1

Mobilno računarstvo

Mobilni uređaji i njihove karakteristike

Poslednjih godina svedoci smo izuzetnog razvoja i popularnosti različitih vrsta mobilnih uređaja. Pod mobilnim

uređajem u širem smislu podrazumeva se elektronski uređaj dovoljno mali da može da komotno stane u torbicu,

džep ili futrolu, tako da se može nositi sa sobom sve vreme. U ovu kategoriju danas se svrstava relativno veliki

broj uređaja:

- mobilni telefoni,

- PDA uređaji,

- pametni telefoni,

- lični medija plejeri (PMP-Personal Media Players), u koju spadaju mp3 i mp4 plejeri, iPod kompanije

Apple, itd; prevashodna namena je pregled multimedijalnih sadržaja u digitalnom formatu tj. slušanje

muzike i audio zapisa, radio programa, pregled fotografija i video zapisa, itd.

- digitalni fotoaparati i kamere,

- ultra mobilni računari (UMPC – ultra mobile PC), itd.

Laptop računari se ne svrstavaju u kategoriju mobilnih već prenosnih uređaja, pre svega zbog svoje veličine i

manje mobilnosti, dok su tablet računari i čitači elektronskih knjiga (e-book readers) na granici između ove dve

kategorije, pa se u nekom širem smislu mogu smatrati mobilnim uređajima.

Mobilni telefon je elektronski uređaj koji, korišćenjem bežične mreže, omogućava korisniku telefonske

razgovore u širem geografskom prostoru. U ovu grupu ne spadaju kućni bežični telefoni, jer oni imaju veoma

ograničen domet, od par desetina metara. Mobilni telefon je daleko najpopularniji i najrasprostranjeniji mobilni

uređaj. Procenjuje se da je krajem 2009. godine u svetu u upotrebi bilo preko 4,6 milijardi mobilnih telefona

(samo u toku 2009. godine proizvedeno je i prodato preko 1,2 milijarde mobilnih telefona). U gotovo svim

razvijenim zemljama broj mobilnih telefona je veći od stanovnika, tj. mnogi korisnici imaju dva ili više mobilnih

telefona. Prema zvaničnoj statistici Evropske Unije, još 2006. godine na 100 stanovnika dolazilo je 107 mobilnih

brojeva. U anketi sprovedenoj u martu 2010. godine, na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, svih 223

anketiranih studenata I godine osnovnih studija je izjavilo da ima mobilni telefon. Pri tome, čak 40% anketiranih

studenata je izjavilo da koristi dva ili više mobilnih telefona. Najveći proizvođač mobilnih telefona je finska

multinacionalna kompanija Nokia, proizvodi više od trećine svih novih mobilnih telefona u svetu (samo u 2009.

godini je proizvela preko 440 miliona mobilnih telefona). Na slici 1 prikazano je tržišno učešće najznačajnijih

proizvođača mobilnih telefona u svetu za 2009 godinu.

Slika 1. Tržišno učešće najznačajnijih proizvođača mobilnih telefona

2

Osim telefoniranja, mobilni telefoni često nude i dodatne servise kao što su SMS, e-mail, pristup Internetu,

pregled multimedije, itd.

PDA uređaji (PDA – Personal Digital Assistant, poznat i pod nazivom palmtop) su džepni računarski uređaji.

Prvobitno su bili zamišljeni kao elektronska verzija džepnog podsetnika (PIM – Personal Information Manager),

odnosno za čuvanje i administriranje adresara, kalendara, dnevnika rada, podsetnika planiranih obaveza, ličnih

podataka i beleški, itd. Razvojem tehnologije dobili su i neke funkcije i mogućnosti koje su da tada imali samo

računari, pa je tako bilo moguće instalirati dodatne aplikacije, koristiti programe za obradu teksta, tabelarne

kalkulacije, čitanje elektronskih knjiga ili pregled multimedije. Na taj način su PDA uređaji postajali mobilna

zamena za PC računare, dok se korisnik nalazi na putu ili jednostavno van svog radnog mesta ili doma, i zato su

morali da imaju razvijen sistem lake razmene informacija i sinhronizacije sa računarima. Prvi PDA uređaji nisu

imali mogućnost komunikacije, već su se direktno kablom povezivali sa računarima. Razvojem bežičnih

komunikacija, savremeni PDA uređaji su dobili mogućnost povezivanja na bežične računarske mreže, i na taj

način je omogućena lakša razmena podataka ali i pristup Internetu i korišćenje e-maila. PDA uređaji, kao i PC

računari, imaju svoj operativni sistem, koji upravlja radom uređaja, i aplikativne programe. S obzirom da se

PDA uređaji koriste na različit način od PC računara (koji se uključuju npr. jednom dnevno, pa korisniku nije

problem da sačeka par minuta za startovanje sistema, dok se PDA uređaji uključuju češće, da bi se obavili neki

kratki zadaci), to je neophodno da imaju brz odziv tj. da budu gotovo trenutno po uključivanju spremni za rad.

Ovo je zahtevalo dobre hardverske karakteristike i pojednostavljen operativni sistem. Pripadali su višoj klasi

uređaja, i po karakteristikama (gotovo svi savremeni PDA uređaji imaju ekrane osetljive na dodir) i po ceni, tako

da nikada nisu postigli popularnost i rasprostranjenost mobilnih telefona.

Pojava mobilnih telefona suštinski je promenila svet telekomunikacija i značajno je u mnogim segmentima

olakšala život i poslovanje. Sa druge strane, PDA uređaji su nudili širok spektar računarskih aplikacija i korisnih

alata. Zato je prirodna tendencija da poslednjih godina ove dve vrste uređaja međusobno konvergiraju odnosno

da se mobilnim telefonima dodaju funkcionalnosti i računarske mogućnosti PDA uređaja i da se PDA uređajima

dodaje mogućnost telefoniranja putem mobilne mreže, uz dodatne funkcionalnosti preuzete od ličnih medija

plejera. Ovako nastali hibridni uređaji koji imaju sve dobre karakteristike od obe vrste, odnosno koji imaju

mogućnost komunikacije glasom putem mreže mobilnih operatera, operativni sistem višeg nivoa i mogućnost

instalacije novih softverskih aplikacija, mogućnost kreiranja i pregleda multimedijalnih sadržaja (muzike,

fotografija, audio i video zapisa, itd.), moćne računarske karakteristike PDA uređaja, mogućnost povezivanja na

bežične lokalne računarske mreže se nazivaju pametni telefoni (smartphones). Tržište pametnih telefona je

najbrže rastući segment tržišta mobilnih telefona.

Na slici 2 prikazani su mobilni telefon, PDA uređaj i pametni telefon.

Slika 2. Mobilni telefon, PDA uređaj i pametni telefon

Svakodnevni razvoj i sve bolje karakteristike mobilnih uređaja, hardverske i softverske, otvaraju nove

mogućnosti primene ovih uređaja, kako na poslovnom, tako i na ličnom planu. Pri tome se kao platforma

3

budućnosti najčešće označavaju pametni telefoni, pa će u nastavku biti prikazane najvažnije karakteristike

mobilnih uređaja odnosno mobilnih i pametnih telefona kao njihovih najvažnijih, najrasprostranjenijih i

najperspektivnijih predstavnika. Na slici 3 prikazano je tržišno učešće najznačajnijih proizvođača pametnih

telefona, za prvi kvartal 2010 godine.

Slika 3. Tržišno učešće najznačajnijih proizvođača pametnih telefona

Procesor

Brzina i mogućnosti procesora određuju i mogućnosti mobilnog uređaja tj. koje aplikacije i koje periferne

elemente i vrstu komunikacije uređaj može da podrži. Kao i kod desktop računara, razvoj mobilnih uređaja i

razvoj njihovih procesora su neraskidivo povezani, tako da je razvoj procesorskih jedinica koristan vodič za to

šta će, sa aspekta aplikacija i ostalog hardvera, u bliskoj budućnosti biti razvijano za mobilne uređaje.

Osim veće brzine rada procesora, kod mobilnih uređaja se, za razliku od personalnih računara, javljaju još dva

ključna faktora, a to su potrošnja energije i disipacija toplote. S obzirom da je baterija glavni izvor energije za

rad mobilnih uređaja, jasno je da je neophodno imati nisku potrošnju energije od strane procesora, ali i svih

drugih komponenti, kako bi se sprečilo preterano pražnjenje baterije odnosno omogućio razuman period između

dva punjenja. Takođe, s obzirom na veličinu mobilnih uređaja, nije moguće da se, kao kod desktop računara,

procesori hlade ventilatorima, pa je neophodno obezbediti dobru pasivnu disipaciju toplote, kako bi se izbeglo

pregrevanje procesora.

Danas akutelni procesori omogućavaju rad u realnom vremenu sa zahtevnim aplikacijama, kako računski tako i

grafički, omogućavaju rad sve većih ekrana sa visokim rezolucijama, imaju integrisanu podršku za različite

vidove povezivanja, kameru, GPS, mulitmediju i rad pod različitim operativnim sistemima.

Memorija

Kao i kod desktop računara, za normalan rad i čuvanje podataka i kod mobilnih uređaja je neophodno obezbediti

odgovarajuće memorijske jedinice. Prvi PDA uređaji su kao osnovne memorijske jedinice imali RAM memoriju,

u koju se smeštaju podaci i aplikacije u toku rada tj. obrade, ali su se u njoj trajno čuvali i korisnički podaci kao

što su dokumenta, slike, itd., i ROM memoriju, u kojoj su se nalazili osnovni programi uređaja, kao što su

operativni sistem, adresar, kalendar, itd. Kako je za čuvanje podataka bilo neophodno napajanje iz baterije, to je

postojao veliki rizik da će svi podaci biti izgubljeni ukoliko bi baterija bila potpuno ispražnjena za neki duži

period. Ovo je bio jedan od najvažnijih nedostataka ovih uređaja odnosno memorije.

Kod personalnih računara podaci i programi se čuvaju na hard disku. Kada se program pokrene, on se prvo

kopira u RAM memoriju sistema, gde se potom izvršava. Većina PDA uređaja nema hard diskove, i umesto toga

koriste RAM memoriju za čuvanje podataka i programa. S obzirom da je već u glavnoj memoriji, on se ne kopira

na neko drugo mesto već se odmah izvršava, „u mestu“, čime se znatno ubrzava startovanje aplikacije. Treba

4

imati u vidu da korisniku nije dostupna celokupna RAM memorija, već da je određeni deo uvek u upotrebi od

strane operativnog sistema.

Razvojem novih aplikacija za PDA uređaje i mobilne telefone, pre svega u oblasti multimedije, postojeće

unutrašnje memorije nisu bile dovoljne za čuvanje velikih količina podataka. Sličan problem se javio i kod

mobilnih uređaja za reprodukciju multimedijalnih sadržaja, pre svega muzike i audio zapisa. Razvoj tehnologije

je omogućio da se za ovakve uređaje primeni hard disk malih dimenizija, koji je omogućavao trajno čuvanje

većih količina podataka i jedan od prvih uređaja kod kojih je korišćen hard disk bio je popularni IPod, kompanije

Apple. U periodu 2004-2006. godina bilo je više pokušaja da se hard disk iskoristi i kod mobilnih telefona (npr.

Nokia N91 i više modela kompanije Samsung), ali je ova ideja ubrzo odbačena, zahvaljujući razvoju jeftinijih

fleš memorija. Fleš memorije su trajne memorije koje za čuvanje podataka ne zahtevaju napajanja iz baterije,

tako da danas većina savremenih mobilnih uređaja kao internu memoriju koristi fleš memoriju, kapaciteta i do

64 GB.

Kod većine mobilnih uređaja danas je moguće kapacitet memorije proširiti korišćenjem dodatnih memorijskih

jedinica, pre svega fleš memorijskih kartica. Iako su se u prethodnom periodu za mobilne uređaje koristili

različiti tipovi memorijskih kartica (CompactFlash, MultiMediaCards-MMC, MemoryStick, itd.), ipak je daleko

najzastupljenija SD kartica, u svim svojim verzijama (slika 5), a danas se kao standard za memorijske kartice za

mobilne uređaje nameće microSD SDHC (Secure Digital High Capacity) kartica.

Slika 5. Različiti tipovi SD kartica (standard, mini i mikro)

Ova kartica je malih dimenzija (veličine nokta) i relativno velikog kapaciteta (po važećem standardu, do 64 GB).

S obzirom da i mnogi drugi uređaji koriste SD kartice (digitalni fotoaparati, mp3 plejeri, itd.), moguća je

jednostavna razmena i prenos sadržaja sa tih uređaja na pametni telefon.

5

Baterija

S obzirom na sve veći broj hardverskih komponenti kod mobilnih uređaja, brojne načine bežičnog povezivanja

(od kojih su neki uključeni neprekidno ili duži vremenski period), upotrebu GPS-a, a pre svega sve većih ekrana

i većih rezolucija, pred baterije se postavlja težak zadatak da obezbede pouzdano i dugotrajno napajanje uređaja.

Smatra se da danas baterije predstavljaju usko grlo za dalji razvoj mobilnih uređaja, jer svojim kapacitetom i

drugim karakteristikama ne mogu da prate ubrzani razvoj procesora, memorija, ekrana i drugih komponenti.

U slučaju da mobilni uređaj nema trajnu glavnu memoriju (većina PDA uređaja i starijih mobilnih telefona),

kada je isključen, on zapravo nije potpuno ugašen, već se sistem prebacuje na rad u "uspavanom" stanju, sa

niskom potrošnjom energije, pri čemu je većina elektronskih komponenti isključena. Tokom ovakvog stanja,

baterija i dalje snabdeva energijom memoriju, kako podaci i programi ne bi bili izgubljeni, pa je važno ne

dozvoliti da se baterija potpuno isprazni (podaci koje se nalaze na dopunskih memorijskim karticama su

zaštićeni, jer su one trajna memorija). Neki sistemi uključuju i dopunske, interne baterije posebno namenjene za

čuvanje memorije u slučaju potpunog pražnjenja ili oštećenja glavne baterije, ali one ne mogu da dugo traju.

Većina sistema će dati upozorenje kada nivo popunjenosti baterije postane nizak, i neće dozvoliti uključenje

uređaja pri vrlo niskim nivoima popunjenosti, kako bi sprečili potpuno pražnjenje tj. bar još neko vreme sačuvali

podatke u memoriji.

Mobilni uređaji se danas najčešće napajanju punjivim litijum-jonskim ili litijum-polimer baterijama, pri čemu se

danas akcent stavlja na litijum-polimer baterije, koje su nešto lakše i mogu se proizvoditi u proizvoljnim

oblicima i veličinama (za razliku od litijum-jonskih, koje su po pravilu oblika kvadra), što je u skladu sa

ciljevima proizvođača da prave manje, tanje i lakše uređaje. Ove baterije, u zavisnosti od tipa uređaja i načina

korišćenja, mogu da obezbede autonomiju od jednog pa do desetak dana, nakon čega je neophodno punjenje.

Punjenje baterije obično traje par sati, a najčešće se vrši priključenjem punjača na standardnu naponsku mrežu.

Interesantno je naglasiti da je do sada svaki proizvođač mobilnih uređaja imao sopstveni standard za razvoj

punjača i da čak i mobilni uređaji istog proizvođača nisu imali iste punjače tj. konektori su najčešće bili različiti.

Zato su u februaru 2009. godine GSM asocijacija (koja obuhvata preko 750 mobilnih operatera širom sveta) i 17

vodećih svetskih proizvođača mobilnih telefona (Nokia, Sony-Ericsson, Samsung, Motorola, itd.) objavili da su

se dogovorili o zajedničkom standardu za znatno efikasnije univerzalne punjače mobilnih telefona, a kao

univerzalni konektor je usvojen mikro-USB konektor, koji podržavaju i Apple, LG, RIM (Research in Motion,

proizvođač Blackberry-ja) i drugi.

U poslednje vreme aktuleni i punjači namenjeni za putovanja, koji bateriju mobilnog uređaja dopunjavaju iz

standardnih, lako dostupnih alkalnih baterija za jednokratnu upotrebu, korišćenjem posebnog punjača. Takođe,

danas se intenzivno razvijaju i solarni punjači, ili kao posebne jedinice ili u sklopu samog mobilnog telefona.

Naime, obično se na poleđini mobilnog telefona postavlja solarna ploča (slika 5), koja sa sat vremena punjenja

može da obezbedi 10-tak minuta razgovora.

Slika 5. Solarni poklopac mobilnog telefona

6

Kao najveći nedostatak litijum-polimer baterija ističu se njena ograničenja u pogledu životnog veka i kapaciteta.

Na primer, prijem i prikazivanje TV signala na mobilnom uređaju zahteva veliku količinu energije i brzo crpi

bateriju. Jedno od mogućih rešenja, na kome se poslednjih godina najviše radi, su gorive ćelije (fuel cells), koje

generišu struju pomoću kiseonika i goriva kao što su vodonik ili metanol. Najavljuje se da će gorive ćelije davati

i do 10 puta više energije od litijum-polimer baterija istih dimenzija, a prihvatljivije su i u ekološkom smislu, jer

kao ostatak daju vodu i ugljen-dioksid. Međutim, iako se već godinama radi na njihovom razvoju, još uvek se

nije pojavio komercijalni mobilni uređaj sa ovakvim napajanjem.

U razvoju savremenih mobilnih uređaja se koriste i različite strategije smanjenja potrošnje tj. produžetka rada

baterije. Korišćenjem inteligentnih i adaptivnih mehanizama za smanjenje potrošnje, vrše se značajne uštede,

npr. variranjem napona i optimizacijom brzine procesora, ili privremenim isključivanjem neaktivnih hardverskih

komponenti.

Zadavanje komandi i unos podataka

Lak i jednostavan unos komandi i podataka u mobilni uređaj predstavlja jedan od važnijih zahteva korisnika i u

ranijem periodu ovo je bila jedna od osnovnih zamerki i nedostataka mobilnih uređaja.

Naime, za unos podataka i komandi kod mobilnih telefona najčešće se koristi tastatura, koja je sem numeričkih

tastera (putem kojih su se unosila i slova), ima i nekoliko tastera posebne namene (slika 6.a). U manjem broju

slučajeva mobilni telefoni imaju punu QWERTY tastaturu (slika 6.b), kojom je omogućen brži unos teksta. Zbog

malih dimenzija tastera i malog razmaka između njih, oba oblika tastature nisu pogodna za brzi unos veće

količine teksta i to je bio jedna od većih zamerki. Osim tastera, savremeni mobilni telefoni najčešće imaju i neki

dodatni element (najčešće džojstik, koji ima funkciju bar pet tastera) koji se koristi pre svega za navigaciju.

a. Numerička tastatura b. QWERTY tastatura

Slika 6. Različiti oblici tastatura klasičnih mobilnih telefona

Klasični PDA uređaji su imali minimalni broj tastera (broj i funkcija zavisi od modela i proizvođača), koji su

obezbeđivali brz pristup nekim najvažnijim funkcijama uređaja. Kod većine uređaja korisnik je mogao sam da

podešava parametre odnosno aplikacije povezane za pojedninim tasterima. I kod nekih modela PDA uređaja se

za navigaciju koristio džojstik sa pet tastera. Međutim, kako PDA uređaji po pravilu imaju ekrane osetljive na

dodir, to se unos svih drugih komandi vrši putem ekrana, i to najčešće pomoću posebne olovke (stylus) koja se

nalazi u sklopu PDA uređaja. Unos teksta se takođe vrši putem ekrana, odnosno ili putem virtuelne tastature koja

se na njemu aktivira (slika 7), ili putem prepoznavanja rukopisa po ekranu, pri čemu se za oba načina koristi

stylus.

7

Slika 7. Unos teksta putem virtuelne tastature na ekranu i stylus-a

Savremeni pametni telefoni koriste sve gore navedene oblike tastatura, tj. manji broj njih ima punu QWERTY

tastaturu (ali gotovo svaki proizvođač ima bar jedan takav model), a nešto češće imaju osnovni skup numeričkih

i tastera posebne namene, a sve češće ovi uređaji imaju, poput PDA uređaja, ekrane osetljive na dodir, tako da se

unos komandi i podataka vrši direktno prstima na ekranu (slika 8).

Slika 8. Zadavanje komandi kod pametnih telefona sa ekranom osetljivim na dodir

Svi prikazani načini su adekavtni za unos samo manjih količina podataka. Međutim, dodatkom eksterne

QWERTY tastature (pre svega za unos veće količine teksta), pametni telefoni mogu postati pogodna alternativa

laptop računarima. Eksterne tastature se mogu naći u nekoliko oblika:

- savitljive tastature normalne veličine (slika 9.a), koje oblikom i dimenzijama podsećaju na klasične

tastature desktop računara, ali se mogu smotati na vrlo malu zapreminu,

- mini tastature (slika 9.b), klasične tastature od čvrstog materijala, malih dimenzija,

- tzv. palac-tastature (slika 9.c), dopunske tastature koje podsećaju na pune QWERTY tastature mobilnih

uređaja, naziv su dobile po tome što koriste pre svega palčevima obe ruke,

- projekcione tastature (slika 9.d), tehnološki najsavremenije; pomoću posebnog uređaja se laserskim

snopom na ravnu površinu projektuje slika virtuelne tastature normalne veličine na kojoj se kuca, a

uređaj vrši detekciju pritisnutog tastera na osnovu presečenog laserskog zraka.

8

a. Savitljiva tastatura b. Mini tastatura

c. Palac-tastatura d. Projekciona tastatura

Slika 9. Različiti oblici eksternih tastatura

Drugi, često korišćeni način zadavanja komandi je putem glasa. Naime, i stariji modeli mobilnih telefona su vrlo

često imali opciju zadavanja komandi glasom ili poziva određene osobe izgovorom njenog imena. Sve ovo se i

dalje koristi i kod savremenih mobilnih uređaja. Međutim, razvojem pre svega procesora i softverskih aplikacija,

sve češće se mogu naći uređaji koji mogu da prepoznaju glas tj. vrše konverziju glasa u tekst. Na primer,

pametni telefon Nexus One kompanije Google ima softversku podršku za ovu konverziju, tako da je moguće

direktno diktirati neku poruku, e-mail ili pismo, koji uređaj prepoznaje i konvertuje u tekst. Takođe, savremeni

uređaji često imaju i suprotni oblik konverzije, teksta u glas, koji pre svega koriste osobe sa posebnim

potrebama, za npr. preslušavanje poruka ili e-knjiga.

Ekrani

Ekrani su jedna od najvećih, najskupljih, najoseljivijih i najvažnijih komponenti mobilnih uređaja i među

najvećim potrošačima energije. Osim što služe za prikaz različitih oblika informacija, u poslednje vreme se, kao

što je već naglašeno u prethodnom delu, sve češće koriste i za unos komandi i podataka. Da bi mobilni telefon ili

PDA uređaj bio zaista mobilan, on mora biti lak i kompaktan odnosno takvih dimenzija da se može nositi u

džepu, što postavlja ograničenja na maksimalnu fizičku veličinu ekrana koji se nalazi na uređaju.

S obzirom na njegovu namenu, kod PDA uređaja se od početka puno pažnje posvećivalo dobrom ekranu i zato

su oni obično imali vrlo kvalitetne i relativno velike (2,5-4 inča) LCD ekrane osetljive na dodir. Ovi ekrani su

najčešće zahtevali pozadinsko osvetljenje, za prikaz slike tokom dana odnosno pri dnevnom svetlu, što je

dodatno opterećivalo bateriju. Sa druge strane, kod starijih mobilnih telefona, čija je prvenstvena namena bila

komunikacija glasom, ekranima se nije posvećivala velika pažnja, pa su često bili malih dimenizija i

monohormatski. Konvergencijom ove dve vrste uređaja ka pametnim telefonima, naglašena je važna uloga

ekrana, jer telefon više nije bio samo sredstvo za glasovnu komunikaciju, već i uređaj za snimanje i reprodukciju

multimedijalnih sadržaja, tako da danas čak i obični mobilni telefoni imaju dobre ekrane.

9

Od tehnologija za izradu ekrana danas su najčešće koriste LCD TFT i sve popularnija AMOLED (Active Matrix

Organic Light Emitting Diode) tehnologija, kod koje je ekran tanji, prikaz je svetliji i ne zahteva pozadinsko

osvetljenje, veća je frekvencija osvežavanja slike, energetski je efikasnija i nema problema za uglom gledanja.

Ekrani savremenih mobilnih uređaja su obično dijagonale 3-4 inča, sa sve kvalitetnijim prikazom slike tj. sve

većih rezolucija i broja boja (i do 16 miliona). Gotovo po pravilu, ekrani novih modela pametnih telefona su

osetljivi na dodir.

Na duže staze, kao potencijalno mogući pravci razvoja ekrana tj. načina prikazivanja izdvajaju se mikro ekrani,

izuzetno malih dimenzija i potrošnje energije, najčešće montiranih na prilagođenim naočarima i sa dodatnim

optičkim uvećanjem (slika 10), i tehnika projektovanja slike direktno na mrežnjaču oka čoveka, putem posebnih

laserskih dioda.

Slika 10. Primer primene mikro ekrana

Sinhronizacija sa računarima i rezervne kopije

PDA uređaji su u početku bili zamišljeni pre svega kao džepni elektronski podsetnici, i neka vrsta mobilne

zamene za PC računar, pa je bilo neophodno povremeno usklađivanje njihovih sadržaja. Isti princip važi za

savremene mobilne uređaje, koji su preuzeli ovu ulogu menadžera ličnih informacija (PIM-Personal Information

Manager), ali i proširili mogućnosti rada.

Naime, ukoliko korisnik radi sa istim podacima i na mobilnom uređaju i na desktop računaru, u cilju njihove

ažurnosti i konzistentnosti neophodno je vršiti sinhronizaciju odnosno usklađivanje sadržaja (adresari, zakazane

obaveze, dokumenta, itd.) na oba uređaja. Sinhronizacija se vrši povezivanjem mobilnog uređaja sa desktop

računarom (najčešće preko USB porta) i korišćenjem specijalizovanih softvera na obe strane (npr. ActiveSync

kompanije Microsoft, koji se koristi za operativni sistem Windows), poštujući sledeća pravila:

- ukoliko je neki sadržaj na jednom uređaju od posednje sinhronizacije promenjen, a na drugom ne,

poslednja (promenjena) verzija se upisuje na oba uređaja,

- ukoliko sadržaj nije menjan ni na jednom od uređaja, tj. isti je na oba, nema izmena,

- ukoliko je sadržaj menjan na oba uređaja, neophodno je definisati koja će verzija biti proglašena za

ažurnu, bilo automatski (u podešavanjima definisati da se npr. uvek sadržaj sa mobilnog uređaja

prepisuje na desktop računar) ili pojedinačno, tj. korisnik za svaki obostrano izmenjeni sadržaj definiše

koja je verzija aktuelna.

Prilikom sinhronizacije sa računarom, moguće je vršiti i povremenu izradu rezervne kopije (back-up) svih

podataka na mobilnom uređaju i njeno arhiviranje i čuvanje na računaru. Izrada rezervnih kopija je bila izuzetno

bitna i kod starijih PDA uređaja, zbog već pomenute mogućnosti gubljenja podataka usled iscrpljivanja baterije.

Komunikacija

IR i Bluetooth

10

Većina PDA uređaja i mobilnih telefona starije generacije je za prenos i razmenu podataka sa sličnim uređajima

u neposrednoj okolini bila opremljena IR (infrared – infra-crvena) komunikacionim portom. Baziran na

standardima IrDA (Infrared Data Association), ovaj način prenosa se bazira na zraku infra-crvene svetlosti

(nevidljive ljudskom oku), pa je zato između uređaja između kojih se vrši prenos tj. između njihovih

komunikacionih portova neophodna optička vidljivost (kao npr. kod daljinskog upravljača za TV). Izbor uređaja

sa kojim se komunicira se vrši jednostavnim usmeravanjem svog uređaja u pravcu njegovog IR porta. Na ovaj

način bio je moguć prenos kontakata, podsetnika i manjih fajlova između dva mobilna uređaja na vrlo kratkom

rastojanju (do jednog metra), pa je kao takva vrlo sigurna, jer je vrlo teško da neko „presretne“ zrak, a i ne

prenosi se van prostorije. Ipak, danas se ovaj način prenosa kod mobilnih uređaja veoma retko primenjuje.

IrDA je kao standard za prenos podataka na malom rastojanju danas gotovo u potpunosti zamenjen Bluetooth

standardom, koji se zasniva na prenosu podataka kratkim radio talasima. Ime je dobio po engleskoj verziji

nadimka danskog kralja Haralda I iz X veka, koji je ujedinio sukobljena danska plemena u jedno kraljevstvo,

analogno čemu Bluetooth ujedinjuje različite komunikacione protokole u jedan univerzalni standard.

Domet ovog sistema je, zavisno od klase uređaja, najčešće do 10 m, a obzirom da ne zahteva optičku vidljivost,

moguće je povezivanje i u susednim prostorijama. Maksimalna teorijska brzina prenosa danas aktuelnih verzija

Bluetooth standarda za mobilne telefone (2.0 i 2.1 + ERD) je 3 Mbit/s, ali je realno ostvariva oko 2,1 Mbit/s.

Bluetooth omogućava povezivanje sa više uređaja u okolini, omogućavajući stvaranje tzv. bežičnih ličnih mreža

(WPAN – Wireless Personal Area Network). Danas ima široku primenu kod mobinih uređaja za:

- prenos kontakata, radnih kalendara, podsetnika i fajlova između mobilnih uređaja međusobno, i sa

računarom,

- komunikaciju sa bežičnim slušalicama,

- prenos podataka na štampač, radi štampe direktno sa mobilnog uređaja,

- upravljanje radom video-projektora ili nekih aplikacija na računaru,

- prenos podataka između mobilnog uređaja i računara, ako se mobilni uređaj koristi kao modem za

bežično povezivanje računara na internet, itd.

U nedostatke se ubraja nešto teže povezivanje odnosno procedura prepoznavanja, uparivanja i upostavljanja

veze, kao i neki aspekti sigurnosti (poznati su različiti načini zloupotrebe odnosno krađe podataka sa mobilnih

uređaja putem Bluetooth-a).

Sistemi mobilne telefonije

Osnovna namena mobilnih telefona je komunikacija glasom. Mobilna telefonija je danas uglavnom bazirana na

ćelijskoj strukturi (zato se ponekad mobilni telefoni nazivaju i ćelijski-cellular), koja podrazumeva deljenje

teritorije koju mreža pokriva na izvestan broj manjih ćelija (u mobilnu telefoniju se se ubrajaju i satelitski

telefoni, koji komuniciraju direktno sa geo-stacionarnim satelitima u orbiti, ali je njihov broj mali, pa ovde neće

biti razmatrani). Sam termin je nastao asocijacijom na pčelinje saće, čije šetougaone ćelije imaju oblik kakav bi

u idealnom teorijskom slučaju trebalo da imaju i ćelije mobilne mreže koje u potpunosti pokrivaju neku

teritoriju. U središtu svake ćelije nalazi se radio-uređaj, koji se obično naziva bazna stanica (Base Transmitter

Station), sa antenom postavljenom na vrhu brda ili zgrade, koji komunicira sa svim mobilnim telefonima koji se

nalaze na njegovoj teritoriji. Sve bazne stanice povezane su žičnom ili radio vezom sa telefonskim centralama

mobilne mreže, a one sa telefonskim centralama klasične javne telefonske mreže, i preko njih i sa celim svetom.

Šira upotreba mobilnih telefona počela je tek pojavom druge generacije (2G) mobilnih telefona, jer su telefoni

prve generacije (1G), koji su se pojavili krajem 1970-tih i početkom 1980-tih, osim visoke cene, imali i analogni

sistem prenosa, znatno veće dimenzije i potrošnju energije. Komercijalna upotreba telekomunikacionih mreža

druge generacije započela je u Finskoj, 1991. godine. Najvažnije prednosti su bile digitalna enkripcija i prenos

signala, niži nivo snage radio signala a samim tim i mogućnost rada sa manjim baterijama, čime su i dimenzije

uređaja bile manje, sigurniji i kvalitetniji prenos i, obzirom na digitalnu prirodu uređaja i prenosa, mogućnost

uvođenja digitalnih servisa, kao što je SMS.

11

2G tehnologija se u Evropi bazira na GSM (Global System for Mobile communications) standardu. 2G mreže su

bile razvijene pre svega za komunikaciju glasom i relativno spori prenos podataka (do 9,6 Kbit/s).

Unapređenjem ovih mreža, odnosno daljim razvojem standarda, došlo se do novih generacija mobilnih mreža.

Kao međukorake između 2G i 3G mreža treba istaći 2.5G i 2.75G tehnologije, koje se pre svega odlikuju

unapređenim mogućnostima prenosa podataka.

2.5G tehnologiju odlikuje uvođenje novih protokola (GPRS – General Packet Radio Service), koju su

omogućavali znatno veću brzinu prenosa podataka (56-114 kbit/s), što je dalje omogućavalo uvođenje i

korišćenje novih servisa kao što su WAP pristup (Wireless Application Protocol – standard za korišćenje

Interneta na mobilnom telefonu), MMS (Multimedia Message Service, omogućava slanje multimedijalnih

poruka putem mobilne mreže), e-mail i web. GPRS prenos podataka se obično naplaćuje po prenetoj količini u

Mb, dok se kod starijih sistema prenos naplaćivao po utrošenom vremenu odnosno dužini konekcije u minutima,

bez obzira na količinu.

2.75G tehnologija je nastala daljim usavršavanjem sistema kodiranja i prenosa podataka i uvođenjem EDGE

(Enhanced Data rates for GSM Evolution) tehnologije, koja je četiri puta efikasnija od GPRS-a. Primena EDGE

tehnologije na GSM mrežama započela je 2003. godine. Zahvaljujući brzini prenosa i do 236,8 kbit/s,

korisnicima je omogućen relativno brz pristup Internetu i svim već pomenutim digitalnim servisima mobilne

telefonije.

3G tehnologija se zasniva na IMT-2000 (International Mobile Telecommunications - 2000) familiji standarda za

mobilne telekomunikacije, od kojih je najvažniji UMTS. 3G mreže omogućavaju simultani prenos glasa i

podataka, veće brzine prenosa i nivo sigurnosti nego prethodne generacije. Prva komercijalna 3G mreža u Evropi

je počela sa radom 2001. godine.

S obzirom na veće mogućnosti i brzinu prenosa, 3G tehnologija je, uz znatno brži pristup Internetu, otvorila niz

novih aplikacija:

- mobilna televizija – mobilni operater prosleđuje TV signal na mobilni telefon pretplatnika, koji na

njemu može pratiti TV program,

- video na zahtev – na zahtev korisnika, mobilni operater mu na mobilni telefon salje video fajlove tj.

filmove,

- video poziv/konferencija – mogućnost razgovora putem mobilnih telefona pri čemu se učesnici i vide u

realnom vremenu (telefoni moraju biti opremljeni kamerama za video pozive),

- tele-medicina – prenos signala sa medicinskih uređaja,

- servisi bazirani na lokaciji korisnika, itd.

Prva verzija UMTS-a (verzija 99), koja je još uvek akutelna na većini mreža, nudi teorijsku brzinu prenosa od

384 kbit/s. Od 2006. godine UMTS mreže u mnogim zemljama se unapređuju uvođenjem HSDPA (High Speed

Downlink Packet Access), koji mnogi označavaju i kao 3.5G tehnologiju, čija je maksimalna teorijska brzina

prenosa sa bazne stanice na mobilni uređaj 21 Mbit/s.

Trenutno se najviše radi na razvoju nove, 4G tehnologije koja, prema standardima definisanim od strane ITM

(International Telecommunication Systems), mora da obezbedi nominalnu brzinu prenosa od 100 Mbit/s za

korisnika u pokretu (npr. u vozilu), i 1 Gbit/s za stacionarnog korisnika. Nova tehnologija će, s obzirom na

znatno veće brzine prenosa, nuditi kvalitetniju komunikaciju i niz novih i unapređenih servisa, od kojih se

izdvaja prenos video i digitalnog TV signala visokog kvaliteta u realnom vremenu. Prvu komercijalnu mrežu

označenu kao 4G, pokrenuo je švedsko-finski operater Telia Sonera u decembru 2009. godine, u glavnim

gradovima Švedske i Norveške, Stokholmu i Oslu.

Kao potencijalni 4G standard za mobilnu telefoniju pominje se i WiMAX tehnologija, bazirana na IEEE 802.16

standardu, koji se odnosi na širokopojasni mobilni pristup Internetu (prema verziji 802.16m očekivana brzina

12

pristupa je 1 Gbit/s). HTC je u martu 2010. godine prikazao svoj prvi mobilni telefon, EVO 4G, koji podržava

WiMAX 4G tehnologiju.

Bežične računarske mreže

Ubrzani razvoj tehnologije, miniturizacija i pad cena komponenti, omogućili su da bežični pristup lokalnim

računarskim mrežama (WLAN-Wireless Local Area Network) više ne bude privilegija samo laptop računara,

već da ovu mogućnost dobiju i gotovo svi savremeni pametni telefoni. Danas su načešće u upotrebi Wi-Fi

(skraćeno od Wireless Fidelity) bežične mreže, zasnovane na IEEE 802.11 grupi standarda, koje rad zasnivaju na

postojanju pristupne tačke (access point, hot spot) – ruteru koji pokriva određenu oblast i omogućava svim

uređajima u njoj konekciju i pristup mreži. Ovakve pristupne tačke se danas sve češće sreću na aerodormima, u

hotelima, restoranima, ali i na univerzitetima i poslovnim kompanijama. Domet ovakvih uređaja je najčešće oko

30 m u zatvorenom prostoru i oko 100 m na otvorenom prostoru. Iako je pokazano da se prenos podataka i

pristup Internetu mogu vršiti i preko mobilne mreže, Wi-Fi nudi korisnicima znatno veće brzine prenosa, često

besplatno ili po nižoj ceni od mobilne mreže.

Wi-Fi tehnologiju, s obzirom na veći domet (od npr. Bluetooth-a) i veće brzine prenosa, karakteriše i veća

potrošnja energije, pa je ovo novo opterećenje baterije, uz veće opterećenje procesora, bila jedna od prepreka

široj upotrebi kod mobilnih uređaja.

Savremeni pametni telefoni danas, za pristup Wi-Fi mrežama, najčešće koriste IEEE 802.11b ili 802.11g

standard, definisanim od strane IEEE komiteta za standarde za LAN/MAN mreže (IEEE 802). Stariji, IEEE

802.11b standard, javio se krajem 1999. godine, i ima maksimalnu teorijsku brzinu prenosa 11 Mbit/s. Danas

aktuelan standard, IEEE 802.11g, objavljen je u junu 2003. godine, i ima teorijsku brzinu prenosa 54 Mbit/s.

Najnoviji, IEEE 802.11n standard, objavljen je u oktobru 2009. godine, i očekuje se da će u naredenom periodu

biti prihvaćen od strane proizvođača mobilnih uređaja, računara i telekomunikacione opreme. Zahvaljujući

sistemu prenosa sa više antena, omogućiće prenos brzinama i do 600 Mbit/s, uz veću pouzdanost prenosa i na

većem rastojanju (dva puta veći domet mreže u odnosu na prethodne standarde).

Iako je već naveden kao moguća 4G tehnologija mobilne telefonije, prvenstvena namena WiMAX (Worldwide

Interoperability for Microwave Access) tehnologije, bazirane na IEEE 802.16 grupi standarda, je brzi pristup

Internetu. Aktuelna verzija standarda nudi širokopojasni pristup brzinom i do 70 Mbit/s, na rastojanjima i do 50

km (naravno, nije moguće postići maksimalnu brzinu na maksimalnom dometu tj. veće brzine se postižu na

malim rastojanjima i obrnuto). Najnoviji standard iz ove grupe, na IEEE 802.16m, obezbeđuje brzine pristupa do

100 Mbit/s za mobilne korisnike, a do 1 Gbit/s za stacionarne korisnike.

Na slici 11 prikazan je odnos brzine prenosa i mobilnosti pojednih tehnologija za prenos podataka. Kao što je

već rečeno, Wi-Fi obezbeđuje velike brzine prenosa, ali s obzirom na mali domet pristupnih tačaka, i relativno

slabu pokrivenost terena, teško je obezbediti signal na širem području odnosno mogućnost pristupa korisniku u

pokretu. S druge strane, pokrivenost GSM mrežom je izuzetna (većina operatera u Srbiji imaju pokrivenost

mreže od preko 98%), ali je zato brzina prenosa podataka, ključna za pristup Internetu, vrlo mala.

Brzina

Mobilnost

13

Slika 11. Odnos brzine prenosa i mobilnosti tehnologija za prenos podataka

SMS, MMS, E-mail

SMS (Short Message Service) je jedan od prvih servisa koji se javio kod mobilnih uređaja. Omogućava

korisnicima slanje kratkih tekstualnih poruka (do 160 karaktera; savremeni telefoni i sistemi omogućavaju slanje

i dužih poruka, njihovim deljenjem na kraće). Nastao 1992. godine, ovaj servis je i danas vrlo popularan,

posebno među mlađim korisnicima, pre svega zbog niske cene. Samo u SAD se dnevno pošalje preko 4 milijarde

SMS poruka, a najviše poruka po korisniku se šalje na Filipinima, preko 750 poruka mesečno. Osim što se

koriste za pisanu komunikaciju dva ili više korisnika, u poslednje vreme se često primenjuju i u edukaciji,

marketingu, prijemu raznih obaveštenja, SMS glasanju, plaćanju (npr. parkinga ili dopune kredita na mobilnom

telefonu), itd. Mobilni operateri u Japanu najčešće ne podržavaju SMS, već nude mogućnost prijema i slanja

kratkih e-mail poruka.

MMS (Multimedia Messaging Service) predstavlja unapređeni servis koji omogućava slanje i multimedijalnih

sadržaja kao što su slike, zvučni i video zapisi, melodije za telefon, itd. Najčešće se koristi za slanje fotografija

načinjenih kamerom mobilnog aparata, ali zbog cene usluge i tehničkih problema u korišćenju, nije dostigao

popularnost SMS-a.

Većina savremenih mobilnih uređaja podržava korišćenje e-maila, odnosno omogućava kreiranje naloga i prijem

i slanje e-mail poruka sa mobilnog uređaja. Najčešće je moguće kreirati i više naloga (više različitih e-mail

adresa), ali sa nekih nije moguće slati već samo primati poruke. Sam mobilni operater obično svakom korisniku

dodeljuje i e-mail adresu, vezanu za mobilni broj korisnika, sa koje je moguće i slanje i prijem e-mail poruka.

Multimedija

Jedna od važnih karakteristika savremenih mobilnih uređaja su sve veće mogućnosti upotrebe različitih

multimedijalnih sadržaja, edukativnog ili zabavnog karaktera. Gotovo svi PDA uređaji i dobar deo mobilnih

telefona starije generacije su imali mogućnost snimanja kraćih audio-zapisa tj. mogli su da se koriste kao

diktafoni, kao i mogućnost reprodukcije zvučnih zapisa. Svi savremeni mobilni uređaji imaju obe ove opcije, ali

na kvalitativno višem nivou, i najčešće podržavaju nekoliko najvažnijih formata audio fajlova. Uz to, audio

karakteristike mobilnih uređaja se, kao što je već rečeno, mogu koristiti u aplikacijama pa prevođenje teksta u

glas i obrnuto.

Takođe, gotovo svi aktuelni modeli mobilnih telefona od poslednjih par godina imaju u sebi i digitalnu kameru,

obično na zadnjoj strani telefona, koja omogućava snimanje fotografija i kraćih video zapisa. Svi ovi telefoni

imaju i mogućnost reprodukcije istih. Savremeni pametni telefoni dolaze da kamerama sve boljih karakteristika

(rezolucije i do 12 Mp, sa blicem za noćno snimanje), što uz unapređenje procesora i softverskih aplikacija nudi

mogućnost vrlo kvalitetnog procesiranja i reprodukcije foto i video zapisa različitih standarda/formata. Pojedini

uređaji imaju i dodatnu kameru, obično nešto slabijih karakteristika, na prednjoj strani telefona, namenjenu za

video pozive.

Napomenimo da multimedijalni sadržaji obično zauzumaju nešto više memorijskog prostora, i da je ovo, zbog

ograničenih memorijskih kapaciteta mobilnih uređaja, bio i ostao jedan od problema i prepreka široj njihovoj

primeni.

Manji broj mobilnih uređaja ima u sebi ugrađen FM prijemnik tj. mogućnost slušanja FM radio programa. Na

tržištu se danas mogu naći i mobilni telefoni koji omogućavaju praćenje i TV programa, pre svega analognog. U

fazi razvoja su brojni primeri sistema za emitovanje digitalne televizije na mobilnim uređajima, ali se tek širom

komercijalnom primenom već pomenutih novih i bržih tehnologija za prenos podataka očekuje mogućnost

praćenja digitalnog TV programa visokog kvaliteta (HDTV) ili prenosa video signala u realnom vremenu i na

pametnim telefonima.

14

Razvoj i šira primena multimedijalnih sadržaja je važan faktor u široj upotrebi mobilnih uređaja u obrazovanju.

Istaknimo samo mogućnost video konferencije sa mobilnog uređaja, putem koje bi učesnici mogli ne samo da

prave, već i da aktivno učestvuju u predavanjima, iako su fizički na sasvim drugoj lokaciji.

GPS

Veliki broj savremenih mobilnih uređaja, zahvaljujući padu cena i sve manjim dimenzijama, danas ima ugrađene

GPS prijemnike tj. hardversku i softversku podršku za korišćenje GPS-a. GPS (Global Positioning System) je

globalni satelitski navigacioni sistem, koji se sastoji od satelita raspoređenih u orbiti Zemlje, koji šalju radio

signal na površinu Zemlje. Za pravilan rad celog sistema neophodna su 24 satelita, raspoređena u 6 orbitalnih

ravni. S obzirom da neki sateliti ne funkcionišu, zbog održavanja, kvarova ili isteka radnog veka, to oko Zemlje

uvek kruži više satelita i često je aktivno više od neophodnih 24. GPS sistem je prvobitno razvijen za potrebe

Ministarstva odbrane SAD (ovo mu je i dalje osnovna namena; ceo sistem i danas održavaju Vazduhoplovne

snage vojske SAD), ali je kasnije postao otvoren za sve korisnike i namene, potpuno besplatno.

GPS prijemnici na osnovu signala sa satelita mogu da odrede svoju tačnu poziciju odnosno nadmorsku visinu,

geografsku širinu i dužinu, kao i pravac i brzinu kretanja korisnika, na bilo kom mestu na planeti, danju i noću,

pri svim vremenskim uslovima. Signal koji GPS prijemnik prima sa satelita sadrži informaciju o trenutnom

položaju i putanji satelita kao i tačno vreme kada je ova informacija poslata, a GPS prijemnik, na osnovu

poznatog vremena kada je signal primljen i poznate brzine signala (brzina svetlosti) određuje svoju udaljenost od

satelita. Iako je za precizno određivanje položaja teorijski dovoljno odrediti svoju udaljenost od tri satelita, zbog

mogućih grešaka (mala greška u određivanju vremena prostiranja signala, pomnožena velikom brzinom

prostiranja daje veliku grešku u određivanju udaljenosti) uvek se položaj određuje na osnovu signala sa bar četiri

satelita. Preciznost standardnih GPS prijemnika je reda veličine 10 metara, ali ovaj metod se ne može koristiti u

zatvorenom prostoru, jer je neophodna direktna (optička) vidljivost satelita.

U nekim situacijama, signal koji dolazi do prijemnika može biti znatno oslabljen ili izmenjen (npr. u gradovima,

signal može biti oslabljen prolaskom kroz krošnje drveta ili prijemnik može registrovati i signale odbijene od

okolnih zgrada), tako da uređaj nije u mogućnosti da ispravno funkcioniše. Zato se u poslednje vreme razvija i

koristi A-GPS (Assisted GPS, slika 12), sistem koji u određivanje pozicije uključuje i signale i informacije

dobijene putem mobilne mreže. Naime, ovaj sistem uključuje lokacijske servere, koji primaju informacije sa

baznih stanica (koje se nalaze na vrhovima zgrada ili okolnim brdima, i u svom sklopu imaju i GPS prijemnike) i

prosleđuju nedostajuće delove signala do mobilnog korisnika ili, na osnovu udaljenosti od baznih stanica i

delova signala dobijenih od mobilnog korisnika, izračunavaju tačnu poziciju korisnika i prosleđuju je putem

mobilne mreže.

Slika 12. A-GPS

Mreža

mobilne

telefonije

GPS sateliti

Lokacijski serveri

15

GPS na mobilnim uređajima danas nudi niz mogućnosti i korisnih aplikacija, od navigacije na nepoznatom

terenu (softveri sa digitalnim mapama gradova i puteva, na kojima se prati i planira kretanje vozila ili pešaka),

ažuriranja tačnog vremena (signali sa satelita sadrže informaciju o vremenu merenom atomskim časovnicima,

znatno preciznijim od kvarcnih na samom uređaju) do aplikacija koje vam nude raziličite informacije i sadržaje u

zavisnosti od trenutne pozicije (npr. lista hotela i restorana ili vremenska prognoza za mesto u kome se trenutno

nalazite, ili objašnjenje neke zgrade ili spomenika kome korisnik prilazi).

Operativni sistemi mobilnih uređaja

Većina klasičnih mobilnih telefona ima osnovne operativne sisteme proizvođača telefona, koji nude samo

ograničene mogućnosti. Savremeni pametni telefoni, po uzoru na računare, imaju sopstvene operativne sisteme

višeg nivoa, koji upravljaju radom uređaja, pre svega komunikacijom hardverskih komponenti sa softverskim

aplikacijama (prema jednoj od definicija, pametni telefoni je su mobilni uređaji koji imaju operativni sistem

višeg nivoa). Ipak, ovi operativni sistemi su jednostavniji nego operativni sistemi računara, imaju nešto drugačije

prioritiete i uglavnom upravljaju bežičnim komunikacijama uređaja, razilčitim metodama unosa podataka,

upotrebom multimedijalnih sadržaja i instalacijom novih aplikacija. Prvi operativni sistemi višeg nivoa za

mobilne uređaje primenjivali su se uglavnom kod PDA uređaja, i najzastupljeniji su bili Palm OS i Microsoft-ovi

Pocket PC i kasnije Windows Mobile, dok su se kod mobilnih telefona sa operativnim sistemima višeg niva

najčešće koristili Symbian i Windows Mobile. Najpoznatiji operativni sistemi savremenih mobilnih uređaja su:

Symbian – Danas najzastupljeniji operativni sistem na mobilnim uređajima (slika 15). Prevashodno se

koristi na telefonima kompanija Nokia, Samsung i Sony Ericsson. Od februara 2010. godine je postala u

potpunosti open source platforma, tj. sav programski kôd ovog operativnog sistema i njegovih modula je

otvoren i dostupan javnosti.

BlackBerry OS – Ovaj komercijalni OS (zatvorenog tipa) je prevashodno namenjen i prilagođen

mobilnim uređajima BlackBerry kompanije Research In Motion (RIM), koji su pre svega namenjeni

poslovnim korisnicima, pa je i sam operativni sistem orijentisan na lak i jednostavan rad sa poslovnim

aplikacijama i razmeni informacija i podataka.

iPhone OS – Komercijalni OS (zatvorenog tipa, sem nekih komponenti) razvijen je od strane kompanije

Apple, za potrebe njenih mobilnih uređaja (iPhone, iPod Touch i iPad). Nastao je od Mac OS X, koji je

bio baziran na UNIX-u. Prvi put se pojavio sredinom 2007. godine.

Windows Mobile – Ovaj komercijalni OS (zatvorenog tipa) kompanije Microsoft, po mnogim

karakteristikama, funkcionalno i estetski, podseća na poznati Windows OS za računare. Ranije se često

koristio na PDA uređajima, danas se najčešće se koristi na mobilnim uređajima kompanija HP, Samsung,

Sony Ericsson, LG, itd. Iako je u poslednje vreme u ozbiljnoj krizi (pre svega zbog jake konkurencije i sve

izraženijeg prelaska na open source koncept), još uvek zauzima značajno mesto na tržištu mobilnih

uređaja.

Android – Iako se relatvno skoro pojavio na tržištu (prvi telefon sa ovim OS je bio HTC Dream koji se

pojavio u oktobru 2008. godine [ANDR1]), beleži veliki uspon, zahvaljujući tome što je baziran na

slobodnom pristupu i otvorenom programskom kôdu (open source) i što iza njega stoje Google, jedna od

najpoznatijih kompanija u oblasti Interneta i Open Handset Alliance, konzorcijum velikog broja poznatih

kompanija iz oblasti hardvera, softvera i telekomunikacija (Google, Sony Ericsson, Samsung, HTC,

Motorola, LG, Toshiba, Intel, Qualcomm, Texas Instruments, T-Mobile, Vodafone, itd.), posvećen

razvoju i primeni otvorenih standarda u oblasti mobilnih uređaja. Gotovo svakodnevno se pojavljuju novi

pametni telefoni na ovoj platformi, od brojnih proizvođača (HTC, Dell, Samsung, Sony Ericsson,

Motorola, LG, ...), od kojih su mnogi pre toga bili vezani za komercijalne operativne sisteme. Verzije

ovog OS nazive dobijaju po vrstama kolača i slatkiša.

Osim ovih najvažnijih, u upotrebi su još i Palm web OS, bada (Samsung), Maemo (Nokia) i nekoliko manje

poznatih operativnih sistema baziranih na Linux-u. Svi savremeni operativni sistemi imaju grafički korisnički

16

interfejs (GUI) i podržavaju višekorisnički rad (multitasking). U sebi sadrže i najvažnije alate za svakodnevni

rad korisnika: sat, kalendar, podsetnik, digitron, aplikacije za bežičnu konekciju, slanje i prijem e-mail-ova,

pregled multimedijalnih sadržaja, itd. Tendencija je da se sve češće koriste otvoreni operativni sistemi, koji

dozvoljavaju lakšu nadgradnju i razvoj sopstvenih aplikacija. Takođe, većina proizvođača prati rastuću

popularnost socijalnih mreža (Facebook, Twitter, itd.) i nudi svojim korisnicima mogućnost efikasnog korišćenja

ovih mreža sa mobilnog uređaja.

Na svetskom tržištu i dalje je najzastupljeniji operativni sistem Symbian. Na slici 13 prikazan je udeo pojedinih

operativnih sistema pametnih telefona za 2009. godinu.

Slika 13. Tržišno učešće pojedinih operativnih sistema pametnih telefona za 2009. godinu

Aplikativni softver

Jedna od važnih karakteristika operativnih sistema višeg nivoa je mogućnost dodavanja novog softvera tj.

instalacije novih aplikacija na mobilni uređaj. Novu aplikaciju korisnik može razvijati sam (o čemu će više reči

biti u sledećem delu), ali se one mnogo češće besplatno preuzimaju ili kupuju u nekoj od on-line prodavnica na

Internetu. U svetu je do sada od strane softverskih kompanija i nezavisnih autora razvijen veliki broj aplikacija

za svaki od navedenih operativnih sistema, tako da za svaku oblast korisnik može da bira koju će preuzeti ili

kupiti od obično nekoliko desetina ponuđenih opcija. On-line prodavnice je obično nalaze na sajtu proizvođača

mobilnog uređaja ili operativnog sistema, pa tako izdvajamo Apple/iPhone App Store

(http://www.apple.com/iphone/apps-for-iphone/), Windows Marketplace for Mobile

(http://marketplace.windowsphone.com/), Ovi Store kompanije Nokia (https://store.ovi.com/), Android Market

(http://www.android.com/market/), itd.

Jedna od prednosti aplikativnog softvera za mobilne uređaje je njegova cena, jer se ona kreće od par dolara do

nekoliko desetina dolara, što je znatno manje od cena aplikativnog softvera za računare. Plaćanje se najčešće vrši

elektronski, kreditnom karticom na sajtu on-line prodavnice, a aplikacija se obično preuzima direktno na mobilni

uređaj. Kao i od računara, dobar deo komercijalnih aplikacija su shareware, odnosno softver koji može da se u

nekom kraćem periodu (7 do 30 dana) ili sa ograničenim mogućnostima besplatno isproba pre kupovine. Pri

preuzimanju ili kupovini treba voditi računa i o tome za koji se model uređaja preuzima aplikacija, jer su, zbog

nepostojanja opštih standarda, proizvođači prinuđeni da prave verzije softvera za svaki model ili grupu modela

posebno (aplikacija razvijena za Windows XP neće raditi na Windows Mobile OS, niti će neka aplikacija

razvijena za jedan model telefona kompanije Nokia raditi na svim telefonima te kompanije).

Sa druge strane, proizvođači se trude da njihove aplikacije podrže formate fajlova i konkurentskih kompanija, pa

tako fajlovi napravljeni u nekom od programa paketa Microsoft Office, moći da se otvore i modifikuju u

odgovarajućim aplikcijama (za obradu teksta, tabelarne kalkulacije) i drugih operativnih sistema, a ne samo pod

Window Mobile OS. Osim programa iz Office paketa, često se preuzimaju i koriste aplikacije vezane za Inertnet

i komunikaciju (pretraživači, e-mail klijenti, administracija SMS poruka i telefonskih poziva, itd), prijem vesti i

17

informacija, zabavu i pregled multimedije, čitanje knjiga u elektronskom formatu, pristup društvenim mrežama,

navigaciju (na bazi GPS-a), itd.

Razvoj softvera

Ukoliko je jedna od postojećih aplikacija ne zadovoljava u potpunosti potrebe korisnika, na svim navedenim

platformama je moguć razvoj nezavisnih aplikacija. Proizvođači platformi za mobilne uređaje, najčešće

besplatno, programerima stavljaju na raspolaganje kolekciju korisnih alata za razvoj novih aplikacija (SDK-

Software Development Kit), kao što su emulatori, programi za testiranje i korekciju programa (debagger-i),

biblioteke za korisnim funkcijama, itd. Nove aplikacije se razvijaju u nekom od poznatih programskih jezika

nižeg nivoa (C, C++, Java) ili korišćenjem nekog od savremenih razvojnih okruženja (npr. .NET okruženje).

Treba naglasiti da se ubrzanim razvojem Interneta sve veća pažnja danas posvećuje razvoju web aplikacija i

aplikacija koje zahtevaju kontinuiranu konekciju i komunikaciju za mrežom. Ipak, razvijaju se i aplikacije koje

ne zahevaju povezivanje na mrežu već rade u off-line režimu, kada mobilni uređaj nije povezan ni na mobilnu ni

na neku bežičnu lokalnu računarsku mrežu.

Prilikom razvoja aplikacija programer mora uzeti u obzir sva realna ograničenja koja ima mobilni uređaj, pre

svega u pogledu snage procesora i veličine memorije, veličine ekrana i otežanog unosa većih količina teksta.

Jedan od najvećih problema u razvoju softvera za mobilne uređaje je nepostojanje jedinstvenih standarda u ovoj

oblasti, tako da najčešće nije moguće razviti aplikaciju koja će bez modifikacije raditi na svim operativnim

sistemima i svim mobilnim uređajima. Jedan od načina prevazilaženja ovog problema tj. razvoja aplikacija je

korišćenje „virtuelnih mašina“ (virtual machines). Umesto da se program piše za neku specifičnu platformu ili

uređaj, on se razvija za virtuelnu mašinu. Tako razvijen softver se more koristiti na svakoj platformi koja ima

razvijen interpreter za virtuelnu mašinu. Ovaj koncept je osnova za programski jezik JAVA. Programi napisani u

Javi se kompajliraju u instrukcije za virutelnu mašinu. Do sada su razvijeni interpreteri za Java virtuelne mašine

za mnoge tipove sistema, od malih, kao što su mobilni uređaji pa sve do velikih, mainframe sistema. Većina

danas akutelnih mobilnih uređaja podržava Javu.

18

M-poslovanje

Mobilno poslovanje (m-poslovanje, m-business) je deo elektronskog poslovanja koji se obavlja putem mobilnih

uređaja i korišćenjem bežičnih mreža, naročito putem Interneta. Mnogi ljudi svoj posao obavljaju na terenu tj.

van objekata svoje kompanije i pristupa PC računarima: trgovački putnici, poslovni ljudi, javne službe (policija,

hitna medicinska pomoć, vatrogasci, komunalne službe), autoprevoznici, brza pošta, sistemi za snabdevanje,

istraživači na terenu, itd. Razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija pre svega mobilnog računarstva

omogućio je da se i u ovim situacijama koriste sve prednosti računara i brze elektronske komunikacije. Na

primer, poslovni ljudi koji su na putu ili odmoru, mogu relativno lako da provere svoju elektronsku poštu, ili da

pročitaju neki značajan dokument, pa mogu da brzo reaguju u hitnim situacijama. Ili npr. trgovački putnici mogu

direktno na terenu da prate prodaju i prikupljaju zahteve i porudžbine od klijenata i direktno ih prosleđuju

centrali, skraćujući na taj način vreme isporuke proizvoda.

Dve najvažnije karakteristike mobilnog računarstva, koje ih odvajaju od drugih oblika računarstva su:

- Mobilnost. Kao što je već istaknuto, mobilni uređaji su relativno malih dimenzija, tako da se mogu uvek

nositi sa sobom, gde god da se korisnik kreće, i mogu da ostvare vezu sa bilo koje lokacije na kojoj se

korisnik nalazi.

- Dostupnost. Za razliku od kućnog ili kancelarijskog telefona ili PC računara, sa mobilnim uređajem koji

je kod njega, korisnik je uvek dostupan za kontakt.

Osim kontakata sa klijentima, pre svega u oblasti mobilne trgovine, mobilno poslovanje ima značajnu ulogu i u

poslovanju samih kompanija. Neke kompanije (npr. Telecom Italia Mobile) svoje zaposlene obaveštavaju o

pristigloj plati ili nekim drugim vestima putem SMS-a.

Mnoge kompanije u razvijenim zemljama, u cilju provere nivoa kvaliteta usluga u svojim objektima u prodajno-

uslužnoj mreži, samostalno ili preko specijalizovanih agencija, angažuju tzv. tajne kupce, koji posećuju ove

objekte i nakon završene kupovine ili posete restoranu, podnose izveštaj o kvalitetu usluga tj. ljubaznosti osoblja,

kvalitetu ponude, higijeni u objektu, itd. Ranije su se ovi izveštaji radili pisanim putem i slali centrali, ali danas

tajni kupac može za par minuta da popuni obrazac na svom mobilnom uređaju i prosledi ga dalje na obradu.

Sličan primer je i anketiranje građana ili prikupljanje podataka na terenu. Umesto da se ovi podaci prikupljaju na

papiru, a zatim ručno unose u računar, moguće je napraviti elektronske formulare koji se direktno popunjavaju

na mobilnom uređaju i prosleđuju putem mreže centralnom računaru na obradu, čime se u znatnoj meri štedi

vreme i novac.

Kao posebne oblike mobilnog poslovanja možemo još da napomenemo telemedicinu i telemetriju.

Telemedicina predstavlja primenu savremenih infomaciono-komunikacionih tehnologija u medicini sa ciljem da

se obezbedi medicinska pomoć i nega pojedincima na udaljenim lokacijama, kao i da se informacije sa tih

lokacija prenesu lekarima kako bi pacijentima mogli da pruže adekvatnu zaštitu. Najčešće se lekari nalaze u

urbanim područjima, a pacijenti na udaljenim, nepristupačnim mestima, bez zdravstvenih objekata u blizini.

Pacijenti mogu putem mobilnih uređaja da snime npr. fotografiju povređenog mesta ili preuzmu zapis sa nekog

mobilnog uređaja za dijagnostiku (ručni EKG aparat, merenje nivoa šećera u krvi, itd.) i da ove rezultate,

zajedno sa opisanim simptomima bolesti, proslede mobilnom mrežom do lekara koji im istim putem može

poslati savet kako da se dalje ponašaju.

Telemetrija je bežični prenos i prijem podataka sakupljenih pomoću udaljenih senzora. Mnoge kompanije u

oblasti transporta, naročito u SAD, su skupe satelitske sisteme za praćenje kamiona i vozila, zamenile sistemima

sa mobilnim uređajima sa GPS prijemnikom. Vrlo često se ovi uređaji povezuju sa mrežom senzora na samom

vozilu (koji mere najvažnije radne parametre vozila - npr. stanje motora, evenutalne neispravnosti, nivo goriva,

19

itd.), tako da vlasnik u realnom vremenu, putem mobilne mreže, dobija sve infomacije o lokaciji i brzini vozila,

kao i najvažnijim radnim parametrima.

S obzirom sa ubrzani razvoj svih aspekata mobilnog računarstva, očekuje se da će u skorijoj budućnosti mobilno

poslovanje u mnogim segmentima potisnuti elektronsko poslovanje primenom PC računara.

Najvažniji faktori koji utiču na razvoj mobilnog poslovanja su:

- Rasprostranjenost i popularnost mobilnih uređaja. Već je navedeno da u razvijenim zemljama broj

mobilnih uređaja je veći od broja stanovnika tj. da svaki stanovnik ima bar jedan mobilni telefon. U

bliskoj budućnosti će većina od njih imati pristup Internetu, što je osnova za razvoj mobilnog

poslovanja. Sa druge strane, mobilni uređaji su naročito popularni kod mlađih generacija, što ukazuje na

veliki potencijal i tržište u budućnosti, kada ovi sada mladi ljudi počnu da rade, zarađuju i troše.

- PC računari postaju sve manje potrebni. S obzirom da je broj mobilnih telefona daleko veći od broja PC

računara, i da većina njih ima mogućnost pristupa Internetu, sve češće će korisnici svoje potrebe moći da

zadovolje korišćenjem mobilnog uređaja umesto PC računara, tj. za određene oblasti i poslove PC

računari će biti sve manje potrebni.

- Ekonomska dostupnost. Cene mobilnih uređaja su u stalnom padu, što uz porast njihovih mogućnosti i

poboljšanje karakteristika, značajno doprinosi njihovoj popularnosti.

- Razvoj Interneta i bežičnih komunikacija. Sve brži razvoj Interneta i pre svega telekomunikacione

tehnologije odnosno sve bržih bežičnih mreža značajno doprinose razvoju mobilnog poslovanja i

njegovih novih aplikacija.

Mobilna trgovina (m-trgovina)

Jedan od najznačajnijih i najrazvijenijih segmenata mobilnog poslovanja je mobilna trgovina (m-commerce),

koja predstavlja bilo koji oblik transakcije, koja uključuje prenos vlasništva ili prava na korišćenje dobara ili

usluga, kao i sve druge aktivnosti koje su podrška trgovini, korišćenjem mobilnog uređaja i pristupom bežičnim

mrežama. U okviru mobilne trgovine, izdvojićemo nekoliko najznačajnijih segmenata.

Usluge finansijske prirode

Usluge finansijske prirode obuhvataju sve usluge u oblasti mobilnog bankarstva, mobilnog plaćanja, mobilnih

berzi i aukcija, itd.

Mobilno bankarstvo

Mobilno bankarstvo (m-banking) je jedan od najrazvijenijih servisa mobilnog poslovanja. Osim usluga koje već

nudi i elektronsko bankarstvo vezano za PC računare, m-bankarstvo uvodi i sasvim nove servise.

Sve više banaka, u svetu i u Srbiji, nudi svojim korsinicima brojne mogućnosti da putem mobilnih uređaja imaju

uvid u stanje na svojim računima ili da vrše različite transakcije odnosno plaćanja. Ovi servisi se mogu koristiti

kao automatski, kada banka periodično (nedeljno, mesečno) korisnicima šalje izveštaje o stanju na računu, ili

ad hoc, kada obaveštava korisnika o prilivu na račun, u trenutku kada je ova transakcija izvršena, ili po zahtevu,

kada korisnik upućuje banci zahtev za informacijom (npr. SMS porukom na određeni broj banke) ili šalje zahtev

za izvršenje transakcije. Informacije se najčešće šalju SMS-om ili e-mailom. Takođe, usluge mobilnog

bankarstva nisu na raspolaganju samo klijentima-pojedincima, već i kompanijama pa tako menadžer firme, koji

je na putu ili godišnjem odmoru, može jednostavno da prati tokove novca ili vrši transakcije.

20

SMS, kao vrlo popularan mobilni servis, npr. Banca Intesa u Srbiji koristi za obaveštavanje korisnika o stanju na

računu ili o eventualnim prilivima. Takođe, u nekim bankama je moguće aktivirati uslugu da se posle svakog

podizanja gotovine na bankomatu ili plaćanja karticom u trgovini, korisnik kartice dobije poruku o uspešno

izvršenoj transakciji ili da posle izvršene uplate na račun, klijent putem SMS-a dobije potvrdu o uplati, kao i

novo raspoloživo stanje. Na ovaj način se povećava i sigurnost, jer ukoliko je korisniku ukradena kreditna

kartica, on će prilikom njene prve nedozvoljene upotrebe dobiti obaveštenje i moći će da je blokira.

Od aprila 2010, korisnicima DinaCard platnih kartica (domaća dinarska platna kartica Narodne banke Srbije) na

raspolaganju je usluga prenosa novca pomoću mobilnog telefona. Ta usluga omogućava fizičkim licima da preko

svojih mobilnih telefona, slanjem samo jedne SMS poruke, izvrše prenos novca s jednog računa na drugi, pri

čemu je potrebno da su oba računa (račun nalogodavca i račun primaoca novca) vezana za DinaCard karticu.

Usluga je za sada dostupnа korisnicima Mobilne telefonije Srbije. Ukoliko korisnik DinaCard kartice želi da

koristi uslugu Prenos novca putem mobilnog telefona, tj. da na taj način pošalje novac, jedino što je potrebno da

uradi jeste da se za ovu uslugu registruje kod svoje banke. Limiti za ove transakcije su 5.000 dinara na dnevnom

i 20.000 dinara na mesečnom nivou. Novac se može slati na bilo koji račun koji je vezan za DinaCard platnu

karticu, nezavisno od banke u kojoj primalac ima račun.

Takođe, klijenti od banke putem SMS-a dobijaju i druga obaveštenja, npr. da im kartica ističe i i gde i kada da se

jave za novu, o novoj ponudi bankarskih proizvoda, akcijama, itd.

Drugi servis koji se može koristiti sa mobilnog uređaja je govorni automat. Korisnik pozivom na određeni broj

banke dobija govorni automat, koji mu nudi različite opcije, a korisnik izbor vrši pritiskom na određeni taster

svog mobilnog telefona, sve dok ne dođe do željene informacije. Na ovaj način korisnik može dobiti pregled

stanja, prometa i transakcija na svojim računima, ali i saznati više o uslovima poslovanja i ponudi banke, ili

savet za rešavanje nekog tehničkog problema vezanog za korišćenje usluga e- i m-bankarstva.

Razvojem mobilnog interneta poslednjih godina sve više banaka nudi, osim uvida u stanje, i opciju transakcija,

odnosno plaćanja računa, prenosa sredstava sa jednog računa na drugi, kupoprodaje deviza, itd. Mogućnost

transfera novca zahteva viši nivo sigurnosti, a ova usluga se vrši korišćenjem ili sajta banke prilagođenog

mobilnim uređajima ili instalacijom posebnog softvera-aplikacije na mobilni uređaj koja direktno kontaktira

servere banke.

Neke od najvažnijih prednosti mobilnog bankarstva je:

- Mobilnost – Klijent ne zavisi od lokacije, tj. može da koristi servise bez obzira gde se nalazi,

- Vremenska dostupnost – Servisi mobilnog bankarstva su najčešće neprekidno dostupni, 24 časa dnevno,

7 dana u nedelji,

- Ušteda – Osim što štedi novac (transakcije obavljene elektronskim putem obično su nekoliko puta

jeftinije od transakcija izvršenih na šalteru banke), klijent štedi i vreme jer ne mora da ide do banke, traži

mesto za parkiranje, čeka u redu, ...

- Jednostavnost – S obzirom na otežan unos podataka kod većine mobilnih uređaja, aplikacije su

napravljene tako da omogućavaju jednostavno korišćenje, sa minimalnim unosom informacija, često i

lakše nego kod e-bankarstva,

- Uvid u stanje – Klijent u svakom trenutku ima uvid u stanje na svojim računima, kao i stanje poslatih

naloga,

- Sigurnost – Iako je sigurnost u ranim fazama m-bankarstva bio jedan od najvećih problema i

ograničenja, razvojem savremenih metoda enkripcije i karakteristika mobilih uređaja, postignut je isti

nivo sigurnosti kao i kod e-bankarstva sa PC računarima.

21

Mobilno plaćanje

Kao što je u prethodnom delu navedeno, savremeni sistemi mobilnog bankarstva omogućaju da korisnik sa svog

mobilnog uređaja vrši najraznovrsnija plaćanja, počev od plaćanja malih vrednosti (do nekoliko evra, za npr.

kupovinu multimedijalnih sadržaja na internetu – muzike, igrice, sličica za ekran ili zvukovi zvonjenja za

telefon, plaćanje parkinga, itd.), preko plaćanja redovnih mesečnih obaveza (struja, voda, telefon, itd.), do

plaćanja računa za proizvoljne usluge i robu.

U Frankfurtu u Nemačkoj taksi usluga može da se plati pomoću mobilnog telefona. U našoj zemlji, najčešće

putem SMS poruka, možete da učestvujete u raznim glasanjima i nagradnim igrama.

Mnoge banke u Srbiji (npr. Vojvođanska banka) omogućavaju svojim korisnicima da dopune kredit na pre-paid

mobilnim brojevima putem SMS-a. Ugovorom sa bankom se vezuje pretplatnički broj telefona sa brojem

tekućeg računa. Korisnik može slanjem SMS poruke na poznati broj servisa, uz dodatnu autorizaciju

korisničkom šifrom, da dopuni kredit na svom ili bilo kom drugom broju (u poruci se naznačava željeni iznos

dopune i eventualno broj telefona, ukoliko se dopuna vrši za drugu osobu). S obzirom na niže troškove ovakve

transakcije i u cilju stimulisanja elektronskih oblika plaćanja, korisnik obično dobija i dodatnih 10% kredita.

Poznato je da se u svim većim mestima u Srbiji parking može platiti SMS-om. Korisnik šalje SMS poruku sa

registarskim brojem vozila na broj predviđen za zonu u kojoj je vozilo parkirano i zatim dobija potvrdu o

uspešno izvršenom plaćanju i vremenu do kada važi. Iznos se automatski umanjuje sa preostalog kredita (za pre-

paid korsnike) ili dodaje na račun (za post-paid korisnike). Pet minuta pre isteka plaćenog parkiranja, korisnik

dobija novu SMS poruku sa obaveštenjem da parkiranje uskoro ističe.

Od marta 2010. godine, korisnici DinaCard kartica mogu da putem SMS poruke, bez provizije, plate račun za

fiksni telefon. Zahvaljujući ovoj usluzi koju je omogućio Telekom Srbije, korisnik DinaCard kartice može da

putem mobilnog telefona, bez dodatnih troškova, izvrši plaćanje mesečnog računa za usluge fiksne telefonije na

bilo kom mestu i u bilo koje vreme. Prednost ovakvog načina plaćanja računa je to što se račun može platiti čak i

kada je korisnik u romingu, a sama procedura plaćanja je izuzetno jednostavna. Korisnik, naime, šalje SMS sa

sadržajem: TEL brojtelefona (npr. TEL 0112345678) na predviđeni broj 8686, a svaka transakcija se potvrđuje

tajnom šifrom. Za korišćenje usluge plaćanja mesečnog računa SMS porukom za fiksni telefon korisnici treba da

se registruju u banci koja je izdala njihovu DinaCard karticu. Pored plaćanja računa za fiksni telefon, plaćanja

postpejd računa za mobilni telefon i dopune pripaid kredita, registrovanim korisnicima DinaCard kartice koji su

ujedno i korisnici mreže Mobilne telefonije Srbije omogućeno je da SMS porukom plate i račune za Open

ADSL, Open IPTV i Web.

Razne kompanije trenutno razvijaju tehnologiju mobilnog novčanika (Mobile Wallet), koja korisnicima kreditnih

kartica omogućava da mnogo brže obave kupovinu i plaćanje putem mobilnih uređaja. Na primer, aplikacija

mobilni novčanik kompanije Nokia čuva informacije (kao što je broj kreditne kartice i osnovni podaci o

vlasniku) u Nokia mobilnom telefonu klijenta koje koristi za mobilne uplate. Korisnici mogu da koriste te

informacije da ubrzaju unos podataka pri kupovini i da autentifikuju transakcije tako što će ih digitalno potpisati.

Mobilne berze i aukcije

Mobilni uređaji su našli svoju primenu i u berzanskom poslovanju i trgovini na aukcijama. U razvijenim

zemljama moguće se, osim dobijanja informacija o stanju akcija na berzi, u realnom vremenu, svojim brokerima

ispostavljati i naloge za kupovinu i prodaju.

Beogradska berza ima dva razvijena servisa za mobilne uređaje: SMS servis i WAP servis. Korišćenje SMS

servisa se zasniva na slanju SMS poruke sa šifrom hartije od vrednosti (akcije ili obveznice) od interesa, a u roku

od par sekundi sistem vraća SMS poruku sa informacijom o trenutnoj ceni, ponudi i tražnji ove hartije na berzi.

WAP servis (wap.belex.info) je usluga koja korisniku čiji mobilni uređaj ima mogućnost pristupa Internetu

omogućava da u realnom vremenu prati trgovačku tablu tj. cene, ponudu i potražnju svih njemu interesantnih

22

hartija od vrednosti, u toku trgovanja. Oba ova servisa se naplaćuju. S obzirom na naše zakonodavstvo i pravila

rada Beogradske berze, trgovanje na berzi je moguće jedino preko posrednika-članova berze, najčešće

brokerskih kuća. Međutim, u toku je razvoj aplikacija koje je omogućiti da korisnici na svom računaru ili

mobilnom uređaju samostalno pripreme nalog za kupovinu ili prodaju akcija i da ga u elektronskom obliku

proslede svom brokeru, koji ga, posle osnovne kontrole, direktno prosleđuje na berzu.

Aukcije su oblik trgovanja kod koga se cena proizvoda utvrđuje nadmetanjem zainteresovanih kupaca. U

prošlosti je, da bi učestvovao na aukciji, korisnik morao da bude prisutan u tačno određeno vreme i na tačno

određenom mestu, predviđenom za aukciju. Razvojem mobilne tehnologije, zainteresovani kupac sada može sa

bilo koje lokacije u svetu da aktivno prati i učestvuje u nadmetanju tj. aukciji. Poznati svetski sajt za elektronsku

trgovinu i aukcije ebay.com ima i svoju mobilnu varijantu odnosno portal za trgovinu i aukcije putem mobilnih

uređaja (http://m.ebay.com).

Pristup informacijama

Jedna od najvažnijih primena mobilnih uređaja je brz i efikasan pristup najraznovrsnijim informacijama, putem

SMS-a. mobilnog e-maila ili Interneta. Danas je lako pronaći i prijaviti se za veliki broj informativnih servisa:

najnovije vesti, vremenska prognoza, sportski rezulati, zvanična kursna lista, podaci o saobraćaju, itd.

Informacije se vrlo često distribuiraju putem mobilnih i glasovnih portala.

Mobilni portal je veb sajt prilagođen prikazu na mobilnim uređajima, koji sadrži niz korisnih informacija.

Obično svaki mobilni operater ima svoj mobilni portal (u našoj zemlji Telekom (MTS) – wap.mondo.rs, Telenor

– wap.telenor.rs, VIP Mobile – mobile.vipmobile.rs), na kome svojim korisnicima osim najvažnijih vesti nudi i

ponudu svojih usluga, razna podešavanja za mobilne telefone ili mogućnost kupovine i preuzimanja nekog

zabavnog sadržaja (npr. muzike). Osim mobilnih operatera, i druge kompanije, svesne potencijala ovog oblika

prisustva na tržištu, prave svoje mobilne informativne portale (Radio i televizija B92 – www.b92.net/mobilni/,

Tanjug – wap.tanjug.rs, itd.).

Govorni (glasovni) portal je servis koji je izvorno nastao za potrebe fiksne telefonije, gde se i danas najčešće

koristi. U svetu postoje dva načina rada ovih govornih automata. Prema prvom, savremenijem, pozivom na

određeni broj servisa korisnik postavlja pitanje, a u pozadini inteligentni sistem prepoznaje pitanje i glasom se

korisniku saopštava tražena informacija. Drugi način je da se korisniku nakon poziva glasom nudi meni, a on

pritiskom na određeni taster na telefonu vrši izbor, sve dok ne dobije traženu informaciju. Ovaj servis se vrlo

često primenjuje kod autoprevoznika ili aviokompanija, za informacije o redu letenja odnosno redu vožnje

autobusa.

Mobilni marketing

Ova vrsta poslovanja je do sada bila relativno nerazvijena, ali je poslednjih godina u usponu. Postoje različite

strategije i načini reklamiranja proizvoda ili usluga putem mobilnih uređaja, ali dva najčešće korišćena načina su

SMS porukama ili veb sajtom prilagođenim mobilnim uređajima. Korisnik može da se prijavi na listu

kompanije, i da zatim putem SMS-a dobija informacije o svim novim proizvodima ili uslugama koje kompanija

nudi, promotivnim akcijama, popustima, itd.

Poznato je da je danas gotovo nezamislivo da čak i manja kompanija nema svoju internet prezentaciju, na kojoj

su date najvažnije informacije o samoj kompaniji i njenom proizvodnom programu, kao i mogućnost kontakta.

Sajtovi optimizovani za pregled na PC računarima retko su pregledni i na mobilnim uređajima. Zato je

neophodno napraviti novi sajt, prilagođen mobilnim uređajima, vodeći računa o njihovim ograničenjima, pre

svega veličini ekrana. Na internetu je čak definisan domen .mobi, za sajtove prilagođene mobilnim uređajima

(npr. www.gradjevinarstvo.mobi).

23

Servisi bazirani na lokaciji

Iako se većina servisa baziranih na lokaciji po tipu može svrstati u neku od već definisanih kategorija, izdvajamo

ih u posebnu, pre svega zbog toga što su oni specifični samo za mobilne uređaje, dok je većina već navedenih

servisa preuzeta od e-poslovanja PC računarima i prilagođena mobilnim uređajima. Već je ranije objašnjeno da

danas većina pametnih telefona dolazi sa integrisanim GPS prijemnikom, koji omogućava precizno određivanje

lokacije korisnika. I u slučaju da mobilni uređaj nema GPS prijemnik, na osnovu bazne stanice na koju je

korisnik, kao njemu najbližu, trenutno prijavljen, moguće je približno odrediti njegovu lokaciju.

Poznavanje lokacije korisnika otvara niz novih mogućnosti njegovog informisanja i pružanja usluga i

informacija vezanih za određenu lokaciju. Tako na primer, korisnik može da dobije vremensku prognozu za

mesto u kome se trenutno nalazi, ili spisak restorana i hotela u tom gradu ili najbliže taksi stanice, rentacar

agencije, parkinga ili bolnice. Takođe, može dobiti informacije o zastojima u saobraćaju u svojoj okolini i da ih

na taj način izbegne. U servise bazirane na lokaciji spada i deo marketinga baziranog na lokaciji, kod koga

korisnik dobija reklamnu ponudu i informacije za njemu najbližih prodavnica, restorana ili hotela kompanije.