of 20 /20
Inicijativa za REKOM 1 8/2012 BHSC

8/2012 - CDTP · ratova. „Srebrenica je simbol zla koje bratski južnoslovenski narodi jedni drugima mogu nanijeti i nikad je ne treba zaboraviti”, rekao je tom prilikom predsednik

  • Author
    others

  • View
    0

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of 8/2012 - CDTP · ratova. „Srebrenica je simbol zla koje bratski južnoslovenski narodi jedni...

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    1

    8/2012

    BHSC

  • Inicijativa za REKOM

    2

    IMPRESSUM !Glas je publikacija Incijative za REKOM koja izlazi jednom mesečno. Svi brojevi dostupni su na veb sajtu ZaREKOM.org. Vesti o Incijativi za REKOM se mogu pratiti i na Facebook profilu: http://www.facebook.com/ZaREKOM.PerKOMRA.ForRECOM, kao i na Twitteru: @ZaREKOMPerKOMRA Kontakt: email: [email protected]; Tel: +381 (0)11 3349 766; Fax: +381 (0)11 3232 460; Mob: +381 (0)63 393 048

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    1

    “Životi preživjelih Srebreničana se odvijaju prema srebreničkom kalendaru u toku cijele godine, bez obzira koliko daleko od svog srebrenog zavičaja imitirali življenje”, kaže moj prijatelj Hariz Halilović, Srebreničanin koji danas živi u Australiji i radi kao vanredni profesor na Monash University, Melbourne, Australija.Upoznali smo se u Srebrenici prije tri godine. Mada smo se tada prvi put vidjeli i nikada ranije nismo imali apsolutno nikakav kontakt, taj susret je bio kao da su se nakon mnogo godina srela dva bliska prijatelja. Zagrlili smo se i dugo stajali bez riječi. Godinama prije toga on je čitao moje tekstove, ja njegove. Nikada nisam pročitala nešto što bi on napisao o Srebrenici, a da nisam plakala, pitajući se: ko je taj čovjek? Uz sve činjenice, koje mu niko ne može osporiti, on u svoje tekstove unosi dušu, dušu podrinjskog naroda sa svim patnjama koje je proživio u paklu rata.Hariza i mene povezuje bliskost u kojoj jedno drugom ne moramo objašnjavati šta znači nabrajati dede, amidže, daidžiće, školske drugove, komšije... koji su poginuli u ratu ili su bili “samo” žrtve ratnih zločina. Ne moramo govoriti o tome šta znači nemati svoju kuću, djetinjstvo, školu, nemati gdje doći, kome se vratiti, nemati rodni dom u kome će te majka dočekati, gdje će tvoja djeca dolaziti na raspust... Ne moram mu dokazivati da iako sam ja

    Bošnjakinja iz Foče, koja je preživjela opsadu Sarajeva, pišem objektivno uvažavajući činjenice i dokaze. Ne moramo jedno drugom govoriti da su upravo Jevreji, koji su preživjeli holokaust u Drugom svjetskom ratu, natjerali cijeli svijet da se suoči s tim, da je upravo Jevrej bio inicijator i najzaslužniji što je usvojena Konvencija o genocidu u UN-u 1948. Ne

    UVODNIK

    !Srebrenica 1995-2012.

    Malo je onih koji još uvijek imaju dilemu oko toga šta se desilo u Srebrenici.

    Dženana Karup-Druško Photo: lična arhiva

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    2

    moramo jedno drugom citirati definicije genocida po međunarodnom pravu, ili zločina protiv čovječnosti, silovanja kao ratnog zločina ili sudske presude... da bismo znali i shvatili šta se od ’92. do ’95. dešavalo u Podrinju. A znamo, predobro, jer to je naš usud koji će nas pratiti do kraja života.I Hariz i ja, svako na svoj način, godinama se borimo da se sazna istina o stravičnim zločinima počinjenim nad Bošnjacima. I da se ne zaboravi. Srećom, nismo sami. Ne samo u BiH, već i širom svijeta. Malo je onih koji još uvijek imaju dilemu oko toga šta se desilo u Srebrenici.Odvajanje muškaraca od žena i djece, streljački vodovi koji su po cijeli dan ubijali, kamioni koji su prevozili leševe, bageri koji su kopali masovne grobnice... To je bila stravična istina koju su znali Bošnjaci Srebrenice, ali i svi drugi koji su htjeli da je znaju. No, trebalo je nekoliko godina da se i (sudski) dokaže šta se desilo u Srebrenici, da to svojim presudama potvrdi Haški tribunal te da se to prihvati rezolucijom Evropskog parlamenta. Iako još uvijek ima onih (prvenstveno u Srbiji i Republici Srpskoj) koji to osporavaju, sudske presude Međunarodnog suda u Haagu i činjenice prikupljene tokom tih procesa više niko ne može niti osporiti niti izbrisati. I zna se i ko je i zašto počinio taj stravični zločin. U ime srpskog naroda, kako danas ponavljaju u Haagu i Radovan Karadžić i Ratko Mladić, članovi udruženog zločinačkog poduhvata iz Srbije i Republike Srpske su odlučili da počine genocid.Presude jesu bitne jer je važno sudski dokazati šta se desilo. Naravno da je satisfakcija za žrtve svaka izrečena kazna. Druga je stvar da li je ona adekvatna i kako da prihvati majka koja nema više nikoga da za hiljadu ubijenih zločinac dobije kaznu od 15 godina, nakon toga ode u zatvor u kome ima uvjete za život bolje od nje, a nakon toga se vrati svojoj kući i porodici koju ona više nikad neće imati... Zločinci su u Srebrenici poubijali njihove najmilije, uništili im domove, natjerali ih da se rasele po cijelom svijetu, razorili im živote koji nikad više neće biti isti. Imaju samo sjećanja i uspomene na svoje mrtve...I ovoga 11. jula Hariz je u Potočarima ukopavao svoju rodbinu, prijatelje, školske drugove...

    Dženana Karup-Druško

    Autorka je novinarka nedeljnika BH DANI iz Sarajeva i članica Regionalnog tima zagovarača za osnivanje REKOM

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    3

    !Javni zagovarači Inicijative REKOM na sastanku sa ambasadorima zemalja EU

    AKTUELNO - NOVOSTI O REKOM-u

    Beograd, 21.06.2012.

    Zagovarači Inicijative REKOM informisali su juče ambasadore zemalja EU u Srbiji o rezultatima i izazovima u procesu pridobijanja podrške državnih institucija da preuzmu odgovornost za osnivanje REKOM-a. Na sastanku koji je u Beogradu organizovala Delegacija Evropske komisije u Srbiji, šef delegacije, ambasador Vincent Degert, podsjetio je učesnike da institucije EU podržavaju Inicijativu za osnivanje REKOM jer ona doprinosi jačanju regionalne saradnje u suočavanju s prošlošću.

    Javni zagovarači su zatražili podršku ambasadora zemalja-članica EU u komunikaciji sa domaćim političarima, kako bi proces REKOM postao međudržavni projekat koji nudi izlaz iz prošlosti i garancije da se zločini neće ponoviti. Zagovarači su učesnicima sastanka predstavili „Kosovsku knjigu pamćenja“, koja sadrži imena žrtava sukoba na Kosovu u 1998. godini, kao dokaz odlučnosti organizacija za ljudska prava da pomognu u ostvarivanju najvažnijeg zadatka REKOM-a: imenovanju stradalih, ubijenih i nestalih u ratovima devedesetih godina.

    Ambasadori su iskazali podršku procesu pomirenja u regionu preko kazivanja istine iz ugla žrtava, koju nudi Inicijativa REKOM. Oni su istakli da je proces suočavanja sa nedavnom prošlošću od veoma velike važnosti za region.

    Ispred Koalicije za REKOM, na sastanku su učestvovali javni zagovarači Nataša Kandić i Dinko Gruhonjić, i članica Koalicije, Maja Mićić, iz Inicijative mladih za ljudska prava.

    Ambasadori su iskazali podršku procesu pomirenja u regionu.

  • Inicijativa za REKOM

    4

    Sarajevo, 09.07.2012.

    Šef Delegacije Evropske unije i specijalni predstavnik EU u Bosni i Hercegovini, ambasador Peter Sorensen, sastao se 9.07.2012. sa predstavnicima Koalicije za osnivanje Regionalne komisije za pomirenje (REKOM). Koalicija REKOM je mreža nevladinih organizacija koja traži uspostavljanje regionalne komisije za promovisanje pomirenja nakon konflikta u bivšoj Jugoslaviji u periodu 1991-2001. godine.Komentarišući današnji sastanak, ambasador Sorensen je rekao: “Sve riječi hvale osobama iz civilnog društva koje nastavljaju sa naporima za pomirenje. Evropska unija se nada da će ova inicijativa uistinu doprinijeti razvoju pomirenja i dobrosusjedskih odnosa u regionu. Ovo je bio informativni sastanak tokom kojeg sam bio u prilici da saznam o aktivnostima REKOM-a i širokim konsultacijama održanim prethodnih mjeseci sa civilnim društvom i pravnicima”.

    Saopštenje kancelarije Delegacije Evropske Unije

    !Ambasador Sorensen se sastao sa zagovaračima Inicijative REKOM

    Zagovarači sa ambasadorom Peter Sorensenom Photo: kancelarija Delegacije Evropske Unije

    “Sve riječi hvale osobama iz civilnog društva koje nastavljaju sa naporima za pomirenje.”

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    5

    AKTUELNO

    Ove godine je u Potočarima obeležena 17-godišnjica genocida u Srebrenici. Komemora-tivnom skupu, i ukopu još 520 žrtava, prisustvovalo je više od četrdeset hiljada ljudi. Na tom groblju do sada je pokopano 5.137 identifikovanih žrtava, od ukupno više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, streljanih danima posle pada Srebrenice pod kontrolu vojske Republike Srpske, 11. jula 1995. godine.

    Ovogodišnjem skupu prisustvovalo je više političara iz BiH i regiona: premijer Hrvatske Zoran Milanović, zamenik premijera Turske Bekir Bozdag, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko (koji je je marširao do Srebrenice jed-nim delom maršrute „Marša mira“), predsjedavajući Predsjedništva Bakir Izetbegović i predsjedavajući Savjeta ministara Vjekoslav Bevanda, potpredsjednik Republike Srp-ske Enes Suljkanović, ministar spoljnih poslova BiH i predsjednik SDP-a BiH Zlatko Lagumdžija, poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) u Skupštini Srbije Elena Papuga i Đorđe Stojišić, i mnogi drugi. Ambasador SAD u BiH Patrick S. Moon preneo je izjavu američkog predsednika Baraka Obame: „Ime Srebrenice uvek će biti povezano sa najmračnijim događajima iz 20. veka. Što se tiče žrtava, pravda se delimično ostvaruje u sudovima u Hagu i BiH gde počinioci tog zločina, uključujući Ratka Mladića i Radovana Karadžića, konačno odgovaraju za svoja dela. Znamo da bolna prošlost neće sputavati budućnost Srebrenice i BiH. Sjedinjene Države odbacuju nastojanja da se iskrivljuju razmere tog zločina, da se pravdaju motivi za taj zločin, da se okrivljuju žrtve i negira nepobitna činjenica da je to bio genocid.“ Udruženja iz Srebrenice predvođena „Majkama enklave Srebrenica i Žepa“, izričito su zahtevale da na komemoraciji ne bude političkih govora. Političare iz BiH izviždali su učesnici skupa.

    !Obeležavanje godišnjice genocida u Srebrenici

  • Inicijativa za REKOM

    6U regionu, tri parlamenta su obeležila ovo stradanje, i odala počast žrtvama Srebrenice. Hrvatski sabor je 10. jula na plenarnoj sednici odao počast žrtvama Srebrenice minutom ćutanja. Potpredsjednik Sabora Josip Leko rekao je tom prilikom: „Srebrenica je povijesna opomena, treba zavapiti: Ne ponovilo se!“ Premijer Hrvatske Zoran Milanović prisustvovao je prvi put komemoraciji, i nakon nje izjavio: „Ovo je uzvišeno i strašno tužno. Puno tužnije nego što sam mislio kad sam dolazio ovdje.“

    Skupština Crne Gore je u saradnji sa nevladinom organizacijom „Forum Bošnjaka i Muslimana“ i Savezom boraca NOR-a i antifašista, organizovala komemoraciju srebreničkog genocida u podgoričkom Spomen-parku Pobrežje, posvećenom žrtvama jugoslovenskih ratova. „Srebrenica je simbol zla koje bratski južnoslovenski narodi jedni drugima mogu nanijeti i nikad je ne treba zaboraviti”, rekao je tom prilikom predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić.

    Skupština Vojvodine započela je zasedanje na dan masakra u Srebrenici minutom ćutanja za žrtve Srebrenice i za sve žrtve ratova devedesetih u bivšoj Jugoslaviji. Na predlog poslaničke grupe Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), predsednik Skupštine AP Vojvodine Ištvan Pastor pozvao je poslanike da odaju počast žrtvama. Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije (DSS) napustila je sednicu pre minuta ćutanja, dok su poslanici Srpske napredne stranke (SNS) nastavili da sede tokom odavanja pošte.

    Premijer Hrvatske Zoran Milanović na komemoraciji u Srebrenici Photo: Reuters

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    7

    U Banja Luci, u znak sećanja na žrtve srebreničkog stradanja, predstavnici udruženja građana „Banjaluka“, asocijacije „Fatma“ i ženskog hora „Behar“ bacili su cveće u reku Vrbas u banjalučkom naselju Gornji Šeher. Obeležavanje stradanja u Srebrenici u Banjaluci se održava poslednjih pet godina.

    U Beogradu je povodom 17-godišnjice genocida u Srebrenici održana akcija u centru Beograda „Nikada nećemo zaboraviti Srebrenicu“, koju svake godine organizuju „Žene u crnom“. Više desetina aktivistkinja istakle su imena 8.372 žrtve ispisana na belom platnu, i emitovale poruke srodnika srebreničkih žrtava. Izvele su i performans pravljenja privremenog spomenika od cipela srebreničkim žrtvama, „Par cipela - jedan život“. Stotine i stotine građana Srbije su donirali cipele ulažući svoje emocije, saosećanje i solidarnost i iskrenost prema ženama i žrtvama Srebrenice, rekle su o akciji „Žene u crnom“. Aktivistkinje i okupljeni građani i građanke su sve vreme trajanja ovog okupljanja u znak sećanja na žrtve Srebrenice bili okruženi policijom koja je obezbeđivala skup.

    Najveći broj medija u Srbiji je ignorisao obeležavanje stradanja u Srebrenici. Na dan 11. jula 2012, udarne strane štampanih medija, uključujući i nacionalni dnevnik „Politika“, obeležile su tekuće vesti o politici i estradi, i nisu objavljeni čak ni proglasi o Srebrenici predsednika SAD i drugih aktera svetske i regionalne politike. Na Drugom programu Javnog servisa Srbije prikazan je dokumentarni film „Srebrenička polja smrti”, u istom terminu u kojem se na prvom programu prikazuje popularna TV novela „Srećni ljudi”.

    U SAD, gradonačelnik grada Charlotte u saveznoj državi North Carolina, Anthony R. Foxx odao je počast žrtvama izdavanjem proglasa o genocidu u Srebrenici, čime je i proglasio 11. juli 2012. za Dan sećanja na Srebrenicu. U proglasu, gradonačelnik Foxx je odao priznanje Bošnjacima koji žive u Charlotte, najvećem gradu u državi North Carolina, i naveo da 17-godišnjica od genocida „podiže svest o tragičnim patnjama bošnjačkog naroda i poštuje i pamti one koji su ubijeni kao posledica politike etničkog čišćenja i genocida”.

    I gradonačelnik grada Grand Rapids u državi Michigan, George K. Heartwell proglasio je 11. juli 2012. za Dan sećanja na Srebrenicu. U ovom gradu se već osmu godinu za redom izdaje proglas za Dan sećanja na Srebrenicu i Nedelju počasti Bosni i Hercegovini. U gradu Grand Rapids živi veliki broj Bošnjaka, koji su preživeli agresiju i genocid.

    Jelena Grujić

    Tri parlamenta u regionu su odala počast žrtvama Srebrenice.

  • Inicijativa za REKOM

    8

    Odlukom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, oko trideset hiljada stanovnika Slovenije, poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ, koji su 26. februara 1992. godine tajnim aktom izbrisani iz registra stanovnika sa stalnim prebivalištem u Sloveniji – sada sme da se nada bar delimičnoj satisfakciji za pretrpljene patnje. Sud je utvrdio da je Slovenija pre više od dve decenije prekršila čak tri člana Evropske konvencije o ljudskim pravima. Spor protiv Slovenije su odlukom suda u Strazburu dobili Mustafa Kurić, Ana Mezga, Tripun Ristanović, Ali Berisha, Ilfan Sadik Ademi i Zoran Minić.

    Mustafa Kurić, rođen u Sarajevu, preselio se 1965. godine u Kopar, gde i danas živi kao lice bez državljanstva, apatrid. Ana Mezga ima hrvatsko, Tripun Ristanović državljanstvo BiH, Ali Berisha i Zoran Minić vode se kao građani Srbije, dok je Ilfan Sadik Ademi državljanin Makedonije. Sud u Strazburu je 26. juna 2012. godine naredio državi Sloveniji da plati 30.000 evra na ime sudskih troškova i po 20.000 evra odštete svakom od šest tužilaca. Ukratko, Veliko veće suda za ljudska prava u Strazburu je presudilo da su slovenačke vlasti propustile priliku da zakonito isprave kalvariju Izbrisanih, među kojima je oko 5.000 dece. Sud je utvrdio da je Slovenija prekršila član 8 (pravo na lični i porodični život), član 9 (pravo na efikasnu pravnu zaštitu) i član 14 (zabranu diskriminacije) Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i postojanje diskriminacije jer su, posle osamostaljenja Slovenije, »Izbrisani, kao nekadašnji državljani SFRJ, bili tretirani gore nego osobe koje su tada imale status stranca«.

    Raspravno veće suda, kome je predsedavao sudija Nicholas Bratz, utvrdilo je da je 25.671 »izbrisanih« osoba posle proglašenja nezavisnosti Slovenije »veoma patilo«, da je brisanje dovelo do »teških posledica« i da su bili u neravnopravnom položaju u odnosu na druge

    !Sud u Strazburu: Slovenija da ispravi nepravde počinjene Izbrisanima

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    9

    strance stalno nastanjene u Sloveniji. Sud je stoga pribegao »pilotskoj proceduri« i naredio Sloveniji da u roku od godinu dana mora da pripremi »kompenzacijsku šemu« za sve slovenačke Izbrisane.

    Ovim je po prvi put nepobitno, sudski utvrđeno da Slovenija nije postupila u skladu sa obećanjem koje je dala uoči referenduma o odvajanju od SFRJ, tačnije da će posle »osamostaljenja« poštovati sva stečena prava svih stanovnika koji žive na tlu Slovenije. Presuda u Strazburu jeste i velika pobeda zastupnika Izbrisanih i brojnih organizacija civilnog društva, koje su se borile za prava žrtava najmasovnijeg kršenja ljudskih prava u Sloveniji posle 1991. godine. Mnogi Izbrisani, poput Aleksandra Todorovića, osnivača Civilne inicijative izbrisanih stanovnika Slovenije, koji je kao svedok učestvovao u procesu u Strazburu, ujedno su aktivni učesnici procesa REKOM. Predlozi, koji su uzeli u obzir posebne potrebe Izbrisanih, uključeni su i u Predlog Statuta REKOM-a. Aleksandar Todorović je posle ozvaničenja presude izjavio da će »država morati da se suoči sa onim što je uradila«, dok je italijanski profesor prava Andrea Sauccuci, koji je zastupao Izbrisane, izjavio da je ova »presuda prelomna, jer od [slovenačke] vlade traži da načini mehanizam koji će ispraviti nepravde nanete svim Izbrisanima«.

    Slučaj Izbrisanih prodro je u javnost tek posle upozorenja aktivista organizacije »Civic Link« i članka, objavljenog u slovenačkom nedeljniku »Mladina« pod naslovom »Prognani, deložirani, izbrisani«, koji je 22. novembra 1994. godine napisao potpisnik i ovog teksta. U rečenom članku je prvi put detaljno opisano kako je Slovenija bez ikakvog upozorenja oduzela stalni boravak građanima iz drugih republika nekadašnje SFRJ, svima onima koji pola godine posle osamostaljenja Slovenije nisu dobili ili zamolili za slovenačko državljanstvo. Izbrisani stanovnici Slovenije su posledično izgubili ne samo mesto boravka, nego i pravo na rad, socijalnu pomoć, zdravstvenu zaštitu, školovanje, pa čak i pravo na slobodno kretanje, jer su službenici Ministarstva unutrašnjih poslova sva njihova lična dokumenta oduzimali i uništavali, bez ikakvog obrazloženja, iako su papiri bili važeći. Mnogi Izbrisani su čak proterani iz Slovenije, i to u Hrvatsku, uprkos ratu. To se dogodilo, na primer, Dragomiru Petronjiću iz Celja, čiji su posmrtni ostaci tek posle 15 godina potrage vraćeni porodici, pošto su pronađeni u zajedničkom neobeleženom grobu u BiH.

    Slovenački zvaničnici su različito reagovali na presudu izrečenu u Strazburu. Sudija Boštjan M. Zupančič primetio je da će odštete predstavljati veliki finansijski udarac po državu, jer bi mogle da dostignu svotu od oko petsto miliona evra. Tim povodom je aktuelni slovenački premijer Janez Janša izjavio da »država nema para« da isplati odštetu Izbrisanima, a

    Sud za ljudska prava u Strazburu je presudio da su slovenačke vlasti propustile priliku da zakonito isprave kalvariju Izbrisanih, među kojima je oko 5.000 dece.

  • Inicijativa za REKOM

    10

    ministar unutrašnjih poslova Vinko Gorenak da »Slovenija prvo mora da nahrani [svoje] gladne«. Takav odziv je kritikovao evropski poslanik Jelko Kacin, upozorivši vlasti u Ljubljani da se presude sudova moraju »poštovati, a ne komentarisati«. Predsednik Slovenije Danilo Türk je istakao da je izvršenje presude suda u Strazburu »naša obaveza, o čemu nema nikakve dileme«, kao i da je zabrinut zbog izjava predsednika vlade (Janša) i ministra unutrašnjih poslova (Gorenak), jer su »pokazali nepoštovanje ustavnog principa pravne države«. Upozorio je da je »Slovenija pravna država, zato mora da izvršava presude i da ih poštuje«.

    Igor Mekina

    Autor je nezavisni novinar iz Slovenije, i član Regionalnog tima zagovarača za osnivanje REKOM

    Protestni marš Izbrisanih

    Photo: Igor Mekina

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    11

    INTERVJU: ZDRAVKO GREBO

    Profesor Zdravko Grebo jedan je od najpoznatijih intelektualaca iz Bosne i Hercegovine izvan granica te zemlje. Profesor je prava na Univerzitetu u Sarajevu, i predaje u Centru za interdisciplinarne postdiplomske studije. Naučni je sekretar Odbora za pravne nauke Akademije nauka i umjetnosti BiH. Autor je četiri knjige i brojnih studija, a dobitnik je i više nagrada za svoje višedecenijsko zalaganje i borbu za mir i unapređenje vladavine prava. Zagovarač je za osnivanje REKOM iz Bosne i Hercegovine.

    Kakvi su vam utisci kao zagovarača za osnivanje REKOM i koje argumente koristite u prilog osnivanja REKOM u tim razgovorima?

    Naš cilj je da naše sagovornike ubedimo da je sada važno napraviti taj budući korak napred, ka osnivanju REKOM. Sreli smo se sa visokim predstavnikom Valentinom Inckom, sa ambasadorom SAD u BiH Patrickom S. Moonom, sa šefom Delegacije EU ambasadorom Peterom Sorensenom. I to je taj put.

    Argumenti koje koristimo u razgovorima su fokusirani na dva dijela: jedan je da, ukoliko naši domaćini nisu upoznati u potpunosti sa Inicijativom, onda ponovimo osnovne argumente za osnivanje REKOM-a, ali ih prvenstveno nagovaramo da poduzmu taj istorijski, kosmički korak, koji znači prelazak iz inicijative civilnog društva u državnu ili međudržavnu saradnju. Pokušavamo da objasnimo da sve države u regionu, pogotovo aktuelne ili buduće vlade, treba da formiraju ekspertsku grupu, koja će napraviti konsenzus o daljim koracima, i da onda, kada usaglase taj tekst, to pošalju svojim parlamentima. Do sada nailazimo na oprijezno razumevanje i saglasnost. I predsednik Crne Gore Filip Vujanović i predsednik Hrvatske Ivo Josipović su obećali da će pokrenuti taj mehanizam. I taj korak neće biti lak jer isti tekst sa istim ciljevima mora biti usvojen u svim parlamentima zemalja u regionu.

    Pravi i pošteni ljudi se ne libe da kažu istinu

    Profesor Zdravko Grebo Photo: Depo portal

  • Inicijativa za REKOM

    12

    Budući REKOM prvenstveno je usmeren na prava i priznanje žrtava. Kritike, međutim, negiraju upravo tu vezu. Kako to komentarišete?

    Prilikom zagovaranja za osnivanje REKOM, jedan od argumenata koji koristimo je potreba da žrtve dobiju glas, da se radi o tome da se čuju žrtve kojih je bilo na svim stranama i da one dobiju svoj prostor.

    Postoji opasnost, i verovatno da će se ona i kasnije vraćati, što napadi na REKOM smjeraju permanentno upravo na to najbolje mjesto REKOM-a koje se tiče odnosa prema žrtvama. Imputira se da REKOM nipodaštava žrtve, i da nije ni dobio podršku udruženja žrtava. To je notorna laž. Neka udruženja jesu otkazala saradnju, ali većina drugih nije. Ali i nevezano za to ko jeste ili nije otkazao, u ovom trenutku

    REKOM treba da postane državna i međudržavna stvar. Bez obzira na to ko sada vodi te države, oni moraju shvatiti da, bez obzira na to koje druge inicijative postoje, REKOM jeste nešto što se u ovom istorijskom trenutku mora dogoditi, što je u interesu svih država, i naravno u interesu svih žrtava.

    Kako vi razumete razloge napada na REKOM u Bosni i Hercegovini?

    Zaista ne znam. Napadi na REKOM u BiH traju dosta dugo, ali smo u do sada već respektabilnoj istoriji REKOM-a, slične stvari imali i u drugim zemljama. Meni zaista, koliko god da se vraćam unazad, i dalje nije jasan motiv sem da na tom vrhu, u toj eliti nevladinih organizacija koje se bave sličnim pitanjima, postoji neverovatan sukob sujeta i pretenzija na liderstvo, i u svemu tome i pitanje novca. Ne mislim, međutim, da je negativan stav o REKOM-u koji se iznosi na skupovima i u medijima - preovlađujuće mišljenje, već da jednostavno lideri tih organizacija zarad najprivatnijih interesa dovode u pitanje kredibilitet i ciljeve REKOM-a. Takav primer nečasne prljave kampanje je i nedavni tekst u dnevnim novinama PRESS iz Republike Srpske, gde se navodi da mi zagovarači dobijamo honorar od 1800 eura. Nikada nisam dobio honorar, niti sam ga tražio, niti ću ga tražiti. Većina ljudi koja je ostala uz ovu ideju to ne radi iz materijalnih pobuda, već zato što se zalaže za tu časnu ideju.

    Možda smo u našem reagovanju na tekst propustili da podsetimo da je u Republici Srpskoj prikupljeno najviše potpisa za REKOM. Prema tome, veliko je pitanje na koji način ti likovi koji su u PRESS-u izneli stavove da REKOM tamo nema podršku, predstavljaju glasnogovornike tamošnjeg javnog mnjenja, pa čak i udruženja žrtava na koja se pozivaju.

    Kako ocenjujete Nacionalnu strategiju za tranzicijsku pravdu u BiH koja je sada u fazi javne rasprave?

    Možda smo propustili da podsetimo da je u Republici Srpskoj prikupljeno najviše potpisa za REKOM.

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    13

    Nemam ništa protiv različitih inicijativa. Niko nikome tu nije konkurencija. Verujem da za svakog ima mesta, pogotovo za one koji znaju pošteno i odgovorno da urade taj posao. Što se mene tiče, ako su namere poštene, one su više nego dobrodošle. I stoga ni ne razumem surevnjivost, zlobu i nervozu koju su okupljeni oko strategije izrazili prema REKOM-u.

    Kako biste vi opisali značaj napora za utvrđivanje činjenica o prošlosti?

    Cijela inicijativa znači pokušaj, ali pravi i snažan pokušaj, utvrđivanja činjenica u svim bivšim republikama SFRJ, jednostavno zato što je to potreba, koju morate ispuniti u ovome trenutku dok još uvek ima živih koji o činjenicama mogu da govore. Loša iskustva iz prethodnih ratova, manipulacija brojem žrtava, politizacija tih

    podataka i činjenica, sve to je verovatno i bio jedan od uzroka svega što se događalo pre 20 i nešto godina. Dakle, utvrđivanje činjenica je istorijska i naučna potreba, a što se žrtava tiče i moralna potreba. Ova inicijativa ima za cilj da se činjenice utvrde i kodificiraju, i na neki način legalizuju, a bez utvrđivanja uzroka rata, ili političkih, ideoloških i bilo kakvih drugih pozadina sukoba među našim narodima, što je sve posao za neke druge instance i možda najpre za istoričare. Ako smo pošteni ljudi, onda se o činjenicama ne diskutuje, činjenice se utvrđuju. One sa jedne strane predstavljaju prvu branu protiv revindikacija u budućnosti i stvaranja osnova za nove sukobe, i sa druge strane davanje adekvatne satisfakcije žrtvama, koliko je god to moguće. Ja zaista ne vidim šta u tome može biti bilo kome sporno.

    Kako gledate na aktuelne pristupe memorijalizaciji nedavne prošlosti?

    Nisam baš siguran da u okviru umetničke zajednice postoji konsenzus po tom pitanju. Čak i u tom domenu, mada ne ovako drastično kao u domenu politike, postoji podjela u okviru BiH, gde je sve podijeljeno na tri dijela. Dakle, da ni ta umetnička istina u Sarajevu, Banja Luci i Mostaru nije baš ista. Koliko god da imamo sjajne ljude koji se trude da se izdignu iznad tih dnevnih politikanstava i upotrebe umjetnosti u bijedne nacionalističke i, rekao bih, šovinističke ciljeve, postoje i ovi drugi, koji na to pristaju. Povrh toga, imamo i zabranu memorijala, recimo u Prijedoru. A imamo i memorijale koji slave Dražu Mihajlovića, Šuška, Tuđmana... i sve to spada u jedan konglomerat u kojem uloge nisu baš jednoznačno podeljene. No, da ne ispadnem baš previše pesimističan, postoje dobre inicijative, i postoje pravi i pošteni ljudi koji se ne libe da kažu istinu.

    Jelena Grujić

    Ako smo pošteni ljudi, onda se o činjenicama ne diskutuje, činjenice se utvrđuju.

  • Inicijativa za REKOM

    14

    GLAS ŽRTAVA

    Sabaheta Fejzić je u masakru u Srebrenici izgubila muža Šabana (43) i sina Rijada (17).

    U Potočare sam došla 11. jula sa svojim sinom u popodnevnim satima, i tu je bilo jako puno izbjeglog stanovništva. Bile su strašne vrućine, prvu noć sam preležala sa svojim sinom u jednoj porušenoj fabrici. 12. jula 1995. godine bili smo ostavljeni na milost i nemilost četnicima, Jugoslovenskoj narodnoj armiji, raznoraznim paravojnim formacijama i domaćim Srbima, mojim komšijama. Odmah po njihovom ulasku oni su počeli izdvajati i odvoditi dječake i muškarce. Ako bi neko od njihove bližnje familije upitao gdje ih vode, odgovarali su da ih vode na saslušanje, i da će ih nakon toga vratiti. Međutim, oni su njih odvodili, i više ih nikada nisu vratili. Ni dan-danas se ne zna gdje su oni.

    Ja sam tada osjetila neki strah, uplašila sam se za sigurnost svoga djeteta, pa sam napustila taj zatvoreni prostor - izašla sam na otvoreno da budem tamo među ostalim narodom, misleći da ću na taj način sačuvati svoje djete. Ali situacija se pogoršavala, sve više je bilo četnika i onih u uniformama. Bili su naoružani noževima, puškama, redenicima... bili su užasno naoružani. Tada sam vidjela mog komšiju Sretena Petrovića i Milisava Gavrića, na stotinak metara od mjesta gdje sam bila. Ostavila sam djete kod majke koja je bila sa nama, da bi došla do njih i zamolila da mi spasu djete, jer sam već bila svjesna situacije koja će nas zadesiti u Potočarima. Krenula sam kroz masu, ali smo svi bili zbijeni jedni uz druge, tako sam se teško probijala, ali mi u jednom trenutku kroz glavu prođe misao da se moram vratiti na mjesto gdje sam ostavila djete. Bilo je to jače od mene. Odmah sam krenula natrag i našla majku koja je plakala. Pitam je: „Majka, gdje je Rijad?“, ona kroz plač kaže: „Odvedoše ga, tu su blizu.“ Jao, majko moja, oni mi odveli djete. Ja potrčim do mjesta gde su stajali i nađem djete u jednoj grupi muškaraca Muslimana, dok su oko njih bili naoružani četnici. „Zašto ste mi odveli djete“, upitala sam. „Ma šta tebe briga zašto smo ga odveli, hoćemo

    Svedočenje: Sabaheta Fejzić !Ni dan-danas se ne zna gdje su

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    15

    Sabaheta Fejzić Photo: Arhiva FHP

    samo da ga ispitamo, i odmah ćemo ga vratiti.“ Ja njima kažem: „Nemate vi njega šta pitati. Ako imate nekoga nešto da pitate, to sam ja. Moje djete pustite, a mene vodite i pitajte. Šta djete zna? Ono vam ništa ne može reći.“ Oni su me počeli psovati, ne daju mi djete. Onda ja njima zaprijetim: „Znate šta, sada ću reći ovim iz UNPROFOR-a šta vi radite“, i tu mi je to pomoglo. Vratiše oni meni moje djete. Ja sam uzela djete i došla do majke. Bili smo strašno uplašeni. Znala sam da je sada još opasnija situacija, osjetila sam da se nijedan muškarac ili dječačić neće spasiti od četnika.

    Bila sam tu cijeli dan, ali je najgora bila noć između 12. i 13. jula. 13. jula sam pošla sa svojim sinom prema kamionima i autobusima koji su vršili deportaciju iz Potočara. Prvo sam morala proći živi zid napravljen od holandskih vojnika, a onda pored poredanih četnika koji su stajali pored ceste, sve do kamiona i autobusa kojima smo trebali biti deportirani. Prošla sam holandske vojnike, ali kad sam došla do četnika, oni su mi prišli i mom djetetu rekli da krene desno, a da ja idem lijevo. Ja njima kažem: „Ako moje djete ide desno, ja idem s mojim djetetom.“ Nisu mi dali da idem s njim. Počeli smo se otimati. Oni su vukli djete sebi, ja sam vukla djete sebi. Molila sam ih: „Molim vas, nemojte mi uzimati moje djete! To je moje jedino djete. Ja nemam više djece. Ako treba neko da ide, ja vas molim, vodite mene, ali mi pustite djete…“ Ništa mi nije pomoglo. Otrgli su mi moje djete. Nisam mogla tada ni da plačem. Djete mi je plakalo. Nikad neću zaboraviti njegove krupne suze koje su se slijevale niz njegove bijele obraze, iz njegovih tamnomaslinastih očiju. Kad sam vidjela da više ništa ne mogu uraditi,

    Bila sam tu cijeli dan, ali je najgora bila noć između 12. i 13. jula.

  • Inicijativa za REKOM

    16

    kleknula sam na koljena, sastavila sam ruke i rekla sam: „Molim vas, ubijte me.“ Neko od njih je repetirao pušku. Pomislih: „Hvala Bogu, evo ubiće me, dobro je…“ Međutim, jedan od njih kaže: „Ma šta ćeš Balinkušu ubijat‘.“ Prišao mi je, uhvatio za prsa, ubacio u kamion. Istog momenta je kamion krenuo. Ležala sam na podu tog kamiona i ne sjećam se tog puta od Potočara do Tišće… Evo već je deset godina otkako tragam za sudbinom svog muža i svog djeteta. Evo, zaista, deset godina je, a ja još uvijek ne znam za sudbinu svog djeteta. Ne znam da li ću pronaći ijedan djelić njegovog tijela.

    Svedočenje sa konferencije “Srebrenica – van osnovane sumnje” 11. juna 2005. godine, koju je Fond za humanitarno pravo organizovao neposredno nakon objavljivanja snimka egzekucije grupe muškaraca od strane pripadnika jedinice “Škorpioni”. To je bilo prvo svedočenje srebreničkih žrtava u Beogradu, a prisustvovali su mu i predstavnici tadašnjeg saziva Vlade Srbije, ambasada zapadnih zemalja, EU i drugih međunarodnih institucija.

  • Inicijativa za REKOM Inicijativa za REKOM

    17

    PROCES REKOM Debata o instrumentima za otkrivanje i kazivanje činjenica o prošlosti pokrenuta je u maju 2006. godine na Prvom regionalnom forumu za tranzicionu pravdu, koji su organizovali Fond za humanitarno pravo (Srbija), Istraživačko-dokumentacioni centar (BiH) i Documenta (Hrvatska). Učesnici, predstavnici nevladinih organizacija i udruženja porodica nestalih i žrtava iz post-jugoslovenskih zemalja, zauzeli su se za regionalni pristup u utvrđivanju činjenica o ratnim zločinima, s obrazloženjem da se rat odvijao na području više država i da žrtve i počinioci, u većini slučajeva, ne žive u istoj državi.

    Koalicija za osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u ratovima u bivšoj Jugoslaviji (REKOM) osnovana je na Četvrtom regionalnom forumu za tranzicionu pravdu, 28.10.2008. godine u Prištini. Inicijativa REKOM je tokom preko tri godine intenzivnih konsultacija u celom regionu nekadašnje SFRJ, sa preko 6000 različitih učesnika, podstakla najobimniju društvenu debatu ikada organizovanu na ovim prostorima. Na osnovu predloga, zahteva, potreba i stavova učesnika tog konsultativnog procesa za osnivanje REKOM, napisan je i 26.03.2011. godine javnosti predočen predlog Statuta REKOM, koji je, zajedno sa više od pola miliona potpisa podrške, upućen najvišim institucijama država u regionu.

    U oktobru 2011. godine formiran je regionalni tim zagovarača za REKOM, koji predvode finalnu fazu procesa REKOM. Od država regiona se traži osnivanje nezavisne, međudržavne Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o svim žrtvama ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava počinjenih na teritoriji bivše SFRJ u periodu 1991-2001. Stav Koalicije za REKOM je da osnovni zadatak REKOM-a treba da bude utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i imenovanje stradalih, ubijenih i nestalih, a o ostalim ciljevima i zadacima konačnu odluku bi trebalo da donesu vlade, koje će zajednički osnovati REKOM.

    !Glas je publikacija čiji je osnovni cilj da informiše članove i članice Koalicije za REKOM, brojne podržavaoce Inicijative i svu zainteresovanu javnost o procesu REKOM. Publikacija se bavi i progresom tranzicione pravde u regionu. Izdanja su na bosansko/hrvatsko/srpsko/crnogorskom, kao i albanskom, engleskom, makedonskom i slovenačkom jeziku.

  • Inicijativa za REKOM

    18

    8/2012

    BHSC