www.ratkoviceve.bijelopolje.co.me

Alen Bešić

HRONIKA SITNICA

(izabrane pjesme)

Bijelo Polje, 2014.

I

Tamo gdje me nema, zapravo

9

U FILIGRANU REZ

Sasvim dovoljan, u filigranu,rezvazdušastim svojim pitanjem,od uha do uha,zasiječeš mi.

Duneš mjesto upitnikai već mi je glavaneodlučna:prsima,niz ramena biili, prosto, zemlji?

Jezik bi još da utnešu procijep tajšto grozovitom pantomimomodgovor ti zbori.

10

SMISLIŠ

Smisliš zdjeluod šakau zdjelu glavupa piljiš

smisliš slamku-zamkuod riječi iposrčešmozakkô kristaltečni

ostaneklupčepodsmrekom

11

IMELA

Bestrasno nebo avgusta nepogrešivoti otvara već zacijeljene stigme.Tali volju.Stećci uspravljeni u tvojoj krvilelujaju kao polje suncokretana vjetru.

Sanjaš da si vatrostalan.Da si kaktus, zasađen u nekomunutrašnjem dvorištu, čija sjenka varljivo premjerava sate po crvenoj prašini.

Ali jedno samoniklo sjećanje bakrena je žila u krtoj leguri ljeta. Ta uporna uspomena –vatrena imelana granama ovog dana.

12

NOTTURNO, NON FINITO

Il me semble que je seraistoujours bien la ou ne suis pa...

Bodler

Izbrisaću naša rukovanja,koja su umoran bedem. Nemamdovoljno ostrašćenosti, ni izgovora, da budem vrstan varvarin. Ne rušim.(Iako Jezik nije moj.Tek, čiji je?)Ne igram u okrilju aure od mraza.Ne dišem za vratom.Na fotografijamaćeš me odmah zapaziti: onaj što bludi van okvira.Tamo gdje me nema, zapravo...

13

OKSIMORON

Daliboru Krnetiću

Na Medijalu samnabijen kao naražanj, pospan,onako usput uza zidprislonjen.

Prvomajski uranak, Agnec,i kako već sve to ide...

Svaka je granicatopao, primamljiv Krst.

Spuzati na tu crtuprituljenu,nauznak;jednom rukom posegnutiZapad,drugomIstok milovati.

Pitati se: da li jebiti Balkanac neminovnoi androgin biti,

ili se tokroz oksimoronostvarujem?

14

ZALOGAJ

Iz Lao Cea pokušavam(kao nekoć Hrabal)po rečenicu dnevnoprogutati.

Svečano muljanje po ustima,(ne gristi!) –od nepca kreneomekšanje.

Jezik se prolije.Gospode, ecco curare!

Samo konje, umrtvljen,neke što se griskaju za vratovečujem, ipropinjanja.

Kroz krv pojmim:roditi, ali ne posjedovati...voditi, ali ne sputavati...

Ponavljam.

15

ARS POETICA

Saši Jelenkoviću, odgovor na tihu poslanicu

Treba otputovati. Zbog poroznosti, čežnje, ranjivosti. Da bi se mogli pisati dnevnici, dokumentovati kolebanje. Daškom mente prepričati tjeskobnu nutrinu amfora zapečaćenih voskom i školjkama na dnu Mediterana.Uglavnom birati poraz kao utočište i učiti ćutati o tome. Ulovljen u mrežu meridijana, fanatični sakupljač prizora nestvarnih kao slatko od ruža, oporih kao trnjine. Treba pristati na sebe, imati strpljenja. I opstajatiu vakuumu od pogleda do slova.

16

U SAVRŠENOM REDU POZNATE SOBE

Pred odlazak, u savršenom redu poznate sobe,praviš nered. Privid nereda.Nenaviknutom oku te pukotine ne govore ništa.

Nakrivljuješ profil na zidu. Lice zagledano uvijek u drugog. Mimo tebe.

Na polici izmiješaš prozu i poeziju.(Ovog puta, žuti hrbat Karverovih Pesama umetnut između tomova Prusta.)

Nož za papir uronjen u nerazrezan tabak, u nedočitano.Olovka zaoštrena dopola.

Talismani su posijani. Ostavljeni tragovi. Kad se vratiš (ili probudiš), oni će biti jedine udicekojima ćeš moći da se zakačiš za krhki procijep između onoga što si bio i onoga što ćeš biti.Za tanušno sada onog što jesi.

17

IZGNANI U OVU SOBU

Kroz spuštene žaluzine sunčani mačevi prosijecaju prašnjavu tamu. Na podu se razlivaju u rane od svjetla.Razgovaramo.

Govor se naš (koji nije puka igra) između blještavih oštrica provlači. Izgnani u ovu sobuzatežemo zamke. Naša mala odsustva nikog više ne uzbuđuju.

Nutkamo se riječima, čas kao da su gnjecavi ratluci, čas dostojinstvom ozareni poput vasilejā što sa fresakasvoje zadužbine na dlanu nude.

Zidanice na pijesku gradeći,kao kukavičije jaje, u poeziju nadu polažemo.

18

USITNJENO JE MOJE VRIJEME, KAPRIČO

Usitnjeno je moje vrijeme. Svaka sekunda skriva okean. Sada, postojim za odustajanja. I nedorečenost. Sve što znam znam iz knjiga. U oaze plemenite prazninepohranjujem urne sa pepelom mnogih svojih ja.

Proći će nebo i zemlja, ali prolaze iriječi. Poezija – pismo nepovratno. Poneka slika, kao pelud na prstima, ostaje. U njoj, katkad, alhemiju meda otkrivam:

kamene terase i maslinjaci po jadranskim otocima;frutti di mare, bokal bevande i paški sir u konobi u Komiži;borove iglice na mladoj koži vrganja iz bosanskih šuma mog djetinjstva; djevojka što miluje zaspalu mačkuna stepeništu puste vile u nekoj od uličica starog dijela grada Rodosa.

Hronika sitnica.Dovoljna za čitav jedan život.

Apokrifi, ozarenja

21

ORPHEUS

U predzorjeutopli muzika,kao himen da se rasprede.

I kune nahrupe odasvud,postanu minđuše, ordenje –zagrljaj mahovinast.

Tanka mu krv odnemušti se.

Uz obalu rijeke,joveu grivu ùšiju raspuštenu(kao psovku)urušivog tog Voajerašto tuli ikom ruke iz ramenācure.

22

EMPEDOKLE

Zamre vjetar i agave nekehiperborejske potamne.

Dva su rođenja potrebna, barem dvije smrti.

Suočenje.

Iz bronzanog koraka u let, u mnoštvo, očišćen.

I dušom promineš u sandalu,

u priču.

23

GAMBIT URIJE HETEJINA

2 Sam 11–12

Gasnu opsadne vatre, u polju, oko grada,dok se žene u dalekoj prestonici miju. Pod pepelom još samo apokrifi tinjaju. (Budući požari, ili blagodet tihih ozarenja?) Ne kanon, u kom gubitak je svih drugih istina.

Uskoro, ako je računica tačna, oduzeću sebe odSvijetae da bi istorija dostigla punoću zrelognara. Prvi put zaista Izabran. Hetejin Urija.

O, ne primaj to tolikok srcu, Davide. Mač proždire sad ovoga sad onoga. Neko će shvatiti, jednom, ovajhetejski gambit.

Vitsaveja, moj gizdavi, drveni konj, prepune utrobe, unutar zidina korača.

24

ANTIKLO

Odiseja, IV, 271–289

strah je odavno rastvorio stvarnost i klepsidre su zamrle tišinu nagriza tek trpki miris usire-nog muškog sjemena i krvi skorene na oružju u košmar ove šuplje zasjede zariva se oštrica proročanstva dovoljna da raspori trbuh iz koga bi se naša sljubljena tijela prosula kao crijeva po prašini krik kome srećom samo mi vjerujemo lebdim u bijelim tminama kao u materici vrtlo-že se paslike i obris jednog peplosa meko skli-zne na pod kupatila od naših zaboravljenih ime-na neki eolski glas sklapa mozaike podrhtavaju prikaze lišene mesa i duh bi potekao kroz jelo-vinu o tvoje gvozdeno srce koje me okiva i zara-nja u još dublji san zašto boginja kasni zašto su ljubav i smrt blizanci zašto će kobila oždrije-biti i mrtvorođenče zašto mora pasti grad zašto

25

TERSIT

Znam,i Omiru će, jednom, gnusno biti u heksametar da me ispne.Ne trpi me pean.

Zlato su i krv sjedinjeni u cvjetanju masnica od Ulisova skiptra.Reći će – Kukavičluk! – za sladost bola po udima mojim.Mazohizam! – tumačiće pozniji.

Ne dosežu.Zanos je to Histriona što, poliven smijehom, gomilu ništi iruši heroje.

26

ODISEJ I OSTRVO SIRENA

Podne u ultramarinu.Sunce ispija srž nagih kostiju na obali. Bonaca,more je neki nauljio bog. I Grk vezan za katarku.

U slijepom ritmu pljuskaju vesla i čuje se škripa užadi, drveta, zuba. Ošinu gakomad vrele psovke matroza kom rascvjetao se žulj. Zveckaju alke poklanih Trojanaca oko Eurilohova vrata. Kašalj. Skaredni napjevi što odgone strah. Parimed mrmlja gatku da Keru umilostivi...

A Sirene? Muzika neizreciva? Umilni pjev?

Po savjetu volšebnice Kirke, mekim voskom brižljivooblijepio je on uho svakom mornaru, ali je zaboravio usta im zatisnuti.

Krhotine tolikih riječina palubi, u njemu, u blještavoj modrini.

Taj vrtlog što bruji je jaspis, dični Odiseju. Čuvaj ga. Sirene su nijeme.Govor je kristal u kom pulsiraju začela. I slamka spasa.

Gradovi i odsustva

29

NA OBALI KANAGAVE

Galebovi, ti prehlađeni evnusi,uzvitlani nad purpurnimtalasom. Baš kao na jednojslici Hokusaija. (Kod njega sumore i Fudžijama isto –uzavreli indigo opervažen čipkom.)Galebovi, kamikaze u brišućem letu.Haiku zaigran na dlanovima boga...

Na obali Kanagaveuzalud sam tražio pogodnumetaforu.

Ponekad mislim da u tome i jeste sve: dok sunceizlazi, više od jednog imenaimati.

30

KAD ULICE ALEKSANDRIJE

za Đorđa Despićakoji ne vjeruje u smrtna Tasosu

Kad ulice Aleksandrijeopuste,prozračni prsti duhova-bibliotekarāprebiraju kroz mirijadevazdušastih svitakai maglu što miriše na pergament.Pristupa mi jedan od njih, kir Konstantin K.Jedva čujna uobliči se riječ:θάνατος,Ne znam šta znači.Djeluje toplo, kao umiru(ju)ćamantra.O, pobožno je sricati sve dosvitanja.Dočekati s njom prvogprolaznika, matroza, turistu.Pozdraviti ga naklonom glave i posvećeno prosloviti:θάνατος, κύριε...Ne čekati odgovor, značenje.Zamaći za ugao.Otploviti iz Aleksandrije.

31

LONDON

...Osim tih sećanja iz prošlosti, ništa novo ne doživljuje u parku, nego sedi i samo posmatra ta dva pelikana na vodi koji su skoro nepomični...

Miloš Crnjanski, Roman o Londonu

Ispod prignječenog nebajezik je moj prazna čaura leptira.Kao kad gore knjige, i u vazduhse uznose u crnim pahuljama, malimodzemljenim ostrvima od par oprljenih riječi,užarenih oreola i aurā od puhora –osipa se sjećanje.Pogled, oslobođen, u tihim meandrimapo stvarima plazi. Kandžicama bi svojimda prodre u tvar.Duboko ispod kore jedan god topolepamti blago milovanje ruke. Nehoticezatočena u predanju jata, ikona, vitka i prozračna,u zjenicama pelikana se rumeni. Kao u zavičaju krv.Mjesec se, valjda, osim u pjesmi,negdje i iza ovog uvelogsvoda, još uvijek srebri.Od tuđe sudbine ispreo samsavršenu mjeru svoje čežnje, svilenu kukuljicušto grli prazninu i sanja o davnompreobraženju.

London, St James Park, jun 2004.

32

ARKADIJA

…u povratku iz Eufemije,grada u kome serazmenjuju uspomene na svaku dugodnevicui na svaku ravnodnevicu...

Italo Kalvino, Nevidljivi gradovi

Ima grad Eufemija, na osamdeset milja u pravcuvjetra maestrala. Ima pijaca. Razmijenio sam svasvoja sjećanja, čitanja, snove za jednu uspomenu:

Bio grad. I trg sa katedralom.A onda ga stali ukrašavati.Ne-imari. Suhim fontanama,prašinom, bljeskom.Trg nije gledan ko zna koliko dugo.Zamišljan u tami. Očekivano je čudo.U zamrlom času poklonjen mu jepogled. (Umalo i život.) Izranja slika:

Sve je umekšano. Sivo.I ima jedan sat (klonuo,na katedrali) kao izcrtanog filma, ili,kao da Dali tumačivrijeme.Krajičkom oka nazirem stepenikna kom se blista jaje svijeta –raspuklo – Lotos. Ne pomjeram glavu.Sklapam oči i pomišljam:

33

Arkadija od osam latica.Uprkos svemu. Vrijeme čudā.Prisjećam se Da Vinčija:trebalo bi slikati načinom dima,grad-filigran,grad-paučinu,Sarajevo.

34

U MOJE UHO KAPLJE PROŠLOST

Vancouver, B. C. Tek nešto više od ljušture jednog imena. Nimalo grad. Oskudni dekor u kojipokušavam uklopiti izvor glasa sa druge stranetelefonske slušalice. Nemam mašte.Glas korodira nagrizan kristalima tuđeg jezika.I kasni djelić sekunde. Zbog ogromne udaljenostii vrtoglavih metamorfoza iz zvučne vibracijeu električni impuls itd. Nisam fizičar, pa me ne ushićuju te pretvorbe. Ali zadrška sasvim dovoljna da riječi otupe svoju oštricu ili prisnost koju su možda posjedovale, na izvoru.U moje uho kaplje prošlost. Pada mi na um samo rabljeno poređenje o zvijezdama koje, u stvari, vidimo u perfektu.Rekoh, nemam mašte.Pitanje „Šta sam ovdje?“ ili „...ostao sam isti...“ su fosilni ostaci ispaljeni u mikrofon. Daleko od očiju. Polako se talog bestjelesnih tonova nakuplja u rupicama slušalice. Do potpunog zagušenja.Prekidam vezu sa Vancouver-om, B. C., zbunjen.Pitijska zbrka uglavi i, svud po licu,paučina zamršenih odnosakoji su tražiliopravdanje oblik utočište.

35

BOSNAE, ULTIMA THULE, EQULIBRIUM

Večeras u mom rodnom gradu, u gracioznim piruetama, igraju pahulje. Prolaznici su treperavi oreoli od polarne svjetlosti. Plutaju po trotoarima kao papirni lampioni vodom na kineski praznik mrtvih. Svak sa svojim znakom. Ideogramom na mjestu srca.

U glasovima divljih pataka sa rijeke čujem no-stalgiju, zvuk praskanja smrznutih stabala, vidim ribe optočene ledom. Sibir nije daleko.

Zastajem na sredini mosta i u trenu, beskrajno kratkom, usnim tajnu ravnoteže: spokoj mjehura u libeli u savršenom zagrljaju poprečne skale.

Ali ovdje, u ovoj Posljednjoj Tuli, ravnoteža je i zaustavljeni dah snajperiste prije pucnja, na ivici limba koji se otvara između bezbrižnog dječijeg smijeha i njegovog izdisaja.

U mraku, sa pločnika, poput raspetog Agneca, besmisleno plamti nevještom rukom nacrtana ško-lica.

36

TRAKTAT O KRASU

…Ja pjevam prazninu kraških polja bez ljudi...Srečko Kosovel, „Praznina“

Neko je napisao da je april najokrutniji mjesec. Kras. Lijepi dječaci što umiru u dvadeset drugoj. Rembo, Kosovel. Odnosno, smrti nema. Samo pad u beskrajno plavo, ili se tiho naseliš u pismu.

Poneke knjige su nam bliže od ljudi. Na dalekoj mansardi, siguran sam da je već sve napisano. Ipak, pun povjerenja u opšta mjesta, krađu i prekrađu navoda, neminovnu anksioznost. (Prestar, u dva-deset četvrtoj. Vještina je znati umrijeti na vrije-me.) Posmatrajući Kras, međutim, svijet mi se čini praznim listom hartije. Nenaseljiv i obećavajući u isti mah.

Tek u odsustvu Grada spoznajem Grad. Pucanj sred tišine. April.

37

VENECIJA

...jer ovo je grad za oko; ostala čula suovde jedva primetna druga violina...

Josif Brodski, Vodeni žig

Sačuvao sam tek pregršt pastelnih snimaka: re-cimo, jedan feral što jedva tinja u magli. Vjerujem da je taj nestvarni graničnik iza koga počinje be-skonačnost, u stvari, kandilo za promrzlu dušu Josifa Brodskog. (Ona se već odavno, iz prenapu-čenog groblja San Mikele, prometnula u miris za-pletenih algi.)

Pitam se ko je izmješao hodnike, rotonde, ste-peništa i nije li Venecija Dedalov neostvareni san koji je jedanput pokušao odsanjati u utrobi Krita? Nedovoljni su ovdje klupko i hrabrost. Minotaur se krije u svakom ogledalu. Naročito u podne, kad ti se izgubi i sopstvena sjenka.

Potrebno je da otekne nešto vode iz zamućenih kanala. (Kaže Brodski da je voda slika vremena.) Da odrazi potavne. Tek tada okoštale slike sazru u jezik, i riječi (same od sebe) počnu da se krune po-put Betovenovog preludija Für Elise.

Raste Prvobitni Grad. Uvijek drugačiji. Uvijek izvan imena.

38

VIS, PROZAIDA

za Bojanu Stojanović Pantović

U gradu prepunom napuštenih kasarni, zaumno uskih ulica kroz koje se hoda bočno i jedne kule bez vrata, zatvorene u samu sebe, nalik na kinesku kutiju ili dom čovjeka (iz Borhesovog sna) nad čijim tekstom te obuzima vrtoglavica kao spram napo-rednih ogledala koja se odražavaju do u beskraj

U gradu maškara, gdje u licu mlade opatice, koja ti sa Marijinim osmijehom otključava zapuštenu crkvu i poziva na razgledanje ili molitvu, prepo-znaješ nudistkinju, čiju si bronzanu put, ulaštenu maslinovim uljem, koliko juče, satima posmatrao kroz usijani dvogled, sakriven u makiji, dok ti je sunce svrdlalo rupu u tjemenu

U gradu neprekidne sijeste, provaljenih podova, oronulih fasada ukrašenih grbovima zatrtih poro-dica i ulomcima latinskih natpisa, Nihil potest homo intelligere sine phantasmate,1 recimo

U gradu koji je tek ovlašni ožiljak uklesan u vre-menu, nadomak septembra, u agoniji cvjetaju aga-ve. Poput lososa, prvi i posljednji put. Njihovi me-snati listovi, raskošno istetovirani opscenim slika-ma, imenima, stihovima, suše se i preobražavaju u

1 „Čovjek ništa ne može da razumije bez slika“ (Sv. Toma Akvinski).

39

pergamente ispisane hirovitim arabeskama, kine-skim ideogramima ili simbolima sanskrita

Samo im se otpali plodovi, ta uskladištena sje-ćanja, gurani vjetrom, lagano kotrljaju u more.

40

NA PADINAMA KOKUBUJAME

Zanesen drevnom pričom o idealnom pejzažu, u kome se možeš izgubiti i gdje ti se misli zgušnja-vaju oko prizora, mahnito, kao leptirice oko pla-mena, dok ne sagore do posljednje, uspinjao sam tijelo na nepristupačne urvine, vidikovce, brda. Pretraživao horizont.

Nad Kornatima sam, u raznoćje, zajedno sa ljilj-cima, gubio obrise u nebu boje terakote, što se sa svakim narednim odjekom nevidljivog zvona, koje je zvalo na večernje, već iz pogleda pretakalo u us-pomenu.

Sjedio sam na beskičmenim dinama u pustinji Maroka, i kroz podrhtavanje najfinijih velova jare, pratio arabeske koje je po pijesku, iznutra, roneći ispod same površine, ispisivalo gipko zmijsko vre-teno. Moj pratilac, sa kojim sam se sporazumijevao rukama i posnim osmjesima, objasnio mi je da se to, u stvari, posvećenim očima objavljuje jedno od nebrojenih božijih imena.

U bambusovim nasadima oko Bramaputre uči-nilo mi se da sam se prepoznao u zlatnim zjenica-ma tigra, ili je to bilo tek treperenje lišća koje je zaigralo sanjajući monsun? Išao sam još dalje nа istok i do besvijesti vrtio obredne valjke po mana-stirima Tibeta, misleći da će znakovi ugraviranih mantri, poput žrvnja, samljeti Grad u meni.

41

Sve dok se jednog pramaljeća, na padinama Kokubujame, opijen azalejama u cvatu, slučajno ne zagledah u sedefasti trag što je na svelome listu ostao iza puža – tu osušenu suzu, taj putopis – i bez glasa nestadoh u viru haikua, usisan u sliku iz koje nema povratka.

Ako te sada i posmatram iza ovih pismena, to više nisam ja, nego tvoj vlastiti pogled sa druge strane ogledala.

42

POVRATAK

po Nemanji Mitroviću

Zbijeni oko planinske vatre, sa licima kao štito-vima isturenim po samom obodu kolebljive svje-tlosti, žednih ušiju, lovci dimom smude priče o povratku. Svud naokolo bijele piramide unutar kojih nevidljivo tinja zelenilo borova. Po klancima kroz koje su projahali djevičanski snijeg zameo je tragove. Hrtovi im cvile i grizu vlastite repove, pr-stenujući zajednički strah.

Od riječi što ih kali plamen iznova zidaju svoje domove i, poput feniksa, ispred njihovih užarenih očiju rađa se Grad satkan od prošlosti i budućnosti, željenog i mogućeg, laži i istine. U njegovim vele-lepnim parkovima, ispod vječitog sunca juga, umorni ždralovi zakopavaju vitke vratove pod kri-la, pretvarajući se u žbunove od perja u čijim jez-grima seizmograf srca nepogrješivo ispisuje krivu-lju seobe, a snove im plave jata lososa iz kristalnih brzaka sjevera. Pod kupolama hramova, uzneseno na povjesmu tamjana, pojanje sveštenika otvara oči anđela, koji se otkidaju sa zidova i, bespolni, lebde ulicama nad djetinjim glavama. Propinjući se preko rijeke, mostovi od kamena, pjene, pogledā prišivaju obale i razmiču nebo. Žene čiste ribu odmjerenim pokretima i bijeli čaršavi lelujaju na konopcu za sušenje, milovani prstima vjetra. Puni blagosti, kao

43

da uspavljuju novorođenčad, pekari polažu vekne hljeba u peć. U čaši vina, na stolu, svitanje raspaljuje ametiste. A kurtizane, sa udovima od mermera, po sobama obloženim gusto tkanim tapiserijama (što upijaju svaku tajnu, vezujući je u novi čvor), utrljava-ju u kožu ulje lavande, kako bi iz svakog zagrljaja iskliznule neoskvrnute i još poželjnije.

Produbljujući slike i uskrsavajući kulise mjesta sa kog je započelo njihovo tegobno lutanje, lovci odapinju plamene strele u svoj zaborav. Zaneseni, i ne slute da se to zauvijek opraštaju od Grada koji je već odavno tek oprljeni skelet čije rasute kosti nezaustavljivo zatrpava pijesak pustinje, brišući mu granice, zastirući ime, oduzimajući oblik.

44

MARAKEŠ

Nijedno ogledalo ne postade gvožđe opet;Ni hljeb žito;Ni zrelo grožđe zeleni plod.Sazrij i budi siguran od promjene na gore.Postani svjetlost.

Mevlana Dželaludin Rumi

U ovom arhipelagu od šarenih ćilima, ruke ma-rakeških žena, oslikane kanom, igraju kroz košare sa bamijama, mirtom, cimetom.

Limun raste, na dlanu, iz crvenog stabla. Oko prstiju plete se bršljan. Spirale skrivaju drevne ber-berske basme. Rubaijom uokviren nokat. Šadrvan iz hladovitog dvorišta sufijske tekije pršće sa zglav-ka tamnopute djevojke.

Linija života jedne staramajke (od koje si upravo kupio pregršt suvih smokava – pregršt njenih mi-nijaturnih lica) ukazuje se ispod hrpe sitniša što ti pruža. Uzevši novčiće, shvataš da te iz njene šake netremice gleda oko Boga, uplakano od susama. Brzo trpaš kovanice u džep i zaranjaš u gužvu. Ali znaš da je već kasno i da si pročitan.

Lančane implozije muklo odjekuju u tebi. Sku-pljaš se, kao kad se ogrlica, naglo raskinuta, u filmu puštenom unazad, sastavi bez rane i zveka perli po mermernom podu umine na mah. Dok padaš, u zanosu, u pijesak Marakeša, zaboravljaš jesenji po-kolj vrijesa na brdima oko škotskih jezera, čili iz

45

tebe jezik. Ostajete sami, Bog i Ti – današnji, bezi-meni, nepovratni.

Ruke marakeških žena, oslikane kanom, prima-ju te i uljuljkuju poput djeteta.

Minaret jedne mošeje u plamenu rasjeca crno sunce napola.

46

LINDOS, POST SCRIPTUM

Ljeto se uzglobljuje u nekoliko post scriptuma:Stojimo na akropolju ponad grada. Na palimp-

sestu. (Svaki je novi bog tek potonji u nizu iščeza-vanja.) Vrisak cikada, izbezumljenih u sunčevoj orgiji, oblaže nam čula poput vela. T. se smiješi. Lindos je zaobljena dijadema, u lazuritu, koju svje-tlost kaligrafski progorjeva na njenoj mrežnjači. Sićušni skver skvrčen ispod krošnje stoljetnog hra-sta (možda, nekoć, Zevsov hram, Axis Mundi?) prepun je mravljih odraza turista, magaradi, taxi-vozila. Agora, uskraćena za dimenziju, na ekrani-ma oka. Na rubu vlažne slike, blago ispupčena, nijema vlas česme.

Vjerujući Pausaniji (koji napisa da je jedna jedi-na stvar čovjeku vrijedna koliko i sam život: da ljubav uspije!) upinjem se da preklopim prizor, i svjestan hibrisa, zakoračim licem u zabran iza zje-nica.

Rasporen na udvojenu grotesku izduženog nosa.T. milosrdno sklapa oči. „Zbog sunca“, kaže.

47

ILI ADAB O RIJEČIMA

Odbacio sam pero, čitam u pismu-zavještanju Jukia Mišime iz noći prije njegove senzacionalne smrti, pošto umirem kao ratnik, a ne kao književnik, želim da znak za mač ( – bu) bude uključen u moje budističko (posthumno) ime. Znak za pero ( – bun) ne treba da se pojavi.

Posmatram ova dva ideograma. Potonji je stati-čan, podsjeća na sto sa knjigom mastionicom svi-jećom, na lice pod šeširom bez očiju usta nosa, na raskršće, na zabranu, na kornjaču, na omču... Ima mnogo značenja, koja se šire kao krugovi na vodi dok ne obuhvate čitav svijet: pero, pisaljka, slovo, riječ, rečenica, pismo, znak, misao... Prvi je, među-tim, sav pokret, liči na kòsu, predstavlja uvijek ot-prilike isto: mač, nož, sječivo, oštrica... Pustim li mašti na volju, čini mi se kao da neka ruka prevrće sto i knjiga koja je do maločas neprikosnoveno sta-jala na njegovoj površini odlijeće u vazduh, rasklo-pivši se. Prvi je odgovor, drugi pitanje. Prvi je od-luka, drugi vječito kolebanje.

Ono što mi oduzima dah nije paradoksalna či-njenica da je Mišima svaku noć svog života, pa i ovu posljednju, proveo u svojoj sobi pišući, već to što je i konačni svjesni pokret koji je načinio joroido-šijem po svome izvajanom tijelu bilo, uprkos svemu, ispisivanje slova!

48

Oni malo upućeniji u tradiciju sepukua prepo-znaće u ideogramu strogo propisanu putanju po kojoj prekaljeni čelik mora da rasiječe utrobu ono-ga koji svoju čast (ili nepomirljivost sa svijetom) samo u dobrovoljnoj smrti može da sačuva.

Riječi su ponekad prebrze da dočaraju eone koji su potrebni da iz kapljica vode, što se požrtvovano strmoglavljuju sa pećinskih svodova, izrastu nadre-alne šume stalaktita i stalagmita, ili su pak prespo-re da uhvate trenutak u kom duša iskoračuje iz ti-jela, no postanu li nečijom sudbinom, može li im se ikada više izmaći?

II

Golo srce

Budi istinit! Budi istinit! Slobodno pokaži svetu, ako ne najgore što je u tebi, a ono neku crtu po kojoj se to najgore može zaklјučiti!

Natanijel Hotorn, Skerletno slovo

Ništa nije jadnije od istine izražene onako kako je bila mišlјena.

Valter Benjamin, Jednosmerna ulica

53

1.

podne

Paziš kome se pričaš i ko te svjedoči. Jer, sa svakom riječju što promine u druge manje teima. Slutiš kako se, u tami hladnih odaja, lјušte slova zaboravlјenog lјetopisa. Pohranjuješ slike kao sjeme egzotičnog bilјa, čekajući strplјivo iz herbarijuma da prolista. Utvarno sam, ispijaš orošenu čašu rizlinga, i pomišlјaš da prava poezija vjerovatno prebiva u jednostavnosti koju nikako da dosegneš: u nasušnoj očiglednosti kriške hlјeba na stolu, očaravajućoj običnosti zdjele maslina, neporecivoj toplini kamene klupe na koju polažeš dlan. Odjednom – podne. I zaista, kako ne zavidjeti oku na čistoj blagovijesti, na plavetnilu što rezbari konture zvonika u kom se opet sabira tišina? Jato golubova poput crnog sazviježđa u divlјoj spirali odmiče van pogleda, svijesti, pamćenja. I jedan se srebrni balon, ispušten od straha, otiskuje niz agoniju odjeka. Bezglasna, podrhtava sjenka sunčanog sata.

55

2.

silazak

Bezglasna, podrhtava sjenka sunčanog sata. Iskradaš se iz kuće, tjeran nečim zagonetnijim od nedostatka nadahnuća. Možda neizdrživim stidom, što te rasparčava kad god pomisliš da svoje pjesme dovikneš preko ulice prijatelјima. Ili nečim zemalјskijim, pukom glađu, recimo. Kao insekt ticalima, pogledom oprezno opipavaš svijet, ovlaš dodiruješ ravnodušni horizont. Na trenutak, zatvorivši kapiju za sobom, zaboravlјaš iscrplјeni obrazac po kom oskudno tkaš pismo: neko proteklo lјeto, zreli dan, ravnoteža elemenata, odsutno more čiji ti se modri atomi, naneseni lahoromkroz zastore vremena, u ritmu disanja rastvaraju u umu, ostavlјajući za sobom krte lјušture čežnje, oblutke nekoliko preživlјenih lјubavi, beskrvnu poeziju što žudi za suncem dragocjenih kasnih spoznaja. Silaziš na pusto žalo i, kao da prvi put to činiš,u dlanovima prevrćeš školјku, kušaš smokvu, izuvaš se.

57

3.

zlatni presjek

U dlanovima prevrćeš školјku, kušaš smokvu, izuvaš se. Ali već sivo, čamotno more briše tvoje tragove po pijesku, spira izlomlјenu kružnicu tih milimetarskih lutanja, od sobe do plaže, od pisma do tijela, od sebe do sebe. Od mene do tebe. Čempresi izgaraju u predvečerje Ivanjske noći. Bolni magareći rev potresa zamućene zvijezde, dok zamiru poslјednji damari svjetlosti. Plačeš na ovoj toliko poznatoj obali, ali ne zato što svijet možda izgleda mekši i prisniji obložen finom opnom suza, već zbog jednog stiha kojim ti se neko obratio prije nekoliko stolјeća i koji te danas konačno pronašao: Davno ti sam legao i dugo ti mi je ležati – kroz baršun mahovine prosijava epitaf sa okrnjenog stećka, plamti poslanica mrtvih, šapat iz kamena, glasovi bez slika. Čista si nepomičnost, ove prekratke noći, dok tragaš za zlatnim presjekom riječi koje neće poput zapalјene strijele zaparati tamno nebo, logikom nadigravši geometriju pada, nego korakom kornjače domiliti iz zaborava, iz sna, izroniti iz beskrajnog okeana vremena, i tiho se sklupčati u nečijem umornom srcu.

59

4.

antimarina I

„Tiho se sklupčati u nečijem umornom srcu“,zapisuješ i polako odmičeš lice od tog iskrivlјenogogledala. Rasplinjuje se tajna prepoznavanja i, kao plima, uz kičmu ti strasno mili praznina. Negdje izvan pisma, u svemu što je prećutano, slutiš, opet je neokrznuta ostala suština. Kraj otvorenog prozora miluješ busolu, dok sa televizora dopire huka valova, krici galebova, komešanje bluna. Nevičan plovidbi, odilјanju, vezivanju pomorskih uzlova, krivotvoritelј si zaludnih brodskih dnevnika. More je oko nas, ali je soba u nama, poput tromba-ubojice, misao ova vršlјa deltama tvoga krvotoka, ukleta olupina izgublјena u fjordovima ispod usijanih slјepoočnica. Pomahnitala je magnetna igla. U maglini, duž boka osjetiš dodir glečera. Da, iznutra se otvara kao vlas tanušna naprslina, kroz koju će slana voda u tebe da pokulјa. Pucketa parket iza tvojih leđa, to na prstima se prikrada svakodnevno ništa.

61

5.

iz tmine djetinjstva

Na prstima se prikrada svakodnevno ništa.Pješčanik na stolu je aritmično srce, u uskom grlu zakrivlјuje se vrijeme. Užasava te ideja o dvojniku, ogledala koja pamte odraze, rasipanje riječi. Mekim ludilom, svetom bolešću prilika nekih lomnih, u teškim jesenjim kaputima, utoplјenih u plave sutone, nisi bio blagosilјan; možda ponekad tek mutnim rojenjem zvuka ispod kože: tromim talasanjem heksametra (još ti jedino tu mreškanje rastoplјenog srebra Mediterana ima nekog smisla), ili šuplјim ehom psalmā, tih ambisa taštine i strepnje, što poput mrtvih ptica padaju na zemlјu. U vrtu, oko posudica sa mlijekom skuplјaju se zadihani ježevi. Iz tmine djetinjstva nepogrješivo izranjaju opilјci pjesme: ...van staze, puta... povazdan luta... i svrdlaju meso sa upornošću tupog harpuna. San o kući, povratku, postelјi pod panjem ili na panju. Na mjesečini, krtice izlaze iz humki, trepću zvjezdanim očima.

63

6.

uzmicanje

Krtice izlaze iz humki, trepću zvjezdanim očima.Kratkovid, zarivaš nokte u zemlјu, praviš hlјepčiće od blata: riječi nikad nisu tako podatne. I ma koliko trlјao kapke, izoštravao pogled, maslačak konačno ostaje samo maslačak, ništa više ili manje od toga, ne kakvo majušno sunce što tinja u travi, niti žuta sumaglica koja se, uvježbanim algoritmom sjećanja, bistri u sliku Davidove zvijezde na rukavu mršulјavog dječaka. Ogromnu radost pričinjava ti to varlјivo pretrajavanje krajolika, predah s mukom ukroćenih stvari, iz meteža svedenih na doslovnost. Bereš čitavu pregršt, hrskaju mlade, razumlјive stablјike; prepušten dodiru, sklapaš oči od ushićenja, ali pod prstima svijet naglo počinje da uzmiče: ne umiješ više razlučiti u tami da li su ti ruke mlјečikom ili krvlјu umazane. Propadaš kroz mikronske praznine između činjenica, nehotice minuvši kraj rubova pisma za kojim uporno čezneš: od melanholije zažaren fosil stvarnosti, na samom pragu rasipanja.

65

7.

u auri lampe

Zažaren fosil stvarnosti, na samom pragu rasipanja,sav od sićušnih ozarenja, od zgrušane vječnosti što se odigra i uruši u treptaju oka. Ta trenutna podatnost prizora oblaže ti nerve poniznošću; mlazovi fotona se rasprskavaju o mrežnjaču i sa lakoćom zgasnu prije no što ih stigneš sažeti u ime, otisnuti u prašini glagola i imenica. Neupotreblјena svjetlost ne iščezava, taloži se u kataloge sjenki u tvojim kapilarima, po kojim prebiraš u doba posta, nesanice, gladi. Možda je ovo način da sepamti lepota, a možda tek uputstvo kako prerasti lјeto, razotkriti more i ostati imun na žaoke nade. Utihnula je volјa za putovanjem, otužne su i pretjerane sirene brodova u magli, kao vonj opalih dudinja u sparne večeri jula. Na ramenima ti čuče demoni sličnosti i dovikuju se kroz tvoje uši. Mimoilaze se njihovi glasovi, kližu mazno jedan niz drugi, izvitoperenom jednačinom u labave čvorove sravnjuju se slike, mirisi, zvuci, ali kolebanje ne jenjava u tebi. Za stolom,u auri lampe, razlistava se predivna, svirepa bilјka: sumnja.

67

8.

tačan ugao

U auri lampe, razlistava se predivna, svirepa bilјka: sumnja. Između spleta koleblјivih žilica što dube svoj put kroz mulј podsvijesti, poput tustih larvi, zimskim snom umrtvlјeni, miruju patrlјci pročitanog, izobličeni kalupi tuđih nesanica. Nesigurnom rukom, niz marginu strofe, prislanjaš nevidlјivi visak. Pod tačnim bi uglom da se srube ravan ozbilјnosti i krivulјa strasti, gradeći porozni bedem po kome će dvosmislenost, umjesto mora, krunište od soli da iscrtava. Nagnut nad rukopisom, kao nad šahovskom tablom, iz nebrojenih mogućnosti kako izabrati onu vrtoglavu, sveobuhvatnu što već u slučajnom otvaranju svu burnu geometriju uzroka i poslјedica do konačnog ishoda predviđa? Kada se u nedoumici ukoči šaka, što oba kraja zamršenog konca pridržava, bliske i van domašaja otkrave je riječi: Pesmu nemoj da uranjaš duboko u platane, nahrani je zemlјom i stenom koju imaš. I odnekud opet razgovijetno zvoni mandolina; ispod nepca, u opni vokala, mrvi se šlјunak;srdele veselo cvrče na žaru, dok im duše raznosi ruzmarin.

69

9.

ostrvo

Srdele veselo cvrče na žaru, dok im duše raznosi ruzmarin. Sjediš na pragu i utrnulim čulima, nagrizenim od soli i sunca kao trošna ribarska mreža, nasumice hvataš odblјeske svijeta. Ogroman se prostor skriva u simetriji postojanja, u predanosti kože vrelom kamenu, nečujnom radu žlijezda u lagumima tijela uokvirenog dovratkom. Slušaš zavijanje sa okolnih brda. Kakodemonski lavež čaglјeva, što seoske pse u pomamu baca, horski je lament nad izgublјenim zavičajem, opelo utulјenom danu iz bezdana zvjerinjih pluća. A do juče si mislio da je čagalј kakva ptica, tek zvučna mrlјa u rječniku otočana, čije te kadence uspavlјuju u spora podneva pod venjakom od vinove loze. Pregršt komadića iz slagalice jezika evo čitavo lјeto, od tvrdih mještana, na kašičicu otkuplјuješ: pegula, lincun, rojo... Iz tvoga grla, međutim, te sočne riječi na prazninu zaudaraju, na gnjilu ribu o koju se ni proždrlјivi galebovi ne glože. Zatočenik si ostrva, tuđinac. Zabačene glave nijemo zijevaš na mjesec, nevolјan za gipki skok ka obodu šume. Umjesto kroz masline i drač, iščezavaš u sjenku dosuđene sobe.

71

10.

čitajući ničea

Umjesto kroz masline i drač, iščezavaš u sjenkudosuđene sobe. Zejtinjava svjetlost petrolejke lišava predmete ivica, razmazuje materiju u neuhvatlјiveoblike boje sepije, boje osušene krvi. Iznurenog tim zagasitim prividima, kao kroz izgreban negativ gledam te: prelistavaš iskrzanu knjigu i po ko zna koji već put strplјivo ispituješ trusno dno ispod treperave površine teksta; nigdje pouzdanog oslonca za sidrište obamrlog ega. Iznenada zastaneš, nasmijan, kad učitelј, pjesnike uporedivši sa tvrdim školјkama, pun gađenja zaokruži uzbudlјivu sliku: A namjesto duše našao sam često u njih posolјenu sluz! Zamišlјaš nježni pupolјak ludila što caklio se u bujnim lejama njegovih moždanih gradina, napor nužan da se na hartiji uvijek ocrta živa rana, topla ruža krvavih latica. U vječitom plesu nastajanja i nestajanja, možda je život tek nesnošlјiva predrasuda, pokvarena ploča što vrti se u prazno, ponavlјajući istu, ganutlјivu frazu. O nama riječ je tu, osjećaš, o tebi, prozirnom tragu od plјuvačke, limfe i ustajalog mora.

73

11.

o tebi

O tebi, prozirnom tragu od plјuvačke, limfe i ustajalog mora;o tebi, koji više nisi, no što jesi, a i kad jesi to je kao i da nisi;o tebi, izgublјenom, traženom, naslućenom i promašenom;o tebi, bezimenoj utvari nastanjenoj u emulziji svih ogledala;o tebi, koga prizivam iz praznine u prazninu, iz lјubavi u lјubav;o tebi, tananoj mreni prevučenoj preko svijeta, stvarnosti, života;o tebi, koga osjetim kao munjeviti bol u ukrsnici očnog živca; o tebi, koji me svojom odsutnošću bacaš u nedoumicu nismo lii sami osobe razdvojene nečijim pogledom?o tebi, kome svakoga dana iznova priznajem da ne znam da li smo uopšte osobe ili, pak, mrtvi uglovi;o tebi, izlišnijem od ogrizaka jabuke, uvelih algi i plastičnih bocašto talasi u sumrak lijeno razvlače po plićaku gradske plaže;o tebi, za kojim žudim i koga se gadim, dok kao pincetom pažlјivoodižem krte slojeve jave, ne bih li konačno odstranio pokoricu dvosmislenosti sa tvog čistog imena, a jezik mi drhti od nekogurođenog straha; Ja i Ti nisu spojeni sudovi dviju zamjenica, nosvlak koji nadrastamo i otiremo o stijenu, da ga maestral raznese.

75

12.

glad

Svlak koji nadrastamo i otiremo o stijenu, da ga maestral raznese, samo je izgovor, slabiji od disanja bilјa. Izgleda da nikada naučiti nećeš kako se iz mutne kaše i prlјavih legura, što ti se potmulo valјaju tijelom, dobija unca prozirne emocije, čitlјiva esencija, recimo, straha, lјubavi ili ravnodušja, koju bi mogao, pročišćenu istrajnim plamenom lјeta, pohraniti u staklenke od prostog, ohlađenog jezika i poklanjati, u dokolici, umjesto opravdanja. Napokon, i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja, kao što ni lјeta više nema. Barke su izvučene na obalu i pokrete ti sputava patina teških mirisa što provalјuju u sobu iz obližnjeg zimovnika: katran, dim, strugana borovina. Daleko jedan od drugog, svijet i ti igrate se posredovanja. Samo odraze, krnje odjeke i nerazložne sjenke, poput hrpice oglodanih kostiju, ostavlјa za tvoju neutolјivu glad. Ati mu zauzvrat šalјeš razglednice, ulivaš lažnu nadu.

77

13.

rvanje s anđelom

Ti mu zauzvrat šalјeš razglednice, ulivaš lažnu nadu.I možda se večeras čestice svijeta ipak ne rastoče u nepovrat. Blago hramlјući, izmoren, spuštaš se do luke. Borba sa riječima je svakodnevno rvanje s anđelom. No, u trenutku, zamisliš ih kao preparirane životinjice umolјčenog krzna, groteskno iskeženih očnjaka i staklastog pogleda, osuđene na trulјenje. Kada bi suton bar jednom ostao tek narandžast ili rumen, ne razlivši se u vrtoglavu fugu nijansi, u raskošnu lepezu boja dimlјenog lososa, okvašene terakote, gustog tokajca, starog zlata i par mrlјa dvadesetogodišnjeg porta, što leprozne fasade ovog primorskog mjesta preobražava u lelujave kulise kratkotrajnog lavirinta. Ispod saksija sa muškatlama, srasle sa svojim tronošcima, nalik grozdu učaurenih noćnih leptirica, miruju starice u crnini. U njima, kao u vinskim bačvama, postojano previre smrt. Otkud ta pogrešna upornost koja te ovde zadržava? U ovom prostoru u kojem poraz ima lice spasenja.

79

14.

mandala

U ovom prostoru u kojem poraz ima lice spasenja, ponekad, poslјednjim naporom promucaš apsurdnu molitvu, sasvim siguran da ni sutrašnje jutro neće zatisnuti rupu što se buđenjem otvara u tvome postojanju. Probudi me snažnog za bitku sa smislovima, kažeš, ponirući u san i prazneći svijest od jalovih opisa u kojima ti se svijet, ocvala matrona, mlako podavao prethodnog dana. Ali nakazni kostur napuštene fabrike za preradu ribe, razjeden rđom i zatrpan otpadom, kog je podnevno sunce bespoštedno obnaživalo, noćas je puteni akt u tušu na tmastoj podlozi pučine. Ovako, van vremena i razuma, odiše nepojamnom, hirovitom lјepotom ideograma. Produžavaš taj ritmični raskorak, to mukotrpno pulsiranje pješčane mandale svijeta. Živi mozaik praznog i punog, prisutnog i odsutnog, koji sa radošću uništavaš polako gaseći čula. Da bi iznova mogao da ga pleteš i rašivaš, gradiš i razaraš. Kao iz klepsidre, rosa se sa lišća strmoglavlјuje u travu. A plamičak kandila ne obasjava ništa, tek cvrči boreći se za dah.

81

15.

bez tebe

Plamičak kandila ne obasjava ništa, tek cvrči boreći se za dah. Ova soba je rezonantna kutija u kojoj se kroz crnilo dozivaju stvari. Ropac starog frižidera i škripanje reumatičnih zglobova kreveta tužniji su od bilo koje elegije. Uvijeno u pokrov nesanice, tvoje tijelo je lukovica na mrazu i odveć tupo da misli. Zastanak života, prosta mudrost krpelјa na grani, tog princa tavorenja. Nečinjenje te, lјuspicu po lјuspicu, oslobađa svih nakalemlјenih ja, čežnje za prošlošću, jeze pred budućim. Usporeno kolanje krvi, gusta šećerna melasa u voskom zaptivenoj košnici, srce tromo kao roj što zimuje. Smanjuješ zapreminu nade i želјa, raščijavaš uspomene. Bez tebe, konačno, nema ni bola, jer kad se smjerno izmakneš iz svijeta, svijet više nema na koga da se surva. Prozirno jutro. Polјe pod snijegom.Vjetar sa čkalјa skida bijelo paperje. I gavran.

83

16.

wintering

Vjetar sa čkalјa skida bijelo paperje. I gavran,na goloj grani. Jednim jedinim potezom kista, u udisaju i izdisaju, kao da načrčkan je spram praznoga neba. Znaš da kazano je: ono što će biti, već bilo je. I da jezik dotakao je sve. Trsku pod smetom poleglu, zamukli oluk, ogromne kravlјe oči što cakle se uz jasle, zemlјani krčag, zaboravlјen kraj česme, u kom kvasa led i sprema se prasak. Ni rastočene slike, niti opilјci sastrugani sa zgure sjećanja, što poput trunja u tek pomuzenom mlijeku plutaju na površini ovog pjenušavog trenutka, izmakli mu nisu. Tješiš se da srce je rizom, da na dodir sunca provaliće želјa, proklјučaće hlorofil. Ali sada ne preostaje nam ništa, zaista ništa, osim da od zapećka načinimo svoj skit, sažmemo se do puke fusnote i predamo nužnosti prezimlјavanja. Da ćutimo, u osami, dok u tebi obnavlјa se pismo.

85

17.

katkada

U osami, dok u tebi obnavlјa se pismo (pokušava da se dogodi), prebiraš, kao brojanicu, evenku suvog grožđa. Ruke, što na septembar mirišu, o ragastov čvrsto opireš. Grubi čvorovi, ispod dlana, o plemenitoj nesavršenosti oblika zbore. Ili o tome kako je kasaplјeno drvo. O radosti i patnji čita koža. Oslanjaš čelo na smrznuto okno. Dalјe od ovoga se pouzdano ne može. Dobro je. Okončaće se, uskoro, zima. Kad potamneoni koji gledaju kroz prozore. Iza zatvorenih vrata. Mirni kao mošti u ćivotu. Čim govor se u gomilu krhotina skruni. I opet ćeš primoran biti da naučiš tepati svijetu, da bez ironije zamišlјaš kako se u uzanom prostoru između dva zalјublјena lica, dva isprepletena tijela, katkada zaista stani Bog. Da nadvladavaš otklon, iizmeđu riječi i stvari nikada ne biraš stranu.

87

18.

sufi

Između riječi i stvari nikada ne biraš stranu.Na razmeđi – zanemogneš. Za tobom naslage i naslage nezabeleženog života ostaju. Pred zaboravom, uzalud podižeš suhozide, ustave iznutra neimariš. Zima uvijek otplavi sve. Možda je vrijeme da se ogledala zastru, pogase lampe i zagubi klјuč od sobe. Vrijeme za razgovor, oskudicom obmanutačula iznova da zaošija. Ali nema sabesjednika. Samo ti i ja. Tek probuđeni, sebi vraćeni a nepovratni, iz stolice od pruća u golo nebo zurimo, u bjelinu hartije, u središtevatre. Naši lutajući pogledi bestjelesno su vreteno što niti prizorā u rukopis bi da uprede. No, nemoguće je sravnjenje, u ćudlјivoj sinkopi fotona iščezava luča želјenog pisma. Ustaješ, širiš ruke, glavu ka desnom ramenu nagneš i krećeš. Iz kruga u krug ubrzava čigra duše i tijela. Kao iskre, s tebe lete košulјice dokolice i smrti; evo, ni mene više nema. Kovitlac si čistog svjetla.Izmaknuto je težište, posustaje godišnje doba.

89

19.

antimarina II

Izmaknuto je težište, posustaje godišnje doba.Um zime se rastače, odnoseći dvojinu i skrušenost, uzgrednost i osamu. Izgovaraš naglas svoju prolјetnu mantru: Postoji hilјadu načina da se klekne i polјubi zemlјa! Dok svijet se rasipa u obilјe detalјa, ti staloženo okrećeš leđa moru, praznini spram koje svako poređenje nezgrapno je i grubo (davno je zapisano da samom sebi je metafora). Ovo je vrijeme kad iskustvo nadilazi čitanje. Nekoliko stopa pješčanog žala tvoja je serdžada, i napokon, pod čeonom kosti problјesak života; minulo je doba pukog zauzimanja prostora. Čitavim tijelom osjećaš: mogao bi grad na uzvisini da osnuješ, narode preobratiš, u sebi zauvijek luku, ostrvo, školј da zatreš. Čelopadenije, čelopadenije, čelopadenije. Molitva je osmoza kojom u sebe pripuštaš Boga, u ime mora, milostivog, samilosnog. U ime onih koji su zalutali.

91

20.

u ime

U ime onih koji su zalutali,u ime ostrva koja nisu ostrva, već njihove sjenke, u ime fantazme da se razumije svaki tren, a ne trajanje, u ime dokonih minuta, divno lišenih smisla,pustinje što ukaže se u intervalu između otkucaja srca, u ime čekanja, u ime lutanja, u ime odsutnosti, u ime izmicanja u drugo lice (tog patetičnog i beskorisnog samoubistva u jeziku), u ime imaginarnog koje je samo drugo lice stvarnog, u ime imenā koja umnožavaš u nedogled, iako znaš da su odjek odjeka, bijela buka, sirena poj, u ime čežnje da se razvrgnu navodnici i analogije, u ime glasa bez retorike (ali ne i bez nežnosti), u ime beznadežnog razlaganja sebe, sebe jastva i sebe sopstva, sebe slijepe mrlјe, sebe pisma, sebe tijela, sebe želјe, sebe uskraćenosti, sebe lјubavi, sebe djetinjstva, sebe tebe, sebe smrti – tek tišinu oponašati možeš, jediniponor u koji zuriš bez vrtoglavice i straha.

93

21.

okno

Ponor u koji zuriš bez vrtoglavice i strahagrubo tesanim kamenom je omeđen – kvadratmodrine što netremice na južnome zidu zjapipoput djetinjstva. Tu si, ležiš nauznak na obodu godišnjeg doba, u petlјi kalendara, i jedna prespora misao, kušajući uobličenje, dugo prebira po rječniku. Nedovršivu je, pomiren, slog po slog, šapatom sričeš: Opisivanje oblaka je veština kojom nisam ovladao. I eto priznanja u kom sustiču se gustina podneva i jaz u biću. Ovdje samo treba biti. Golog srca. Umnožavajući početke. Ukotvlјen u svaki trenutak. A svijet će da traje dok traje ekstaza. Kroz okno motri te plavet. Smokva, u ognjištu iznikla, štedro pupa. Među krovnim gredama, zadihan i ustreptao, kao pokislo ptiče šćućurio se Kairos. Danima neispisane stranice dnevnika.

95

22.

s onu stranu dobra i zla

Danima neispisane stranice dnevnika.Nad limbovima ispovijesti i prećutkivanjajeza te podilazi. Ovog jurodivog aprila davnašnje zanose provjeravaš: može li se, poput haikua, biti ništavan, sveden, običan? I ne prodirati uvijek do treperavih beočuga smisla, već čisto, bez predumišlјaja, trajati koan s onu stranu dobra i zla: poezija je kada nema ničega da se kaže, i kada se to kaže. Tek tako. Čajnik u uglu usrdno vri. Dlanove ti grije glinena šolјica. Klobuci mladih vrganja razgrću stelјu suvih iglica. U kaplјicama rose zatočene čestice sunca. Dišeš. Mreška se zlatna površina čaja. Klјun nevidlјivog djetlića svrdla u ritmu tvog raskolјenog srca. Strah borovih potkornjaka širi se žilicama stabla brže od primisli. Prevazilazi te istina o tebi.

97

23.

čistilište

Prevazilazi te istina o tebi,taj zbir velikih i malih mrakova. Razapeta od zida do zida, kao konopac za rublјe u sirotinjskoj klijeti, troma želјa: treba se pomiriti sa svojim djetinjstvom. Dozvoliti svirepom sjećanju da se kaže: sabireš se oko kusih lјetovanja bez oca, praznine koju milosrdno zaptivaju ujaci, dede, bake ili otužni ukus tulumbi u gradskoj poslastičarnici. Oko stišanog daha četvorogodišnjaka što strmim stepeništem silazi u zadimlјenu kafanu kao u čistilište i među igračima tavle, iz žablјe perspektive, pokušava da razabere poznato lice. I njegovog igličastog stida, dok vraća se sam, neobavlјena zadatka, prenoseći majci izmišlјenu poruku: „Rekao je da napravimo još jedan krug.“ Između tebe i njega – cijeli jedan jezik. Majski je dan.U vrši rebara praćaka se srce.

99

24.

oltar

U vrši rebara praćaka se srce,usplahirena jegulјa u mulјači tijela, sred raslinja aorti, vena, kapilara, slabovida čovječja ribica, u mraku premalo lјudskom, isuviše tvom, dihuće zaliscima kao škrgama, posustala moruna, jato srdela, srebrni vrtlog riblјih elektrona, riječju, nesavladiva mera. I zato ne produblјuješ sliku, već posuvraćuješ misao ka spolјa, u očna vlakna, u ovdje i sada oblapornog juna. Listovi rukole, u činiji, posuti pinjolima i bučinim ulјem, oltar su u hramu ovoga dana. Vilјuškom činodejstvuješ, i nema tu nikakvog otajstva.Nemuštim ustima zahvataš svijet.

101

25.

melodija

Nemuštim ustima zahvataš svijetspokojan u svojoj drugosti. Nalakćen na doksat, u raskoraku potmulih damara srca (kao da neko pijukom krči sebi put kroz ruševne rudnike tvoga tijela), gledaš kako lipove krošnje greznu u tminu. Odnekud, iz dubine sobe, u potilјak ti se zariva tugalјivi refren: I’ve been miner for a heart of gold... Djetinjstvo je izdužena sjenka, nehajno te dotiče po ramenu i šapuće: Koliko duguješ mrtvima? Pod kapcima, kao utulјena voštanica, zatrepere zlaćana pismena: „Melodija“ EI Niš. Očev otac, okrenut leđima, rješava ukrštenicu. Majušnim prstima vrtiš skalu pretpotopskog lampaša, krmaniš kroz pometnju među jezicima. Iz tog uzavrelog ulišta najednom se pucketavo izvije sevdalinka. O čardaku, mezaru i klepetu nanula. O suzama. Poznaješ te riječi. „A šta je dar od srca?“, pitaš. On gasi radio. Pulsira tišina. Ljeto je načeto kao narandža nejakim palčevima djeteta.

103

26.

antimarina III

Ljeto je načeto kao narandža nejakim palčevima djeteta. To lјeplјivo lјeto što iznova sebe poriče, i za koje ne postoji azbuka, već samo trenje slika o paslike, kamena o sunce, stvari o pričine. Ali, preterivanje je ta priča o elementima. More ti ne daje ništa. Valovanje je samo glagol. Nisi putnik koga nagriza nesagledivi prostor, niti patiš od hronične islomanije. Često te satire umor od viđenog, od likovanja svjetlosti nad materijom, i tada poželišda je zatučeš kao ribu o ogradu palube. I slijepe dane za koje odmah znaš da ih se nikada sjećati nećeš. Sanjaš knjigu u kojoj se strmoglavlјuješ niz osuline vremena, u karakazan djetinjstva, izadireš u životopis. U toplo srce tame.

105

27.

životopis

Zadireš u životopis. U toplo srce tame.U nemisao onih činova kad su ti oči tonule na dno svog žilišta, a jezik dugo obletao oko istine kao konac oko ušica igle. Pitanje iz testa ličnosti, u modnom časopisu koji dokono listaš: „Da li ste ikada mučili životinje?“, naprečac te položi u studenu grobnicu djetinjstva. Dok rutinski zaokružuješ odričan odgovor, krojeći mustru svog najbolјeg ja, uzlovi popuštaju i, goluždrav, prilaziš duši sa naličja: ptiče koje si iz lјuske ogulio i, razdiran znatiželјom, upijao pogled smrti što te sa vlastitog dlana umilno gledala; golub koji se, raskolјene lobanje, mahnito prevrtao pod tvojim prozorom, jer si s predumišlјajem ispustio nož u jato namamlјeno nakvašenim hlјebom; ropac gavrana poletarca kog ste objesili o granu, i mlatili letvama kao pinjatu iz koje su se, umjesto slatkiša, prosipali perje, moždina i drob... Zbudu se takvi dani, takva vremena. Apoezija se ispili iz jajeta kukavice i razjapi gladni klјun.

107

28.

ars poetica

Poezija se ispili iz jajeta kukavice i razjapi gladni klјun. Ima prozorlјive oči, sagledava u jednom trenu put naniže koliko i kružna nebesa. Sklapa nagodbu s vremenom. U njoj se stvari ne lome, već prirodnom smrću skončavaju.

109

29.

hommage to max

Skončavaju, sve bezbolnije, iznenadni naleti prošlosti. Zapitaš se ponekad otkud ti na ovoj crnoj obali, pod crnim borovima, skutren u mrtvom uglu. Ali, s taloženjem godina,shvataš da ti mala lična tragedija biva važnija od nacionalnih vrenja. Evo i danas, dok sričeš pismo umirovlјenog profesoragermanistike, koji ti se zahvalјuje na časopisu posvećenom bliskom mu prijatelјu, Maksu. Dodaje da ga muči artritis dok, ušuškan u biblioteci, izgara nad riječima i rasutim slikama ne bi li senilnost nadigrao. Tobož uzgred, da ti sujetu ne ozlijedi, ukazuje da kabinet na stranici 136. nije Zebaldov, ali da jedan od oblutaka na njegovoj nadgrobnoj ploči u selu Fremingam Erl kraj Noriča (str. 264), zasigurno potiče sa Kafkinog groba, jer ga je, osam godina ranije, on spustio tu. Ako uzmogne do Deblinova počivališta (prije no što se i sam u slovo ne prometne), uzeće i odatle kamičak za uzdarje Maksu. A ti zamišlјaš kako se, u dokolici pustog norfoškog groblјa, njihovi duhovi, poput obijesnih dječaka, kriju iza spomenika i međusobno gađaju. I čuješ im smijeh, grlen,utisnut vjetrom u tvoju osamu.

110

30.

nekrolog lјetu

Utisnut vjetrom u tvoju osamu (kroz klјučaonicu, ispod praga, kroz slјublјena rebra žaluzina), miris rogača ti odaje tajnu: opet je napukla opna lјeta. Otvaraš smjerno požutjeli atlas i prstima brodiš od rta do rta, na čijim te grebenima nikada neće ošinuti griva propetih talasa, niti ćeš u mahnitom letu galebova umjeti iščitati strogu geometriju budućih događaja. Sa magnetofona, pokrenutog nevidlјivom rukom, zagrobno se oglašava Ezra Paund od čijih grozničavih heksametara podrhtavaju ogledala i cvokoće servis od češkog kristala. Tek tolika je moć poezije. Obgrlјuje te soba. Svijet izvan ovih zidova, u kome sunce izdužuje sjenke stvari, kenotaf je čiju su prvobitnu svrhu već odavno svi zaboravili. Obuzima te vrtoglavica, dok ispred tebe, na stolu, zjapi zastrašujući bezdan prazne stranice. Iako u svojim kapilarima krotiš užas i zauzdavaš ludi galop srca, znaš da od onoga što napišeš ni plamičak na svijeći neće zaigrati. Nepokoleblјiva ostaće zlatna nit. Kao pred usnom pokojnika.

113

Marjan Čakarević

HEART OF GOLD

U svet po e zi je Ale na Be ši ća mo že se ući i spo red nim, vir-tu el nim pu tem, pre ko Fej sbu ka. Na i me, na toj dru štve noj mre ži pe snik ima pro fil pod ime nom „Alen Emi grant“, što ni ka ko ne mo že bi ti pu ka je zič ko-iden ti tet ska mi sti fi ka ci ja uobi ča je na u vir tu el nim pro sto ri ma, već je za pra vo tač ni ja eg zi sten ci jal na ši fra za jed no ose ća nje sve ta i ži vo ta ko je se ozna ča va kao no mad sko. Reč je, da kle, o ne sta bil nom, flu-id nom iden ti te tu (ili vi še njih) ko ji je po sle di ca epo hal nih pro me na na pre la zu ve ko va, a ko je se sa sto je ne to li ko u po-ve ća noj mo bil no sti, ma da ne sum nji vo i u to me, ko li ko za-pra vo u ide o lo ško-po li tič kom, ali ne ma nje i kul tur nom ras-pa da nju i ra sa pu ci vi li za ci ja i vred no sti ko je su ob li ko va le dru štve no-po li tič ku stvar nost dva de se tog ve ka. Da kle, ne sa mo mre ža ra to va i zlo či na iz ko je se po je di nac ne mo že iskobelјati na bi lo ko joj tač ki pla ne te da se na la zi, već i (zlo)upo tre ba kul tu re i ide a la ko ja pret ho di i pri pre ma te ren tim ra to vi ma – sve za jed no do ve lo je do to ga da se sa vre me ni pe snik i su bjekt u sa vre me noj po e zi ji dis tan ci ra ju od sva ke ide je ko lek ti vi te ta. Da kle, ne da po beg nu, jer to ni je, ma kar iz je zi ka, pa ti me ni iz po e zi je mo gu će, već da ne pre sta no, iz pe sme u pe smu – be že, ali i da se u tom be ža nju osvr ću za so bom i gle da ju pre ma onom što ostavlјaju. A na dru goj stra-ni te emo ci o nal no-psi ho lo ške li ni je na la zi se no vo ve kov na ro man ti čar ska če žnja za gra do vi ma ra su tim u pro sto ru i vre-me nu, gra do vi ma u ko ji ma ni smo, ni ti će mo ika da bi ti.

114

Su bjekt ove po e zi je se ta ko stal no na la zi u eg zi sten ci jal-nom me đu pro sto ru, a u iz ve snom smi slu i u me đu vre me nu, u ne ka kvom traj nom unu tra šnjem ras ko ra ku ko jeg ka rak te-ri šu me lan ho li ja (žal za ne čim što se ne mo že ime no va ti), sum nja, sa mo pre i spi ti va nje, kao i če žnja za ide al nim je din-stvom bi ća i je zi ka, re či i stva ri („iz me đu ri je či i stva ri ni kad ne bi raš stra nu“).

Na ve de ni stih, mo žda i ne sve sno, mo žda ne ho tič no, je ste jed no od klјučnih is ho di šta ove po e zi je. Tri do sa da šnje knji-ge pe sa ma ovog pe sni ka, sve tri re la tiv no ma log obi ma, objavlјivane opre zno i sa ve li kim vre men skim raz ma ci ma – U fi li gra nu rez (1997), Na čin di ma (2004) i Go lo sr ce (2012) – po ka zu ju strplјivo, stro go, pažlјivo i je zič ki eko no mič no kre ta nje ka tom sti hu, ka toj spo zna ji. Ali postavlјa se pi ta nje: šta bi bi lo zna če nje ovog sti ha, ko ji du hov ni po kret mu pret-ho di i šta je to no vo i su štin sko, šta je to nezamenlјivo što ovaj stih i ovaj pe snik do no se u da na šnju svest o po e zi ji, a ti me i o na ma da nas?

Pre ci zan od go vor na ova pi ta nja na me će za so bom kra tak osvrt na kon tekst sa vre me ne po e zi je i na nje ne te mat ske pre-o ku pa ci je. I tu se nu žno do la zi do on to lo škog pre o kre ta ko ji post mo der na do no si u knji žev nost i po e zi ju po sled njih de-ce ni ja pro šlog i na po čet ku ovog ve ka, kao i do pi ta nja i pro-ble ma ko je go to vo svi sa vre me ni pe sni ci te ma ti zu ju, a ko ji se sa ži ma ju u ne ko li ko škol skih i pri vid no ba nal nih te ma ka kve su smi sao i raz log po e zi je, pro blem je zi ka uop šte i je zi ka u po e zi ji, ili od nos je zič ke i ne je zič ke stvar no sti. Dru gim re či ma, či ni se da je naj va žni ja te ma po e zi je da nas – po e zi ja sa ma! Go to vo da ne ma iz ra zi ti jeg sa vre me nog pe sni ka či ja po e zi ja ni je jed no vre me no i oprav da nje pa i prav da nje sa me po e zi je pred sve tom. Ali ov de ni je reč o prav da nju u smi slu iz vi nja-

115

va nja, već o prav da nju ko je je dru go ime za go re na ve de ni jaz iz me đu bi ća i je zi ka, re či i stva ri, reč je o ne mo ći i sve sti o ne mo ći da se taj jaz pre mo sti, reč je o sve sti o ne pre mo sti vo-sti tog ja za. Uko li ko je post mo der nu epo hu u hu ma ni stič kim di sci pli na ma pre sud no obe le žio fran cu ski poststruk tu ra li-zam, ko ji je, upro šće no re če no, de kon stru i sao i ide o lo gi zo vao sve što se mo glo ide o lo gi zo va ti, ko ji je po di gao na pre vi so ku ra van svest o po li tič koj di men zi ji sva ke re či sva kog je zi ka, on da po e zi ja da nas, kao go vor ne mo ći, sa svim ljud ske ne mo ći – mo ra sta ja ti na su prot tog go vo ra mo ći, go vo ra de kon struk-ci je i ide o lo gi za ci je i mo ra ču va ti svest i mo guć nost te ne mo ći. A ta ne moć iz me đu osta log pod ra zu me va i na iv nu ve ru u je din stvo re či i stva ri, u ne vi nost i či sto tu re či, ko je su, razu me se, ne mo gu će i ne do se zi ve: „(...) Iako/ u svo jim ka pi la ri ma kro tiš užas i za u zda vaš lu di ga lop/ sr ca, znaš da od ono ga što na pi šeš ni pla mi čak na svi je ći/ ne će za i gra ti. Ne po ko le blji va osta će zlat na nit./ Kao pred usnom po koj ni ka.“

Kraj po e me Go lo sr ce, jed ne od naj zna čaj ni jih pe snič kih knji ga u no vom ve ku u srp skoj po e zi ji, ali i na či ta vom pro-sto ru ne ka da šnjeg srp sko hr vat skog je zi ka, da kle, su o ča va či ta o ca, pe sni ka i po e zi ju sa sli kom na ko joj ta po e zi ja i ba-vlje nje njo me da nas pod se ća na šmin ka nje mr tva ca. Sa ma za vr šna pe sma, kao i ce la po e ma, ni su nu žno usme re ne na da na šnji tre nu tak, one su su ma jed nog pe snič kog is ku stva i u tom smi slu i pre ten du ju na uni ver zal ni ju di men zi ju svo jih sta vo va i uvi da, ali sa vre me nost, nji ho va utkivlјenost u ovo vre me i eg zi sten ci jal no is ku stvo ovog oskud nog vre me na ni-ka ko se ne sme ju pot ce ni ti. Jer iako ovo ni je pr vi put u isto-ri ji po e zi je da ne ki pe snik po sta vlja pi ta nje smi sla ba vlje nja po e zi jom, sva ki sle de ći put to pi ta nje pred pe sni kom, upra vo zbog is ku stva pret hod ni ka, po sta vlja se sve dra ma tič ni je i

116

tra u ma tič ni je. I či ni se na pr vi po gled da na nje ga ne ma od-go vo ra već ima sa mo pri bli ža va nja ili uz mi ca nja pred njim: „(...) Ne si gur nom ru kom, niz mar gi nu/ stro fe, pri sla njaš nevidlјivi vi sak. Pod tač nim bi uglom/ da se sru be ra van ozbilj no sti i kri vu lja stra sti, gra de ći/ po ro zni be dem po ko me će dvo smi sle nost, umje sto mo ra,/ kru ni šte od so li da is cr ta-va. Nag nut nad ru ko pi som, kao nad/ ša hov skom ta blom, iz ne bro je nih mo guć no sti ka ko iza bra ti/ onu vr to gla vu, sve o-bu hvat nu što već u slu čaj nom otva ra nju/ svu bur nu ge o me-tri ju poslјedica do ko nač nog is ho da/ pred vi đa?“

Na ve de no pi ta nje je, da kle, sre di šte ka ko me gra vi ti ra ju svi te mat ski kru go vi ove po e zi je. Oni su za pra vo ma lo broj ni i mo gu se sve sti na pi ta nje (no mad skog) iden ti te ta, od nos pre ma dru gom, upi si va nje u me di te ran ski kul tur ni krug sa pod te ma ma le ta, mo ra i uče nog di ja lo ga sa ni zom pe sni ka i umet ni ka iz svih epo ha i sa svih me ri di ja na (oči jed nog bro-ja njih nas i po sma tra ju dok či ta mo Go lo sr ce). Ono što, me-đu tim, či ni ovaj opus di na mič nim je su nje go va lek sič ka i stil sko-po e tič ka, a ne te mat ska ši ri na. Već u pr voj knji zi, upr kos me sti mič no te mat skoj su že no sti, ko ja je sva ka ko i plod ogra ni če nog ži vot nog is ku stva, upadlјiv je ve li ki i brižlјiv rad u je zi ku, ru da re nje, tra že nje pra ve re či. Tu pe snik po se že za lek si kom sta re po e zi je, ko ja se za pra vo mo že či ta-ti i kao beg u po e zi ju i po ku šaj da se tu pro na đe uto či šte od tra u ma tič ne so ci jal no-po li tič ke stvar no sti dru ge po lo vi ne de ve de se tih. Tra go va te lek si ke ima i u na red noj knji zi, ali u njoj je kul tur no-isto rij ski te mat ski krug zna čaj no ši ri, pa je u skla du sa njim i lek si ka ku di ka mo mo der ni ja i bo ga ti ja, da bi svoj pu ni raz mah i pot pu nu zre lost do se gla u Go lom sr cu, u ko me je pot pu no oslo bo đe na od svih su vi šnih na pla vi na ra ni jih epo ha i pri met ne uče no sti. Pr ve dve fa ze u po me nu-

117

tom je zič kom raz vo ju se u ovom iz bo ru ne mo gu la ko raz-lu či ti, po što su po slo že ne no vim re do sle dom u pr vom de lu knji ge, ali je sa dru ge stra ne od pr ve do po sled nje pe sme vidlјiv na por da sva ka od njih do bi je od go va ra ju ću, svo ju for mu i po se ban je zič ki ob lik. Dru gim re či ma, pe snik tek u Go lom sr cu dozvolјava pe sma ma da se u ve ćem za ma hu ostva re i iz van sop stve nog okvi ra, da od jek nu i unu tar ši re po et ske ce li ne, dok je u pr vim dve ma knji ga ma pe snič ki rad pre sve ga fo ku si ran na po je di nač nu pe smu. To se mo že pra-ti ti i na ni vou zna če nja: u ovim knji ga ma ne ma lar pur lar ti-zma ni ti samodovolјnog je zič kog eks pe ri men ti sa nja, sva ka pe sma mo ra ne što da ka že, mo ra da bu de za o kru že na po en-tom. Se man tič ko te ži šte se uvek na la zi na kra ju pe sme, i uvek pod ra zu me va da se od re đe no ži vo i ži vot no is ku stvo je zič ki tran spo nu je do me ta fi zič kog uvi da. Pri me ri za to su broj ni: „Tek u od su stvu Gra da spo zna jem Grad. Pu canj sred ti ši ne. April.“ u pe smi „Trak tat o Kra su“; „Hro ni ka sit ni ca./ Dovolјna za či tav je dan ži vot.“ u pe smi „Usit nje no je mo je vri je me, ka pri čo“; ili „Zi da ni ce na pi je sku gra de ći,/ kao ku-ka vi či je ja je, u po e zi ju na du/ po la že mo.“ u pe smi „Iz gna ni u ovu so bu“. Sva ka za vr šna stro fa ili pa sus pod ra zu me va ju pre-o kret i pre lom, ali i uz let: po sle sti hov ne „ana li ze“ u ko joj se te ma pažlјivo is pi pa sa ra znih stra na sle di „zaklјučak“ ko ji s jed ne stra ne po tvr đu je ana li zu, ali je sa dru ge stra ne ba rem jed nom, po ne kad je dva vidlјivom mu nji com je zi ka i pod ri je, ili pre u sme ri, ili otvo ri i za još ne ku mo guć nost. To zor no po ka zu je pri mer pe sme „Usit nje no je mo je vri je me, ka pri čo“ u ko joj se pri zna je da sve pro la zi, pa ta ko i re či, a sa nji ma i po e zi ja. Je di no što osta je, ka že pe snik, kao pe lud na pr sti ma, je ste po ne ka sli ka iz ži vo ta, ko jih se ne ko li ci na po tom na bra-ja, i ko je su za pra vo in tim ni doživlјaji su bjek ta ove pe sme i

118

na pr vi po gled ne ma ju ne ko po seb no zna če nje mi mo to ga. Ali po tom po sled nji, go re ci ti ra ni sti ho vi ceo taj emo ci o nal-no-psi ho lo ški po kret iz di žu na ra van auto po e tič kog is ka za ko jim se ne sa mo „oprav da va“ sop stve no bavlјenje po e zi jom, i to upr kos pret hod no iz ne tim sum nja ma u tra ja nje re či, već i pod se ća ju na na čin na ko ji se for mi ra ju ko or di na te in tim-nog mi kro ko smo sa sva ko ga od nas. I ta da pa ški sir i bo ro ve igli ce na mla doj ko ži vr ga nja po sta ju sva či je sli ke, jer sva ko ču va u se bi ta kve sli ke.

U ve zi sa na ve de nom pe smom za ni mlji vo je pri me ti ti upo-tre bu pr vog li ca jed ni ne, ko ja ni je ta ko če sta u ovom opu su. Re la tiv no rav no mer no ko ri šće nje i pr vog i dru gog li ca jed ni ne u ko ji ma se pe snik (se bi) obra ća či ni po seb nu di na mič ku li ni ju, ko jom se po ten ci ra ne sta bil nost su bjek ta ove po e zi je, a ko ja svo je za ni mlji vo i ino va tiv no raz re še nje do bi ja u Go lom sr cu. Tu dru go li ce ni je nu žno na tra gu za ključ ka iz pe sme „Na oba li Ka na ga ve“: „Po ne kad mi slim da u/ to me i je ste sve: dok sun ce/ iz la zi, vi še od jed nog ime na/ ima ti“, već je reč o obra ća nju pe sni ka Pe sni ku u se bi. Taj di ja log i na pe tost iz-me đu pe sni ka i Pe sni ka, baš kao i po dvo je nost iz me đu re či i stva ri, do kra ja se ne raz re ša va, ali ti „su ko bi“ i ne ma ju kraj.

A raz log za to je u osno vi jed no sta van: pe snik ne že li da se od rek ne ži vo ta – be van de, slat ka od ru ža ili de voj ke ko ja mi lu je za spa lu mač ku na Ro do su, kao što, na dru goj stra ni, zna da bi taj ži vot bio ne pot pun, da ta kav ne bi bio do vo ljan da ne ma po e zi je či ji med, ili zla to, ili sve tlost ga po ne kad ople me ne. Pri kra ju pe sme „kat ka da“ iz Go log sr ca, u de lu ko ji pret ho di is ka zu „iz me đu ri je či i stva ri ni ka da ne bi raš stra nu“ sto ji: „(...) I opet ćeš pri mo ran/ bi ti da na u čiš te pa ti svi je tu, da bez iro ni je/ zamišlјaš ka ko se u uza nom pro sto ru iz me đu dva/ zalјublјena li ca, dva is pre ple te na ti je la, kat ka da/

119

za i sta sta ni Bog.“ Ovo je van red no va žno me sto, za pra vo ne ka vr sta me ta fi zič ko-re li gij ske for toč ke ka ko u ovoj po e mi, ta ko i u ukup nom opu su. U ve zi sa tim nu žne su dve na po me ne: Bog se ne pojavlјuje u pe smi pre ži vo ta i sve ta, kao po la zi šna tač ka pre ma ko joj se po sle sa me ra va ži vot u svim svo jim ob li-ci ma, već taj Bog do la zi po sle is ku stva ži vo ta i, što je va žni je, is ku stva lјubavi, ko ja je di na spa ja ne spo ji vo; Bo ga tre ba razu-me ti i „či ta ti“ upra vo kao me ta fi zič ku in stan cu ko ja na naj ču-de sni je na či ne spa ja ono što je raz dvo je no, a ni ka ko u ne kom ka non skom, pra vo slav nom ili bi lo kom dru gom klјuču. Ne ma nje va žna je reč iz na slo va – kat ka da – da kle, Bog ni je je di no re še nje, je di no is ho di šte is ka za sa po čet ka tek sta: on se javlјa sa mo po ne kad, dok u svim osta lim slu ča je vi ma tre-ba tra ži ti dru go ime za taj neimenlјivi su sret. Po e zi ja upra vo i je ste sâmo to tra ga nje, a ne is ho di šte, i to do sa da šnja Ale no-va po e zi ja, a pre sve ga ma gi stral na po e ma Go lo sr ce ubedlјivo po ka zu ju. Trag ko ji pe snik ostavlјa na tom pu tu je zlat na nit sa kra ja ove po e me. A pra te ći tu nit do la zi se i do naj sjaj ni je ži le i naj ve ćeg gru me na, ili, ka ko onaj ve li ki umet nik re če – sa mog sr ca zla ta.

121

Alen Bešić (1975, Bihać, BiH), diplomirao je na Odseku za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Objavio je tri knjige poezije: U filigranu rez (KOS, Beograd, 1998), Način dima (NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2004) i Golo srce (NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2012), kao i dvije knjige izabranih književnih kritika i eseja: Lavirinti čitanja (Agora, Zrenjanin, 2006) i Neponovljivi obrazac (Službeni glasnik, Beograd, 2012). Za zbirku Golo srce dobio je nagrade „Branko Miljković“ i „Risto Ratković“.

Preveo je sa engleskog knjige Džin Ris, Džamejke Kinkejd, Eni Pru, Džona Faulsa, Brusa Četvina. Za prevod romana Lepotica Džojs Kerol Outs (2010) dobio je nagradu Društva književnika Vojvodine za prevod godine.

Pesme su mu prevođene na nemački, engleski, francuski i ruski jezik. Radi kao glavni urednik izdavačke djelatnosti Kulturnog centra Novog Sada i časopisa za književnost i teo-riju „Polja“. Živi u Novom Sadu.

123

SADRŽAJ

ITamo gdje me nema, zapravo

U filigranu rez . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9Smisliš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10Imela . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Notturno, non finito . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12Oksimoron . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Zalogaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Ars poetica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15U savršenom redu poznate sobe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Izgnani u ovu sobu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Usitnjeno je moje vrijeme, kapričo . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

Apokrifi, ozarenjaOrpheus . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21Empedokle . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22Gambit Urije Hetejina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23Antiklo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Tersit . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Odisej i ostrvo sirena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26

Gradovi i odsustvaNa obali Kanagave . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Kad ulice Aleksandrije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30London . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

124

Arkadija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32U moje uho kaplje prošlost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34Bosnae, Ultima Thule, equlibrium . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35Traktat o Krasu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Venecija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37Vis, prozaida . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38Na padinama Kokubujame . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40Povratak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42Marakeš . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 44Lindos, post scriptum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46

ili Adab o riječima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47

IIGolo srce

1. podne . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 532. silazak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 553. zlatni presjek . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 574. antimarina I . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 595. iz tmine djetinjstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 616. uzmicanje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 637. u auri lampe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 658. tačan ugao . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 679. ostrvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6910. čitajući ničea . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7111. o tebi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7312. glad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7513. rvanje s anđelom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7714. mandala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7915. bez tebe . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8116. wintering . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8317. katkada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85

125

18. sufi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8719. antimarina II . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8920. u ime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9121. okno . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9322. s onu stranu dobra i zla . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9523. čistilište . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9724. oltar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9925. melodija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10126. antimarina III . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10327. životopis . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10528. ars poetica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10729. hommage to max . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10930. nekrolog lјetu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110

HEART OF GOLD (Marjan Čakarević) . . . . . . . . . . . . . 113

Biografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121

CIP - Каталогизација у публикацијиНационална библиотека Црне Горе, Цетиње

ISBN 978 - 9940 - 656 - 03 - 4COBISS.CG-ID 24787984

Kemal MusićNEŠTO NALIK PUNOM MJESECU

(molshic.me)

IzdavačJU Ratkovićeve večeri poezije

Za izdavačaAbaz Dizdarević, direktor

Biblioteka Književne paralele – edicija 10, knjiga 1

RecenzentiProf. dr Dobrivoje Stanojević

Vlatko Simunović

UrednikSafet Sijarić

Tehnička obradaEmira Toković

Tiraž500

ŠtampaVBR Grafika Bijelo Polje

109

Alen BešićHRONIKA SITNICA

(izabrane pjesme)

IzdavačJU Ratkovićeve večeri poezije

Za izdavačaAbaz Dizdarević, direktor

BibliotekaKnjiževne paralele – edicija 10, knjiga 4

RecenzentMarjan Čakarević

UrednikKemal Musić

Tehnička obradaVladimir Vatić

GRAFIT, Petrovaradin

Dizajn koricaEmira Toković

Na koricama „Morska obala”Maja Erdeljanin

Tiraž500

ŠtampaVBR Grafika Bijelo Polje

Štampanje ove knjige podržalo je Ministarstvo kulture Crne Gore