1. avgust 201114:52

Barokna epoha u evropskoj i srpskoj književnostiJovan Popov 1. Termin "barok": kratko podsećanje na poreklo i istorijat primene Poreklo termina "barok" 

Iz portugalske reči barroco - biseri nepravilnog oblika (suštinska odlika barokne umetnosti), koji su uvoženi iz Indije u 16. veku.

(U španskom baruecco- perla, neobrađan biser.) Druga etimologija dolazi od Benedeta Kročea (Kroce) koju navodi, pa kasnije (1962,

Barok u: Kritički pojmovi) opovrgava Rene Velek u spisu iz 1945. "Pojam baroka u proučavanju književnosti": iz italijanske reči baroco- naziv za četvrti oblik druge figure u sholastičkoj nomenklaturi silogizama.   Istorijat primene termina "barok" 

Primena termina barok počinje u istoriji umetnosti u sred. 19. veka. Barok kao 1) stilska odrednica i 2) periodizacijski pojam. Jakob Burkhart (Jacob Burckhardt), istorija umetnosti, 1855, spis Čičerone,

arhitektura- terminom barok označio je dekadenciju visoke arhitekture u Italiji- prvi put upotrebljen barok kao periodizacijski termin.

Stanovište da je barok opadanje u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe implicira negativnu vrednosnu konotaciju već kod Burkharta.

U periodizaciji umetnosti Nemci se zalažu za termin barok u drugoj pol. 19. veka. U istoriju književnosti termin barok uvodi i afirmiše Hajnrih Velflin (Wölflin). Primenom termina barok u Velfliniovoj studiji Renesansa i barok iz 1888. počela je

moderna upotreba termina barok u evropskoj književnosti. Na svega dvema stranicama studije Renesansa i barok (1888) Hajnrih Velflin upoređuje

stilove i postupke renesansne i barokne književnosti, postavlja opoziciju između njih, na primerima italijanske književnosti, uzimajući epske pesnike:

renesansa barok

Ludovik Ariosto (Ariosto), Besni OrlandoMatea Bojardo (Boiard), Zaljubljeni Orlando

Torkvato Taso (Tasso), Oslobođeni JerusalimFrančesko Berni (Berni), Zaljubljeni Orlando

Sva četiri dela koja je poredio Velflin su epovi. Termin barok u epohi baroka kao takav nije postojao, nego je naknadno došao, kao i u

većini drugih epoha. Barokni pesnici sebe nisu nazivali baroknim, nemajući predstavu o baroknoj epohi i

nepoznavajući sam termin barok. Naziv barok je star bar pet vekova. Termin barok spada u najmlađe među terminima književnoistorijske periodizacije. Dva suprotstavljena shvatanja pojma baroka:

1) Periodizacijsko shvatanje baroka- shvatanje pojma barok kao termina književnoistorijske periodizacije, i 2) aistorijsko shvatanje baroka, ili shavatanje pojma barok kao stilsko-tipološke kategorije.

Stendal je romantizam shvatao u "antiistorijskom smislu", kako je pisao, tj. kao o stilsko-tipološku kategoriju: romantizam=modrenost, pa u eseju Rasin i Šekspir piše kako su "svi veliki pesnici bili romantičari", tj. inovatori, invenivni, odnosno moderni u svom vremenu- opozicija stari:moderni primenjena kao opozicija klasicisti:romantičari.

Često se o realizmu govori kao o stilsko-tipološkoj kategoriji. Zagovornici aistorijskog shvatanja baroka kao stilsko-tipološke kategorije prema

Veleku: Italijan: Benedeto Kroče (Kroce), Španac: D'Ors i Rovira (Ors y Rovira- jedno ime?!), Nemac: Špengler (Spengler), a dodaje i Ničea (Nietzsche).

Fridrih Niče (Nietzsche) u knjizi aforizama Ljudsko, suviše ljudsko (1878) piše o ovom problemu tako da "razabira baroknu fazu u umetnosti posle renesansa, ali je i sam shvata kao povratnu pojavu u istoriji, koja se pri dekadenciji velike umetnosti svagda javlja kao padanje u retoriku i teatralnost" (citat je Velekov), kako o Ničeovom shvatanju piše Velek!

Niče ukazuje na učestalost javljanja baroka još od antičke Grčke, kako u stilovima pesništva, besedništva i proze, tako i u vajarstvu i arhitekturi.

Barok se smatrao opadanjem u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe. Ovo shvatanje dolazi sa viđenjem istorije kao cikličnog kretanja, u kojoj se sve

ponavlja. Ovakvo shvatanje baroka pre odgovara pojmu manirizma. Stanovište da je barok opadanje u odnosu na veliku umetnost prethodne epohe

implicira negativnu vrednosnu konotaciju (već kod Jakova Burkharta barok označava dekadenciju i suprotstavlja se pojmu visokog stila).

Drastično negativna konotacija pojma barok nalazi se kod Benedeta Kročea. Kroče načelno prihvata da barokom imenuje književnost italijanskog 17. veka.

Istovremeno: Kroče barok smatra sinonimom za ružno u umetnosti. Kroče je čak tvrdio da "umetnost nikada nije barokna, a barok nikada nije umetnost". Najautoritativnije aistorijsko shvatanje baroka dolazi od Ernesta Roberta Kurcijusa

(Curtius). Kurcijus je termin barok izbegavao kad god je mogao, a kad ga je upotrebljavao, uvek

ga je pisao pod navodnicima. Pretpostavljao mu je termin manirizam. Kurcijus je davao prednost terminu manirizm u odnosu na termin barok, zato što je

tvrdio da termin manirizam sadrži samo minimum istorijskih konotacija. U savremenoj nauci o književnosti preovladalo je shvatanje baroka kao

periodizacijskog pojma, u koje se uključuje i njegov duhovnoistorijski aspekt. Popularnost termina barok porasla je u Nemačkoj posle Prvog svetskog rata- istorijski

događaj u kom se nemačka nacija poistovetila sa svojim stanjem tokom Trisdesetogodišnjeg rata.

Duhovnoistorijska činjenica- Prvi svetski rat i sve nedaće koje je prouzrokovao. Posle Prvog svetskog rata obnovilo se interesovanje Nemaca za svoju nacionalnu

književnost iz vremena Tridesetogodišnjeg rata. Nemački istoričari ubrzo posle Prvog svetskog rata termin barok počinju da

primenjuju i na nacionalne književnosti 17. veka drugih evropskih naroda imenujući ih baroknim.

Helmut Hacfeld (Hatzfeld), nemački istoričar, u svojim radovima nastoji da pokaže kako je Španija večno, suštastveno barokna i kako je, u istorijskom pogledu, predstavljala središte zračenja baroknog duha u Evropi (Velek).

Za Helmuta Hacfelda Šanija je barokna u najvišem, duhovno-istorijskom smislu. Za Helmuta Hacfelda je Milton najhisanizovaniji pesnik svog doba, koji strancima

deluje najbaroknije, dok ga Englezi isključuju iz baroka. Hacfeld je duševljen barokom. Hacfeld je sav francuski klasicizam smatrao tek jednom od varijacija baroka. Španac, Amerigo Kastro (Castro), pored svojih sunarodnika Tirsa de Moline, Keveda

i Gongore, označio je kao barokne francuske književnike Paskala i Rasina, koji se obično svrstavaju u klasiciste.

Francuzi su najkasnije usvojili termin barok, odnosno oni su se najduže borili protiv termina barok i pružali mu otpor.

Francuzi su dugo svoju nacionalnu književnost 17. veka nazivali ili klasicističkom ili "dobom Luja Velikog" (a doba ovog suverena je predstavljalo vrhunac francuskog baroka i početak klasicizma. Film Kralj pleše (Le Roi Dance) o Luju XIV i njegovom podržavanju muzičke i pozorišne umetnosti, odnosno i književnosti i sukobu Molijera sa negdašnjim saradnikom kompozitorom Lilijem). Luj XIV je sebe nazivao "Kralj Sunce" jer se smatrao centrom sistema u kome se sve vrti oko njega.

Igo u Notr Damu: draži su mu mešani pravci od čistih, podjednako su uredni kao i čisti.

Tek sredinom 20. veka Francuzi prihvataju termin barok, koji prodire iz istorije umetnosti, i kojim nadalje označuju i svoju nacionalnu književnost prve pol. 17. veka.

Termin barok je u francuskoj nauci o književnosti prihvaćen najpre zahvaljujući radu dvojice kritičara ženevske škole, Marselu Remonu (Raymond) i njegovom učeniku Žanu Ruseu (Rousset).

U Francuskoj je tek u poslednje dve decenije prošlog, 20. veka i početkom 21. izašlo nekoliko ozbiljnih studija o francuskoj i frankofonoj baroknoj književnosti kao i o baroku uopšte.

Kako R.Velek zaključuje skicu rasprostiranja baroka u zapadnoevropskoj književnosti? - konstatacijom da je barok prešao put od potpunog etabliranja u Nemačkoj, preko brzog prihvatanja u Španiji i Italiji a sporog u Engleskoj, do zakasnelog uspeha u Francuskoj.

Termin barok se već uvekilo ustalio u nauci o književnosti i pobuđuje interesovanje naučnika.

R. Velek podseća da je pojam razdoblja regulativan a ne metafizička suština, i da ga nije moguće definisati egzaktno, granice epoha nisu apsolutne, pa je neizbežno pribeći aproksimativnoj klasifikaciji.

Barok nije imao manifest. U poetici knjiženih dela s kraja 16. i prve polovine, pa i do kraja 17. veka, nasuprot modernističkom grupisanju i opredeljivanju preovladjuje isti osećaj jedinstva u stvaranju.  2. Barokna vizija sveta: duhovnoistorijske pretpostavke nastanka baroka  

Barok kao epoha, u vezi sa duhovnoistorijskim pretpostavkama nije skup pravila, određuje se po odstupanjima od najrazličitijih dotadašnjih pravila i pre se determiniše onim što ne sadrži ili bar isključuje, kao što se definiše ne pozitivnim činjenicama nego obrnuto, negativnim činjenicama.

period, razdoblje i epoha- termini u nauci o književnosti koji imaju sinonimno značenje:

Vremenski segmenti nepouzdanih granica unutar kojih na nekom prostoru preovladava neka zajednička okvirna poetika. (Solar)

Razlika između epohe, odnosno perioda i pravca u književnosti: Književni period ili epoha je najšira i integralna kategorija književne periodizacije

koja se određuje kako istorijski tako i književnoistorijskim determinantama i kriterijumima. (Dragiša Živković)

Period je šira kategorija od pravca. Period se određuje najčešće vanknjiževnim determinantama, obuhvata dosta širok

vremenski raspon, koji može ići od nekoliko decenija do jednog ili dva veka. Književni pravac više je književnoistorijska kategorija koja se u osnovi određuje

stilsko-tipološkim determinantama. Iz ovakve definicije književnog pravca proizlazi da i ono shvatanje baroka kao

stilsko-tipološke kategorije ne mora biti nužno aistorijsko. Ono sužava dimenzije baroka svodeći ga na književni pravac.

Stilsko-tipološka kategorija: razvrstavanje nekog umetničkog dela prema njegovim stilskim (način pisanja) i žanrovskim (tipologija žanrova) odlikama.

Barok je jedna od velikih epoha evropske istorije književnosti, i obuhvatnije, istorije umentosti, ideja i duha.

Nastanak baroka se tradicionalno vezivao za talas rimokatoličke protivreformacije u 16. veku - determinanta iz istorije religije, zapadnih hrišćanskih ispovedanja: rimokatolicizma i protenstantizma.

Tradicionalni istoričari književnosti smatrali su da je barokni stil prevashodno nastao kao posledica delovanja Rimokatoličke crkve suočene sa pokretom reformacije i njegovim posledicama u sferi mišljenja i kulture.

Protivreformacija ili kontrareformacija Rimokatoličke crkve počela je dekretom Trentskog koncila, crkvenog sabora u Trentu (1545-1563).

Pokret reformacije je nastojao da se vrati izvornom hrišćanstvu, zahtevao je skromnost sveštenstva (Luter) i odbacivanje induligencija (oproštajnica grehova).

Protestantska teologija je theologia sola scriptura- samo tumačenje teksta Svetog pismam odbacivanje Svetog predanja.

Sveden izraz i bez ukrašavanja protestantskih crkava. Dekretom Trentskog koncila propisan je direktniji način prikazivanja religijskih tema,

svetaca i biblijskih prizora, u slikarstvu i vajarstvu sa više dramatike i osećajnosti, kako bi bile pristupačne neobrazovanoj većini vernika.

I pored otpora kontrareformaciji u protestantskim zemljama, npr. u Engleskoj, pa čak i u katoličkoj Francuskoj, Velek zapaža postojanje i protestantskog baroka, nezavisno od španskog uticaja, odnosno od uticaja rimokatičke propagande koja je u 16. veku bila najjača u Španiji.

Nastanak baroka se vezuje za opštu krizu evropske svesti u periodu između 1580. i 1640. godine. (Didje Suje (Souiller), francuski istoričar književnosti, u studiji Barokna književnost u Evropi (1988))

Uzroci opšte krize evropske svesti (OKES) koje navodi Didje Suje: istorijski uzroci, oni koji pripadaju događajnoj istoriji:

1) ratni sukobi, koji su se proširili i intenzivirali u drugoj pol. 16. veka, a vode se iz osvajačkih ili verskih pobuda (1572. Bartolomejska noć- pokolj protestanata iz hugenotskog plemstva); 2) Tridesetogodišnji rat (1618-1648), vođen na tlu Nemačke, ali su se sukobile gotovo sve vodeće evropske zemlje, Nemačka, Italija, Španija, Švedska;

ekonomski uzroci: 3) veliki skok cena (i inflacija) prouzrokovan konstantnim prilivom zlata i srebra iz Amerike i Indije u Španiju tokom 16. veka- kolonijalno bogaćenje: priliv bogaststva iz španskih kolonija; 4) stalni priraštaj stanovništva od sredine 15. veka pa do 1560/80 koji, međutim, nije praćen porastom proizvodnje hrane, što je dovelo do 5) nestašice i glad (siromasi, prosjaci i skitnice u gradovima, loša ishrana i higijenska neuslovnost bili su koban preduslov za epidemijska širenja bolesti);

klimatski uzroci: 6) malo ledeno doba na Zemlji (1550-1850) koje je otežavalo uslove opstanka- hipoteza

Povezujući sve navedene uzroke dobija se potpunija slika perioda opšte krize evropske svesti (1580-1640), kao perioda velikih ljudskih stradanja, a ako se upoznamo sa umetnošću ovog perioda videćemo da je u njoj smrt opšte mesto.

"Ako prizori smrti i meditacije o prolaznosti ljudskog života preplavljuju baroknu književnost, u tome treba videti samo odraz žive stvarnosti." - Didje Suje

život zaokupljen smrću Montenj: "Neizvesno je gde nas smrt čeka, očekujmo je svuda. Pripremati se za smrt

znači pripremati se za slobodu." nesigurnost, strepnja i melanholija- barokna raspoloženja Crna boja u modi: "Čitava barokna Evropa je u žalosti" (Didje Suje)- čak i prema

odevanju- "Istorija odevanja ukazuje na prelazak sa blistave odežde renesanse na špansku modu crnine" (Šekspirov Hamlet je u crnom.)

Važan citat Sujea:"Uprkos nacionalnim razlikama, cela Evropa i sva njena književnost s kraja 16. i poč. 17. veka, izražavaju istu tragičnu i prilično beznadežnu viziju sveta"

Barokna vizija sveta je univerzalna, zajednička i katolicima i protestantima.  3. Vremensko i prostorno situiranje književnosti baroka Vremensko situiranje epohe baroka:

Istoričari književnosti različito situiraju epohu baroka u istoriji književnosti:1) 17. vek- Nemački naučnici shvataju sve evropske književnosti 17. veka kao jedan sjedinjen pokret. (navod Veleka)2) 1570-1670 Dragiša Živković i Zoran Konstantinović u RKT, odrednica barok3) 1570-1670 Milivoj Solar (Solar: Barok nije konzistentna epoha.)4) poslednje decenije 16. do polovine 18. veka Velek- u okviru definicije baroka: "jedan opšti evropski pokret čije se konvencije i stil mogu opisati prilično konkretno i čije se hronološke granice mogu utvrditi prilično usko- u nekolikim zemljama, od poslednjih decenija 16. do polovine 18. veka" Velek uzima u obzir i slovenski svet, pa je njegovo vremensko situiranje baroka najšire.5) 1580-1640 ili 1650. g. Didje Suje- najuže i za J. Popova najpreciznije, bar kada je reč o zapadnoevropskoj baroknoj književnosti.

Didje Suje u svojoj studiji Barokna književnost u Evropi (1988) razlikuje tri tendencije u književnom stvaranju suštinske za barok, ujedno su i duhovnoistorijske pretpostavke pojave baroka:1) mistična religioznost,2) užasnutost savremenim svetom,3) stvaralačka originalnost na planu postupaka, žanrova i stila.

Postoji problem kod Sujeove podele ovih tendencija, a sastoji se u mešanju tematskih (1), 2)) i stilskih (stilsko-tipoloških: 3)) kriterijuma. Barok u Španiji  

U Španiji se barok često poistovećivao sa "zlatnim vekom" (Siglo de oro), a kojim se zapravo obuhvata književnost 16. i 17. veka, dakle, čitavih dvaju stoleća.

Uže vremensko situiranje barokne španske književnosti: Za početak baroka uzimamo poslednje godine vladavine španskog kralja Filipa II

(umro 1598), zato što su to godine kada Španija doživljava prve veće neuspehe na spoljnopolitičkoj sceni, koje su imali posledicu osećaje gorčine i neizvesnosti, koji su karakteristični za barok.

Trajanje baroka može se protegnuti do kraja 17. veka, ali se takođe može ograničiti datumima nekih društvenoistorijskih događaja (koji su u vezi sa porazom Španije u Tridesetogodišnjem ratu): godinom smrti kralja Filipa IV (1665), godinom potpisivanja Vesfalskog mira (1648) ili godinom poraza u bici kod Rokroa (1643).

Književnoistorijsko situiranje baroka u Španiji precizira se istorijskim pregledom dela španske barokne književnosti iz koga se lako da zaključiti da su najvrednija dela nastala u prvoj polovini 17. stoleća, do kada su gotovo svi velikani španske barokne književnosti živeli (Kevedo 1645, Tirso de Molina 1648, Baltazar Grasijan 1658).Ovo uže situiranje književnosti španskog baroka potvrđuje i činjenica da je Kalderon (Pedro Calderón de La Barca) živeo stvarajući do 1681, ali ništa značajno nije napisao u drugoj pol. 17. veka.

Uticaj crkve nigde u Evropi nije bio tako izražen kao u Španiji. Primetan je procvat asketizma i misticizma. Čak se smatralo da je misticizam varijanta baroka. Veliki je uticaj religioznih mislilaca, asketa i mističara: sv. Tereze Avilske, sv. Jovana

od Krsta iz 16. i jezuite Huana Euzebija Nirmberga iz prve pol. 17. v. Sv. Jovan od Krsta (Huan de la Kruz) pisao je mističnu ljubavnu poeziju, isključivo o

ljubavi prema bogu, čak tako da se čini da reč o nekoj homoseksualnoj lirici, ali je posredi metafizička koncepcija ljubavi u kojoj je sav zanos usmeren ka bogu.

Dela dramaturga Tirsa de Moline, Kalderona de la Barke i Lopea de Vege prožeta su katoličkom mistikom i filozofskom skepsom, a takođe i lirska poezija Luisa Gongore.

Gongora je najznačajniji španski pesnik baroka. Malo je preveden kod nas, kao i ital. pesnik Marino, jer ih je teško prevoditi. Po imenu Luisa Gongore čitav maniristički pravac nosi naziv gongorizam. Afirmacija profane barokne književnosti preko pikarskih romana. Pisci pikarskih romana u Španiji su Fransisko Kevedo i Matea Aleman. Migel de Servantes, najveći španski pisac ovog i svih vremena, oznaučje se i kao

renesansni i kao barokni pesnik i to pitanje ostaje otvoreno, jer je formiran u renesansnom duhu i trajno privržen neoplatonizmu i humornom optimizmu, ali nije ostao imun na karakterističan za barok osećaj razočaranosti (desengaño), proistekao iz sudara ideala i stvarnosti, taj sudar je ključni motiv romana Don Kihot.

Osećaj razočaranosti (desengaño), proistekao iz sudara ideala i stvarnosti, karakterističan za barok. ............................................................................................................................... Španski barok 

Vremensko situiranje baroka može biti uže i šire (pogl. Barok u Španiji) Uže: posl. god. vlad. Filipa II (1598) do 1665, ili 1648, 1643. god. Šire: Siglo de oro- zlatni vek španske književnosti, početak 16. veka i ceo 17. vek. Hose Luis Abeljan (Istoirija španske misli) zaustavlja se snažni renesansni pokret u

Španiji još 1559. g, kada su preuzete radikalne mere u zaustavljanju kulturnih uticaja i tokova iz drugih evropskih zemalja.

Španskim studentima je zabranjeno da studiraju u inostranstvu, osim na četiri univerziteta (Rim, Bolonja, Napulj, i u Portugaliji).

Iste godine, 1559. izašao je popis zabranjenih knjiga (index prohibitorum librarum) na kom su se našle sve knjige u kojima je bilo ma i zrnce slobodne misli.

Strah od nauke, sputavanje kritike, izučavanje samo klasičnih nauka. Španski pesnici zlatnog veka prihvataju pesničke forme iz Italije, pogotovo sonet. Procvat soneta Najvažniji renesansni pesnik ?, pominje ga Servantes. Na svetskoj političkoj sceni tokom 16. veka Španija je dominantna sila. Krajem stoleća dolazi do ekonomskih problema i opadanja moći, koje prati pojava

pesimističke slike sveta. Dekadencija je počela u kulturi, od zatvaranja granica što je u duhovnoistorijskom

smislu dovelo Španiju do okretanja ka sebi. Izražen je duh protivreformacije možda više nego na drugim mestima- barok je jedan

izraz protivreformacije. Helmut Hacfeld: Termin barok nije koristan samo da odredimo jednu epohu u

književnosti, nego i kulturni stil koji nije strogo književan, koji izražava duh katoličke protivreformacije i političkog apsolutizma u Španiji.

Hacfeld piše o prisutnosti baroka svuda u ljudskoj misli: "barok u matematici"- "barokna politika"- niz ideoloških stavova, nasuprot renesansnom antropocentrizmu, uvodi skeptizam, okretanje apsolutnim kategorijama (veri), a na zemlji- kralju, apsolutnom monarhu koji je slika boga na zemlji.

Španija nije bila ujedinjena država, nego se više državica nalazilo pod vlašću jednoga kralja.

Ličnost kralja je bila faktor ujedinjenja. Protivreformacija, apsolutizam i barok čine neraskidivo jedinstvo. Španija je imala jaku inkviziciju koja je vodila glavnu reč, pogubna za filozofiju i

književnost. Već Kralj Filip II je bio inkvizitor. Traje proces učvršćivanja nacije i vere. Težnja vladara da ujedini zemlju posredstvom Katoličke crkve. Problem prema drugosti: Proterivanje Mavara i Jevreja iz Španije (vole da rade i počinju da stiču- ne uklapaju

se, intelektualci)- asimilacija (convesus, preobraćeni) ili progon. U Španiji se dugo održao poredak u kome je bila dominantna Katolička crkva. sholastika i dogmatizam Osetan je prezir prema svemu što nije svojstveno plemstvu. dostojna zanimanja: vojnici i sveštenici Vrednosti: viteštvo i posvećenost crkvi. Dugo se održao feudalni sistem. Na sredomeđi 16. i 17. veka Španija je na prekretnici. Počinje kriza. Zemlja se zatvara i za intelektualna dostignuća. Snažan konzervativizam vladajućeg sloja, traje sve do polovine 18. veka: ponos,

plemićka nadmenost- prezir prema fizičkom radu.

Plemići počinju da osiromašuju, jer je presušio priliv novca iz kolonija, ali oni se drže nadmeno i gordo- mentalitet

Takav pogled na svet uzrokuje negativan pogled ka drugosti. Predanost veri, praćeno asketskim odbacivanjem ovozemaljskih vrednosti. Filozofija razočaranja (desengaño) karakteristična za špansku filozofiju i književnost

od druge polovine 16. do kraja 17. veka. desengaño, špan. razočaranje, osećanje koje vlada duhom- velika tema barokne

umetnosti. Jezuitska ideologija: privrženost asketskom i mističnom, prisutna i u poeziji. Primetan je procvat asketizma i misticizma. Čak se smatralo da je misticizam varijanta baroka. Veliki je uticaj religioznih mislilaca, asketa i mističara: sv. Tereze Avilske, sv. Jovana

od Krsta iz 16. i jezuite Huana Euzebij Nirmberga iz prve pol. 17. v. Sv. Jovan od Krsta (Huan de la Kruz) pisao je mističnu ljubavnu poeziju, isključivo o

ljubavi prema bogu, čak tako da se čini da reč o nekoj homoseksualnoj lirici, ali je posredi metafizička koncepcija ljubavi u kojoj je sav zanos usmeren ka bogu.

Dela dramaturga Tirsa de Moline, Kalderona de la Barke i Lopea de Vege prožeta su katoličkom mistikom i filozofskom skepsom, a takođe i lirska poezija Luisa Gongore.

Gongora je najznačajniji španski pesnik baroka. Malo je preveden kod nas, kao i ital. pesnik Marino, jer ga je teško prevoditi. Po imenu Luisa Gongore čitav maniristički pravac nosi naziv gongorizam. Poezija Gongore je oličenje jednog od dva suprotstavljenja načela u baroknoj Španiji. Dve suprotstavljene struje u španskom baroku:

1) kulteranizam ili skraćeno kultizam (culturenismo, od culto, učen- poznavanje lirske tradicije), centar Andaluzija; glavni predstavnik Gongora- insistira na učenosti i na nivou jezika, stila; maniristički pokret gongorizam u španskoj poeziji: rafinirano pesništvo zasnovano na učenosti, eruditska književnost bujne retorike, začudnosti, ideje začudnosti, kitnjastih metafora, kitnjastog stil, izveštačenog jezika, jezika koji nije dostupan, puna neologizama, neobične sintakse sa mnogo inverzija, nerazumljivog jezika; poezija za uži krug probrane publike; u njoj je težnja pesnika za distanciranjem od publike; blisko drugim pesničkim strujama u tadašnjoj Evropi- sve bi se moglo podvesti pod manirizam, srodnost sa manirizmom u Francuskoj i Italiji; 2) konceptizam (conceptismo); centar Kastilja i Aragon; predstavnici: Fransisko de Kevedo (autor i poezije), Baltazar Grasijan (moralistički pisac, alegorijski roman alegorija o čovekovom bivstvovanju u svetu, filozof i pesnik), Mateo Alaman; minimalistička struja, sveden i racionalan izraz, suprotstavlja se učenosti, zasniva se na narodnoj tradiciji, kalamburi, ali razumljivi, izraženi su snažni kontrasti, pa je efekat jači, drastičan humor koji nije za uši osetljivih dama. U ovoj struji nastaje pikarski roman Lazarinjo od Tormesa anonimnog autora.

Ova dva pravca, kulteranizam i konceptizam, sukobljavaju se na poetičkom i doktrinarnom planu, ali ne tako jako, jer je sve bilo pod okriljem inkvizicije.

Motivi i teme: prolaznost, ispraznost, smrt, nestabilnost, melanholija, samoća, nestvarnost, pretvornost, obmana, licemerje, velikodušnost, odricanje.

Dileme: strast srca- obaveza, vrline- zahtevi društva. Krilatica Memento mori (lat. "Seti se smrti") pobeđuje Carpe diém (lat. "Lovi dan",

živeti za danas ne razmišljajući o sutrašnjici, motiv epikurejstva), iako u prvoj fazi španskog baroka postoje odjeci ovog renesansnog motiva.

Razmišljanja o smrti, o protoku vremena, o čovekovoj sudbini i ispraznosti svih stvari predstavljaju opšta mesta španske barokne književnosti

Kontrasti: sjaj i beda, raskoš i siromaštvo, svetlo i tama, velikodušnost i egoizam.

Grasijanova dva spisa Znalac i Orakul za svaku priliku su zapravo uputstva o tome kako se ponašati, kako se snaći, ne izložiti se protivniku: u društvu se može opstati ako imaš tehniku, veštinu, a da i sam ne postaneš prevrtljiv, pretvoran, jedino kroz obazrivost- čitava tehnika obazrivosti.

Grasijan: Sreća se nalazi u tome da se sve prezire.- paradoks Grasijan kao konstantu posmatra društvo i uočava da su zlo i obmana u tom društvu

nešto sveprisutno i neizbežno. Svet kao pozorište. Tema odnosa razuma i ludost. Smisao besmisla, nema muzika, ne želeti ništa da bi se imalo sve- tipične barokne

figure (oksimoroni). "Nad grobom vojvotkinje od Lede" Gongorina pesma- tema prolaznosti. Lope de Vega, sonet "O satu" (?)- tema prolaznosti, razmišljanje o protoku vremena i

težnja da se ono zaustavi, začudnost, kolevka i grob (kao kod Marina), ideja o bliskosti kolevkei groba- karakteristična barokna metafora.

Lope de Vega, "Sonet o sonetu", poigravanje stalnim oblikom, pesma o pesmi, misao o tome kako što pre da stigne do kraja pesme, igrarija.

Kevedo, "Kolevka i grob", njegovo delo prožima hrišćanska tradicija (starozavetni Jov, junak istrajnosti) i stoicizam (Seneka), predgovor: "Kolevka i grob predstavljaju početak i kraj života. I nalazeći se na suprotnim stranama, život bez iluzija i biti ne može. One predstavljaju suprotne položaje koji se zatvaraju jedan u drugom. Tako isto, kolevka počinje da bude grob, grob i suprotno, jer čovek kad umre, istovremeno i umire i počinje da živi. - široko polje jedne jedine metafore kolevke i groba.  ........................................................................................................................................... Barok u Italiji 

Vremenski, u odnosu na ostale zemlje u Evropi, barok se najpre pojavio u Italiji. Barok se u Italiji formirao već u poslednjoj četvrtini 16. veka.

1) 1580-1640 2) 1640-1690 okretanje ka intimi, uticaj iz Španije, jer južnom Italijom upravljaju Španci.

Istorijske okolnosti, atmosfera društvene dekadencije i protivreformacija, dovele su do razbijanja renesansne slike o ravnoteži čoveka i prirode.

Razbijanjem slike o ravnoteži čoveka i prirode odredili su se tokovi knjiženvosti narednih decenija.

Italijanski pisci se vraćaju verskim motivima, ali na jedan nametljiv i često površan način.

Neizbežni su toposi smrti, prolaznosti i izgubljenosti pojednica u vrtlogu sveta. Tragičko viđenje sveta i čovekove egzistencije. Barokna književnost u Italiji naglašeno je senzualna, zaineresovana za različite vidove

stvarnosti. Pesnici, predstavnici italijanskog baroka: ep: Torkvato Taso (religiozni ep Oslobođeni Jerusalim, 1575), plodan pesnik, ispevao

končeta i stance savršenog izraza, trudeći se da u njima dostigne i filozofsku dubinu, pevao pastorale, poeme, raspet između idile i tragike, osećajnosti i melanholije.

lirika: Đanbatista Marino (Gambattista Marino), amblematski pesnik manirizma, doživeo je veliku slavu, dobio je titulu viteza (Chavalier) kad ga je na francuski dvor pozvala Marija Mediči (?). Pevao je sonete koji se odlikuju artificijelnošću i izveštačenošću- manifestacija virtuoznosti (među njegovim likovima nema čoveka,

njegovi likovi su mitološki: Slavuj i Jeka, idilični pejzaž je dominra pasmama; pesnik stvara, a ne imitira prirodu).

Marino se rukovodio devizom "Pesnikov cilj je da začudi". Marino je definisao svoju poetiku preko pojma meraviglio ital. čudo, začudnost, ali se

konkretna književnoteorijska zamisao javila kasnije u traktatu Pelegrinija-Palavitino-Tezaur.

Po Đanbatisti Mariniju maniristički pravac u Italiji je dobio naziv marinizam.  ................................................................................................................... Italijanski barok 

Poetika baroka se formuliše već u Marinijevoj poeziji. Pojam končeto (ital. concetto), sentencioznost (setence, mudrosti), začudna opaska

skupljena u izreku koja pogađa dušu čitaoca više od svake neobične misli. -definicija pojma (Palavičino).

Pojam ingeniuma- ingenio ital. veleumnost, sposobnost stvaranja končeta, sposobnost premeštanja stvari iz jedne oblasti u drugu i sagledavanje na drugi način. Sposobnost povezivanja inventivnosti sa retorikom.Pojam acutezza ital. oštroumlje, ili arguzia, je velika majka svakog ingenioznog končeta. (Tezauro)

aquilla Barokne tendencije u Italiji su antiaristotelovske. Kastelvetrov prevod Aristotelove Poetike je izvršio uticaj: uvodi pravilo o tri

jedinstva, iako kod Aristotela postoji samo jedinstvo radnje i unekoliko jedinstvo vremena, a Kastalvetro uvodi falsifikujući, i treće, jedinstvo mesta. - interpolacija

Italijanski barokni pesnici ne obraćaju pažnju na mimezis, verovatnost, Horacijevo duce et utile.

Italijanske barokne pesnike zanimaju stil i mehanizmi delovanja i stvaranja poezije: veleumnost (ingenio) teži lepoti, a oštroumljem (acutezza) se postiže začudnost (meraviglio).

Barok izbegava jasnost, teži zatamnjenju, zamračenju. Mateo Perigrini, prva pol. 17. veka, sveštenik, predavao je retoriku u Bolonji, napisao

dva traktata o načinu kako reći istinu vladaru- metaforični govor. Perigrini osuđuje nametljivu izveštačenost. On je pesnik umerenog baroka.

Mateo Perigrini govori o terminu oštroumlja (acutezza), postupak ulepšavanja nije u rasuđivanju već u izreci- sastoji se u retoričkom efektu, teži efektu i zabavi, u govoru su leo i zabavno manjeviše zastupljeni, lepota prevazilazi, dozvoljeno je preterivanje, ima pravo da stvari izobličuje, ne zasniva se na svojstvu pripovedanja- postupak povezivanja stvari poznatih i nepoznatih, suprotstavlja se ideji verovatnosti i verodostojnosti.

U Peligrinijevom tekstu o oštroumlju izdavaja se deo koji se odnosi na retku figuru koja se zove paragraf posebna igra reči da se zamenom jednog slova postigne efekat, i to ne samo efekat zvučanja nego i specifičnog značenja. Primer na italijanskom: "Tiberija u Tibar."- zaverenici protiv Tiberija su želeli da vide njegov leš u Tibru. Pelegrini: "Tačno je da paragraf ne bi bio dovoljan kad svaki sastavni deo ponaosob ne bi podrazumevao poznato stanje, jer u Tibar su zločinci već bili bacani."- kao neka vrsta kazne. Ne dozvoljava se sahrana, nego su zločince bacali u Tibar. Sa druge strane je Tiberije kao neomiljen vladar. Time nam ove dve stvari ne samo po zvučanju da dolaze u dodir, nego i ime Tiberija, koji zaslužuje kaznu bacanja u Tibar. Da je Tiberije bio čestit čovek, a da bacanje u reku nije bila kazna za prestupnike, paragraf ne bi predstavljao retko sredstvo

kojim se takvim povezivanjem postiže začudna stvar. Samo zato što su oba uslova ispunjena dobili smo paragraf. - Jedan primer analize baroknih figura.

Sforca Palavičino piše o končetu, tu opasku koja je koncentrisana u jednoj kratkoj izreci, kao u latinskoj setenci, i klasifikuje ga, pa postoji 8 oblika končeta- veliki ukras stila su sentence- končete; uveli su ih Rimljani, Grcima su bile nepoznate; uzdiže Platona i Pindara, za koje kaže da su nastojali da budu neočekivani. Njegova je definicija končeta. Piše o tome kako se može postići začudnost (meraviglio, novina!), koja spaja dva pojma ("Plovio je kopnom, gazio po moru."). Zadovoljstvo se sastoji u spoznaji nečeg dotad nepoznatog. Končeto je retorička figura koja ima veće mogućnosti:1) izvlačenje u iskazivanju suprotnog od očekivanog, paradoks i oksimoron,2) drugačije iskazivanje suda,3) iznenadna opaska iz poznate situacije.

E. Tezauro, najznačajniji italijanski teoretičar baroka. Najvažnije njegovo delo je Aristotelovski durbin (1670), koje već i po naslovu (metafora- oči koje vide dalje od očiju drugog čoveka) ukazuje na suprotstavljanje Aristotelu. Reči odeva pojmovima- metafora, glavna figura baroka. (Iz Aristotelove Poetike proizašla je čitava evropska tradicija unutrašnjeg proučavanja književnosti, proučavanja imanentnih svojstava književnosti, naročito na polju žanrova. U poststrukturalističko vreme ponekad postaje važnija figura kojom se nešto kazuje od onoga što se njom kazuje- sumnjaju u pouzdanost iskaza i pogotovo u relevantnost, da nije uslovljen situacijom u kojoj je izrečen, složena konstrukcija odnosa sila koje se tu ukrštaju itd. ukratko poststrukturalizam želi da poljulja naše poverenje u logiku. U tom kontekstu dolazi i Aristotel, koji predstavlja temelj logike. Poststrukturalisti žele da poljuljaju naše poverenje u tako čvrst sistem mišljenja, sve relativizuju. Aristotelov durbin je i sam već metafora- kod Tezaura se metafora objašnjava metaforom- "alhemija na kvadrat", "alhemijski diskurs na kvadrat". On se oslanja više na Retoriku nego na Poetiku, pravi razliku između intelekta kao procesa mišljenja i ingeniuma (?) kao veštine prepoznavanja stvari. Ukrašen govor služi da saopšti na slikovit način ono što filozofija čini pojmovima. Za barokne pesnike, za Tezaura, metafora je ta kraljica figura koja najviše postiže da se reč odeva pojmom u jednoj slici.)

Romanse- u različitim zemljama se različito tretira termin (1) sve što je bilo napisano na romanskim narodnim jezicima, 2) sve što je napisano- romansa, 3) italijanski renesansni ljubavni ep iz koga se razvija roman.

U Italiji romanzo, u 16. veku u italijanskoj renesansi se pojavljuje ep u stihu iz koga se razvija roman, ali je drugačije strukture- nisu imali junačke karaktere, nego je junak zaljubljen. (Adonis, Marini ?)

Barokni teoretičari izbegavaju definicije. Barokna poezija se zasniva na čudesnom i neočekivanom.

 Pesme: 

Ljudski život, Marini barokni pogled na svet složena rečenična konstrukcija, izlomljena rečenica (stilski aspekt) u životu čoveka od rođenja čeka beda (idejni aspekt). Okovi padaju na čoveka čim

progleda. metafora čoveka pod bičem- udarac opštečovečanske sudbine. "Od kolevke do groba samo je korak"- ustaljeni obrazac za kratkoću života: čovek

živi kratko i teško.  

Pjevač, Marini barokni stil forma soneta umilni zvuci slavuja koga pesnik poredi sa gitaristom da bi došle nimfe koje nadilaze i

slavuja i čoveka. alegorijska strana ove poezije pesma nema bogatstvo značenja, više variraju opšta mesta

 ...................................................................................................................... Barok u Francuskoj 

Didje Suje situira trajanje baroka u Francuskoj između početka verskih ratova (1562) i "Fronde"- antiapsolutističke pobune feudalaca (1648-1653).

Didje Suje uočava evoluciju baroka u Francuskoj: "rođan iz krize, on sve više i više nastoji da izrazi vrednosti monarhijske razmetljivosti i pompe" .

Didje Suje uočava i diskontinuitet u evoluciji baroka u francuskoj književnosti, izdvajajući njegove dve etape:1. U prvoj etapi, koja počinje u poslednjoj trećini 16. veka, u vreme građanskih sukoba, verskih ratova, slabljenja države i kraljeve vlasti, a završava se postepenim oporavkom u vreme Anrija IV (1594-1610), izdvajaju se figure pesnika: Gijom De Bartas, Agripa d'Obinje, Žan Spond; 2. Druga faza se se podudara sa obnavljanjem unutrašnjih sukoba katolika i protestanata i sa ulaskom Francuske u Tridesetogodišnji rat, oko 1630. godine, u njoj je primetan kulturni uticaj iz Italije i Španije, a njeno stvaralaštvo je bogatije i po obimu i kvalitetu a i po žanrovskoj raznovrsnosti, pa su među lirskim pesnicima: Teofil de Vio, Tristan L'Ermit, Sent-Aman, ali prvenstvo pripada drami, naročito žanru tragikomedije, u kome se izdvajaju dramaturzi čije se stvaranje odvija u znaku otpora rastućem pritisku zahteva za poštovanjem dramskih pravila: Di Rije, Rotru i Kornej, a slična poetička težnja ka slobodi i eksperimentu odlikuje i onovremene romansijere, bez obzira da li se ogledaju na polju 1) komičko-parodijskog i pikarskog (Sorel, Skaron, Firtjer), 2) utopijskog (Sirano de Beržerak), 3) herojskog (Gombervil) ili 4) galantnog romana (La Kalprened, Madlena de Skideri).

Klasicizam će potisnuti barok pobedom "doktrinara" u poetičkim raspravama i dolaskom Luja XIV na presto (1654), ali barok neće potpuuno iščeznuti, čemu je pokazatelj Molijerov Don Žuan (1665).

Filozofske spise je pisao Blez Paskal, a religijske besede opat Bosije, i oni takođe potvrđuju Sujeovu konstataciju o koegzistenciji barokne vizije i klasicističke discipline u drugoj polovini 17. veka u francuskoj književnosti.  Barok u Engleskoj  

Smrću kraljice Elizabete I 1603. g. završilo se mirno vreme u Engleskoj. Kriza među naslednicima kulminira građanskim ratom 1642. g. i pogubljenjem Čarlsa

I 1649. g. što je dovelo do privremenog ukidanja monarhije. Posle smrti Olivera Kromvela (1658) dolazi do restauracije monarhije, godine 1660.

(Milton, Izgubljeni raj) Književno stvaralaštvo između Šekspira i Miltona engleski istoričari književnosti ne

imenuju baroknim.

Uporednom analizom tema, stilskih sredstava i postupaka korišćenih u ovom periodu dolazi se do zaključka da je i engleska književnosti imala svoju baroknu fazu.

(Engleski istoričari kao protestanti uzimali su u obzir tradicionalno mišljenje o nastanku baroka iz protivreformacije, pa je to najverovatnije razlog zašto englesku književnost 17. veka nisu tretirali kao baroknu, ali ona ima sve odlike barokne književnosti kao i druge nacionalne književnosti 17. veka na Kontinentu.)

Suje navodi P. Fridriha: "englesku književnost otprilike od 1600. do 1675. godine, značenje termina barok karakteriše više nego književnost bilo koje druge zemlje". - preterivanje

Drama: tragedije Tomasa Kida, Kristofera Marloa i Viljema Šekspira. Šekspir rado koristi barokni postupak "drame-u-drami". Lirika: Izrazita je mistično-religijska struja koju predvodi Džon Don i krug

"metafizičkih pesnika". Ep: Izgubljeni raj Džona Miltona je religiozni ep kojeg je teško svrstati u granice

jedne epohe pošto se u njemu mešaju renesansne, barokne i klasicističke crte. Frenk Vornk piše o bogatoj orkestraciji zvuka i o nanadmašnom bogatstvu ukrasa i

metafora i snažnoj strukturi.- barokni elementi Frenk Kermound naziva ga "pesmom o gubitku".- barokna tema Vornk engleski barok nedvosmisleno uključuje u renesansu, pa prozaiste Frensisa

Bekona, Roberta Bartona i Tomasa Brauna naziva baroknima. Vornk: Engleska barokna poezija je "nepravilna u rasporedu, asimetrična u obliku,

iskidano nervozna u ritmu". Vornk: Umesto beletristike njome dominraju eseji, rasprave ,traktati i propovedi.

  Barok u Nemačkoj 

Dvorski karakter nemačke barokne književnosti ističe Zdenko Škreb kao specifičnost u odnosu na druge zemlje.

Tri socio-kulturne komponente, spoljna činioca koja su doprinela formiranju nemačkog baroka:1) jezuiti sa svojom školskom dramom,2) engleske putujuće glumačke družine i3) italijanska opera.

Nije u drami, nego u lirici i romanu najveće ostvarenje nemačkog baroka. Religiozna struja u pesništvu: Paul Fleming, Fridrih fon Špe, Angelus Silezijus. Prozni mističar Jakob Beme. Andreas Grifijus strahote rata Hans Jakob Kristof fon Grimelshauzen, roman Simplicisimus (1688/9)- srećan spoj

narodne pripovedne tradicije i uticaj španskog pikarskog romana i naupečatljivija slika pustoši Tridesetogodišnjeg rata.

Pesnik Kristijan Hofman fon Hofmansvaldau ugleda se na italijanskog pesnika Đ. Marinija.

Romansijer i dramaturg Danijel Kasper fon Loenštajn autor je istorijskog romana Velikodušni vojskovođa Arminijus ili Herman (1689), napisan pod francuskim uticajem.   5. Barokni stil i barokni žanrovi 

Barok je epoha, ne pravac, već i po tome što u baroku postoje duhovnoistorijske komponente, a u okviru baroka i žanrovska i stilska raznovrsnost. Barokni stil 

Čak i u radovima naučnika koji barok ne doživljavaju kao aistorijski pojam, često se govori o baronkom stilu.

Analizu baroknog stila otvorio je još Hajnrih Velflin kada je uporedio početne stihove Arisotovog Besnog Orlanda i Tasovog Oslobođenog Jerusalima, a zatim i Bojardovog i Bernijeve prerade Zaljubljenog Orlanda.

Velflin: "Metafora je postala smelija, zgusnutija i zanosnija. Bojardo se isuviše upušta u sve što je pojedinačno i specifično, on još voli šarenilo i raznolikost rane renesanse, detalj i obilje. Kasnije doba je čeznulo za uopštavanjem."

Velflin je u studiji Renesansa i barok (1888) ustanovio četiri osnovne suprotnosti baroknog stila u odnosu na renesansni u arhitekturi, a te četiri stilske suprotnosti je Žan Ruse 1954. g. preneo u domen književnosti: 1) nestabilnost, 2) nepostojanost, 3) preobražaj, 4) dominacija dekora.

1) nestabilnost, ili nestalnost se odnosi na svet baroknih književnih dela koji je nestalan. (U Kalderonovoj drami Život je san istina se skriva od glavnosg junaka. Čovek se ne oseća spokojno u velikom svetu, jer je bačen u svet antinomija.)

2) nepostojanost se odnosi na junake koji se menjaju: menjaju izgled, imena, poslove itd. (Junak Komične iluzije na kraju postaje glumac.)

3) preobražaj, u baroku su pred čovekom bile otvorene mnoge perspektive ali i nagli obrti, tako da se moglo propasti preko noći. Sve je pod senkom smrti.

4) dominacija dekora (detaljnije sažeti Velflina i Rusea) Pozorište je bilo istinsko središte baroka. Tragikomedija je bila privilegovan žanr baroka. Jedna od glavnih odlika baroka je mešanje žanrova i stilova. Tragikomedija je mešoviti žanr. "Nečist" stil- kombinovanje elemenata. Barokno pozorište je negovalo spektakle sa muzikom, plesom, raskošnim kostimima i

upotrebom mašina. Sve je spektakl. Žan Ruse je za podnaslov svoje studije izabrao dve simbolične figure Kirka i paun: Kirka: metamorfoza i iluzija paun: razmetljivost i dekorativnost Mise en abyme (franc. stavljanje u ponor, ili propadanje u ponor, gde čovek ne može

da se orjntiše) je efekat "bacanja u ambis" kao u beskraj odraza koji se dobije kad se stave nasuprot dva ogledala- efekat koji daju prerušavanja i optičke varke, igra svetlosti i senki, višestruke opsene.

Obeležja barokne estetike: hvalisava retoričnost, zaslepljujući ukrasi, šarenilo boja i zavodljivost zvukova, nestalnost sveta, nepostojanost junaka, a sve pod senkom smrti.

Barokna estetika počiva na kretanju, paradoksu, protivrečnosti i antitezi. Četiri omiljene stilske figure: hiperbola, perifraza, antimetabola i oksimoron. Antimetabola: "Sanjao sam noćas da sam leptir, a sada ne znam da li sam čovek koji

je sanjao leptira ili sam leptir koji je sanjao da je čovek". (Antimetabola RKT)Antimetabola (grč. anti = protiv, metabole = okrenuti) figura je kojom se oba člana ponavljaju zamjenjujući sintaktičke funkcije.

A mnogi prvi bit će posljednji, i posljednji prvi. (Mt 19, 30)Svaki koji se uzvisuje, bit će ponižen a koji se ponizuje, bit će uzvišen. (Lk 18,13-14)Pasted from <http://hr.wikipedia.org/wiki/Antimetabola>

Barokni stil se odlikuje jakim efektima i povišenim tonalitetom, koji ostavlja snažan, ali kratkotrajan utisak.

Junaci su nepostojani, nepouzdani, nestalni, promenljivi (Solar o baroknom stilu: naglašeno ukrašavanje i prekomernost izraza, zaokupljenost

književnim izrazom, smisao za neobično, paradoksalno, bizarno, sklonost ka obrtanju uobičajenih vrednosti;

manirizam- stilska tendencija: pokušaj da se uspostavi naglašeno neprirodan način izražavanja kao umetnička konvencija.)

Žan Ruse je baroknu epohu nazvao "blistavom i mračnom"- oksimoron i paradoks: u zasenjujućoj spoljašnjosti (blistava spoljašnjost) krije se tama čovekove intime, njegovih strepnji i razočarenja (mračna unutrašnjost). (Luda u Kralju Liru: "Sveća se ugasila i mi ostasmo u mraku.")

Pesimizam: Barokni duhovi su sumorni, ali traže zabavu. Zrak svetla u tamnoj prostoriji- način baroknog slikarstva- i religiozni motivi

(Karavađo). Kontrast crne boje i zlata.

  Barokni žanrovi 

S obzirom na mesto u istoriji književnosti, barokna epoha je, kao retko koja, dala toliko vrednih dela u sva tri književna roda.

Barok je jedinstven i prema tome što umetnici stvaraju naslanjajući se na prethodnu književnu tradiciju.

Prethodna književna tradicija, na koju se naslanjaju barokni stvaraoci, ima dva izvora:1) antički paganski (antika),2) srednjovekovni hrišćanski (srednjovekovno hrišćanstvo)(Oba izvora književne tradicije pre baroka koje navodi prof. Popov su religioznoreferentna: antički politeizam i hrišćanstvo u srednjovekovnoj interpretaciji.)

Dva izvora prebarokne književne tradicije ulivaju se u jedan bujan tok koji vodi i ka modernoj književnosti, koja se nadahnjuje i baroknim nasleđem.

Žanrovski repertoar baroka varira od zemlje do zemlje. Zastupljenost vrsta nije ravnomerna u nacionalnim evropskim književnostima. Ep: Torkvato Taso, Džon Milton, Ivan Gundulić Lirika: Gongora, Marini, Džon Don Drama: Kristofer Marlou, Viljijem Šekspir, Pjer Kornej, Žan Molijer, Lope de Vega,

Pedro Kalderon de la Barka Ekskluzivni rod baroka je dramski. Narativna vrsta- roman- prozni naslednik epa, upravo u epohi baroka doživljava svoje

prve vrhunce i prave uspone. (Najveće dostignuće je dostigao u Servantesovom Don Kihotu, a uspehe beleži u Nemačkoj, Grimelshauzenov Simplicisimus.)

Roman ni u jednoj epohi do u baroku nije koegzistirao sa epom. U epohi baroka mirno koegzistiraju ep i roman, s tim da je ep poslednji a roman put

na vrhuncu, u čemu se, između ostalog, i ogleda neponovljivost baroka.   6. Barok u periodizacijskom sistemu književnosti: perspektive istraživanja

  Barok je jedinstven i neponovljiv kao istorijska pojava, ali nije izdvojen niti je

usamljen u književnoistorijskom nizu. Barok je višestruko povezan sa mnogim književnim epohama i književnim pravcima. Barok i renesansa- na povezanost baroka sa renesansom ukazao je još Hajnrih Velflin. Pitanje odnosa baroka sa manirizmom ostaje još nerazjašnjeno. Kurcijus je barok izjednačavao sa manirizmom. Drugi naučnici manirizam smatraju prelaznim pravcem između renesanse i baroka. Za manirizam se, međutim, ne može u potpunosti smatrati samostalnim i osobenim

pravcem. Manirizam je u nekoj meri dekadencija renesanse i nagoveštaj baroka, ali tu meru je

teško moguće proceniti. Pavao Pavličić tvdri da je reč o dve poetike, odnosno o dve generacije koje se

sukcesivno smenjuju u književnosti 17. veka, ali implicitno isključuje klasicizam i primenjiva je samo na Italiju i Dubrovnik, čijim književnostima se ovaj autor bavio.

Važno je pitanje: manirizam ili manirizmi? Može li se govoriti o manirizmu kao jedinstvenom i samostalnom pravcu ili čak o

manirizmu kao epohi, a možda je najbolje govoriti o više evropskih manirizama? Da li je manirizam istorijska ili aistorijska kategorija? Hose Ortega i Gaset je smatrao da su gongorizam, marinizam i jufjuizam samo

različiti vidovi baroka. Prof. Popov ispravlja ovu tezu da su ova tri pravca različiti vidovi manirizama. Pod evropske manirizme se mogu svrstati: marinizam u Italiji, gongorizam u Španiji, jufjuizam u Engleskoj (etim. po liku Jufju iz romana Anatomija duha Džonatana

Lilija), precioznost i rokoko u Francuskoj. Prof. Popov postavlja pitanje: nije li zapravo svaki period u kojem jedna poetika sa

svojim postupcima isredstvima kad pređe u "manir", zapravo- manirizam?(U ovom pitanju se implicitno manirizam posmatra kao period, ali onaj period čija poetička sredstva i postupci prelaze u manir, dok na drugom mestu govorimo pre o manirizmima kao književnim pravcima.)

Barok i precioznost (Žan Ruse, Književnost baroknog doba u Francuskoj): Zajednička im je sklonost ka izveštačenosti i ka prerušavanju. Ali, precioznost se svodi na ljudske dimenzije u zatvorenoj zajednici. Barokna dekorativnost i i razmetljivost u precioznosti postaju kićenost i izveštačenost. Precioznost je mondenski završetak baroka. (zatvorena salonska književnost, za

aristokratsku samozadovoljnu elitu.) (Presioznost: etimol. fr. presiosité - drag, dragocen, dragi kamen, po Molijerovim

preciozama- predragocenim damama) Barok smatra da su Bog, svet, pa i čovekov život uvučeni u igru u kojoj se ponekad

sve stavlja na kocku. Precioznost igra društvenu igru koja se graniči samo sa običnom razonodom. Precioznost je umanjenje baroknog: barok se pretvara u precioznost kada se svede na

veličinu malog ukrasa u arhitekturi (rokoko) i na društvenu igru u književnosti. U precioznosti sve je podređeno formi. Kao što se dragi kamen glača da bi bio

savršeno blistav, tako su se do krajnosti bavili formom- dekadentna forma. Barok i klasicizam (Žan Ruse): Barok i klasicizam gledaju se neprijateljski, ali tako kao da se to čini u istoj porodici.

Barok i romantizam- Žan Ruse je dovodio barok u vezu i sa romantizmom, iako je nesusedna epoha, jer ako klasicizam stoji u opoziciji i prema baroku, koji mu prethodi, i prema romantizmu, koji dolazi posle njega, nešto mora spajati ova dva. Postoji dodirna tačka između baroka i romantizma:

Oba su naklonjena kretanju. Podjednako sklona da istaknu žestinu i kontraste. Ljudsku sudbinu vide kao proticanje, nepostojanost, putovanje, težnju ka nekom

drugom svetu. Ipak, barok se nikako ne može poistovetiti sa romantizmom i Žan Ruse iznosi niz

argumenata: Barok traži svoju istinu u prerušavanju i ukrašavanju. Romantizam objavljuje rat svim maskama. Barok ukrašava ono što romantizam ogoljuje. Barokno 'ja' unutrašnjost je koja se prikazuje. Romantičarsko 'ja' je tajna koja se otkriva u samoći. Barok teži da istisne biće u korist privida. Romantizam izražava povlačenje ka dubini bića. Barok se izražava kroz pozorište. Romantizam se izražava kroz ispovesti. Ruse u zaključku svoje studije ukazuje na rasprostranjeno shvatanje da je istorija

francuske književnosti istorija borbe dva suprotna načela koja naizmenično gube i pobedjuju.- mkanihejska predstava

Sinusoidna shema istorije književnosti koja prikazuje teoriju talasa Dmitrija Čiževskog:(Gornji i donji red ispunjavaju književne epohe, a srednji pravci na njihovim razmeđima) 

Iz ove sheme moglo bi se zaključiti da postoji nešto što međusobno povezuje čak i najudaljenije epohe poput ranog srednjovekovlja i realizma ili poznog srednjeg veka i i modernizma, pa inpresionizam bi imao nešto zajdničko sa manirizom ili bi bio jedan od manirizama, kako ja bilo prethodno sugerisano.

Barok bi, prema teoriji talasa, pripadao grupi srodnih epoha zajedno sa poznim srednjim vekom, romantizmom i modernizmom (u koga je potrebno uključiti i postmodernizam).

Međutim, Dragiša Živković je u pravu kada upozorava na manjkavost ovakvih shema zbog svođenja periodizacije na "tipološku bipolarnost", ali bez ovakvih shema se ne bi moglo ni to zaključiti.

Barok i ekspresionizam (Rene Velek), sličnosti: Uzburkana, napregnuta i isprekidana dikcija. Tragička vizija sveta. J. Popov ukazuje da bi se srodnost baroka na stilsko-tipološkom planu mogle

uspostaviti čvršće sa postmodernizmom, čiji se jedan ogranak može sa mnogo razloga nazvati neobarok.

Idealan primer za neobarok u srpskoj postmodernoj književnosti su romani M. Pavića.

----------------------------------------------------------------------------------------------- 

Dekret Trentskog (Tridentskog sabora)

Dekreti o čistilištu; o zazivanju, štovanju i relikvijama svetaca i o svetim slikama; o oprostima (Tridentski sabor, XXV. sjednica, 3. i 4. XII. 1563.

Dekret o čistilištu, 3. XII. 1563.

Budući da je Katolička crkva, poučena Duhom Svetim, na temelju svetog Pisma i stare predaje otaca, učila na svetim saborima i u najnovije vrijeme na ovom ekumenskom saboru, da postoji čistilište , te da se dušama koje se tamo nalaze pomaže molitvama vjernika, posebno pak (Bogu) prihvatljivom oltarskom žrtvom: sveti sabor naređuje biskupima da naučavaju i nastoje da se posvuda marljivo propovijeda, kako bi svi Kristovi vjernici vjerovali i držali se zdravog učenja o čistilištu koje su predali sveti oci i sveti sabor. 

Neka se pak kod običnog naroda i kod pučkih propovijedi izostavljaju teža i suptilnija pitanja koja ne pridonose izgradnji i zbog kojih većinom ne dolazi do povećanja pobožnosti. Neka ne dozvoljavaju širiti i raspravljati nesigurna (mišljenja) ili ona koja su opterećena izgledom lažnog. Neka pak zabranjuju kao sablažnjivo i uvredljivo za vjernike ono što smjera na nekakvu radoznalost ili praznovjerje, ili što miriše na ružnu korist. ... 

Dekret o zazivanju, štovanju i relikvijama svetaca i o svetim slikama, 3. XII. 1563. 

Sveti sabor zapovijeda svim biskupima i ostalima koji vrše vlast i brigu naučavanja, da u skladu s običajima Katoličke i apostolske crkve primljenima od vremena početaka kršćanske religije, u suglasnosti sa svetim ocima i dekretima svetih sabora: da ponajprije marljivo poučavaju vjernike o posredovanju i zazivanju svetaca, o štovanju relikvija i o zakonitoj upotrebi slika, učeći ih, da sveci kraljujući zajedno s Kristom Bogu prinose svoje molitve za ljude; da je dobro i korisno ponizno ih zazivati i utjecati se njihovim molitvama i njihovoj pomoći kako bi izmolili dobročinstva od Boga, po njegovom Sinu, Isusu Kristu Gospodinu našemu, koji je jedini naš Otkupitelj i Spasitelj; te da bezbožno misle oni koji niječu da bi trebalo zazivati svece koji u nebu uživaju vječno blaženstvo; ili koji tvrde da se oni ne mole za ljude, ili da je krivoboštvo njih zazivati kako bi se molili i za nas pojedinačno, ili da je to suprotno Božjoj riječi, i da se protivi časti jedinog posrednika (između) Boga i ljudi Isusa Krista [usp. 1 Tim 2,5]; ili da je ludo riječju ili mislima moliti one koji kraljuju na nebu. 

Vjernici trebaju štovati sveta tijela svetaca i mučenika i drugih koji žive s Kristom, koji su bili živi udovi Krista i hram Duha Svetoga [usp. 1 Kor 3,16; 6,15.19; 2 Kor 6,16], koja će on uskrsnuti i proslaviti u vječnom životu i po kojima Bog daje ljudima mnoga dobročinstva; tako da one koji tvrde da ne treba štovati relikvije svetaca i da im ne treba iskazivati čast, ili da vjernici beskorisno časte njih kao i druge svete predmete, ili da uzalud pohađaju spomen-mjesta svetaca kako bi tako izmolili njihovu pomoć, treba u potpunosti osuditi, kao što ih je Crkva već prije osudila i kao što ih osuđuje i sada. 

Slike pak Krista, Bogorodice Djevice i drugih svetaca treba držati prije svega u crkvama i iskazivati im potrebnu čast i štovanje, ne kao da bi se vjerovalo da je u njima neko božanstvo ili moć zbog čega bi ih trebalo štovati, ili kao da se od njih nešto traži, ili kao da bi se pouzdanje stavljalo u slike, kao što je to nekada bilo kod pogana koji su stavljali nadu u idole [usp. Ps 135, 15-17]: nego jer se čast, koja im se iskazuje, prenosi na pralik koji one (slike) predstavljaju; tako da preko slika koje ljubimo, pred kojima otkrivamo glave i klanjamo im se, klanjamo se Kristu i štujemo svece koje one predstavljaju. Tako je utvrđeno dekretima protiv protivnika (svetih) slika na saborima, posebno pak na drugom Nicejskom saboru.  

Ovo pak neka biskupi marljivo naučavaju: preko povijesti tajni našeg otkupljenja izraženih u slikama ili drugim simbolima narod se poučava i utvrđuje u člancima vjere, koje treba spominjati i neprestano ponavljati; isto tako da se iz svih svetih slika ubiru veliki plodovi, ne samo jer se narod spominje dobročinstava i darova koje mu je dao Krist, nego i zbog toga jer se pred oči vjernika stavljaju čudesa i spasonosni primjeri, kako bi zahvaljivali Bogu, usklađivali svoj život i ponašanje, kako bi bili potaknuti na štovanje i ljubav prema Bogu i na njegovanje pobožnosti. Tko bi pak mislio ili učio drugačije od ovih dekreta: neka bude kažnjen anatemom. 

Ako su se pak u te svete i spasonosne običaje uvukle neke zloporabe: njih sveti sabor jako želi potpuno iskorijeniti, tako da se ne bi postavljale nikakve slike krivih dogmi koje bi neobrazovanima pružale priliku opasne zablude. 

Ako je katkad zgodno izraziti i oblikovati događaje i priče svetog Pisma, jer je to korisno za neobrazovani puk, neka se narod pouči da se zbog toga ne može oblikovati božanstvo, niti izraziti bojama i likovima kao da se vidi tjelesnim očima. Nadalje, neka se dokine svako praznovjerje kod zazivanja svetaca, štovanja relikvija i korištenja svetih slika, neka se iskorijeni svaka ružna dobit, i konačno, neka se izbjegava svaka iskvarenost. 

Kako bi se to što vjernije obdržavalo, sveti je sabor odredio da nitko ne smije ni na kojem mjestu… postaviti, ili nastojati da postavi, nikakvu neobičnu sliku, osim ako ju je biskup odobrio. Također, ne smiju se priznati nova čudesa, niti primati nove relikvije, osim ako ih je on (biskup) prepoznao i odobrio. 

Dekret o oprostima, 4. XII. 1563. 

Budući da je Krist dao Crkvi ovlast podjeljivanja oprosta, a njemu je tu vlast predao Bog [usp. Mt 16,19; 18,18], a ona je bila u upotrebi i u najstarijim vremenima, sveti sabor uči da u Crkvi treba zadržati korištenje oprosta, vrlo spasonosno kršćanskom narodu i odobreno vlašću svetih sabora, i zapovijeda da treba kazniti anatemom one koji ili tvrde da su oni beskorisni, ili koji niječu da u Crkvi postoji ovlast za njihovo podjeljivanje. 

(Crkva) želi primijeniti umjerenost… u njihovom podjeljivanju, kako se s prevelikom lakoćom ne bi oslabili crkveni propisi. Želeći pak popraviti i ispraviti zloporabe koje su se u to uvukle, i povodom kojih krivovjernici pogrđuju i samo ime oprosta, ona ovim dekretom općenito određuje da treba potpuno iskorijeniti... svaku ružnu dobit za njihovo stjecanje.

Pasted from <http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2008/11/dekreti-o-istilitu-o-zazivanju-tovanju.html>