GOTOVI LEKOVI

II Lekovi za bolesti sistema za varenje 7Sistem organa za varenje (digestivni ili gastrointestinalni trakt) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Sačinjavaju ga: usna duplja, zubi, jezik, ždrelo, jednjak, želudac, jetra, žučna kesa, pankreas, tanko crevo, debelo crevo.

- lekovi za poremećaje kiselosti

- antiemetici

- lekovi za žučnu kesu i jetru

- laksativi

- digestivi

- antidijabetici

- lekovi za funkcionalne GIT poremećaje

III Lekovi za bolesti krvi i hematopoeznog sistema 21Relativno kratak život zrelih krvnih ćelija zahteva njihovo kontinuirano obnavljajnje. Taj proces se naziva hematopoeza. Heatopoezni sistem sačinjavaju sva tkiva i organi koji učestvuju u stvaranju krvnih ćelija.

- antih emoragici

- antianemici

- sredstva za zamenu krvi

- inhibitori agregacije trombocita

- fibrinolitici

- antikoagulansi

IV Lekovi za bolesti kože 32Koža je organ koji obmotava čitavo telo. Površina kože odraslih iznosi oko 1,6 metara kvadratnih. Debljina kože je različita. Najveća je na dlanovima i tabanima, a najmanja na pregibima, trbuhu, očnim kapcima. Na mestima prirodnih otvora (usta, nos, oči, genitalni organi, anus) prelazi u semisluzokožu i sluzokožu. Čine je epiderm, derm i hipoderm.

- UV zaštita

- antipruritici

- preparati protiv akni

- antibiotici za dermatološku primenu

- antipsorijatici

- emolijensi

- kortikosteroidi za dermatološku primenu

- antimikotici za dermatološku primenu

- hemioterapeutici za dermatološku primenu

V Lekovi za bolesti urogenitalnog sistema 50Urinarni trakt ima funkciju da prenosi urin od bubrežnih čašica do bešike gde se urin zadržava do mokrenja, i, potom, izlučuje iz organizma. Ureteri su uske cevi građene od glatkih mišića, koji polaze iz karlica oba bubrega, spuštaju se nadole i ulaze u bešiku. Na donjem kraju se ureter se kroz trigonum probija u mokraćnu bešiku. Iz bešike polazi uretra koja odvodi urin u spoljašnju sredinu.

- uterotonici

- tokolitici

- uroantiseptici

- diuretici

- diuretici koji štede kalijum

- tiazidi i tiazidima slični diuretici

1

- osmotski diuretici

- ginekološki antiinfektivi i antiseptici

VI Polni hormoni 60Polni hormoni su steroidne strukture. Pod pojmom steroidna struktura podrazumevamo strukturu čija je osnova ugljenovodonik ciklopentanoperhidrofenantren (CPHF). Takvu strukturu imaju polni hormoni, kortikosteroidi, mineralokortikoidi, žučne kiseline, holesterol i dr. Jajnici (ovarijumi) i semenici (testisi) stvaraju hormone koji regulišu osnovne polne funkcije.

- ženski polni hormoni

- hormonalna kontracepcija

- gonadotropini i stimulatori ovulacije

- muški polni hormoni

- anabolički steroidi

- antiandrogeni

- terapija erektilne disfunk cije

- antigonadotropini i selektivni modulatori estrogenih receptora

VII Hormonski preparati 70Hormon je hemijsko jedinjenje koje ćelija ili grupa ćelija luči u telesne tečnosti da bi kontrolisala druge ćelije tela. Većinu sisteskih hormona luče endokrine žlezde. Zajedno sa nervnim sistemom, endokrini sistem ima ključnu ulogu u koordinisanom funkcionisanju organizma. Putem krvi hormoni dospevaju u sve delove organizma i deluju na određene organe i tkiva. Hormoni kontrolišu enorman broj najosnovnijih funkcija organizma - rast, razmnožavanje, regeneraciju tkiva, metabolizam, prilagođavanje stresu, gustinu kostiju i brojne druge funkcije. Takođe, hormoni imaju ulogu i u razvoju mozga, emocija.

- hormoni prednjeg režnja hipofize

- hormoni zadnjeg režnja hipofize

- hormoni hipotalamusa

- lekovi za bolesti štitaste žlezde

- glikogenolitički hormoni

- antiparatireoidni hormoni

- paratireoidni hormon

- insulin

- kortikosteroidi za sistemsku primenu

VIII Antibiotici 80Antibiotici su produkti metabolizma nekih mikroorganizama koji nepovoljno deluju na rzavoj ili razmnožavanje drugih mikroorganizama. Antibiotici predstavljaju jedno od najvećih otkrića moderne medicine.

- tetraciklini

- penicilini

- cefalosporini

- makrolidi

- aminoglikozidi

- glikopeptidni antibiotici

- streptogramini

- linkozamidi

- karbapanemi i monobaktami

IX Ostali antimikrobiotici 89Hemoterapija je specifičan način lečenja zaraznih bolesti pomoću hemijskih sredstava koji se unose u organizam. Hemioterapijska sredstva su hemijska jedinjenja toksična za patogene mikroorganizme, a bezopasna za domaćina. [ pročitajte opširnije ]

- sulfonamidi i trimetoprim

2

- fluorohinoloni

- antiseptici i dezificijensi

X Lekovi za infektivne bolesti 94Sredstva koja su selektivno toksična za parazite koji nas napadaju, neophodna su za borbu protiv mnogih infektivnih bolesti koje izazivaju virusi, bakterije, protozoe, gljive i gliste.

- sistemski antimikotici

- antivirusni lekovi za sistemsku primenu

- imunoserumi i imunoglobulini

- vakcine

- antihelmintici

- antimalarici

- antiparazitni proizvodi

- antiprotozoici

- sintetski antiglivični lekovi

- inhibitori vezivanja ili penetracije u ćelije domaćina

- inhibitori DNK polimeraze

- inhibitori proteaza

- nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze

XI Lekovi za maligne bolesti i imun omodulatori 112 Tumori se karakterišu stalnom, patološkom i autonomnom proliferacijom ćelija. Maligni tumori rastu brzo, vrše razaranje okolnog tkiva i ukoliko se na vreme ne otkriju i ne leče, dovode do smrti.

- alkilirajući citostatici

- antimetaboliti

- biljni alkaloidi

- citotoksični antibiotici

- ostali i najnoviji antineoplastici

- hormonska terapija malignih tumora

- imunomodulatori u antivirusnoj terapiji

- antineoplastici i imunomodulatori

- imunostimulansi

- imunosupresivi

XII Lekovi za bolesti koštano-mišićnog sistema 125 Koštano-mišićni sistem čine kosti, hrskavice, zglobovi, tetive i mišići.

- nesteroidni antinflamatorni lekovi (NSAIL)

- specifični antireumatski lekovi

- lekovi u terapiji oboljenja kostiju

- ostali lekovi za lečenje bolesti mišićno - koštanog sistema

- lokalni preparati za bolove u mišićima i zglobovima

- miorelaksansi

- ostali miorelaksansi

XIII Lekovi za bolesti nervnog sistema 135

- opšti anestetici

- lokalni anestetici

- opoidni analgetici

- antimigrenici

- antiepileptici

- antiparkinsonici

3

- antipsihotici

- anksiolitici

- psihostimulansi i nootropni lekovi

- lekovi za lečenje zavisnosti od opoida

- psihozomimetici

- antiemetici

- hipnotici i sedativi

- inhalacioni anestetici

- intravenski anestetici

- lekovi koji se upotrebljavaju u alkoholnoj zavisnosti

- lekovi koji se upotrebljavaju u nikotinskoj zavisnosti

- lekovi za terapiju demencije

- ostali (noviji) antiepileptici

XIV Lekovi za bolesti pluća i disajnih organa 166 Respiratorni sistem je specijalizovan za razmenu gasova između okolnog, spoljašnjeg vazduha i krvi, što je omogućeno postojanjem sprovodnog, respiratornog i ventilacionog dela tog sistema.

- preparati za lečenje bol esti grla

- ekspektoransi

- antitusici

- antihistaminici za sistemsku primenu

- prirodni ekspektoransi

- bronhodilatatori

- antagonisti cisteinil - leukotrienskih receptora

- antagonisti muskarinskih receptora

- antiinflamatorni lekovi

- antituberkulotici

- ksantini

- preparati za lečenje bolesti nosa

XV Lekovi za bolesti srca i krvnih sudova 185Kardiovaskularni sistem čini srce, čiji je zadatak da ispumpava krv, kao i cirkulacijski sistem, koji uključuje arterijsku, vensku i limfatičku komponentu. Srce, odnosno njegova leva i desna strana (pretkomore i komore), povezani su sa cirkulacijskim elementima tako da formiraju tzv. sistemsku cirkulaciju (leva komora, aorta, arteriole, sistemski kapilari, venule i desna pretkomora) i plućnu cirkulaciju (desna komora, plućna arterija, plućni kapilari, venule, plućne vene i leva pretkomora).

- antihipertenzivi

- periferni vazodilatatori

- vazoprotektivi

- beta blokatori

- blokatori kalcijumovih kanala

- hipolipemici

- statini

- vazodilatatori u terapiji bolesti srca

- antiaritmici

- antiaritmici klase II, III i IV

- ostali lekovi u terapiji bolesti srca

- kardiotonički glikozidi

- antagonisti angiotenzina II

- lekovi koji deluju na renin - angiotenzin sistem

4

XVI Rastvori za intravensku primenu 211Rastvori za intravensku primenu su rastvori za parenteralnu ishranu, infuzijski rastvori elektrolita, rastvori za ispiranje, rastvori za peritoneumsku dijalizu, razni dodaci intravenskim rastvorima.

Sistem organa za varenje

Sistem organa za varenje (digestivni ili gastrointestinalni trakt) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Sačinjavaju ga: usna duplja, zubi, jezik, ždrelo, jednjak, želudac, jetra, žučna kesa, pankreas, tanko crevo, debelo crevo.

Digestivni trakt neprekidno snabdeva telo vodom, elektrolitima i hranom. Da bi se to ostvarilo potrebno je: kretanje hrane kroz digestivni trakt, lučenje digestivnih sokova i varenje hrane, apsorpcija produkata varenja, cirkulacija krvi kroz gastrointestinalne organe i kontrola svih ovih funkcija nervnim i hormonskim sistemima.

Usna duplja ima funkciju primanja hrane. U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje: zubi, jezik, pljuvačne žlezde. Jednjak čini proksimalni deo digestivne cevi i anatomski povezuje ždrelo sa želucem. Osnovne uloge jednjaka su: sprovođenje progutane čvrste i tečne hrane u želudac i sprečavanje regurgitacije želudačnog sadržaja, dok je sekretorna uloga oskudna a apsortivna zanemarljiva. U želucu se, u uslovima ekstremne kiselosti, odvija biohemijska razgradnja hrane. Taj proces se nastavlja i u crevima. Svojom velikom dužinom tanko crevo predstavlja selektivni filter (apsorber) jednostavnih hranljivih materija - šećera, masti, aminokiselina, vitamina i minerala. Na kraju ostaje debelo crevo - skladište neiskorišćenih materija, apsorber vode i vrši deponovanje fekalnih materija do njihovog

5

izbacivanja. Najzanimljivija je uloga jetre - ona je velika biohemijska laboratorija prerade hranljivih materija, proizvodnje krvnih proteina, žuči i holesterola, skladište glikogena, vitamina i gvožđa, velika barijera ulasku otrova, lekova i bakterija u krvotok i dr. Jedan od najvitalnijih organa organizma. Pankreas (gušterača) proizvodi enzime za obradu hrane, ali luči i dva važna hormona za kontrolisanje metabolizma - glukagon i inzulin.

Bolesti digestivnog trakta su brojne, raznovrsne i nažalost u porastu. Neke od najznačajnijih su: gastritis, ulkus, dispepsija, opstipacije, prolivi, infekcije, ileus, žutica, Crohnova bolest, kolitis i dr. U poslednje tri decenije gastroenterologija je učinila značajan progres u dijagnozi i terapiji mnogih bolesti. Otkriće novih delotvornih lekova poboljšava efikasnost lečenja pojedinih gastroenteroloških oboljenja.

Lekovi za poremećaj kiselosti

Želudac izluči oko 2,5 litra soka dnevno. Glavni sastojci soka su pepsinogeni, koje luče glavne ili pepsinogene ćelije kao i hlorovodonična kiselina (HCL) i unutrašnji faktor koje luče parijetalne i acidofilne ćelije. Sluz luče sluzne ćelije, bikarbonatni joni se takođe sekretuju i bivaju zarobljeni u sluzi, tako da se formira pH gradijent od 1-2 u lumenu do 6-7 na površini sluznice. Sluz i bikarbonati formiraju celovit želatinozni sloj koji štiti mukozu od želudačnog soka. Taj sloj mogu oštetiti alkohol i žuč.

Glavna patološka stanja u kojima je korisno smanjtiti sekreciju kiseline su peptički ulkus (i duodenalni i želudačni), refluks ezofagitis (kod koga želudačni sok oštećuje jednjak) i Zollinger-Ellisonov sindrom (retko oboljenje koje izaziva tumor koji luči gastrin).

Blokatori histaminskih H2 receptora

Blokatori histaminskih H2 receptora kompetitivno antagonizuju dejstvo histamina na svim H2 receptorima, ali se uglavnom koriste za inhibiciju sekrecije kiseline u želucu. Oni inhibiraju sekreciju kiseline izazvanu delovanjem histamina, gastrina i acetilholina; sekrecija pepsina se takođe smanjuje sa smanjenjem zapremine želudačnog soka. Ovi lekovi ubrzavaju i zarastanje duodenalnih ulkusa, što su pokazale brojne kliničke studije. Recidivi se mogu javiti kada se prekine primena blokatora H2 receptora.

Klinička primena: peptički ulkus, refluks ezofagitis.

Lekovi koji se koriste u praksi su cimetidin i ranitidin. Novi blokatori H2 receptora, kao što su nizatidin i famotidin, takođe su na raspolaganju.Pomenuti lekovi se primenjuju oralno i dobro se apsorbuju. Takođe, postoje preparati cimetidina i ranitidina za intramuskularnu i inrtravensku upotrebu.

Neželjena dejstva se retko javljaju. Do sada su opisani: proliv, nestabilnost, bolovi u mišićima, prolazna ospa i hipergastrinemija. Cimetidin nekada izaziva ginekomastiju kod muškaraca, a retko dovodi do slabljenja seksualne funkcije. Cimetidin može usporiti metabolizam a time pojačati dejstvo velikog broja lekova, uključujući oralne antikoagulanse i triciklične antidepresive. Takođe mođe izazvati konfuziju kod starih osoba.

Registrovani lekovi

• Cimetidin - Belomet (Belupo, Hrvatska) • Ranitidin - Ranisan (Zdravlje Srbija), Ranitic (Salutas Pharma GMBH Nemačka), Ranitidin

(Galenika Srbija), Ranitidin (Hemofarm Srbija), Ranitidin (Zorka Pharma Srbija), Ranitidin (Panfarma Srbija), Ranitidin (Remevita Srbija), Ranitidin (Tomekos Pharma Srbija), Ransana (Habitpharm Srbija), Ulcodin (Alkaloid Makedonija), Ulcogut (Pro.Med. CS Praha Češka), Ranital (Jugoremedija Srbija)

• Famotidin – Famotidin Alkaloid (Alkaloid Makedonija), Famotidin (Hemofarm Srbija), Quamatel (Gedeon Richter Mađarska).

6

Inhibitori protonske pumpe

Prvi inhibitor protonske pumpe bio je supstituisani benzimidazol-omeprazol. Deluje tako što ireverzibilno inhibira protonsku pumpu, krajnji korak na putu sekrecije kiseline. Značajno smanjuje i bazalnu i stimulisanu sekreciju kiseline u želucu. Neaktivan je pri neutralnom pH, ali pošto je slaba baza, nakuplja se u kiseloj sredini kanalića stimulisanih parijetalnih ćelija, gde biva i aktiviran. Zbog selektivnog nakupljanja u oblastima sa niskim pH, omeprazol ima specifično dejstvo na parijetalne ćelije. Ostali inhibitori protonske pumpe su lansoprazol, pantoprazol i rabeprazol. Pantoprazol se aktivira samo u izrazito niskom pH te je zato bolji od omeprazola. Koristi se za lečenje težih oblika peptičkog ulkusa i GERB-a. Važno je napomenuti da dolazi i u obliku intravenskih injekcija koje se koriste u bolnicama za lečenje teških oblika peptičkih bolesti. Pantoprazol ulazi u metabolizam preko citohrom P 450 enzimskog sistema u jetri, tako da se ne isključuje mogućnost interakcije s lekovima.

Klinička primena: peptički ulkus, refluks ezofagitis, kombinovana terapija infekcije Helicobacter pylori, Zollinger-Ellisonov sindrom.

Omeprazol se primenjuje oralnim putem, u obliku kapsula. Apsorpcijom dospeva u krv, a potom u parijetalne ćelije i njihove kanaliće. Mada mu je poluvreme eliminacije oko 1 čas, dejstvo samo jedne dnevne doze na želudačnu sekreciju trajaće 2-3 dana, zato što se akumulira u kanalićima.

Neželjeno dejstva nisu česta. Glavobolja i proliv ponekad poprimaju teži oblik, osip je takođe moguć. Opisana je i pojava vrtoglavice, somnolencije, konfuzije, impotencije, ginekomastije i bola u mišićima i zglobovima.

Registrovani lekovi

• Omeprazol – Omeprazol (Srbolek Srbija), Omezol (Alkaloid Makedonija), Loseprazol (Liconsa Španija), Omep (Salutas Pharma GMBH Nemačka), omeprazol ( Intas Pharmaceuticals Indija)

• Pantoprazol – Controloc (Altana Pharma Nemačka), Pulcet (Nobelfarma Ilac Sanayii ve Ticaret Turska)

• Lansoprazol – Amarin (Medochemie Kipar), Lanzul S (Krka Slovenija), Lasoprol (Aegis Kipar), Sabax (Hemopharm Srbija)

Antacidi

Antacidi neutrališu želudačnu kiselinu i tako povećavaju gastričnu pH vrednost. To ima za posledicu inhibiciju peptičke aktivnosti, koja praktično prestaje na pH 5. Primenjeni u adekvatnim dozama i dovoljno dugo, antacidi mogu dovesti do zaceljenja ulkusa duodenuma, kod želudačnih ulkusa nisu tako delotvorni. Najčešće primenjivani antacidi su soli magnezijuma i aluminijuma. Soli magnezijuma uzrokuju proliv, a soli aluminijuma opstipaciju, pa se njihova kombinacija može koristiti radi očuvanja normalne funkcije creva.

Klinička primena: dispepsija, simptomatska terapija peptičkog ulkusa ili refluks ezofagitisa

Postoje brojni preparati antacida, najvažniji su:

• magnezijum-hidroksid – nerstvorljiv prah koji u želucu formira magnezijum – hlorid. • magnezijum – trisilikat- nerastvorljiv prah koji sporo reaguje sa želudačnim sokom dajući

magnezijum-hlorid i koloidni silicijum-dioksid. Ova supstanca ima produženo antacidno dejstvo a adsorbuje i pepsin.

• aluminijum-hidroksid – gel u želucu prelazi u aluminijum-hlorid, kada dospe u crevo, hlorid se oslobađa i reapsorbuje. Gel podiže pH želudačnog soka na oko 4, takođe adsorbuje pepsin.

• natrijum-bikarbonat - deluje brzo i povećava pH želudačnog soka na oko 7,4. Oslobođeni ugljen-dioksid izaziva podrigivanje, takođe može stimulisati sekreciju gastrina i tako dovesti do

7

sekundarnog porasta želudačne sekrecije. Ne treba ga dugo primenjivati, jer može da izazove alkalozu.

• hidrotalcit je antacid i antiulkusni terapeutik. Odgovara prirodnom hidrotalcitu i zbog svoje mrežno-slojevite strukture novi je tip u nizu antacida. Deluje jednako dobro kod svakodnevnih povremenih želudačnih tegoba i kod prekomernog izlučivanja želudačne kiseline. Suspenzija deluje vrlo brzo zbog svog oblika i osigurava trajno zaštitno delovanje na sluznicu. Nakon uzimanja hidrotalcita pH se u želucu u nekoliko sekundi povisi na terapijski optimalno područje pH 3-5 i ostane takva od 75 do 90 minuta. Prednost hidrotalcita nije samo u brzini smanjivanja prekomerne želudačne kiseline već i naknadno kočenje delovanja pepsina i žučnih kiselina.

Registrovani lekovi:

• Aluminijum fosfat – Alfogel (Galenika Srbija), • Aluminijum-magnezijum-silikat – Gelusil-lac (Hemofarm Srbija) • Aluminijum hidroksid, magnezijum oksid – Altacid (Bosnalijek, BIH), Gastal (Pliva

Hrvatska) • Hidrotalcit – Rupurut (Bayer Nemačka), Rutacid (Krka Slovenija)

Antianemici

Antianemici su lekovi za lečenje anemija. Anemija je prisutna kada je koncentracija hemoglobina u krvi manja od 130g/l u muškaraca i 120g/l u žena. Uzroci anemije mogu biti: nedovoljna ili pogrešna sinteza hemoglobina (nedostatak gvožđa), loše formiranje eritrocita (megaloblastna anemija i aplastične anemija), pojačano propadanje eritrocita (hemolitička anemija), akutno ili hronično krvarenje. Opšti simptomi svih oblika anemija jesu jednaki - bledilo kože i sluznice, izraziti kardiovaskularni odgovor na fizički stres, slabost, kratki dah, iscrpljenost i vrtoglavica.

Gvožđe

Preparati gvožđa se koriste za sprečavanje i lečenje anemija uzrokovanih nedostatkom gvožđa, dodatno unošenje gvožđa u trudnoći, dojenju, usled operativnih zahvata, gubitka krvi, neodgovarajuće ishrane, povećane potrebe u dece i dr.

U organizmu ima otprilike 3,5 - 5 g gvožđa. 65-70% tog gvožđa se nalazi u hemoglobinu, 4% u mioglobinu, 2,5% u koštanoj srži, 0,1% u enzimima koji sadrže gvožđe (npr. citohromi), a 25% preostalog gvožđa nalazi se u rezervi u jetri u obliku feritina i hemosiderina. Dnevne potrebe za gvožđem iznose 1 mg dnevno za muškarce i 2 mg za žene. Gvožđe se u gastrointestinalnom sistemu apsorbuje od 10 do 15 %. Gvožđe iz biljnih izvora (voće, povrće, žitarice) slabije se apsorbuje nego gvožđe iz životinjskih izvorima (meso, mleko, jaja). Deficit gvožđa u organizmu može da nastane usled povećanog gubitka gvožđa (hronična, mala krvarenja iz digestivnog trakta, čir, hijatusna hernija, divertikuloza, tumori digestivnog trakta, produžena menstrualna krvarenja, tumori materice, paroksizmalna noćna hemoglobinurija), loše apsorpcije (ahlorhidrija, odstranjenje želuca, resekcija želuca, celijačna bolest), povećane potrebe (pubertet, trudnoća, dojenje) i nedovoljnog unošenja gvožđa hranom.

Gvožđe se uobičajeno primenjuje oralno, mada se u specijalnim okolnostima može dati i parenteralno. U slučaju anemije zbog nedostatka gvožđa primenjuju se preparati sa gvožđem. Oni brzo i potpuno ispravljaju deficit gvožđa pod uslovom da je apsorpcija normalna. U oralnim preparatima se koriste jedinjenja dvovalentnog gvožđa - gvožđe (II) glicin sulfat, gvožđe (II) fumarat i gvožđe (II) sulfat ili jedinjenja trovalentnog gvožđa kao što su (III) gvožđe proteinsukcinilat i gvožđe (III) hidroksipolimaltizni kompleks. Lečenje oralnim gvožđem primenjuje se najmanje 3 do 6 meseci. To neće samo korigovati anemiju nego će i popuniti skladišta gvožđa. Dvovalentni oblici obično mogu izazvati nuspojave. Te nuspojave su obično bol u želucu, abdominalni grčevi, zatvor ili proliv. Takođe, mogu

8

izazvati krvarenje u želucu. Boja stolice kod osoba koji uzimaju pripravke gvožđa najčešće je crne boje ali to nije opasno.Trovalentno gvožđe u obliku kompleksnog spoja gvožđe i proteinsukcinilata nije rastvorljivo u kiseloj sredini (pH ispod 5), i lagano se rastvara u neutralnom i alkalnoj sredini (pH iznad 6,5).

Preparati gvožđa nisu bezazleni i njihovom prečestom upotrebom (predoziranjem) može se javiti i toksičnost, pogotovo kod male dece koje progutaju tablete. Velike doze oralnog gvožđa mogu uzrokovati nekrotizirajući gastroenteritis sa povraćanjem, prolivima, bolom u abdomenu, krvavim prolivima, letargijom i dispnejom.

Cijanokobalamin

Vitamin B 12 je hidrosolubilni vitamin. Izvori ovog vitamina su gotovo isključivo namirnice životinjskog porekla. U ljudskom organizmu deponovan je u jetri (50-90 %). Zajedno sa folnom kiselinom spada u antianemične vitamine. Pošto vitamin sadrži kobaltov atom dobio je ime (cijano) kobalamin. Vitamin B12 vrši nekoliko metaboličkih funkcija, delujući kao koenzim akceptor vodonika. Njegova najvažnija uloga je da deluje kao koenzim za redukciju ribonukleotida u dezoksiribonukleotide, neophodnu stepenicu u replikaciji gena. Prirodni izvori: namirnice životinjskog porekla - džigerica, bubrezi, mleko, meso, jaja, sirevi, ribe i školjke. Temren (namirnica od fermentisanog sojinog zrna), dok soja ne sadrži ovaj vitamin. Dve glavne funkcije vitamina B12 su stimulacija rasta i stimulacija formiranja i sazrevanja eritrocita. Pravilan metabolizam proteina i aminokiselina (metionin, triptofan, tirozin), sinteza nukleinskih kiselina, sprečava pojavu perniciozne anemije, neophodan je za normalnu funkciju i održavanje integriteta nervnih i epitelnih ćelija. Vitamin B12 kao i drugi B vitamini ima važnu ulogu u pretvaranju masti, ugljenih hidrata i belančevina u energiju. Presudan je za proizvodnju genetskog materijala RNK i DNK kao i mijelina, koji stvara zaštitni omotač oko nerava.

Cijanokobalamin dolazi u formi intramuskularnih injekcija. Cijanokobalamin koristimo za lečenje i sprečavanje hematoloških i neuroloških poremećaja izazvanih nedostatkom toga vitamina: poremećaji njegove apsorpcije, npr. pri pernicioznoj anemiji, pri totalnoj ili subtotalnoj gastrektomiji, pri Crohnovoj bolesti, celiakiji i idiopatskoj steatoreji, pri poremećajima crevne flore zbog tropskog sprua, pri multiplim divertikulima tankog creva ili sindromu “ blind loop”, pri infestaciji pantjičarom Diphyllobothrium latum, pri metilmalonskoj aciduriji i kod strogih vegetarijanaca i dece koju doje vegetarijanke.

Folna kiselina

Folna kiselina je po hemijskoj strukturi pteroilmonoglutaminska kiselina. Još se naziva folacin i vitamin B 11. U organizmu se folna kiselina javlja u redukovanom obliku, 5,6,7,8-tetrahidrofolna kiselina, odnosno kao koenzim F, čija je uloga da reverzibilno vezuje i otpušta jedan ugljenikov atom što je potrebno za sintezu DNK. Folati učestvuju u sintezi timina iz uracila i u razgradnji histidina u glutaminsku kiselinu. Učestvuju i u procesima pretvaranja serina u glicin i u sintezi metionina iz homocisteina. Apsorpciju pomažu vitamini B-kompleksa, vitamin C i H (biotin), a odmažu stres, kafa, duvan. U slučaju manjka enzima za varenje apsorpcija se smanjuje za 50 %, a kod deficita cinka smanjuje se za 53 %. Apsorbovanje ometaju i razne infekcije digestivnog trakta. Folna kiselina u organizmu učestvuje u sintezi purinskih baza, holina i nekih aminkokiselina. Sem toga ona je od velike važnosti za pravilan razvoj ćelija krvi. Zanimljivo je da je folna kiselina neophodna i za rast mikroorganzama. Neophodna je za metabolizam nukleinskih kiselina (DNK i RNK). Folna kiselina sama za sebe ima protektivnu ulogu protiv nekih oblika raka pa čak i terapijsku vrednost

Koristi se za prevenciju i terapiju megaloblastne anemije izazvane deficitom folata kod smanjenog unosa hranom, malapsorpcijskog sindroma povezana s bolestima jetre, bolestima tankog creva, dugotrajnim stresom ili infekcijama i povećanim izlučivanjem. Takođe, folnu kiselinu treba davati i kad postoji povećana potreba tokom trudnoće i dojenja, dugotrajnog lečenja antagonistima folne kiseline (metotreksat), antikonvulzivima, adrenokortikoidima, analgeticima, androgenom, sulfasalazinom i kod hronične hemolizne anemije.

Eritropoetin (EPO)

Eritropoetin je hematopoezni faktor rasta koga proizvode najviše ćelije bubrega, a u manjoj meri i makrofagi. Prirodni eritropoetin je veliki glikozidni polipeptid sa 165 aminokiselina i molekulskom

9

težinom od 30 400. U terapijske svrhe se koristi rekombinantni humani eritropoetin, koji se proizvodi iz ćelija sisavaca rekombinantnom DNK tehnologijom. Takav eritropoetin proizvodi se u dve forme: alfa i beta, ali one imaju isti klinički značaj pa je u terapijskoj primeni jedinstveni epoetin ili kako se još naziva - EPO. Eritropoetin stimuliše razmnožavanje eritrocita i njihovo sazrevanje u koštanoj srži.

Prirodni eritropoetin se luči kao odgovor na tkivnu hipoksiju (nedostatak kiseonika). U prisutnosti anemije proizvodi se više eritropoetina, koji signalizira koštanoj srži da proizvodi više eritrocita. Takva korekcije anemije pretpostavlja da koštana srž nije oštećena lekovima ili hroničnim bolestima, da ima dovoljno gvožđa i drugih faktora. Pri anemiji ili hipoksemiji renalna sinteza i sekrecija eritropoetina mogu porasti za 100 i više puta. Međutim, u slučaju hroničnih bubrežnih bolesti, insuficijencije bubrega, kada pacijent mora ići na dijalizu, sekrecija eritropoetina znatno je oštećena i pacijent zapada u anemiju. Eritropoetin može biti koristan u lečenju anemija kod oštećenja koštane srži i sekundarnih anemija zbog malignih bolesti, hroničnih upala i AIDS-a. Takođe, eritropoetin je koristan kod anemija uzrokovanih terapijom zidovudinom u pacijenata s HIV-om, za lečenje anemije u bolesnika s multiplim mijelomom, non-Hodgkin limfomom i mijelodisplastičnim sindromom, za prevenciju i lečenje anemije u bolesnika obolelih od karcinoma lečenih hemoterapijom na bazi platine.

Epoetin može da se aplikuje intravenski, supkutano ili intraperitonealno. Najbolji odgovor postiže se posle supkutane aplikacije, a najbrži posle intravenske injekcije.

Registrovani lekovi:

• ferofumarat - HEFEROL (Alkaloid Makedonija),• gvožđe II sulfat - FERRO-GRADUMET (Galenika Srbija),• gvožđe III hidroksid polimaltozni kompleks - FERRUM LEK (Lek Farmaceutska

Družba Slovenija),• gvožđe protein sukcinilat - LEGOFER (Alkaloid Makedonija),• gvožđe II glicin sulfat – ORFERON RETARD (Pliva Hrvatska), ORFERON (Pliva Hrvatska),• dekstriferon – FEDEX (Zdravlje Srbija),• gvožđe u kombinaciji sa folnom kiselinom – FOLIRON (Remedica Kipar),• folna kiselina (vitamin B11) - FOLNAK (Sigmapharm Srbija), FOLAN (Farmakos Srbija),

FOLACIN (Jadran Galenski Laboratorij Hrvatska),• cijanokobalamin – VITAMIN B 12 (Hemofarm Srbija), VITAMIN B 12 (Krka Slovenija),• hidroksokobalamin – OHB12 (Galenika Srbija),• epoetin alfa – EPREX (Janssen- Cilag International Belgija),• epoetin beta – RECORMON za reco-pen (Roche diagnostics Nemačka),• epoetin zeta – EQRALIS (Hemofarm Srbija),• darbepoetin alfa – ARANESP (Amgen Europe Holandija),• metoksipolietilenglikol-epoetin beta – MIRCERA (F.Hoffmann-La Roche Švajcarska),

MIRCERA (Roche Diagnostics Nemačka).

Lekovi za žučnu kesu i jetru

Jetra je jedan od najvitalnijih organa ljudskog organizma, najveća žlezda organizma. Njene funkcije su mnogobrojne: metabolizam masti, ugljenih hidrata i proteina, proizvodnje krvnih proteina, žuči i holesterola skladište glikogena, vitamina i gvožđa, velika barijera ulasku otrova, lekova i bakterija u krvotok i dr. Najčešće bolesti jetre jesu: masna jetra - masna jetra jeste nakupljanje lipida u ćelijama jetre, alkoholna bolest jetre: oštećenje jetre nastalo hroničnim konzumiranjem alkoholnih pića, ciroza jetre i hepatitis.

Hepatoprotektivni lekovi

Silimarin je aktivna supstanca biljke sikavice (Silybium marianum). Silimarin je mešavina flavonolignana silibina, silikristina i silidiaza i glavna je aktivna supstanca u plodu sikavice. Smatra se da

10