u tebi. Kada

ih osvestiš, kada ih otkriješ, kada ih spoznaš, kada ih

afirmišeš, kada ih vidiš i zahvališ se na njima tada će se

pojaviti i u tvom životu.

48

Ona koja podržava sve - jer ako veruješ da si ti savršena,

savršeni su i svi ljudi baš takvi kakvi jesu, a to kako ih ti

doživljavaš ne govori mnogo o njima, to govori isključivo o

tebi.

Ona koja na isti način dolazi do svih - jer u svakoj duši se

kriju potencijali svih duša, u svakom srcu se krije ljubav koja

je ista svim srcima. Tek kada vidimo da smo deo jednog i da

nema razlike među nama, tada shvatamo da su svi koji nam

trebaju već tu.

Nepromenljiva - jer ćeš spoznati jedinstvo sa svojim izvorom,

a iz toga će se izroditi večne istine koje su nepromenljive kroz

svetove i kroz vekove.

Postojana - jer je energija neuništiva, ona samo menja oblike

ali ostaje zauvek.

Izvan razuma - jer to što jesi ne može da se spozna samo

razumom. To što jesi može se spoznati tišinom, meditacijom i

molitvom, a one su izvan razuma.

Besmrtna - jer život je samo uvod u besmrtnost, samo mali

deo puta kojim hode naše duše.

Sveprožimajuća - jer ćeš prepoznati sebe u svemu.

Ona koja daje u izobilju - jer ćeš shvatiti da ti se sve što daješ

od srca višestruko vraća.

49

Vrhovni razum - jer imaš slobodnu volju sa kojom kreiraš sve

događaje i sve okolnosti svog života. Svaki trenutak tvog

života jeste tvoj izbor, i razum je taj koji ti pomaže da koristiš

misli prilikom svesne kreacije.

Bez oblika - jer telo je samo forma energije, koje zbog načina

na koji vibrira pravi u našem oku iluziju forme, kao uostalom i

svi oblici koje prepoznajemo.

Nevidljiva - jer ćeš svojom promenom izazivati promene, ne

tako što ćeš ostavljati utisak da si velika, već tako što će ljudi

osećati da si ti promena o kojoj pričaš.

Ona kojoj se ispunjavaju sve želje - jer ćeš naučiti da se sve

želje ispunjavaju kada ostaneš bez želja.

Sveobuhvatna svetlost - jer ćeš shvatiti da ti nisi svetlo, već

svetlost koja obasjava i privlači svetlost sebi.

Gospodar svojih želja - jer će njihovo ispunjenje zavisiti samo

od tebe same. Ništa pod kapom nebeskom nije nedostižno i

sve dolazi iz tvog srca koje kuca kao jednost sa univerzumom.

Ona koja pravedno svodi račune - jer ćeš početi da meriš

svet i druge ljude prema sebi. Pustićeš da drugi ljudi budu to

što žele da budu i volećeš bezuslovno i bez očekivanja.

Iznad nevolja - jer ćeš u svakoj prepoznati poruku i pouku i

bićeš zahvalna na tome što si imala prilike da rasteš i da se

razvijaš.

50

Najslobodnija od slobodnih - jer ćeš razumeti da Bog nisu

religije, dogme i knjige, već da je Bog deo tvog sopstvenog

bića i da si ti deo njega. To je najviša spoznaja koja nas

oslobađa. Boga ne možemo spoznati tumačeći knjige,

možemo ga spoznati samo tumačeći sebe. A kada smo

oslobođeni od svog znanja, tada postajemo slobodni da

učimo.

Ona koja oslobađa od zla - jer ćeš shvatiti da ne treba ići

protiv nepravde, protiv zla, protiv mržnje. Sloboda se nalazi u

stremljenju ka nečemu, a ne u stremljenju protiv nečega.

Zato se nikada nemoj boriti protiv nepravde, bori se za

pravdu i pobedićeš. Nikada se nemoj boriti protiv zla, bori se

za dobro i pobedićeš. Nikada se nemoj boriti protiv mržnje,

bori se za ljubav i pobedićeš.

Ona koja nikada nije obmanuta - jer ćeš prestati da veruješ u

sisteme koji su nametnuti ljudima. Ljudi veruju u njih zato što

se plaše da dođu do sebe, a sistemi odlaze i prolaze, samo je

čovek kao takav večan.

Dostojna zahvalnosti - jer ćeš biti zahvalnost sama, a kada

iskažeš zahvalnost za to što si primila, moći ćeš i da daš, sebi i

od sebe.

Sveobuhvatna dobrota - jer ćeš u ljudima videti dobro, a

kada vidiš dobro u ljudima to i privlačiš u svoj život.

Ona koja sve zna - jer je priznala da ništa ne zna.

51

Lišena svakog bola - jer ćeš spoznati da bol ne postoji, da

jedino što može da ti nanese bol jesu tvoje sopstvene misli.

Jedino što će te ikada povređivati jesu samo tvoje misli i tvoje

tumačenje onoga što misliš da se dešava oko tebe.

Uvek ista - jer duša je jedinstvena, ona samo menja telo kada

želi da doživi neko novo iskustvo.

Ona koja je deo ljubavi nevidljivog stvoritelja univerzuma -

jer ćeš prepoznati da Bog želi da se izrazi kroz tebe, jer si deo

njega samog. A Bog je ljubav.

Vrhunski kreator - jer ćeš shvatiti da je savršenstvo u tebi i

težićeš savršenstvu u svakom svom delu.

Ona koja uživa u životu - jer ćeš shvatiti da je svaki trenutak

u životu dragocen i da u svakom ima radosti i sreće samo je

treba izdvojiti.

Nikada u sumnji - jer je sve onako kako treba da bude i samo

onako kako verujemo da zaslužujemo.

Ona koja oblikuje elemente - jer ćeš naučiti da naše misli kao

vazduh, telesni osećaj kao zemlja, emocije kao vatra i slike

kao voda zavise samo od nas samih i da mi imamo slobodnu

volju da ih menjamo.

Zauvek probuđena - ti prestaješ da živiš kao ime i nastavljaš

da živiš kao ljubav, a ljubav je večna.

52

Večno budna - videćeš u svakom trenutku svoga dana

značenje, videćeš u svakoj slici poruku, u svakom glasu glas

Boga u svakom koraku put smisla.

Zapamti, Ljiljana, zapamti da sve to ti jesi, ako to MISLIŠ,

VIDIŠ, OSEĆAŠ i DOŽIVIŠ! Zapamti da su to tvoje karte za

sledeće kosmičko putovanje. To je ono što se računa! Sva

bogatstva na zemlji jesu samo rezultat i zavise od toga koliko

si uspela da budeš sve ovo što si dobila da budeš! Bogatstvo

je u tebi, kada osvestiš sve ovo, sva bogatstva sveta ćeš

privući u svoj život.

PROBUDI SE SADA I BUDI!

PROBUDI SE!

PROBUDI SE!

PROBUDI SE!

53

III

Sve ju je bolelo kada je otvorila oči. U prvom

trenutku nije mogla da se seti šta joj se desilo i gde se nalazi.

Dodirnula je svoj stomak i shvatila je. Nije više bilo bebe, a

nije više bilo ni Ljiljane! Oba srca su prestala da kucaju, jedno

sićušno, koje nije dobilo šansu da odsanja ni prvi san, i jedno

koje je moglo biti veliko, al koje su godine besmisla ubile. Kao

kroz maglu sećala se da je sanjala majku, ali se pitala da li je

to uopšte i bio san ili je majka stvarno bila pored nje. Nije bilo

ni važno, ono u šta je bila sigurna jeste to da je došao kraj

jednom životu i da je u njoj počelo da kuca novo srce, koje je

trebalo da zasija kao najsjajnija zvezda na karti njenih snova.

Setila se tog sna, setila se svega što joj je rekla majka. Izvadila

54

je malu svesku i zapisala, sve do poslednje reči. Znala je da je

trebala da BUDE, kada se PROBUDI, ali nije znala kako.

Sa gubitkom bebe izgubila je i privid smisla koji je živela. Dani

kroz koje je vukla svoje strahove postali su nesnosni. Osećaj

bespomoćnosti je rastao toliko da je sanjala o tome kako

ponovo vidi sebe dok leži u krevetu i kako konačno odlazi u

svetlost koja je bila toliko meka i obećavajuća. Ipak, ona se i

dalje opirala tome da treba da se menja. Kao i svi, mislila je

da će se promena desiti ukoliko promeni spoljne okolnosti i

da su svi drugi krivi za stanje očaja u kojem se nalazila, da će

sve nestati ako napusti život koji je vodila do tada. Ali to se

nije desilo.

Nisu životne okolnosti te koje uslovljavaju naše stanje. Mi

smo ti koji sopstvenim mislima dovodimo sebe u stanje koje

privlači određene životne okolnosti. Bez mnogo razmišljanja

otišla je kao izbeglica iz besmisla u potragu za sobom, ali nije

mogla ni da sanja koliko će taj put biti dug i bolan. I nije

počela da se menja sve dok se Alek nije pojavio i otišao i dok

ona konačno nije dodirnula dno svoje samoće.

Još dok se oporavljala u bolnici sa mislima o porukama koje je

dobila u snu koji nije bio san, Sofija, devojka koja je ležala

pored nje čitala je knjigu „Buđenje” Antoni de Mela i tako je

počela priču na temu značenja samog buđenja.

- Nisam sigurna da ću znati da ti objasnim, rekla je

Sofija. - Ja sam tek počela da je čitam i nisam sigurna da li i

55

sama razumem. Mogu da ti dam da pročitaš, ja je upravo

završavam.

- Molim te, odgovorila je Ljiljana, posmatrajući Sofiju

i pitajući se šta li se njoj dogodilo kada je čitala tu knjigu koja

je tako jasno bila simbol njenog sna. Sofija je bila mlada,

činilo joj se puna života i nekako se nije uklapala u sliku

turobne bolničke sobe koju su delile. Setila se Mace i njenih

studentskih dana i nije odolela a da ne razmišlja o tome kako

je Sofija sada njena cimerka kao nekada Maca, i da su sigurno

obe tu da bi nešto naučila. Samo što ovoga puta nije bilo u

pitanju učenje ispita, već učenje života. Pogledala je oko sebe

i videla da su sa njima u sobi bile jedna starija žena koja je

bila, činilo joj se, jako bolesna, još jedna gospođa kojoj ne bi

mogla da ustanovi ni godine ni zbog čega je tu, kao i baka

Anka, kako su je zvali unuci koji su dolazili da je obiđu.

Sofija je, kasnije je saznala, zadržana nakon što je pobegla iz

kuće posle zlostavljanja od stane muža i knjigu Buđenje joj je

donela prijateljica dan ranije.

Baka Anka je bila u bolnici zbog starosti, kako je rekla. Imala

je 85 godina i mislila je da joj je vreme.

- Obucite mi onu crvenu haljinu da u njoj odem na

onaj svet, ponavljala bi deci svaki put kad bi došli.

Gospođa koja je bila bolesna imala je karcinom u metastazi.

Niko joj nije davao više od dva meseca života. Dok je gospođa

Olga, kako se odmah predstavila, a koja je bila očigledno

56

zdrava, odavala utisak da je nepravedno to što svi misle da je

zdrava, a nije tako.

Kasnije je, kroz razgovor, shvatila da su sve one bile bolesne

zbog života koji su vodile, života ispunjenih beskrajnim

žaljenjem za svim propuštenim šansama da ga zaista zažive.

Sofija je imala dvadeset pet godina i bila je udata za muškarca

koji je bio stoka, kako ga je ona zvala. Istina je zapravo bila

mnogo surovija. Modra i krvava napustila je kuću kada ju je

muž poslednji put pretukao. Tog jutra, kada je stigla u

bolnicu, uspela je da mu se otrgne, ali joj je čitav pramen

kose ostao u njegovoj ruci. Istrčala je samo u tankoj košulji i

sa bosonogim detetom u pidžami. Raščupane i umazane od

krvi, naletele su na komšiju koji ih je odvezao samo do

glavnog puta. Bio je toliko prestravljen njihovom pojavom i

toliko se uplašio reakcije Sofijinog supruga, da nije smeo da ih

odvede u Urgentni centar. Ušle su u autobus i došle u bolnicu

same. Kada je to čula, Ljiljana je bila potpuno prestravljena.

Ipak, Sofija je o tome govorila tako hladno, kao da u njoj nije

postojalo više ništa. Bila je telo čija je duša već bila na nekom

sigurnom mesto.

– Tukao me je dva, tri puta godišnje kada su baš bile

teške batine.

– Kako to misliš teške? – pitala je Ljiljana – Ima li lakih

batina?

57

– Ono drugo ni ne računam. Udarci pesnicom i

šutiranje bili su gotovo svakodnevna pojava u mom životu –

kaže Sofija, dok ju je Ljiljana nemo posmatrala.

– Bila je to ljubav na prvi pogled, brzo smo počeli da

živimo zajedno, počela je da joj priča. – Posle nekoliko meseci

sam dobila prve batine.

Sofija je samo tog prvog puta pokušala da se odbrani, ali je

odmah shvatila da je time supruga samo još više razjarila.

Posle toga ga je napustila, ali se ubrzo, na njegove molbe da

mu oprosti, vratila kući. Batine su se nastavile. Tokom braka

koji je trajao sedam godina više nije pružala otpor.

- Sofija, mnogo mi je teško da te slušam, reci mi zašto

ga nisi napustila, pitala je Ljiljana.

– Sve ove godine bila sam zaljubljena u njega, imamo

i divnu decu. Niko nije znao šta mi se dešava. Krila sam i od

porodice. Ni sa decom ne pričam o tome. Ono što vide,

pravimo se da nisu videli. Prestala sam da se družim sa svima,

a drugarice su izbegavale da me zovu jer mi je i kontakt sa

njima bio problem. Muž mi je bio bolesno ljubomoran i nigde

nisam smela da izlazim bez njega. Svuda smo išli zajedno, a

on je voleo da tada budem doterana. Kada me pretuče,

obično sam sva plava. Tada nisam išla ni do prodavnice, da

neko to ne bi primetio. A lekare sam obično lagala da sam se

sama povredila.

58

Sofija nije završila srednju školu jer se rano udala i radila je

zajedno sa mužem u prodavnici cipela koju su držali. Naravno

sav novac je bio kod njega, a ona je dobijala samo ono što joj

je bilo potrebno da kupi za kuću. Ona se trudila da mu ne

protivreči ni u čemu.

- Brzo sam počela da merim svaku reč, da pazim na

svaki pokret, da mu se slučajno nečim ne bi zamerila. Mislila

sam da samo od mene zavisi hoću li dobiti batine ili ne.

Napuštala sam ga tri puta, ali bi se uvek vraćala jer nisam

imala gde da odem. Sećam se da me je jednom čak i svekrva,

koja je znala šta se dešava u našem domu, pitala: „Pa dobro,

zašto si se vratila?” Nisam znala šta da joj odgovorim, rekla je

Sofija.

- Prošle nedelje kada sam pobegla, otišla sam kod

majke, ali sam znala da tu ne smem da se zadržavam jer će

me on naći. Kada sam došla u policiju oni su mi rekli „Što si

dolazila ženo, da nam praviš probleme? Zar mi da te branimo

od muža?”. Već je bila noć i nisam imala kud i došla sam

ovde. Oni su me smestili u bolnicu, radi ispitivanja, dok ne

vide šta će sa mnom i šta ću ja sa sobom, nasmejala se kroz

suze Sofija.

- Ne znam šta bi ti rekla, rekla je Ljiljana. - To je toliko

bolno.

- Nije to toliko strašno, dodala je Sofija. - On me je

tukao i dok sam bila trudna.

59

- Monstrum, dodala je Ljiljana. - Trudnu!

- Da, dodala je Sofija. - Došao je kasno. Lupao je

vratima. Vikao je, vređao me. Opalio mi je šamar jer sam tog

dana porazgovarala s komšijom. Bila sam u šoku. Preplakala

sam celu noć. Kada sam odbila da imam odnos sa njim počeo

je da me vređa i da mi preti da će sada da ubije i mene i

komšiju sa kojim sam pričala. Optuživao me je da sam se

zaljubila u komšiju i da je pitanje čije je dete u mom stomaku.

Ujutru se izvinjavao. Od tada, svaki put kada me je tukao

obećavao je: „Nikad više!”

Ljiljana je bila potpuno poražena Sofijinom pričom. Pitala se

da li je ona čula razgovor njene majke u noći njenog buđenja,

ili to i nije bila njena majka. Pitala se da li je to bio anđeo koji

je ovim ženama došao da pokaže koliko mogu da budu

izuzetne kada počnu da veruju u to.

Pitala se kako je mogla da kaže da je zaljubljena u muškarca

koji ju je zlostavljao. Kasnije je shvatila da mi toliko često

zamenjujemo ljubav za strah, jer je to model koji smo usvojili

u našoj porodici. Toliko mnogo žena je želelo da pobegne, ali

nisu imale nadu da će uspeti. Niko im nije pokazao put, niko

im nije pomogao kada je trebalo u situacijama u kojima su

bile silovane, zlostavljane, mučene. U situacijama u kojima su

se napajale samooptuživanjima i krivicom, za sve što se

dešavalo, a iz čega nisu imale snage da odu. Nezaštićene,

neshvaćene, slomljene. U životima u kojima su mrzele vlastita

tela koja su bila okupana osećajem gađenja, stida, prljavosti i

60

želje za samopovređivanjem. Nekada zlostavljane kao

devojčice, potiskivale su sećanja na dečije sobe i dečije igre,

modrice i krvave tragove, tragove nečijih ruku na grudima

koje nisu još ni bile grudi žene. Žene koje su bile otupele od

bola čekajući da prođe još jedan dan, još jedna godina, još

jedan život. Čekajući da smrt odnese tugu, bes, strah, očaj,

ljutnju, želju za begom, gubitak svake nade da je moguće

promeniti nešto, da je moguće živeti. A bilo je moguće. Samo

je proces isceljenja jako dug i bolan. Potrebne su bile godine

da se Sofija ponovo sretne sa samom sobom. Potrebna je bila

odlučnost da želi da potraži uplakanu prestrašenu devojčicu

kakva je bila i da joj kaže da je to samo prošlost koja ne može

da je povredi, ukoliko je ona sama ne pusti.

Slušajući Sofiju, Ljiljana je znala da su one i bile cimerke u

vagonu života koji će se zaustavljati na stanici beznađa sve

dok same ne donesu odluku da žele da se promene i dok ne

preuzmu odgovornost za svoje živote. Ono što je bilo

potrebno jeste da počnu da grade svoju sudbinu iako je već

tada znala da sudbina nije ništa drugo do skup okolnosti koje

prizivaš sopstvenim mislima u svoj život praveći od njega

kolaž jednoobraznih prikaza u istovetnim situacijama. Ljudi to

nazivaju sudbinom, možda je to lakši način da prihvate svoju

nesposobnost da se menjaju u pravcu u kojem bi njihova

duša želela da ih odvede.

Znala je da je bol posledica rušenja njenih

pogrešnih predstava u životu i znala je da sama bol nije bila

stvarna. Ona je bila samo posledica pogrešnog posmatranja

61

sveta. Jer ako ima boli, onda je Bog surov, a to nije istina. Bol

nije stvarna upravo zbog toga što je sve u savršenom

poretku, i sve ono što nas boli ne predstavlja ništa više do

dokaz da pogrešno posmatramo stvarnost koja nas okružuje,

a to nema veze sa Bogom, ima veze samo sa nama. Zbog toga

mi i jesmo jedini koji mogu da utiču da se to izmeni, tako što

ćemo promeniti način na koji posmatramo svoj život.

Kada osećamo patnju mi se plašimo promena, mi ne želimo

da priznamo da je sve promenljivo osim promene koja je

jedina konstanta. Pitanje je samo koliko smo mi spremni da

se menjamo. Bilo je jasno da se Sofija više plašila promena

nego ostajanja u životu koji je bio sve samo nije bio život.

Baka Anka je sa svojih 85 godina bila najtoplije biće u toj

maloj bolničkoj sobi. Kasnije dok je mislila o njoj, Ljiljana je

shvatila da je to bilo zbog toga što je znala da će uskoro da

krene na svoj put večnosti. Želela je da se oprosti od svega i

od svih koji su joj značili ili pomogli u njenom životu, pa je

neprestano molila decu kada joj dođu u posetu da pozovu

ovoga ili onoga telefonom samo da bi ih čula i da bi im se

zahvalila.

- Ljudi često ne govore o onome što osećaju, a kada

požele da to urade obično bude kasno, i nema vremena. Ona

nije želela da napusti ovaj život, a da to ne uradi.

I kao da je znala da je njen životni vek samo jedno od

mnogobrojnih iskustava njene duše, bila je potpuno mirna. I

sve one koje su bile u njenoj blizini hvatale su se za mir koji je

62

širila svojom pojavom. Kao da je znala da duša postoji izvan

vremena, baka Anka je govorila sasvim jasno o svojim

planovima na onom svetu. Bilo je čudno gledati kako živi

život neko ko se bliži svom kraju. Kao da su odjednom ličnost

bake Anke i njeno telo bili samo aspekti duše koja se

spremala da ih napusti jer su poslužili svojoj svrsi i kao da će

posle smrti, odnosno posle oslobađanja, duša ponovo da se

vrati u svoje besmrtno, prirodno stanje ispunjeno

saosećanjem i ljubavlju.

Ljudi su bića na putu ka smrti, to je jedina neosporna istina

naše fizičke realnosti, a često upravo to jeste ideja od koje svi

beže. Kada bi o smrti mislili više, a ne manje, kada bi svoj

život posmatrali kao jedinstvenu priliku za sve lepote ovog

sveta, ne bi Sofija trpela mučenje, ne bi tetka Anka bila sama

poslednjih pedeset godina čuvajući uspomenu na svog muža,

ne bi gospođa Olga glumila bolest da bi dobila malo pažnje i

ne bi gospođa kojoj nije znala ime, umirala u svojih pedeset i

kusur bez da je probala život i ne bi Ljiljana bila tu sa njima,

ostavljena od svih.

Najtužnije joj je bilo tih dana da gleda gospođu kojoj nisu

znali ime, i za koju su znali da joj nema spasa. Sestre bi s

vremena na vreme ulazile u sobu da provere i svaki put bi

rekle: „Samo da joj da Bog da prestane da se muči.” Bila je

pod morfijumom sve vreme jer su bolovi bili nesnosni.

Umirala je od raka debelog creva koji je metastazirao. Jednog

dana, kada joj je u posetu došla ćerka, pitale su je kako se

zove.

63

- Mila, rekla je ona. - Mila Jerotić.

Ćerka bi legla pored nje i plakala i sve vreme šaputala: -Zašto

nam nisi rekla, zašto si ćutala… zbog čega si želela da odeš,

mama…

Jednoga dana, ćerka je na njenom krevetu zaboravila malu

svesku, koju je Ljiljana pronašla kada se vraćala iz šetnje po

bolničkih hodnicima. Ona nije mogla da podnese sliku u kojoj

umire mama, pa je uvek kada bi Mili došla ćerka u posetu,

ona izašla iz sobe. Ipak tog dana nije mogla a da ne vidi

svesku. Otvorila je... Bio je to dnevnik Mile Jerotić.

25. maj

Bolest je krenula tiho. Bolovi u želucu ne prestaju i svaki dan

su sve jači. Pošto sam mislila da je čir, otišla sam kod

gastroenterologa. Posle dva meseca kontrola rekli su mi da je

bol na nervnoj bazi i da imam gastritis. Ipak otišla sam na

rendgenski snimak želuca i čim su mi stavili sondu, odmah

sam imala čudan osećaj. Snimanje se odužilo, a doktor je

tražio „još nekoliko kadrova”. Nije hteo da mi napiše ni tačnu

dijagnozu na snimku i uputio me je u Urgentni centar gde su

mi odmah uradili biopsiju. Dok sam čekala rezultate sve

vreme sam se pitala - zašto bašto ja... Bila sam uplašena,

uspaničena. Stalno su se smenjivali strah, nada, strah, očaj...

Tada sam dobila dijagnozu. Biopsija je pokazala da imam

karcinom!

26. maj

64

Donela sam odluku da o svojoj bolesti nikome ne pričam.

Zašto da ih opterećujem i zato ovo pišem, da bi makar sama

sa sobom podelila svoju bol.

5. juni

Počela sam sa hemoterapijom i zračenjem. Nemam mučnine.

Ne želim da se ponašam kao bolesnik, ja nisam bolesnik.

1. jul

Kosa mi je potpuno opala, to je prvi put da sam se rasplakala.

Da li je sve u redu sa mnom, pitam se. Zbog čega mi je toliko

malo stalo da živim. Nabavila sam periku. Večeras ću da

nalakiram nokte i idem sa Danicom u bioskop. Da za ta dva

sata, gledajući film, sve zaboravim. Od radijacije su mi se

lomili zubi, a od hemoterapije mi je stradala jetra.

3. jul

Život je mnogo lep. Nije mi jasno kako sam se toliko ranije

opterećivala da sve bude pod konac i kako sam sama sebi

natovarila hiljadu stvari. Kako je moguće da to nisam mogla

da shvatim pre bolesti.

10. jul

Besna sam. Proklet neka je i ovaj život i ja u njemu. Kako je

moguće da sam pustila da dođem do smrti, a da nisam

istinski ni živela. Ne bi mi bilo žao da umirem, a da znam da

sam živela makar sedam dana onako kako sam htela. Da sam

65

mogla Mariju da odvedem daleko od svega, daleko od ovog

prokletog života. Daleko, samo da odem i da se nikada ne

vratim više. Da sam mogla da ne živim u životu u kojem nije

bilo života. Svađe. Zašto smo to radili. Zbog čega mi je tako

prokleto bilo važno da sve bude kako treba da bude. A šta to

uopšte znači? Šta znači da sve bude kako treba da bude? Ko

je ikada rekao da nešto mora da bude baš onako kako ja

mislim? Zašto sam se ljutila? Zašto sam gledala kako me on

vara? Čega sam se plašila? Zašto sam se plašila? Smrti? He,

he, he… kako je smešno sada pričati o strahu od smrti, kad su

mi već odštampali umrlicu. Čega sam se plašila? Da neću

preživeti? Pa živela sam, a nisam preživela!

2. avgust

Rak je bio u meni nekoliko godina, a ja sam ostajala svakog

tog dana, u istom životu u kojem sam živela. Bar da je

metastaza izašla na nekom mestu da se vidi. Danas znam,

bila je to moja podsvesna želja da umrem. Više nisam mogla

da se nosim sa životom, bila sam depresivna, nesrećna i

umorna. Pomišljala sam toliko puta: „Da nemam Maju,

skočila bih sa dvanaestog sprata i prekinula sve ovo

mučenje.” Bog mi je izgleda ispunio želju.

2. avgust

BOG! Nisam se ranije setila toga. BOŽE, POMOZI MI!

66

IV

Kada je izašla iz bolnice prvo što je uradila jeste to da

je kupila knjigu „Buđenje”, Antoni de Mela koju je videla kod

Sofije. U toj knjizi je pročitala nešto čega će se večno sećati.

Buđenje

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani,

žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu

uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude.

Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što

nazivamo ljudskom egzistencijom. Pa ipak, većina ljudi nikada

ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san.

Žive u košmaru. Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina.

67

„Čarli”, kaže,”probudi se!”

„Neću da ustanem, tata”, odgovori mu Čarli.

Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!”

„Neću da idem u školu!”, kaže Čarli.

Otac ga pita: „A zašto nećeš?”

„Iz tri razloga”, kaže Čarli.

“Kao prvo, škola mi je dosadna; kao drugo, učenici mi se

rugaju i kao treće, mrzim školu.”

Otac mu onda uzvrati: „Dobro, sada ću ja tebi reći tri razloga

zbog kojih moraš da ideš u školu. Kao prvo, to je tvoja

dužnost; kao drugo, jer imaš četrdeset pet godina i kao treće,

jer si direktor.”

Probudite se. Probudite se. Odrasli ste.

Niste više mali da samo spavate. Prestanite da se zabavljate

svojim igračkama. Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz

dečijeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to.

Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke.

„Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj

novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh.”

Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, buđenje ga

samo uznemiri.

68

Kako je tu sve bilo rečeno, pomislila je Ljiljana dok je po ko

zna koji put čitala iste redove. I polako je počela da postavlja

pitanja i da traži odgovore.

Setila se tada da je još kao studentkinja išla na kurs Silva

metod kontrole uma, i da je često primenjivala različite

tehnike koje je tamo naučila prilikom polaganja ispita. Pitala

se nakon toga, zašto to nije primenila na svoj sopstveni život.

Mi često učimo kako da pomognemo sebi da postignemo

bolje rezultate, da radimo kvalitetnije, da zaradimo više, a

zaboravimo život kao osnovni element našeg postojanja.

Zaboravimo da se upitamo i to da li dok postižemo sve te

bolje rezultate i živimo bolje, da li se više smejemo, da li više

volimo. Tako je i ona. Posmatrala je u to vreme taj program

kao nešto što će joj pomoći da lakše završi fakultet i sve je

ostalo na tome. Sećala se tehnike mentalnog ekrana koji je

tada koristila i zahvaljujući kojoj je u stvari i naučila kako se

rade vizualizacije i prave imaginacije, kako se rešavaju

problemi i postavljaju ciljevi. Zatvorila je oči i u mislima

pokušala da sklopi celu slagalicu tog davno zaboravljenog

vremena. Čula je Megi, ženu koja je predavala, kako priča:

“Tehnika mentalnog ekrana može da posluži za

različite namene. To je naš izabrani prostor u kojem

projektujemo i razvijamo našu sposobnost za upotrebu

vizualizacije i imaginacije. Kada razvijete ovu sposobnost, vaš

mentalni ekran će vam poslužiti da mentalno ispravite sve

ono što treba da se ispravi. To je sredstvo koje nam

omogućava da koristimo vizualizaciju na lak i jednostavan

69

način, kako bismo ono što postoji u fizičkoj stvarnosti vratili u

mentalnu dimenziju odakle je i došlo, kako bi upravo na tom

mestu i pokrenuli promene koje su nam neophodne. A kada

dođe do promena u mentalnoj dimenziji, ona se može

dogoditi i u materijalnoj stvarnosti.

Sve dok je nešto u svom fizičkom obliku ispoljeno na određen

način, mi ga ne možemo promeniti svojim mislima,

mentalnom energijom. Ono što treba da uradimo jeste da taj

ispoljeni problem ili nedostatak vratimo nazad u mentalnu

dimenziju i u njoj možemo, snagom energije naših svesno

usmerenih misli, da napravimo promenu koju želimo. Kada se

postignu promene u mentalnoj dimenziji, one se mogu

ispoljiti i u fizičkoj stvarnosti.

Za takav rad u dimenziji našeg duha, nama je potrebno

mesto, a to mesto jeste mentalni ekran. Kao što imamo

posebna mesta za sve ostale stvari u našem životu, kojima

smo namenili pojedine uloge, mentalni ekran treba da nam

posluži za prenos iz mentalne u fizičku dimenziju i obratno.

Svi znamo da je sve što je ispoljeno u fizičkoj stvarnosti, sve

što vidi naše oko, nastalo u našim ili mislima nekih drugih

ljudi. Iz tog razloga se to mesto, odakle sve potiče, zove

fundamentalna dimenzija. Kako je sve bilo misao pre nego

što je postalo fizička stvarnost, mentalni ekran je specijalno

mesto za prenos iz fizičkog u duhovni svet, u kojem se mogu

desiti promene.

70

Kada želimo da uradimo nešto novo, mi to prvo treba da

stvorimo u mentalnoj dimenziji. Isto tako, ukoliko želimo da

izvršimo ispravke nečega što nam smeta u svetu koji nas

okružuje, to takođe radimo na istom mestu. Mentalni ekran

služi upravo tome. Imaginacija, odnosno vizualizacija je

sredstvo pomoću kojeg to radimo. Ono što je važno da

shvatimo jeste da bi promenili našu stvarnost prvo moramo

sve što ne funkcioniše kako valja da projektujemo nazad u

mentalnu dimenziju, i onda u njoj da pravimo ispravke koje

želimo da vidimo u našem životu.“

Ljiljana je naučila da svaka tehnika životnog

programiranja zahteva određeno stanje svesti u kojem se

promene mogu izvesti na lak način. To mogu bili alfa stanje ili

još bolje teta stanje svesti. Najveće dobro koje možemo da

dobijemo ulaskom ili boravkom u alfa ili teta stanju svesti

jeste pre svega lakši pristup do „negativnih obrazaca naše

svesti” i lakše brisanje i menjanje negativnih, odnosno

stvaranje novih, pozitivnih programa.

Programi predstavljaju radnje, misli, osećanja koja se

ponavljaju, i čija se realizacija odvija automatski, bez učešća

naše svesne pažnje. Kako je negde pročitala, pored oko 2000

urođenih programa, čovek u svom životu napravi mnogo

programa koji mogu biti ili pozitivni ili negativni i koji

uslovljavaju njegovo ponašanje. Ulazak u meditativno stanje i

rad sa programima koje želimo da promenimo, predstavlja

preuzimanje odgovornosti za sopstveni život. A kako možemo

71

da kažemo da smo odgovorni, ako ne preuzmemo

odgovornost za nešto što je najvažnije. Sopstveni život.

To joj je bilo jasno još mnogo pre nego što se upoznala sa

različitim šamanskim tehnikama koje su joj pomogle da

prođe kroz sopstveno mračno doba duše, u kojem je živela

nakon izlaska iz bolnice, a to je ono doba u kojem se

smenjuje lažna predstava o nama samima sa našim istinskim

identitetom. To je doba u kojem čovek ostane sam i u kojem

mu se javi osećaj da to što vidi u ogledalu jutrom, nije on, već

neko sasvim novo biće koje tek treba da se rodi. Put promena

jeste put ka autentičnom životu duše, a njemu uvek prethodi

period oslobađanja od lažnog identiteta koji su nametnuli

društvo, država, porodica, i koji je beskrajno bolan. To je

upravo bio put kojim je Ljiljana krenula. Put ka rođenju jedne

nove sebe, one koja će živeti autentično svoj život, život koji

ima smisla. A samo život u kojem ispunjavamo svoju svrhu

jeste izvorno autentičan, jer se zbog njega naša duša i rodila u

našem telu. Shvatila je, činilo joj se na vreme, da što pre

otkrijemo svoju pravu ličnost, mračan period duše trajaće

kraće, a najbolji način za to jeste upravo meditacija. Stanje u

kojem čovek ostaje sam sa sobom, tih i čeka ono pravo da se

pojavi.

Kada je počela da čita o meditaciji naišla je na priču

OSHO-a koji o njoj kaže:

“Meditirati znači biti hrabar da budeš tih i sam. Vrlo brzo ćete

početi da osećate neku svoju novu karakteristiku, osetićete

72

novu živost, novu lepotu, novu inteligenciju. Ono što ne

možete ni od koga da pozajmite, što se razvija u Vama. Ona

ima koren u Vašem postojanju. A ako niste kukavica, ona će

procvetati.

Nema potrebe da se plašite. Možete da izgubite samo ono

što se mora izgubiti. A bolje je da se to izgubi što pre, jer što

duže ostaje sa vama, postaje snažnije i čovek se navikne da je

to istina.

Ne dozvolite da umrete pre nego što otkrijete svoje

autentično biće. Srećni su samo oni ljudi koji su živeli kao

autentična bića i koji su kao takvi umrli jer oni znaju da je

život večan i da je smrt nešto izmišljeno.”

Meditacija koju je ona koristila zvala se „Zvezda

ljubavi” i sa njom je veoma lako ulazila u stanje opuštenosti

koje je njenom biću bilo potrebno. Veoma je bilo važno da se

pre svake meditacije opusti toliko da može da vizualizuje

„Zvezdu ljubavi” i to je radila vežbama disanja. Disanje je

veoma važno pre ulaska u stanje meditacije, jer u slučaju

velikog broja udisaja i izdisaja, naš mozak bez prestanka

„brblja”, a sa smanjenjem broja udisaja i izdisaja na sedam do

osam u minuti, dovodimo mozak u alfa stanje tako da je i

sama meditacija moguća. Prilikom udisanja i izdisanja

potrebno je pratiti tok samog vazduha, praveći kružne

pokrete vazduha kroz celo telo. Prateći dah od ulaska u naše

biće, preko kičme, karlice gde se okreće i kreće putem

izdisaja, mi umirujemo naš um.

73

V

Iako je Ljiljana jako dobro znala da sama promena

donosi strah od nepoznatog, iako se svakim danom sve

jasnije sećala reči svoje majke o buđenju, pre buđenja, plašila

se i taj strah je osećala u celom telu. Htela je da se oslobodi i

tražeći na internetu kojim putem bi krenula, a tragom knjige

„Ruke koje leče”, došla je do reikija. Pročitala je da je reiki

univerzalna životna energija, energija svemira koja je svuda

oko nas i u nama. Različito se naziva kod različitih naroda i

civilizacija zbog raznolikosti njihovih verovanja, kultura i

običaja. Reiki nije vezan ni za jednu veru, već je metoda

isceljivanja koja deluje na fizičkom, emotivnom, mentalnom i

duhovnom nivou.

74

Kako je pročitala, mudrost reikija ogledala se u 5 pravila, a to

su:

Upravo danas biću zahvalan!

Upravo danas neću se brinuti!

Upravo danas neću se ljutiti!

Upravo danas pošteno ću raditi!

Upravo danas pokazaću ljubav i poštovanje za svako živo

biće!

Pitala se da li je to mogla da uradi.

Slutila je da reiki može da joj pomogne, a kada je pročitala da

je reiki povezan sa astrologijom na neki način više nije imala

sumnje. U astrologiju je verovala. Astrologija ju je podsećala

na majku i ne samo da je verovala, nego je njome bio protkan

ceo njen život. Kada je pronašla da je jedno od osnovnih

pravila koje je utkano u Reiki to da ne postoje problemi, da

ne postoje loši aspekti već samo izazovi i lekcije koje moramo

naučiti, shvatila je da joj to možda može pomoći kod

prevazilaženje loših tranzita ili loših odnosa planeta sa kojim

smo rođeni. Videla je da ako joj astrologija može reći kakvi su

joj potencijali, reiki joj možda može pomoći da osvesti na koji

način može da ih iskoristi u punoj meri. Isto tako ako nam

astrologija govori o tome gde nam je energija blokirana, Reiki

nam može pomoći da se oslobodimo emocionalnih ožiljaka i

energetskih blokada kroz samoisceljenje.

75

Čim je izašla iz bolnice, pronašla je učitelja koji bi je

inicirao u prvi stepen reikija. Nije znala šta može da očekuje

zapravo. Nadala se da će joj to pomoći da lakše prebrodi

duboku krizu u kojoj se našla. I jeste, ali ne na način na koji je

ona mislila da će to biti. Učitelj joj je to i rekao: „Hoće,

pomoći će ti tako što će sve to što bi inače trajalo deset

godina, trajati mnogo kraće, dve ili tri.” Tada nije mogla

shvatiti značenje toga. Kasnije je shvatila da je intenzitet bola

kroz koji je prošla za te tri godine bio jednak intenzitetu koji

bi se rasporedio na deset, da je pustila da se njeno telo

prirodno oslobodi negativnog naboja koji je trebao biti

oslobođen.

Pa iako je znala da je to proces i da će proći, to joj nije

pomoglo mnogo. Istina, uspevala je da se izbori sa nemirima

ali je bol nekada bio toliko jak da je plakala satima na podu u

ekstazi bespomoćnosti koja bi joj paralisala celo biće. Noćima

bi imala košmare u kojima bi se borila sa svojim strahovima,

nesvesna da se to njena duša oslobađa iluzije da ju je Bog

napusto. Shvatila je kasnije da je bol znak da ta iluzija vlada

našim životima, umesto istine da je sve jedno i da je sve

savršeno. Iluzija u kojoj mi poričemo Boga jer nama vlada

strah.

Vremenom je shvatila da je jedna od poruka njene majke bila

upravo ta da su jedino što će joj ikada naneti bol upravo

samo njene misli. Ne postoji uzrok izvan nje same koji može

da dođe do nje i da je povredi. Nema toga što može da je

učini slabom, bolesnom, tužnom i nesrećnom, a da je izvan

76

njenih misli. Shvatila je da svet koji vidi ne znači ništa, da on

nije stvaran. On samo predstavlja njene misli, samo je slika

onoga što je nosila u sebi. Ukoliko je želela da promeni svoj

svet, trebala je pre svega da promeni svoje misli, jer svet ne

može da bude uzrok, zato što je on posledica. Uzrok su samo

misli, posledica ne može da pravi posledicu.

Ipak je prošla kroz silan bol pre nego što je skupila snage i

hrabrosti da počne da se menja. Kada je Aleksa prvi put

otišao, nije to nikome htela da kaže. Ceo svet se srušio. Znala

je da to nije imalo veze sa njim, jer on i nije bio tu da bi moglo

da je povredi to što je otišao. Kada je otišao, ona je počela sa

pitanjima koja su je dovela do još pitanja i još pitanja... dok

na kraju nije došla do tunela kojim je jedino mogla proći. Tih

noći je često razmišljala o tome zašto ne može da bira smrt.

Zbog čega je život morao da traje toliko dugo, beskrajno dugo

u trenucima u kojima ona nije pronalazila nadu da će ikada

biti živa. Svi su, činilo joj se, bili srećniji od nje, ili su makar

svoju tugu gasili beskrajnim dosadnim sitnicama. Ubijali su je

tako što su gledali televizor, tako što su izlazili, tako što su

bežali od sebe. Njoj se nije dalo. Kako bi često volela da je

mogla da odustane od sebe, kako bi volela da je mogla da se

jednoga dana ne probudi kao Ljiljana, sa toliko mnogo

pitanja, sa toliko mnogo strahova i kako bi volela da je mogla

u svom životu da osvesti istinu da je savršena takva kakva

jeste. Budila se u sred noći i plakala, dozivala je majku, tražila

je pomoć. „Molim te, majko, pomozi mi, molim te dođi, zbog

čega si me napustila, zbog čega si morala da odeš? Zbog čega

si jedina od svih ti morala da ne budeš sa mnom u vreme

77

kada se ljubav stvarala, i zbog čega ja sada osećam u srcu

provaliju kada pomislim na ljubav? Zbog čega, Bože”, pitala

se, „zbog čega si je oduzeo?!” Kada je otišao, znala je da

nikada nije bio tu, a opet, osećala je da je upravo sve vreme i

bila sa njim. Dete koje je izgubila malo pre toga, nije želelo da

bude rođeno u duši koja je u sebi nosila svu tugu sveta. Kada

je otišao, ta tuga se samo izlila preteći da poplavi njene

snove, njene dane, njen život. O kako se nadala da će tome

doći kraj, kako se nadala da će je majka pozvati sebi, kako se

molila za to, ali to se nije desilo. Svaku noć bi se budila sa

nadom da se sutra ujutru neće probuditi, da će jutro doneti

kraj koji će doneti mir, koji će konačno značiti slobodu.

Sa mislima o slobodi privuka je najsjajnije pismo slobode koje

nije nikada pre toga i nikada posle toga videla. Bilo je to

Pismo indijanskog poglavice plemena Sijetla predsedniku SAD

Pirsu iz 1854. godine koje kaže:

“Kada Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi

kupiti našu zemlju - previše od nas traži...

Kako može da se kupi nebo i toplina zemlje? Tako nešto

sasvim nam je strano. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i

bistrine vode. Pa, kako ih možemo kupiti? Svaki delić ove

zemlje svet je mom narodu. Svaka blistava borova iglica,

svako zrno peska na rečnom sprudu, svaki pramen izmaglice

u tami šume, sveti su u mislima i u životu mog naroda. Sokovi

u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada mrtvi

bledoliki odu u šetnju među zvezde zaboravljaju zemlju koja

78

im je dala život. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju svoju

predivnu zemlju, jer ona je mati crvenog čoveka.

Deo smo zemlje i ona je deo nas! Mirisne trave su nam sestre.

Jelen, pastuv, veliki orao - braća su nam.

Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo mustangovo telo i čovek

– sve pripada istoj porodici. Kada veliki poglavica iz

Vašingtona šalje svoj glas da od nas želi da kupi našu zemlju -

previše od nas traži. Veliki poglavica poručuje da će nam naći

mesto na kojem ćemo lepo živeti. On će nam biti otac, mi

njemu deca. Razmotrićemo tu ponudu da kupite našu zemlju.

Ali, to neće biti lako. Ova nam je zemlja sveta. Ova blistava

voda što teče rekama i brzacima nije samo voda, već i krv

naših predaka. Ako vam predamo zemlju morate znati da je

ova voda sveta, morate reći svojoj deci da je sveta. Da svaki

odraz u bistrom jezeru kazuje događaje i uspomene iz života

mog naroda. Žubor vode - glas je oca moga oca. Reke su naša

braća - utoljuju nam žeđ. Reke nose naše kanue. Hrane nam

decu. Prodamo li vam ovu zemlju, morate se setiti i učiti svoju

decu da su reke naša, a i vaša braća. Zato rekama morate

pružiti dobro kakvo biste bratu pružili.

Znamo da nas beli čovek ne razume. Njemu je jedan deo

zemlje isti kao i bilo koji drugi. On je stranac što dođe noću i

oduzme zemlji sve što mu treba: zemlja mu nije brat već -

neprijatelj. Kada je pokori on kreće dalje. Ostavlja za sobom

grobove svojih otaca i ne mari zbog toga. Oduzima zemlju

svojoj deci i nije ga briga. Grobovi njegovih otaca i zemlja što

79

mu decu rodi - ostaju zaboravljeni. Prema Majci - Zemlji i

prema Bratu - Nebu odnosi se kao prema stvarima što mogu

da se kupe, opljačkaju, prodaju poput stoke ili sjajnog nakita.

Njegova će pohlepa uništiti zemlju i za sobom ostaviti pravu

pustoš.

Ne znam! Naš se način života razlikuje od vašeg. Od pogleda

na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. To je možda zato

što je crveni čovek divlji i ne razume stvari. U gradovima

belog čoveka nema mirnog čoveka, nema mirnog kutka.

Nema mesta na kojem bi se čulo otvaranje lišća u proleće ili

drhtaj krila mušice. Možda zato što sam divlji - jednostavno

ne shvatam. Buka mi vređa uši. Šta vredi život ako čovek ne

može čuti krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam

crveni čovek i ne razumem mnogo...

Indijanac voli zvuk vetra kada se poigrava površinom

močvara. I miris povetarca osvežen popodnevnom kišom ili

borovinom.

Najveće blago crvenog čoveka je vazduh. Sve živo deli isti dah

-životinja, drvo i čovek. Svima je taj dah potreban. Beli čovek

kao da ne opaža taj dah koji udiše. Poput nekog ko je dugo na

samrti, ne oseća smrad. Prodamo li vam zemlju morate da se

setite da vam je vazduh dragocen, da vazduh deli svoj dah sa

svim životom koji održava. Vetar što je mome dedi dao prvi

dah - prihvatiće i njegov poslednji izdah. Ako vam prodamo

zemlju, morate je čuvati kao svetinju. Kao mesto na kojem će

i beli čovek moći da udahne vetar zaslađen mirisom poljskog

80

cveća. Razmotrićemo vašu ponudu da kupite zemlju.

Odlučimo li da pristanemo, zahtevaćemo da ispunite ovaj

uslov: beli čovek moraće da se ponaša prema životinjama

ovog kraja kao prema svojoj braći! Divlji sam i ne razumem

drugačiji život. Video sam po prerijama hiljade bizona koje je

beli čovek ubio, pucajući iz jurećeg “vatrenog konja”. Divlji

sam i ne razumem kako gvozdeni konj iz kojeg suklja dim

može biti važniji od živog bizona, kojeg mi ubijamo samo da

bismo preživeli. Šta je čovek bez životinje? Kad bi životinje

nestale, čovek bi umro od velike usamljenosti duha. Šta god

zadesi životinje, ubrzo snađe i čoveka. Sve je u svetu

povezano.

Moraćete učiti svoju decu da im je pod nogama pepeo naših

dedova. Da bi poštovali zemlju, reći ćete im da je zemlja

bogata životom naših predaka. Moraćete da učite vašu decu,

isto kao što i mi učimo našu - da nam je zemlja mati. Šta

snađe zemlju - snađe i njenu decu. Pljuje li čovek na zemlju –

pljuje na sebe samoga. Zemlja ne pripada čoveku - čovek

pripada zemlji. To dobro znamo. Sve je u međusobnoj vezi,

kao što je porodica krvlju sjedinjena. Sve je povezano. Nije

čovek tvorac razboja života, već je samo vlakno u njemu. Što

učini sa razbojem - čini sa sobom. Čak ni beli čovek čiji Bog

istupi i govori s njime kao prijatelj sa prijateljem, neće izbeći

zajedničku sudbinu. Možda smo ipak braća. Videćemo!

Jedino znam sigurno, a to će beli čovek jednom morati da

shvati: naš Bog je isti Bog. Možete misliti da njega možete

posedovati, kao što se spremate da uzmete celu našu zemlju.

81

Ali, nećete! On je Bog ljudi i njegova je milost jednaka i za

crvenog i za belog čoveka. Ova je zemlja njemu sve.

Oskrnavite li je, isto je kao kad prezrete njegovog stvoritelja.

Belog će čoveka nestati, možda i pre ostalih plemena. Prljate

sami svoj ležaj i jedne noći udavićete se u sopstvenom izmetu.

U svom nastojanju gorećete u ognju Boga koji vas je doveo

ovamo i s nekom neobjašnjivom namerom dao vam vlast nad

ovom zemljom i crvenim čovekom. Takva sudbina se nama

čini bednom.

Ne razumem zašto se ubija bizon? Zašto se krote divlji konji?

Zašto je u dubini šume toliko ljudskog smrada? Zašto je

pogled na zelene bregove pocepan žicama što govore? Gde su

jeleni?

Nema ih više. Gde je orao? Odleteo. Pravom življenju je kraj.

Počinje borba za opstanak...”

Bila je duboko potresena ovim pismom. Toliko ju je

podsećalo na majku koja joj se javila u bolnici da se pitala da

li opet sanja. Ovo je bio odgovor na sve njene misli o smrti, o

kraju i nemoći koje su je obavijale strahom, i jedino što je

znala jeste to da je želela da izađe iz toga, da je želela da

promeni život koji je vodila, da je želela da vidi, čuje, oseća,

da je želela da ŽIVI. Tada je shvatila da je počela da se budi.

Kažu da je jedan od glavnih elemenata inteligencije

sposobnost prilagođavanja što podrazumeva sposobnost

svesno usmeravanog menjanja na bolje. Da li je to imala i pre

buđenja, ne bi umela da objasni. Ipak je donela odluku da će

82

da pokuša. Sa druge strane nije znala da li je za to potreban

spoj najboljih genetskih materijala koji se prenose kroz

decenije i vekove ili puka slučajnost, u koju nije verovala.

Bilo je bolno. Toliko srušenih nada, toliko iluzija istine kojih se

morala osloboditi.

Radila je svoje procese samoisceljenja svako veče, čitala je

knjige o tome, sve što je mogla da nađe na internetu.

Potpuno ju je obuzela ideja da je na svetom putu svog

duhovnog buđenja, da prolazi kroz mračno doba duše i da će

izdržati. I nadala se da je kraj iza ćoška, osvrtala se i gledala

unapred i svaki put bi joj se učinilo da je tako malo prošla, a

da je toliki put ispred nje.

Veoma često vraćala se u prošle živote gde su se nalazili

koreni bola kojim je tkala svoje dana kao Ljiljana. Najveći bol

koji je ikada osetila dolazio je iz njenog verovanja koje bi

oslikala rečenicom: „Uvek me napuste i izdaju ljudi koje

volim.”

Kada je prošla kroz sve situacije iz ovog života u kojima je svoj

odnos sa ljudima posmatrala kao izdaju i koje su je bolele, išla

je dublje i dublje istražujući sadržaje svesti i sećanja na prošle

živote. Želela je da dobije odgovor na pitanje odakle potiče

toliki osećaj bola zbog ideje da ju je neko izdao i napustio.

Prva slika koja joj se javila jeste bila slika života u kojem je

ona bila žena u XVII veku u kamenoj kućici, sa dvoje dece,

kojoj muž odlazi u rat i kaže joj da se više neće vratiti, da čuva

83

decu i kuću koliko može. Sećala se bola koji je osećala dok je

odlazio, osećaja bespomoćnosti, straha, izdaje.

Zatim se javila slika života u kojoj je ona devojčica koju je

majka dovela ispred sirotišta i ostavila je tu. Videla je majku

kako odlazi i kako se ne osvrće. Bila je to bol za koju nikada

nije mogla da pomisli da nosi u sebi, a bila je tako stvarna.

Radila je na isceljenju tih emocija, koje su bile zakopane

duboko u njoj i koje su privlačile iste takve okolnosti u životu

u kojem je živela, a da im nije znala razlog.

Život iz koga je nosila najviše rana, kako joj se u to vreme

činilo, bio je onaj u kojem je ona bila žena koja je volela

muškarca koji je svedočio na sudu da je veštica i u kojem su je

spalili na lomači. Često se kasnije u radu sa svojim emocijama

nesvesno vraćala u taj život. Bol ju je nosila u to vreme u

kojem je ona bila žena koja je volela više od života samog

nekoga ko je nije zaštitio kad je trebalo, ko ju je izdao.

Osećala je za vreme regresije, kako se već zove proces

vraćanja u prošle živote, bol toliko jako da je znala da to ne

može biti laž.

Ko bi rekao, pitala se kasnije Ljijana, da neke slike koje su joj

se pojavile u svesti i koje su bile stvarne više nego većina

njenih slika prošlosti, mogu da nose takve emocije. Htela je

da razume. Pitala se šta je to regresija, jer znala je da se tako

zove vraćanje u prošle živote, ali nije razumela kako je ona

mogla da je dovede do slika života koji nije bio njen, a koje su

je bolele više nego bilo šta.

84

Kasnije je naučila da je regresija tehnika koja označava

putovanje u neki traumatski doživljaj ili situaciju, emotivno

proživljavanje tog događaja i oslobađanje negativnih emocija

koje su nastale u tom trenutku. Shvatila je takođe da to

putovanje ne mora da znači da ti životi stvarno postoje, već

da su to sasvim sigurno duboko zakopani i skriveni događaji

koji ne mogu da izađu na površinu svesti u normalnom stanju

i da se preko slika koje podsvest stvara na tom putu

oslobađaju negativne emocije. Ti događaji su uglavnom

uzročnici nastajanja anksioznosti, strahova, depresija, a ona

je verovala da se tu radi o genetskoj memoriji, odnosno

prenošenju emotivnog osećanja nekog pretka, koje je trebalo

osvestiti.

Međutim, nije joj toliko ni bilo važno objašnjenje šta je

regresija zaista, jer bez obzira čije je to iskustvo, bilo je važno

da ona bude zauvek oslobođena od tih emocija koje u

njenom životu predstavljaju kočnicu.

Svaka regresija koju je uradila kasnije značila joj je jer je uvek

oslobađala od nagomilanih negativnih emocija, i davala joj je

odgovore o tome dokle je stigla na svom putu slobode.

Postoji više načina na koje se regresija, odnosno putovanje u

prošlost i oslobađanje od negativnih emocija, može uraditi,

ali je znala da nije dobro da to radi sama, pa je preko

interneta našla regreso-terapeuta kod koga je išla više puta,

sve dok, zahvaljujući Peatu, nije naučila kako da kontrolisano

radi na oslobađanju svojih emocija. Jer emotivno pražnjenje

85

može da bude duboko i jako bolno, tako da je znala da osoba

može da ostane zaglavljena u tom sećanju.

Ono što je znala jeste da se može raditi i progresija, pogled

na ono što će se dogoditi u narednom periodu, jer naša

podsvest zna najbolje šta se dogodilo i šta će se dogoditi. Ali,

ona nije imala još uvek snage za to.

86

VI

Nakon reikija, zahvaljujući kojem je otkrila i regresiju,

upoznala se sa kristalima. To je prirodni put, rekli su joj svi,

jer su kristali lekovi koje nam je Bog podario sa Zemljom da bi

nam pomogli na putu vraćanja izvoru. Kako je saznala,

hiljadama godina su ljudi iz raznih zemalja sveta koristili

kristale i minerale, poludrago i drago kamenje za lečenje

uma, duha i tela. Na jednom mestu je pročitala da kristali

nose informacije i poruke iz centra Zemlje, sakupljaju ih i

čuvaju. Vibriraju velikom brzinom, privučeni disharmonijom

aura ljudi, donoseći poruke za vraćanje ljudi u harmoniju sa

sobom i sa Zemljom. Kažu da je Zemlja ta koja ih stvara, kao

centre informacije ili inteligencije i da je svaki ponaosob

87

jedinstven, a opet svaki nosi hologram Zemlje.

Istražujući o njima shvatila je da su kristali nastali dok se

Zemlja formirala i nastavljali da se preobražavaju dok se i

sama planeta menjala, pa tako kažu da su kristali zapravo

DNK Zemlje. Oni su minijaturna skladišta, koja sadrže zapise o

razvoju Zemlje i nose u sebi neizbrisiva sećanja o moćnim

silama koje su je oblikovale. Kojeg god oblika ili boje bili,

njihova kristalna struktura im omogućava da upijaju,

pothranjuju, usmeravaju ili emituju energiju, na skali

elektromagnetnih talasa.

One koje je ona najviše volela bili su rozen kvarc, ametist,

mesečev kamen i gorski kristal.

Ametist je prvi kamen koji je nabavila i koji je proglasila za

svoj lični kristal. Lični kristal je onaj kristal koji je nosila sa

sobom, na mestu srčane čakre. Znala je da kada je neki kristal

duže sa nama, on prima našu energiju, transformiše je i

ispravlja ono što treba da bude ispravljeno i na taj način budi

naše energetske centre i dovodi do uspostavljanja ravnoteže.

Ona je izabrala ametist, nije znala zbog čega, ali kako su joj

rekli: onaj koji izabereš, taj ti treba! Ispostavilo se da je

ametist jedan od najefikasnijih kristala za bilo koju vrstu

isceljenja i da pomaže sređivanju emocija, njihovom

oslobađanju i dovodi do duševnog mira. On pored toga

pomaže u periodima životnih transformacije i velikih

promena.

88

Zatim se upoznala sa dva nežna kamena: rozen kvarcom i

mesečevim kamenom. Kako je saznala, rozen kvarc je bio

kamen ljubavi, i u to vreme uzela je najveći koji je mogla da

nađe. Rozen kvarc je kristal koji može da posluži za

privlačenje ljubavi, širenje prijateljstva i pozitivne energije, a

kako je shvatila pomaže u otpuštanju emocija, smiruje bol i

gubitak i ublažava tugu. Uzela je i mesečev kamen, koji je kao

zaštitnik ženskog principa imao svojstvo da vraća strpljenje i

razumevanje koje obično nedostaje među članovima

porodice. Pored toga to je i kristal koji joj je pomagao kada je

imala nesanice, pa ga je često stavljala ispod jastuka.

Zatim su se tu ređali: aventurin koji donosi sreću; citrin kao

kamen koji pomaže za jačanje intuicije; gorski kristal, kao

najznačajniji od svih jer može da zameni sve kristale, ako se

isprogramira na određen način, zatim ukoliko se nalazi

zajedno sa drugim kristalima, pojačava njihovu energiju, čisti

ih i harmonizuje, a pored toga kod čoveka pojačava

cirkulaciju i ublažava bolove; granit, divan bordo crveni

kristal, koji pojačava izdržljivost i telesnu snagu; jaspis, koji

pojačava mentalnu energiju; karneol, koji podstiče hrabrost,

otklanja stidljivost i pomaže u izgradnji samopouzdanja;

zatim lapis lazuli; malahit; hematit; žad i drugi.

Dok se upoznavala sa njima shvatila je da je bilo važno da ih

redovno čisti i puni energijom, kako bi mogli da izraze svoje

najbolje osobine i kako ona sama ne bi bila izložena uticajima

nekih energija koje su oni nakupili u kontaktu sa drugim

ljudima.

89

Kristali se mogu čistiti na više načina:

- Disajnom metodom: prebacivanjem kristala u visini naših

grudi iz leve u desnu ruku, tako što udahnemo pa izdahnemo

u pravcu kristala s namerom i željom da je čist. To ponavljati

nekoliko minuta.

- Uz pomoć vode: potrebno je staviti kristal u ruku i pustiti da

teče mlaka voda preko kristala nekoliko minuta, zatim je

potrebno napuniti kristal energijom Sunca i to tako što ćemo

ga staviti na prozor i pusiti ga da nekoliko sati bude izložen

Sunčevim zracima.

- U soli: sipati običnu kuhinjsku ili morsku so u posudu i kristal

ostaviti preko noći u soli.

Svi kristali se pune na Suncu, a neki i za vreme punog

Meseca.

Kada smo očistili i napunili svoj kristal, bilo bi dobro da ga

programiramo, bez obzira što će oni imati značajan efekat i

bez programiranja.

Programiranje kristala:

Kristal je najbolje programirati odmah nakon punjenja, kada

mu je energija na najvišem nivou. Potrebno je da to radimo u

miru i tišini na sledeći način:

90

Uzmemo kristal u ruku.

Možemo ga držati ispred sebe na otvorenom dlanu, u šaci ili

na dlanu s drugim dlanom iznad kristala. Opustimo se i

probamo da osetimo njegovu energiju. Dobro je da

zatvorimo oči. Naglas, šapćući ili u sebi potrebno je reći:

„Ovaj kristal koristiću s ljubavlju i u skladu sa najvišim

dobrom.”

Zatim je potrebno da se skoncentrišemo na cilj koji želimo da

ostvarimo uz pomoć kristala i da razmišljamo o tome. Veoma

je važno da cilj bude precizno definisan. Kada smo ga

definisali, držeći kristal u rukama, potrebno je da osetimo

kako je cilj ostvaren, da vidimo sliku ostvarenja i da kažemo:

„Programiram ovaj kristal za….” i navedemo svoj tačan cilj.

Posle programiranja, za važne ciljeve, dobro je da kristal

nosimo uz sebe ili da ga držimo u blizini tako da ga barem tri

puta dnevno uzmemo u ruku i dok ga držimo uradimo

ponovo kratku vizualizaciju našeg cilja.

Vremenom je Ljiljana imala sve više i više kristala, jer je sa

svakim osećala mali pomak u oslobađanju svega onoga što je

trebalo pustiti da bi se novi život u njoj rodio. Zato je

ponekad nosila punu torbu sa sobom. Bila je sama sebi

smešna tih dana.

91

VII

Dok se menjala, menjala je i svet oko sebe. Borila se,

ljutila, pričala, znala je da prvo mora da promeni sebe i ljude

u svom najbližem okruženju da bi mogla da izađe u svet sa

svojim novim životom. Polako, strpljivo, korak po korak, njen

sjaj je počeo da se širi ulicom kojom bi prolazila, njen sjaj se

širio na krilima golubova koji su spavali na tavanu njene kuće.

Njen sjaj su prenosile laste koje su se odmarale na njenim

prozorima... njen sjaj... toliko jasan da ga je univerzum

nagradio najvećom nagradom datom jednoj duši... nagradio

ju je samom sobom.

Shvatila je ona još davno da ljudi teško prihvataju da su ceo

život ili deo života proveli na pogrešnom koloseku i da posle

92

toga treba da se vrate u nazad, u sebe i odatle počnu da se

menjaju da bi promenili pravac kojim idu. Iako je živela u

malom gradu, životom koji je na izgled bio običan, znala je da

su godine samo stanice na večnom putovanju. U vasioni naša

svest i naša energija opstaju i delaju mnogo duže nego mi

sami, a mi sami smo samo posledica želje Boga da ispuni neki

viši cilj. Imala je samo svest o tome da se može i da ona

može, a to joj je bilo dovoljno da ne odustane. Bilo joj je

dovoljno da ostane u životu čiji su dani bili nalik jedan

drugom, a svaki novi san donosio je po jedno novo pitanje na

koje je trebalo naći odgovor... tako je noćima sanjala pitanja,

a danima u iskustvima drugih tražila odgovore.

Kada počnete da menjate svoj unutrašnji svet, prvo se ruše

zablude i poluistine, zatim istine i tek na kraju ubeđenja sa

kojima su vas hranili od detinjstva. Dug je to proces, toliko

dug i mučan da se većina ljudi nikada ne upusti u analizu

sopstvenih koraka dopuštajući da ih noge same vode, dok oni

imaju povez preko očiju. Kada čovek počne da se menja

menja se i njegov pogled na svet, menja se sistem vrednosti,

menja se shvatanje o ljudima i društvu, sve se menja, sve

postaje jasnije, logičnije. Svaka posledica ima svoj uzrok, a

svaka misao i ubeđenje unapred odredivu posledicu. Nailazila

je ona na razne ljude od tog vremena. Dešavalo se da je

upoznala ovog ili onog, ali uglavnom su se ta poznanstva

završavala na jednostavnoj razmeni reči bez smisla i bez

motivacije za nju. Lako se branila od misli koje bi je vezale za

nekoga više nego što bi ona sama to želela, lako, jer te misli

93

nisu nosile sa sobom energiju. Jednostavno bi se pojavile, bile

zamenjene i nestale.

Ipak posle tri godine od kada ga je srela, posle bola i borbe i

snova i strahova, desilo se sasvim slučajno, za one koji veruju

u slučajnosti, bez povoda i bez najave, kao nagrada za godine

traženja odgovora, za godine istrajnog stremljenja ka istini, za

godine života u gradu koji je bio njen samo po imenu, kao

nagrada za sve snove koje je svesno sanjala... desio se

konačan susret njihove dve duše. Kada ju je poljubio, ispod

drveta jorgovana, tog čarobnog dana njihovog konačnog

spajanja, shvatila je da je sve dobilo smisao i da je sve i imalo

smisla od samog početka, samo ona nije bila u stanju da to

sagleda.

Nekada je mislila da je prokletstvo to što se vratila, a posle

tog poljupca i te noći i novog jutra i svakog novog jutra,

shvatila je da se morala vratiti, jer je Bog želeo da ponovo

pronađe sebe, da se seti da je rođena slobodna upravo u

mestu svog prvog rođenja. Shvatila je da je sve bilo samo deo

plana u kojem u određeno vreme, na određenom mestu

treba da prođe kroz iskustvo koje će doneti kraj sumnjama.

Mi konačno uvek vidimo sebe na pravi način tek kada prođe

određeno iskustvo, kroz koje učimo. A jedna od lekcija koju je

najbolje savladala jeste upravo ta da svet posmatra kao svoje

ogledalo, a ljude kao deo nje same. I ono što je tako jasno

sada razumela bilo je to da tek kada je u drugim ljudima

počela da vidi više dobrog nego lošeg, kada je u njima počela

da nalazi više utehu nego osudu, kada je u njima počela da

94

oseća prijatelje, a ne neprijatelje, tek kada je počela da

primećuje više lepe stvari oko sebe, od onih loših... tek tada

je, shvatila je, bila sigurna da korača pravim putem. A najveća

stvar koju možemo da damo sebi i od sebe jeste upravo to da

u drugim ljudima vidimo dobro. Ipak da bi u drugima videli

dobro, potrebno je pre svega da u sebi vidimo dobro. Niko ne

može da da od sebe ono što zapravo nema. Da bi nešto dali

to pre svega moramo i da posedujemo, a da bi to posedovali

potrebno je da to izgradimo u sebi, potrebno je da tražimo,

da primimo i da budemo zahvalni na tome što smo dobili.

Sve što želim već je moje

Naše misli pomeraju sve zakone sveta. One su bez

vremenskog i prostornog ograničenja kao i daljine bilo koje

vrste. Naše misli su neograničene po pitanju onoga što

možemo ostvariti. Naše misli su te sa kojima ćemo ukloniti

bol, završiti sa tugom i razrešiti sve probleme. Sve je energija

i sve je povezano. Važno je da nekoliko puta dnevno radimo

neke od vežbi koje će nam pomoći da preusmerimo tok svojih

misli kako bi nam donele željenu promenu, razrešenje,

oslobođenje. Ne treba praviti razliku po pitanju toga šta

želimo, jer nema nikakve razlike. Za ovu vežbu potrebno je da

se opustimo, zatvorimo oči i radimo je nekoliko minuta na

svaku ideju i situaciju u kojoj mislimo da imamo neki gubitak

ili nesreću bilo koje vrste. Važno je da shvatimo da ne postoji

razlika u situacijama niti u ljudima u vezi sa kojima se

osećamo neprijatno, prevareno ili izdano. Kada uočimo te

situacije ili imenujemo ljude potrebno je da kažemo:

95

„U situaciji u kojoj

______________________________________, gde sam ja

_________________________ (prevaren, povređen, izdat,

ostavljen... i sl.) nema ničega što ne mogu da promenim

svojim mislima. Ja imam kontrolu nad svojim životom i biram

najbolje za sebe. Ja zaslužujem najbolje. Ja

sam________________________ (pa sada napisati afirmaciju

odnosno kontra stanje od onog koje smo napisali u gornjem

slučaju npr. nagrađen, voljen, pohvaljen, srećan, moćan),

zbog toga što je ___________________________ (nagrada,

ljubav, pohvala, sreća, moć) u meni! “

Tek kad primim mogu i da dam

Ljiljana je na celom svom putu buđenja shvatila da sve što

dajemo dajemo sebi, ali da bi dali mi moramo i da primimo.

Jer dati znači priznati da smo primili. To je dokaz da ono što

posedujemo jeste deo nas. Pa tako shvatamo da nas vole tek

kada počnemo da dajemo ljubav. Shvatamo da smo isceljeni

tek kada počnemo da isceljujemo. Shvatamo da nam je

oprošteno i da smo oprostili sebi tek kada počnemo da

opraštamo. Ne postoji ništa što ne možemo dati, jer nam je

sve dato, samo je potrebno da se setimo da smo rođeni

slobodni, da smo rođeni bogati i potrebno je da otvorimo

srce i um da to primimo. Važno je pre svega da počnemo da

tražimo i da verujemo da to zaslužujemo.

Vežbe traženja ne traju dugo i imaju

jednostavnu formu. Dovoljno je nekoliko puta dnevno

96

ponoviti sledeće: “Ja imam sve što mi je potrebno. Ja sam

________________ (na primer srećna i smirena.) Ja

_____________________(volim i ja sam voljena, ja sam

bogata i uspešna) jer to i zaslužujem”.

Zahvalnost je put ka sreći

Zahvalnost je jedno od najsnažnijih osećanja koje ljude čini

srećnijim i može u potpunosti da promeni odnos prema

životu. Jedno od osnovnih pravila u univerzumu glasi: ako

nisam zahvalan za to što imam, nikada neću ni imati više. Ako

ne vidim dobre stvari u svom životu i svoje misli ne

usredsredim na njih, ne mogu ni da privučem dobro, jer

dobro moraju biti moje preovlađujuće misli.

Zahvalnost se uči kao i sve drugo. Pre svega potrebno je

svako jutro izraziti zahvalnost na daru života i na svim ljudima

koji su se pojavili na našem putu. Potrebno je izraziti

zahvalnost na svesti o tome da je sve savršeno, jer Bog stvara

samo savršenstvo, a zbog toga što je tako, potrebno je izraziti

veru u sopstveno savršenstvo. Pored toga, potrebno je

zahvaliti se na dobrom zdravlju, dobroj sreći i svim

bogatstvima koja posedujemo, iako se može činiti da ih nema

mnogo. Sa izražavanjem zahvalnosti one će početi da se

povećavaju. Jer izražavanje zahvalnosti znači priznanje da to

na čemu smo zahvalni predstavlja deo našeg života.

Izražavanje zahvalnosti zapravo predstavlja uvođenje svih

blagoslova u naš život. Veoma jednostavan način za

izražavanje zahvalnosti jeste i pisanje dnevnika zahvalnosti u

97

koji ćemo prvo zapisati na čemu smo sve zahvalni, a zatim

svaki dan dodavati po nešto.

Bilo bi dobro svako veče pred spavanje pomisliti na svaku

osobu koju smo sreli toga dana i odgovoriti na nekoliko

pitanja: Šta sam dobio od te osobe, šta sam joj dao i šta je

ona značila u mom životu. U razgovoru sa ljudima ne treba

propusti da izrazimo zahvalnost kad god je to moguće. Pored

toga, jedan od veoma važnih procesa jeste i izražavanje

zahvalnosti neprijateljima. Na taj način mi krećemo putem

slobode i isceljenja, jer neprijatelji ne postoje, oni su samo

posledica naših misli. Najbolji način za to je vizualizacija

osobe za koju smatramo da nas je povredila, kojoj kažemo:

“Blagosiljam te s ljubavlju i puštam te da zauvek odeš iz mog

života. Hvala ti na tome što si mi pomogao da budem bolji

čovek!”

Pa iako je postavljala svoje ciljeve, na način na koji je još

davno učila, često se dešavalo da prođe dosta vremena pre

nego što se neki od njih i ostvari. Pitala se u čemu greši i šta

je to što je trebalo da se promeni, da bi se našla na pravom

putu, na putu ispunjenja sebe.

Svaki put kada bi Bog trebalo nešto važno da joj kaže, slao joj

je po principu sinhroniciteta ljude i događaje koji su trebali da

je upoznaju sa nečim i da je nauče nečemu. I uvek kada bi

njena želja za nečim postala toliko jaka, i kada bi njene

vizualizacije postale toliko snažne, ređali su se događaji koji bi

joj govorili šta je trebalo da uradi, shvati ili nauči. Veoma

98

često bi se te istine vrlo brzo pojavljivale na njenim

prozorima, ali nekada, kada su stara uverenja bila toliko jaka

da ih nije mogla razbiti u snovima, dešavale su se kao na

velikom platnu njenog života okolnosti koje je ona

posmatrala kao uzbudljiv avanturistički film koji ima svoje

značenje.

Sećala se perioda kada je naučila jednu od najvažnijih lekcija

svog života, onu koja joj je promenila život kroz događaje koji

su imali za cilj da joj pomognu da shvati tu veličanstvenu

lekciju zahvalnosti!

Zahvalnost. Kada je spoznala Boga i kada je počela da se moli,

to je bio viši nivo obične vizualizacije ciljeva koje je do tada

godinama radila. Sama molitva je predstavljala čin

komunikacije sa univerzumom sa kojim je ona postala aktivni

svakodnevni učesnik u procesu stvaranja sopstvenog života.

Od kako je spoznala moć molitve, napravila je mali oltar u

svojoj sobi, gde je stavila ručno slikane ikone, kristale, slike

koje su bile deo njene mape želja, simbole boginja i bogova,

dva kamena sa oltara Feliks Romulijana i malu opeku staru

više od dve hiljade godina, koja je krasila trg Viminacijuma u

vreme dok su njime hodili stari Rimljani. Kandilo je gorelo sve

vreme, osvetljavajući put anđelima čuvarima koji su uvek bili

tu. Molila se svako jutro i svako veče. Kroz molitvu je dobijala

takvu energiju, da je često imala osećaj da je u tim trenucima

primala direktno ljubav iz srca univerzuma. Čim bi stala

ispred svog malog oltara, osetila bi kako joj se menja

energija, a kada je u sebi izgovarala reči molitve celo njeno

99

biće bi počelo da vibrira na višoj frekvenciji i to su bili

najsjajniji trenuci u njenom životu. Kroz molitve je radila i

vizualizacije, jer je slike koje su predstavljale deo ispunjenja

njenih ciljeva, natapala tom veličanstvenom energijom

kosmosa.

Kada je počela da se moli, stvari su vrlo brzo počele da se

menjaju na bolje. Ujutru kada bi krenula na posao, činilo joj

se da se u njenom biću nalazi beskrajno more božanske

energije i svi bi je pitali da li se zaljubila, jer ljudi obično misle

da sijamo samo kad se zaljubimo. Ispunjavale su se želje koje

su krasile njene molitve. Bog je, činilo joj se, bio sve vreme tu

jer čim bi nešto pomislila i ispunila ljubavlju kroz svoje

molitve vrlo brzo bi to postalo deo njene realnosti. Išla je

tako kroz život, verujući čvrsto da će doći ispunjenje onoga

što je najviše želela, i što je u svojim molitvama gledala kao

nedostižan san o sreći, moleći Boga da je blagoslovi ljubavlju i

srećom kroz porodicu sa kojom bi podelila sve ono što je bila.

I baš zbog toga što je to tako jako želela, počele su oko nje da

se roje okolnosti i sinhroniciteti koji su trebali da je nauče

kako da dođe do toga. Kada je konačno došlo do kulminacije

događaja, jedne noći kada su joj obili automobil i ukrali sve

što su u njemu našli, uzela je papir i olovku i shvatila da je

došlo vreme da sagleda šta je to što je Bog želeo da joj kaže.

Prvo što je uradila počela je da piše koji su to čudni događaji

koji su se dešavali u poslednje vreme, a u kojima je trebalo da

nađe zajedničku poruku. Kao da je pisala o karakterima iz

100

filma i radnjama koje su ih pratili. Prepoznala je da je u

poslednje vreme privlačila ljude koji su bili nezadovoljni

svojim životom, ljude koji su i pored toga što su imali dosta

toga bili neispunjeni, osećali se ostavljenima, nevoljenima i

nedovoljno vrednima. Tako je, analizirajući ljude i događaje,

shvatila da je u svoj život upravo u tom trenutku privukla

veliki broj osoba koje su se sve vreme žalile kako je život

surov i kako nemaju sreće u njemu. Zatim je došla do toga da

je u životu ona sama molila za ljubav, molila da je neko voli i

da su to isto radili svi oni koji su bili oko nje.

U tom pisanju, otvorila se za glas anđela koji je bio tu uvek,

vodeći je kroz proces ogledala, kako je ona volela da zove ovo

sagledavanje svog života kroz svoje životne okolnosti. U

jednom trenutku, kada je napisala reč „PRELOMNO” došla joj

je u misli slika knjige Razgovori sa Bogom I, autora N. D.

Volša, a na telefonu je zazvonio signal pošto je stigla sms

poruka. Rekla je sebi: “Poruka je u knjizi.” Uzela je telefon da

vidi koliko je sati, da bi znala koju stranu da gleda. Bilo je

20:08, shvatila je. Poruka se krila na stranama 20 i 8. Ustala je

i uzela knjigu Razgovori sa Bogom, otvorila stranu dvadeset,

ali nije našla ništa što bi moglo biti odgovor. Okrenula je

naslovnu stranu i shvatila da je uzela pogrešnu knjigu, trebala

je da uzme prvi deo Razgovora sa Bogom, a ne treći koji joj je

bio u rukama. Ponovo je otišla do polica sa knjigama, uzela

Razgovore sa Bogom prvi deo, otvorila stranu 20 na kojoj je

pisalo:

101

„Znači li to da ja ne mogu da tražim ništa od onoga što želim?

Kažeš li da kada za nešto molimo u stvari ga udaljavamo od

sebe?

Pitanje koje je postavljano vekovima, a odgovor na njega je

bio dat kad god je postavljano. Ipak niste čuli odgovor ili pak

u njega ne verujete.

Odgovor je dat i danas na sledeći način: Nećete imati to što

tražite, niti možete imati sve što poželite zato što je sam vaš

zahtev potvrda nedostatka, a kazivanje da nešto želite dovodi

upravo samo do želje u vašoj stvarnosti.

Ispravna molitva zato nije molitva preklinjanja, već je to

molitva zahvalnosti. Kada zahvaljujete Bogu unapred za ono

što ste izabrali da iskusite u vašoj stvarnosti, posledično

objavljujete da je to prisutno, zaista. Zahvalnost je dakle

najvažnija izjava Bogu; potvrda da sam odgovorio i pre nego

što ste Me upitali.

Budite zahvalni. Nikada ne preklinjite.

Ipak toliko mnogo ljudi kaže da su njihove molitve neuslišene.

Nijedna molitva, a molitva nije ništa više od revnosne izjave

onoga što jeste, ne ostaje neuslišena. Svaka molitva, svaka

misao, svako osećanje, svaka tvrdnja jeste kreativna. Do

stepena do kog se ona smatra istinitom, do tog stepena će se

ona ispoljiti u iskustvu.

102

Kada se kaže da molitva nije uslišena, ono što se u stvarnosti

desilo jeste to da su najistaknutija misao, reč ili osećanje

stupili u dejstvo. Ali ono što morate da znate, i u tome je

tajna, da je ovek ona misao koja postoji iza tzv. izvorne misli -

ona koja vlada.

Dakle ako molite i preklinjete, mnogo je manja verovatnoća

da ćete dobiti to što ste izabrali, jer izvorna misao iza svake

molbe jeste da sada nemate to što želite. Izvorna misao

postaje vaša stvarnost.

Molitva je mnogo lakša kada umesto verovanja da će Bog

uvek reći „da” na svaki zahtev, čovek razume intuitivno da

sam zahtev nije potreban. Tada je molitva, molitva izjave

zahvalnosti, a nikako nije molba.”

Zatim je otvorila stranu 8 gde je pisalo:

„Isto tako želeo bih da se zahvalim Džonu Denveru, čije su me

pesme tako duboko dotakle i ispunile novom idejom o tome

šta život može biti. Ričardu Bahu, čije je pisanje...”

Bila je potpuno obuzeta tim novim saznanjem: ZAHVALNOST!

Prošla je kroz kolaž događaja koje je prethodno zapisala i

shvatila je da su svi ljudi koji su je trenutno okruživali imali

jednu značajnu zajedničku crtu, a to je da nisu bili ZAHVALNI

za svoj život i sve što su imali, a imali su. Međutim, sve im je

to bilo beznačajno jer nisu gledali na pravu stranu. Shvatila je

da je Kastaneda u knjizi koju je čitala u to vreme u rečenici:

103

„Čarobnjaci znaju da su bića na putu ka smrti”, a koja je

ostavila jak utisak na nju, upravo pisao o tom momentu

zahvalnosti za sadašnji trenutak, o momentu posvećivanja

pažnje onome što jeste umesto onome što bi želeli da bude.

Znala je da je Konfučije u svojoj rečenici „Sreća se nalazi u

svim stvarima, samo je treba znati izdvojiti”, a koju je

slučajno pročitala u knjižari i koja joj nije izlazila iz misli,

mislio upravo na to da treba biti zagledan u lepšu stranu

života.

Samo nekoliko dana pre tog uvida polomio se krevet na

kojem je spavala, i ona je morala da kupi novi, iako nije imala

kod sebe dovoljno novca za to. Zatim joj je noć pre toga neko

razbio prozor na autu, da bi uzeo stari CD-plejer koji nije

radio i ona je morala da odustane od puta na koji se spremala

kolima, tako da su se tu pojavili dodatni troškovi pa je morala

da uloži celu svoju ušteđevinu. Kada je prijateljima ispričala

šta se desilo, došla je do rečenice koju je to veče zapisala u

svom procesu „Ogledala”, a to je: Da bi mogao da dobiješ,

moraš naučiti da daješ sa osmehom! Tada je shvatila da je

vreme da uzme papir i olovku i da potraži odgovor.

Odgovor je došao u obliku priče o zahvalnosti, a kada je

povezala to sa rečenicom kojom je opisala najnovije događaje

shvatila je da upravo uči jednu važnu lekciju. Lekciju kako da

dobije to što želi!

104

Shvatila je da je Bog upravo napravio ceo taj avanturistički

film koji se odigravao u njenom životu, da bi naučila nešto

važno:

ISPRAVNA MOLITVA NIJE MOLITVA PREKLINJANJA, VEĆ

MOLITVA ZAHVALNOSTI

i nastavila je da piše u svoju svesku kao zaključak:

„Treba da budem zahvalna, nikada ne treba da

preklinjem. Kada zahvaljujem Bogu unapred za ono što sam

izabrala da imam u svom životu, ja pričam o posledici u kojoj

objavljujem da je to i prisutno. Umesto da se molim za nešto

što nemam, ja treba da budem zahvalna Bogu na tome što

upravo imam to o čemu mislim i da svaka moja vizualizacija

treba da počne rečenicom: Hvala ti Bože na tome što imam!

Da bih mogla da dobijem moram da shvatim da rečenica:

Molim te... znači preklinjanje, a

Hvala ti... znači priznanje da već imam to što želim!”

Napisala je velikim slovima:

ZAHVALNOST! ZAHVALNOST! ZAHVALNOST!

- Znači da imam!

MOLIM! MOLIM! MOLIM!

– Znači da nešto nemam, da priznajem da nemam!

105

NIKADA NE TRAŽI, UVEK SE ZAHVALI NA TOME ŠTO VEĆ IMAŠ

TO ŠTO JE TVOJE!

Shvatila je da se radi o ključnoj, prelomnoj promeni u sistemu

njenog verovanja. Promeni koja je upravo trebala da joj

donese ono čemu je težila. Promeni koja je podrazumevala

da joj je Bog dao toliko mnogo sinhroniciteta zahvaljujući

kojima je konačno shvatila gde je bila njena velika greška.

Kada je napisala šta je sve izgovorila u noći pre te velike

objave, shvatila je da je toliko toga trebalo biti preobraćeno

sa ZAHVALNOŠĆU!

- Ukrali su mi...

- Slomili su mi...

- Ne pripada mi...

- Odustala sam...

- Ne verujem...

- Nipodaštavam...

Kada je napisala pored svake od tih tvrdnji reč: ZAHVALNOST,

shvatila je da su sve one gornje rečenice u njenoj svesti

počinjale sa jednim velikim NE VERUJEM:

106

- Ne verujem da mi pripada...

- Ne verujem da vredim...

- Ne verujem da zaslužujem...

- Ne verujem u svoju vrednost...

- Ne verujem da značim...

A kako je došla do NE VERUJEM? Tako što je u svojim

molitvama, od Boga ili univerzuma tražila upravo da joj da

mudrost da shvati da je vredna, da je blagoslovi porodicom

koju je toliko želela, da joj pomogne da ono što radi ima

svrhu i značenje. Sve te molitve je pratila vizualizacijom, ali je

tek te noći shvatila da je sve bilo ispravno, osim ideje da je

ona od BOGA TRAŽILA, POTVRĐUJUĆI NA TAJ NAČIN DA TO

NEMA! A sama ta potvrda je bila upravo ono što ju je

sprečavalo da to i ostvari.

Dok je beležila sve te rečenice koje su joj šaputali anđeli,

božanska energija joj je prolazila kroz celo telo. Osećala je

kako joj ruke trepere dok je pisala, osetila je kako joj se srce

otvara svaki put kada bi zapisala nešto što je imalo značenje.

Osetila je takvu radost u celom svom biću kada je shvatila da

je prepoznala poruku, za koju ju je Bog danima pripremao.

Kako je veličanstven Bog, mislila je u tom trenutku. Sa kojom

preciznošću sinhronizuje sve ljude i događaje da bi čovek

došao do nečega što je trebalo naučiti. Osećala je da se u

107

trenutku popela malo više, na putu svoje svesnosti i bila je

beskrajno zahvalna na tome.

Zapisala je konačno u svoju svesku:

ZAHVALNOST!

Zahvaljujem se Bože na svojoj mudrosti.

Zahvaljujem se na lepoti kojom obasjavam sve oko sebe.

Zahvaljujem se na ljubavi koja ispunjava celo moje telo.

Zahvaljujem se na blagostanju koje ispunjava moj život.

Zahvaljujem se na svom poslu, na kojem ispunjavam svoju

životnu svrhu.

Zahvaljujem se na svom životu i na svakom danu, na svakom

trenutku u svom danu.

Zahvaljujem se na svojoj divnoj porodici.

Zahvaljujem se na svojoj kući koja je ispunjena ljubavlju.

Zahvaljujem se za sve svoje prijatelje i za podršku koju dajem

i imam.

Zahvaljujem se Bože na svom savršenom zdravlju.

108

Zahvaljujem se na svakom svom danu, jer svaki je jedan

veličanstven čin života.

Hvala ti Bože što jesam ovde i sada:

Ljubav, Sreća, Moć, Uspeh, Blagostanje, Porodica.

Hvala ti Bože na tome što si me doveo do ovog trenutka u

kojem sam to shvatila!

109

VIII

Shvatila je, ali nije ni slutila da ju je lekcija o

zahvalnosti pripremala za konačno oslobađanje njene duše i

oslobađanje života u njoj. Za tu poslednju lekciju na putu ka

jednosti koja jeste bila najbolnije oslobađanje do tog

trenutka. Lekcija koja je bila konačna i koja je značila početak.

Stigla je Nova godina i Aleksa je trebalo da dođe odmah posle

Božića. Nije se javljao nekoliko dana, ali mislila je da je u gužvi

zbog preseljenja i da će se javiti. Danima je maštala o tome

kako će da ga ljubi dugo, dugo, dugo… kada dođe. Mislila je

da ga nikada više neće pustiti da bude toliko dugo i toliko

daleko od nje. Nedostajao joj je jako, osećala je to celim

bićem. Celo njeno telo je poigravalo od same pomisli na

njega. On je bio, posle tolikih patnji, najsvetlija tačka u

110

njenom životu. On je bio, činilo joj se, razlog za sve ono što je

prošla, on i taj osećaj koji je imala dok je u njegovom

zagrljaju. Nije to bio običan zagrljaj, nije to mogla nikome da

objasni. Bio je to dodir dva sveta tajni koji su postali istinita

istina. Bio je to susret dva dela duše koje su vibrirale kao

jedna čim bi se oni pogledali. Znala je da to nije bio običan

zagrljaj, ali to niko nije razumeo, a nije razumeo ni on. Ipak,

znala je da će ljubav koja se pokrenula biti jača od svih

strahova koji su još bili u njima. Jednom prilikom joj je rekao

da ne zna zbog čega se vratio. Nije imao mira dok je ne vidi

ponovo, dok je ne dodirne, ali, rekao je, nije planirao ništa od

onoga što je dobio. Ljubav nije planirao, to je sasvim dobro

znao. A ona mu je kao kroz šalu rekla, sećala se:

- Alek, ljubav se desi kada je suđeno, a ne kada je mi

planiramo. Ako naši planovi nisu u skladu sa Božijim za nas,

to je naš problem, nije njegov. Ti kažeš - nisi planirao, a Bog

kaže: “Ko si ti da planiraš tako nešto.” Mislila je da je shvatio.

Sve je bilo spremno da posle Nove godine započnu zajednički

život, kako su maštali u dugim noćima ljubavi. Mislila je o

svakom pojedinačnom detalju tog života. Volela je to što će

moći da ga oseti u hladnim jutrima pored sebe. Zatvorila bi

oči i osećala da je već tu. Osećala je njegov miris i dodire.

Osećala je život. Bila je srećna zbog same pomisli da će

konačno ljubav da se useli u njen mali dom i da će ona

nadvisiti realnost svojim sjajem i da će dodirnuti zvezde, tako

joj se činilo.

111

Ipak prolazili su dani i on se nije javljao. Sada već nije

mogla da nađe mir. Božić se bližio i ona je trebala da ga

sačeka na aerodromu ali nije znala ništa. Zvala je, nije se

javio. Zvala je ponovo i ponovo, slala poruke. Ništa. Pozvala je

i Svetlanu da je zamoli da proveri da li je sve u redu sa

Aleksom, i ova joj je nekoliko sati nakon poziva javila da je

sve u redu. Naime, kada ga je pozvala on je bio kod kuće.

Ljiljana je zvala, Božić je prošao i on se nije javljao.

Ljiljana nije mogla da shvati u čemu je toliko

pogrešila pa on više ne želi da priča sa njom. Imao je on

svojih tuga koje je preslikavao u njene snove, tako da je ona

sama osećala njegovu dušu više nego svoju tih dana. Ali opet

nije mogla da shvati. Pitala se danima da li je on uopšte

postojao ili je sve bio samo njen san o sreći. Pitala se kada će

prestati da se pita. Ako je već nije želeo, zašto je njoj bilo

važno to da ga čuje. Bilo je jasno sve. Odustao je. Pronašao je

više razloga za to da je ne želi i ona je to trebala da prihvati.

Pitala se zbog čega je to bilo toliko teško prihvatiti. Tada je

napisala i pesmu, dok je na radiju slušala Kemala Montena –

Napiši jednu ljubavnu, i zaklela se sebi da će ta pesma

označiti kraj iluzije da jeste ono što nije i da oni mogu biti

srećni kada se probude kao neki novi ljudi.

Poslala mu je e-mail sa pesmom i u tom trenutku mu poželela

da pronađe mir i radost i ljubav.

112

JEDNA LJUBAVNA

Pustio ju je da ode, da odnese život

iz dana koje je tkala svojim željama,

pustio ju je da svoje sjajne snove,

odnese u neke predele nove.

Pustio ju je da ode i nije rekao stani.

Pustio ju je da krene i nije rekao ostani.

Pustio ju je, a ona nije htela poći,

On nije kazao ništa samo je zatvorio oči.

Mesečina je obasjala njihove sene,

da li je on to plakao kroz suze njene?

Da li je on tražio sebe u snovima koji su stali

Ili su snovi bili život, to nisu znali?

Da li je sunce grejalo uvek svetlošću mraka kao tog dana

Ili je svetlost mraka tekla njihovim venama?

Da li je tuga bila od života jača

Ili je tuga bila samo put kojim korača?

113

Da je mogao da pročita u njenim očima pesme,

ne bi prestao da veruje da sme se sve što se ne sme

da život ima smisla kad čovek prestane da moli

da je samo znao kako je mogla da ga voli.

Ali nije znao ništa, i pustio ju je da ode

I nije tu bilo suza, na to je navikao ljude.

Pustio ju je, a nije znao da u tom trenu

Izgubio je prijatelja, vilu i ženu.

Pustio je i mislio je da će proći

Život u bolu i beskrajnoj samoći

Sam po sebi u smiraj novog dana

Da će sama od sebe svetlost postati sva tama.

Al nije prošla nikada, tad nije mogao znati

Da život nikada neće sa tom tugom stati

Jer šta je tuga do obična bura posle sto godina samoće

Kada mu razum ne da ono što duša hoće.

114

To je bio kraj. Nije se javio. Nije rekao ništa. Ostavio ju je, a

ona se sve vreme pitala gde je pogrešila. Gde je pogrešila

kada je dala sve. Ne. Nije dala sve. Davala je čitav svemir u

samo jednom dodiru, spuštala je svetlost meseca da obasja

njegove snove. Molila je laste da mu donesu dodire proleća,

da razgrnu led koji mu je obuzeo dušu. Ne. Nije dala sve.

Davala je jednu po jednu godinu svog života za jedan njegov

dan. Osećala je sve treptaje njegove duše i plakala je zajedno

sa njom. Zajedno su ga molile da otvori srce za nju. Zajedno

su ga molile da se ne plaši. Šaputala mu je u snovima: “Alek,

to si ti. Zašto se plašiš najlepšeg dela sebe? Zašto se plašiš

onoga što je tako jasno svima koji bi samo i pomislili na njih?”

A plašio se. Nije to smeo reći. Plašio se da oseća, plašio se da

voli. Plašio se da je pusti da mu obasja život svojom

svetlošću, jer šta ako se on navikne, a ona ode? On je ostao

bez svih koji su mu bili dragi. Plašio se da će ukoliko ponovo

zavoli nekoga, ukoliko se navikne na ljubav i toplinu umreti

zajedno sa odlaskom svetlosti, ako ona ikada bude odlučila

da ode, ili ako je život odnese. Plašio se smrti, kraja, plašio se

da izgubi sebe, jer nije ni znao šta je mogao da dobije u tom

gubitku. Pobegao je. Divno je bilo to što je pričala. Bilo je

očigledno da je ona prošla kroz toliku bol i da je osvestila

toliko istina, pa joj je po malo zavideo na miru sa kojim je to

pričala. Osećao je da bi promena koja bi nastupila, ukoliko bi

se vratio, donela njemu buđenje, a on nije bio spreman da

vidi. Bilo mu je lepo u njegovom životu, pa iako mu je bilo

zanimljivo da je sluša, nije bio spreman na promene. Bila je

tako vesela, sjajna, puna ljubavi. Gledala ga je očima anđela i

115

nije mu bilo jasno šta je to videla u njemu toliko sjajno da ju

je privuklo. I voleo ju je. Znao je da nikada nikoga nije voleo

tako. Ali se plašio ljubavi, plašio se da se mora odreći sebe,

sigurnosti života koji je živeo iako nesrećan, napušten i sam.

Bio je to njegov život. Ako bi priznao da je istina sve to što je

pričala, kako bi mogao reći da je uopšte živeo. Toliko godina

iza njega. Pa nije valjda sve bilo pogrešno. Da li je imao za

nešto da se uhvati? Imao je, sigurno. Moralo je nečeg biti.

Kada je poslala poruku, pa još jednu, pa još jednu... nije se

javio. Hteo je da pronađe tu ideju za koju bi se mogao

uhvatiti. Tražio je. Jeste. Hteo je da se javi kada je pronađe,

ali nije mogao da nađe ništa. I nije se javio. Zatvorio je oči i

čekao da prođe. Proći će. Znao je da će proći. U jednom

trenutku, znao je, Ljiljana je pametna devojka, znao je da će

shvatiti da nema šta da joj kaže. Kako se ona oseća, na to nije

mislio. On je bio čovek bez sebe. Da je makar umro dok je još

bio živ ne bi se pitao šta je smrt, ako je ovo život. Ali nije. Nije

bio živ. A nije bio ni mrtav. Ono što je znao jeste da je život

otišao iz njega. Nije znao zbog čega i nije se upuštao u to.

Njemu je bilo previše teško da bi mislio o tome kako je njoj.

Znao je da je trebalo da se javi, ali nije.

A Ljiljana se smejala sama sebi ogledajući se u liku ranjene

srne na mesečini, koja pokraj reke čeka da joj dođe kraj i koja

se oprašta od mirisa, od slika prekrasne poljane obasjane

svetlucavim iskrama meseca, od leptira. Nije želela da se

probudi, nikada više. Nije mogla da gleda sebe očima koje su

gledale njega. Nije mogla da sluša svoj glas koji ga je voleo.

116

Nije mogla da gleda svoje ruke, koje su ga grlile. Nije želela da

diše, jer to je bio isti onaj dah koji je on odneo sa sobom.

„Imala si čaroliju Ljiljana”, čula je u snovima svoju majku,

„imala si nešto što ne može trajati večno. Imala si na trenutak

sebe. Zapamti taj osećaj jer to je osećaj kojim duša ispunjena

ljubavlju vibrira u večnosti. Retki imaju prilike da se sretnu sa

sobom. Budi zahvalna Bogu, na dodiru, na mirisu, na pogledu,

na trenu koji je bio ispunjen tobom.”

I bila je zahvalna. To što je imala sa njim vredelo je više od

deset hiljada godina života pre njega. To što je osećala bilo je

veće od svih ljubavnih pesama najvećih pesnika sveta.

Nije se javio. Ostavio ju je, a da nikada nije skupio hrabrosti

da je ima.

Danima je išla ulicama svog malog grada noseći tuge, rasute

po svojim džepovima. Zbog čega je bila tužna, pitala se?

Jednog od tih dana uzela je ponovo svoj mali dnevnik i

postavila pitanje.

Šta je njoj bio Aleksa i čega se plašio?

Plašio se ljubavi! – zaključila je.

Napisala je zaključak:

Da, Ljiljana, plašiš se ljubavi! Jer nisi mogla toliko da

se vežeš za nekoga sa tolikim strahom od ljubavi, a da i sama

ne nosiš isti taj strah. Plašiš se gubitka, plašiš se povređivanja,

117

plašiš se prepuštanja, plašiš se promena, plašiš se vezivanja,

plašiš se ljubavi!

Uradila je mnogo toga, do tog trenutka, ali je tek tada

shvatila da je on nosio u duši njen iskonski strah od ljubavi i

da je sa njegovim odlaskom zbog istog tog straha, njena bol

toliko uvećana da ona sama nije mogla da je podnese. Želela

je sve sa njim u isto vreme plašeći se da će otići, da se neće

vratiti, da će odustati.

Idući tragom bola zbog toga što se ne javlja, ponovo je otišla

u slike života koji je bio riznica njenih tuga i došla je do slike

sebe kako gori i kako gleda u oči onoga koga je volela. I kako

vidi u njegovim očima suzu, i kako plače ne zbog plamena koji

je boli nego zbog njegove suze u oku koje je ljubila. Bolela ju

je njegova tuga, ona koju će on sam nositi vekovima kroz

živote. Tuga koja će stvoriti nemir, koja će stvoriti strah, koja

će njegovo srce pretvoriti u led.

U tom trenutku, dok je bila u slikama u kojima je gledala kako

njenu dugu crnu kosu obavija plamen, dok je osećala kako joj

telo obuzima bol koja joj muti svest, probala je da dozove u

misli šta je izgovorila ta žena koja je bila spaljena živa kao

veštica, samo zbog toga što je volela. U prvi čas joj se učinilo

da je molitva - ne nije, da je kletva - ne nije… Čula je:

118

„Tebi, koji si voleo,

ostavljam sebe koju si voleo.

Tebi, koji si izdao,

ostavljam sebe, koju si izdao.

Tebi, koji si ostao,

ostavljam sebe koja sam nestala.

Srešćemo se još i nećemo tada znati

da li ću ti biti žena, prijatelj il mati.

Da kažeš kako je bilo kada odoh tvome Bogu,

da mi kažeš ono što sada znati ne mogu.

Da ti obrišem suzu kojom me sada moliš,

da ti oprostim što si izdao me, a voliš.

Ja opraštam već sada, jer želim srca čista,

otići do raja i do čistilišta.

I ti oprosti sebi, svakog novog jutra,

a kada kreneš spiti, oprosti sebi i sutra.

Oprosti sebi što si izdao, a voliš,

119

i nemoj nikad prestati svom Bogu da se moliš.

Ja idem boginji svojoj, i malo boli, neka,

al ko vere ima, on može i da čeka!”.

Bilo je to najbolnije iskustvo u njenom životu, ono u kojem se

tako jasno stvorio strah od ljubavi. Ali sada je već bila velika,

mislila je. Radila je svoje Peat procese na svaki trenutak koji

ju je boleo. Znala je da je to jedini put. Još davno joj je Peat,

tehnika Spiritualnih tehnologija Živorada Mihailovića

Slavinskog, spasao život, na jedan drugi način, tada kada se

pitala da li život ima smisla. Znala je da ovi procesi

omogućavaju uklanjanje čitavih nizova lanaca i trauma,

pokrećući blokirane energetske tokove i na taj način, znala je

da je bilo moguće neutralisati i najnepomirljivije sadržaje

nemira njene duše. Slutila je da je to jedini način da ozdravi,

jer ako se njeno biće plašilo ljubavi, onda život svakako

smisao nije imao. To je bio jedini način da isceli svoju bolesnu

dušu, da ozdravi svoje bolesno srce, da jutrom u ogledalu vidi

koliko je lepa, i da je ta lepota ne podseti na njega.

Prepustila se tome, nije jela, nije spavala, nije živela, a nije

želela da se preda. Uzela je svoj dnevnik i zapisala sve što ju

je bolelo i onda bi započela sa procesom…

Zatvorila bi oči, stavila dva prsta, kažiprst i srednji prst, na

sredinu grudi, na mesto srčane čakre i rekla:

120

„Iako ja osećam beskrajnu tugu zbog toga što se Aleksa ne

javlja, ja apsolutno i potpuno volim i prihvatam sebe, svoje

telo i svoju ličnost i tu beskrajnu tugu zbog toga što se Aleksa

ne javlja, јer to je deo mene.”

Zatim bi ta dva prsta stavila na tačku koja se nalazila u korenu

nosa, ispod obrva i rekla bi sebi:

„Oseti tu tugu Ljiljana, oseti je najjače što možeš, neka ta

tuga ispuni čitavo tvoje biće, dodaj joj svoju svesnu

energiju….”

I tako je i bilo, ona bi uvećala tugu koju je osećala, dokle god

je telo moglo da je izdrži, a zatim je rekla sebi:

„Sada udahni duboko, osećajući sve vreme tu tugu, udahni

duboko, osećaj tu tugu… i kada izdišeš pusti je i reci mi šta je

prvo sledeće što ti se javlja u svesti ili telu.”

Prvo što je došlo bio je očaj. Kada se javio prvi sadržaj, to je

bio drugi korak u procesu koji se uvek odvijao na isti način.

Ponovo bi stavila dva prsta na centar grudi i rekla sebi:

„Iako osećam očaj, ja prihvatam i volim sebe, svoje telo i

svoju ličnost i taj očaj koji osećam!”

Zatim bi iz početka stavila dva prsta na tačku koja se nalazila

u korenu nosa, ispod obrve i rekla bi sebi:

121

„Oseti očaj Ljiljana, oseti ga najjače što možeš. Neka taj očaj

ispuni čitavo tvoje biće. Dodaj mu svoju svesnu energiju. Sada

udahni duboko osećajući očaj sve vreme, udahni, izdahni i

reci mi šta je prvo sledeće što se javlja u svesti ili telu….”

Sledeći odgovor je bio „IZDAJA!”...

I tako ispočetka, dokle god ne izađe čitav lanac telesnih i

duhovnih sadržaja, a koji čine onaj početni osećaj beskrajne

tuge zbog toga što se Aleksa ne javlja. Većina tih sadržaja su

nepoželjna psihološka ili emocionalna stanja, negativne misli

i verovanja, neprijatni telesni osećaji i porazne odluke koje

smo sami nekada ranije doneli, a koje utiču sada na naš život.

Veličina ovog procesa jeste u tome što se ne obrađuje ni

jedan od tih sadržaja posebno, već se prelazi sa jednog na

drugi, otkrivajući onaj sledeći, dublji, dok se ne dođe do

ključnog elementa, koji čini koren problema od kojeg se

kreće. Negde pri kraju procesa ili nakon pojavljivanja tog

ključnog problema, kao sadržaj svesti pojavljuje se njegov

polaritet, na primer „LJUBAV” i tada se kroz rad istovremeno

sa oba polariteta oni ujedinjuju, a da je prethodno očišćena

sva negativna energija koja je dovodila do te beskrajne tuge

koju je osećala. Proces se završava na taj način što se

polariteti integrišu i na kraju više nismo u stanju da osetimo

razdvojeno polaritete jedan od drugog.

Zahvaljivala se Bogu svaki put, posle svakog tog procesa, jer

je posle pitanja koje bi postavila sebi, a koje je u ovom slučaju

122

bilo: Kako se sada osećaš povodom toga što se Aleksa ne

javlja, da li još uvek osećaš tugu, odgovor bio NE!

Ali tu nije bio kraj. Danima je radila procese zbog tuge što se

on ne javlja, zbog žalosti zbog toga što on ne želi da bude sa

njom, na bol koju bi osetila kada bi pomislila na njegove

dodire. Išla je putem slobode, znala je to. Išla je putem

oslobađanja ljubavi u sebi. Išla je putem oslobađanja žene u

njoj. A on je sve vreme bio tu, da je podseti na to. Sve što je

radila, radila je sa mislima o njemu, a on je otišao, nije se

pozdravio, samo je nestao. Nije sa javio. Znala je da je živ, da

postoji još uvek, ali ne u njenom životu. I ona je bila potpuno

sigurna da je morala da prođe ponovo kroz svaki tren

njihovog malog sna, da je morala da osvesti svaki detalj bola

da bi se oslobodila. Jer bi u suprotnom svaki sledeći Aleksa

bio kao Aleksa, ne bi bilo razlike. Bio bi onaj koji je voli, ali

koji ne može da bude sa njom. Onaj koji je želi, ali ne

dovoljno da bi ostao, ne dovoljno da bi je imao.

Posle njega je konačno shvatila da ona sama nije bila

u stanju da privuče nekoga ko može da je voli, jer ona sebe

nije dovoljno volela. Nije mogla da privuče nikoga ko bi je

voleo, jer ona se plašila da voli. Sa njim je konačno došlo

vreme njenog oslobađanja. Bila mu je beskrajno zahvalna na

tome, na slobodi koju joj je doneo, na bolu koji je doneo kraj,

koji će doneti novi početak koji će vredeti nešto.

123

Noć pre nego što je shvatila da je morala biti ljubav da bi

dobila ljubav, sanjala je vile koje su na obali reke u noći

punog meseca pevale jednu davno zaboravljenu pesmu:

Ja sam ono što me je napravila priroda draga,

zemlja je moja kuća nebo je moja snaga

Izvor je moja duša koja sa anđelima šeta,

ja sam slika beskraja i jednog i drugog sveta.

Ja sam ono što jednom se zvalo biće,

ja sam istina i samo istinito otkriće

Ja sam beskrajna mogućnost postojanja,

I ono što mi duša noćima sanja.

Ja sam priroda sama i oblak je krevet moj,

ja sam oblak i sama ljubav je život moj

Ja sam ljubav, to tako je lako reći,

al nije bilo lako tim putem danas preći.

Ja sam ljubav, kad bi to lako bilo,

ne bi se toliko od nas u životu krilo

Da ništa na svetu ne postoji draže,

od dodira dve duše koje se vekovima traže.

Ja sam ljubav to je istina sama,

kao i svi imam vrlina i imam mnogo mana.

124

A ljubav sam jer imam sve što mi za to treba,

komad hleba i beskraj visokog plavog neba.

Izvor da napojim se kad istine mi duša traži,

imam Boga koji me kroz molitve snaži.

Imam sve što mi srce do sada sanja,

imam svetlost sunca, miris mora i vetra milovanja.

Imam jer jesam to što mi sada treba,

da nije tako ne bi bilo ni zemlje ni neba.

Jer samo imamo ono što jesmo,

ako smo sami pitajmo se gde smo.

Ako smo tužni pitanje je šta je ta tuga,

da li je pesma ili ona izgubljena duga.

Ako smo beskraj, onda kraj ne postoji,

ako smo istina, onda smo ceo svet znaj.

Ako sam ljubav ja sam svetlost sama,

i nema više mesta koje je prekrila tama

jer jedino mesto u koje mogu ući,

kada kažem da bi otišla kući,

Jedini dom koji mi duša traži,

jedini hram od svih hramova draži

jeste srce moje ako ljubav u njemu živi,

125

jeste telo moje ako se u ljubavi smiri,

jeste duša moja koja živi postojanje,

jeste moja svest koja nema kajanje

jesu moje oči koje sva bića vide

jeste moja strast koje se ne stideh

jeste moja misao koja večnost pravi

jeste miris polja i onaj zumbul plavi.

I mogu reći, kad ljubav sam sama

Da u ljubavi sam i žena i vila i mama.

Žena jer ne plašim se ljudi.

Žena koja je uz ljubav počela da se budi.

Žena što pesme u srcu nosi.

Žena koja osmehe sokakom pronosi.

Vila jer magija se ljubav sama zove

Koju živim kroz dane i kroz snove.

Vila jer svaka reč je čarolija

Koja donosi radost i srećom opija.

Vila jer život je radost sama

Što od mene teče ka svim ženama.

Da se sete da jesu samo kad žive,

Da se sete da nikoga ne krive,

126

Da se sete da rođene su da bi ljubav bile,

Da se sete da su majke, žene i vile.

Da se sete da je radost svakog dana

moguća kao što je nekad bila tama.

Jer tame ima samo kad sunce zađe

al sunce uvek sija kada ga srce nađe.

Da oproste, da zahvale i da mole

Da budu žene i da počnu sebe da vole.

Jer svaka žena je ljubav

Ako to sebi može dati

A kada ljubav daje uvek će isto dobijati.

Ja sam ljubav i ti si isto shvati

To niko ne oduze, niko ne može ni da vrati

Jer ljubav se u srcu samom rađa,

bez osuda sažaljenja i svađa

Bez ucena da nešto mora jer smo dali

nemamo ništa sem onog što smo već imali.

I zato danas uđi, ko u hram u srce svoje

i probaj da osetiš ljubav i spoznaš reči ove

probaj da shvatiš da život si samo kad jeste

srce ti puno ljubavi, radosti i pesme.

127

Probaj da nađeš oproštaj za ranu svaku

Jer to ti daje moć i želju jaku

Da ponovo živiš u jutru novog dana,

ako si bolesna, tužna i sama

to ti daje snagu da shvatiš da sve je u tebi

a kada to shvatiš nikada žalila ne bi

za prošlošću i dugom koja nema boje

jer samo ono što daš sebi, to je jedino tvoje.

Shvati čak i u času kada moraš leći

Da ovo nije pesma o tvojoj sreći

Jer sreća nije nešto što se traži

Sreća je istina koja je odsustvo laži

da živiš život ispunjen strahom ljudi

Sreća je svaki dan kada se duša budi

Zašto čekaš da duša krene putem pročišćenja

Kada je svaki dan šansa za život njena

Od tebe zavisi da li ćeš da počneš da voliš

Od tebe zavisi da li si prestala da moliš

Od tebe zavisi da li ljudi su samo sene,

Ili su anđeli okupljeni oko voljene žene.

Od tebe zavisi da li snove slikaš na javi

128

Od tebe zavisi da li će život da se slavi.

Od tebe zavisi, ženo, vilo i majko

Ako to odlučiš i ako zaželiš jako.

Ako shvatiš da ništa nema izvan tvog srca

Ako ljubav kroz njega počne da kuca

Ako odlučiš da nećeš čekati sutra

Da ćeš voleti sve noći i sva jutra

Da postoji samo trenutak u kojem dišeš

Da postoji samo tren u kojem pesmu pišeš

Da ne postoji ništa što u mislima ne stvoriš

Da ljubav jesi samo kada sebe voliš

Kada shvatiš da hrabrost nije odsustvo straha

Već tvoja odluka da ipak budeš jaka

Da kroz strah prođeš kao kroz vrata

Iako ne znaš kuda te ona vode

Videćeš da čim skupiš snage da kreneš

Dolaziš do ljubavi, istine i slobode.

Dolaziš do života u kom si mama, žena i vila

Dolaziš do snova u kojima si srećna uvek bila

Jer snovi nisu ništa do vapaj duše naše

Da krenemo putem kojega se svi plaše

129

Putem koji će nas do srca dovesti

Putem u kome razum mora stati

da priča šta je ono što se ne sme

Da brani ti da slikaš i pišeš prelepe pesme.

Jer razum vredi samo kad srce sanja

Razum ima smisla samo kad ima osećanja

Ako je srce mrtvo tada ništa ne vredi

I svako bogatstvo sa godinama izbledi

Jer bogat je samo onaj koji voli

Kada srce bira, a razum kaže izvoli.

Kada se probudila nije znala da li je to bio san ili je ona bila

među tim vilama koje su pevale pesmu u noći punog meseca.

To je bio jedinstven trenutak u kome je ona, Ljiljana, bila

prisutna u oba sveta, u svetu života i u svetu beskraja. Znala

je da je to došlo kao odgovor na bol koji je osećala zbog toga

što se Alek ne javlja, ali je takođe znala da mora da prođe

kroz to još jedno teško iskustvo na putu oslobađanja njene

duše. Zapisala je u svoj dnevnik tog jutra:

„To je to... nema te. Ostavljam za kraj reči koje donose

nemire, a koje su sve sem laži... volim te. Ostavljam ti to ovde

gde ćeš možda doći kada budeš previše umoran od traženja

odgovora na pitanja koja život postavlja. Da li ću ja biti ovde,

130

ne znam... Ipak ostaće ove reči koje će moći da nas podsete

na to da je jedne godine, u jednom gradu jedna neobična

žena volela jednog posebnog čoveka. Da je jedna sudbina

htela da baš u tom gradu, te godine, ona upozna njega i da

on upozna nju i da se u njihovim svetovima pomere stene

stare vekovima.

Koristim sve svoje odbrane da težinu koju osećam pretvorim

u prah i da je oduvam iz grudi…”

I dok je to pisala, čula je poruku koja je značila da je došao e-

mail. Ustala je, otišla do računara. Dobila je konačno

odgovor, njegov odgovor na ono što je bilo i ono što jeste:

„Ljiljo, ne znam kako bih te nazvao i šta bih ti rekao i da li

smem da te zovem istinom ili si ti samo proviđenje koje mi je

Bog poslao da shvatim besmisao sopstvenog života. Ako je

tako, ko sam ja, Ljiljo? Ti si mi pokazala svet, a ja sam shvatio

da sam ništa. Toliko godina. Toliko propuštenih prilika. Volim

te, znam. Nikada nisam voleo, lepo si ti rekla. Ali ja ne znam

šta je to ljubav! Da li je to ljubav, malena, što ne prestajem da

mislim na tebe, što se budim noću osećajući tvoj miris, da li je

to ljubav ili sam ja postao lud? Ti si rekla šta je to što želiš, ja

sam ćutao. Borio sam se protiv toga. Borio sam se protiv tebe

u sebi sve vreme. A ti si onaj najbolji deo mene, onaj koji će

mi, ukoliko jesi to što jesi, pokazati da sam više od pola života

potrošio na ne-život. A kako to mogu da priznam. Da li se

plašim? Ne znam čega se ne plašim. Jedino što znam u ovom

trenutku jeste da ne želim da ne budem sa tobom, jedino to

131

znam. Ne želim da ne budem sa tobom! NE ŽELIM! Ne mogu,

Ljiljo, ni da napišem to na način da želim da budem sa tobom,

jer ako kažem da želim priznajem svu besmisao svih

izgubljenih godina. Sve što si rekla, sve je tačno. Ali, kako to

mogu da priznam sebi. Ako je tako, ko sam ja i šta će tebi

neko ko nema sebe? Ti si anđeo. Ti si najbolja osoba koju sam

ja ikada upoznao i hvala nebu na tome. Ti si svetlost mog

života, ali ne mogu da prihvatim da je moj život samo ta

svetlost koju imam sa tobom. Ne smem da se vežem za to.

Moram da pronađem sebe. Ti si pričala, a ja nisam planirao.

Rekao sam ti jednom prilikom: bićemo zajedno dokle nam

bude bilo lepo. Tada nisam znao da će to lepo postati toliko

lepo da sve drugo izgubi smisao. To nisam planirao. Molim te

da me shvatiš. To nisam želeo. Imao sam jasnu sliku života i ti

si došla i ta slika više ne postoji, a bio je to moj život. Ako on

više ne postoji, ko sam ja uopšte? Sve mi se srušilo. Tvoja

ljubav, tvoja toplina, tvoja dobrota, tvoja mudrost, pokazale

su mi jedan potpuno novi svet. To nije moj svet Ljiljana, ja ga

ne poznajem i ja ne umem da se snađem u njemu. Ti si, Ljiljo,

imala jedno malo svetlo kada si krenula u promene, ja sam

slep. Ne vidim ništa od tvoje svetlosti. Ja sve želim sa tobom,

ali želim da donesem svoju odluku. Ne želim da za nekoliko

godina prebacujem sebi zbog toga što sam opet doneo jednu

tako važnu odluku u svom životu, a da nisam bio siguran da

sam imao život kad sam je doneo. Ti si mi pokazala da ga

nisam imao. Ovo nije bio život, ove godine koje brojim donele

su mi novac, brojna poznanstva, donele su mi putovanja,

automobile, najbolja vina. Ove godine koje su prošle, donele

132

su mi sve ono što sam mislio da je važno. Dobio sam sve što

sam želeo, a nisam dao ništa, mislio sam da mi to pripada.

Nisam nikada plakao, Ljiljana, a sada bi se ugušio u svojim

suzama ako bi smeo da ih pustim. Ko sam ja? Ako pustim

tebe da mi pomogneš da dođem do sebe, da li to onda znači

da sam stvarno ja došao do sebe ili sam postao ono što ti

želiš da ja budem? Dani sa tobom bili su najbolji dani u mom

životu, ali sam se opirao tome. Ako sada ostanem bez tebe

znaću šta si mi bila. Ako se vratim kod tebe, a da nisam

upoznao život posle tebe, nikada neću prestati da se pitam

da li sam doneo pravu odluku da napustim sve to što mi je

bilo važno i pređem toliki put da te nađem.

Ne mogu da te vidim. Ako te vidim, znam - doneo

sam odluku i pre nego što sam pristao na nju. I šta će onda

biti? Mrzećeš me zbog toga što ću ja znati da to nije bila moja

odluka i što te krivim za nešto što nema veze sa tobom, a ti si

dala sve.”

To je bio kraj, znala je, kraj njenih zabluda da ona zna šta je to

ljubav, i kraj njenih zabluda da je došla do trenutka u kojem

je mogla da da ljubav. On je pričao o tome šta će biti za tri

godine, a pitala se kako nije bio svestan da možda i ne budu

postojali za tri meseca. Verovatnoća za život i smrt je ista. I

onda neće biti kajanja za donetu odluku, već za propušteni

trenutak. A razlika je velika. U prvom slučaju se raduješ

životu, a u drugom propuštaš život. Šta će biti za nekoliko

godina?!

133

Borio se protiv svojih strahova, a nije shvatao da sa

strahom ne možeš da uradiš ništa. Strah je kao tama, a tama

razoružava. Možeš samo da upališ svetlo. Svetlo je ljubav, i

jedini način da se prevaziđe strah jeste da se upali svetlo, da

se propusti ljubav kroz biće koje će tako možda prvi put

početi da živi. On se plašio da će da donese odluku pod

njenim uticajem, a nije znao da bi ljubav bila ta, a ne Ljiljana.

Ljubav bi mu pokazala besmisao straha i učinila bi ga srećnim.

Bog mu je dao lek, znala je to, a on nije hteo da ga uzme. Da li

je ona tu nešto mogla još da uradi? Znala je već odgovor i pre

nego što je smela da ga izgovori. Ništa! On je imao pravo da

donese odluku šta je najbolje za njega u njegovom životu, i ko

je bila ona da ga ubeđuje u suprotno. Volela ga je toliko, a to

je u tom trenutku tako malo značilo.

134

IX

Nije prestajala da misli. Svaki dan je počinjao i

završavao se sa njim. Otkucala bi poruku i ne bi je poslala,

napisala bi e-mail i izbrisala bi ga. Aleksa je rekao da želi da

bude sam, da ne želi da je čuje ni da je vidi, i ma koliko nju to

bolelo, morala je to da prihvati. Danima je prolazila ulicama

objašnjavajući sebi da ona nema pravo da radi suprotno od

onoga što je on rekao da želi za sebe. Noći su bile ispunjene

suzama, a dani snovima o životu koji je mogao doneti više

radosti nego svi prethodni životi. Radila je svoje procese,

oslobađala se bola i pitala se sve vreme koja je to velika

lekcija koju ona treba da nauči. Kao i svaki put kada bi došla

do trenutka u kojem je njen život trebalo da krene napred,

osetila bi da se spremao onaj zaustavljeni trenutak u

135

vremenu u kojem ona treba da otkrije univerzalne istine i

kroz suze joj donese oslobađanje, još jedno i još veće od svih

kroz koje je prošla. I desio se. Bio je to onaj trenutak u kojem

je shvatila šta ju je najviše bolelo, kada se on nije javio.

Shvatila je.

Najviše ju je bolelo to što je on propuštao da živi danas

plašeći se onoga šta će biti sutra. Kada joj je to došlo u svest,

osetila je najveći nalet emotivnog bola koji je ikada imala.

Počela je da se guši u njemu i nije bila svesna da je prošlo tri

sata koliko je plakala zbog same ideje da „on propušta život,

propušta sadašnji trenutak, propušta da živi ljubav”. Čula je

glas u svojoj glavi:

Da li on propušta život, ili ti propuštaš život?

Da li on ne želi da vidi istinu, ili ti ne želiš da vidiš istinu?

Da li on čeka, ili ti čekaš?

Da li on nema život, ili ti nemaš život?

Da li on ne želi ljubav, ili ti ne želiš ljubav?

Da li tebe boli to što on ne radi nešto, ili to što ti ne radiš

nešto?

Da li tebe boli to što on ne bira sreću, ili to što ti ne biraš

sreću?

136

Da li tebe boli to što on ne zna da voli, ili to što ti ne znaš da

voliš!

Kroz ekstazu bola, došla su joj pitanja koja su donela još više

bola jer su odgovori koje je znala bili upravo ti koji su trebali

da oslobode život u njoj, život koji je toliko dugo čekao da

bude pokrenut. Život koji znači postojanje. Setila se u tom

trenutku jedne lepe rečenice: „Buda jeste Buda zbog toga što

živi u sadašnjem trenutku”. Nije shvatila dugo šta je to

značilo, a sada je imala osećaj da je počela da se pojavljuje

svetlost koja će doneti slobodu, svetlost sadašnjeg trenutka.

Još uvek nije razumela ideju o kojoj je toliko čitala, ali osećala

je da je na putu da je razume.

Nije mogla da se pomiri sa tim da on ne želi čak ni da priča sa

njom, posle svih onih blistavih trenutaka večnosti koje su

propustili kroz svoje živote živeći jedan san o sreći. Toliko joj

je bilo teško da je prestala da vidi sve ono dobro što je bilo

oko nje. Ništa nije bilo važno, mislila je. Ništa nije imalo

smisla.

Tada je, čitajući priče na internetu, došla do jedne koja joj je

otvorila malena vrata kroz koja je trebalo proći do svetlosti.

Priča kaže da je nekada davno u jednom selu u Indiji živeo

starac koji je imao prelepog konja, takvog da je glas o

njegovoj lepoti došao čak do cara. Čuvši to, car je poželeo da

kupi tog konja nudeći basnoslovno bogatstvo. Ipak, starac je

rekao da konj nije na prodaju. Posle nekog vremena, kada je

ušao u štalu, starac je video da u njoj konja nema. Brzo se

137

proširila ta vest po selu i skupili su se seljani, žaleći starca,

uzvikujući: „Jadni starče, mogao si da imaš takvo bogatstvo,

ali nisi znao da ga uzmeš. Sada nemaš ni konja ni bogatstvo.”

Na to im starac odgovori: „To je ono što vi kažete, jer vi

prosuđujete, a to nije ni dobro ni loše, ja samo mogu da

kažem da konj nije u štali.”

Posle nekoliko nedelja, celo selo se iznenadilo kada je u

starčevom dvorištu ugledalo pet prekrasnih konja, a desilo se

to da je njegov konj prethodnu noć sa sobom doveo još četiri

konja sa sobom. Celo selo se skupilo uzvikujući: „Kakva sreća

starče, Bog te je pogledao, sad si bogat čovek”, a starac je na

to odgovorio: „To je ono što vi kažete, jer vi prosuđujete, a to

nije ni dobro ni loše. Ja samo mogu da kažem, da sada imam

pet konja u štali.” Nije prošlo mnogo, i starčev sin koji je

probao da pripitomi konje pao je jednoga dana i slomio obe

noge. Ljudi iz sela su došli i rekli su: „Jadan ti, sin ti je bogalj,

ko će sada da ti pomogne, bolje da si odmah prodao tog

konja.” Starac je na to odgovorio: „To je ono što vi kažete, jer

vi prosuđujete, a to nije ni dobro ni loše, ja samo mogu da

kažem, da je moj sin slomio noge. “Krajem te godine u kojoj

se priča zbila, izbio je rat i svi mladići iz sela su otišli u vojsku,

samo nije starčev sin koji nije mogao da hoda. Skupili su se

seljani, plaču i kukaju i kažu: “Blago tebi starče, tvoj sin je tu,

a naši sinovi su u ratu. Tvoj će se oporaviti vremenom, a mi

naše nikada više nećemo videti.” Starac im na to odgovori:

„To je ono što vi kažete, jer vi prosuđujete, a to nije ni dobro

ni loše, to je život.”

138

Shvatila je. Počela je da prosuđuje trenutak u kojem je Alek

otišao na sasvim nov način. Toliko je ušla u bol i misli o

nemoći i patnji, da je pretila da u svoj život uvuče upravo ono

što su postale njene preovlađujuće misli. Zbog čega? Zbog

toga što je neko odlučio da mu je bolje bez nje! Analizirala je

sve dublje i dublje. Počela je da se moli Bogu da joj da

odgovore na pitanja, da joj pomogne da konačno uvidi

smisao. Umesto što je molila Boga da mu pomogne da shvati

da ga ona voli, počela je da se zahvaljuje Bogu što Alek nije

želeo da bude sa njom. Zatvorila bi oči i rekla:

„Hvala ti, Bože, na tome što me vodiš

kroz ovaj trenutak. Ja znam

da je ovaj trenutak najbolji trenutak za mene. Ja sam tamo

gde treba da budem, a ti znaš

zašto je to tako. Alek je tamo

gde treba da bude, a ti znaš

zašto je to tako. Molim te neka bude kako je suđeno!“

Zatim bi prošlo neko vreme, a ona bi se ponovo rastužila i

odmah bi rekla: „Hvala ti Bože na ovom trenutku, koji je

savršen takav kakav jeste, jer ti znaš zbog čega je to dobro za

mene, iako ja toga nisam svesna sada.”

Prošlo je nekoliko dana u kojima je ona, svaki put kada bi se

setila Aleka i kada bi tuga nastupila, rekla: „Bože, ja znam da

139

je ovo savršen trenutak za mene i da ne postoji drugo mesto

na svetu gde bi trebalo da budem. Molim te neka bude kako

je suđeno.”

U jednom trenutku počela je da shvata. Zahvalnost za

trenutak u kojem se nalazila pokrenula je u njoj jednu novu

energiju koja je počela u njenom telu da proizvodi radost

kakvu ranije nije osećala. Ustala bi ujutru, prva misao joj je

bio on i osećaj beskrajne tuge. Ipak naučila je sebe, ustala bi

odmah zatim i rekla: „Zahvaljujem se na ovom toplom

krevetu iz kojeg sam ustala.” Zatim bi napravila doručak sebi i

umesto da ga jede ispunjena tugom za to što on nije tu, ona

bi rekla: “Zahvaljujem se na ovoj divnoj hrani koju jedem.

Zahvaljujem se Zemlji iz koje je poniklo svako ovo zrno i

zahvaljujem se ljudima koji su radili na tome da ono dođe do

mene. Zahvaljujem se ljudima kod kojih radim, jer su mi

omogućili da imam novac da kupim ovu hranu.” To je bio

jedan neverovatan trenutak osvešćenja. Shvatila je. To je bio

život u sadašnjem trenutku. To je bilo ono čemu je težila.

Život sada!

To je značilo izražavanje zahvalnosti za to što jeste, umesto

žaljenje za tim što bi moglo biti. To je značilo posvećivanje

pažnje onome što jeste život, umesto analiziranje onoga što

bi život mogao da bude.

Bila je kao dete koje se raduje novogodišnjem poklonu. Ona

je dobila na poklon sebe, opet zahvaljujući njemu koji je

otišao. Opet zahvaljujući tome što mu je najviše zamerala. To

140

što on nije želeo da živi, donelo je to da je ona počela da živi.

Dani su prolazili, a ona se trudila da osvesti sve više trenutaka

svog života tako što će da izrazi zahvalnost. „Zahvaljujem se,

Bože, na ovom zalasku Sunca, koje me raduje. Zahvaljujem se

na toplom čaju čiji me miris ispunjava.”

Tek je sa njegovim konačnim odlaskom shvatila šta znači

PROBUDI SE I BUDI! Shvatila je - jer je bilo vreme. Probudi se

značilo je otvori oči i vidi svet oko sebe. Obasjaj ga svojom

svesnošću, oseti ga svojim čulima, zahvali se na njegovom

postojanju. Budi je značilo budi prisutan u tome kada otvoriš

oči. Značilo je doživi ga u svojoj punoj prisutnosti. Shvatila je

da se budi, a buđenje je donelo svesnost o životu u

sadašnjem trenutku, svesnost o životu uopšte. Shvatila je

tada i šta znači sama jednost za kojom je tragala, shvatila je

da je jednost značila pre svega da njena svest bude u

trenutku kroz koji korača na mestu gde je bilo njeno telo.

Jednost je značila zahvalnost za trenutak u kojem živi, umesto

beskrajnog traganja za životom izvan tog trenutka. Jednost je

značila povratak duše u život na zemlji gde je i došla da bi ga

proživela. Jednost znači biti jedno sa svojim istinskim

identitetom. Živeti svoj autentični život, onaj zbog kojeg je

duša i došla na zemlju. Biti prisutan, biti samo postojanje. Jer

kada živimo u životu u kojem smo postojanje samo, nema

razlike između naše svesti i našeg tela. I jedno i drugo su

prisutni ovde i sada. Jedino mesto gde se događa sam

preobražaj jeste sadašnji trenutak, jesu ovde i sada. Kada

postavljamo svoje ciljeve, mi ulazimo u taj trenutak nekog

141

budućeg ovde i sada na isti način na koji postojimo tu gde

jesmo. Ljiljana je shvatila takođe da je radeći na svim

tehnikama kroz koje je prošla više vremena živela u nekom

budućem trenutku sadašnjosti, nego u svom životu koji je

uvek bio u trenutku. Većina nas to radi. Većina ljudi živi u

prošlosti, nošena strahovima, jer strahovi postoje samo u

prošlosti. Ili u budućnosti, projektujući strahove prošlosti na

nju. Živeti znači biti prisutan telom i umom na mestu

postojanja. Ipak da bi mogli da živimo svesno u njemu, mi

moramo da budemo sigurni da je to što diše naše pravo ja.

To je upravo Ljiljana uradila. Pobegla je iz svog života, kada je

izgubila bebu, krenula je u istraživanje uzroka i posledica, u

analiziranje onoga što jeste i što nije. Krenula je u otkrivanje

istina i poluistina. Padala je i ustajala, stalno u potrazi sa

sobom. Kažu da je to mračno doba duše jedan od najtežih

perioda na putu ka svetlosti, i ona je mogla da se zakune da

je bilo tako. A rezultat toga je bio da nije živela život. Telo joj

je bilo na jednom mestu, dok joj je um bežao odatle. Život

tada nije postojao, postojali su samo dani kroz koje je

prolazila, a kroz nju su prolazili svetovi. Znala je da je njena

duša želela da odbaci sve ono što je do tada naučila, jer je

njena duša krenula na put svog istinskog bića i bilo je

potrebno vreme. Sve što je znala do tog trenutka bilo je da to

više nije ona. A šta je bila, pitala se? Bila je ličnost bez

sopstvenog identiteta, uslovljena od strane društva,

porodice, medija. U tom periodu je znala da to nije život koji

je želela, ali nije znala šta je to što želi. I krenula je u traganje

za sobom, ostavljajući sve koji su bili deo života koji je znala

142

da više nije moguć. Zahvaljujući meditaciji, reikiju, astrologiji,

šamanskim tehnikama rada sa energijom, kristalima i ostalim

tehnikama ona je polako počela da oslobađa svoju pravu

ličnost. Bila je sama sa sobom i čekala je da se pojavi njeno

pravo ja. Posle trideset godina lažne ličnosti, one koju su joj

nesvesno nametnuli ljudi koje je volela, roditelji, prijatelji,

nastavnici, komšije, rođaci, ostala je sama i strah je ispunio

celo njeno biće. Ljudi ne vole da budu sami, jer kada ostanu

sami lažni deo počinje da nestaje. Ipak za pravu stvar je

potrebno vreme, znala je i bila je spremna da sačeka. Bilo je

potrebno prevazići trideset godina uslovljavanja da bi došla

do svog istinskog identiteta. Kada čovek ostane sam javlja se

strah, strah one lažne ličnosti koja se plaši da li će opstati. I

zato ljudi izmišljaju igre. Gledaju televiziju, nalaze različite

izvore zabave samo da bi skrenuli misli, one misli koje dolaze

iz iskonskog bića što čeka da bude otkriveno. A kada to biće

počne da se budi, a lažna ličnost krene da se raspada, kada

navike počinju da se menjaju, kada sve što je bilo istina počne

da se dovodi u pitanje, ljubav je jedini lek. Jer ljubav je svetlo,

ljubav je ono po šta je biće došlo u ovaj život, sve ostalo je

strah, tama koja se menja kada se svetlo upali. Radeći svoje

procese, meditacije, reiki isceljenja sve vreme je postavljala

pitanje: „Ko sam ja sada?” A znala je da na to pitanje niko ne

može da joj da odgovor sem nje same, sem Boga sa kojim je u

svojoj samoći pričala. I znala je da će doći do sebe kada

otkloni lažnu predstavu o sebi, kada otkloni njeno lažno ja

koje je građeno mnogo godina pre Aleka. Znala je da u njoj

živi biće koje je već pravo, samo je trebalo otkloniti ono što

143

to nije bilo. U tišini i meditacijom, ona je polako otkrivala

sebe, a kad god je trebalo da shvati nešto važno, kad god bi

trebalo da otkloni neki lažan deo svoje ličnosti, neutrališe

strah ili se suoči sa istinama dolazile su knjige, ljudi, pesme,

stihovi koji su je vodili.

Najviše je bolelo kada je trebalo da nauči najvažnije

lekcije, a to su one lekcije u kojima se oslobađamo porodičnih

obrazaca ponašanja. To su one lekcije u kojima ponavljamo

životnu priču koju smo imali od kako smo rođeni sa svojim

roditeljima, da bi se oslobodili delova ličnosti koji su tada

formirani i koji su nam godinama izazivali bol, jer su bili u

suprotnosti sa našim istinskim bićem. Jedna od takvih, znala

je, bila je i ova sa njim. Ona je bila žena koja je volela suviše, a

sa njim je samo nastavila obrazac ponašanja koji je imala u

detinjstvu. Ona je bila žena čiji otac nikada nije bio

emocionalno prisutan i ona je sve vreme pronalazila

muškarce za čijom pažnjom je žudela, ali nije mogla da je

dobije. Njen Alek je bio anđeo koga je Bog poslao da joj

pomogne da se konačno oslobodi svoje lažne ličnosti i dođe

do svog istinskog bića. Pomogao joj je upravo time što je

doneo odluku da ode i što joj je pružio priliku da upozna sebe

u svetlu ranjene devojčice koja je očajno želela da je vole.

Ono što je imala sa njim pomoglo joj je da doživi ista osećanja

i da se suoči sa tim najranijim izazovima koji su obeležili ceo

njen život. Znala je da ga je suviše volela. Čak i da on to nije

znao, znalo je celo njeno biće. Kada je pokušala da shvati

zašto je to tako došla je do knjige „Žene koje suviše vole”

Robin Norvud u kojoj je pročitala:

144

„Niko ne postaje slučajno žena koja suviše voli, a

karakteristike koje su tipične za takve žene su:

- Tipično potičete iz disfunkcionalne porodice u kojoj

vaše emocionalne potrebe nisu bile zadovoljene.

- Pošto vam potreba za staranjem nije ispunjena,

pokušavate da je ispunite preko nekog drugog, nastojeći da

ukažete pažnju, naročito muškarcima za koje se čini da im je

na neki način pomoć potrebna.

- Pošto nikada niste uspeli da preobratite svoje

roditelje u tople i brižne za kakvim ste čeznuli, reagujete na

poznati tip emocionalno nedostupnog muškarca kog možete

ponovo da pokušate da promenite kroz svoju ljubav.

- Prestrašeni da ćete biti napušteni, učinićete sve da

sprečite raspad veze.

- Gotovo ništa nije problem, ne zahteva suviše

vremena, niti je preskupo, ako će „pomoći” muškarcu sa

kojim ste.

- Naviknuti na nedovoljno ljubavi u ličnim odnosima,

voljni ste da čekate, nadate se i još više trudite da udovoljite.

- Spremni ste da preuzmete svu krivicu u svom

odnosu.

145

- Vaše samopouzdanje je kritično nisko i duboko u

sebi verujete da ne zaslužujete da budete srećni. Naprotiv,

verujete da morate da zaradite pravo na uživanje u životu.

- Imate očajničku potrebu da kontrolišete svoje

muškarce i svoje veze, pošto ste u detinjstvu imali malo

sigurnosti. Maskirate svoje nastojanje da kontrolišete ljude i

situacije time što ste „od pomoći”.

- U vezi, mnogo ste više u dodiru sa svojim snom o

tome kako bi moglo da izgleda, nego sa stvarnošću vaše

situacije.

- Zavisni ste od muškarca i od emocionalnog bola.

- Možda imate potrebu za alkoholom, drogama i

slatkišima.

- Time što vas privlače muškarci sa problemima koje

treba rešiti ili time što zapadate u situacije koje su haotične,

neizvesne i emocionalno bolne, izbegavate da se

koncentrišete na sopstvenu odgovornost prema sebi.

- Možda ste skloni prirodnim depresijama, koje

pokušavate da sprečite uzbuđenjem koje donosi nestabilna

veza.

- Ne privlače vas muškarci koji su blagi, stabilni,

pouzdani i zainteresovani za vas. Takvi muškarci su vam

dosadni.”

146

Kada je to pročitala sve je postalo jasno. Ona je živela gotovo

svaku od tih karakteristika, sa svakim muškarcem sa kojim je

bila, dok je sa Alekom mogla da doda još po nešto na taj

spisak. Izgubila je majku kao vrlo mlada i sigurnost koju bi

ona mogla da joj da svojom ljubavlju. Sa tatom sa kojim je

ostala, ni pre majčine smrti, a naročito posle njene smrti, nije

imala nikakav odnos. Činilo joj se, sada kada je razmišljala, da

nikada nije ni pričala sa njim. Tata je u njenom životu bio

neko ko nije bio tu. Kad god bi joj bilo teško, nije mu mogla

reći ništa. Jednostavno postojao je zid i ona nije znala kako bi

ga probila. Nikada je nije zagrlio, nikada nije rekao ni jednu

lepu reč. Njen otac je bio neko ko nije voleo. Odsečen od

emocija, veoma često pod dejstvom alkohola, on je bio kao

sena nesvestan da pored odgovornosti za svoj sopstveni život

mora biti odgovoran i za Ljiljanin. I ako bi trebalo da kaže šta

je to bila ljubav, šta je mogla da kaže? Tata ju je voleo. Tako

bi bar svi rekli. Ne, nije je voleo. Tata nije voleo nikoga. Tata

je bio zaglavljen u svom životu, bežeći od života, od obaveza,

od odgovornosti. Njen tata je bio kao Petar Pan koji je morao

da se vrati u stvarnost, večno živeći u Nedođiji u kojoj nije

bilo mesta za nju. Nikada ni jedna lepa reč, a moglo ih je biti.

Ako je taj odnos ona zvala ljubavlju, kako je mogla da veruje

da će u njenim mislima ljubav ikada biti nešto drugo. Ljubav

se ispoljavala na taj način što je ona radila sve samo da bi

privukla njegovu pažnju. Sećala se da je, kada je otišla na

fakultet, nije zvao nedeljama. Ona je čekala, nije htela da se

javi da bi videla kada će on primetiti da je nema u kući. Kada

će videti da je otišla. I, nije primetio. Nazvala ga je posle dva

147

meseca i on je pričao sa njom kao da je juče otišla. A sve što

je radila, činilo joj se, bilo je da njemu udovolji. Da on bude

ponosan, da je primeti. Sve što joj je trebalo bila je sigurnost i

bila je ljubav. Sa njim u kući ona to nikada nije imala. A ako je

nije imala u kući, kako je mogla da misli da zna šta je ljubav.

Kako je mogla tako dugo da bude u zabludi da ona zna šta je

ljubav. Kada je posle ove knjige analizirala svoj odnos sa

Alekom i sa svim muškarcima pre njega, shvatila je da je sve

vreme ponavljala svoj obrazac iz detinjstva u kojem ona,

Ljiljana, vapi za ljubavlju, za odobravanjem, za sigurnošću,

ponašajući se tako kao da ona sama nije imala nikakvu

vrednost, kao da je pažnja bila nešto što treba da zasluži, a ne

nešto što joj pripada. Kao da je molila da je vole. Bila je u

stanju da pomera stene da bi dobila samo jedan osmeh.

Setila se svih tih stvari koje je radila u vezama, a koje su je

činile još više nesrećnom. Nije ona trpela, shvatila je to, šta

god drugi da su pričali ona to nije tako posmatrala. Za nju je

to bio normalan životni model koji je u njenoj glavi dobio

naziv LJUBAV! I upravo svaka ljubav koju je imala bila je

zasnovana na tome. Na uništenju njenog sopstvenog

integriteta zarad nekoga. Ona tu nije ni postojala. Ona je bila

sve ono što su oni hteli, sve ono što je njima trebalo. Ona je

bila devojka koja će uraditi sve za malo pažnje, za po neki

dodir, ali ni toga nije bilo. Nije verovala, duboko u sebi, da

zaslužuje više, jer kako bi i mogla? Kada je tata nije voleo,

kako je mogao bilo ko da je voli. Kako mogu da vole žene koje

su živele u porodicama u kojima su gledale kako im

zlostavljaju majke koje su sakupljale mrvice svog života

148

razbacane po bespućima besmisla. Ljiljana je tek sada

shvatila svoju baku, kada joj je odgovorila na pitanje kakav je

bio deda, rečima bio je dobar, nije me tukao! Tek sada je

prepoznala da je i ona nosila isti taj obrazac u svom

genetskom kodu, obrazac koji joj je govorio da ljubav jeste

kada ti daješ sve, a za uzvrat imaš privilegiju da te ne tuku.

Tek sada je shvatila veličinu onoga što je naučila sa Alekom,

muškarcem koji je bio za nju emocionalno nedostupan i kome

bi dala dušu samo da je mogla da ga nasmeje. Muškarcem

koji je u njenim očima video pesme, ali kome je proza

njegovog života bila važnija od tajni koje mu je ona nosila.

Muškarcem koji nikada nije voleo, jer ni sam nikada nije bio

voljen. Imao je on žena, života i radosti koje su odavale iluziju

istinitog postojanja i nikada nije postavljao pitanje da li je to

što ima dobro ili nije i da li život ima smisla. Kako je mogla da

misli da on može da je voli, kada je sve što je znala o njemu,

njegovoj porodici, njegovom životu govorilo da tu ljubavi

nema? I kako je ona mislila da svojom ljubavlju može da

promeni nešto u srcu koje je bilo hladno i koje svetlosti nije

videlo?

Ko su bili oni, pitala se. Aleksa koji je rano ostao bez oca i

Ljiljana, koja je rasla bez ljubavi majke, i čiji je otac bio

nedostupan, dalek i tuđ. Da li su oni mogli znati šta je ljubav?

U tom odnosu ona nije volela sebe, a on nije znao voleti, pa

onda da li je tu bilo ljubavi? Nije. Svoj odnos sa ženama on je

zasnivao na površnim pričama, prolaznim zadovoljstvima i

odlascima. Nije znao da ostane, muškarci ne ostaju, muškarci

149

ne vole! Njegova veza mogla se zasnivati samo na

konfliktima, jer njegova žena mogla bi da bude samo ona koja

je nosila sve one strahove koje su žene iz njegove porodice

nosile u svojim dušama.

Ljiljana je, sa druge strane, bila neko ko je voleo bez rezerve.

Živeći život bez ljubavi, sigurnosti i pažnje ona je davala sebe

za samo jedan osmeh i smatrala je da joj ne pripada ništa.

Lagala je sebe nazivajući ljubavlju ponašanja koja su bila

normalna i preuzimala na sebe odgovornost za svaki trenutak

u kojem nije dobila ništa, a u kome je dala sve. Tih dana u

razgovoru sa prijateljicom shvatila je i to da je niko nikada

nije voleo, jasno zbog toga što ona nije volela sebe. Jer ljubav

nije ono što se kaže već ono što se radi. Ljubav nije ono što se

misli, već ono što se živi. Većina žena živi u iluziji da ih njihovi

muškarci vole. Kako, pitala se Ljiljana tih dana? Kako mogu da

kažu da ih voli neko ko se nikada nije zapitao šta može da

uradi za njih?

- Nije on mene voleo, rekla je Ljiljana. - Niko od njih

nije me voleo, rekla je svojoj koleginici na poslu tih dana. – A

to što sam bila u takvim odnosima značilo je samo da ja

nisam dovoljno volela sebe jer u suprotnom ne bi ostajala u

tome. Nisam verovala da zaslužujem više. Prvo me nije voleo

tata, zatim me nije voleo onaj sa kojim sam ostala u drugom

stanju, za ostale neću ni da pričam.

150

- Kako te nije voleo on kada je bio tužan što ste

izgubili bebu, bar je tako pričao svima, upitala ju je

koleginica.

- Nije to ljubav i to mi je sada potpuno jasno. Nije on

mene voleo. Verujem ja da je on verovao u to, ali nije. Jer kad

voliš nekoga, ti vidiš kada si mu potreban. Kada nekog voliš

ne dešava se da ne vodiš ljubav sa njim mesecima. Kada

nekoga voliš, ne živiš sa ženom od koje očekuješ da uradi sve,

da se pobrine za sve, a ti legneš da spavaš, a da nisi pomislio

da je možda i ona umorna. Kada nekoga voliš, želiš da deliš

život sa njim jer to je najvrednije što imaš. Većina muškaraca

misli da voli svoje žene, ali ih oni samo poseduju. To nije

osećaj ljubavi, to je posesivnost. Većina žena misli da voli

svoje muževe, to nije osećaj ljubavi, to je osećaj straha. Žene

su u tome spremne da daju sve, samo da ne bi ostale bez

privida sigurnosti i gube sebe sve više i više, dok konačno ne

dođe kraj, od Boga ili od ljudi. A Alek, da li me je on voleo?

On nije bio spreman da da ništa, ni jedan dan, ni jedan dodir,

ništa više od onog što je sam odlučio. Ni jednu reč više od

one za koju je smatrao da je ispravna. Shvatila sam da je svaki

sjajni dan sa njim nosio sa sobom sedam dana u kojima sam

bila tužna, i da sam mrvice pažnje koju sam dobijala od njega

nazvala ljubavlju, i da sam se hranila tim osećajem ljubavi jer

to jeste bilo više nego što sam ikada dobila. Ipak, to nije bilo

sve što sam mogla da dobijem.

Ljiljana je ponovila priču svoje majke, svoje bake i svih žena

koje je znala, priču u kojoj su one bile duboko uverene da ne

151

zaslužuju ništa više od toga osim da dišu i uverenja da je strah

jednako ljubav.

152

X

Dani su prolazili, a Ljiljana se osećala kao da uči prve

korake. Ništa nije znala o ljubavi, postala je toga svesna, a

htela je da zna. U svoj mali dnevnik zapisala je sve ono što joj

je majka rekla u bolnici, sve ono čega je mogla da se seti, a da

je dobijala kao poruke. Skupila je sve knjige koje su joj ikada

došle pod ruku, a za koje nije pre toga bilo vremena. Znala je

da je Bog ljubav, ali kako to osećanje da probudi kod sebe to

je morala tek da nauči. Kako svi živimo u zabludi da znamo

šta je ljubav, a čak ne znamo ni šta ljubav nije. Poistovetili

smo strahove, naše porodične modele, društvene obrasce i

naše ego koncepte sa ljubavlju i mislimo da volimo, a da pri

tome nikada nismo spoznali lepotu ljubavi i slobode koju

ljubav donosi.

153

Ljubav nije samo deo našeg života, već je najvažniji deo života

uopšte, a sama svrha svakoga pojedinačno u ovom putovanju

ka večnosti jeste naučiti kako voleti jer je ljubav jedino

nasledstvo koje nosimo sa sobom. Kada duša napušta zemlju,

jedino što želi čovek koji odlazi jeste da su pored njega

prijatelji, ljudi koje voli i sa kojima je bio povezan, i jedino za

čim žali jeste to što nije iskazao zahvalnost i zatražio oproštaj.

Na samom kraju čovek uvek shvati da je ljubav najvažnija.

Ljiljana je pre toga mislila da nije imala prijatelja, da je niko

nije voleo. Sada je znala da su je ljudi voleli, da je nisu

zaboravili kada se godinama nije javljala, da je imala

prijatelje. Sada je znala da ona nije volela, da ona nije bila

prijatelj, da je ona zaboravila sebe pokušavajući da udovolji

svima. Pokušavajući da zasluži ljubav, nesvesna da samim

svojim postojanjem i životom u ljubavi ona već ljubav ima.

Koliko su nam neke stvari važne možemo da vidimo tako što

ćemo da sračunamo koliko vremena u njih ulažemo. Jer

jedino vreme koje imamo na zemlji jeste naš život. Nema

drugog vremena do života, i ono čemu posvećujemo naš život

određuje naš put i sve ono što imamo na njemu. Vreme, kao i

život, jeste nenadoknadivo i nikada ga ne možemo imati više.

Kada nekome posvetimo vreme, dali smo mu deo života koji

je otišao nepovratno i na nama je odgovornost izbora kako

ćemo da potrošimo to što nam je dato.

154

Ljudi često kažu da im je nešto važno, ali tome ne posvećuju

vreme. Jasno je da su reči samo reči, a ono na šta troše život

jeste ono što im je zapravo značajno.

Ljiljana je shvatila da ono što je važno jeste krenuti

putem ljubavi istog trenutka kada shvatimo da ono što tako

zovemo to i nije, jer je život toliko dragocen upravo zbog toga

što je ograničen. Nikada ne možemo biti sigurni koliko ćemo

još imati vremena za ljubav, zato je najbolje vreme za ljubav

sada. Bilo je to lako reći, ali pitala se koliko će vremena proći

dok se to ne ostvari.

Prvo što je uradila jeste da je uzela rodonit, kamen koji je

tako davno kupila, koji je stajao u kutiji za nakit čekajući da ga

otkrije i programirala ga da joj donese ljubav. Stavila ga je

blizu srčane čakre, i na taj način je simbolično rekla

univerzumu da je otvorena za ljubav.

Ono što je znala još od ranije jeste da nije mogla da dobije

ljubav ako sama nije bila ljubav. Ako nije volela sebe

bezuslovno. Ipak shvatila je tek tih dana da do tog trenutka

nije ni znala šta znači bezuslovno voleti sebe.

Mislila je na Aleka svaki dan, iako je bol bila sve manja, a

njena vera da je na pravom putu sve veća. Nadala se i dalje

da će da se pojavi kao onoga dana ispod drveta jorgovana i

da će da je zaprosi. Bila su to pusta maštanja, kako je njena

baka zvala nekada njene snove.

155

Zamišljala je kako su se preselili u svoju kuću i kako su se

dogovarali kako će da označe početak početka njihovog

zajedničkog života. Ljiljana je iz iskustva znala da to mora biti

nekakav ritualni čin useljenja, da mora da napravi posebnu

atmosferu, sa vinom i svećama, da mora da kaže posebne

reči i da prizove dobre energije da ih prate od toga dana pa

zauvek.

Znala je isto tako da sve to nije bilo potrebno da bi ih sreća

pratila, da je bilo dovoljno samo da budu duboko ubeđeni u

to da je taj dan dan početka njihovog života u zajednici koja

će biti ispunjena ljubavlju i slobodom.

Maštala je kako je njihova kuća hram ljubavi, svetlosti i

prijateljstva.

Kuća je bila na mirnom mestu, neposredno pored šume, sa

prelepim pogledom na grad koji ih je mamio svojim svetlima.

Terasa je gledala na dvorište koje nije bilo toliko veliko, ali

dovoljno da imaju osećaj prirode oko sebe i u sebi. Ulica sa

koje se ulazilo bila je mirna, a sama kuća bila je negde na

sredini ulice. Ograda je bila ozidana i nisi mogao da zaviriš

unutra i da vidiš kakva čarolija se odvija tamo. Ograda je bila

zid koji je štitio to malo savršenstvo prirode i ljudskog rada.

Kako je postojao direktan ulaz kolima sa ulice u garažu,

stazica koja je vodila od kapije do kuće bila je izrađena od

kamena, a opet je delovala pitomo i u skladu sa celim

prizorom. Uz ravne kamene ploče, koje su bile poslagane kao

domine i koje su činile stazu koja je vodila do kuće, bile su

156

posađene ruže. Na proleće i leto te ruže bi ih pratile svojim

opojnim mirisom gde god bi krenuli, štiteći ih koliko su samo

mogle svojom divnom životnom energijom. Sa leve strane od

ulaska u dvorište nalazila se fontana izrađena od raznobojnih

komadića stakla sa dva labuda u sredini iz čijih kruna je

izlazila voda i pravila slapove oko njih. Njihove glave bile su

spojene, a njihovi dugi vratovi priljubljeni jedan uz drugi, tako

da nisi mogao prepoznati da li su se ljubili ili su šaputali.

Sakriveni od pogleda vodenim zastorom, delovali su savršeno

mirni i srećni, kao da večno mogu da ćute i pričaju u isto

vreme. Oko fontane zaljubljenih labudova bio je divan

travnjak koji je vodio sve do trema kuće. Desno od ulaza bilo

je nekoliko stabala breskve. Ljiljana je volela breskve. Njihova

graciozna stabla, ružičasti mirišljavi cvetovi i sladak, mek i

ukusan plod bili su savršeni primer kako priroda zna u samo

jednom biću da ispolji svo svoje savršenstvo. Ispod stabala

breskve bilo je mesto za punjenje energijom. Stolice od

kovanog gvožđa sa drvenim rukohvatima i mekanim

jastucima bile su kao stvorene za povezivanje sa prirodom,

dok je na okruglom stolu koji se nalazio između njih uvek bila

limunada sa medom koja je osvežavala u vrelim letnjim

danima.

U proleće, kada procvetaju ruže i kada zamiriše breskva, kada

labudovi počnu svoj ples na vodi, to je bilo mesto na kojem je

njena duša pevala.

Maštala je o tome kako je on, njen muž, njena ljubav, njen

san i kako je ona, Ljiljana bila zahvalna Bogu samo na tome

157

što je mogla da ga zagrli pred svitanje i da mu šapne na uvo:

“Volim te.”

Pusti snovi, ponovila je još jednom sa smeškom. Da bi se to

ostvarilo sa Alekom ili sa onim ko je trebalo da dođe posle

njega, morala je da nauči toliko toga, prvenstveno da voli

sebe da bi mogla da voli druge.

Da nauči šta znači davanje ljubavi, da bi mogla da je

prepozna kada je dobije.

Da nauči koja je granica između ljubavi i slobode i da li uopšte

postoji razlika između ljubavi i slobode.

Trebalo je da osvesti svaki sadašnji trenutak, svakog dana

svog postojanja i da ga obaspe ljubavlju i zahvalnošću, jer to

je jedini način na koji možemo da budemo sigurni da volimo

sebe.

Voleti sebe znači voleti život takav kakav jeste.

Nema nikakve razlike između našeg života i nas samih.

Mi jesmo naš život i sve što vidimo u njemu jesmo mi!

Voleti sebe znači prihvatiti svoj život kao dar i sa zahvalnošću

raditi na davanju koje će doneti dobro koje treba da se primi.

Voleti sebe znači videti sve one divne stvari kojih je prepun

život, i biti zahvalan na njima.

To je put promena, to je ulazak u život,

158

to je buđenje, to je jednost.

Ako je Bog ljubav, univerzalni princip postojanja, onda je

ljubav koju treba osvestiti u sebi ono stanje koje počiva na

univerzalnim zakonima, na onim koje postoje od kako je

sveta i veka.

Bog je ljubav i on je spreman da odgovori na svaku misao, na

svaku želju, na svako verovanje, ali mi moramo biti spremni

to da prihvatimo.

Sa tim što ćemo prihvatiti te univerzalne principe, mi

prihvatamo da je sve ono što nam se dešava samo posledica

naših misli, želja i verovanja sa čime postajemo kreatori

sopstvenog života.

Pre svega potrebno je prihvatiti svoj život, biti jedno sa njim.

To je jednost bez koje nema ljubavi.

A ako verujemo da je Bog ljubav, onda Bog najbolje zna šta

nam treba u kom trenutku života da bi došli do njega, da bi

osvestili u sebi ljubav.

Susresti se sa istinama, znači početak, biti jedno sa sobom,

znači doći do svog istinskog bića i živeti u sadašnjem

trenutku, a osvestiti ljubav znači otvoriti vrata večnosti u

kojem naše istinsko biće jedino može da raste.

To je put duša ka Areleni, večnoj ljubavi u kojoj će sve duše

na Zemlji u Novom dobu živeti.

159

Šta je to ljubav?, zapisala je Ljiljana pitanje u svoj mali

dnevnik, u noći mladog meseca, znajući da će odgovor stići

kada za njega dođe vreme. I bila je spremna da čeka.

160

Spirala Knjiga promena

Kako se ti odnosiš prema drugima, tako se postojanje

odnosi prema tebi, jer sam život jeste postojanje. Život ne

postoji sam po sebi, život svakog pojedinačno jeste samo

aspekat kroz koji se izražava postojanje odnosno Bog

(Svesnost, Sopstvo, Apsolut).

Kako se ti odnosiš prema drugome, tako će se

večnost odnositi prema tebi, jer ti i on stvarate večnost, vašu

večnost, vašu istinu, koja jeste istina vašeg postojanja.

Kako se ti odnosiš prema bilo kom aspektu svoje

ličnosti, koja jeste oslikana u drugim ljudima, tako će

Svesnost odnositi prema tebi, jer ti jesi samo aspekt

Svesnosti. Kao i svi drugi ljudi, i mi zajedno činimo celinu, a

sve jeste samo igra Svesnosti da spozna samu sebe.

Zlatni presek jeste put našeg ozdravljenja, osvešćenja

i buđenja, Zlatni presek jeste naš put promena koji naše srce

vodi do Boga, a Boga spušta u naše srce. To je put rađanja

Boga u nama, put spoznaje da smo mi večna Svesnost koja

nije rođena i koja ne umire, a da su naše telo i naša ličnost

samo instrumenti sa samorealizaciju Svesnosti.

Na prvom nivou mi smo oslikani u drugim ljudima, u

aspektima naše ličnosti i naš prvi zadatak jeste isceljenje tih

aspekata naše ličnosti u interakciji sa drugim ljudima u životu

koji je samo aspekt naše duše i u kojem ona isceljuje sama

161

sebe ili prolazi kroz određena iskustva da bi sama duša

krenula putem sopstvene integracije sa postojanjem na

zemlji.

Da bi iscelili sve aspekte naše ličnosti, i uspostavili

mir, sklad i blagostanje u našem okruženju, neophodno je da

se upoznamo sa principima koji vladaju u postojanju, a koji

jesu izvan granica vidljive svesti, izvan sna koji zovemo život.

Kada iscelimo te aspekte ličnosti, kada na nivou

našeg trenutnog okruženja uspostavimo sklad, potrebno je

da se oslobodimo prošlosti, odnosno da izađemo iz

porodičnih drama svojih ličnosti i naučimo kako da kroz naša

tela propustimo energiju Univerzum. Tako ćemo prvi put

osetiti da postojanje, Svesnost ili Bog struji i prolazi kroz nas.

Kada smo to postigli, položili smo prvi razred u našoj

školi života i spoznali smo da mi nismo fizičko telo. Drugi

zadatak jeste spoznaja da mi nismo svoje misli i emocije.

Nakon toga, kada izrazimo svoju slobodnu volju da

idemo dalje, krećemo putem isceljenje duše kao celine, i

njene fundamentalne drame koja je izazvala najveću

neravnotežu u njenom energetskom jedinstvu sa

Univerzumom, a koja se oslikava u svakom njenom aspektu,

odnosno u svakom životu ličnosti kroz koju prolazi da bi

dostigla svoj najviši cilj, ucelovljenje odnosno jednost ličnosti

i duše u kojem ona kroz materijalnu formu, telo, može da

ispolji sebe, a kako je ona sama deo postojanja, deo Boga,

može da ispolji Boga na Zemlji.

162

Kada uspostavimo energetsku ravnotežu na nivou

svih aspekata Svesnosti (Um, Duša, Fizičko telo) kada

oprostimo i zahvalimo za sva iskustva kroz koja smo prošli, jer

smo spoznali u njima zakonitosti koje su nas dovele do

slobode, mira i ljubavi tek tada smo postali jedno sa

Univerzalnom Svesnošću i u tom trenutku smo postali kanal

na zemlji kroz koji Svesnost ili Bog mogu da ispolje sebe u

svom najuzvišenijem obliku.

Na taj način naša tela postaju čisti kanali kroz koje se

Svesnost – Bog – Sopstvo ispoljava, a naši umovi, ruke, oči,

uši samo instrumenti kao male slavine za materijalizaciju

postojanja samog. I tada nastaju čuda, a da nikada nisu ni bila

ništa drugo.

Taj kanal je takođe predstavljen Zlatnim presekom, a naše

srce, duhovno srce, je centar susretanja dve spirale, od kojih

jedna ide od nas ka svetu, a jedna ka nama iz Univerzuma, a

da zaista i ne postoji nikakva razlika jer smo mi i Univerzum u

smislu Svesnosti, Boga, Apsoluta, jedno.

Onoliko koliko dajemo svetu od sebe, toliko

dobijamo od Univerzuma jer mi i svet jesmo Univerzum.

Onoliko koliko smo okrenuti prema drugima i svetu, onoliko

više Univerzum će nam dati više mogućnosti za ispoljavanje

naše individualnosti i tako do neslućenih granica.

Zlatni presek, kao put našeg osvešćenja i

ozdravljenja, jeste put ka Zlatnom dobu, onom u kojem ćemo

svi zajedno i svako pojedinačno živeti svoje istine ispoljavajući

163

svoje aspekte univerzalnog postojanja na Zemlji. Zlatni presek

jeste Božanska proporcija i kao takvu srećemo je svuda u

prirodi, kao savršenu proporciju. Šta može biti važnije Bogu

od razvoja individualne Svesti koja je manifesovana u ciljem

samospoznaje u ličnosti čije telo predstavlja samo odelo za

Beskonačnu svesnost u koju se individualna svesnost utapa.

Boga možemo da spoznamo jedino kroz osvešćeni Um i kroz

telo čoveka koji jeste najsavršenija Božanska kreacija na

zemlji, jeste Bog sam na zemlji.

Svuda u prirodi pronalazimo izraze božanskih

proporcija, kao jedinstveni kod, a Fibonačijevi brojevi i

misteriozni Phi su utkani u samo tkivo stvaranja od morskih

školjki, do galaksija. Listovi na grani rastu na međusobnim

udaljenostima koje odgovaraju Fibonačijevom nizu, cvetovi

najčešće imaju 3, 5, 8, 13, 21, 34, 55 ili 89 latica, cvetići,

smešteni u glavi suncokreta, razmešteni su u dva niza spirala:

jedne u pravcu kretanja kazaljki na satu i druge u suprotnom,

u pčelinjoj zajednici, košnici, uvek je manji broj mužjaka pčela

nego ženki pčela. Kada bi podelili broj ženki sa brojem

mužjaka pčela, uvek bi dobili broj phi. Ako izmerimo visinu

čoveka od vrha glave do poda, zatim to podelimo sa dužinom

od pupka do poda, dobijamo broj phi. Phi je u proporcijama

lica, ritmu otkucaja srca, strukturi DNA. Nautilus u svojoj

konstrukciji ima spirale. Kada bismo izračunali odnos svakog

spiralnog odnosa prema sledećem dobili bismo broj phi.

Pošto je Bog u svaku svoju kreaciju, utisnuo svoj

jedinstveni kod stvaranja, onda je za očekivati da taj isti kod

164

opisuje i put razvoja čoveka i njegove duše, put ispoljavanja

Boga-Univerzuma-Besnonačne Svesnosti u čoveku, i čoveka

kao individualne svesnosti u Bogu–Univerzumu-Beskonačnoj

svesnosti.

Put Zlatnog preseka je put čoveka ka Zlatnom dobu,

put rađanja svečovaka kao Boga, put dve spirale, koje nikada

nisu ni postojale jer su proizvod dualnosti Uma pošto je sve

samo jedno Sopstvo koje isijava kroz naše duhovno srce i

izražavaju najvišu istinu u Univerzumu –

Čovek je Bog, a Bog je Čovek, nerođen i večan!

165

O autoru: Jelena Vukašinović je završila Pravni fakultet u Beogradu i sada je na doktorskim studijama. Preko petnaest godina bavi se različitim teorijama Uspeha i njihovom primenom. Ima više sertifikata iz različitih modela postizanja izuzetnih rezultata u različitim područjima, a koji su izgrađeni u okviru Integralne Meditativne Tehnike, Silva metoda, NLP-a i life coachinga. Rođena u Loznici, u znaku Blizanaca, sa ASc. na 29 stepenu Strelca, Jelena je od rane mladosti tragala za istinama. Na tom putu išla je različitim pravcima pa je tako ona danas trener Integralne Meditativne Tehnika (IMT), učitelj Reikija sa najvišim stepenom i trener Spiritualnih tehnologija. Jelena je autor sedam „Knjiga promena“, zbirke pesama „Dodir Božanske iskre“ i autor programa „Kurs promena“ koji u teorijskom smislu predstavlja spoj duhovnih znanja i prakse savremenih životnih trenera, dok se praktičan rad oslanja na Integralnu Meditativnu Tehniku Zorana i Milice Gruičić. Problemi u određenim oblastima života, međuljudski odnosi, posao, obrazovanje, ljubav, finansije su pokazatelji pogrešnog sistema verovanja i nedostatka životne energije koji se mogu promeniti pomoću proverenih metoda i tehnika koji se izučavaju na „Kursu promena“, a koji su na jedan posredan način dati u „Knjigama promena”. Jelena ima sina Mihaila. Živi i radi u Beogradu

Zapitajte se šta bi poželeli ukoliko bi dobili čarobni štapić i imali mogućnost da stvorite život kakav želite. Upravo to jesu KNJIGE PROMENA, čudesne knjige koje će vam pomoći da dođete do života kakav želite.Knjige promena su moćne, kreativne i isceljujuće knjige u kojima nas glavna junakinja, u formi romansirane priče vodi kroz veliki broj tehnika, strategija i programa koje nas mogu dovesti do toga: Da otkrijemo svoju pravu ličnost i da dođemo do odgovora na pitanje KO SMO? Da otkrijemo svoju životnu svrhu i svoj životni pravac. Da pronađemo u sebi snagu i probudimo svoju kreativnost. Da prevaziđemo osećanje aksiozniosti, panike i depresije. Da razvijemo samopouzdanje i verovanje u sopstvene potencijale. Da prevaziđemo tugu, žalost ili gubitke. Da kreiramo ciljeve koji će nas učiniti srećnim. Da volimo i budemo voljeni.Emotivne, ubedljive i preobražujuće KNJIGE PROMENA imaju moć da pokrenu promene u nama, ukoliko donesemo odluku da želimo da krenemo u potragu za sobom, u tu uzbudljivu avanturu koja donosi najveću od svih nagrada – sopstveni život!KNJIGE PROMENA sadrže putokaze za prevazilaženje mentalnih, emocionalnih, fizičkih i duhovnih ograničenja i na taj način predstavljaju dragocen poklon svakome ko želi da upozna nove dimenzije stvarnosti i istinu da smo savršeni takvi kakvi jesmo i da samo svojom odlukom, voljom i mislima možemo da promenimo sopstveni život.Energija kojom vibriraju KNJIGE PROMENA ima za cilj da pokrene pozitivne promene kod čitaoca, a simbolika slika koje su date na pojedinim stranama tu energiju povezuju sa jezikom nesvesnog na koji način proces promena počinje da se dešava na nesvesnom nivou. Dizajnirana je tako da zajedno sa simbolima i muzikom pokrene čitaoca da ne bude samo svedok događaja već i aktivni učesnik.KNJIGE PROMENA, svaka na svoj način, pojedinačno ili zajedno mogu da budu dragocene svima onima koji su krenuli putem otkrivanja svog istinskog identiteta. Energija, Sinhroniciteti, Ciljevi, Afrimacije, Reiki, Čakre, Regresija, Silva, Kristali, Životno programiranje, Maditacija, Šamanizam, Karma, Srodne duše, Integracija polariteta, Molitva, Ljubav, Zahvalnost, Blizanački plamenovi, Promene 2012. godine, su samo neke od stanica na putovanju Ljiljane, devojke koja je krenula u potragu za izgubljenom uspavanom lepoticom.