l

...

20 Nedeljnik

SLO<': Jenuer u J(;

l DARKO HUDEUST MOJI BEOGRADSKI PRIJATEUI

piscem, pjesnikom i akademi­kom SANU Matijom Bećkovi­ćem jedan od svojih prvih ve­ćih razgovora imao sam 2. aprila 2009. u kafani "Tribeca" uKra­lja Petra, negdje na pola puta iz­među njegova doma na Dorćolu i mog (bivšeg) beogradskog stana u Zmaj Jovinoj. U toj smo se ka­fani i dalje redovito sastajali, naj­manje sedam-osam puta u iduće dvije godine dana.

A bili smo zajedno i na dva iz­leta, iako je tamo svako išao svo-jim samostalnim putem, odno-sno u svojoj samostalnoj režiji. Bilo je to u vinogradu Milijana Jelića u Buja­čiću kraj Valjeva - vrlo inovativnoga i poduzetnoga šumadijskog vinara koji je baš u to vrijeme, prije desetak godi­na, bio jedno od najugodnijih iznena­đenja na srpskoj vinogradarskoj sceni (koja je tada, koliko se mogu prisjeti­ti, doživljavala svoju renesansu, odno­sno svoj nagli uzlet, otprilike po uzoru na vinarski bum u Istri, u Hrvatskoj). "Veza" između Bećkovića i Jelića bio je njihov, a onda i moj, prijatelj Dušan Mihajlović, nekadašnji gradonačel­nik Valjeva i ministar policije Republi­ke Srbije (u godini atentata na Zorana Đinđića, tj. 2003).

U Bujačiću sam, 17. oktobra 2009, na­pravio i zajedničku fotografiju Matije Bećkovića, Dušana Mihajlovića i Mi­lijana Jelića, koju sam prvi put obja­vio u "Mom beogradskom dnevniku" iz 2012. Valjevo, u neku ruku, može­mo smatrati Bećkovićevim zavičajem -naravno, ne u doslovnom smislu rije­či - jer je upravo u tom gradu, počevši od školske godine 1955/1956, on poha­đao višu gimnaziju. A tamo se i upo­znao s budućim prvim čovjekom toga grada, Dušanom Mihajlovićem, s ko­jim je (mnogo godina) kasnije i politič­ki sarađivao.

"Ja sam, na neki način, Valj evac", re-

Matija l Žika Stojković

Pisao sam, a nekako je i umetnost tada imala veliki odjek. Sad je, recimo, to pokošeno, pomrlo, nestalo i dotrajalo, a tada ne, to je sve bilo tu u punoj snazi, to se mnogo u to vreme čitalo .. .

kao mi je Matija, "došao sam u Valjevo kao dečak, u Valjevu sam išao u gim­naziju i u njemu proveo svoje najlep­še dane. Sva četiri razreda više gimna­zije, do mature."

Inače, teško je reći što je pravi Bećko­vićev zavičaj . Matija je Srbin crnogor­skih korijena (djed po ocu poreklom mu je iz Rovaca) ali je rođen u Senti, dakle u Vojvodini, 19. novembra 1939. Tu je njegov otac, tadašnji oficir Jugo­slovenske vojske, bio - u samo pred­večerje Drugoga svjetskog rata - na službi. Majka mu je pak bila iz Kanj i­že, gradića nedaleko od Sente, na kraj­njem sjeveru Vojvodine.

U ratu je Mati j in otac, Vuk Bećković, bio, u Crnoj Gori, komandant Rovač-

22 Nedeljnik

koga četničkog bataljona te, kao takav, jedan od komandanata vođe crnogorskih četnika Pavla Đuriši­ća. "To je u svakom slučaju", kazao mi je Matija, "obeležilo moj život, što sam bio sin četničkog koman­danta. Svi su krili šta su im očevi, a ja to nisam mogao da sakrijem i dugo sam tako slovio (Matija je ov­dje mislio na period svog školova­nja - prim. aut.) kao jedini četnič­ki sin."

Matijin otac Vuk je skončaO' na kraju Drugoga svjetskog rata, da­kle kada je Matiji bilo pet-šest go­dina, tako da je Matija praktič­ki odrastao bez oca. "Moj je otac", rekao mi je, "završio, verovatno, ili u Jasenovcu, gde je on kao je­dan od Đurišićevih komandana­ta mogao završiti, ili se nekako tu izvukao i stigao do Slovenije, gde je u tim masovnim pogubljenjima, bez znaka i ikakve potvrde, ostao bez groba i vođen kao nestao. Po­ginuo je 1945. Nema ni groba ni ništa, kako se kaže - 'ni groba, ni

mramora'. A majka mije umrla 1985, u svojoj 72. godini."

Najdramatičniji trenutak u najrani­joj (ili "nultoj") fazi života Matije Beć­kovića dogodio se kad je on još bio u majčinu trbuhu. Ovako mi ga je opi­sao, za našega drugog susreta i razgo­vora u" Tribeci", 19. juna 2009:

"Ja sam se rodio na 29. novembar. Ali 29. novembar je postao slavan ne­koliko godina posle mog rođenja (ov­dje Matija aludira na budući Dan Re­publike - prim. aut.) - a to je, zapravo, bio Sv. apostol Matej (po julijanskom kalendaru - prim. aut.). Kad je moja majka bila u trudnoći, ubio se njen brat, moj ujak, koji je bio komunista, pa je kao komunista bio hapšen, sa­slušavan i mal tretiran. Bio je pitomac u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujev­cu, a onda je otišao u vojsku i u vojsci je izvršio samoubistvo, tako da je moja majka bila u košmarima i košmarnim snovima, jer je mnogo volela tog svog brata, koji je to uradio u svojoj 20. go­dini. E sad, negde pred porođaj ona je sanjala, kako je govorila, da je neki Mađar krenuo da je udari nožem u stomak, ali da je moj tada već pokojni ujak stavio ruku na njen stomak i re­kao tom Mađaru: 'Nemoj, tu je Matija! ' A njoj je rekao: 'Slušaj, ti ćeš roditi sina i daćeš mu ime Matija! ' To je bio njen san. I kad sam se ja rodio, em sam se

rodio na Sv. apostola Ma't dobio to ime. Moj je otac kuma, zemljaka, koji je bi darmerijski oficir, zvao se J vić, koji je došao da mem stigao u Sentu da me krst treba da se zovem kaojed dedova koji nije imao dect Ali majka je rekla: 'Ne, o Matija!' Insistirala je da ilić ti kuma ili ću se j~ zvati 1 rekao već moj pokojni uj: neka vrsta zaveta."

Tokom svog djetinjstva, odrastanja Matija Bećkov: vi nomad. Osnovnu školt V eljem Dubokom, kraj K• razred niže gimnazije u Ke gi razred gimnazije u Slave du, dakle u Hrvatskoj; or u Kolašin, da bi od 1955. ziju pohađao u Valjevu. K razreda gimnazije, u ValjE dobio prvu-nagradu za na ni zadatak u SR Srbiji. Na~ la i svoju firiansijsku težin· 15.000 tadašnjih dinara.

"To je bilo", kaže Mati. recimo, hiljadu i po evra. lazim na binu u svečanoj : ru škole drhti glas od rad< vek iz Beograda drži govo tu kovertu - a moj drug, nja, viče meni: 'Prebroj lo reflektorima, idem kući, l ke i tetka; oni su stanova] jednoj baraci, montažnoj tetak dobio od građevinsl

------------------------------------------------~~--------------------------------------~~~~~=-~--------------

; ·;.

četničkog bataljona te, kao ~jedan od komandanata vođe gorskih četnika Pavla Đuriši­fo je u svakom slučaju", kazao · Matija, "obeležilo moj život, un bio sin četničkog koman­l. Svi su krili šta su im očevi, o nisam mogao da sakrijem i ·sam tako slovio (Matija je.ov­lislio na period svog školova­prim. aut.) kao jedini četnič-t."

iin otac Vuk je skončaO' na . Drugoga svjetskog rata, da­ada je Matiji bilo pet -šest go-

tako da je Matija praktič­rastao bez oca. "Moj je otac", > mi je, "završio, verovatno, fasenovcu, gde je on kao je­>d Đurišićevih komandana­>gao završiti, ili se nekako tu :ao i stigao do Slovenije, gde m masovrtim pogubljenjima, naka i ikakve potvrde, ostao roba i voden kao nestao. Po­> je 1945. Nema ni groba ni . kako se kaže - 'ni groba, ni 1'. A majka mi je umrla 1985, 2. godini." matičniji trenutak u najrani­lltoj") fazi života Matije Beć­>godio se kad je on još bio u trbuhu. Ovako mi ga je opi­tšega drugog susretai razgo­ribeci", 19. juna 2009: 1 se rodio na 29. novembar. 1vembar je postao slavan ne­dina posle mog rodenja (ov­t aludira na budući Dan Re­prim. aut.) - a to je, zapravo,

>osto! Matej (po julijanskom u - prim. aut.). Kad je moja la u trudnoći, ubio se njen ujak, koji je bio komunista, komunista bio hapšen, sa­maltretiran. Bio je pitomac u mičkom zavodu u Kraguj ev­a je otišao u vojsku i u vojsci >amoubistvo, tako da je moja a u košmarima i košmarnim jer je mnogo volela tog svog i je to uradio u svojoj 20. go­.d , negde pred porođaj ona . kako je govorila, da je neki ·enuo da je udari nožem u Ji da je m oj tada već pokojni o ruku na njen stomak i re­.fadaru: 'Nemoj, tu je Matija! ' ~kao: 'Slušaj, ti ćeš roditi sina u ime Matija!' To je bio njen . sam se ja rodio, em sam se

rodio na Sv. apostola Mateja, em sam dobio to ime. Moj je otac imao svoga kuma, zemljaka, koji je bio ovde žan­darmerijski oficir, zvao se Jovan Vuko­vić, koji je došao da mene krsti. On je stigao u Sen tu da me krsti, rekavši da treba da se zovem kao jedan Qd mojih dedova koji nije imao dece - Radovan. Ali majka je rekla: 'Ne, on će se zvati Matija!' Insistirala je da ili ćemo menja­ti kuma ili ću se j~ zvati tako kako je rekao već moj pokojni ujak. To je bila neka vrsta zaveta."

Tokom svog djetinjstva, dječaštva i odrastanja Matija Bećković je bio pra­vi nomad. Osnovnu školu završio je u Veljem Dubokom, kraj Kolašina; prvi razred niže gimnazije u Kolašinu, dru­gi razred gimnazije u Slavonskom Bro­du, dakle u Hrvatskoj; onda se vratio u Kolašin, da bi od 1955. višu gimna­ziju pohađao u Valjevu. Kao učenik 6. razreda gimnazije, u Valjevu, Matija je dobio prvu nagradu za najbolji pisme­ni zadatak u SR Srbiji. Nagrada je ima­la i svoju finansijsku težinu, u visini od 15.000 tadašnjih dinara.

"To je bilo", kaže Matija, "kao sad, recimo, hiljadu i po evra. Znači, ja iz­lazim na binu u svečanoj sali, direkto­ru škole drhti glas od radosti, neki čo­vek iz Beograda drži govor i daje meni tu kovertu - a moj drug, neki Gudo­nja, viče meni: 'Prebroj lovu!' Obasjan reflektorima, idem kući, kod svoje tet­ke i tetka; oni su stanovali u Valjevu u jednoj baraci, montažnoj kući, koju je tetak dobio od građevinskog preduze-

ća u kojem je radio. I onda to popod­ne idem s tetkom, s tim silnim para­ma, u trgovinu. U šoping! I kupujem svoj prvi sako. Došao sam u njemu u Beograd (1959, na studije - prim. aut.), u tom kariranom sakou. Mislim, neki 'Varteks', najbolje što je tada moglo da bude. Ali ja kupim i pantalone, i cipe­le, i još nešto, a tetka mi kaže: 'Da ku­pimo i tetku jednu košulju, biće mu milo! ' Kupimo i tetku košulju, i još ostane ... I ja sam tako bio oglašen za pesnika, i tu u Valjevu već počnem da u 'Mladoj kulturi' objavljujem svoje prve pesme ... "

Kao pjesnik početnik, Matija Bećko­vić je već u Valjevskoj gimnaziji prvi put čuo za živu legendu zvanu "Bori­slav Mihajlović Mihiz", s kojim će ka­snije, u Beogradu, postati nerazdvo­jan prijatelj i saradnik. Na moje pitanje koja je bila njegova prva slika ili vizija o Mihizu i ko mu je prvi išta rekao o nje­mu, odgovorio mi je:

Te iste godine kada je nastao Predlog za razmišljanje, dakle 1967, Matija Bećković se upoznao s Milovanom Đilasom, tada najpoznatijim jugoslovenskim političkim disidentom (koji je te godine bio definitivno pušten iz zatvora). Kao što je to Dobrica Ćosić zabilježio u svojim "Piščevim zapisima", on i Bećković su neko vrijeme svake subote, gotovo ritualno, posjećivali Đilasa, u njegovu stanu u Palmotićevoj, l tamo vodili vruće političke razgovore

23 11. januar 2018.

"Ima u Valjevu pesnik, on je tu i sada, koji se zove Petar Pajić. Taj Petar Pajić je malo stariji od mene, tada je već bio na studijama. I on meni kaže: 'Ima je­!}an Mihiz, on je sveštenički sin, ima punu svoju kuću ikona!' A ikona je tada bila proskribovana stvar, nije bilo strašnije diverzije od toga. Tako da ja zapamtim Mihiza po tim ikonama, i po tome da mu je otac (Gojko Mihajlo­vić - prim. aut.) sveštenik."

A kad je, 1959, upisao Filološki fa­kultet u Beogradu, te, napokon, postao Beograđanin, Matija Bećković je imao prilike Mihiza upoznati i izbliza. To jest -uživo. I ne samo Mihiza nego i ostale pripadnike najvažnije i najutjecajnije intelektualne skupine ili klana u Srbiji, "siminovaca", s njihovim mentorom, književnikom Dobrtcom ćosićem na čelu. To je bio vrlo značajan moment u hronologiji srpskoga intelektualno­opozicionog pokreta u SR Srbiji - pri­stupanje Matije Bećkovića siminovci­ma. Bećković je bio prvi intelektualac, u početku još golobradi student i pje­snik u formiranju, koji je onako "izva­na", iz nekog drugog svijeta, pristupio toj inače relativno zatvorenoj grupaci­ji. Uz napomenu da je bio mnogo mla­di od njih. Siminovci su mahom gene­racija 1922, a on je rođen 1939 - dakle bio je od njih mlađi 17 godina.

"Prvo sam", rekao mi je Matija, "upo­znao Mihiza, Žiku Stojkovića i Dejana Medakovića (dakle, nekadašnji trio iz ~lovačke gimnazije, u periodu 1937-1941 - prim. aut.) , a malo kasnije i Do­bricu ćosića. Učili su mi na neku opo­zicionu grupu. I ono što me je zbližilo s njima bio je taj element da mi pripada­mo nekoj građanskoj, poraženoj, tra­dicionalnoj, monarhističkoj, reakcio­narnoj, opozicijskoj grupi. Siminovci su bili jedini građanski intelektualci, opozicioni, na koje je čovek mogao da se osloni, i da ih na neki način smatra svojim istomišljenicima, protivnicima režima, antikomunistima. I gospo­dom, znate ... Svi su oni bili vanpar­tijci (osim, naravno, Dobrice Ćosića - prim. aut.), svi su bili iz takozvanih boljih porodica, bili su obrazovani, po­štovali su neke klasične tradicionalne demokratske kulturne vrednosti, bili su uz to tretirani kao nacionalisti ... To su ljudi zaslužni za autonomiju umet­nosti i, što se kaže, oduzimanje umet­ničkog stVaralaštva iz nadležnosti po­litičke policije. Nema nikog koga nisu branili ko je bio gonjen ... Da, up o-

.,

l DARKO HUDEUST MOJI BEOGRADSKI PRIJATEUI

znao sam i Miću Popovića. On je bio oličenje plemenitog čoveka; pamet­nog, požrtvovanog prijatelja. Moja su deca mene pitala: 'Je li, da li je taj Mića stvarno tako dobar kao što izgleda?'"

Prva velika politička afera u kojoj je Matija Bećković, kao pjesnik i umjet­nik, aktivno sudjelovao bila je ona ne­zapamćena frka oko srpskog Predloga za razmišljanje, koji su srpski književ­nici, s Borislavom Mihajlovićem Mihi­zorn na čelu, sastavili, u martu 1967, kao svoj prkosni odgovor na hrvat­sku Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika. Bio je to prvi žešći sukob između Hrvata i Srba u Titovoj SFR Jugoslaviji - ovaj put, za početak, na području jezika. Hrva­ti su istupili s inicijativom da se hrvat­ski jezik odvoji od tada službenog srp­sko-hrvatskog (ili hrvatsko-srpskog) jezika, a Srbi su, kao tuk na utuk, od­govorili: može, ali pod uslovom da i unutar SR Hrvatske Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na svoj autohtoni, srpski jezik (što je, naravno, podrazumijeva­lo i afirmaciju ćirilice u hrvatskim ško­lama) . Predlog je potpisalo oko 4.5 srp­skih književnika, a Matija je bio jedan od potpisnika; kako mi je rekao, i je­dan od skupljača potpisa, na Skupštini književnika Srbije, 19. marta 1967. On mi je tu epizodu, kao jedan od insajde­ra i protagonista, ovako opisao:

"Predlog je pisan u redakciji Prosve­te, gdje je Mihiz radio kao urednik, dok je direktor Prosvete bio Antonije lsako­vić. Jedan od urednika Prosvete, Petar Džadžić, rekao je na jednome partij­skom sastanku: 'Autor Predloga je Mi­hiz!' Alija mislim da su tu idrugidoso­ljavali. Mihiz je napisao osnovni tekst, ali su onda takoreći svi iz te redakcije učestvovali: i Isaković, i Džadžić, i još neki .. . I Mihiz je posle te afere otpu­šten iz Prosvete. To jest ~ isterati su ga. Reakcija vlasti na potpisnike Predloga bila je brutalna. I onda su neki, u stra­hu, povlačili potpise. Prvi put je tada ta tehnika bila uvedena - da se povlače potpisi. I ti koji su povukli potpise ni­kad se više nisu oporavili. Jedan od njih bio je Vasa Popović, naš satiričar, repor­ter. A ko se iole držao, taj je ostao živ!"

Na moje pitanje kakve je posljedi­ce on osobno snosio, kao akter priče o Prediogu za razmišljanje, Bećković mi je odgovorio:

"Bio sam nakon toga pod nekim te­škim embargom. Osam godina nisam

Matija, Dušan Mihajlović l vinar Milijan Jelić u Jelićevom vinogradu u Bujaćiću kraj Valjeva, oktobra 2009.

mogao objaviti nijednoga slova, da se nigde moje ime ne pojavi! Bio sam po tim listama koje su se pravile - tzv. si­stem razređenog vazduha! Mislim da sam od Mihiza čuo taj izraz. A to je ot­prilike: da vas drže potop ljene pod vo­dom, dok ne vide da ćete se ugušiti, pa vas onda izvuku, pa malo udahne­te, onda vas opet vrate ... Bili smo ozlo­glašeni, s tom hipotekom Predloga za razmišljanje. Tu se već prvi put govo­rilo: to su nacionalisti. Osim toga, ski­nuli su me iz novina, s televizije i tako dalje, i onda sam ja počeo pisati te svo­je poeme (Bećković je ovdje konkr~tno mislio na svoju ponajbolju zbirku pje­sama "Međa Vuka manitoga", obja­vljenu 1976, za koju je Dejan Medako­vić u svom dnevniku "Dani, sećanja" napisao da je on, Matija, "primetno srećan" što mu je ta zbirka ugleda­la svjetlo dana- prim. aut.) . Da su me držali na televiziji i u novinama, ja to nikad ne bih napisao. U kreativnom smislu, bile su to moje dobre godine.

Ljudi su se kretali kroz šumu, ti naši budući slušaoci na književnoj večeri u Ravnom Kotaru. Publika pozvana na to književno veče krenula je sa svih strana iz tih obližnjih sela, u punom sastavu, tu je deda, baba, sin, snaha, deca ... Porodice. A kao jedinu l dopuštenu srpsku oznaku oni su nosili zastave Crvene zvezde, a po bukvama su bile iscrtane petokrake. Kao znak protesta i kao nešto proskrlbovano

24 Nedeljnik

Pisao sam, a nekako je i umetnost tada imala veliki odjek. Sad je, recimo, to pokošena, pomrlo, nestalo i dotraja­lo, a tada ne, to je sve bilo tu u punoj snazi, to se mnogo u to vreme čitalo ... "

Bećković mi je međutim - kada jeri­ječ o Predlogu za razmišljanje - izložio i jednu svoju tezu koja se ni u ovo da­našnje vrijeme ne može previše često čuti u srpskoj (kao ni široj) javnosti. On smatra da je pozadina Predloga mnogo dublja i kompleksnija nego što se obič­no misli. Ovako mi je rekao:

"Meni se činilo da su ovi naši srbi­janski političari, Petar Stambolić i dru­štvo, hteli da nateraju Hrvate da se oni tamo revanširaju istom merom, pa da nasrnu na svoje potpisnike (tj. na pot­pisnike Deklaracije o nazivu i položa­ju hrvatskog književnog jezika - prim. aut.). Međutim, nesrazrner je bio ogro­man, u tom smislu što je ovde potpi­salo, mislim, 45 ljudi, a u Hrvatskoj sve institucije i sve najkrupnije lično­sti. Znači, meni se čini da je Vladimir Bakarić (u to vrijeme najmoćniji po­litičar u Hrvatskoj - prim. aut.) odbio tu vrstu ponude, da je on njih otkačio u smislu neke simetrije, 'mi ćemo pa onda i vi', jer je njemu bilo jasno da tih 45 u Srbiji, da ih sve pdbiju, za Sr­biju ne znači ništa! Znači, ovde su bili spremni nas sve da pobiju, ne bi li na­teraJ! Hrvate da nešto slično učine sa svojima. Ovde su nasrtaJi svim sila­ma, i da su Hrvati tako uradili sa svo-

Osam godina nisaJ ime ne pojavi! Bio : razređenog vazdul otprilike: da vas dJ ugušiti, pa vas ond

jima, mi ovde ne bismo ostali ž samo distanciranje Hrvata od tE trije i ponude nas je polako sp~ u tom smislu da se ne dovede e ja ta odmazda."

Te iste godine kada je nasta dl og za razmišljanje, dakle 1967, Bećković se upoznao s Milovan< !asom, tada najpoznatijim ju gos skim političkim disidentom (k< godine bio definitivno pušten iz ra). Kao što je to Dobrica ĆOsić i žio u svojim "Piščevim zapisim~ Bećković su neko vrijeme svak<: te, gotovo ritualno, posjećivali · u njegovu stanu u Palmotićevoj, vodili vruće političke razgovor lasu", rekao mije Matija, "nije b. sko da sluša kada se ja ostrvim : s raznim čudima i dosetkama, . hteo da dovodi samog sebe u J: Jedan od njegovih kaprica bio j( nekako dokaže da je Tito bio r izbor u ono vreme ... "

Jedna od opipljivijih koristi l Bećković imao od poznanstva som bila je i činjenica da je Di pretplaćen na "Glas Koncila". ražniji i najutjecajniji list Katoli• kve u Hrvatskoj (uređivao se na Ju, preko puta zagrebačke katE Đilasa, kao ateista, ta literatura r više zanimala, a za Bećkovića, deklarirani vjernik, uz to vrlo najužem vrhu Srpske pravosla• kve, to je bilo i te kako zanirnlji' trigantno štivo. I Đilas mu je 1 ne primjerke "Glasa Koncila" na čitanje. Matija mi nije zataji• ga najviše oduševljavali redakcij mentari glavnog urednika GK Živka Kustića, koji su redovito. kom broju, izlazili na 2. stranici vina. štoviše, kazao mi je, bilo j< leko bolje i inspirativni] e od bi što se u to vrijeme moglo pro• bilo kojemu glasilu SPC.

"Primetio sam", rekao mi je : vić, "da je to čitav sprat iznad k tara koji su izlazili u našem 'Pr.

l ·;.

·adu u Bujačiću kraj Valjeva, oktobra 2009.

>am, a nekako je i umetnost tada veliki odjek. Sad je, recimo, to :eno; pomrlo, nestalo i dotraja­lda ne, to je sve bilo tu u punoj to se mnogo u . to vreme čitalo .. . "

•vić mi je medutim - kada je ri­'redlogu za razmišljanje - izložio 1 svoju tezu koja se ni u ovo da­! vrijeme ne može previše često srpskoj (kao ni široj) javnosti. On 1 da je pozadina Predloga mnogo i kompleksnija n ego što se obič­lli. Ovako mi je rekao: n i se činilo da su ovi naši srbi­političari, Petar Stambolići dru­tteli da nateraju Hrvate da se oni ·evanširaju istom merom, pa da 1 n a svoje potpisnike (~. na pot­e Deklaracije o nazivu i položa­ttskog književnog jezika - prim. vieđutim, nesrazmer je bio ogro-1 tom smislu što je ovde potpi­nislim, 45 ljudi, a u Hrvatskoj :ti tucije i sve n ajkrupnije lično­ači , m eni se čini da je Vladimir ić (u to vrijem e najmoćniji po­u Hrvatskoj - prim. aut.) odbio tu ponude, da je on njih otkačio ;lu neke simetrije, 'mi ćemo pa i vi' , jer je njemu bilo jasno da u Srbiji, da ih sve pdbiju , za Sr­~ znači ništa! Znači , ovde su bili mi nas sve da pobiju, ne bi li na­Hrvate da nešto slično učine sa 1a . Ovde su n asrtaJi svim sila­la su Hrvati tako uradili sa svo-

Osam godina nisam mogao objaviti nijednoga slova, da se nigde moje ime ne pojavi! Bio sam po tim listama koje su se pravile - tzv. sistem razredenog vazduha! Mislim da sam od Mihiza čuo taj izraz. A to je otprilike: da vas drže potopljene pod vodom, dok ne vide da ćete se ugušiti, pa vas onda izvuku, pa malo udahnete, onda vas opet vrate

jima, mi ovde ne bismo ostali živi. Ali samo distanciranje Hrvata od te sime­trije i ponude nas je polako spasavalo u tom smislu da se ne dovede do kra­ja ta odmazda."

Te iste godine kada je nastao Pre­dlog za razmišljanje, dakle 1967, Matija Bećković se upoznao s Milovanom Đi­lasom, tada najpoznatijim jugosloven­skim političkim disidentom (koji je te godine bio definitivno pušten iz zatvo­ra). Kao što je to Dobrica Ćosić zabilje­žio u svojim "Piščevim zapisima", on i Bećković su neko vrijem e svake subo­te, gotovo ritualno, posjećivali Đilasa, u njegovu stanu u Palmotićevoj, i tamo vodili vruće političke razgovore . "Đi­lasu", rekao mi je Matija, "nije bilo mr­sko da sluša kada se ja ostrvirn na Tita s raznim čudima i dosetkama, ali nije hteo da dovodi samog sebe u pitanje. Jedan od njegovih kaprica bio je da mi nekako dokaže da je Tito bio najbolji izbor u ono vreme ... "

Jedna od opipljivijih koristi koju je Bećković im ao od pozn anstva s Đila­som bila je i činjenica da je Đilas bio pretplaćen na "Glas Koncila" , n ajti­ražniji i naju~ecajniji list Katoličke cr­kve u Hrvatskoj (uređivao se na Kapto­lu, preko puta zagrebačke katedrale). Đilasa, kao ateista, ta literatura nije od­više zanimala, a za Bećkovića, koji je deklarirani vjernik, uz to vrlo blizak najužem vrhu Srpske pravoslavne cr­kve, to je bilo i te kako zanimljivo i in­trigantno štivo. I Đilas mu je pojedi­ne primjerke "Glasa Koncila" davao na čitanje. Matija mi nije zatajio da su ga najviše oduševljavali redakcijski ko­mentari glavn og urednika GK-a don Živka Kustića, koji su redovito, u sva­kom broju, izlazili na 2. stranici tih no­vina . Štoviše, kazao mi je, bilo je to da­leko bolje i inspirativnije od bilo čega što se u to vrijeme moglo pročitati u bilo kojemu glasilu SPC.

"Primetio sam" , rekao mi je Bećko­vić, "da je to čitav sprat iznad komen­tara koji su izlazili u našem 'Pravosla-

viju'! I da su svi ti (Kustićevi - prim. aut.) tekstovi potkrepljeni upravo pre­poznavanjem biblijskih motiva i istina u savremenim događajima, u svakod­nevnim aktuelnostima. Tako, kad je on (Kustić - prim. aut.) govorio o ratu, o pomirenju, o slobodi, o tim raznim te­mama, povodom nekog aktuelnog do­gađaja, on bi uvek našao za to prime­re u raznim knjigama, ovim i onim, iz Svetog pisma. Ali to je toliko bilo živo, i toliko nije bilo prašnjavo, nego se u stvari videlo kako ta reč živi do dana­šnjeg dana! To sam zapazio, i često se događalo da izrežem taj uvodnik, pa ga dam ovima svojima - Atanasiju (Jevti­ću) , Amfilohiju (Radoviću) , Irineju i ostalima: 'Čitajte to, i zašto mi priča­mo n eku priču koja nikad nije poveza­na s današnjim dan om?' Jedini koji se pojavio posle, koji je imao taj dar, to je Atanasije Jevtić. On je vladika umiro­vljeni hercegovački. On je veliki znalac i urne da čita Bibliju kao neku n ajaktu­elniju knjigu, i da u toj jednačirli te ik­seve i ipsilone zamenjuje živim ljudi­ma iz telefonskog imenika."

Kad sam već kod te teme, n e bi bio red da prešutim da mi je Dobrica Ćo­sić, u jednome od naših razgovora iz 2010, rekao da je i Žika Stojković tako­đer izrezivao neke Kustićeve članke iz "Glasa Koncila". K usti ću (koji je umro 2014, iste godine kad i Ćosić) bilo je ne­izmjerno drago kad sam mu to prenio. (U to vrijeme, 2010, bio sam neka vr­sta "poštara" izmedu Ćosića i Kustića, ali o tome jednom drugom prigodom .)

Tijekom naših susreta i razgovora iz 2009. i 2010, Matija Bećković mi je is­pričao nekoliko prvorazrednih aneg­dota o Mihizu, Žiki Stojkoviću i osta­lim siminovcirria , kao i o još nekim ličnostima iz intelektualnog i politič­kog života Srbije i Jugoslavije, sedam­desetih i osamdesetih. Prepričat ću za ovu prigodu dvije.

Prva je rekon strukcija jednog razgo­vora između Mihiza i Đilasa, kojemu je Bećković bio svjedok. Matija m i je to ovako interpretirao:

25 ll. Januar 2018.

"Poslednja decenija Đilasovog ži­vo.ta (Đilas je umro 1995 - prim. aut.) ... Bili smo Mihiz i ja kod Dila­sa. Mihiz je tvrdio da Tito nikad u životu nije pročitao nijednu knji­gu, da uvek na onim fotografija­ma drži neku enciklopediju, i ni­kad nema neku malu knjižicu u ruci nego je uvek na 3870. strani­ci nekog sveznanja, a da nikad nije pročitao ništa od toga.

A Đilas je govorio: 'Pa nemojte, Mihiz, pročitao je!' - 'Nije proči­tao.' - 'Pročitao je .. .' Onda Mihiz pita koju knjigu je pročitao. 'Evo', kaže Đilas, 'pročitao je moju. ' A Mihiz kaže: 'Da li ćete meni dopu­stiti da vam ja ispričam kako je to bilo?' Dakle, da on ispriča Đilasu kako je to bilo da je Tito pročitao - odnosno da nije pročitao - nje­govu knjigu. Đilas kaže: 'Hajde is­pričajte.'

Mihiz kaže: 'To je bila ona knjiga o Njegošu, što ste je napisali pro­tiv Isidore Sekulić (riječ je o knjizi "Legenda o Njegošu", objavljenoj 1952, koja je tada jako uvrijedi-la posebno Žiku Stojkovića, zbog toga što se Đilas u njoj žestoko, i to kao vlastodržac, okomio na njego­vu mentorku iz studentskih dana lsidoru - prim. aut.)? Đilas kaže: 'Tačno.' Kaže Mihiz: 'l vi ste mu tu knjigu dali? ' Đilas kaže: 'Da.' - 'l napisali ste mu posvetu?' - 'Da.' - 'I to nije bila neka neuobičaje­na posveta nego ste naprosto is­pisali sve one čiste, bele listove na • početku knjige?' Đilas kaže: 'Da.' Kaže: 'Hoćete da vam ispričam ot­prilike šta ste u toj posveti napisa­li?' - 'Hajde, recite.' Napisali ste: 'Dragi druže Tito, poklanjam vam ovu knjigu sa željom da ako nađe-te vremena, pored svojih velikih obaveza u vođenju našeg društva u spoljnoj i unutrašnjoj politici,

~

l

l l

j

DARKO HUDEUST MOJI BEOGRADSKI PRIJATEUI

Reakcija vlasti na potpisnike Predloga bila je brutalna. I onda su neki, u strahu, povlačili potpise. Prvi put je tada ta tehnika

bila uvedena - da se povlače potpisi. I ti koji su povukli potpise nikad se više nisu oporavili. Jedan od njih bio je Vasa Popović,

naš satiričar, reporter. A ko se iole držao, taj je ostao živ!

voleo bih da je pročitate i da mi kažete svoje mišljenje. S poštova­njem, ljubavlju i odanošću ... '

Kaže Dido: 'Manje-više tačno.' Kaže Mihiz: 'I razume se, prolazile su nedelje i nedelje, a on ništa nije govorio?' Kaže Đilas: 'Tačno.' - 'A onda je kroz neko vreme bio neki veliki državni prijem?' Kaže Đilas: 'Da.' - 'l on vam i dalje ništa nije · govorio?' - 'Tačno.' Kaže: 'A onda ste ga vi pitali?'- 'Jeste.' - 'Vi ste ga pitali da li je pročitao vašu knji­gu i da li mu se sviđa?' Kaže: 'Tač­no.'- 'l onje rekao daju je proči­tao i da mu se veoma sviđa?' Kaže Đilas: 'Da.' Kaže Mihiz: 'l vi ste iz toga zaključili da on čita?'

I Đilas je Mihizu aplaudirao i re­kao: 'U velikoj ste formi, prihva­tam celu tu verziju kao svoju!'"

M. Đukanović, B. Pekić, M. Bećković •..

U drugoj je anegdoti riječ o tome kako je Zika Stojković pokretao

. mnoge važne peticije, u Beogradu i Srbiji, i organizirao raznorazne inte­lektualne, nerijetko i polemičke raz­govore kod patrijarha Pavla, u Srp­skoj patrijaršiji. Poenta je u tome da se (gotovo) ništa od toga ne bi dogo­dilo bez Žikina podstreka i angažma­na, ali kad bi se stvar zakuhala i došla do svog vrhunca, on bi se uvijek po­vlačio u pozadinu, tj. sjedao na zače­lje, praveći se da s tim nema apsolut­no ništa. Bećković:

"Nema nijedne peticije, takoreći, da je Žika nije zakuvao. Ali što je bilo naj interesantnije u celoj toj priči, on, koji prvo napiše tekst, koji dođe na tu ideju, počne zvati ljude i skupljati potpise, onda on ili počne izbegava­ti da potpiše, ili se potpiše inicijali­ma, ili se potpiše poslednji! To je bila njegova taktika. On je imao tu vrstu pozicije. Pod vidom neke skromno­sti ili nepridavanja sebi značaja, on je u stvari davao sebi najveći značaj. Re­cimo, kad su se u Patrijaršiji skupljali tamo nekakvi intelektualci, kod pa­trijarha Pavla, u toku prošle decenije (Matija je ovdje mislio na devedesete - prim. aut.) - on sve to organizuje. I to ovako. Prvo kaže kako bi bilo do­bro da Pavle pozove izvestan broj lju­di, da se prodiskutuje neko pitanje. Onda Pavle pristane, onda Žika odre­di koji bi to ljudi mogli biti, onda sve te ljude pozove, onda se svi mi tamo skupimo u nekoj kancelariji, onda on sedne na začelje i onda, ako nešto progovori, kaže: 'Vaša Svetosti, hva­la vam što ste došli na ovu ideju, da nas zovnete, da zovnete sve ove lju­de koji su se odazvali, pa ste i mene uključili u tu stvar!' Tako da cela stvar izgleda kao da je pala s neba. Inače, pre tog Žikinog angažovanja nije ni bio običaj da se kod patrijar­ha Pavla skupljaju ti svetovni ljudi na neke razgovore ... " Bećković mi je također posvjedo­

čio kako je Stojkovićevo poznanstvo s Pavlom počelo s velikom monogra­fijom .Zadužbine Kosova" iz 1987,

dakle još u ono vrijeme kad je Pavle bio episkop raško-prizrenski. U ure­đivačkom odboru te monografije bio je i sam Matija .• Ja sam za tu knjigu", rekao mi je, .uredio poeziju· o Koso­vu. Pavle je bio predsednik uređivač­kog odbora, on je osigurao i sredstva za to. Žika je bio neumoran i stalno je dolazio kod njega, s novim idejama, a tražio je i pare na pozajmice, i ovaj (Pavle - prim. aut.) mu je davao od svoje penzije. 'Dobro, imam ovoli­ko!', kaže Pavle Žiki. Nije to Žika tra­žio za sebe nego za razne projekte. A Pavle mu da pare i kaže: 'Imam, to­liko mogu da dam, vratićete jednog dana .. .'"

U nastavku teksta posveti ću nešto veći prostor događaju za koji mi je sam Matija Bećković rekao da mu je u životu bio .najveći" -barem kada je riječ o književnim večerima i tribi­nama (a on ih je doživio valjda i ne­koliko stotina). Bila je to književna večer devetero srpskih pisaca, čla­nova Udruženja književnika Srbije, u Islamu Grčkom, kraj Zadra, 6. maja 1971. Dakle u godini koja je u Hrvat­skoj ostala u pamćenju kao .hrvat­sko proljeće".

Uvreženo je mišljenje da je te go­dine postojao samo hrvatski nacio­nalni pokret, a da su Srbi - tj. srpski intelektualci i opozicijski političari -bili, više-manje, pasivni. Međutim, to nije tačno. Mnogo se toga te godi­ne dogodilo i u Srba, tj. u srpskoj re­žiji. Primjerice, Dobrica Ćosić je baš te godine svojim, kako mi je rekao, . izbornim inženjeringom" uspio maknuti partijskog poslušnika Veli­bora Gligorića s funkcije predsjedni­ka SANU te na tu dužnost instalira­ti svog prijatelja, fizičara Pavla Savića - koji je, iako titovac, akademicima SANU davao mnogo veću slobodu od svog prethodnika (što će, dugo­ročnije gledano, omogućiti stvara­nje neophodnih temelja za nasta­nak Memoranduma SANU, tijekom osamdesetih).

Isto tako, u proljeće 1971. bili su od povijesne važnosti polemički i

buntovnički istupi ća i Mihaila Đurića tribinama protiv u mana, u predvečerj vog (znatnim dijel nog) Ustava SFRJ, or

A u maju 1971. dog• u povijesti da Srbi t: oni u Ravnim Kotari dra - mogu u svoje zini svojih kuća i o slušati (a onda s njil žive srpske pisce, čl: književnika Srbije, na već tada bila am etiketu .srpski naci to: Dobrica Ćosić, E vić Mihiz, Antonije slav Mihailović, De vić, Duško Radović, Miodrag Bulatović i Tu je književnu tri!

L 26

---Ned- eljnik -~~

. ·;.

'

tila je brutalna. I onda put je tada ta tehnika koji su povukli potpise ih bio je Vasa Popović, žao, taj je ostao živ!

e dakle još u ono vrijeme kad je Pavle ) bio episkop raško-prizrenski. U ure­

đivačkom odboru te monografije bio je i sam Matija . .,Ja sam za tu knjigu", rekao mije, .,uredio poeziju·o Koso­vu. Pavle je bio predsednik uređivač­kog odbora, on je osigurao i sredstva za to. Žika je bio neumoran i stalno je dolazio kod njega, s novim idejama,

i a tražio je i pare na pozajmice, i ovaj (Pavle - prim. aut.) mu je davao od svoje penzije. 'Dobro, imam ovoli­ko!' , kaže Pavle Žiki. Nije to Žika tra­žio za sebe nego za razne projekte. A Pavle mu da pare i kaže: 'Imam, to-

) liko mogu da dam, vratićete jednog dana ... '"

U nastavku teksta posvetiću nešto veći prostor događaju za koji mi je sam Matija Bećković rekao da mu je u životu bio .,najveći" -barem kada je rijeć o književnim večerima i tribi­nama (a on ih je doživio valjda i ne­koliko stotina). Bila je to književna većer devetero srpskih pisaca, čla­nova Udruženja književnika Srbije, u Islamu Grčkom, kraj Zadra, 6. maja 1971. Dakle u godini koja je u Hrvat­skoj ostala u pamćenju kao .,hrvat­sko proljeće" .

Uvreženo je mišljenje da je te go­dine postojao samo hrvatski nacio­nalni pokret, a da su Srbi - tj . srpski intelektualci i opozicijski političari -bili, više-manje, pasivni. Međutim, to nije tačno. Mnogo se toga te godi­ne dogodilo i u Srba, tj. u srpskoj re­žiji. Primjerice, Dobrica Ćosić je baš te godine svojim, kako mi je rekao, ., izbornim inženjeringom" uspio maknuti partijskog poslušnika Veli­bora Gligorića s funkcije predsjedni­ka SANU te na tu dužnost instalira­ti svog prijatelja, fizičara Pavla Savića - koji je, iako titovac, akademicima SANU davao mnogo veću slobodu od svog prethodnika (što će, dugo­ročnije gledano, omogućiti stvara­nje neophodnih temelja za nasta­nak Memoranduma SANU, tijekom osamdesetih) .

Isto tako, u proljeće 1971. bili su od povijesne važnosti polemički i

buntovnički istupi Žike Stojkovi­ća i Mihaila Đurića na beogradskim tribinama protiv ustavnih amand­mana, u predvečerje donošenja no­vog (znatnim dijelom konfederal­nog) Ustava SFRJ, onoga iz 1974.

A u maju 1971. dogodilo se prvi put u povijesti da Srbi u Hrvatskoj - i to oni u Ravnim Kotarima, u okolici Za­dra- m ogu u svojemu kraju, ubli­zini svojih kuća i ognjišta, gledati i slušati (a onda s njima i razgovarati) žive srpske pisce, članove Udruženja književnika Srbije, od kojih je veći­na već tada bila anatemizirana kroz etiketu .,srpski nacionalisti" . Bili su to: Dobrica Ćosić, Borislav Mihajlo­vić Mihiz, Antonije Isaković, Drago­slav Mihailović, Desanka Maksimo­vić, Duško Radović, Matija Bećković, Miodrag Bulatović i Brana Crnčević. Tu je književnu tribinu organizirao

Pododbor Srpskog kulturnog dru­štva .,Prosvjeta" iz Zadra.

Tragove o tom događaju našao sam u Hrvatskom državnom arhivu u Za­grebu, ali i u jednome Mihizovu in­tervjuu beogradskoj .,Dugi" u no­vembru 1990, dakle u vremenu koje je neposredno prethodilo (nažalost ratnom) raspadu Jugoslavije. Mihiz je u tom intervjuu istaknuo da je to bilo .,prvi put da srpski pisci dolaze kod Srba u Hrvatskoj", da se to do­godilo u veoma užarenoj i eksploziv­noj atmosferi .,hrvatskoga proljeća", da je tih dana, početkom maja 1971, u Zadru trajala .,nedelja hrvatske kul­ture", na kojoj su gostovali Vice Vu­kov, Šime Đodan i Vladimir Veselica, te da je gostovanje srpskih pisaca u Ravnim Kotarima bilo zapravo neka vrsta kontrapunkta svim tim doga­đanjima u kojima su u glavnoj ulozi bili Hrvati, tj. hrvatski intelektualci.

27 11. januar 2018.

Najvažniji je podatak u svemu tome taj da je književna većer srpskih pi­saca, po prvotnim planovima, treba­lo da se održi u Zadru, ali kada su to vlasti zabranile, organizator je tu tri­binu u hipu .,premjestio" u selo po­kraj Zadra Islam Grčki, poznato kao srpski kraj u kojem se nalaze vrijedni kulturno-historijski spomenici srp­skog naroda u Hrvatskoj - kula na­rodnog junaka Stojana Jankovića i grob velikog pisca i mještanina Isla­ma Grčkog Vladana Desnice.

Mihiz je u intervjuu "Dugi" napo­menuo da je i za njega ta književna većer bila .,najuzbudljivija u mom životu". Održana je, kako je rekao, .,pred nekoliko hiljada zanemare­nih, zaboravljenih, u planini osta­vljenih Srba". A uzbuđenje koje je toga dana vladalo među tim Srbi­ma, Mihiz je ilustrirao riječima: ., Uz-

4

l

l l

l. l l l l

DARKO HUDEUST MOJI BEOGRADSKI PRIJATEUI

buđenje je bilo toliko da mi je jedan pukovnik u rezervi, koji je bio i je­dan od organizatora - rekao: 'Druže Mihiz, sad ako se dogovorimo, mo­žemo ih (te Srbe koji su, po Mihizo­vim riječima, "silazili s planina" na književnu tribinu u Islamu Grčkom - prim. aut.) poslati po oružje pa da noćas zauzmemo Zadar!'"

A evo kako mije to opisao sam Ma­tija Bećković, jedan od sudionika tog jedinstvenog događaja, u jednome od naših razgovora koje smo, pot­kraj dvehiljaditih, vodili u " Tribeci", u Kralja Petra:

"Bilo je lepo vreme. Mislim, pro­leće. Bili smo lako obučeni. Naš do­maćin bio je nekadašnji oficir JNA Momčilo Kosović, sada u penziji , i ovi ljudi okupljeni oko 'Prosvjete' , koji su pozvali jednu grupu srpskih pisaca na to književno veče u Zadru. Tu su bili: Desanka Maksimović, Do­_brica Ćosić, Lule Isaković, Miodrag

nizacija - nisu imali u Zadru nijednu prostoriju, gde bismo mi mogli držati književno veče, ili gde bi nas oni mo­gli dočekati. Za mene je to bilo frapi­rajuće - da oni, zadarski Srbi, za toli­ke vekove, kako tvrde da su tu, nisu imali ni jednu jedinu prostoriju. Ni­jednu. Crkva je tada bila mrtva, nije postojala. Tako da su nas prvo odvezli na samu periferiju Zadra, gde je bila neožbukana, tek zidana kuća nekog pukovnika JNA, verovatno već tada u penziji, mislim da se prezivao Popo­vić, gde smo popili kafu i vodu. Onda su nam oni rekli da ćemo mi odatle raznim automobilima da se preveze­mo u Islam Grčki."

Na moje potpitanje je li upravo taj Popović bio onaj pukovnik koji je, po Mihizovoj interpretaciji u "Dugi", izrekao onu čuvenu rečenicu o (mo­gućem) osvajanju Zadra, i to uz po­moć oružja, Matija je odgovorio po­tvrdno, kazavši:

na iz tih obližnjih sela, u punom sa­stavu, tu je deda, baba, sin, snaha, deca ... Porodice. A kao jedinu i do­puštenu srpsku oznaku oni su nosi­li zastave Crvene zvezde, a po bukva­ma su bile iscrtane petokrake. Kao znak protesta i kao nešto proskribo­vano ... Za to književno veče oni su se doterali najbolje što su mogli, tako da je to bilo kao, recimo, na nekim saborima: bele košulje, deca, vode decu, idu u nekom redu i poretku na neko slavlje ili na neki skup, svečani, crkveni, društveni, već šta je tu bilo, da slušaju pesme ... "

A kako je bilo u samom Islamu Grč­kom, kod kule Stojana Jankovića? Bećković:

"Stižemo mi tamo, u to selo, i tu se pojavljuje jedan guslar, omanji čo­vek, pravi guslar, sa guslama u krilu, i on peva, ništa drugo nego pesmu 'Ropstvo Janković Stojana'! Mi sed-

Jedna od opip ljivijih koristi koju je Bećković imao od poznanstva s Đilasom bila je i činjenica da je Đilas bio pretplaćen na "Glas Koncila", najtiražniji i najutjecajniji list Katoličke crkve u Hrvatskoj (uređivao se na Kaptolu,

preko puta zagrebačke katedrale). Đilasa, kao ateista, ta literatura nije odviše zanimala, a za Bećkovića, koji je deklarirani vjernik, uz to vrlo blizak najužem

vrhu Srpske pravoslavne crkve, to je bilo i te kako zanimljivo i intrigantno štivo

Bulatović, Duško Radović, Brana Crnčević, Mihiz, ja ... Ista vojska koja je učestvovala i u Predlogu za razmi­šljanje iz 1967, iako se Dobrica Ćosić tada ograđivao od nas. I ja sam bio u toj vojsci. .. Znači, mi stižemo avio­nom u Zadar. I oni su nas dočekali , na aerodromu: taj Momčilo Kosović i ljudi iz 'Prosvjete'. I saopštili su nam da je nastala velika frka, da je knji­ževno veče u Zadru zabranjeno, nego da ćemo to književno veče održati u Ravnim Kotarima, kod kule Stojana Jankovića, odnosno groba Vladana Desnice. Zadar je tada bio sav u pla­katima, nešto je bilo, neka proslava Matice hrvatske. To je bilo u glavnim salama u Zadru. Tu su bili i Veselica, i Đodan ... "

Na moje pitanje zašto je gostova­nje srpskih pisaca premiješteno, u nastaloj napetoj situaciji, baš u Islam Grčki, Bećković je odgovorio:

"Oni, u stvari - Srpsko kulturno društvo, ili bilo kakva srpska orga-

"Sto posto. Sto posto se moglo, re­cimo, tu reći: 'Ajde sad, postrojite se i postavite granice!' Bila je dijafragma dignuta, jedn a duša sve to drži, sve je to bilo napeto .. ."

što se dalje događalo, Matija mi je ovako opisao:

"Mi smo krenuli kroz šumu uz brda ka Ravnim Kotarima. Pored sve 'velikosrpske hegemonije i dikta­ture' , mi smo bili prvi pisci, srpski, koji su tamo došli. Nikad se u istori­ji te 'hegemonije' tako nešto nije do­godilo. I već su na drveću, usput, bili plakati za to književno veče, i to je li­čilo kao da idemo na neku slobodnu teritoriju! To je bio moj prvi i jedini dolazak u taj kraj. To je jedan od mo­jih najživljih, najupečatljivijih doži­vljaja uopšte ... "

Dalje? "Ljudi su se kretali kroz šumu, ti

naši budući slušaoci na književnoj večeri. Publika pozvana na to knji­ževno veče krenula je sa svih stra-

28 Nedeljnik

nemo, i on sedi tu i peva: 'Kada Tur­ci Kotar zapališe, zarobiše Janković Stojana i Iliju (brata Stojan ovog)' ... Stojan Janković je neki naš Odisej. U toj pesmi on se vraća kući, ženu mu prose, on zatiče majku u vinogradu, ona 'kosu reže a vinograd veže, i su­zama lozicu zaliva i spominje svog Stojana sina: Oj Stojane, jabuko od zlata, majka te je već zaboravila, sna­he Jele zaboravit neću, snaho Jelo, nenošeno zlato ... ' I tu se događaju te neke analogije ... "

šta je bilo nakon toga? "U tom prostoru gde su i Stojanovi

dvori , tu je i osnovna škola, mislim da se zove 'Simo Matavulj'. Simo Ma­tavulj je bio učitelj u tome mestu, a po zidovima te škole su parole iz 1945. godine; 'Ostvarit ćemo petogo­dišnji plan', 'Živjela Crvena armija', prebrisano Staljin, viri, Tito, ali sve je to petrifikovano za vreme odmah iza rata. I sad se tu napravila jedna tribi­na, i na toj tribini smo se mi pojavi-

,

~./

li; ovi su nas pozdravili li, govorili su da je tu bi hiljada ljudi. Koliko im: toliko ih je bilo. Bilo je ni, između dvora i škole. izašlo u novinama, i CK osudio. Mi u Francusko: šnjavali gde smo bili i št veli. . ."

Koji je bio najsnažniji i 1

viji trenutak te nesvaki ževne večeri? Bećković:

"Slušaoci, publika, on te pisce. Najveći doživlj: ikada imao na jednoj kJ čeri, to je kad je Desan1 vić, najstarija među narr svoju pesmu 'Krvava baj desilo da je ona govoril a publika drugi. Tako <

'Bilo je to u nekoj zem celi taj zbor kaže: 'Na bn kanu.' Desanka: 'Umrla kom smrću ', a oni kažt u jednom danu.' Desa· li napamet. A onda SJ

bližnjih sela, u punom sa­je deda, baba, sin, snaha, rodice. A kao jedinu i do­rpsku oznaku oni su nosi­:rvene zvezde, a po bukva­~ iscrtane petokrake. Kao esta i kao nešto proskribo­to književno veče oni su se ajbolje što su mogli, tako .lo kao, recimo, na nekim

bele košulje, deca, vode u nekom redu i poretku na je ili na neki skup, svečani, ruštveni, već šta je tu bilo, pesme ... "

bilo u samom Islamu Grč­, kule Stojana Jankovića?

o mi tamo, u to selo, i tu se jedan guslar, omanji ča­guslar, sa guslama u krilu, ništa drugo nego pesmu Janković Stojana'! Mi sed-

f i>

nanstva s Đilasom cila", najtiražniji o se na Kaptolu, eratura nije odviše frlo blizak najužem ·o i intrigantno štivo

n sedi tu i peva: 'Kada Tur­apališe, zarobiše Janković Iliju (brata Stoja novog) ' ... . ković je neki naš Odisej. U on se vraća kući , ženu mu zatiče majku u vinogradu, reže a vinograd veže, i su­

.cu zaliva i spominje svog

.na: Oj Stojane, jabuko od ka te je već zaboravila, sna­tboravit neću, snaho Jelo, zlato .. .' I tu se događaju te ogije ... " lo nakon toga? prostoru gde su i Stojanovi je i osnovna škola, mislim ·'Simo Matavulj'. Simo Ma­tio učitelj u tome mestu, a ima te škole su parole iz ine: 'Ostvarit ćemo petoga­n', 'Živjela Crvena armija', o Staljin, viri, Tito, ali sve je :ovan o za vreme odmah iza se tu napravila jedna tribi­lj tribini smo se mi pojavi-

li; ovi su nas pozdravili i predstavi­li, govorili su da je tu bilo oko deset hiljada ljudi. Koliko ima tamo ljudi, toliko ih je bilo. Bilo je to na polja­ni, izmedu dvora i škole. Kasnije je to izašlo u novinama, i CK je to odmah osudio. Mi u Francuskoj 7 smo obja­šnjavali gde smo bili i šta smo doži­veli..."

Koji je bio najsnažniji i najupečatlji­viji trenutak te nesvakidašnje knji­ževne večeri? Bećković:

"Slušaoci, publika, oni su znali sve te pisce. Najveći doživljaj koji sam ja ikada imao na jednoj književnoj ve­čeri, to je kad je Desanka Maksimo­vić, najstarija među nama, reci tovala svoju pesmu 'Krvava bajka'. I onda se desilo da je ona govorila jedan stih, a publika drugi. Tako da ona kaže: 'Bilo je to u nekoj zemlji seljaka', a celi taj zbor kaže: 'Na brdovitom Bal­kanu.' Desanka: 'Umrla je mučenič­

kom smrću', a oni kažu: 'Četa daka u jednom danu.' Desanku su zna­li napamet. A onda smo mi čita-

li odlomke iz svojih knjiga, poneko je nešto rekao, to su bile ovacije. Ja sam čitao iz ovih svojih poema 'Reče mi jedan čoek', pisano na dijalek­tu Rovaca. I na kraju, ja sam se nji­ma obratio sa 'braćo Crnogorci', jer su oni svi ličili na te brdane, i govo­re sličnim jezikom kao i svuda što se na toj nadmorskoj visini govori. Slič­ni ljudi i običaji, jezik, život, pogled na svet... Pomešali smo se s tim lju­dima, ja sam tu sreo ljude koji su iz Crne Gore, iz mog kraja, koji žive tu, koji žive u Zadru ... "

A što se dogodilo na samome kraju? Matija:

"Posle se sedelo oko kule, budući da ispod same kule ima jedan izvor i neka livada, i na toj livadi smo mi sed eli s tim raznim ljudima, upozna­vali se, pričali slične priče ... E sad, to je sve bilo impozantno u smislu što je tu stvarno tvrđava, što je tu stvar­no kula, što je tu stvarno tamnica, što je tu sahranjen Stojan Janković, što nije ništa fantazija ... Ja sam to ci-

tirao u svojim knjigama. To je jedna od najstrašnijih rečenica koje sam ja čuo, a to je da je Vladan Desnica Mihizu i još nekom ko je s njim bio, možda Žika Stojković, oni su uređi­vali u Matici srpskoj 'Sto godina srp­ske književnosti', i onda su išli njega, Desnicu, da pitaju da li on dopušta da i njegova knjiga izađe u toj edici­ji. On je odgovorio: 'Ne smem, narod koji je klan nekažnjeno, preporučio se za večito klanje!' I on se sam pre­pao ... Ja sam tu rečenicu zapamtio kao nešto što nisam čuo ni od koga. To je on rekao Mihizu i Žiki, oni su išli k njemu kući, u Zagreb ... "

Koji je bio konačan epilog tog do­gađaja? Matija:

"Kad smo se vraćali, kako ulazimo u avion, Duško Radović kaže: 'Sne­žana i devet patuljaka.' Snežana je Desanka, a mi smo patuljci koje ona vodi. I svi ti ljudi koji su tada nama bili domaćini, sve je to stiglo, što je ostalo živo, u tim izbegličkim kolo­nama, 1995. Ja sam ih ovde viđao, po Beogradu, ovih godina ... " N

......

•