BREHT

KALEN­DARSKE

PRIČEi

»R€Č I MISAO«i ■■ * •' :ш

B I B L I O T E K A » R E Č I M I S A O «

KOLO IX KNJIGA 214

BERTOLT B R EH T

KALENDARSKE PRIČE

IZDAVAČKO PREDUZEĆE »RAD«BEOGRAD 1969

NASLOV ORIGINALA

Bertolt Brecht

K A LEN D ER G ESC H IC H TEN

Urednik DUSANKA PEROVIC

Preveo BOŠKO PETROVIĆ

AUGSBURŠKI KRUG KREDOM

U doba tridesetogodišnjeg rata, neki protestant Švajca- rac, po imenu Cingli, držao je veliku štavionicu i kožarsku radnju u slobodnom carskom gradu Augsburbu na Lehu. Oženjen je bio jednom augsburžankom i imao je s njom dete. Kad je katolička vojska krenula na Augsburg, nje­govi prijatelji navale na njega da beži, ali bilo što ga je zadržala porodica, bilo što nije hteo da napusti štavionicu, tek on se ne odluči da ode na vreme.

I tako se zatekao još u gradu kad su carske trupe udarile na nj, a uveče, kad je počela pljačka, sakrije se u dvorištu u rupu gde je držao boju. Žena s detetom tre­balo je da pređe u predgrađe rođacima, ali se zabavi dugo slažući svoje stvari, haljine, nakit i posteljinu, i tako najed­nom, s prozora na prvom spratu, spazi rulju carskih voj­nika kako upada u dvorište. Van sebe od straha, ona sve mahnu, pa kroz jedna stražnja vrata pobeže iz kuće.

Tako dete ostade u kući samo. Ležalo je u velikoj sobi u kolevci, igrajući se drvenom loptom što je, okačena u kanap, visila sa tavanice.

U kući je bila samo još jedna služavka. Kad se na ulici začula galama, ona je spremala bakarno suđe. Poletevši na prozor, ona spazi vojnike kako iz kuće preko puta, sa prvog sprata, bacaju na ulicu svakojake stvari koje su op­ljačkali. Poteče u veliku sobu, i baš kad je htela da uzme dete iz kolevke, začu lupu teških udaraca o ulazna hra­stova vrata. Uhvati je panika, te pobeže uza stepenice.

Velika soba napuni se pijanim vojnicima koji sve po­češe naprosto lupati. Znali su da su u protestantskoj kući. Kao nekim čudom, za vreme tog pretraživanja i pljačke, Ana, služavka, ostade neotkrivena. Rulja se raziđe, i kad se izvukla iz ormana gde je stajala, Ana nađe i dete u velikoj sobi zdravo i čitavo. Ona ga u brzini uze i iskrade

3

se s njim u dvorište. Uto beše pala noć, ali plamen jedne kuće što je gorela u blizini osvetljavao je dvorište, i ona užasnuta spazi unakaženi leš domaćinov. Vojnici su ga bili izvukli iz rupe i ubili ga.

Tek sada razumede devojka kakvoj se opasnosti izlaže ako je na ulici uhvate sa detetom jednog protestanta. Ona ga teška srca vrati u kolevku, dade mu malo mleka, ulju- ljka ga i krete u onaj deo grada gde joj je stanovala udata sestra. Oko deset sati uveče, u pratnji zetovljevoj, izađe i stade da se probija kroz metež vojnika koji su proslavljali pobedu, da nađe u predgrađu gospođu Cingli, detetovu majku. Zakucaše na vrata jedne goleme kuće, i ova se posle prilično vremena i odškrinuše. Nekakav malen starac, ujak gospođe Cingli, promoli glavu. Ana zadihano reče da je gospodin Cingli mrtav, ali da detetu nije ništa i da je u kući. Starac je hladno pogleda ribljim očima i reče da njegova sestričina nije više tu, a on ništa neće da zna za protestantsko kopile. I rekavši to, ponovo zatvori vrata. Kad su odlazili, Anin zet spazi kako se na prozoru po­makla zavesa, i poverova da je gospođa Cingli tu. Po sve­mu sudeći, nju nije bilo stid da se odrekne deteta.

Neko vreme, Ana i njen zet koračali su ćuteći jedno pored drugog. Tada mu ona reče kako hoće da se vrati u štavionicu i uzme dete. Zet njen, čovek miran, uredan, uplaši se kad to ču i pokuša da je odvrati od opasnog nauma. Sta ima ona s tim svetom? Čak nisu s njom ni postupali pristojno.

Ana ga mirno sasluša i obeća mu da neće činiti ništa nerazborito. No na svaki način hoće još brzo da zaviri u štavionicu i vidi treba li što detetu. A htela je da ide sama.

I učini što je htela. Nasred razlupane sobe dete je mir­no ležalo u kolevci i spavalo. Ana umorno sede pored njega i poče ga posmatrati. Nije se usudila da upali svet- lost, ali obližnja kuća još je gorela, i pored te svetlosti ona je dete videla sasvim dobro. Na vratu je imalo sićušan mladež.

Pošto je tako neko vreme, možda i čitav čas, gledala dete kako diše i sisa svoju malu pesnicu, služavka spoz- nade da je suviše sedela i suviše videla da bi još mogla otići bez deteta. Teško se diže, pa ga polako uvi u po­

4

njavu, uze ga na ruku i izađe s njim iz dvorišta, plašljivo se osvrćući kao neko kome savest nije čista, kao kradlji­vica.

Dve nedelje posle dugog savetovanja sa sestrom i ze­tom, odnese ona dete u selo Grosajtingen, gde joj je sta­riji brat živeo kao seljak. Imanje je bilo ženino, on je bio samo domazet. Behu se dogovorili da, možda, samo bratu rekne ko je dete, jer mladu još ne behu videli, pa nisu znali kako će dočekati tako opasnog gosta.

Ana stiže u selo oko podne. Brat joj, snaha i čeljad kućna behu za ručkom. Ne dočekaše je ružno, no čim je pogledala svoju snahu, ona se smesta odluči da dete izda za svoje. Tek pošto je ispričala kako joj muž u nekom uda­ljenom selu radi u mlinu i kako za nekoliko nedelja čeka da ona sa detetom dođe, mlada se raskravi i stade, kao Što treba, da hvali dete kako je lepo.

Posle podne, ona pođe s bratom u šumu da skupljaju drva. Posedaše na panjeve i ona mu ispriča pravu istinu. Vide da mu to nije po volji. On još nije bio postao pravi gazda u kući, i vrlo pohvali Anu što se pripazila od žene mu. Jasno je bilo da sumnja u velikodušnost svoje mlade prema protestantskom detetu. Reče da tako treba i da ostane.

Ali, za duže vreme to nije bilo lako.Ana je pomagala o žetvi i brinula se za »svoje« dete,

trčeći povazdan s njive kući dok su se ostali odmarali. Mališan je napredovao, pa se čak i ugojio, smejao se kad god bi ugledao Anu i naprezao se da podigne glavu. Ali onda nastupi zima, i snaha poče da se raspituje za Anina muža.

Nije bilo nikakve prepreke da Ana ostane na imanju, ona je umela da bude od koristi. Ali nije bilo dobro što su se susedi čudili ocu Anina deteta što nikako ne dolazi da ga vidi. Ako ne uzmogne da pokaže oca detinjeg, kuća će izaći na rđav glas.

Jedne nedelje ujutro, domaćin zapreže konje u kola i glasno pozva Anu da pođe s njim, da iz susednog sela dovedu nekakvo tele. Dok su se truckali putem, on joj reče da je za nju muža tražio i našao ga. Beše to nekakav na smrt bolestan nadničar, koji, kad njih dvoje uđoše u nisku udžericu, jedva podiže glavu sa prljavog čaršava.

5

Pristajao je da se oženi Anom. Kraj uzglavlja je stajala neka žuta starica, njegova majka. Njoj je trebalo nešto platiti za uslugu koja je Ani učinjena.

Posao je obavljen za deset minuta, pa Ana i njen brat produžiše da kupe tele. Venčanje je bilo krajem iste te nedelje. Dok je pop mmđao ono što se čita o venčanju, bolesnik ni jednom ne skrete na Anu svoj stakleni pogled. Njen brat bio je uveren da će ona za nekoliko dana do­biti u ruke smrtovnicu. Onda će reći kako je Anin muž i otac detinji umro negde u nekakvom selu kod Augsburga, i onda se niko neće čuditi ako udovica ostane u bratov- ljevoj kući.

Ana se raspoloženo vrati sa svoje neobične svadbe, na kojoj niti su zvonila zvona niti je svirala muzika, niti beše devo jaka ni zvanica. Obavi svadbeni ručak s koma­dom hleba i slanine, pa onda zajedno s bratom priđe san­duku u kom je ležalo dete, sad sa imenom. Ušuška bolje ponjavu i nasmeja se na brata.

Ali smrtovnica nikako da stigne.Ni sledeće a ni druge nedelje, od starice ni glasa. Ana

je ispričala u kući da joj je muž na putu i treba da stigne. A sad, kad bi je upitali gde je, odgovarala je da je teško putovati zbog dubokog snega. Ali kad prođoše još tri ne­delje, njen brat, ozbiljno uznemiren, ode u selo kod Augsburga.

Vrati se kasno noću. Ana je još bila budna, i kad ču škripu kola u dvorištu, ona istrča na vrata. Spazi doma­ćina kako lagano ispreže i srce joj se steže.

On donese rđave vesti. Kad je ušao u udžericu, našao je onog samrtnika gde sedi za stolom i večera, zasukanih rukava, žvaćući da sve puca. Bio je potpuno ozdravio.

Pričajući dalje, domaćin ne pogleda Anu u oči. Nadni­čar, kome je ime Oterer, i njegova majka kao da su i sami bili iznenađeni promenom i kao da još nisu odlučili šta sad da se radi. Oterer se nije učinio rđav. Malo je govorio, no kad mu je majka u jedan mah počela kukati kako on sad ima na grbači ženu, koja mu ne treba, i tuđe dete, rekao joj je da prestane. Za vreme razgovora, polako je nastavio da jede sir, i jeo je još i kad je seljak odlazio.

Sledećih dana, Ana je, razume se, bila vrlo snuždena. Između poslova po kući učila je malog da hoda. Kad bi

6

se on pustio od preslice i povodeći se pošao prema njoj raširenih ručica, ona bi se savladala da ne zajeca, i uhva­tivši ga, čvrsto bi ga zagrlila.

Jednom upita brata: kakav je onaj? Ona ga je videla samo na samrti i samo uveče, pri slaboj sveći. Sad ču da joj je muž čovek pedesetih godina, iznuren od posla, baš kakav nadničar i jeste.

Malo posle toga, ona ga i vide. Neki trgovac torbar saopšti joj u velikoj tajnosti kako »jedan njen poznanik« hoće da se nađe s njom tog i tog dana u to i to doba kod tog i tog sela, na mestu gde staza skreće prema Landsber- gu. Tako se bračni drugovi sastadoSe između svojih sela, kao antičke vojvode između svojih rodova, na otvorenom polju, pokrivenom snegom.

Čovek se Ani nije dopao.Zubi mu behu sitni i crni, odmerio ju je od glave do

pete, mada je na njoj bio ovčiji kožuh te se mnogo videti nije moglo, i upotrebljavao je reči »sveta tajna braka«. Ona mu kratko reče da će o svemu razmisliti i neka joj po kakvom trgovcu ili mesaru koji bude išao u Grosjatingen poruči, ali tako da joj to reknu pred snahom, da će on uskoro doći, nego da se samo razboleo na putu.

Oterer klimnu glavom na svoj spori način. Bio je gla­vom viši od nje, a govoreći vazda je skretao očima na njenu levu stranu, što je nju jedilo.

Ali poruka nije stizala i Ana se nosila mišlju da sa de- tetom naprosto ode iz kuće, te da negde dalje na jugu, u Kemptenu možda ili Zonthofenu, nađe kakvo mesto. Za­državali su je jedino nesigurni putevi, o kojima se mnogo pričalo, i što je zima bila u punom jeku.

No boraviti u kući bilo je sad teško. 2ena je za ručkom pred svom čeljadi postavljala mužu podozriva pitanja. Kad je jednom, pogledajući na dete s lažnom samilošću rekla »jadno siroče«, Ana odluči da ipak ode, ali uto se dete razbole.

Ležalo je u sanduku nemirno i kao vatra crvene glave, mutna pogleda, i Ana je čitave noći provodila pored njega sa strahom i nadom. Kad mu je ponovo krenulo nabolje i kad mu se vratio smeSak, zakuca jedno рге podne neko na vrata, i u sobu uđe Oterer.

7

U sobi nije bilo nikog sem Ane i deteta, tako da se ona nije morala pretvarati, što bi joj, onako uplašenoj, bilo i nemogućno. Poprilično su stajali ne govoreći ni reči, a zatim Oterer reče da je on o svemu razmislio i da je došao po nju. Ponovo spomenu svetu tajnu braka.

Ana se rasrdi. Čvrstim, mada tihim glasom reče mu da joj ni na kraj pameti nije da s njim živi, da se venčala samo zbog svog deteta i da od njega ne traži ništa sem da detetu da ime.

Dok je govorila o detetu, Oterer baci ovlašan pogled na sanduk u kom je ono ležalo i čavrljalo, ali mu ne priđe. To Anu još više odbi od njega.

On reče još koješta; neka još jednom razmisli o svemu, kod njega se živi oskudno, ali njegova majka može spavati i u kuhinji. Na to u sobu uđe gazdarica, radoznalo ga pozdravi i pozva ga na ručak. On pozdravi domaćina, sedeći već za stolom, nemarno klimnuvši glavom, niti se držeći kao da ga ne poznaje, niti pokazujući da mu je po­znat. Na gazdaričina pitanja ukratko odgovori, ne dižući očiju sa tanjira, da je našao posao u Meringu i da se Ana može preseliti kod njega. Ali ne reče ni reči da bi to tre­balo da bude odmah.

Posle podne klonio se gazde pa je za kućom cepao drva, što mu niko nije rekao. Posle večere, za kojom je sedeo ponovo ćuteći, sama gazdarica unese u Aninu sobu postelju, kako bi on tamo mogao prenoćiti, ali on se uto začudo, teško diže i prigunđa kako još noćas mora natrag. Pre no što je pošao, zagleda se odstunim pogledom u san­duk s detetom, ali ne reče ni reči, niti ga dotače.

Te noći Ana se razboli, pavši u groznicu koja je po­trajala nekoliko nedelja. Većinom je ležala ne mareći ni za šta, samo nekoliko puta oko podne, kad bi joj vatra nešto popustila, odvukla bi se do sanduka sa detetom i popravljala ponjavicu.

Četvrte nedelje njene bolesti dođe Oterer kolima u ku­ću i odnese nju i dete. Ona to bez reči dopusti.

Vrlo joj se lagano vraćala snaga, nikakvo čudo pored posne nadničarske čorbe. Ali jednoga jutra spazi kako joj dete prljavo drže, pa odlučno ustade.

Mali je dočeka sa svojim ljupkim osmehom, za koji je njen brat uvek govorio da mu je od nje. Bio je porastao

8

i neverovatno se brzo vrzmao po sobi, pljeskajući ručica­ma i uzvikujući kad bi padao ničice. Ona ga okupa u drvenoj karlici i samopouzdanje joj se povrati.

Istina, posle nekoliko nedelja nije više mogla da iz­drži život u udžerici. Uvi malog u dva-tri ćebeta, uze u torbu jedan hleb i malo sira pa pobeže.

Htela je do Zonthofena, ali ne stiže daleko. Bila je još slaba u nogama, put beše pun odvuglog snega, a ljudi po selima behu zbog rata postali vrlo nepoverljivi i škrti. Trećeg dana puta ugane nogu u nekakvom jarku, i posle nekoliko časova, za kojih je hvataše strah zbog deteta bi odnesena na jedno imanje, gde je morala ležati u štali. Mali je puzao kravama između nogu i dok je ona uplašeno cikala, on se samo smejao. Naposletku morade da rekne gazdama ime svoga muža, i on je ponovo odveze u Mering.

Od to doba nije više pokušavala da pobegne, nego se pomiri sa sudbinom. Radila je teško. Teško je bilo isterati što iz njivice i držati kućicu u redu. No muž joj nije bio grub, a mali je imao da jede. A neki put bi joj i brat dolazio i donosio ponešto na poklon, a jedanput je čak smogla i toliko da se jedan kaputić maloga oboji crveno. Mislila je da će to dobro stajati detetu jednog farbara.

Vremenom je postala sasvim zadovoljna i doživela je mnogo radosti podižući dete. Tako prođe nekoliko godina.

Ali jednog dana ode u selo da donese sirupa, i kad se vratila, deteta više ne beše kući, a muž joj reče kako je neka bogato obučena gospođa dolazila u kolima i odnela dete. Ona se povede i pridrža za zid od užasa, pa još iste večeri, ponesavši u bošči samo nešto jela, pođe u Augsburg.

Prvo što je u gradu učinila beše da ode u štavionicu. Ne pustiše je da uđe, niti joj pokazaše dete.

Sestra i zet uzalud su pokušavali da je uteŠe. Ona po- teče vlastima i sva van sebe stade vikati da su joj ukrali dete. Zalete se toliko da reče kako su joj dete ukrali pro­testanti. Na to saznade da su sad druga vremena i da je između katolika i protestana zaključen mir.

Teško da bi išta svršila da joj nije pomogla jedna naro­čito srećna okolnost. Njena parnica bude predata sudiji koji je bio veoma neobičan čovek.

9

Bio je to sudi ja Ignac Dolinger, glasit u čitavoj Švap- skoj sa svoje nabusitosti i učenosti, koga je izborni knez bavarski, protiv kog je on dobio parnicu slobodnog car­skog grada, nazivao »ono latinsko đubre seljačko«, ali ko­ga je prost narod hvalio i pevao u jednoj dugačkoj junačkoj pesmi.

Ana stiže preda nj u pratnji sestre i zeta. Mali ali ne­obično debeli čovek sedeo je u sobici golih zidova, između gomila pergamenata, i jedva je sasluša. Zatim zapisa nešto na hartiji, progunđa: »Stani tamo, ali brzo!« i svojom ma­lom tubastom šakom pokaza joj ono mesto gde je kroz jedan tesan prozor padala u sobu svetlost. Nekoliko mi­nuta pažljivo joj je posmatrao lice, zatim uzdahnu i po­kaza joj rukom da ode.

Sledećeg dana pozva je preko sudskog poslužitelja, i još dok je stajala na pragu, dreknu na nju: — Zašto nisi ni zucnula o tom da se tu radi o štavionici i bogatom imanju?

Ana, zagrcnuvši se, reče da je njoj stalo do deteta.— Nemoj misliti da se možeš dočepati štavionice —

viknu sudija. — Ako je kopile zaista tvoje, imanje će pri­pasti Cinglijevim rođacima.

Ana klimnu glavom, ne pogledavši ga. Zatim reče: — Ne treba njemu štavionica.

— Je li on tvoj? — odseča sudija.— Jeste — reče ona tiho. — Da mi je da bude pored

mene bar dok ne nauči sve reči. Zna ih tek sedam.Sudija se zakašlja i stade da sređuje pergamente na

stolu. Zatim reče mirnije, ali još uvek ljutito:— Maloga tražiš ti, a traži ga i ona koza sa pet svile­

nih sukanja. Ali njemu je potrebna prava mati.— Da — reče Ana i pogleda sudiju.— Gubi se — progunđa on. — Sud će biti u subotu.Te subote zacrni se glavna ulica i trg pred gradskom

kućom od sveta koji je hteo da prisustvuje parnici o prote­stantsko dete. Neobični slučaj od samog početka pobudio je veliku pažnju, i po kućama i gostionicama raspravljalo se o tome ko je prava mati a ko nije prava mati. A i stari Dolinger beše nadaleko čuven sa svojih pravih narod­nih procesa, punih zajedljivih reči i mudrih izreka. Nje­gove rasprave behu omiljenije od zabava i crkvenih slava.

10

Otud se pred sudnicom behu slegli ne samo mnogo­brojni Augsburžani; bilo je tu ne manje i seljaka iz oko­line. Petak je bio pijačni dan, i oni, očekujući proces, behu prenoćili u gradu.

Odaja u kojoj je sudija Dolinger sudio bila je tako­zvana zlatna odaja. Ona je bila poznata kao jedina odaja te veličine u čitavoj Nemačkoj, a bez stubova; tavanica joj je visila o lancima pričvršćenim za krov.

Sudija Dolinger, nalik na malo okruglo brdo mesa, se- deo je pred zatvorenim glavnim vratima jednog uzdužnog zida. Obično jedno uže odvajalo ga je od slušalaca. Ali su­dija je sedeo na patosu, a pred njim nije bilo stola. Sam je, рге mnogo godina, naredio da bude tako; mnogo je držao do takvih stvari.

Na prostoru ograđenom užetom nalazili su se gospođa Cingli sa roditeljima, Švajcarci, rođaci pokojnoga gospo­dina Cingli, koji behu doputovali, dva dobro obučena do­stojanstvena gospodina nalik na imućne trgovce, i Ana Oterer sa sestrom. Pored gospođe Cingli bila je dadilja s detetom.

Stranke i svedoci, svi su stajali. Sudija Dolinger govo­rio je da parnice kraće traju kad stranke stoje. No možda ih je držao tako i samo zato da bi ga zaklonili od publike, tako da ga je bilo mogućno videti tek kad bi se čovek iz­digao na prste i ispružio vrat.

U početku rasprave desilo se nešto. Ugledavši dete, Ana kriknu i pođe malo napred, a dete htede njoj, poče se otimati dadilji iz ruku i plakati. Sudija naredi da ga iznesu iz odaje.

Zatim pozva gospođu Cingli.Ona mu priđe šušteći haljinama i ispriča, prinoseći

katkada maramicu očima, kako joj je oteto dete kad su pljačkali carski vojnici. Još te noći došla je služavka kući njenog oca i rekla da je dete još kod kuće, verovatno očekujući da dobije kakvu napojnicu. Međutim, jedna ku- varica njenog oca, kad su je poslali u štavionicu, nije ga našla, i ona misli da ga je ova osoba (pri tom pokaza na Anu) prigrabila da bi je nekako ucenila a došla do novca. Ona bi izvesno kad-tad i postavila takav zahtev da joj dete рге toga nije oduzeto.

U

Sudija Dolinger pozva dvojicu rođaka gospodina Cin- glija i upita ih da li su se oni onda raspitivali za gospodina Cinglija i šta je gospođa Cingli rekla.

Oni izjaviše da im je gospođa Cingli saopštila kako su joj muža ubili i kako je dete dala jednoj služavki, gde je na dobroj paski. Govorili su o njoj vrlo nepovoljno, što, uostalom, nije bilo ni čudo, jer ako gospođa Cingli izgubi parnicu, imanje će pripasti njima.

Pošto su oni dali izjavu, sudija se ponovo obrati gospo­đi Cingli i zapita je nije li ona prilikom napada prosto-na- prosto izgubila glavu pa dete ostavila.

Gospođa Cingli pogleda ga svojim bledim očima kao čudeći se pa uvređeno reče da ona svoje dete ostavila nije.

Sudija Dolinger nakašlja se i zapita je sa zanimanjem misli li ona da nema te matere koja bi ostavila dete.

Da, misli to, reče ona odlučno.A misli li ona, upita je sudija dalje, da bi mater koja

tako nešto ipak učini trebalo izdevetati po stražnjici, sve­jedno koliko sukanja na njoj nosi?

Gospođa Cingli ništa ne odgovori, pa sudija pozva nekadašnju služavku Anu. Ona brzo stupi napred i tihim glasom reče sve ono što je bila rekla već prilikom pret­hodnog saslušanja. Ali je govorila kao da u isti mah nešto osluškuje, i s vremena na vreme pogledala bi na velika vrata kroz koja behu izneli dete, kao da se boji da dete još uvek viče.

Ona izjavi da je one noći, istina, odlazila kući ujaka gospođe Cingli, no da se onda nije vratila u štavionicu, jer se bojala carskih vojnika, a i zato što ju je morila briga za sopstveno dete, koje ima samo nju a koje je bilo na čuvanju kod nekog dobrog sveta u susednom mestu Lehauzenu.

Stari Dolinger nabusito je prekide i zinu kako se, da­kle, eto našao u gradu bar neko ko je osetio nešto nalik na strah. Milo mu je što to može da utvrdi, jer to doka­zuje da je tad bilo bar nekog ko ima pameti u glavi. Istina, od svedokinje nije lepo što se brinula samo za svoje dete, ali narod opet kaže da krv nije voda, a već kad je ko prava mati, taj i krade deteta radi, što zakon strogo zabra­njuje, jer svojina je svojina, ko krade, taj i laže, a laž zakon isto tako zabranjuje. I zatim očita još jednu od svo­

12

jih mudrih i opasnih vakela o prevejanim ljudima koji sud vuku za nos sve dok od tereta ne pomodre u licu, i pošto zatim malo pređe na seljake koji krštavaju mleko nevinih krava, i na gradski magistrat, koji diže od seljaka prete- ranu pijačarinu, što sve nije imalo nikakve veze sa par­nicom, objavi da je saslušavanje svedoka završeno i da nije pokazalo ništa.

Zatim načini dug prekid, pokazujući celokupnim dr­žanjem da je u nedoumici, osvrćući se kao da s bilo koje strane očekuje neki predlog kako da stvar završi.

Svet se zapanjeno zgledao, a neki su istezali vrat da makar jednim pogledom uhvate zbunjenog sudiju. Ali u odaji je sve bilo vrlo mimo, samo je sa uhce dopirao ža- gor mnoštva.

Zatim sudija uzdahnu i ponovo poče da govori.— Nije utvrđeno ko je prava majka — reče. — Jadno

dete. Poznato je da se očevi često kriju i neće da budu očevi, lupeži, ali ovde se u isti mah javljaju dve majke. Sud je saslušao iskaz i jedne i druge, koliko zaslužuju, to jest svaku punih pet minuta, i sud je stekao ubeđenje da i jedna i druga na sva usta lažu. Ali, kao što je rečeno, treba povesti računa i o detetu koje majku imati mora. Zato je potrebno, oslanjajući se ne samo na prazno rekla- -kazala utvrditi ko je detetu prava mati.

I ljutito viknu služitelja pa mu naredi neka donese kredu.

Služitelj izađe i donese komad krede.— Povuci tom kredom na patosu krug da u njega

uzmognu stati troje — reče mu sudija.Služitelj kleče i povuče kredom krug kao što je rečeno.— Sad donesi dete — naredi sudija.Unesu dete. Ono ponovo poče da se dere i otima Ani.

Stari Dolinger ne obaziraše se na plač, nego samo produži da govori nešto glasnije.

— Ovaj ogled koji ćemo sad učiniti — objavi on — našao sam u jednoj staroj knjizi, i to je dobra stvar. Smi­sao ovog ogleda sa krugom vrlo je prost a sastoji se u tome da se prava mati poznaje po tome koliko voli dete. Prema tome, treba da vidimo kolika je ta ljubav. Služi- telju, stavi dete u krug.

13

Služitelj uze dadilji iz ruku rasplakano dete i uveda ga u krug. Sudija nastavi obraćajući se gospođi Cingli i Ani:

— Stanite i vas dve u krug, neka svaka uhvati dete za po jednu ruku, pa kad ja reknem »vuci«, gledajte koja će dete izvući iz kruga. Ona koja dete više voli, povući će ga jače i tako ga izvući na svoju stranu.

Dvorana se uskomeša. Gledaoci se izdigoše na prste, svađajući se sa onima ispred sebe.

Ali kad su dve žene stupile u krug i svaka uhvatila dete za po jednu ruku, ponovo zavlada mrtva tišina. I dete beše zaćutalo, kao da sluti o čemu se radi. Umusano od suza, ono se licem okrete na više prema Ani. Zatim sudija komandova »vuci«.

Jednim jedinim snažnim trzajem, gospođa Cingli izvu­če dete iz kruga. Zbunjena i s nevericom, Ana gledaše za detetom. Uplašivši se da mu se što ne desi kad ga u isti mah povuku za ručice u dva pravca, ona ga beše od­mah pustila.

Stari Dolinger ustade.— I tako sad znamo — reče on glasno — ko je prava

mati. Uzmite dete od te smrdljivice. Ona bi ga hladna srca raskidala na komade. — Pa klimnu glavom Ani i brzo izađe iz odaje, da doručkuje.

A nedelju-dve dana posle toga pričalo se među selja­cima iz okoline, kojima nije vrana mozak popila, kako je sudija, kad je dosudio dete ženi iz Meringa, namignuo na nju okom.

BALADA O JEVREJSKOJ BLUDNICI

MARIJI SANDERS

1

U Nimbergu doneše zakon s kog proplaka mnoga žena što je delila postelju sa ljudima tuđim.

Predgrađa buče, luduju, dobuje, zaglušilo, gospode bože, ako šta snuju, kada bi noćas bilo.

2

Marijo Sanders, draganu tvom kosa je suviše crna.Bolje da danas ne budeš s njim ko što si juče bila.

Predgrađa buče, luduju, dobuje, zaglušilo, gospode bože, ako šta snuju, kada bi naćas bilo.

3

Majko, daj mi ključ, nije to tako strašno.Mesec je kao uvek.

15

Predgrađa buče, luduju, dobuje, zaglušilo, gospode bože, ako šta snuju, kada bi noćas bilo.

4

Jednog jutra je, u devet, provezoše gradom, u košulji, s tablom o vratu, ošišanu.Svet se derao. Njen pogled beše hladan.

Predgrađa buče, luduju, noćas Štrajher govoriti ima. Bože, da su im uši da čuju, znali bi šta čine s njima.

DVA SINA

Jedna seljanka iz Tiringije usni u januaru 1945, kad se hitlerovski rat klonio kraju, kako je zove sin na frontu, pa kad trapovesna izađe u dvorište, učini joj se kao da vidi sina gde stoji kraj česme i pije. Oslovi ga i vide da je to jedan od mladih zarobljenika Rusa koji su se na­lazili na imanju na prisilnom radu. Nekoliko dana posle toga desi joj se nešto neobično. Nosila je zarobljenicima jelo u obližnju šumu gde su iskopavali panjeve. Vraćajući se od njih, osvrte se i spazi istog onog mladog zaroblje­nika, bolešljiva čoveka, kako se okreće licem prema por­ciji supe koju mu je neko pružao, i to nekako razočaran, i odjednom se to lice preobrazi u lice njenog sina. Sle- dećih dana češće joj se priviđalo kako se lice istog mla­dića brzo pretvara u lice njenog sina i brzo opet gubi. Onda se zarobljenik razbole; ostade u šupi bez ikakve nege. Seljanku je nešto sve više gonilo da mu odnese da pojede što snažno, ali ju je u tom sprečavao brat, ratni invalid, koji je vodio imanje i grubo postupao sa zarobljenicima, pogotovo otakako je sve krenulo nizbrdo i selo se zarobljenika počelo plašiti. Sama seljanka nije mogla ostati neosetljiva prema njegovim argumentima; ni­kako nije držala za pravo i pošteno da se pomaže tim nižim bićima o kojima je slušala strašne stvari. 2ivela je u strahu od pomisli šta bi sve neprijatelji mogli učiniti njenom sinu, koji je bio na Istočnom frontu. I tako još nije bila izvela svoju nepotpunu nameru da pomogne ovom napuštenom zarobljeniku, kad jedne večeri zateče1 snegom zavejanom voćnjaku grupu zarobljenika kao se iešto živo dogovaraju, iskoristivši zimu da ih niko ne

primeti. I mladić beše tu, tresući se u groznici, i po svoj prilici zbog toga što se osećao naročito slabo, uplaši se od nje najvećma. I baš u tom strahu, lice mu se ponovo2 Kalendarske priCe

onako preobrazi, tako da joj se lice sinovljevo nađe pred očima, a beše vrlo uplašeno. To je se duboko kosnu, i mada je po dužnosti obavestila brata o dogovoru u voćnjaku, ipak odluči da sad svakako doturi mladiću kožuricu od šunke koju je bila pripremila. Ali se poka­zalo da je to, kao i mnoga druga dobročinstva, u Trećem rajhu neobično teško i opasno. Neprijatelj joj je pri tom bio brat, a nije se mogla pouzdati ni u zarobljenike. No ipak uspe. Međutim, tu otkrije da zarobljenici zaista nameravaju da pobegnu, pošto je svakog dana bivala sve veća opasnost da ih, pred nastupanjem Crvene armije, nekuda odvuku ili prosto-naprosto pobiju. Seljanka ne uzmože da mladiću, za kog se vezivao njen neobični do­življaj, odbije izvesne želje koje joj je ovaj objasnio pantomimom i sa nešto malo loših nemačkih reči, i tako se zapetlja u plan zarobljenika o bekstvu. Nabavi jedan kaput i velike makaze za sečenje gvožđa. Začudo, preo­bražaja od tada više nije bilo; seljanka je sad prosto po­magala nepoznatom mladiću. Zbog toga joj se preseče dah kada jednog jutra krajem februara neko zakuca na prozor i ona, pogledav, spazi u sutonu sinovljevo lice. Ovaj put bio je to njen sin. Nosio je iscepanu esesovačku unifor­mu, jedinica mu je bila razbijena, i on uzbuđeno ispriča da se Rusi nalaze svega nekoliko kilometara ispred sela. Njegov povratak trebalo je prikriti po svaku cenu. Na nekoj vrsti ratnog savetovanja koje su seljanka, njen brat i sin održali u jednom budžaku na tavanu rešeno je, рге svega, da se oslobode ratnih zarobljenika, pošto su oni, možda, videli esesovca i što će uopšte po svoj prilici reći kako se prema njima postupalo. U blizini se nalazio jedan kamenolom. Esesovac je uporno zahtevao da ih iduće noći jednog po jednog izmami iz šupe i pobije. Leševe bi im zatim mogao odvući u kamenolom. Uveče će im dati nekoliko porcija rakije; to njima neće biti suviše podo- zrivo, reče brat, zato što je on zajedno s drugom čeljadi u poslednje vreme bio izrazito prijateljski raspoložen prema Rusima, da bi ih još u poslednjem trenutku pri­dobio. Dok je razvijao plan, mladi esesovac odjednom vide da mu majka dršće. Dva muškarca odluče da je više nikako ne puštaju u blizinu šupe. Tako je ona, sva užasnuta, čekala da padne noć. Rusi primiše rakiju tobože

18

kao zahvalno, i seljanka ih je čula kako pijano pevaju svoje melanholične pesme. Ali kad joj sin oko jedanaest sati ode u šupu, zarobljenika nije bilo. Oni su se sa­mo pravili pijani. Baš nova neprirodna ljubaznost do­maćina uverila ih je da će Crvena armija biti vrlo blizu. Rusi stigoše pošto je prevalila ponoć. Sin je ležao na tavanu, pijan, dok je seljanka, sva u panici, pokušavala da spali njegovu esesovačku uniformu. I brat joj se beše opio; sama je morala dočekati ruske vojnike i ugostiti ih. Činila je to skamenjena lica. Ujutru Rusi odoše. Cr­vena armija nastavljala je nastupanje. Sin, neispavan, ponovo zaiska rakije i reče kako se čvrsto rešio da se probije do nemačke vojske u povlačenju, da bi nastavio da se bori. Seljanka ne pokuša da mu objasni da dalja borba znači sigurnu propast. Očajna, baci se preda nj i pokuša da ga zadrži fizički. On je gurnu i sruši je na slamu. Pridižući se, ona napipa rukom držaljicu od sekire, pa jako zamahnu i obori njome besomučnika.

Isto to prepodne, neka seljanka dotera kola u obli­žnju palanku, stade pred ruskom komandanturom i pre- dade svoga sina, vezana ularima, kao ratnog zarobljenika, da bi on, kao što je pokušavala da objasni tumaču, ostao u životu.

2*

BUDINA PRIČA O ZAPALJENOJ KUĆI

Gotama, Buda, učašenauk o točku pohlepe na koji smo razapeti i preporučivao

da se sve odbace strasti i takobez želja da pređemo u Ništa, koje je on nazivao

Nirvanom.

Na to ga jednog dana upitaše učenici:„Kakvo je to Ništa, učitelju? Svi bismo mi odbacili sve strasti, kao što veliš, ali reci nam je li to Ništa, u koje ćemo tad preći,nešto onako kao ono poistovećivanje sa svim stvarima.

kad čovek leškari u vodi, lak u telu, o podne bez misli skoro, leno leška u vodi ili se zanosi u san,

jadva još svestan da je popravio pokrivač, brzo tonući, je li to Ništa dakle tako prijatno nešto, dobro Ništa, ili je to tvoje Ništa samo prosto jedno Ništa, hladno, prazno i beznačajno."

Dugo poćuta Buda, pa onda nehajno reče:„Vašem pitanju odgovora nema."Ali uveče, kad oni otišli behu,seđaše Buda još pod drvetom glebnim, i drugimaonima koji ne behu pitah ispriča ovu priču govoreći:„Tu skoro videh jednu kuću. Gorela je. Iz krova lizaše plamen. Priđem i spazim da u njoj još ima ljudi. Stadoh na vrata i viknuh im da vatra bije iz krova, pozivajući ih, dakle, da izađu brzo. No ljudima

20

kao da se žurilo nije. Jedan me upita, dok mu je jara već prljila obrve, a kako je napolju, da Н ne pada kiša, ili da ne bije vetar, ima li druga kakva kuća i tako još koješta. Ne odgovorivši, ja ponovo izađoh. Ovi, pomislihimaju da izgore još pre no pitati prestanu. Zaista, prijatelji, kome tie pod nogama još ne gori tako da bi ga zamenio za svako drugo pre no da ostane na njemu, tome ja reći ništa nemam. — Tako Gotama, Buda.No i mi, ne baveći se više veštinom trpljenja, baveći se pre veštinom netrpljenja i svakojake predloge zemaljske prirode stavljajući i ljude preklinjući da zbace svoje mučitelje zemaljske, mislimo da onima koji naočigled nailazećih bombarderskih eskadrila

kapitala još suviše pitaju kako mislimo ovo, kako ono zamišljamo, i šta li će biti od njihovih uložnih knjižica i

nedeljnih pantalona kad se izvrši preokret, mnogo šta nemamo reći.

EKSPERIMENAT

Karijera velikoga Fransisa Bekona završila se kao kakva otrcana parabola na varljivu izreku »Nepravda nikom ne pomaže«. Kao vrhovni sudija carstva optužen je zbog podmitljivosti i bačen u tamnicu. Godine u kojima je on bio lord kancelar, sa smrtnim kaznama, prodajom štetnih monopola, nalozima za protivzakonito hapšenje i izricanje nametnutih presuda, spadaju u najmračnije i najsramnije godine engleske istorije. Pošto je raskrinkan i pošto je priznao, ugled koji je uživao kao humanist i filozof razneo je glas o njegovim zločinstvima daleko van granica carstva.

Bio je starac kad su mu dopustili da se iz tamnice vrati na svoje imanje. Telo mu beše oslabelo od napora koje je podneo da bi unesrećio druge i od nevolja koje je pretrpeo od drugih kad su bacili u nesreću njega. No tek što stiže kući, baci se na intenzivne studije prirodnih nauka. Nije mu pošlo za rukom da vlada ljudima. Sad preostale snage posveti istraživanju kako da ljudi najbolje zavladaju snagama prirode.

Njegova istraživanja, posvećena stvarima korisnim, iz­vlačila su ga neprestano iz sobe na njive, u baštu i štale i obore na imanju. Satima je raspravljao s baštovanima kako da se oplemeni voće, ili je upućivao devojke kako da utvrde količinu mleka kod pojedinih krava. Tu mu upade u oči jedan dečak štalar. Bio se razboleo jedan skup konj, i dečko je dvaput dnevno obaveštavao o njemu fi­lozofa. Njegova revnost i njegov dar zapažanja ushićavali su starca.

No kad je jedne večeri odlazio u štalu, spazi staricu gde stoji kraj dečaka i ču je kako govori: — On je rđav čovek, čuvaj ga se. Pa bio on još jedanput toliki gospo­

22

din i zgrtao novac kao plevu, on je rđav. Gazda ti je, zato radi sve kao što treba, ali znaj, on je rđav.

Filozof ne sačeka dečakov odgovor, brzo se okrenu i vrati u kuću, no sledećeg jutra vide da je dečak prema njemu isti kao i pre.

Pošto konj ozdravi, stade on češće zivkati dečaka da ga prati kad bi kud išao i poveravati mu sitnije zadatke. Malo-pomalo, naviknu se da razgovara s njim o izvesnim eksperimentima. Pri tom se nikada nije služio rečima o kojima odrasli obično misle da su za decu, nego mu je govorio kao kakvom obrazovanom čoveku. Čitavog svog života kretao se u društvu najvećih duhova, pa ipak su ga retko razumevali, i to ne zato što je bio nejasan nego zato što je bio suviše jasan. I tako nije mario za dečakove muke; no strpljivo mu je pomagao kad bi ovaj počeo da upotrebljava strane reči.

Glavno u čem se mladić vežbao bilo je da opiše stvari koje je video i procese koje je doživeo. Filozof mu po­kaza koliko je reči i koliko ih je potrebno da bi se pona­šanje izvesne stvari moglo opisati tako da se iz opisa ne­kako razume i, pre svega, da bi se prema opisu moglo s njom postupati. Bilo je reči koje je bolje ne upotreblja­vati, zato što u osnovi ništa ne kazuju, reči kao »dobar«, »rđav«, »lep« itd.

Dečak brzo uvide da malo smisla ima kad se za neku bubu kaže da je »ružna«. Čak ni »brza« nije bilo do­voljno, trebalo je reći kojom se brzinom kreće u pore- đenju sa drugim stvorenjima njene veličine, i šta joj to omogućuje. Trebalo ju je staviti na kosu ravan, i to glatku, pa je lupom ili šuškajući naterati da pobegne, ili joj po­staviti mamac prema kome će se kretati. Kad bi se njome dovoljno bavio, »brzo« je prestajala da bude ružna.

Jednom je dečak trebalo da opiše komad hleba koji mu je bio u ruci kad ga je sreo filozof.

— Tu možeš mimo upotrebiti reč, »dobar« — reče starac — jer hleb je načinjen zato da ga ljudi jedu, te im može biti dobar ili rđav. Samo za veće predmete, koje je stvorila priroda i koji nisu stvoreni prosto za određenu svrhu, a pre svega ne ljudima za upotrebu, glupo je za­dovoljiti se takvim rečima.

Dečak se seti šta mu je baba govorila o milordu.23

Brzo je napredovao u razumevanju, jer sve što je imalo da se razume izlazilo je na nešto opipljivo, kao da je konj, zbog onog što su s njim radili, ozdravio, ili da je drvo, zbog onog što su s njim radili, uginulo. Razumeo je i to da vazda treba zadržati razumnu sumnju da li su zbog promena koje se dešavaju stvarno krive metode koje se upotrebljavaju. Naučni značaj mišljenja velikog Bekona dečko nije shvatao, ali ga je oduševljavala oči­gledna korist svih tih poduhvata.

Razumevao je filozofa ovako: novo doba nastalo je u svetu, čovečanstvo umnožava znanje skoro svako­dnevno. A znanje služi za to da se postigne blagostanje i sreća na zemlji. U tom prednjači nauka. Nauka ispituje vasionu, sve što postoji na zemlji, biljke, životinje, tie, vodu, vazduh, da bi se iz njih moglo izvući što više koristi. Nije važno šta se veruje, nego šta se zna. Veruje se i suviše, a zna se premalo. Zbog toga, sve treba рго- veriti, sam, svojim rukama, i govoriti samo o onom što smo videli svojim očima i što bi moglo biti od bilo kakve koristi.

To je jedno novo učenje, i njemu se privoljeva sve više ljudi, spremnih i oduševljenih da se late novih po­slova.

Knjige igraju u tome veliku ulogu, mada knjiga ima i loših. Dečaku je bilo jasno da mora doći do knjiga ako hoće da se ubroji među ljude koji se laćaju tih novih poslova.

Razume se, on nikad nije ulazio u kućnu biblioteku. Njegovo je bilo da čeka milorda kod štale. Najviše što je mogao, da udesi da se sretne sa starcem u parku, bilo je kad on nekoliko dana ne bi dolazio. No njegova rado­znalost što se tiče radne sobe, gde je svetlost svake noći tako dugo gorela, beše sve veća. Ispevši se na ogradu preko od sobe, mogao je da baci pogled na police s knjigama.

Odluči da nauči čitati.Ali to nije bilo lako. Sveštenik, kome je otišao da rek­

ne svoju želju, posmatrao ga je, doručkujući, kao da mu se pauk došetao na sto.

— Hoćeš li kravama da čitaš jevanđelje gospodnje? — upita ga zlovoljno. I dobro te ga nije ošamario.

24

Zato je trebalo da izabere drugi put.U sakristiji seoske crkve nalazila se jedna knjiga. U

sakristiju je mogao ući ko bi se prijavio da zvoni. Kad bi mogao saznati koje mesto iz knjige čita sveštenik kad služi, bilo bi mogućno otkriti vezu između reči i slova. Za svaki slučaj, dečak poče učiti napamet reči koje je sveštenik pevao na misi, ili bar neke. Istina, sveštenik je izgovarao reči neobično nerazgovetno, a veoma često nije ni služio.

Pa ipak, posle izvesnog vremena dečak uspe da po­četke nekih rečenica peva kao sveštenik. Kad se jednom tako vežbao, zateČe ga kod šupe štalar i izlupa ga, jer je mislio da se dečak ismeva svešteniku. I tako ipak ne prođe bez šamara.

Dečaku još ne pođe za rukom da nađe u knjizi mesto sa rečima koje je pevao sveštenik kad nastupi velika katastrofa koja je, pre svega, imala da dokrajči njegovo nastojanje da nauči čitati. Milord se na smrt razbole.

Poboljevao je cele jeseni, i nije se bio oporavio ni u zimu, kad u otvorenim saonicama pođe u posetu na jedno imanje udaljeno nekoliko milja. Dečak je dobio dopu­štenje da pođe s njim. Stajao je pozadi na salincima, po­red kočijaševa mesta.

Poseta beše svršena, starac, u pratnji domaćina, krete ka saonicama, i spazi jednog smrznutog vrapca gde leži na putu. Zastavši, okrete ga štapom.

— Šta mislite, koliko već leži tako? — začu ga dečko, koji ga je pratio noseći bocu tople vode, kako pita domaćina.

Odgovor beše: — Od jednog sata do nedelju dana, ili duže.

Maleni čovek zamišljeno produži i rastade se od do­maćina vrlo rasejano.

— Meso mu je još sasvim sveže, Dik — reče on okrenuvši se dečaku kad su saonice pošle.

Prođoše jedan deo puta, prilično brzo, jer se večernji suton već spuštao nad snežna polja i hladnoća brzo ste­zala. Tako se desi da su, kad su skretali da uđu kroz kapi­ju, pogazili jednu kokošku što je verovatno bila pobegla iz kokoŠinjca. Starac je posmatrao kako kočijaŠ nastoji da

25

izbegne кокоб koja je ukočeno mlatala krilima, ali kad to nije uspelo, dade znak da stanu.

Izvlačeći se iz ćebadi i bundi, siđe sa saonica pa, oslo­nivši se rukom o mladića, vrati se, uprkos kočijaSevoj opomeni da se čuva od hladnoće, onamo gde je ležala кокобка.

Ona je bila uginula.Starac rekne dečaku neka je podigne.— Izvadi joj utrobu — naredi.— Zar ne može to i u kuhinji? — upita kočijaS

posmatrajući gospodara kako, onako slab, stoji na zimi.— Ne, bolje je ovade — reče on. — Dik sigurno ima

nož, a potreban nam je sneg.Dečak učini kao što mu je naređeno, a starac, koji kao

da beše zaboravio svoju bolest i hladnoću, i sam se s mukom saže pa uze pregršt snega. Pažljivo ispuni njime kokoš.

Dečak razumede. I on nakupi snega pa ga dade svome učitelju da bi ispunio kokoš do kraja.

— Tako se mora držati nekoliko nedelja — reče živo starac — položite je na hladni kameni patos u podrumu.

Kratki put nazad do vrata pređe pešice, malo iznuren i oslanjajući se o dečaka, koji je snegom ispunjenu kokoš nosio pod rukom.

Kad stupi u predvorje, uhvati ga groznica.Sutradan ujutro ležao je u visokoj vatri.Dečak se zabrinuto muvao na sve strane i pokušavao

da uhvati koju reč o stanju svoga učitelja. Saznao je malo, život velikog imanja mimo je tekao dalje. Tek trećeg dana nastupi promena. PozvaSe ga u radnu sobu.

Starac je ležao na uskom drvenom krevetu pokriven mnogobrojnim ćebadima, ali prozori behu otvoreni, tako da je bilo hladno. Bolesnik kao da je ipak goreo u groz­nici. Slabačkim glasom stade se raspitivati šta je sa кокоб- kom što su je napunili snegom.

Dečak reče da izgleda sveža.— To je dobro — reče starac zadovoljno. — Za dva

dana izvesti me opet!Odlazeći, dečaku je bilo žao što kokoš nije poneo.

Starac kao da je bio manje bolestan no što se govorilo u služinskoj sobi.

26

Dvaput dnevno menjao je sneg, i kokoš je bila netak­nuta kao i pre kad se on ponovo spremi da ode u boles­nikovu sobu.

Naiđe na veoma neobične prepreke.Iz prestonice behu došli lekari. Hodnik je bio pun

glasova koji su šaputali, naređivali i pokorno odgovarali, i na sve strane videla su se nepoznata lica. Jedan sluga, koji je u bolesnikovu sobu nosio poslužavnik pokriven velikim ubrusom, osorno ga otera.

Više puta, celo prepodne i popodne, uzaludno je pokušavao da uđe u bolesnikovu sobu. Nepoznati lekari kao da su hteli da stalno ostanu u zamku. Dolazili su mu nalik na ogromne crne ptice popadale na bolesna čoveka koji ne može da se brani. Predveče, sakri se u jedan kabinet u hodniku, gde je bilo vrlo hladno. Nije prestajao da dršće od zime, ali je mislio da je to dobro, jer u interesu eksperimenta kokoš je svakako trebalo da ostane hladna.

Za vreme večere, crna plima malo oduminu, te dečaku pođe za rukom da se uvuče u bolesnikovu sobu.

Bolesnik je ležao sam, svi su bili na večeri. Pored malog kreveta stajala je lampa za čitanje sa zelenim za­klonom. Starčevo lice beše čudno smežurano i bledo kao vosak. Oči su mu bile zatvorene, ali ruke su se nemirno pokretale na krutom pokrivaču. U sobi je bilo vrlo toplo, prozori su bili zatvoreni.

Dečak učini nekoliko koraka prema krevetu, s kokoš- kom u grčevito uspruženoj ruci, i više puta polako reče »milorđe«. Ali ne dobi odgovora. No bolesnik kao da nije spavao, jer su mu se usne micale kao da govori.

Dečak se odluči da izazove njegovu pažnju, ubeđen u važnost novih uputstava u pogledu eksperimenta. Me­đutim, pre no što mu pođe za rukom da povuče za po­krivač — kokošku, sa sandukom u kom se nalazila, morao je ostaviti na jednu fotelju — oseti kako ga je neko odo­strag ščepao i povukao unazad. Nekakav debeo čovek ta­mna lica gledao ga je kao ubicu. Van sebe, on se otrže i, dograbivši u skoku sanduk, izlete na vrata.

U hodniku mu se učini kao da ga je spazio dvorski upravnik, koji je odozdo nailazio stepenicama. To je bilo rđavo. Kako da dokaže da je došao po milordovom nere-

27

đenju, radeći na jednom važnom eksperimentu? Starac je bio potpuno u vlasti lekara, to su pokazivali zatroveni pro­zori u njegovoj sobi.

I stvarno spazi jednog slugu kako preko dvorišta od­lazi u štalu. Zbog toga alali večeru i, pošto je kokošku odneo u podrum, sakri se u ambaru.

Zbog istrage koja mu je pretila spavao je nemirno. Pla­šljivo oklevajući, izvuče se sutradan ujutro iz svog sklo­ništa.

Niko nije vodio brigu o njemu. Sve se na imanju beše strašno uskomešalo. Milord je pred zoru umro.

Dečak je celog dana hodao omamljen kao od udarca po glavi. Osećao je da nikad neće preboleti gubitak svog učitelja.

Kad je kasno popodne sišao u podrum sa činijom pu­nom snega, njegova potištenost zbog toga pretvori se u po- tištenost zbog nedovršenog eksperimenta, i on se zaplaka nad sandukom. Šta će sad biti od velikog otkrića?

Kad se vratio u dvorište — noge su mu se činile tako teške da se osvrtao da vidi jesu li mu tragovi u snegu dublji no obično — ustanovi da lekari iz Londona još nisu otišli. Njihova kola još behu tu.

Mada ih nije voleo, ipak odluči da im otkrije o čemu se radi. Oni su bili ljudi učeni, i svakako će shvatiti značaj eksperimenta. Donese sandučić sa smrznutom kokoškom i sakri se iza bunara čekajući dok nije naišao jedan od gospode, jedan mali, koji nije izgledao suviše strašan. On izađe iz zaklona i pokaza mu na sanduk. Prvo mu reč zape u grlu, ali zatim mu ipak uspe da u isprekidanim rečeni­cama rekne šta želi.

— Milord ju je pre šest dana našao mrtvu, ekselen- cijo. Napunili smo je snegom. Milord je mislio da može ostati sveža. Pogledajte sami! Ostala je potpuno sveža!

Mali čovek začuđeno je gledao sanduk.— Pa šta onda? — upita.— Nije se pokvarila — reče dečak.— Tako — reče mali čovek.— Pogledajte sami — navali dečak.— Vidim — reče mali i mahnu glavom.Mašući glavom, on ode.

28

Dečak je gledao za njim kao bez duše. Nije mogao da shvati maloga. Zar starac nije umro zbog toga Što je po zimi izašao iz saonica i preduzeo eksperimenat? Sam svo­jom rukom nakupio je na zemlji snega. To je bila činje­nica.

Polako se vrati do podrumskih vrata, ali nedaleko od njih zastade, brzo se ogleda na sve strane i otrča u kuhinju.

Zateče kuvara u velikom poslu, jer su na večeru oče­kivali goste iz okoline.

— Šta ćeš s tom kokoši? — reče kuvar ljutito vrčeći. — Sasvim je smrznuta!

— Ništa ne mari — reče dečak — milord je rekao da to nije ništa.

Kuvar se za trenutak zagleda u nju odsutno, pa onda, noseći jednu veliku činiju, pođe na vrata, verovatno da nešto baci.

Dečak ga je vredno pratio noseći sanduk.— Zar se ne bi moglo pokušati? — reče moleći.Kuvara izdade strpljenje. Ščepa kokoš svojim ručer-

dama i jednim zamahom baci je u dvorište.— Zar ti nemaš ništa drugo u glavi? — prodera se van

sebe. — A njegovo lordovstvo umrlo!Dečak ljutito diže kokošku i polako se izgubi.Sledeća dva dana behu ispunjena pogrebnim svečano­

stima. Imao je pune ruke posla uprežući i isprežući konje, i dok je noću punio sanduk svežim snegom, spavao je skoro otvorenih očiju. Činilo mu se da je sve bespred­metno, da se novo doba završilo.

Ali trećeg dana, na dan pogreba, umiven i obučen u najbolje odelo, oseti drukčije raspoloženje. Bilo je lepo, vedro, zimsko vreme, i iz sela su se čula zvona.

Pun nove nade, ode u podrum, pa dugo i pažljivo stade razgledati mrtvu kokoš. Na njoj nije bilo ni traga truleži. S pažnjom je vrati u sanduk, napuni ga čistim be- lim snegom, uze ga pod ruku i upiti se u selo.

Zadovoljno zviždućući, stupi u nisku kuhinju svoje babe. Ona ga je bila othranila, jer su mu roditelji rano umrli, i uživala je njegovo poverenje. Ne pokazujući u prvi mah šta je u sanduku, ispriča starici, koja se baš oblačila za sahranu, o milordovom eksperimentu.

Ona ga strpljivo sasluša.29

— To se zna — reče ona zatim. — One se na hlad­noći smrznu i neko vreme se drže. Šta ima tu neobično?

— Ja mislim da se može jesti — odgovori dečak, tru­deći se da izgleda ravnodušnije.

— Jesti kokošku uginulu pre nedelju dana? Pa ona je otrovna!

— Zašto? Kad se nije promenila otkako je uginula? Nju su ubile milordove saonice, prema tome, bila je zdrava.

— Ali iznutra, iznutra je pokvarena! — reče starica malo nestrpljivo.

— Ja mislim da nije — reče dečak čvrsto, posmatra- jući kokošku svojim bistrim okom. — Iznutra je sve vreme bilo snega. Ja mislim da je skuvam.

Starica se naljuti.— Ti ćeš sa mnom na sahranu — reče ona prekidajući

razgovor. — Njegovo lordstvo učinilo je za tebe dosta, čini mi se, da bi mu išao za sandukom kao što se pristoji.

Dečak joj ne odgovori. Dok se ona povezivala crnom vunenom maramom, on izvadi kokošku iz snega, oduva s nje poslednje njegove tragove i stavi je pred peć na dve ce- panice. Trebalo je da odmrzne.

Starica ga više nije gledala. Kad se spremila, uhvati ga za ruku i odlučno povede na vrata.

Priličan deo puta išao je s njom poslušno. Više sveta išlo je na pogreb, ljudi i žena. Odjednom, on bolno jauknu. Noga mu se bila zaglavila u smet. On je izvuče, bolno iskriviši lice, hramajući otide do kamena međaša, pa sede i uze da trlja nogu.

— Rđavo sam stao — reče on.Starica ga pogleda nepoverljivo.— Možeš ti da ideš — reče ona.— Ne mogu — reče on mrgodno. — Ali ako mi ne

verujeŠ, sedi tu dok mi ne bude bolje.Starica bez reči sede pored njega.Prođe četvrt časa. Još uvek su prolazili seljaci, istina

sve manje. Njih dvoje sedeli su pokraj puta.Tad starica ozbiljno reče:— Zar te on nije naučio da ne treba lagati? — Dečak

joj ništa ne odgovori. Starica uzdahnu i ustade. Bilo joj je suviše hladno.

30

— Ako ne stigneš za mnom za deset minuta — reče ona — kazaću tvom bratu neka ti ispraši tur.

I rekavši to, ode gegucajući se, žurno, da ne zakasni na posmrtni govor.

Dečak pričeka dok nije dosta odmakla, pa polako ustade. Poče se vraćati, ali se još često osvrtao a neko vreme i hramao. Tek kad ga neka ograda zakloni od sta­rice, pođe kao obično.

U kućici, sede pored kokoške gledajući u nju s oče­kivanjem. Skuvaće je u loncu i pojesti jedno krilo. Tako će videti je li otrovna ili nije.

Još je sedeo kad se izdaleka začuše tri topovska pucnja. Ispaljivali su ih u počast Fransisa Bekona, barona veru- lamskog, vajkaunta st. albenskog, bivšeg velikog lorda kancelara engleskog, koji je mnoge svoje savremenike is­punio odvratnošću, ali mnoge i oduševljenjem za korisne nauke.

ULM

1592.

„Biskupe, mogu da letim“, reče biskupu krojač.„Pazi kako ću sad!“Pa sa spravom koja je bila nalik na neka krila, na crkveni krov se pope tad. Biskup ni da ga čuje.„Sve su to lagarije,Čovek poleteti neće, jer čovek ptica nije", biskup mu poručuje.

„Krojač je preminuo", rekoše biskupu ljudi.„Beše to jedan jad.Raspala su mu se krila, pred crkvom smrt mu je bila, razbio se u paramparčad. „Oglasite ga zvoneći bile su lagarije, čovek poleteti neće, jer čovek ptica nije", biskup će ljudima reći.

32

JERETIKOV OGRTAČ

Đordano Bruno, muž iz Nole, koga je rimska inkvizi­cija godine 1600. spalila na lomači zbog jeresi, uživao je uopšte glas velikog čoveka, ne samo zbog svojih smelih hi­poteza o kretanju nebeskih tela, koje su se docnije pokaza­le kao tačne, nego i zbog svog smelog držanja pred inkvizicijom, kojoj je гакао: »Vi meni izričite presudu može biti sa većim strahom no što je ja primam.« Ko pročita njegove spise, pa uz to još baci pogled u izveštaje o njegovom istupanju, tome stvarno nije potrebno ništa više da bi ga nazvao velikim čovekom. Pa ipak, ima jedna priča koja će možebiti još povećati naše poštovanje prema njemu.

To je priča o njegovom ogrtaču.Da čujemo kako je pao u ruke inkvizicije.Jedan mletački patricij, neki Močenigo, pozove nauč­

nika sebi u kući da ga poučava u fizici i veštini pamćenja. Izdržavao ga je nekoliko meseci, a zauzvrat je primao ugovorene časove. Ali, umesto predavanja o crnoj magiji, kojima se nadao, slušao je samo predavanja o fizici. Zbog toga je bio vrlo nezadovoljan, jer mu to nije bilo ni od kakve koristi. Kajao se zbog troška koji je imao za gosta. Više puta ozbiljno mu je govorio neka mu, naposletku, oda tajna i lukrativna znanja koja jedan tako slavan čovek mora imati, pa kad to ništa nije pomoglo, potkaza ga pi­smeno inkviziciji. Napisa joj kako je taj pokvareni i ne­zahvalni čovek u njegovu prisustvu govorio rđavo o Hri- stu, kako je za kaluđere rekao da su magarci i da zaglup­ljuju narod i da je, sem toga, tvrdio kako, suprotno od onog što stoji u Bibliji, nema samo jedno Sunce, nego bez­broj, itd., itd. On, Močenigo, zatvorio ga je zbog toga u njegovoj sobi i potkrovlju, i moli da ga činovnici od­vedu što je pre moguće.3 Kalendarske priCe 3 3

Činovnici stvarno i dođoše usred noći od nedelje na ponedeljak i odvedoše naučnika u tamnicu inkvizicije.

To se desilo u ponedeljak, 25. maja 1592, u 3 časa ujutro, i od tog dana pa sve do dana kad se popeo na lomaču, 17. februara 1600, Noljanin nije više izlazio iz tamnice.

Za vreme od osam godina, koliko je trajao strašni pro­ces, borio se on neumorno za život, na borba koju je prve godine vodio u Mlecima da ga ne izruče Rimu bila je, možda, najstrašnija.

U to doba pada priča o njegovom ogrtaču.U zimu 1592, dok je još stanovao u hotelu, poručio

je kod krojača po imenu Gabrijele Cunto jedan debeo ogrtač. Kad su ga uhapsili, ogrtač još nije bio plaćen.

Na vest o hapšenju, krojač poteče kući gospodina Mo- čeniga, u blizini crkve Sv. Samuela, da preda račun. Pre­kasno. Jedan sluga gospodina Močeniga pokaza mu vrata. — Dosta smo mi plaćali za tu varalicu — viknu on s praga tako glasno da se nekoliko prolaznika stalo osvrtati. — Ako hoćete, idite u tribunal svetog oficija, pa tamo recite da imate nešto s tim jeretikom.

Krojač je preplašeno stajao na ulici. Rpa ulične dečur- lije čula je sve to, i jedan među njima, neki bubuljičav dronjav švrća, baci se za njim kamenom. Jedna siromaški obučena žena izađe, doduše, iz neke kuće i ošamari ga, ali Cunto, čovek star, jasno je osećao da je opasno biti jedan od onih koji »imaju nešto s tim jeretikom«. Plašljivo se obazirući, požuri za ugao i, udarivši daleko unaokolo, ode kući. 2eni ništa ne ispriča o svojoj nevolji, a ona se čitavu nedelju dana čudila što je on tako potišten.

No prvog jula, ispisujući račune, ona otkri da im nije plaćen jedan ogrtač, i to da ga nije platio jedan čije se ima nalazilo u svačijim ustima, jer o Noljaninu je pričao čitav grad. Pronosili su se najstrašniji glasovi o njegovoj pokvarenosti. Kako se bacao blatom ne samo na brak, i to i u knjigama kao i u razgovoru, nego je i samog Hrista na­zivao šarlatanom i o Suncu govorio najveće budalaštine. Sa svim tim vrlo se dobro slagalo to što nije bio platio ogrtač. Čestita žena nije bila ni najmanje raspoložena da podnese taj gubitak. Pošto se prvo žestoko posvađala s mu­

34

žem, ona — a bilo joj je sedamdeset godina — obuče sta­jaće ruho, pa ode u kuću gde je sedeo sveti oficij, i onde pakosno stade da traži trideset dva škuda koje joj je ostao dužan uhupšeni jeretik.

Činovnik s kojim je razgovarala pribeleži to i obeća joj da će izvideti stvar.

I ne prođe mnogo a Cunta pozvaše, te se on drhteći pojavi i strašnoj kući. Na njegovo čudo, ne uzeše da ga saslušavaju, nego ga samo obavestiše da će prilikom sre­đivanja financijskih stvari uhapšenoga uzeti u obzir njegov zahtev. Istina, reče činovnik, mnogo se naći neće.

Starac se toliko obradova što je prošao tako olako da se ponizno zahvali. Ali žena mu nije bila zadovoljna. Da bi se podmirio gubitak, nije bilo dovoljno samo to da joj se muž liši svakodnevne večernje čašice i ostane šijpći do duboko u noć. Ostajao je dug kod trgovca tkaninama, koji je valjalo platiti. Galamila je po kuhinji i dvorištu kako je to jedna sramota da se zločinci zatvaraju pre no što su po­plaćali dugove. Ako ustreba, ona će, da dobije svoja tri­deset i dva škuda, ići do samog svetog oca u Rim. »Ne treba mu ogrtač na lomači«, vikala je ona.

Sve što im se desilo ispriča ona svome ispovedniku. On joj reče neka zaište da im se vrati bar ogrtač. Sma­trajući da joj to jedna crkvena instanca priznaje zahtev, ona izjavi da se nikako ne može zadovoljiti ogrtačem, koji je sigurno već nošen, a osim toga šiven po meri. Kako se u revnosti i žaru malo bila razvikala, sveštenik je iz­baci napolje. To je malo opameti, te se nekoliko nedelja držala mimo. Iz zgrade inkvizicije ništa se više nije čulo o slučaju uhapšenog jeretika. Međutim, na sve strane se šaputalo kako su saslušanja iznela na videlo strašna nedela. Starica je pohlepno grabila da dočuje sve te priče. Pravo je mučenje bilo za nju slušati da jeretikova stvar stoji tako loše. Nikad više neće on izaći na slobodu i pla­titi dugove. Više noću nije mogla da spava, pa u avgustu, kad joj je vrućina živce sasvim upropastila, ona, vešto pre- plićući jezikom, stade da se žali i kuka, po dućanima kud je odlazila da pazari, pred mušterijama koje su dolazile na probu. Zucnu kako sveštenici čine veliki greh što rav­nodušno prelaze preko. opravdanih zahteva malog zana­tlije. Porezi su veliki, a hleb je nedavno opet skočio, з* 35

Jedno prepodne dođe po nju jedan činovnik i odvede je u zgradu svetog oficija, i tamo je ozbiljno opomenu da se okani brbljanja. Upitaše je zar je nije sramota da zbog nekoliko škuda povlači po ustima jedan veoma ozbiljar duhovni proces. Staviše joj do znanja da za takve kao ош ima svakojakih sredstava i načina.

Neko vreme to je pomoglo, mada joj je gnevna rumer udarala u lice kad god bi se setila reči »zbog nekolike škuda« i debelog fratra koji ih je rekao. Ali u septembru rašču se da je veliki inkvizitor iz Rima postavio zahtev d* mu se izruči Noljanin. I da senjorija o toma raspravlja.

Građani su živo razgovarali o tom zahtevu, i raspolo­ženje je uopšte bilo protiv njega. Esnafi nisu hteli da im se nametnu rimski sudovi.

Starica beše van sebe. Zar će jeretika sad stvarno pu­stiti u Rim pre no što je platio dugove? To je preko jego. Tek što ču ovu neverovatnu vest, ne zadržavajući se ni koliko da se malo bolje obuče, ona poteče u kuću svetog oficija.

Ovaj put primi je jedan viši činovnik, i on je, čudno­vato, bio daleko predusretljiviji no raniji činovnik. Bio je star bezmalo koliko i ona i saslušao je njenu tužbu mirno i pažljivo. Kad je završila, pričekavši malo, zapita je hoće U da govori s Brunom.

Ona odmah pristade. Odrediše da sastanak bude su­tradan.

To prepodne, u jednoj maloj sobi sa rešetkama na pro­zorima, izađe pred nju jedan mali, mršav čovek sa retkom crnom bradicom i učtivo je upita šta želi.

Ona ga je bila videla pre toga kad je uzimao meru i sve vreme se dobro sećala njegovog lica, ali ga sad ne pre- poznade odmah. Biće da su ga izmenila uzbuđenja zbog saslušanja.

Ona izgovori nadušak: — Ogrtač. Niste ga platili.On je pogleda za trenutak iznenađeno. Zatim se priseti

i upita je slabim glasom: — Šta sam vam dužan?— Trideset i dva škuda — reče ona — pa dobili ste

račun.On se okrete prema velikom, debelom činovniku koji

je nadziravao razgovor, i upita ga da li zna koliko je nova­36

ca predano svetom oficiju pored drugih njegovih stvari. Či­novnik nije znao, no obeća da će videti.

— Kako vaš muž? — upita zatvorenik, okrećući se opet starici, kao da je stvar time krenula svojim tokom, tako da su uspostavljeni normalni odnosi i kao da su nastupile okolnosti redovne posete.

I starica, zbunjena ljubaznošću malog čoveka, pro­gunđa da je dobro, pa dodade čak nešto o njegovoj reumi.

Tek dva dana posle toga ode ona opet u zgradu svetog oficija, smatrajući da gospodinu treba da ostavi vremena da se raspita.

I, stvarno, dobi dopuštenje da s njim još jednom po­razgovara. Trebalo je, istina, više od sata da čeka u onoj sobi sa rešetkama, jer je on bio na saslušanju.

On dođe i izgledao je vrlo iznuren. Kako nije bilo sto­lice, on se malo nasloni na zid. No odmah pređe na stvar.

Reče joj vrlo slabim glasom da joj ogrtač, na žalost, ne može platiti. Među njegovim stvarima nije se našlo no­vaca. Međutim, neka ona ipak ne gubi svaku nadu. On je razmišljao i setio se da kod jednog čoveka koji mu je štampao knjige u gradu Frankfurtu još mora biti njegovog novca. On će mu pisati, ako dobije dopuštenje. Za dopuš­tenje će moliti već sutra. Prilikom današnjeg saslušanja učinilo mu se da raspoloženje nije dobro. Zato danas nije hteo da pita, da ne bi možebiti sve pokvario.

Dok je govorio, starica ga je prodorno motrila svojim oštrim očima. Znala je ona izgovore i umirivanja loših dužnika. Ni briga ih nije bilo za njihove obaveze, a kad bi im čovek pripretio, pravili su se kao da će skinuti nebo i zemlju.

— Sta vam je bio potreban ogrtač kad niste imali no­vaca da ga platite? — upita ona okomo.

Zatvorenik klimnu glavom, pokazujući da joj prati misli. Odgovori:

— Uvek sam zarađivao, od knjiga i časova. Pa sam mislio, zaradiću i sad. A mislio sam da mi je ogrtač po­treban, jer sam mislio da ću biti na slobodi.

Reče to bez imalo gorčine, i očigledno samo zato da joj ne ostane dužan odgovora.

37

Starica ga ponovo odmeri od glave do pete, sva besna, ali sa osećanjem da mu ništa ne može, pa ne rekavši ni reči, okrete se i izlete iz sobe.

— Ko je još slao novaca čoveku koga sudi inkvizi­cija? — reče ona ljutito mužu kad su to veče ležali u kre­vetu. On se sad bio umirio zbog držanja crkvenih vlasti prema njemu, no ipak nije odobravao neumorne ženine pokušaje da istera novac.

— Druge su stvari njemu sad u glavi — progunđa on.Ona ne reče ništa više.Prođe nekoliko meseci, a u nesrećnoj stvari ne desi se

ništa novo. Početkom januara stade se govorkati kako se sinjorija nosi mišlju da zadovolji papinu želju i preda jeretika. I tada Cuntove ponovo pozvaše u zgradu svetog oficija.

Nije bio određen tačan čas, i gospođa Cunto ode jed­nog poslepodneva. Stiže nezgodno. Zatvorenik je očekivao prokuratora republike, kome sinjorija beše naložila da iz­radi pismeno mišljenje o pitanju izručenja. Primi je viši činovnik koji joj je jednom udesio prvi razgovor s Nolja- ninom, i starac joj reče kako je zatvorenik izrazio želju da s njom razgovara, no ona neka razmisli da li je sad zgod­no, pošto zatvorenika baš čeka jedna veoma važna kon­ferencija.

Ona kratko reče neka pitaju njega.Jedan činovnik izađe i vrati se sa zatvorenikom. Raz­

govor se vodio u prisustvu višeg činovnika.Pre no što Noljanin, koji joj se nasmešio već s vrata,

zausti da joj nešto rekne, starica odseče:— A što se tako vladate kad želite da budete na slo­

bodi?Za trenutak, mali čovek kao da se zbuni. On je za

ta četiri meseca imao da odgovara na vrlo mnogo pitanja, te se jedva prisećao razgovora sa krojačevom ženom.

— Nije mi stigao novac — reče on najzad — dvaput sam pisao, ali nije došao. Mislio sam, da li biste primili ogrtač da ga vratim.

— Znala sam ja da će biti tako — reče ona prezrivo. — A on je šiven po meri, i za većinu ljudi je mali.

Noljanin pogleda staricu izmučeno.38

— O tome nisam mislio — reče on i okrete se sve- Šteniku.

— Da li bi moglo da se sve moje stvari prodaju i no­vac da ovim ljudima.

— To neće ići — umeša se u razgovor činovnik koji ga je doveo, onaj krupni debeli. — Na to polaže pravo gospodin Močenigo. Vi ste dugo živeli na njegov trošak.

— On me je pozvao — odgovori Noljanin umorno.Starac podiže ruku.— To stvarno nije s ovim u vezi. Ja mislim da ogrtač

treba vratiti.— Šta da radim s njim? — reče starica tvrdoglavo.Starac malko porumene u licu. Lagano reče:— 2eno draga, malo hrišćanskog milosrđa ne bi vam

bilo naodmet. Optuženi čeka na razgovor koji za njega može značiti život ili smrt. Teško da možete i tražiti od njega da se suviše bavi vašim ogrtačem.

Starica ga pogleda neodlučno. Odjednom se seti gde je. Stade razmišljati da li da ode, kad ču zatvorenika kako iza nje lagano izgovara:

— Mislim da može tražiti.A kad mu se ona okrete, on još reče: — Treba da

oprostite sve ovo. Nemojte ni u kom slučaju misliti da mi je svejedno zbog vašeg gubitka. Uložiću pismeni zahtev o ovoj stvari.

Veliki debeli beše na starčev znak izašao iz sobe. Sad se vrati, raširi ruke i reče: — Ogrtač uopšte nije predat. Biće da ga je zadržao Močenigo.

Noljanin se vidljivo prepade. Zatim odlučno reče:— To nije pravo. Tužiću ga.Starac odmahnu glavom.— Bolje da se pozabavite razgovorom koji ćete imati

za koji minut. Ne mogu dopustiti da se tu natežete oko nekoliko škuda.

Starici jumu krv u glavu. Dok je Noljanin govorio, ona je nabureno ćutala i gledala u jedan ćošak. Sad je ponovo izdade strpljenje.

— Nekoliko škuda! — viknu. — To je jedna mesečna zarada! Lako je vama biti milosrdan. Vi ništa ne gubite!

U taj trenutak, na vratima se pojavi jedan visoki fratar.

39

— Prokurator je došao — reče on poluglasno, začu­đeno pogledajući ženu koja viče.

Veliki debeli uhvati Noljanina za rukav i izvede ga. Dok su ga vodili preko praga, Noljanin gledaše ženu preko mršavog ramena. Njegovo mršavo lice beše vrlo bledo.

Starica snuždeno pođe niza stepenice. Nije znala šta da misli. Naposletku, onaj je učinio što je mogao.

Kad je posle nedelju dana veliki debeli doneo ogrtač, ona ne uđe u radionicu. Ali prislušnu na vrata i ču činov­nika kako kaže: — On se stvarno svih poslednjih dana brinuo za ogrtač. Dvaput je uložio pismeni zahtev, između saslušavanja i razgovora sa gradskim vlastima, i više puta tražio je da razgovara o tom sa nuncijem. Uspeo je. Moče­nigo je morao dati ogrtač. Uostalom, sad bi mu baš dobro došao, jer će ga izručiti, te će još ove nedelje otići u Rim.

To beše tačno. Bio je kraj januara.

KRSTASKI POHOD DECE

1939.

U Poljskoj, trideset i devete krvava bitka se bila, mnoga je sela i gradove mnoge u pustoš pretvorila.

Sestra tu brata izgubi, žena muža svog na bojištu, roditelje su uzalud deca tražila po zgarištu.

Iz Poljske ni glasa ne bi više, novina ni pisma bela, ali na istoku čudna se priča pričati započela.

Pado je sneg kad priča poče da se na istoku plete o krstaškom pohodu dece Što se u Poljskoj negde krete.

Kretoše deca, grupice gladne, preko drumova njenih, kupeći decu drugu, decu iz sela razvaljenih.

Od rata su htela pobeći deca, od more one i jada, da stignu jednoga dana u zemlju gde mir vlada.

41

Malog su vođu imala deca, što ih je podigao.Ali njega je teška morila briga: jer puta nije znao.

Curica jedna od jedanaest s detetom pođe iz grada, sve je imala što majci treba sem zemlje gde mir vlada.

I mali Jevrej, s jakom od čoje, s njima se nalazio.Kod kuće beli je hlebac jeo, a dobar borac je bio.

I dva su brata išla s njima, dva velika stratega.Osvojiše kolibu neku i u njoj nađoše samo snega.

I jedan što se podalje držo, mršav i tavan u licu.Iz nacističkog je poslanstva bio i nosio tešku krivicu.

I muzičar je jedan s njima bio,što je u razvaljenom dućanu našao bubanj ceo,ali kako bi ih to odalo,dobovati nije smeo.

I, povedeno za klanje, pseto je jedno bilo, a posle su ga hranili, jer im se sažalilo.

I škola je bila, i učitelj mali koji je vikao, a i đak što na tenku razorenom nauči pisati do m i. . .

42

I koncert beše na potoku zimskom, hučnome; u taj mah dobovati je smeo ko je hteo, jer tu se nije čulo tada, ah.

I ljubav je bila,na jednome majuru —njoj beše dvanaest, petnaest njemu —pravila mu je frizuru.

Al’ ljubav nije opstala ta, jer jako zahladne tada: kako da drvce cvetom se ospe kad sneg toliki pada?

A rata je bilo, jer ih je presrela još jedna grupa, ali se svršio naprosto što je bio stvar sasvim glupa.

A1' dok je još trajo kraj skretničarske kućice razlupane, jednoj je strani, tako se veli, odjednom nestalo hrane.

A kad je druga strana to čula, vojnika jednog joj prati s džakom krompira jer gladan čovek ne može ratovati.

I suđenje je bilo, dve sveće užgane biše, i strogo saslušanje.Sudiju osudiše.

I pogreb jedan bi s čojanom jakom dečaka, do groba su ga odnela dva Nemca i dva Poljaka.

43

Protestant, katolik i nacist dođoše zemlji da dadu njega, na kraju socijalista reče slovo o budućnosti živog svega.

I tako vere i nade beše, samo ne hleba i mesa.Pa ako šta ukraše, neka mi niko na njih se ne otresa.

Ni na sirotinju što ih ne pozva za sto na malom imanju: za pola stotine, reč je o brašnu a ne požrtvovanju.

Oni su išli mahom na jug.A jug je, ljudi moji,gde o podne sunce nad glavomupravo stoji.

Našli su u šumi jednog vojnika ranama obasuta.Pa su ga viđali nedelju dana da im pokaže puta.

A on im reče: U Bilgoraj! Groznica mučaše ga, te im je umro osmoga dana. Pogreboše i njega.

A putokaza je bilo, mada u snegu zavejani, al’ kazivali pravac nisu, već behu ispreturani.

To nije bila neslana šala, već iz vojnih razloga tako, pa kad su tražili Bilgoraj, pronaći ga nikako.

44

Vođu okružiše svoga, a on je snežni zrak gledao samo, pa onda malu ruku pruži i reče:On mora da je tamo.

Jednom, u noći, videše vatru, nisu joj prilazili.Jednom tri tenka prođoše kraj njih, u njima ljudi su bili.

Jednom do grada stigoše nekog, aГ su obilaziti ga stali.I dok ga nisu prošli, samo su po noći putovali.

Na bivšem jugoistoku Poljske, uz vihor snežni sumanut, videše pedeset i petoro poslednji put.

Pa svedem li oči, ja vidim kako korača povorka noga on jednog salaša razorenog do drugog razorenoga.

Vrh njih, vidim, oblacima vrve druge, nove rpe nebrojne!Boreći se s vetrovima hladnim, bez zemlje, bez puta, izgubljene.

Tražeć gde je zemlja s mirom, bez groma, bez ognja jedna, ne ko ta iz koje stižu, i trna biva nepregledna.

I kroz suton čini mi se da to više ista nije: druga lica vidim: žuta, iz Francuske, iz Španije!

45

U Poljskoj jedno pseto nađoše u januaru tome, komad kartona beše mu obešen o vratu mršavome.

Na njemu pisaše: Molimo pomoć! Put više mi ne znamo.Ima nas pedeset i petoro.Pas će vas dovesti amo.

Ne uzmognete li doći, oterajte ga.Na njega ne pucajte, samo on mesto zna.

Slova su bila od dečje ruke. Seljaci pročitaše sve to.Od tada godina i po je prošla. Crknuto beše pseto.

CEZAR I NJEGOV LEGIONAR

1

Cezar

Od početka marta, diktator je znao da su dani dikta­ture odbrojani.

Stranac čovek, kad bi došao iz provincije, rekao bi, možda, da je prestonica impozantni ja no ikad. Grad beše izvanredno porastao; krcati stanovi bili su prepuni šarenog mnoštva raznih naroda; goleme vladine zgrade dovršavale su se; u city ju je vrilo od planova; poslovni život tekao je normalno; robovi behu jevtini.

Režim je izgledao učvršćen. Diktator tek što je pro­glašen doživotnim diktatorom, pa se pripremao za svoj najveći poduhvat, da osvoji Istok, pripremao je dugooče- kivani pohod na Perziju, pravi drugi pohod Aleksandrov.

Cezar je znao da neće preživeti ovaj mesec. Bio ja na vrhuncu moći. Pred njim je, dakle, stajao ponor.

Na velikoj senatskoj sednici od 13. marta, na kojoj je u jednom govoru zauzeo stav prema »pretećem držanju perzijske vlade« i saopštio da je u Aleksandriji, prestonici Egipta, skupio vojsku, pokazalo se čudnovato indiferentno, upravo hladno držanje senata. Za vreme govora, među senatorima je kružila ominozna lista novčanih suma koje je diktator deponovao u španskim bankama pod lažnim imenom: diktator prebacuje svoje privatno imanje (110 mi- liona) u inostranstvo! Zar on nema vere u svoj rat? Ili da mu na umu uopšte nije rat protiv Perzije, nego protiv Rima?

Senat odobri ratne kredite, jednoglasno, kao obično.U Kleopatrinoj palati, sedištu svih intriga u vezi sa

Istokom, okupljene su vodeće vojne ličnosti. Egipatska kraljica u stvari je inspirator rata na Perziju. Brut i Kasije,

47

kao i drugi mladi oficiri, čestitaju joj na trijumfu ratne politike u senatu. Izdašno se dive i smeju što joj je palo na um da ominoznu listu pusti u opticaj. Začudiće se diktator kad pokuša da odobrene kredite uzme u city ju . . .

I, zaista, Cezaru, kome nije izmaklo kako je senat bio hladan i pored sve svoje spremnosti, pruža se prilika da i kod cityja utvrdi jedno u najvećoj meri iritantno držanje. U trgovinskoj komori, on izvodi finansijere pred ogromnu mapu, obešenu o zid, i objašnjava im plan svog pohoda na Perziju i Indiju. Gospoda klimaju glavama, no onda počinju da govore o Galiji, koja je osvojena pre toliko godina, a gde je već ponovo došlo do krvavih ustanaka. »Novi poredak« ne funkcioniše. Pada predlog: zar ne bi bilo bolje da novi rat počne na jesen? Cezar ne odgovara, naprasno izlazi. Gospoda dižu ruke u znak rimskog po­zdrava. Neko gunđa: »Ovaj je izgubio živce.«

Zar oni to odjednom neće više rat?Ispitivanja pokazuju zapanjujuću činjenicu: industrija

naoružanja grozničavo priprema rat; njene akcije naglo skaču; i cene robova se penju . . .

Šta to znači? Oni hoće diktatorov rat a odbijaju da mu daju novac?

Predveče, Cezar zna šta to znači: oni hoće rat, ali ne s njim.

Izdaje naređenje da se uhapse pet bankara, međutim, duboko je potresen, blizu nervnog sloma, na iznenađenje svoga ađutanta koji ga je usred krvavih bitaka viđao pot­puno mirna. Smiruje se nešto kad dođe Brut, koga vrlo voli. Pa ipak ne nalazi dovoljno snage da razgleda dosije koji mu je poslao njegov poverljivi čovek u cityju. U njemu su imena zaverenika, među njima i Bratovo. Oni pripre­maju atentat na njega. Od straha da će u debelom dosijeu (»Tako je debeo, strašno debeo«) naći i bliska imena, dik­tator odustaje da ga otvori. Brut zaište čašu vode kad ga Cezar, ne otvorivši ga, naposletku preda sekretaru — pre- gledaće ga docnije.

Najveće zaprepašćenje zavlada u Kleopatrinoj palati kad Brut, bled i zbunjen, ispriča da postoji dosije o zaveri. Cezar ga može pročitati svakog trenutka. Kleopatra s mu­kom umiruje prisutne, apelujući na njihovu vojničku čast, a sama naređuje da se spremaju stvari.

48

U međuvremenu, policijski edil izlazi Cezaru na refe­rat. On je treći edil u toj godini, od koje su protekla svega dva meseca, dva njegova prethodnika smenjena su zbog umešanosti u zaveru. Edil garantuje ličnu bezbednost dik- tatorovu — uprkos uznemirenosti do koje je došlo u city ju zbog hapšenja bankara, za koje se, uostalom, zauzimaju uticajni krugovi. . . Rat protiv Perzije, u čiji skori početak edil izgleda da veruje, po njegovom mišljenju zapušiće usta opoziciji. Dok on izlaže opsežne zaštitne mere koje smatra potrebnim, Cezar vidi kroz njega kao u viziji kako će umreti; jer on će umreti.

Narediće da ga odnesu do Pompejeva portika, ondaće izaći, svršiće sa moliocima, otići će u hram, potražitipogledom po kojeg senatora i pozdraviti ga, sesti na sto­licu. Obaviće se izvesne ceremonije, vidi ih. Zatim će mu prići zaverenici — u viziji Cezarevoj oni nemaju lica, samo bele mrlje onde gde su lica — pod nekakvim izgovorom. Neko će mu dati nešto da pročita, on će ispružiti ruku, oni će se baciti na njega, on će umreti.

Ne, za njega neće više biti rata na Istoku. Do najvećeg od svih njegovih poduhvata neće doći: on se sastoji u tom da se živ dočepa broda koji bi ga odneo njegovim trupama u Aleksandriju, na mesto gde bi, možda, bio bezbedan.

Kad stražari dockan uveče vide nekakvu gospodu kako ulaze u diktatorove odaje, oni još uvek misle da su to generali i vojni inspektori koji hoće da razgovaraju o ratu na Perziju. No to su samo lekari, diktator traži sredstvo za spavanje.

Sledeći dan, četrnaesti je mart, protiče zbrkano i muč­no. Prilikom jutarnjeg jahanja u manežu, Cezaru pada na um nešto veliko. Senat i city su protiv njega, pa onda, Obratiće se narodu.

Zar nije on nekada bio veliki narodni tribun, svetla nada demokrati je? Postojao je tada ogroman jedan pro­gram pomoću kog je zadao smrtni strah senatu: podela zemljišnog poseda, naseobine za siromašne.

Diktatura? Nema više diktature! Veliki Cezar će abdi­cirati, povući se u privatan život, na primer u Španiju. . .

Umoran jedan čovek vinuo se na konja, pustio bez­voljno da ga nosi po krugu maneža, a zatim mu je držanje (pri određenoj pomisli — na narod) postalo čvršće, pri-4 Kalendarske priče 49

tegao je dizgine, zavladao konjem, oznojio ga; osvežen jedan, nov čovek odlazi iz maneža.

Nije veliki broj učesnika u ovoj velikoj igri koji se jutros osećaju tako pouzdano kao C ezar. . . Zaverenici očekuju hapšenje. Brut postavlja straže po bašti, na raz­nim tačkama stoje pripravni konji. U nekim kućama spa­ljuju papiruse. U svojoj palati na Tibru, Kleopatra se priprema za smrt. Cezar je do sad svakako već odavno pročitao dosije. Ona se brižljivo ulepšava, pušta robove na slobodu, deli poklone. Zbiri treba da stignu svaki čas.

Opozicija je udarila juče. Protivudar režima mora doći danas.

Jutarnji prijem diktatora pokazuje kakav će biti pro­tivudar.

U prisustvu više senatora, Cezar govori o svome novom planu. Raspisaće izbore, abdiciraće. Lozinka mu je: protiv rata! Rimski građani osvajaće italsku zemlju, a ne per­zijsku. Jer, kako živi rimski građanin, vladalac sveta? Cezar opisuje.

Skamenjena lica dočekuju strašni opis nevolja običnog rimskog građanina. Diktator je skinuo masku; on hoće da pobuni svetinu. Za pola sata znaće to ceo city. Neprija­teljstvo između city ja i senata, između bankara i oficira nestaće, svi će se složiti u jednom: ukloniti Cezara!

Pre no što ga je dovršio, Cezar zna da je svojim go­vorom načinio pogrešku. Razume se, nije trebalo da bude suviše otvoren. Naglo skače sa teme i pokušava da se posluži svojim oprobanim šarmom. Njegovi prijatelji neće imati da se boje ničega. Njihova imanja su sigurna. Za- kupcima će biti pružena pomoć da dođu do zemljišta, ah to će učiniti država, državnim sredstvima. Biće lepo leto, biće gosti kod njega u Bajama.

Pošto su se zahvalili na pozivu i otišli, Cezar naređuje da se otpusti i uhapsi policijski edil koji je uhapšene ban­kare pustio već sinoć. Zatim šalje sekretara da sondira raspoloženje u demokratskim krugovima. Sad sve zavisi od držanja naroda.

Demokratski krugovi, to su političari davno raspušte­nog kluba zanatlija koji su u velikim vremenima republike vodili glavnu reč prilikom izbora. Cezarova diktatura raz­bila je taj nekada moćni aparat i od jednog dela članova

50

kluba stvorila civilnu gardu, takozvane ulične klubove. I oni su raspušteni. Ali sad sekretar Titus Rarus odlazi ple- bejskim političarima da sondira njihovo raspoloženje.

Razgovara sa nekadašnjim cehmajstorom farbara, za­tim sa jednim pređašnjim izbornim kortešom koji drži krčmu. Obojica su užasno nepoverljivi, ne vole da govore o politici. Oni upućuju na starog Karpa, ranijeg vođu građevinskih radnika, čoveka koji svakako ima najviše uti- caja, pošto se nalazi u zatvoru.

U međvuremenu, Cezaru je stigla visoka poseta: Kle­opatra. Kraljica više nije izdržala zategnutost. Ona mora znati kako stoji s njom. Udešena je za smrt, pozvane su u pomoć sve veštine Egipta da mobilišu njenu lepotu, ču­venu na tri kontinenta. Diktator kao da ima kad. On je prema njoj kao uvek tih poslednjih godina, krajnje ljuba­zan, spreman da joj u svako doba da savet, ovda-onda dajući joj na znanje da bi joj smesta ponovo mogao postati ljubavnik, ako ona zaželi, nedostižni poznavalac ženske lepote, kakav već jeste. Ali ni reči o politici. Sednu u atri- jum i hrane zlatne ribe, razgovaraju o vremenu. Poziva je na leto u Baje . . .

Nije se umirila. On kao da još nije spreman za udarac, to je verovatno sve. Ona odlazi, ukočena lica. Cezar je ispraća do nosiljke, zatim odlazi u kancelariju, gde prav­nici i sekretari grozničavo rade nacrt za novi izborni za­kon. Nacrt treba da ostane tajna: niko nema dopuštenje da napusti palatu. Ovaj ustav biće najslobodniji od svih koje je Rim ikada doziveo.

Istina, sad sve zavisi od naroda . . .Pošto se Rarus čudnovato dugo ne vraća — šta ima

tu još da se pregovara, ta ti plebejci treba oberučke da prihvate kad im diktator pruža tu jedinstvenu šansu — odluči Cezar da ode na trku pasa. Oseća potrebu da sam dođe u kontakt s narodom, a narod je na psećim trkama. — Arena se još nije napunila sasvim. Cezar ne odlazi u veliku ložu, seda više gore, u mnoštvo. Treba da se boji da će ga poznati, svet ga je vazda viđao samo izdaleka.

Cezar neko vreme posmatra, zatim se kladi na izvesno pseto. Pored njega sedi neki čovek, i on mu objašnjava zašto se kladio baš na to pseto. Čovek klima glavom. U jednom redu napred dolazi do male svađe. Izgleda da4* 51

neki sede na pogrešnim mestima, novodošli teraju ih s njih. Cezar pokušava da zapodene razgovor sa susedima, čak o politici. Oni odgovaraju da, ne, i on tad vidi da oni znaju ko je on: on sedi među pripadnicima svoje tajne policije.

Ljutito se diže i odlazi. Inače, pas na kog se kladio dobio je . . .

Pred arenom nailazi na sekretara, koji ga traži. Ne donosi dobre vesti. Niko neće da pregovara. Na sve strane strah ili mržnja. Većinom ovo drugo. Čovek u koga veruju jeste Karpo, građevinski radnik: Cezar mračno sluša. Penje se u nosiljku i naređuje da ga nose u mamertinsku tam­nicu. Govoriće sa Karpom.

Karpa prvo treba naći. Ima toliko nekadašnjih plebe- jaca zatvorenika u ovim kazamatima, trunu oni ovde na desetine. No posle izvesnog natezanja, građevinskog rad­nika Karpa izvlače dugačkim užetima iz jedne rupe, i sad diktator može da razgovara sa čovekom u koga rimski narod ima poverenja.

Sede jedan naspram drugog i motre se. Karpo je starac, on možda nije stariji od Cezara, no u svakom slučaju izgleda kao da mu je osamdeset. Vrlo star, vrlo oronuo, ali ne slomljen. Cezar mu bez okolišenja razvija svoj ne­čuveni plan da ponovo uvede demokratiju, raspiše izbore, sam da se povuče u privatan život, itd., itd.

Starac ćuti. Ne kaže ni da, ne kaže ni ne. Ukočeno gleda u Cezara i ne pušta od sebe ni glasa. Kad Cezar ode, ponovo ga dugačkim užetom spuštaju u rupu. San0 demokratiji se razvejao. Jasno je: ako i bude preokreta, oni ga hoće bez njega. Poznaju ga i suviše.

Kad se diktator vrati kući, sekretar ima muke da ob­jasni stražarima ko je to. Oni su novi. Novi edil uklonio je stražare Rimljane i bacio u palatu crnačku kohortu. Crnci su pouzdaniji, ne znaju latinski, pa ih je otud teže podjariti, teže ih hvata raspoloženje grada. A Cezar zna kakvo je raspoloženje u gradu . . .

Noć u palati protiče nemirno. Cezar više puta ustaje1 prolazi kroz prostranu palatu. Crnci piju i pevaju. Za njega niko ne mari, niko ga ne prepoznaje. Sluša jednu njihovu žalobnu pesmu pa izlazi u štalu da potraži svoga konja miljenika. Konj će ga bar poznati. . . Večni Rim

52

počiva u nemirnom dremežu. Pred vratima noćnih azila upropaštene zanatlije još čekaju na tri sata sna i čitaju ve­like, upola izderane plakate koje pozivaju u neki rat na Istoku, rat koga više neće biti. Iz bašta jeunesse-doee ne­stale su sinoćne straže. Iz palata dopiru pijani glasovi. Kroz jednu južnu gradsku kapiju prolazi mala kavalkada: egipatska kraljica napušta prestonicu, gusto prekrivena velima. . . U dva sata noću, Cezar se nečega seti, ustane pa u noćnoj odeći odlazi u ono krilo palate gde pravnici još uvek rade novi ustav. Šalje ih neka spavaju.

Pred jutro javljaju Cezaru da je njegov sekretar Rarus ubijen u toku noći. Izgleda da je neko preko uhoda doznao za njegove razgovore sa političarima plebejcima, i nečija moćna ruka udarila ga iz mraka. Čija ruka? Liste sa ime­nima zaverenika, koje su bile u njega, nestale, su.

On je ubijen u palati. Dakle, ni palata nije više sigurna za diktatorove pristalice. Da li je još sigurna za diktatora samog?

Cezar dugo stoji pred vojničkim krevetom na kome leži mrtav sekretar, poslednji njegov čovek od poverenja, koga je to poverenje stalo života.

Kad je izišao iz sobe, na nj naleti jedan pijani stražar i ne izvini se. Silazeći niz stepenice, Cezar se više puta nervozno osvrne.

U atrijumu, koji se pruža neobično pust — niko nije došao na jutarnji prijem — nailazi na Antonijeva posla­nika; konzul i njegov henchman poručuju mu da danas nikako ne odlazi u senat. Tamo je njegova lična bezbed- nost u opasnosti. Cezar kaže neka se poruči Antoni ju da neće odlaziti u senat. — Umesto toga, naređuje da ga odnesu u Kleopatrinu kuću, mimo dugog reda molilaca koji ga svako jutro čekaju pred njegovom palatom. Možda će Kleopatra finansirati njegov ratni pohod? Tad mu ne bi bili potrebni ni city ni narod.

Kleopatre nema kod kuće. Kuća je zatvorena. Izgleda da je otišla za dugo . . .

Natrag u palatu. Kapija je, čudna stvar, otvorena. Ispostavlja se da je straža otišla. Gospodar sveta naginje se iz nosiljke i gleda svoju kuću, u koju se ne usuđuje da uđe.

Mogao bi narediti da mu dođe telesna straža od An- tonija. Ali on nema poverenja ni u kakvu telesnu stražu.

53

Bolje da ode bez straže, tako ne mora da se plaši bar nje. Kuda će?

Naređuje. Ide u senat.Zavaljen leži u nosiljci, ne gledajući ni levo ni desno.

Nose ga do Pompejeva portika. Izlazi. Svršava s molite- Ijima. Odlazi u hram. Traži pogledom po kojeg senatora i pozdravlja ga. Seda na svoju stolicu. Obavljaju se izve- sne ceremonije. Zatim mu prilaze zaverenici, pod nekim izgovorom. Na vratu im ne stoje više bele mrlje, kao u njegovu snu od pre dva dana; svi imaju lica, lica njegovih najboljih prijatelja. Neko mu daje nešto da pročita, on ispruža ruku. Oni se bacaju na njega.

2Cezarov legionar

U svitanje, jedna volujska kola prolaze kroz prolećno ozelenelu Kampanju za Rim. To je Terencije Skaper, čo­vek od pedeset dve godine, zakupac zemlje i Cezarov ve­teran, sa porodicom i kućnim stvarima. Lica su im brižna. Zbog zakupa koji duguju oterani su sa imanjca. Samo osemnaestogodišnja Lucilija s radošću iščekuje veliki hlad­ni grad: verenik joj je u njemu.

Približavajući se gradu, primećuju da se u njemu pri­premaju naročiti događaji. Kontrola na đermovima je po­oštrena, a tu i tamo zaustavljaju ih vojne patrole. Pronose se glasovi o velikom skorom ratu u Aziji. Stari vojnik pri- mećuje poznate mu bude za vrbovanje vojnika, još prazne zbog ranog jutra; povraća mu se raspoloženje. Cezar sprema nove vojne pohode. Terencije Skaper stiže baš na vreme. Trinaesti je mart godine 44.

Oko devet časova pre podne kola prolaze kroz Pom- pejev portik. Mnoštvo naroda čeka Cezara i senatore da stignu u hram na seđnicu, na kojoj senat treba da sasluša »važnu diktatorovu izjavu«. O ratu se raspravlja na sve strane, međutim, na Skarpovo iznenađenje, vojničke pa­trole pokušavaju da nateraju svet da se ne zadržava. Kad se pojave vojnici, svaka diskusija prestaje. Veteranu je stalo jedino da se probije kolima. Probivši se do pola, on ustane u kolima i glasno vikne iza sebe: »Ziveo Cezar!« Začuđeno konstatuje da njegov uzvik niko ne prihvata.

54

Pomalo razdražen smesti malu porodicu u jednoj jevti- noj gostionici u predgrađu i pođe da potraži svoga budu­ćeg zeta, sekretara Cezarova, Titusa Rarusa. Odbija da ga Lucilija prati. Ima prvo da »prečisti račune« sa mladićem.

Zaključuje da je prilično teško ući u Cezarovu palatu na Forumu. Kontrola, naročito što se tiče oružja, vrlo je oštra. Nešto se kuva.

Unutra saznaje da diktator ima preko dve stotine se­kretara. Ime Rarus niko ne zna.

I zaista, Rarus već tri godine nije više ugledao svoga šefa u krilu gde je biblioteka. On je Cezarov literarni se­kretar i sarađivao je na njegovom delu o gramatici. Delo leži nedirnuto, diktator nema više vremena za takve stvari. Rarus je van sebe od radosti kad mu u sobu upadne stari vojnik. Šta, Lucilija je tu u Rimu? Da, tu je, ali to nije razlog za radovanje. Porodica je izbačena na ulicu. Ugla­vnom krivicom Lucilijinom. Mirne duše mogla je biti malo predusretljivija prema vlasniku zemlje, fabrikantu kože Pompiliju. . . Utoliko više što se Rarus više uopšte ne pokazuje! Mladić se strasno brani. Nije dobio odsustvo. Učiniće sve da pomogne porodici. Uzeće akontaciju od administracije. Iskoristiće svoje veze za Terencijusa Ska- pera. Zašto da veteran ne postane kapetan, na kraju kra­jeva, tu je jedan veliki rat!

Bat i zveka mačeva u hodniku, vrata polete širom: na pragu stoji Cezar.

Mali sekretar stoji kao obamro pod ispitljivim pogle­dom velikog čoveka. Posle tri godine, Cezar prvi put po­novo u njegovoj radnoj sobi! Ne sluti da mu je to kob stupila na prag.

Cezar nije došao da radi na gramatici. Radi se o tom, on traži nekoga u kog bi mogao imati poverenja, dakle nekoga koga je u ovoj palati teško naći. U prolazu pored biblioteke, setio se svoga literarnog sekretara, mladića koji nema veze sa politikom. Te, možda nije potkupljen . . .

Dva telohranitelja pretražuju Skapera nema li oružja i izbacuju ga napolje. On ponosno odlazi: njegov budući zet kao da ipak nije poslednji u toj palati. Veliki Cezar mu dolazi, to je povoljan znak.

I Rarusa pretraže nema li oružja. A zatim mu diktator daje posao. Neka, najbolje okolišnim putem, otidne do

55

jednog bankara Spanca i raspita se otkuda u cityju miste­riozni otpor protiv Cezarova rata na Istoku.

Za to vreme, veteran čeka mladića pred palatom.Pošto ovaj ne izlazi — u stvari, on izlazi na jedan

stražnji izlaz — Skaper odlazi da obavesti porodicu o po­voljnom preokretu. Uzput prolazi pored jednog biroa za vrbovku. Samo se mladići javljaju u vojsku. Biće dobro imati protekcije i postati kapetan. Za vojnika je svakako već star.

Svrće još u nekoliko krčmi, i kad stigne u malu go­stionicu u predgrađu, malko je pri piću. Sav je kapetan Terencije Skaper, i njegov gnev pada na Lucilijina momka, koji se još uvek nije pojavio. Veliki gospodin sekretar nema, dakle, vremena da poseti svoju verenicu? A od Čega da živi porodica? Smesta joj je potrebno bar tri stotine sestercija. Lucilija će se morati pomiriti s tim da ode do fabrikanta kože i od njega pozajmi novac. Lucilija plače. Ne shvata zašto Rarus ne dolazi. Gosopdin Pompilijus neće oklevati da joj da tri stotine sestercija, ali on to neće učiniti uzalud. Otac joj se vrlo ljuti. Nema više sumnje da mladić više ne »trza«. Treba mu potprašiti. Ne treba mu pokazati da zavise od njega. Neka vidi da ima i dru­gih koji umeju da cene Luciliju. Lucilija plačući odlazi, neprestano se osvrćući da spazi Rarusa.

Rarus se u tom trenutku ponovo vratio u palatu. Od bankara Spanca dobio je jedan dosije i predao ga Cezaru. Sad pokušava da dobije akontaciju od administracije. Do­življava težak udarac. Gde je bio? Šta mu je naložio dik­tator? On odbija da odgovori i saznaje da je otpušten.

Lucilija ima više uspeha. U kancelariji kožare rekli su joj prvo, doduše, da je gospodin Pompilijus uhapšen. Uzbuđeni robovi još prepričavaju neverovatni događaj, ra­zumljiv samo kad se zna da se principal u poslednje vreme često izražavao kao ljuti neprijatelj diktatorov, a uto go­spodin Pompilijus sa osmehom dolazi. »Razume se« da njega i drugu gospodu iz city ja nisu mogli zadržati u za­tvoru. Srećom, ima još neko uticaja u policiji. Gospodin Cezar nije ovih dana više tako sasvim moćan . . .

Lucilija se još nije vratila kad Rarus naposletku stiže u gostionicu. Veteran je neraspoložen, i porodica nikako jasno da kaže gde je Lucilija. Ni Rarus nije doneo tri sto-

56

tine sestercija. Ne sme da prizna da je otpušten, nego pokunjeno kaže kako nije stigao da ode u administraciju. Tada stigne Lucilija, sva uplakana, i baci mu se u zagrljaj. Ali Terencije Skaper ne vidi razloga da se čuva neki naro­čiti takt. Bestidno pita Luciliju je li uspela da dobije ono što je išla da moli. Ne gledajući Rarusu u oči, ona daje ocu tri stotine sestercija. Rarusu je lako pogoditi otkud novac: Lucilija je bila kod fabrikanta koža.

Mladić besno istrgne novac iz starčevih ruku. On će ga sutra vratiti gospodinu Pompilijusu. Najkasnije u osam sati ujutro doneće on Luciliji u gostionicu dosta novaca. A zatim će s njenim ocem otići komandantu straže u pa­lati i razgovaraće o njegovom postavljenju za kapetana.

Veteran ljuteći se pristaje. Na kraju krajeva, poverlji- vom čoveku vladara sveta neće, valjda, biti teško da po­mogne porodici jednog starog zaslužnog veterana . . .

No sleđećeg jutra Skarpova porodica uzalud čeka Ra­rusa.

Njega su pozvali Cezaru čim je svanulo. Diktator je zajedno s njim iščeprkao u biblioteci jedan stari govor, održan pre mnogo godina, u kom je on izlagao svoj de­mokratski program. Zatim je sekretar otišao u predgrađe da kod raznih plebejaca političara sondira što bi oni rekli kad bi se ponovo uvela demokratija. Diktator je između ostalog naredio da se promeni straža u palati i da se uhapsi njen šef, koji je dan pre toga saslušavao Rarusa.

Terencije Skaper počinje da gleda crno. Ne veruje više u verenika svoje kćeri. Ona je proplakala celu noć, i kad joj je u jednom trenutku dotužilo, viknula je njemu i majci u lice šta je fabrikant od nje tražio. Mati je stala na njenu stranu. Veteran odluči da se u jednom birou za vrbovanje prijavi kao vojnik. Posle dugog oklevanja, priznaje poro­dici kako smatra da je za prijem u vojsku star. Porodica mu spremno pomaže da se podmlađi. Lucilija mu da kre­du za šminkan je, a mali sin mu popravlja korak.

Ali kad, udešen tako naočito, stigne pred vrbovinu, nađe je zatvorenu. Mladići pred njom uzbuđeno komen- tarišu glasove da je rat na Istoku propao. Smrvljen, ve­teran iz deset Cezarovih ratova vraća se u krilo svoje po­rodice i zatiče pismo Rarusovo Luciliji kako predstoje ve­liki događaji. U toku je pripremanje zakona po kome će

57

Cezarovi veterani dobiti imanje u zakup i pomoć od države. Porodica je van sebe od radosti.

Pismo Rarusovo, napisano ujutro, zastarelo je u tre­nutku kad ga Terencije Skaper čita. Sekretarova ispitiva­nja pokazala su da nekadašnji političari plebejci, koje je Cezar godinama progonio, nemaju više poverenja u nje­gove političke poteze.

Rarus, koji uostalom vidi da ga progone, uzalud traži svoga gospodara po palati i nalazi ga tek kasno popodne u cirkusu na psećim trkama. Na putu do palate saopštava Cezaru poraznu činjenicu. Pošto su dugo ćutali, on, na­jednom jasno sagledajući užasnu opasnost u kojoj se dik­tator nalazi, čini jedan očajnički predlog: neka Cezar još noćas krišom napusti grad i pokuša da pobegne u Brun- dizijum, a odande neka se brodom dohvati Aleksandrije i svoje vojske. Obećava da će mu spremiti jedna volov­ska kola. — Diktator, zamišljeno zavaljen u sedište no­siljke, ne odgovara mu.

No Rarus je odlučio da udesi ovo bekstvo. Suton se spušta na ogromni, nemirni, od glasova uzavreli Rim kad on kod južnog portikusa pregovara sa stražom na kapiji. Posle pnooći, jedna će volujska kola proći kroz kapiju bez propusnice. Zapovedniku straže daje sav novac koji ima. Tačno tri stotine sestercija.

Oko devet časova eto ga u gostionici kod Skaperovih. Zagrli Luciliju. Moli porodicu da ga ostavi nasamo sa Te- rencijem Skaperom. Zatim prilazi veteranu i pita ga: — Šta bi ti učinio za Cezara?

— Ima li koje imanje u zakup? — pita Skaper.— To briši — kaže Rarus.— I kapetansko mesto da brišem isto tako? — pita

Skaper.— Briši i kapetansko mesto — kaže Rarus.— Ali ti si mu još sekretar?— Jesam.— I viđaš ga?— Viđam.— I ne možeš da ga nagovoriš da učini nešto za mene?— Ni za koga on više ništa ne može učiniti. Sve se

slomilo. Njega će sutra ubiti kao psa. Dakle: šta ćeš uči­niti za njega? — pita sekretar.

58

Stari veteran razrogačio se ne verujući. Veliki Cezar gotov? Tako gotov da mu je potrebna pomoć od njega, Terencija Skapera?

— Kako da mu pomognem? — pita promuklo.— Obećao sam mu tvoja kola kaže sekretar mimo.

— Posle ponoći treba da ga čekaš kod južnog portikusa.— Neće me propustiti sa kolima.— Propustiće. Platio sam im za to tri stotine se­

stercija.— Tri stotine sestercija? Naših?— Da.Starac ga neko vreme netremice gleda, skoro ljutito.

Zatim mu se u pogledu javlja durnovita kolebljivost stvo­renja koje su pola njegova života kinjili u vojsci, i on se gunđajući okreće.

Gunđa: — Možda je to isto tako dobar posao kao i svaki drugi. Kad bude napolju, moći će se revanširati.

Ponovo je u svom svakodnevnom životnom raspolo­ženju: ponovo se nada.

Teže je Rarusu da svrši s Lucilijom. Otkako se po­novo videla s njim u Rimu, nikako nije bio s njom na­samo. Ni on ni otac nisu joj govorili šta ga to ovih dana toliko zadržava. Sad saznaje. Njen momak je zajedno sa Cezarom. On je jedini poverljiv čovek vladara sveta.

Ali zar ne bi mogao da izađe s njom na četvrt časa u kakvu krčmu u kazandžijski sokak? Zar ne može Cezar četvrt časa da se snađe sam?

Rarus je povede u kazandžijski sokak. Ali ne stižu u krčmu. Rarus odjednom primeti da ga opet progone. Dva mračna tipa nadnose se nad nj, kud bilo da krene, od ju­tros. Tako se ljubavnici rastaju pred gostionicom. Lucilija se vraća materi i priča joj radosno kako je njen momak blizu Cezaru.

Za to vreme mladić uzalud pokušava da se otrese go- nilaca.

Oko ponoći saznaće šta to znači naći se u blizini silnika.

Oko jedanaest časova Rarus je ponovo u palati na Forumu. U palati se nalazi crnački puk. Vojnici su veći­nom pijani.

59

U svojoj sobici iza biblioteke grozničavo pregleda do­sije koji mu je bankar Španac dan uoči toga dao za Ce­zara. Cezar ga nije čitao. U tom dosijeu nalaze se imena zaverenika. Nalazi ih sva. Brut, Kasije, sva jeunesse doree Rima, među njima mnogi koje Cezar smatra za prijatelje. On bezuslovno mora pročitati dosije, odmah, još noćas. Nagovoriće ga da ode u Skaperova kola.

Uzima dosije i polazi. Hodnici leže u polutami, iz dru­gog krila dopire pijana pesma.

Na ulazu u atrij stoje na straži dva golema crnca. Neće da ga propuste. Ne razumeju šta im govori.

Pokušava s druge strane, palata je golema. I tu su na straži crnci i nema prolaza. Pokušava preko hodnika i unutrašnjih bašta u koje se ulazi kroz prozor, ali sve je zatvoreno.

Vraćajući se iznureno u sobu, učini mu se da daleko udno hodnika razaznaje nečija leđa. Jedan njegov gonilac.

Preplašen, jume u svoju sobu, blokira vrata. Ne pali svetlost, nego kroz prozor gleda u dvorište. Tu pred nje­govim prozorom sedi drugi gonilac. Obliva ga hladan znoj.

Dugo sedi u mračnoj sobi, osluškujući. U jedan mah neko zakuca na vrata. Rarus ne otvara. Tako ne stigne da vidi čoveka koji, počekavši malo, ponovo odlazi: Cezara.

Od ponoći, Terencije Skaper drži kola pred južnim portikom. Veteran je ženi i deci rekao samo toliko da je dobio nešto da preveze i da će ga taj put — na nekoliko dana odvesti iz Rima. Lucilija i njena mati neka odu Ra­rusu, koji će se za njih postarati.

No te noći niko ne dolazi na južni portikus da potraži kola.

Rano ujutru, 15. marta saopštavaju diktatoru da je njegov sekretar u toku noći ubijen u palati. Lista sa ime­nima zaverenika nestala je. One koji nose ta imena naći će Cezar toga jutra u senatu i pašće pod udarcima nji­hovih noževa.

Jedna volujska kola, pod rukom jednog starog vojnika i propalog zakupnika zemlje, otkotrljaće se u jednu gostio­nicu u predgrađu, gde će čekati jedna mala porodica ko­joj veliki Cezar duguje tri stotine sestercija . . .

60

ĆILIMARI IZ KUJAN-BULAKA SLAVE LENJINA

1

Često je slavljen i dovoljnodrug Lenjin. Ima poprsja i spomenika.Gradovi se nazivaju po njemu i deca.Govori se drže na mnogim jezicima, mitinga ima i demonstracija od Šangaja do Čikaga, Lenjinu u čast.No ovako su ga slavili ćilimari iz Kujan-Bulaka, malenog mesta u južnom Turkestanu.

Dvadeset ćilimara ustaje onde s večeri,od groznice se tresući, iza sriomašnog razboja.Groznica hara: stanica železničkapuna je zuke komaraca, gustog oblaka,koji se diže s močvare pozadi starog kamiljeg groblja.Ali železnica štosvake druge nedelje donosi vodu i dim, donesejednoga dana još i vestda nailazi dan proslave druga Lenjina,te zaključiše ljudi iz Kujan-Bulaka,ćilimari, siromašan svet,da se drugu Lenjinu i u njihovom mestupostavi jedno poprsje od gipsa.

No kad su novac skupljali za bistu, stoje svi onitresući se od groznice i prilažusvoje trudno zarađene kopejke rukama hitrim.A crvenoarmejac Stjepa Gamaljov, on što pažljivo broji i sve tačno vidi,

61

vidi spremnost da se proslavi Lenjin i raduje se, ali vidi i nepouzdane ruke.I on najednom predloži da se novcem za bistu kupi petroleum i prospe po močvari pozadi kamiljeg groblja, s koje dolaze komarči Sto donose groznicu.I tako, eto, da se suzbije groznica u Kujan-Bulaku, i to u čast umrlog, ali nikad nezaboravljenog druga Lenjina.Odluče to. Na dan proslave izneše oni svoje olupane kofe, napunjene crnim petrolejem, jedan za drugim, i posuše močvaru njime.Tako su koristili sebi slaveći Lenjina i proslaviše ga koristeći sebi, i tako ga behu dakle razumeli.

2

Čuli smo kako su ljudi iz Kujan-Bulakaproslavili Lenjina. A kad je onda uvečekupljen petrolej i posuta njime močvara,diže se jedan čovek na sastanku i zatražida se na stanici postavi spomen pločana kojoj će pisati šta se desilo, objašnjavajućitačno i kako je izmenjen plan i kako je Lenjinova bistazamenjena buretom petrolej a koji groznicu uništava.A sve to u čast Lenjinovu.I oni učiniŠe još i to i postaviše ploču.

VOJNIK IZ LA SIOTA

Posle prvog svetskog rata, u malom pristanišnom gradu La Siota u južnoj francuskoj, na vašaru održanom povodom svečanosti porinuća jednog broda, videli smo na jednom trgu statuu vojnika francuske armije, oko koga se zgrtao svet. Prišli smo joj i spazili da je to živ čovek koji na vrelom suncu nepomično stoji na kamenom podnožju, u zemljanomrkom šinjelu, sa šlemom na glavi, sa bajone- tom u ruci. Lice i ruke bili su mu premazani bronzanom bojom. Nije mu se pokretao ni jedan mišić, čak ni okom nije treptao.

Njemu pod nogama, naslonjen na postolje, stajao je komad kartona na kom je pisalo sledeće:

Č o v e k s t a t u a (Homme Statue)

Ja, Šari Luj Franšar, vojnik. . . og puka, stekao sam usled jedne kontuzije pred Verdenom, neobičnu osobinu da budem potpuno nepokretan i da se koliko hoću držim kao statua. Ovu moju veštinu ispitali su mnogobrojni pro­fesori i našli da je to jedna neobjašnjiva bolest. Udelite, molim vas, koju sitnicu jednom ocu porodice bez za­poslenja.

Bacili smo komad novca u tanjir što je stajao pored one ploče i produžili mašući glavom s neodobravanjem.

To je on, dakle, mislili smo, naoružan do zuba, neuni­štivi vojnik tolikih hiljada godina, on pomoću koga je stva­rana istorija, on koji je omogućio sve one podvige Alek­sandrove, Cezarove, Napoleonove, o kojima smo čitali u udžbenicima. To je on. Ni okom da trepne. To je strelac Kirov, upravljač bojnih kola Kambizovih, koga pustinjski pesak nikako nije uspeo da pokopa, legionar Cezarov,

63

kopljanik Džingiskanov, švajcarac Luja XIV i Napoleona I grenadir. On ima sposobnost, ipak ne baš tako neobičnu, da, dok se sva moguća uništavajuća oruđa isprobavaju na njemu, ničim ne pokaže kako mu je. Nalik na kamen, bez osećanja (veli on), trpi on i istrajava kad ga šalju u smrt. Izbušen kopljima svih mogućih vremena, kamenim, bronzanim, gvozdenim, gažen bornim kolima, kolima Ar- takserksovim i kolima generala Ludendorfa, kidan, razmr- skavan, drobljen nogama slonova Hanibalovih i kopitima konjičkih eskadrona Atilinih, raznošen gvozdenom đuladi sve savršenijeg streljačkog oružja mnogih stoleća, ali i ka­menom đuladi iz katapulta, isparan puščanom tanadi krupnom koliko golubije jaje i sitnom kao pčele, stoji on, neuništiv, vazda iznova, komanduje na mnogim jezicima, ali nikad ne znajući zašto i zbog čega. Zemlje koje je osvo­jio nisu pripale njemu, kao što ni zidar ne stanuje u kući koju je zidao. Pa nije zar bila njegova ni zemlja koju je branio. Čak mu ni oružje ni uniforma nisu bili njegovi. Ali on stoji, a iznad njega smrtonosna kiša iz aviona i za­paljena smola sa gradskih mira, a pod njim mina i kur- jačka jama, a oko njega kuga i otrovni gas, mamac od mesa za koplje i strelu, meta, muljevita masa tenkovska, gasna grejalica, a pred njim neprijatelj a iza njega general!

Bezbrojne ruke što su mu tkale pršnjak, iskivale oklop, krojile čizme! Neizbrojni džepovi koje je napunio! Bes­krajni uzvici na svim jezicima sveta koji su ga sokolili! Ni jedan bog koji ga nije blagoslovio! Njega, popanuta strašnim krastama strpljenja, ispijena neizlečivom bolešću neosetljivosti!

Kakva li je to kontuzija, mislili smo, koja mu dade tu bolest, tu strašnu, užasnu, tako više svega zaraznu bolest?

Pa zar se ona, pitali smo se, ipak ne bi mogla izlečiti?

PITANJA RADNIKA KOJI CITA

Ko je sagradio sedmovratu Tebu?U knjigama pišu imena kraljeva.Jesu li kraljevi dovlačili komade stena?A višekratno razarani Vavilon,ko ga je toliko puta sagradio? U kojim su kućamazlatosjajne Lime stanovali graditelji?Kud li su one večeri kad je kineski zid bio gotov otišli zidari? Veliki Rimpun je trijumfalnih lukova. Nad kim sutrijumfovali cezari? Da li su u mnogoopevanoj Vizantijiza stanovnike postojale samo palate? Čak i na

basnoslovnoj Atlantidi, u noći dok ju je gutalo more, derali su se i zvali davljenici svoje robove.Mladi je Aleksandar osvojio Indiju.On sam?Cezar je potukao Gale.Zar pored njega nije bio bar kuvar?Filip je Španski plakao kad mu je flota propala. Zar niko više?Fridrih Drugi pobedio je u sedmogodišnjem ratu. Ko je pobedio sem njega?Svaka strana po pobeda.Ko je spremao pobednu gozbu?Svakih deset godina po jedan velikan.Ko je podneo trošak?

Koliko podataka, toliko pitanja.

5 Kalendarske priCe 65

RANJENI SOKRAT

Posvećeno Georgu Kajzeru

Sokrat, sin babičin, koji je u svojim dijalozima onako lepo i lako i uz onako žestoke šale umeo pomoći prijate­ljima da rode skladne misli, snabdevajući ih tako njiho­vom rođenom decom umesto da im na vrat tovari kopi­lad, uživao je glas ne samo najpametnijeg među svim Grcima nego i najhrabrijeg. Taj glas o njegovoj hrabrosti čini nam se sasvim opravdan kad pročitamo kod Platona kako je mimo i raspoloženo ispio čašu kukutina otrova koju mu je viša vlast dala najzad za usluge što ih je uka­zao svojim sugrađanima. No neki njegovi privrženici smatrali su da treba govoriti i o njegovoj hrabrosti na vojnom polju. I, zaista, on je učestvovao u bici kod De- liona, i to kao lako naoružani pešak, pošto ni po svom ugledu, bio je cipelar, ni po prihodima, bio je filozof, nije bio uvršten u otmenije i skuplje rodove vojske. Međutim, kao što se može i misliti, ta njegova hrabrost bila je naro­čite vrste.

Ujutro uoči bitke, Sokrat se za krvavi posao pripre­mao što je bolje umeo, jedući luk, što je po mišljenju voj­nika izazivalo hrabrost. Njegova skepsa u mnogim obla­stima činila ga je lakovemim u mnogim drugim oblastima; bio je protivnik spekulacije a pristalica praktičkog isku­stva, pa tako nije verovao u bogove, ali je verovao u luk.

Na žalost, nije osećao da luk stvarno deluje, bar ne odmah, i tako je smrknuto prtio putem u jednom odelje- nju vojnika naoružanih mačem, koji su u koloni po jedan išli da zauzmu položaj na nekakvoj stmjici. Za njim i ispred njega spoticali su se atinski mladići iz predgrađa, koji mu skretoše pažnju na to kako su štitovi iz vojnih magacina premaleni za ljude debele kao on. I sam je to

66

mislio, samo što su oni ljudi koje ti smešno uzani štiotvi ni polovinom ne zaklanjaju u njegovim mislima bili krupni.

Izmenjivao je misli sa vojnikom ispred sebe i onim iza sebe o profitu što su ga krupni kovači oružja isterali iz sitnih štitova, dok ih ne prekide komanda »smesti se«.

Posedaše na stmjiku, a kapetan izgrdi Sokrata što je hteo da sedne na štit. Više no sama vakela uznemiri ga prigušeni glas koji ju je očitao. Kao da se mislilo da je neprijatelj u blizini.

Mlečna jutarnja izmaglica zaklanjala je sav vidik. No bat koraka i zveket oružja kazivahu da je ravnica zapo- sednuta.

Sokrat se veoma oneraspoloži kad se seti sinoćnjeg raz­govora sa jednim otmenim mladićem, na koga je naišao negde van službenog mesta i koji je bio oficir u konjici.

— Kapitalan plan! — rekao je mladi dasa. — Peša- dija stoji, raspoređena sasvim jednostavno, hrabro i sigurno, i dočekuje udarac neprijatelja. A konjica za to vreme napreduje kroz nizu i zalazi mu s leđa.

Ta niza biće da je prilično daleko nadesno, negde u magli. I tamo je, dakle, konjica sad napredovala.

Plan se Sokratu učinio dobar, ili bar ne rđav. Planovi se ionako uvek prave, naročito kad je neprijatelj jači. U stvarnosti se tada prosto-naprosto bori, to jest tuče. I ne napreduje se kako je predviđao plan, nego kako se od neprijatelja može.

Sad, u maglenom jutru, plan se Sokratu učini potpuno bedan. Pešadija dočekuje udarac neprijatelja? Uopšte uzevši, čovek jedva čeka da udarac izbegne, a sad bi ve- ština trebalo da bude u tome da se dočeka! Bilo je vrlo loše što je i sam vojskovođa konjanik.

Na pijaci uopšte nije bilo toliko luka koliko bi ga tre­balo običnom čoveku.

I kako li je tek neprirodno to što čovek, tako rano, umesto da leži u krevetu, sedi ovde nasred njive, na goloj zemlji, sa najmanje deset funti gvožđa o sebi i sa nožem za klanje u ruci! Tačno je da treba braniti grad kad ga na­padaju, pošto se inače čovek u njemu izlaže velikim ne­prilikama, ali zašto se grad napada? Zato što su brodo­vlasnici, vinogradari i trgovci robljem počeli u Maloj Aziji5* 67

da kvare poslove perzijskim brodovlasnicima, vinograda­rima i trgovcima robljem. Lep razlog!

Odjednom, svi obamreše.Sleva, iz magle, dopirala je potmula vika praćena zve­

ketom metala. Širila se prilično brzo. Neprijateljski napad je počeo.

Četa ustade. Iskolačivši oči, stadoše da zveraju po ma­gli. Postrance, na nekih deset koraka, jedan vojnik klonu na kolena i zaplićući jezikom stade da zaziva bogove. Pre­kasno, učini se Sokratu.

Odjednom, kao u znak odgovora, začu se strahovita dernjava zdesna. Poziv u pomoć kao da se pretvori u sa­mrtni krik. Sokrat spazi kako iz magle doleće nekakva mala gvozdena šipka. Koplje!

I zatim, nejasne u magli, pojaviše se napred masivne prilike: neprijatelji!

Pod nadmoćnim utiskom da je možda već suviše če­kao, Sokrat se tromo okrete i poče trčati. Oklop na gru­dima i teške gvozdene šipke na nogama smetali su mu ve­oma. Bili su mnogo opasniji od štitova, jer ih nije bilo mogućno baciti.

Filozof je zaduvano trčao preko stmjike. Sve je zavi­silo od toga da li će dovoljno izmaći. Hrabri mladići iza njega verovatno će za neko vreme zaustaviti nalet.

Odjednom ga preseče pakleni bol. Levi taban mu je goreo tako da je mislio da to uopšte ne može izdržati. Jeknu i spusti se na zemlju, ali se ponovo diže kriknuvši od bola. Unezvereno pogleda oko sebe i shvati sve. Bio je dospeo u trnje!

Behu to čitavi spletovi niskog džbunja sa vrlo oštrim tmjem. I u nozi mora da je bio trn. Oprezno, suznih očiju, potraži na zemlji mesto gde bi mogao prisesti. Skakujući na zdravoj nozi, načini nekoliko koraka u krug pre no što drugi put sede. Trn je trebalo izvaditi odmah.

Napregnuto oslušnu galamu bitke: čula se sa obe stra­ne u priličnoj širini no onamo napred bila je daleko naj­manje sto koraka. Ipak, kao da se približavala, polako, ali nepogrešno.

Sokrat nikako da skine sandalu. Tm je bio probio tanki kožni đon i zabio se duboko u meso. Kako se tako tanka obuća može davati vojnicima koji treba da brane

68

otadžbinu od neprijatelja! Svako pokretanje sandale beše praćeno oštrim bolom. Iznureno opusti jadnik svoja krupna pleća. Šta da radi?

Njegov zamućeni pogled pade na mač kraj njega. Je­dna misao blesnu mu u glavi, draža mu no i jedna u i jednoj prepirci. Zar se mač ne bi mogao upotrebiti kao nož? On ga dohvati.

U taj mah začu se potmuli bat koraka. Malo odelje- nje vojnika probijalo se kroz gustiš. Hvala bogovima, bili su njegovi! Zastadoše nekoliko sekundi kad su ga spazili. — To je cipelar — ču ih kako rekoše. Zatim otidoŠe.

No galama se sad začu levo od njih. I začuše se ko­mande na stranom jeziku. Perzijanci!

Sokrat pokuša da se opet digne na noge, to jest na desnu nogu. Osloni se na mač, koji je bio malko kratak. A zatim sleva, na maloj čistini, spazi gde se iz magle po­malja hrpa vojnika koji su se borili. Čuo je dahtanje i udaranje tupog gvožđa o gvožđe ili kožu.

Očajnički stade da na zdravoj nozi skakuće unazad. Presamiti se i poklecnu, te ponovo stade na ranjenu nogu, pa jeknu i sruči se na zemlju. Kad se hrpa vojnika, koja nije bila velika, bilo je nekih dvadeset ili trideset ljudi, približila na nekoliko koraka, filozof je sedeo na stražnjici između dva trnova džbuna i bespomoćno gledao kako ne­prijatelj prilazi.

Bilo mu je nemoguće da se pokrene. Sve je bilo bolje no ma još jedan jedini put osetiti taj bol u debelom mesu tabana. Nije znao šta će, te odjednom stade da se dere.

Tačno rečeno, bilo je ovako: sam sebe ču kako se dere. Ču sam sebe kako se iz svojih golemih grudi dere kao kakva truba za dozivanje: — Treća četa, ovamo! Udesite ih, momci!

I u isti mah spazi sam sebe kako je dograbio mač pa ga vitla oko sebe, jer je pred njim, ispavši iz džbunja, stajao jedan neprijateljski vojnik s kopljem. Koplje polete u stranu te povuče i kopljanika.

A Sokrat po drugi put ču sam sebe kako se dere i govori:

— Više ni stope nazad, momci! Sad su došli gde treba, pasji sinovi! Krapoluse, napred sa šestom! Nulose, desno! U komade ću raskidati svakog ko uzmakne!

69

Iznenadivši se, spazi pokraj sebe dvojicu svojih kako su se zaprepašćeno izbuljili u njega. — Derite se — reče on polako — derite se, tako vam svega na svetu! — Jed­nom se od straha opusti brada, no drugi se stvarno poče derati, bilo šta. A Perzijanac ispred njih s mukom se po­diže i pobeže u džbunje.

Sa čistine, povodeći se, nađe desetak iznurenih vojni­ka. Perzijanci su zbog dernjave bili uhvatili maglu. Bo­jali su se zasede.

— Šta je ovde? — upita jedan zemljak Sokrata, koji je još uvek sedeo na zemlji.

— Ništa — reče on. — Šta ste tu postajali unaokolo i izbuljili se u mene. Bolje se rastrčite i vičite komande, da tamo ne primete kako nas je malo.

— Bolje će biti da se vratimo — reče onaj oklevajući.— Ni koraka — usprotivi se Sokrat. — Zar ste vi

kukavice?I pošto vojniku nije dovoljno samo da se boji, nego

mu treba još i sreće, odjednom se iz prilične daljine, ali sasvim jasno, začu topot konja i pomamna vika, a ona beše na grčkom! Svak zna kako su strahovito poraženi Perzijanci toga dana. To je završilo rat.

Kad je na čelu konjice stigao do tmjaka, Alkibijad spazi gomilu pešaka kako na ramenima nose nekakvog debelog čoveka.

Zaustavivši konja, on prepoznade Sokrata, a vojnici ga obavestiše kako je ovaj svojom nepokolebivom upor­nošću zadržao već pokolebane borce na položaju.

U trijumfu ga odnesoše do komore. Tamo, mada je protestovao, bude smešten na kola i opkoljen od znoja umu- sanim vojnicima koji su uzbuđeno vikali, stiže u prestonicu.

Na ramenima ga unesoše u njegovu kućicu.Ksantipa, njegova žena, skuva mu čorbu od pasulja.

Klečeći pred ognjištem i duvajući u vatru tako da su joj se obrazi napinjali, ona s vremena na vrme pogledaše na nj. On je još sedeo na stolici na koju ga behu spustili nje­govi drugovi.

— Šta se to desilo s tobom? — upita ona podozrivo.— Sa mnom? — progunđa on — ništa.— Kakve su to priče o tvom junaštvu? — raspiti­

vaše se ona.70

— Preteruju — reče on, — ala lepo miriše.— Kako može mirisati kad se još ni vatra nije razgo-

rela? Opet si izigravao budalu, je li? — reče ona ljutito.— Sutra će mi se opet smejati kad pođem po hleb.

— Budalu izigravao nisam. Borio sam se.— Jesi li bio pijan?— Nisam. Zaustavio sam ih kad su se povlačili.— Ti ni sam sebe ne možeš zaustaviti — reče ona

ustajući, pošto je vatra gorela. — Dodaj mi so sa stola.— Ni sam ne znam — reče on polako i zamišljeno

— ni sam ne znam ne bi li najbolje bilo da ništa ne jedem. Pokvario sam nešto stomak.

— Pa kažem ti ja, pijan si. De probaj da ustaneš i pođeš kroz sobu, pa ćemo videti.

Njena nepravičnost ogorči ga. No nikako nije hteo da ustane i pokaže joj kako ne može da stane na nogu. Bila je neugodno pametna kad je trebalo saznati o njemu što nepovoljno. A nepovoljno je bilo ako se otkrije dublji raz­log njegove istrajnosti u borbi.

Nastavila je da se bakće oko kotlića na ognjištu, a pri tom mu je saopštavala šta misli.

— Uverena sam da su ti tvoji otmeni prijatelji ponovo izradili da zabušavaš negde daleko u pozadini, pored kuj- ne. Protekcija.

On je kroz okno prozora paćenički gledao na ulicu, po kojoj su mnogi prolazili sa belim fenjerima, pošto je proslavljena pobeda.

Njegovi otmeni prijatelji nisu pokušali da učine ništa slično, a on na to ne bi ni pristao, bar ne samo tako.

— Ili im je, valjda, bilo po volji da i cipelar bude po­red njih? Ni malim prstom neće oni mrdnuti za tebe. On je cipelar, kažu oni, pa neka i ostane cipelar. Kako inače da mu dolazimo u njegovu smrdljivu rupu, da po ceo dan toročemo s njim i da ceo svet govori: vidi, molim te, ci­pelar ili ne, a ova gospoda ipak mu dolaze i razgovaraju s njim o filozofiji. Đubrad.

— Kaže se filerfobija — reče on mimo.— Ne popravljaj me vazdan. Znam ja da ništa ne

znam. Da znam, niko se ne bi našao da ti koji put do­nese karlicu vode da opereš noge.

71

On pretmu i ponada se da ona nije primetila. Danas se nikako nije smelo desiti da pere noge. Hvala budi bo­govima, ona već nastavi govor.

— Onda, nisi se opio, a nisu ti dali ni da zabušavaš. Biće, dakle, da si bio pravi kasapin. Ruke si okrvavio, je li? A ja, kad samo na pauka stanem, ti drekneš. Ta ne verujem ja da si se držao kao čovek, ali kad te svi tako tapšu po plećima, mora da si udesio kakvu podvalu, nešto da niko ne vidi. Ali, doznaću ja već to, ne boj se.

Čorba je sad bila gotova. Mirisala je zavodljivo. Žena skide kotlić na sto, hvatajući drške suknjom, i stade da grabi kašikom.

Razmišljao je da li da mu se vrati apetit. No misao da bi u tom slučaju morao prići stolu zadrža ga na vreme.

Nije mu bilo prijatno. Osećao je jasno da stvar još nije svršena. U najskorije vreme sigurno će biti svakojakih neprijatnosti. Ne može to biti da čovek reši bitku pro­tiv Perzijanaca i nikom ništa. Sad, u prvom pobedničkom raspoloženju, svet još, razume se, ne misli na njega, koji je za to zaslužan. Svi su do guše zauzeti udarajući na ve­liko zvono svoje sopstvene podvige. No sutra ili prekosutra svak će videti da sva slava pripada njihovom drugu, i onda će doći da izvuku njega. Mnogi mnogog može da udesi ako cipelara proglase za pravog junaka. Na Alkibijada su bili ionako kivni. Ala bi voleli da mu viknu: ti si pobe­dio, ali bitku je dobio cipelar.

A bol od trna bio je gori no ikad. Ako uskoro ne skine sandalu, moglo bi doći do trovanja krvi.

— Ne mljackaj tako — reče on odsutno.Njegovoj ženi zastade kašika u ustima.— Šta radim?— Ništa — sa strahom pohita da je umiri. — Nešto

sam se zamislio.Ona van sebe ustade, tresnu kotlić na ognjište i izlete.On duboko odahnu od olakšanja. Brzo se nekako diže

sa stolice, pa, plašljivo se obazirući, odskakuta na jednoj nozi do ležišta udno sobe. Kad se vratila da uzme maramu za izlazak, bi joj sumnjivo videći ga kako nepomično leži na svome kožom prevučenom visećem krevetu. Za trenu­tak pomisli kako da mu nešto ipak nije dobro. Čak se udlučivala i da ga upita, jer mu je bila veoma odana. Ali

72

se predomisli, pa dureći se izađe iz sobe da s komšinicom otide na svečanost.

Sokrat je spavao slabo i nemirno, i probudi se zabri­nut. Sandalu je bio skinuo, ali tm nije uspeo da dohvati. Noga mu je bila jako otekla.

2ena mu od jutros nije bila tako besna.Sinoć je slušala kako čitav grad govori o njenom

mužu. Stvarno se moralo desiti nešto što je svetu tako imponovalo. Istina, da je on zaustavio čitav bojni red Per- zijanaca, to njoj nije išlo u glavu. Nije on, mislila je. Da čitavu skupštinu zadrži pitanjima, da, to on može. Ali ne može bojni red. Pa šta se to onda desilo?

Bila je tako zbunjena da mu je kozje mleko donela u krevet.

On se nije spremao da ustane.— Zar nećeš da izađeš? — upita ona.— Ne da mi se — progunđa on.Ne odgovara se tako ženi kad ljubazno pita, ali ona

pomisli kako on možebiti samo želi da se ne izlaže pogle­dima sveta, te primi odgovor.

Već rano prepodne stiže poseta.Beše to nekolicina mladića, sinovi imućnih roditelja,

njegovo obično društvo. Odnosili su se prema njemu vaz­da kao prema učitelju, a neki su čak i zapisivali kad bi im što govorio kao da je to nešto naročito.

Danas mu odmah ispričaše kako je čitava Atina puna njegove slave. Ovo je istorijski datum za filozofiju (imala je, dakle, pravo, kaže se filerzofija, a ne drukčije). Sokrat je dokazao da veliki mislilac može biti velik i kad treba delati.

Sokrat ih je slušao bez uobičajene podrugljivosti. Dok su govorili, njemu bi kao da čuje, izdaleka još, kao što se može čuti daleka oluja, užasan smeh, smeh čitavog jed­nog grada, čitave zemlje, daleko, ali približavajući se, ne­zadrživo nailazeći, zarazno hvatajući sve i svakog, prolaz­nike na ulicama, trgovce i političare na trgu, zanatlije po njihovim malim radnjama.

— Sve je to besmislica što vi tu pričate — reče on naglo se odlučivši. — Ništa ja nisam uradio.

Oni se nasmešiše i pogledaše ga. Zatim jedan reče:73

— Baš isto što smo rekli i sami. Znali smo mi da ćeš ti to tako shvatiti. Kakva je to sad vika najednom, upitali smo Euzopulosa pred gimnazijama. Deset godina izvodi Sokrat najveća dela u oblasti duha, a niko ni da ga pogleda. Sad je dobio jednu bitku, a čitava Atina go­vori o njemu. Žar ne vidite, rekli smo, kakva je to sramota?

Sokrat jeknu.— Ali ja je uopšte nisam dobio. Branio sam se, jer

su me napali. Mene ta bitka nije zanimala. Ja nisam ni trgovac oružjem, niti imam vinograda u okolini. Ja nisam znao za šta bi trebalo da se borim. Bio sam u društvu sve samih razumnih ljudi iz predgrađa i radio sam isto što su radili i svi oni, jedino nekoliko trenutaka pre njih.

Oni behu kao satrveni.— Eto — povikaše — to smo i mi rekli. On se samo

branio. To je njegov način da dobij a bitke. Dopusti da se što pre vratimo u gimnaziju. Prekinuli smo razgovor o toj temi samo da bi smo te pozdravili.

I otidoše, strasno zadubljeni u razgovor.Sokrat je ležao ćuteći, podbočen o laktove, i gledao

je u počađalu tavanicu. Pravo su imale njegove crne slutnje.

2ena ga je posmatrala iz jednog ugla sobe. Mehanički je krpila neku staru suknju.

Odjednom, ona tiho reče: — Dakle, šta se krije iza svega toga?

On pretmu. Pogleda je neizvesno.Ona je bila stvorenje izmučeno od posla, sa grudima

kao daska i žalosnim očima. Znao je da se u nju može pouzdati. Ona bi mu držala stranu i kad bi njegovi uče­nici već počeli govoriti: Sokrat? Je li to onaj pokvareni cipelar koji kaže da nema bogova? Nije bila srećne ruke kad ga je uzela, ali nije se žalila sem njemu samom. A nije prošlo još ni jedno veče da ga na ispustu na zidu nije čekao hleb i komad slanine, kad bi se gladan vra­ćao od svojih imućnih učenika.

Upita se da li da joj sve rekne. Ali tad pomisli kako će u najskorije vreme morati da govori pred njom gomilu lažnih i licememih stvari, kad ljudi stanu dolaziti kao

74

maločas i pričati o njegovim podvizima, a to neće moći ako ona bude znala istinu, jer on ju je poštovao.

Tako se mahnu toga i reče samo: — Hladna jučerašnja čorba zasmrdela je čitavu sobu.

Ona baci na nj samo jedan podozriv pogled.Razume se, oni nisu stajali tako da bi mogli baciti

jelo. On je samo tražio nešto da joj skrene misli. U njoj je raslo uverenje da kod njega nešto ima. Zašto nije ustao? On je uvek ustajao kasno, ali to samo zato što je uvek kasno legao. Juče je legao vrlo rano. A danas je čitav grad na nogama, zbog svečanosti u čast pobede. Na ulici su zatvoreni svi dućani. Jedan deo konjice vratio se jutros u pet sati posle gonjenja neprijatelja, čulo se kako udaraju kopita. Gomile sveta, to je njegova strast. Tih dana hodao je po gradu od ujutru do uveče i zapodevao razgovore. Zašto onda nije ustao?

Na vrata pade senka, i u sobu uđoše četiri magistratska činovnika. Zastadoše nasred sobe, i jedan od njih poslov­nim ali izvanredno ljubaznim glasom reče kako im je na­ređeno da Sokrata odvedu u areopag. Sam vojvoda Alki- bijad predložio je da mu se za njegove vojničke podvige oda počast.

Žagor sa ulice kazivao je da se susedi okupljaju pred kućom.

Sokrat oseti kako ga obliva znoj. Znao je da sad mora ustati i, ako već bude odbio da pođe, reći nešto ljubazno i ispratiti ljude do vrata. A znao je da bi mogao načiniti najviše dva koraka. Tad bi oni pogledali njegovu nogu i viđeli u čemu je stvar. I veliki smeh bi počeo, tu i sad.

Zbog toga, umesto da ustane, on se spusti na tvrdu presvlaku i reče osorno:

— Nisu mi potrebne nikakve počasti. Recite aeropagu da sam sa nekim prijateljima ugovorio za jedanaest sati sastanak da raspravimo jedno filozofsko pitanje koje nas interesuje, i da žalim, ali doći ne mogu. Nisam nimalo zgodan za javne priredbe, i suviše sam umoran.

Ovo poslednje dodade jer mu je bilo krivo što je ume- Šao filozofiju, a ono prvo reče jer se nadao da će ih se najpre osloboditi grubošću.

Magistratlije su se snašle. Oni se okretoše na levo krug i otidoše, čepajući svet što je stajao napolju.

75

— Naučiće oni već tebe kako se lepo razgovara sa službenim licima — reče žena ljutito i ode u kuhinju.

Sokrat pričeka dok ona ne izađe, zatim brzo okrete svoje teško telo, sede na ivicu kreveta, ispod oka gledajući na vrata, pa sa beskrajnom opreznošću pokuša da stane na bolesnu nogu. Nije bilo nikakva izgleda.

Obliven znojem, leže nazad.Prođe pola sata. On uze knjigu i čitaše. Kad mu

je noga bila mirna, nije primećivao skoro ništa.Zatim mu naiđe prijatelj Antistenes.Ne skidajući svoj debeli gornji kaput, on stade kraj

nogu kreveta, grčevito se zakašlja i poče se češati po če- kinjavoj brati oko vrata, gledajući Sokrata.

— Ti još ležiš? Mislio sam da ću zateći samo Ksan- tipu. Ustao sam samo zato da vidim šta je s tobom. Bio sam jako prehlađen i zato juče nisam mogao ići.

— Sedi — reče Sokrat kratko.Antistenes donese stolicu iz ugla i sede pored prijate-

lja.— Večeras ponovo počinjem predavanja. Nema razlo­

ga da odlažem još.— Nema.— Dabome, pitao sam se da li će doći. Danas su ve­

like gozbe. Ali kad sam dolazio, sretnem mladog Festona, pa kad sam mu rekao da večeras predajem algebru, on je bio naprosto oduševljen. Rekao sam mu da može doći u šlemu. Protagora i drugi popucaće od besa kad se počne govoriti: kod Antistenesa su već uveče posle bitke nasta­vili da studiraju algebru.

Sokrat se polako ljuljuškao u visećoj postelji, odbija­jući se dlanom od malo kosog zida. Svojim buljavim očima ispitujući je posmatrao prijatelja.

— Jesi li sreo još koga?— Mnogo sveta.Sokrat neraspoloženo pogleda u tavanicu. Da li da

Antistenesu rekne istinu? Prilično se pouzdavao u njega. On nije uzimao novac za predavanja, te tako Antistenesu nije bio konkurencija. Možda bi stvarno trebalo da mu izloži teški slučaj.

Antistens radoznalo upravi u prijatelja svoje sjajne skakavičje oči i reče:

76

— Gorgias se svud skita i svakom priča kako si ti, ve- rovatno, pobegao pa u zabuni udario pogrešnim pravcem, to jest napred. Nekolicina boljih mladića hoće već da ga premlate zbog toga.

Sokrat ga pogleda neprijatno iznenađen.— Koješta — reče ljutito. Odjednom razumede kakvo

će oružje staviti protivnicima u ruku ako rekne istinu.Noćas, pred zoru, mislio je kako bi čitavu ovu stvar

mogao prikazati kao eksperimenat i reći kako je hteo da vidi kolika je lakovernost sveta. »Dvadeset godina pro- povedao sam po svim sokacima pacifizam, a dosta je bilo samo nešto da se zucne, pa da moji sopstveni učenici po­misle za mene da sam ljuta ubojica« itd., itd., Ali, u tom slučaju trebalo bi da bitka nije dobijena. Sad je očigledno loše vreme za pacifizam. Posle izgubljene bitke, čak i gor­nji slojevi su neko vreme pacifisti, a posle pobede, čak je i običan svet pristalica rata, bar privremeno, dok ne primete da pobeda i poraz za njih nisu tako velika raz­lika. Ne, pacifizmom se sad zakititi ne bi mogao.

Na ulici se začu topot kopita. Konjanici se zaustaviše pred kućom, i u sobu, svojim lakim korakom stupi Alki- bijad.

— Dobro jutro, Antistenese, kako filozofski poslovi? Oni su van sebe — viknu on blistajući. — Bes ih je spo- pao u areopagu zbog tvog odgovora, Sokrate. Da načinim šalu, ja sam predlog da ti sa da lovor-venac izmenio u predlog da ti se udari pedeset batina. Sad se, razume se, žderu zbog toga, jer to tačno odgovara njihovu raspolo­ženju. АИ ti ipak moraš sa mnom. Ići ćemo zajedno, pešice.

Sokrat uzdahnu. Stajao je vrlo dobro sa mladim Alki- bijadom. Često su zajedno pili. Bilo je ljubazno od nje­gove strane što ga je posetio. To sigurno nije bila samo želja da najedi areopag. Pa i ta poslednja želja časna je i treba je podržati.

Zato smotreno reče, pošto se ponovo počeo ljuljati u postelji: — Žurba je veter koji ruši skele. Sedi.

Alkibijad se nasmeja i privuče stolicu. Pre no što je seo, učtivo se pokloni Ksantipi, koja je stajala na kuhinj­skim vratima i o suknju brisala mokre ruke.

77

— Smešan ste svet, vi filozofi — reče on malko nestr­pljivo. — Možda je tebi sad žao što si nam pomogao da dobijemo bitku. Antistenes ti je po svoj prilici skrenuo pažnju da za to nije bilo dovoljno razloga.

— Mi smo razgovarali o algebri — reče Antistenes brzo i zakašlja se ponovo.

Alkibijad razvuče usta.— Nisam ni očekivao ništa drugo. Samo neka se ne

diže galama oko takvih stvari, zar nije? E, a po mome mišljenju, to je naprosto bila hrabrost. Ako baš hoćete, ništa naročito, ali šta ima naročito u pregršti lovorova lišća? Stisni zube i pretrpi, stari. To je gotovo očas, i ne boli. A onda idemo da popijemo po jednu.

Radoznalo je posmatrao krupnu, snažnu figuru, koja se u taj mah počela ljuljati prilično jako.

Sokrat je brzo razmišljao. Palo mu je na um nešto što bi mogao reći. Mogao bi reći kako je sinoć ili jutros uganuo nogu. Na primer, kad su ga vojnici skidali s ra­mena. U tom je čak bilo i poente. Taj slučaj je kazivao kako čovek lako može nastradati kad mu sugrađani odaju počast.

Ne prestajući da se ljulja, naže se napred, tako da je sedao uspravno, desnom šakom stade da trlja golu levu ruku, pa reče polako:

— Stvar je u tom. Moja noga . . .Kad to reče, njegov pogled, koji ne beše stalan, jer

sad je valjao izreći prvu stvarnu laž u čitavom ovom slučaju, dosad je samo ćutao, pade na Ksantipu.

Sokratu se preseče jezik. Više nikako nije imao volje da ispriča priču. Noga mu nije bila uganuta.

Viseći krevet se zaustavi.— Slušaj, Alkibijade — reče on energično i potpuno

novim glasom — u ovom slučaju ne može biti govora o hrabrosti. Čim je počela bitka, to jest čim sam spazio prvog Perzijanca, ja sam smesta pobegao, i to ne u pogreš­nom pravcu, nego natrag. Ali tu se nađe neki tmjak. Trn mi se zabo u nogu, te nisam mogao dalje. Zatim sam stao da udaram oko sebe kao pomaman, i umalo nisam dohva­tio neke naše. U očajanju stao sam da vičem nešto o dru­gim četama, kako bi Perzijanci pomislili da ih ima, a to je bila glupost, jer oni, zna se, ne znaju grčki. A opet,

78

i oni kao da su bili prilično nervozni. Po svoj prilici, nisu više mogli da istrpe moju viku, posle svega što su pretr- peli u nastupanju. Zastali su jedan trenutak, a u tom je već stigla naša konjica. To je sve.

Nekoliko sekundi u sobi beše vrlo tiho. Alkibijad ga je gledao netremice. Antistenes se zakašlja, zaklonivši usta rukom, ovaj put sasvim prirodno. S kuhinjskih vrata, gde je stajala Ksantipa, razleže se smeh. Zatim Antistenes suvo reče:

— I tako, razume se, nisi mogao ići u areopad i šepa­jući se peti uza stepenice da primiš lovor-venac. To razumem.

Alkibijad se zavali u stolicu, pa zažmure i posmatraše filozofa na postelji. Ni Sokrat ni Antistenes nisu ga gledali.

On se ponovo naže napred i uhvati se rukama za ko- leno. Preko njegova tankog dečačkog lica pređe trzaj, ali ono nije odavalo ni jednu njegovu misao ili osećanje.

— Zašto nisi rekao da imaš bilo kakvu drugu ranu? — upita on.

— Zato što mi je u nozi trn — reče Sokrat nabusito.— A, zato? — reče Alkibijad. — Razumem. — On

brzo ustade i priđe krevetu.— Šteta što nisam poneo svoj lovor-venac. Dao sam ga

sluzi da ga pričuva. Inače bih ga sad ostavio tebi. Veruj mi da mislim da si hrabar koliko treba. Ne znam nikog ko bi u takvim okolnostima ispričao što si ispričao ti.

Pa brzo izađe.Pošto je zatim oprala nogu i izvukla trn, Ksantipa reče

nezadovoljno:— To je moglo biti trovanje krvi.— U najmanju ruku — reče filozof.

MOJ BRAT JE BIO PILOT

Moj brat je bio pilot, jednom mu stiže pismo, on uze vojnički sanduk, na jug ga ispratismo.

Moj brat, on je osvajač, naš narod prostora nema, a zemlju nazvati svojom naša je želja golema.

Prostor koji je moj brat osvojio na Kvadarami je planini, dug metar i osamdeset je, a s metra u dubini.

STARICA BEZ DOSTOJANSTVA

Mojoj babi bile su sedamdeset dve godine kad mi je umro deda. On je imao malu litografiju u jednom gradiću u Badenu, i sa dva do tri pomoćnika radio je u njoj sve do smrti. Baba je vodila domazluk, bez služavke, držala u redu staru, rastočenu kuću i kuvala za muškarce i decu.

Bila je to sitna mršava žena živih veveričjih očiju, ali spora u govoru. Vrlo oskudnim sredstvima podigla je pe­toro dece — od sedmoro, koliko ih je rodila. Zbog toga se tokom godina bila smanjila.

Od dece, dve devojke su otišle u Ameriku, a dva sina izašla su iz kuće takođe. Samo najmlađi, slaba zdravlja, ostao je u gradiću. Postao je štamparski radnik i stekao suviše veliku porodicu.

I tako, kad mi je umro deda, ona je u kući ostala sama.Deca su se počela dopisivati o problemu šta s njom

da se radi. Jedan je bio u mogućnosti da je primi sebi, a štampar je hteo da se sa prodicom doseli njoj u kuću. No starica odbi te predloge a pristade da od svakog deteta koje je to bilo kadro prima neku malu novčanu pomoć. Litografija, davno zastarela, nije prilikom prodaje donela skoro ništa, a bilo je dugova.

Deca su joj pisala da ona sad, zaboga, ne može živeti sasvim sama, no kako ona na to nikako nije pristajala, oni popustiše, te su joj svakog meseca slali malo novaca. Pa na kraju krajeva, mislili su, u gradu je ostao štampar.

Štampar je stvarno uzeo na sebe da s vremena na vre­me obaveštava braću i sestre o majci. Njegova pisma mo­me ocu, kao i ono što je on saznao kad je jednom posetio babu i pošto je, dve godine docnije, bio na njenom po­grebu, pružaju mi sliku o onom što se za te dve godine dešavalo.6 Kalendarske priče 81

Štamparu kao da je od samog početka bilo krivo što je baba odbila da ga primi u prilično prostranu a sad pra­znu kuću. Sa četvoro dece, on je živeo u tri sobe. No sta­rica je uopšte održavala s njim vrlo labave veze. Svake nedelje popodne pozivala je decu na kafu, i to je, u stvari, bilo sve.

Odlazila je sinu jednom ili dvaput u tri meseca i po­magala snahi kad su kuvali slatko. Iz po neke njene reči, žena razumede da se ona u malom stanu štamparevom oseća stešnjena. Ovaj se nije mogao uzdržati da, pišući o tome, ne stavi znak usklika.

Kad mu je moj otac jednom pisao i pitao ga šta to stara gospođa sad radi, on prilično kratko odgovori da ona ide u bioskop.

Treba znati da to nije bila nimalo obična stvar, bar ne u očima njene dece. Pre trideset godina bioskop još nije bio ono što je danas. Bile su to bedne, neprovetra- vane sale, često smeštene u kakvoj kuglani, s drečećim plakatima na ulazu, na kojima se govorilo o ubistvima i tragedijama strasti. U stvari, u bioskop su išli samo ne- odrasli ili, pak, zbog mraka, ljubavni parovi. Jedna sama stara žena morala je onde sigurno upadati u oči.

A trebalo je povesti računa o još jednoj strani odla­ženja u bioskop. Ulaznice su, nema sumnje, bile jevtine, no kako je to zadovoljstvo stajalo negde ispod oblapomo- sti, to je ono bilo ravno »bacanju novca«. A bacati novac nije bilo pristojno.

Tome se pridruživalo još i to što moja baba ne samo da nije redovno odlazila sinu u samom mestu, nego nije ni posećivala niti sebi pozivala ni jednog drugog pozna­nika. Nikad nije odlazila u gradska društvanca koja se okupljaju oko kafe. Umesto toga, često je odlazila u ra­dionicu nekakvog krpe cipelara, u neku sirotinjsku pa čak i izvikanu uličicu, gde su se, naročito popodne, skupljale svakojake ne naročito ugledne ličnosti, konobarice bez me- sta i zanatlijske kalfe. Cipelar je bio sredovečan čovek, koji se prometao po ćelom svetu a postigao nije ništa. Govorilo se i da pije. U svakom slučaju, on nije bio dru­štvo za moju babu.

Štampar je u jednom pismu rekao kako je on na to ukazao majci, ali da ga je ona presekla vrlo hladno. »On

82

je svašta video«, bio je njen odgovor, i razgovor se na tom svršio. Nije bilo lako razgovarati s mojom babom o stvarima o kojima ona nije htela da govori.

Nekako pola godine posle dedine smrti napiše štampar pismo mome ocu kako majka sad svakog drugog dana ručava u gostionici.

Kakva vest!Baba, koja je čitavog svog života kuvala za njih de­

setak i vazda jela samo što je ostajalo, sad se hrani u gostionici! Šta ju je to snašlo?

Ne dugo zatim nađe mi se otac na jednom poslovnom putovanju nedaleko odande, pa ode da poseti majku.

Zateče je baš kad se spremala da izađe. Ona ponovo skide šešir, pa ga ponudi čašom crvenog vina i dvopekom. Bila je naoko raspoložena sasvim mirno i obično, ni suviše govorljiva ni ćutljiva. Raspitavala se za nas, istina ne preterano, i naročito joj je bilo stalo da čuje dobijaju li deca i trešanja. U tom je bila sasvim kao uvek. Soba je, razume se, bila čista kao kutija, a ona je izgledala zdrava.

Jedino što je donekle otkrivalo njen novi život bilo je to što nije htela da pođe s ocem na groblje, na mužev- ljev grob. — Možeš otići sam — reče uzgred — grob je treći s leva u jedanaestom redu. Ja moram još nekud da odem.

Štampar je docnije objasnio da je, po svoj prilici, morala otići svome cipelaru. Vrlo se žalio.

— Ja sedim sa porodicom tu u ovim rupama i radim još svega pet sati, i to loše plaćenih, pored toga opet me muči astma, a kuća u glavnoj ulici stoji prazna.

Otac je uzeo sobu u gostionici, ali je očekivao da će ga majka ipak pozvati da dođe njoj, bar pro forma, ali ona o tome ni reči. A čak i kad je kuća bila puna, njoj je uvek bilo krivo što ne odseda kod njih, nego troši novac za hotel.

No ona kao da je bila prekinula sa porodičnim ži­votom i udarila novim putem, sad, kad joj se život bližio kraju. Moj otac, koji je imao dosta smisla za humor, reče za nju da se »vrlo dobro drži« i posavetova stricu neka pusti staru gospođu da čini što hoće.

Ali, šta je ona to htela?83

Sledeća stvar koju smo doznali beše kako je najmila jedna naročita kola i odvezla se na njima do nekog iz­letišta, i to jednog običnog četvrtka. Ta naročita kola bila su velika kola sa visokim točkovima i sa toliko mesta da je u njih mogla posedati čitava porodica. Svega neko­liko puta, kad smo mu mi unuci dolazili u posetu, deda je unajmljivao ta paročita kola. Baba je uvek ostajala kod kuće. Nemarno bi mahnula rukom i odbijala da pođe s nama.

A posle kola došlo je na red putovanje u K., jedan veći grad, vozom oko dva sata daleko. Tamo su se odr­žavale konjičke trke, i baba je išla na trke.

Štampar je sad bio sasvim van sebe. Hteo je da pozove lekara. Moj otac je zabrinuto mahao glavom, ali je rekao neka se lekar ne poziva.

Baba u K. nije putovala sama. Povela je neku mladu devojku, jedno upola maloumno stvorenje, kako je pisao štampar, služavku iz gostionice u kojoj je starica ručavala svakog drugog dana.

Taj »bogalj« igrao je od sada izvesnu ulogu.Izgleda da se baba zaludila njome. Vodila ju je u

bioskop i kod cipelara, za koga se, uostalom, ispostavilo da je socijaldemokrat, a proneo se glas kako njih dve igraju karata u kuhinji uz čašu vina.

»Sad je kupila bogalju šešir s ružama«, pisao je štam­par očajnički. »A naša Ana nema haljine ni za pričešće!«

Stričeva pisma postala su potpuno histerična, govorila su samo o »nedostojnom ponašanju naše drage mame« i ništa više. Ostalo znam od oca.

Gostioničar mu je bio namignuo i šapnuo mu: — Go­spođa B. se sad zabavlja, kako se čuje.

Uistinu, ni tih poslednjih godina moja baba nikako nije živela bogato. Kad nije ručavala u gostionici, jela je samo nešto jaja, kafu i pre svega svoj omiljeni dvopek. Zato je uzimala neko jevtino crno vino, pa bi uz svaki obed popila po jednu malu čašu. Kuću je držala vrlo čisto, i ne samo spavaću sobu i kuhinju, koje je upotreb­ljavala. Ipak, bez znanja svoje dece, digla je na nju hi­poteku. Nikad se nije saznalo šta je učinila s tim novcem. Izgleda da ga je dala cipelaru. On se posle njene smrti

84

preselio u drugi jedan grad i kao da je onde otvorio veću radnju.

Kad se dobro pogleda, živela je dva života jedan za drugim. Jedan, prvi, kao ćerka, kao žena i kao majka, a drugi naprosto kao gospođa B., samica bez obaveza, i skromnih ali dovoljnih prihoda. Prvi život trajao je oko šezdeset godina, drugi ne više od dve.

Moj otac je doznao da je poslednje pola godine živela tako slobodnim Životom za kakav normalni ljudi i ne znaju. Tako je leti umela da ustaje u tri sata izjutra i da se šeta pustim ulicama gradića, koji je na taj način pri­padao potpuno njoj. A sveštenika koji je bio došao da je poseti, da pravi društvo usamljenoj staroj ženi, ona je, kao što su svi tvrdili, pozvala u bioskop!

Nije bila nimalo usamljena. Cipelaru je izgleda odla­zio sve sam neki veseo svet, i tamo se mnogo pričalo. Ona je držala kod njega uvek po jednu bocu svoga vina, pa bi popila po čašicu, dok su drugi pričali i ribali do­stojanstvene gradske autoritete. To vino čuvano je za nju, ali za društvo je neki put donosila jače piće.

Umrla je naglo jednog jesenjeg popodneva u svojoj spavaćoj sobi, ali ne u krevetu nego na drvenoj stolici pokraj prozora. Pozvala je »bogalja« da idu uveče u bioskop, i tako se devojka našla kraj nje kad je umrla. Bilo joj je sedamdeset četiri godine.

Video sam jednu njenu fotografiju na mrtvačkom odru, koja je snimljena za decu.

Vidi se sitno lice sa mnogo bora i usta tanka ali široka. Mnogo sitnog, ali ništa sitničavo. Do kraja je proživela duge godine robovanja i kratke godine slobode, i hleb života pokušala je do poslednje mrvice.

LEGENDA O POSTANKU KNJIGE TAOTEKING NA LAOCEOVOM PUTU U EMIGRACIJU

1

Učitelj kad star i loman stade, da se najzad smiri želju zače.Jer dobrota na sve strane ponovo opade, a zlo opet bivaše sve jače i sve jače.I na put se mače.

2

I pokupi što mu je najpreče: malo. A l’ se opet nađe ponešto.Lulu tako, što je pušio je svako veče knjigu što je vazda čitao.Bela hleba komad pristao.

3

Pogleda još jednom do i zaboravi, omiljeni, ušav u planinu.A vo mu se obradova svežoj travi, preživajuć dok je nosio starinu.Jer on nije mario brzinu.

4

No četvrtog dana kroz planinu zadrža ga jedan carinar.»Ima li što vredno na carinu!«»Ništa.« — »Bavio se naukom«,

reče tada dečak mu volar.Tako i ta objasni se stvar.

86

5

No carinar sa poleta neka upita: »A sazno nešto da li je?«Dečak reče: »Da kad teče, onda voda meka polagano silni kamen razbije.Čvrsto, shvataš, to je slabije.«

6

Zatim dečak krete vola, kad ne mora, da ne gubi dana u smiraj.I sve troje zađoše već iza nekog crnog bora, kad carinar — šta mu bi, ti bože znaj — viknu: »Hej ti! Pričekaj!

7

Starče, sa tom vodom, kakva je to stvar?« A starac će: »Ti se za to zanimaš?«Reče onaj: »Ono, jer sam samo carinar, ali ko je jači, zanima i mene ako hoćeš baš. Reci ako znaš!

8

Napiši mi! Govori u pero dečku tom!Ne ide se samo tako s tim.Naći će se kod nas pero s mastilom, i večere biće: eno, onde boravim.Ha, je 1’ dobro mnim?«

9

Okrete se starac i pogleda njega: bos. A kaput poderan i star.Bora mu do bore preko čela svega.Ah, nije to pred njim pobednik bojar.I progunđa: »I ti zar?«

87

10

Prestar beše starac možebiti da učtivu molbu odbije.Glasno reče jer »Odgovoriti treba ko te pita« A dečak će:

»Već biva hladnije.«»E, pa nek ti je.«

11

Skide mudrac s vola kosti stare, sedam dana piša s dečkom to.A carinar donosaše jelo (i u po je glasa krijumčare čitavo to vreme još psovo).Tad bi gotovo.

12

Jednog jutra dečak carinaru osamdeset jednu sentenciju da.Pa zahvaliv na malenom putničkome daru, mimo onog bora sve ih troje u goru nesta.E pa: ima li lepše šta?

13

No mudraca čije ime stoji na toj knjizi ne hvalimo samo!Od mudraca mudrost treba tek da se osvoji.S tog i carinaru hvalu da odapio: što je sad imamo.

PRICE O GOSPODINU KOJNERU

Gospodin K. i priroda

Kad su ga pitali kakav je njegov odnos prema pri­rodi, gospodin K. reče: »Voleo bih, kad izađem iz kuće, da neki put vidim i po koje drvo. Naročito kada, menjajući izgled u skladu sa dobom dana i godine, dobije onaj tako naročiti stepen realnosti. A vremenom počinje i da nam smeta u gradovima što vazda vidimo samo pred­mete za upotrebu, kuće i pruge, koji bi bez ljudi, prazni, bili nepotrebno besmisleni. Naše naročito društveno ure­đenje čini da i ljude možemo računati u takve predmete za upotrebu, a u tom slučaju, bar što se tiče mene, koji nisam stolar, drveće poseduje nešto umirujuće samostalno, nešto što nije tu samo zbog mene, i ja čak mislim da u njemu i za same stolare ima nečega što se ne može upotrebiti.«

(Gospodin K. rekao je i ovo: »Treba se štedljivo služiti prirodom. Baveći se u prirodi bez posla, čovek lako pada u neko bolesno stanje, hvata ga nešto kao groznica.«)

Organizacija

Gospodin K. jednom reče: »Čovek koji misli ne uzima ni svetlosti suviše, ni komad hleba suviše, ni jednu misao suviše.«

Oblik i materija

Gospodin K. posmatrao je jednu sliku na kojoj su predmeti bili dati u vrlo proizvoljnom obliku. On reče: »S nekim slikarima, kad posmatraju svet, zbiva se kao

89

i s mnogim filozofima. Nastojeći da dadu oblik, izgubi im se materija. Jednom sam bio zaposlen kod nekog baštovana. On mi dade u ruke baštenske makaze i reče mi da odrežem jedan lovor. Lovor je stajao u saksiji i davan je u zakup prilikom raznih svečanosti. Zato je trebalo da ima oblik kugle. Smesta sam počeo da režem zaperke, ali, ma koliko da sam se trudio da postignem oblik kugle, nikako nisam uspevao. Čas bi suviše odsekao s jedne, čas s druge strane. Naposletku, kad je ispala, kugla je bila vrlo mala. Baštovan razočarano reče: ,Lepo, to je kugla, ali gde je lovor?’«

Prijateljske usluge

Kao primer kako prijateljima treba učiniti usluge navo­dio je gospodin K. ovu priču. Dođu nekom starom Arabljaninu dva mladića i reknu mu: »Nama je umro otac. Ostavio nam je sedamnaest kamila i odredio u oporuci da najstariji dobije polovinu kamila, srednji tre­ćinu, a najmlađi devetinu. Sad mi nikako da se složimo kako da se podeli; odluči ti!« Arabljanin se zamisli pa reče: »Kako mi se čini, da biste dobro podelili, imate jednu kamilu manje. Ja imam svega jednu kamilu, ali eto vam je. Uzmite je pa podelite, a meni donesite što preostane.« Oni se zahvale za prijateljsku uslugu, uzeše kamilu pa podeliše osamnaest kamila, tako da je najsta­riji dobio polovinu, to jeset devet, srednji trećinu, to jest šest, a najmlađi devetinu, to jest dve kamile. No kad je svak uzeo svoje, iznenadiŠe se videvši da je jedna kamila ostala. Nju zahvaljujući se ponovo, odvedoše svome sta­rom prijatelju.

Gospodin K. je govorio da je to prava prijateljska usfluga zato što nije iziskivala nikakvu naročitu žrtvu.

Izvršavanje obaveza

Gospodin K., koji je bio za to da se u ljudskim odnosima stvori red, čitavog svog života bio je umešan u borbe. Jednog dana upadne opet u neku nezgodnu stvar

90

zbog koje je noću morao ići u gradu na više mesta za sastanke, a koja su bila daleko jedno od drugog. Kako je bio bolestan, zamoli jednog prijatelja da mu pozajmi ogrtač. Ovaj mu obeća, iako je zbog toga sam morao da otkaže neki manje važan sastanak. No predveče se položaj gospodina K. tako pogorša da mu više nije vredelo nikud odlaziti, nego je trebalo učiniti nešto sasvim drugo. Pa i pored toga, i mada u vremenskoj stisci, gosopdin K., trudeći se da i sam učini kako je dogovoreno, tačno dođe po ogrtač koji mu je postao nepotreban.

Bespomoćni dečak

Gospodin K. govorio je o lošem običaju da se ćutke gutaju nanesene nepravde, pa ispriča ovu priču: »Jedan prolaznik upita nekog uplakanog dečaka šta mu je. ^ku ­pio sam dva groša za bioskop*, reče dečak, ,a sad prođe tuda neki dečko i ote mi jedan iz ruke‘, i pokaza jednog dečka koji se tamo negde još video. ,Pa zar nisi vikao u pomoć?* upita prolaznik i pomilova ga s naklonošću. ,Nije‘, jecao je dečak. ,A zar ne možeš da vičeš glasnije?* upita prolaznik. ,Daj onda i taj.* Uze mu i drugi groš iz ruke, pa bez brige pođe dalje svojim putem.«

Pitanje ima li boga

Gospodina K. upita neko ima li boga. Gospodin K. reče: »Savetujem ti da razmisliš da li bi se tvoje pona­šanje promenilo prema tome kako bi glasio odgovor. Ako se ne bi promenilo, onda se možemo mahnuti pitanja. A ako bi se promenilo, onda ti mogu biti bar toliko od hasne da ti reknem da si se već odlučio: tebi je bog potreban.«

Razgovori

»Mi više ne možemo govoriti jedan s drugim«, reče gospodin K. nekom čoveku. »Zašto?« upita onaj prepla­šeno. »Ja u vašem prisustvu ne umem da kažem ništa

91

pametno« potuži se gospodin K. »Ali meni je to svejedno«, uteši ga onaj. »Verujem«, reče gospodin K. ogorčeno, »ali meni nije.«

Gostoprimstvo

Kad bi se gospodin K. poslužio nečijim gostoprim­stvom, ostavljao bi sobu neka u njoj sve stoji onako kako je bilo, jer ništa nije držao do toga da ličnosti udaraju pe­čat svojoj okolini. Napotiv, trudio se da svoju prirodu pro- meni tako da se prilagodi stanu; istina, ono što je namera- vao da čini nije zbog toga smelo da strada.

Kad bi gospodin K. pružao gostoprimstvo, pomakao bi bar stolicu ili sto sa dotadašnjeg mesta na drugo, izla­zeći tako u susret svome gostu. »A bolje da ja odlučim šta njemu odgovara!« govorio bi on.

Gospodin K. u tuđem stanu

Kad bi dolazio u tuđ stan, gospodin K., pre no što bi pošao na počitak, pregledao bi kućne izlaze i ništa više. Kad su ga jednom upitali zašto to čini, on zbunjeno reče: »To je stara loša navika. Ja sam za pravdu; u tom slučaju, bolje je kad stan u kom sam ima više izlaza a ne samo jedan.«

Mudro u mudroga jeste njegovo držanje

Dođe gospodinu K. neki profesor filozofije i počne mu pričati o svojoj mudrosti. Posle izvesnog vremena, gospodin K. mu reče: »Ti sediš nezgodno, govoriš nez­godno, misliš nezgodno.« Profesor filozofije naljuti se i reče: »Nije meni do tog da saznam što o sebi, nego kakvo je ono što sam govorio.« »Nije nikakvo«, reče gospodin K. »Vidim da ideš trapavo, i dok te gledam kako ideš, ti ni na kakav cilj ne stižeš. Govoriš mutno, i dok govoriš, ne rasvetljava se ništa. Videći te kako se držiš, tvoj me cilj ne zanima.«

92

»Šta radite,« upitaše gospodina K., »kad vam je neka ličnost mila?« »Zamislim njenu sliku,« reče gospodin K., »i trudim se da joj bude slična.« »Ko? Slika?« »Ne«, reče gospodin K., »ličnost.«

Kad je gospodinu K. ko mio

Gospodin K. i doslednost

Jednog dana postavi gospodin K. nekom svome pri­jatelju sledeće pitanje: »Odavno odlazim jednom čo- veku koji stanuje preko puta mene. Sad više nemam volje da mu odlazim; no ne samo što nemam razloga da mu odlazim, nego ni da mu ne odlazim. Ali nedavno sam video kako je, čim je kupio kućicu u kojoj je dosad živeo samo kao stanar, smesta ispred prozora posekao šljivu koja mu je smetala svetlosti, mada su šljive bile tek do­pola zrele. Da li da to sad uzmem kao razlog da prekinem s njim odnose, bar spoljašnje ili bar unutrašnje?« Nekoliko dana zatim, gospodin K. ispripoveda prijatelju: »Prekinuo sam s onim; zamislite, on je od tadašnjeg vlasnika kuće već mesecima tražio da se poseče drvo koje mu ja za­klanjalo svetlost. A ovaj nije hteo jer mu je još bilo stalo do ploda. A sad, kad je kuća prešla na njega, moj pozna­nik stvarno ruši voćku, još punu nezrela ploda! Sad sam ja prekinuo odnose s njim zbog njegovog nedoslednog držanja.«

Ko je otac misli

Gospodinu K. prebace da je kod njega želja i suviše često otac misli. Gospodin K. odgovori: »Nikad nije bilo misli kojoj otac ne bi bila želja. Može se raspravljati samo o tome: koja želja? Nije potrebno sumnjati da dete uopšte ima oca da bismo izrazili sumnju: teško je utvr­diti ko je otac.«

93

Originalnost

Danas, potuži se gospodin K., ne možeš nabrojati sve koji se javno hvale kako potpuno sami mogu da napišu velike knjige, i svi to odobravaju. Kineski filozof Džuang Dzi sastavio je još u muževno doba knjigu od sto hiljada reči, a devet desetina knjige sačinjavali su citati. Takve se knjige kod nas više ne mogu pisati, jer nedostaje duha. Zbog toga se misli proizvode samo u sopstvenoj radio­nici, a ko ne može da ih proizvede dovoljno, misli za sebe da je len. Istina, zato onda i nema misli koja bi se mogla preuzeti, a ni takve formulacije misli koja bi se mogla citirati. Kako je malo potrebno svima njima za ono što rade! Jedno nalivpero i malo papira, to je sve što imaju da pokažu! I bez ikakve pomoći, samo od oskudnog materijala koji jedan čovek može povući na plećima, grade oni svoje udzerice! Ne znaju za veće zgrade sem za one koje je kadar da načini jedan čovek!«

Uspeh

Gospodin K. vide jednu glumicu gde prolazi pa reče: »Lepa je.« Njegov pratilac reče: »Nedavno je imala uspeha zato što je lepa.« Gospodin K. se naljuti i reče: »Lepa je zato što je imala uspeha.«

O kvarenju sadašnjeg trenutka za sadašnji trenutak

Boraveći jednog dana kao gost kod izvesnog, donekle stranog sveta, gospodin K. ugleda kako su njegovi domaći­ni, na jednom malom stolu u uglu spavaće sobe, vidljivom iz kreveta, već pripremili posuđe za doručak. Zabavljao se još tom stvari, pošto je prvo u mislima pohvalio doma­ćine što hitaju da svrše s njim. Razmišljao je da li bi i sam pripremio posuđe za doručak pre no što legne. Pošto je donekle porazmislio, on nađe da je sama ta stvar u izvesnim trenucima dobra. Isto tako, nađe da je dobro da se i drugi neki put za izvesno vreme pozabave tim pitanjem.

94

Gospodin K. i mačke

Gospodin K. nije voleo mačke. Mislio je da one nisu prijatelji ljudi; zato ni sam nije bio njihov prijatelj. »Da su nam interesi istovetni«, reče, »njihovo neprijateljsko držanje bilo bi mi sporedno.« Ali gospodin K. nije voleo da tera mačke sa svoje stolice. »Kad se legne na počinak, to je posao«, rekao bi; »on treba da uspeva.« I kad su mu mačke mijaukale pred vratima, on je ustajao iz postelje, čak i po zimi, i puštao ih u toplo. »Njihova računica je prosta«, govorio je, »kad zovu, otvori im se. Kad im se više ne bude otvaralo, neće više zvati. Zvati, to je napredak.«

Omiljena životinja gospodina K.

Kad su gospodina K. pitali koju životinju ceni više od svih drugih, on navede slona i obrazloži to ovako: slon spaja lukavstvo sa snagom. Nije to ono sitno lukavstvo, dovoljno da se izbegne zaseda i dođe do jela ne upadajući u oči, nego lukavstvo koje za velike poduhvate raspolaže snagom. Do mesta gde je ta životinja bila vodi širok trag. No ona je ipak dobrodušna, razume šalu. Dobar je pri­jatelj kao što je i dobar neprijatelj. Vrlo visoka i teška, ona je ipak i vrlo brza. Njena surla podiže i prinosi enormnome telu i najsitniju hranu, čak orahe. Uši su joj pokretljive: ona čuje ono što joj odgovara. Dostiže u duboku starost. Pristupačna je, i to ne samo slonovima. Svugđe je vole, isto kao što je se i boje. Neka vrsta komike čini da je čak mogu i obožavati. Slon ima debelu kožu o koju se krhaju noževi; ali nežne je ćudi. Ume da se rastuži. Ume da se naljuti. Voli da igra. Umire u guštari. Voli decu i druge male životinje. Siv je i upada u oči samo masom. Ne jede se. Ume dobro da radi. Voli da pije i tad se razveseli. Čini nešto za umetnost: pruža slo­novaču.

95

Starina

Stojeći pred slikom slikara Lundstrema, koja je pri­kazivala nekoliko ibrika za vodu, gospodin K. reče: »Sli­ka iz starine, iz varvarskog vremena! U ono vreme ljudi, po svoj prilici, ništa više nisu umeli razlikovati, okruglo se više nije činilo okruglo, a šiljato šiljato. Slikari su to imali da poprave i da pokažu svetu nešto određeno, jasno, čvrsto u obliku; pred njegovim očima bilo je toliko ne­jasnog, razlivenog, sumnjivog; toliko je bio gladan nepot­kupljivosti da je klicao svakom već samo kad svoju lu­dost ne bi pristajao da unovči. Rad je bio podeljen među mnoge, to se vidi na ovoj slici. Oni koji su određivali oblik nisu vodili računa o svrsi predmeta; iz ovog ibrika voda se ne može sipati. U ovo vreme mora da je bilo mnogo ljudi na koje su gledali isključivo kao na predmet za upotrebu. I tome su se umetnici morali odupirati. Varvar- sko jedno vreme, ta starina!« Gospodina K. upozoriše da je slika iz današnjeg vremena. »Da«, reče gospodin K. tužno, »iz starine.«

Suđenje

Gospodin K. govorio je često kako jedan pravni pro­pis iz stare Kine, prema kome su za velike procese dovo­đene sudi je iz udaljenih provincija, može u iz vesnom smislu da posluži kao primer. Jer tako je sudi je bilo mnogo teže podmititi (te su, dakle, morali biti manje podmitljivi) pošto su domaće sudije budno pazile da ih niko ne pod­miti — dakle ljudi koji su se u to dobro razumevali i koji su ih mrzeli. Sem toga, te dovedene sudije nisu iz svako­dnevnog iskustva poznavale običaje i prilike kraja u koji su dovedene. Nepravda često stiče karakter prava naprosb usled toga što je česta. Nove ljude valjalo je o svemu oba- veštavati iznova; na taj način, oni su zapažali šta u tom ima neobično. I naposletku, nisu bili primorani da vrline objektivnosti radi povrede mnoge druge vrline, kao što su zahvalnost, ljubav detinja, otvorenost prema najbližim poznanicima, niti da imaju toliko smelosti da stvore sebi neprijatelje u okolini u kojoj žive.

96

Dobar odgovor

Nekog proletera upitaju pred sudom želi li da se po­služi svetovnom ili crkvenom formom zakletve. On od­govori: »Ja sam besposlen.« »Nije to bila samo rase- janost«, reče gospodin K. »Tim odgovorom on je po­kazao da se nalazi u položaju kad takva pitanja, a možda i čitav sudski postupak, nemaju više nikakva smisla.«

Sokrat

Pročitavši jednu knjigu o istoriji filozofije, gospodin K. se nepovoljno izrazi o pokušajima filozofa da stvari pri­kažu kao nešto što se u osnovi ne može saznati. »Kad su sofisti počeli da tvrde kako mnogo znaju mada ništa nisu studirali«, reče on, »sofist Sokrat istupi sa arogan­tnom tvrdnjom kako on zna da ništa ne zna. Očekivalo bi se da će toj rečenici dodati: jer ni ja nisam ništa studirao. (Da bismo što znali, treba da studiramo.) Ali on kao da nije nastavio, a možda je i svaku dalju rečenicu zaglu­šilo neizmemo odobravanje koje se razleglo posle prve rečenice i koje potrajalo dve hiljade godina.«

Poslanik

Nedavno sam razgovarao sa gospodinom K. o slučaju poslanika jedne strane sile, gospodina X., koji je u našoj zemlji izvršio izvesne naloge svoje vlade, i pošto se vratio, kao što smo sa žaljenjem saznali, bio oštro kažnjen, mada se vratio sa velikim uspehom. »Prebacuje mu se kako se, da bi izvršio što mu je naloženo, suviše zbližio s nama,« ?ekoh ja. »Pa zar mislite da bi mogao postići takve uspehe da se nije tako držao?« — »Sigurno ne bi,« reče gospo­din K., »trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.« — »Pa onda je postupio kao što treba?« upitah. »Pa da«, reče gospodin K. rasejano. »Postupio je kao što treba.« I go­spodin K. htede da se rastane od mene. No ja ga za -7 Kalendarske priCe 9 7

ustavim uhvativši ga za rukav. »Pa što su ga onda oba- suli tolikim prezrenjem kad se vratio?« po vičem s nego­dovanjem. — »Pa biće da se navikao na dobro jelo, na­stavio da se druži sa zločincima i sud mu postao nepo­uzdan,« reče gospodin K., »i tako su ga morali kazniti.« — »Pa to su oni, po vašem mišljenju, dobro postupili?« upitam užasnuto — »Pa da, kako inače da postupe?« reče gospodin K. »On je imao smelost i zaslugu da se pri­hvati jednog na smrt opasnog zadatka. Na njemu je umro. Zar je sad, umesto da ga sahrane, trebalo da ga ostave neka trune na vazduhu i da mu podnose smrad?«

Prirodni nagon svojine

Kad je neko u jednom društvu rekao da je nagon svo­jine prirodan, gospodin K. ispriča sledeću priču o riba­rima starosedeocima: na južnoj obali Islanda ima ribara koji su tamošnje more pomoću učvršćenih bova isekli na komade i podelili ga među se. Tim vodenim njivama oni su privrženi kao svojoj svojini. Osećaju se kao da su s njima srasli, nikad ih, i kad se ribe u njima više ne bi moglo naći, ne bi napustili, i preziru stanovnike pristanišnih gra­dova, kojima prodaju ono što ulove, jer misle za njih da su soj površan, odviknut od prirode. Sami za sebe kažu da su pustili koren u vodu. Kad uhvate kakvu veću ribu, čuvaju je u kaci, izdenu joj ime i vrlo su joj privrženi kao svojoj svojim. Od nekog vremena kažu da im posao ide loše, međutim, oni odlučno odbijaju svaki pokušaj reforme, tako da su oborili već nekoliko vlada koje nisu vodile ra­čuna o njihovim navikama. Takvi ribari nepobitno doka­zuju silu nagona svojine kojoj su ljudi po priordi pod­vrgnuti.

Kad bi ajkule bile ljudi

»Kad bi ajkule bile ljudi«, upita gospodina K. ćerčica njegove gazdarice, »da li bi bile bolje prema malim ri­bama?« »Sigurno«, reče on. »Kad bi ajkule bile ljudi, sa­gradile bi u moru goleme sanduke za male ribe, pune sva-

98

ojake hrane, kako biljaka tako i životinja. Vodile bi ra- una da voda u sanducima bude uvek sveža i primenile i uopšte razne sanitarne mere. Kad bi kakva ribica, na rimer, povredila peraje, smesta bi joj načinili zavoj da e umre ajkulama pre vremena. Da ribice ne bi obrvala jga, s vremena na vreme priređivale bi se velike vodene večanosti; jer vesele ribice imaju bolji ukus od tužnih. J golemim sanducima bilo bi, razume se, i škola. U tim kolama ribice bi učile kako se pliva ajkulama u ždrelo. lila bi im, na primer, potrebna geografija, da uzmognu aći velike ajkule koje se kojegde leno izležavaju. Glavna tvar bila bi, razume se, moralno obrazovanje ribica. Pre- avali bi im da je za ribicu najveća i najlepša stvar kad 5 radosno žrtvuje, i da sve one treba da veruju u ajkule, ге svega kad kažu kako će se postarati za lepu buduć- ost. Naučili bi ribice da je ta budućnost izvesna samo ko budu poslušne. Ribice bi se morale čuvati svih niskih, laterijalističkih, egoističkih i marksističkih sklonosti, i ko bi koja pokazala takve sklonosti, smesta bi to imale a jave ajkulama. Kad bi ajkule bile ljudi, vodile bi iz- ieđu sebe, razume se, ratove, da osvoje tuđe sanduke i ide ribice. Ratove bi vodile njihove sopstvene male ribe. Jčili bi ribe kako je između njih i riba drugih ajkula ogro- ina razlika. Male su ribe, objavili bi oni, kao što je po­tato, neme, ali one ćute na potpuno različitim jezicima, ; se otud nikako ne mogu razumeti. Svakoj maloj ribi oj a bi u ratu ubila nekoliko drugih malih riba, neprija- djskih, koje ćute drugim jezikom, obesili bi malo odliko- anje od morske trave i dali joj naziv junaka. Kad bi jkule bile ljudi, kod njih bi, razume se, bilo i umetnosti. ilo bi lepih slika na kojima bi zubi ajkula bili naslikani ivnim bojama, njihova ždrela kao sam prekrasni perivoj o kome se može divno juriti i igrati. Pozorišta na dnu iora prikazivala bi kako junačke male ribe oduševljeno livaju u ždrela ajkula, a muzika bi bila tako lepa da bi iale ribe, uz njene zvuke, sa kapelom na čelu, zanesene uljuljkane u ne može biti prijatnije misli, jatima ulazile jkulama u ždrela. Pa i religije bi bilo kad bi ajkule bile udi. Ona bi učila kako male ribe tek u stomaku ajkula očinju da žive pravim životom. Uostalom, prestalo bi va­ti i to, kad bi ajkule bile ljudi, da su sve male ribe, kao

99

što je to sad, jednake. Neke od njih dobile bi položaje i bile postavljene iznad ostalih. Čak bi nešto veće smele pro- ždirati manje. To bi ajkulama samo prijalo, pošto bi na taj način same češće dobijale veće zalogaje. A veće ribice, na položajima, starale bi se za red među malim ribama, bile bi učitelji, oficiri, inženjeri za gradnju sanduka itd. Ukratko, tek onda bi bilo kulture u moru kad bi ajkule bile ljudi.«

Pohvala

Gospodin K. čuvši da ga hvale nekadašnji učenici, reče: »Pošto su učenici već odavno zaboravili nedostatke učiteljeve, on još uvek podseća na njih sam sebe.«

Čekanje

Gospodin K. čekao je nešto jedan dan, pa jednu nede- lju, pa još jedan mesec. Na kraju reče: »Mesec dana mirno sam mogao čekati, ali ne taj dan i tu nedelju.«

Sluga svrhe

Gospodin K. postavi ova pitanja:»Moj sused svako jutro svira na gramofonu. Zašto svi­

ra? Čujem, zato što radi gimnastiku. Zašto radi gimna­stiku? Jer mu je potrebna snaga, čujem. Šta će mu snaga? Zato što treba da pobedi neprijatelje u gradu, kaže. Zašto treba da pobedi neprijatelje? Zato Što hoće da jede, čujem.«

Pošto je čuo da mu sused svira da bi radio gimna­stiku, radi gimnastike da bi bio jak kako bi potukao ne­prijatelje, tuče neprijatelje da bi jeo, gospodin K. postavi svoje pitanje: »Zašto jede?«

Veština da se ne potkupljuje

Gospodin K. preporuči nekom trgovcu jednog čoveka zbog njegove nepotkupljivosti. Posle dve nedelje, trgovac

100

dođe gospodinu K. i upita ga: »Šta si mislio kad si govorio o nepotkupljivosti?« Gospodin K. reče: »Kad kažem da je čovek kojem daješ mesto nepotkupljiv, ja mislim: ne mo­žeš ga potkupiti.« »Tako«, reče trgovac snuždeno, »e, a ja imam razloga da se pribojavam da su ga potkupili čak i moji neprijatelji.« »Ne znam«, reče gospodin K, nezainte- resovano. »Ali«, uzviknu trgovac ogorčeno, »on meni sve povlađuje, dakle dopušta da ga potkupljujem čak i ja!« Gospodin K. se tašto osmehnu. »Meni se potkupiti ne da«, reče.

Nacionalizam, mržnja prema nacionalistima

Gospodin K. smatrao je za potrebno da živi u izve- snoj zemlji. Govorio je: »Gladovati mogu svud.« Jednog dana prolazio je gradom koji je okupirao neprijatelj zem­lje u kojoj je gospodin K. živeo. U susret mu naiđe nepri­jateljski oficir i natera ga da siđe sa pločnika. Gospodin K. siđe i primeti da je ogorčen na oficira, i to ne samo na njega, nego naročito na zemlju iz koje je oficir bio i kako želi da se ona zbriše i uništi. »Zbog čega sam ja to«, upita gospodin K., »za ovaj trenutak postao nacionalist? Zbog toga što sam sreo jednog nacionalista. Ali zato je potrebno da se iskoreni glupost, jer ona zaglupljuje one koji na nju naiđu.«

Gladovanje

Povodom jednog pitanja o otadžbini gospodin K. od­govori: »Gladovati mogu svud.« Na to ga jedan pažljiv slušalac upita otkud on to govori da gladuje kad u stvari ima da jede. Gospodin K. se pravdao, govoreći: »Vero- vatno sam hteo reći kako, ako hoću da živim, mogu živeti svud gde vlada glad. Dopuštam da je velika razlika da li gladujem sam ja ili da li živim gde vlada glad. Ali kao opravdanje smem valjda reći da je, što se mene tiče, živeti onde gde vlada glad, ako ne isto što i gladovati, a ono bar vrlo mučno. Drugima ne bi bilo važno kad bih ja glado­vao, ali važno je što sam ja protiv toga da glad vlada.«

101

Predlog kad se predlog ne prihvati

Gospodin K. preporučivao je da se svakom predlogu za poravnanje doda još jedan predlog, za slučaj da se pre­dlog ne prihvati. Kad je tako jednome koji se našao u nezgodnom položaju savetovao šta i kako da čini te da se ošteti najmanji broj lica što se može, on opisa još i je­dan drugi način, manje bezazlen, no ipak ne od najbe- zobzirnijih. »Ako ko ne može sve«, reče on, »tome ne treba usklatiti ono manje.«

Činovnik bez kog se ne m ole

Gospodin K. je čuo gde se o jednom činovniku koji je prilično dugo bio na položaju govori kako se bez njega ne može, tako je to dobar činovnik. »Kako to da se bez njega ne može?« upita gospodin K. mrsko. »Posao ne bi išao bez njega«, rekoše oni što su ga hvalili. »Pa kako to može biti dobar činovnik kad posao bez njega ne bi išao?« reče gospodin K., »imao je dovoljno kad da udesi posao tako da se bez njega ne može. Čime se on u stvari bavi? Ja ću vam reči: ucenjivanjem!«

Pitanja koja ubeđuju

»Primetio sam«, reče gospodin K., »da mnoge odbi­jamo od našeg učenja time što znamo odgovor na sve. Zar ne bismo u interesu propagande mogli sastaviti listu pi­tanja koja nam se čine potpuno nereSena?«

Teret najboljih

»Na čemu radite?« upitaju gospodina K. Gospodin K. odgovori: »Mnogo se mučim, pripremam svoju sledeću za­bludu.«

102

Podnošljiv napad

Jednog saradnika gospodina K. optuže kako zauzima prema njemu neprijateljsko držanje. »Da, ali meni iza leđa«, branio ga je gospodin K.

Dva grada

Gospodin K. pretpostavljao je grad B. gradu A. »U gradu A«, govorio je, »vole me; ali u gradu B. bili su lju­bazni prema meni. U gradu A. su mi pomagali; ali u gradu B. bio sam potreban. U gradu A. zvali su me na obed kao gosta; ali u gradu B. pozivali su me u kuhinju.«

Ponovno viđenje

Neko ko ga dugo nije video pozdravi gospodina K. re­kavši: »Ništa se niste promenili.« »O!« reče gospodin K. i preblede.

O PISCU I DELU

Sećanje na profesora augzburške gimnazije pred prvi svetski rat koji e imao običaj da zadatke ispravljene crvenim mastilom vraća neoce- ljene đacima kako bi ih sami ocenili — prema broju grešaka

ocena — ne bi danas uopšte bilo vredno pomena, niti bi osobitu jažnju mogli privući pokušaji onih koji su, brišući i trljajući ponešto 3d onog što je profesor podvukao, bez uspeha želeli da izvuku pre- aznu ocenu, da se u jednom presudnom trenutku, kada je u pitanju jila završna ocena, nije digao jedan od učenika i upozorio porfesora ia mu je podvukao i neka mesta koja očigledno nisu pogrešno na­pisana. Profesor nije primetio podvalu, bio je zbunjen i, kao izvinjenje, mali gimnazijalac je dobio prelaznu ocenu. I kasnije, u životu, Вег- :old Eugen Breht (Berthold Eugen Brecht, 1898—1956) neprekidno će zbunjivati ljude i šokirati ih do te mere da će ga neki prozvati »ne­volja Bert Breht« (»das Efbel Bert Brecht«). No on to nije više činio iz nestašluka, već da bi kao pisac uzdrmao uspavanu i izopačenu savest svojih sugrađana, da bi ljudima ukazivao da je neprirodno ono društve­no uređenje u kome čovek eksploatiše čoveka.

Koliko je oprečnosti a ujedno i sličnosti između istupa mladog gimnazijalca i životnih nazora kasnijeg pisca, toliko je isto oprečnosti i jedinstvenog kontinuiteta u razvoju Brehtovog dela. Čitalac kome bi nekim slučajem došli do ruku stari brojevi lista »Augsburger Neueste Nahcrisnten« iz ratnih dana 1914. i 1915. godine biće iznenađen bučnim i nametljivim tonovima Brehtovog patriotizma. U njegovoj lirici kao da je bilo prisutno sve ono šovinističko što se nakupilo u vilhelmov- skoj eri: težnja za ekspanzijom, nadmeno čuvstvo moralne superior­nosti, isticanje nemačkog duha od koga će ozdraviti svet i, uza sve to, jedno posebno shvatanje nauke i umetnosti, kao da je jedini zadatak mislilaca i pesnika da svoj narod pripremaju za velika osvajanja. Ali tanano uho osetiće već i u tim hiperpatriotskim izlivima prigušene zvuke ironije i poruge na račun cara i ratničke Nemačke. Danas smo skloni da poverujemo da je mladi Breht tada želeo, pre svega, da nešto od onoga što bi on napisao bude i objavljeno. U jednoj belešci nalazimo njegovu misao: »Čovek se mora najpre probiti i tek onda može da propoveda svoje ideje.«

Inače, u pokušajima da se sistematizuje Brehtovo delo, pretežan broj istraživača slaže se s tim da je prva faza Brehtovog stvaranja u znaku ekspresionizma. Reč je, pre svega, o dve prve drame: Bal i Doboši u noći. Pisana 1918. godine, drama Bal kao da znači u prvom redu odgovor preživelog na strahote rata, čiju je poslednju fazu Breht doživeo kao bolničar. Izrazita preterivanja u ovom komadu

105

(gomlljanje opscenih prizora, hvalospevi u čast haosa, žestok zahtev za emancipacijom ljudskog tela) ukazuju na to da je dvadesetogodišnji Breht tim buntovničkim komadom na upravo n ih ilis tičk i način zape­čatio svoj definitivni raskid sa građanstvom, kompromitovanim ratom, da je potpuno porušio tradicionalne hrišćansko-građanske predstave o moralu. U tom komadu se smatra za »dobro« ono što je u starom svetu, koji su oblikovali religiozni, odnosno etički imperativi, odbačeno kao »loše«, i obrnuto: ono što se prilikom površine lektire te prve mladićke drame pokazuje kao samokritika ili kao priznanje sopstvene krivice znači, u stvari, radikalnu objavu rata hrišćansko-građanskim normama i konvencijama. Mnogo se diskutovalo o tome da li je ovo delo u osnovi rušilačko, da li je pesimističko u onom dekadentnom smislu reči. Jer, junak ove drame, koji nosi ime semitskog boga plod­nosti, žarko želi — tako se govorilo — da stvori »novog Adama«, on sa žudnjom traga za zemljom »gde se može bolje živeti«.

Međutim, Balove buntovničke reči nisu ostale prazna slova na pa­piru za njihovog tvorca. Sin bogatog fabrikanta napušta medicinske studije, a samim tim i perspektivu na neku građansku karijeru. Umesto toga, Breht postaje pozorišni kritičar jednog lista Nezavisne socijali­stičke partije Nemačke (USPD), koja se bila odvojila od Ebertove socijaldemokratske većine i sve do osnivanja Komunističke partije Ne­mačke predstavljala krajnju levicu.

Dramom Doboši u noći, pisanom 1918, godine a nagrađenom Klajstovom nagradom 1922. godine, najvećim nemačkim priznanjem za dramska ostvarenja, Breht se ponovo javlja za reč, i to beskompro- misnošću koja ga još više približava opasnoj granici nihilizma. Radnja drame se odvija u Berlinu u doba pobune spartakista. Povratnik iz zarobljeništva Andreas Kragler — »negativni junak« kao i Bal — odbija da se priključi komunističkim pobunjenicima. On ne samo da je protiv rata, on okreće leđa i revoluciji. »Zar moje meso da istrune u jarku da bi vaša ideja dospela u nebo. Jeste li pijani?« pita on ljude koji ga pozivaju da uzme učešća u pobuni. Komad ne daje odgovora na pitanja koja se postavljaju, bar ne očiglednog odgovora. Ipak, i taj poentirano nemoralni komad ima svoju moralnu poentu. Njen protagonista je ko­nobar, inače sporedna ličnost, koji je definiše rečima: »Zvezde pre­staju da se kreću kada čovek ostane hladan na nepravdu nanetu drugom!«

Dosledan stavak ta dva komada označava dramu U šikari, gra­dova, pisana 1921—1924. godine. Ipak, stiče se utisak da je autor u međuvremenu uočio kuda vodi isključivo vezivanje za grube metari- jalne činjenice, za animalnu čulnost i za drastično iživljavanje svih nagona. Očigledno je Breht postao svestan toga da je Balov raj za­pravo pakao, i to pakao totalne izolacije. U ovom komadu malajski trgovac drvetom Slink pokušava borbom da savlada takvu beznadežnu izolaciju, jer mu se čini da je borba poslednji most koji spaja jedinku s jedinkom.

Obično se smatra da se sa dramom čovek je čovek (1924— 1926) završava prva faza Brethovog književnog stvaranja, koja stoji pod zna­kom ekspresionizma. Na primeru Gali Geja, radnika koji je krenuo da kupi ribu a zapao među vojnike da bi, na kraju, postao »ljudska borbena mašina«, Breht pokazuje da se od čoveka može po volji na-

106

praviti sve što se hoće. Kroz metamorfozu Gali Geja (koji je dotle pakovao pakete) u »kasapina« demonstrira se široka mogućnost me- njanja ljudi, njihovog imena i njihovog ubeđenja. Prvobitno je komad možda, bio zamišljen kao satira na gubljenje ličnosti anonimnog čoveka iz mase. Na kraju, međutim, Gali Gej postaje jak upravo zato što je prestao da bude privatna individualna ličnost; u masi on je postao jak. To je veoma značajan preokret, pogotovo ako imamo na umu da se Breht još kratko vreme pre toga, u Jutarnjem razgovoru, saglasio sa svojim sagovomikom da njih dvojica nisu za masu. Na ovaj put od neprikosnovenosti jedinke do osećanja za masu krenulo je tada mnogo nemačkih intelektualaca. E. Piskator, znameniti pozomišni stvara­lac, doživeo je slično iskustvo i izrazio ga rečima: »Upoznao sam svu relativnost ličnog vrednovanja i moram reći da nisam osećao veće zadovoljstvo od onoga kada počnem da gubim ličnost i kad se utapam u masovni pokret.«

Breht je tada, počev od 1926. godine, veliku pažnju posvetio pro­učavanju značajnih dela socijalizma i marksizma. On teži da naučno potkrepi svoja shvatanja. Uporedo s tim on u praksi ispituje i svoje nove poglede na scenu. Već ranije je isprobao jezik, slikovito prikazivanje i ritmiku, sve to usmereno na izazivanje šokova, što otada široko pri- menjuje kao efekat otuđenja (Verfremdungesffekt), koji ono što je neobično i svakodnevno na tako (upadljiv) način čini stranim i tuđim da to postaje medijum neobičnog i izuzetnog. Sam Breht definiše ta­kav agresivni stil koji se javlja kao rezultat tih eksperimenata kao »lagan, poživotinjen i svečan«. Takav stil dolazi do punog izražaja u onom istodobnom pomeranju od dramskog ka epskom pozorištu (episches Theater), ka pozorištu koje pripoveda, koje operiše argumentima a ne sugestijom i koje, pre svega, za predmet svog istraživanja uzima čoveka.

Breht sve izrazitije istupa u ulozi reformatora morala u umetnosti koji veruje u svemoć obrazovanja. U delu koje mu je donelo najviše uspeha i svetsku slavu, u Operi za tri grosa (1928), rađenoj prema Prosjačkoj operi Džona Geja iz 1727. godine, on zastupa shvatanje da promeni društvenih odnosa treba da prethodi i moralna promena čoveka. Građanin se u tom komadu prikazuje kao ćifta, kao rafini­rani farisej koji trguje moralom, a ne kao buržuj, kao smrtni nepri­jatelj proletarijata. Građansko-hrišćanski poredak je, u stvari, bespo- redak; između zločinca i građanina i nema razlike, izuzev, možda, što građanin svoje protivpravne, protivmoralne poslove ume bolje da mas­kira. Napad je, dakle, uperen protiv nemorala građanstva. Komad se završava humanitarnim pozivom na toleranciju, a ne nekim socijalno- revolucionamim programom. »Imajte obzira prema siromašnim«, dovi­kuje Breht svojim gledaocima, »ne sudite prestrogo o onima koji su prisiljeni da se ogreše o zakon da bi mogli da žive!« Moralni napori, veruje Breht, mogu se zahtevati samo od onoga koji se može sit najesti. »Kako mogu da budem dobar, kada je sve tako skupo?« pitaće bogove kasnije Šen-Ti, dobri čovek iz Sečuana. Taj napad protiv građanstva postaje još agresivniji u njegovom sledećem komadu Uspon i pad grada Mahagonija (1928—1929). U građanskom društvu postoji, prema Brehtu, samo jedan zločin — siromaštvo.

Poput mnogih drugih nemačkih pisaca i pesnika toga doba, Breht je tada odbacio zanos ekspresionista da bi hladnom logičnošću do­

107

kazao da zlo nije prafenomen, već društveno uslovljena posledica. Nem- ci su taj novi pravac nazvali »Neue Sachlichkeit«; u evropskim okvi­rima on je jedan od pojavnih oblika neorealizma. Kod Nemaca je to realizam posebne vrste, jer slika koju daju E. Kestner, A. Deblin i drugi neorealisti nije baš realna u onom smislu u kome shvatamo raelističko prikazivanje stvari događaja. Ni Brehtova slika totalne korumpiranosti, koju on iznosi u Operi za tri grosa i u Usponu i padu grada Mahagonija, nije realna. Građansko društvo njegovog doba, ma kakvo bilo, ipak nije bilo tako apsolutno negativno kako ga Breht prikazuje. Napadajući to društvo kao istorijsku formaciju, on je po­jedine crte svesno preuveličao da bi ih takve izneo u prvi plan.

Brehtu je bilo trideset godina kada je ušao u treću fazu svog književnog razvoja. Umesto tradicionalne drame, on stvara »predmet za proučavanje« (»Lehrgegenstand«) i nalazi rešenje u »poučnim pozoriš- nim komadima« (»Lehrstiicke«). To su pozivi da se silom izmene tradi­cionalni odnosi između klasa i vlasništva, paradogmatske primene marksističkog principa da pitanje nije samo u tome da se svet inter­pretira, već i da se izmeni. Takve poučne komade Breht počinje da piše 1929. godine (Izuzetak i pravilo, Mera i dr.). U ranu zoru nepo­sredno posle paljevina Rajhstaga on će napustiti Nemačku. Komade pisane u emigraciji i kasnije (Majka Hrabrost i njena deca, Život Galijev, Dobri čovek iz Sečuana, Kavkaski krug kredom i dr.) naziva parabolama za razliku od tih poučnih komada, i oni nastaju na usput­nim stanicama njegovih lutanja, u Austriji, Danskoj, švedskoj, Finskoj, Rusiji i u Americi. U Sovjetskom Savezu se u to vreme, u književnosti i umetnosti uopšte, razvija, forsira i diktira socijalistički realizam. Da­nas smo svesni toga da socijalistički realizam u svojoj isključivosti nije i ne može biti istinska umetnost marksizma. Breht je, međutim, u uslo- vima takvog realizma uspeo da ostvari nešto što ostaje najhitnije za jednu stvarnu marksističku umetnost i estetiku: kongruenciju političke ideje i umetničke snage izraza. Godine 1947, on se vratio u Nemačku i sa svojom ženom, glumicom Helenom Vajgl, upravlja u istočnom Berlinu pozorištem »Berlinski ansambl«.

U Kalendarskim pričama, objavljenim 1949. godine, Breht je obje­dinio svoje hronike u prozi i u stihu. Naslov je simboličan i tenden­ciozan u isto vreme: otkako se zna za štamparsku veštinu, objavljivali su se kalendari i uz njih poučni članci sa mnogobrojnim savetima, receptima i raznim praktikama, a kasnije i pripovetke, lakrdije, legende i satire, koje postaju omiljena lektira širih narodnih slojeva, tako da je prvobitna namena kalendara da obaveštava o datumima i praznicima tako reći potisnuta. Prosvetiteljsko 18. stoleće još će više istaći didak­tički smer i u tim kalendarskim pričama. I Brehtove priče su donekle recepti, uputstva jednog pesnika i pisca koji peva i piše ne za sebe već za druge. One sadrže naravoučenije koji svoja merila uzima iz određenog pogleda na svet. Kao i sve što je Breht stvorio, i nje­gove Kalendarske priče su pre svega eksperiment: kako u pogledu jezika tako i u pogledu forme. U njima će čitalac naći pravog Brehta: večitog tragaoca i vatrenog diskutanta, agresivnog kritičara društvenih prilika, parodistu velikog stila, neumoljivog satiričara i — pre svega i uvek — čoveka koji je u neprekidnoj angažovanosti kao pisac iz­gradio istinski humani pogled na svet.

Zoran KONSTANTINOVIć

SADRŽAJStrana

Augsburški krug k r e d o m .................................................................... 3Balada o jevrejskoj bludnici Mariji S an d ers........................................... 15Dva s i n a .............................................................................................................17Budina priča o zapaljenoj k u ć i ................................................................20Eksperim enat....................................................................................................... 22Ulm 1592........................................................................................................ 32Jeretikov o g r ta č ................................................................................................. 33Krstaški pohod dece 1939....................................................................... 41Cezar i njegov le g io n a r .................................................................................47Ćilimari iz Kujan-Bulaka slave L e n jin a ...............................................61Vojnik iz La S io ta ............................................................................................63Pitanja radnika koji č i t a .................................................................................65Ranjeni S o k r a t ..................................................................................................66Moj brat je bio p i l o t ...................................................................................... 80Starica bez dostojan stva.................................................................................81Legenda o postanku knjige Teoteking

na Laoceovom putu u em igraciju .......................................................... 86Priče o gospodinu K ojn eru ........................................................................... 89

Pogovor O piscu i d e lu ...............................................................................105

RAD Beograd

Mo5e Pijade 12

Nacrt za korice Janko Кгајбек

štampa »DELO« Titova 35 Ljubljana

»REČ I MISAO«Biblioteka »REČ I MISAO« donosi najbolja ostvarenja svetske i naše književnosti, svakome korisna i potreb­na, po obradi i ceni pristupačna, po opremi ukusna.

IX KOLO (1969)201. Šekspir: M ag b e t202. Flober: N o v e m b a r203. Bandelo: N o v e le204. Ljerm ontov: D em o n205. Balzak: P u k o v n ik Š aber206. M ikelanđelo: S o n e ti207. Turgenjev: P ro leć n e v o d e208. Erazmo R oterdam ski: P o h v a la lu d o s ti209. D žozef K onrad: C rn ac sa »Narcisa«210. L. N . T olsto j: K ozac i211. Tekeri: K n jig a o sn o b o v im a I212. Tekeri: K n jig a o sn o b o v im a II213. V ijon: V e lik o zav eštan je214. Bertolt B reht: K a len d a rs k e p riče215. Ljeskov: Ledi M a g b e t M ce n sk o g o k ru g a216. G ospođa de Sevinje: Iz a b ra n a p ism a217. M atoš: Eseji i k r i t ik e218. M opasan: N o v e le219. Euripid: If ig e n ija na T a u r id i220. D žon Golsvordi: N a berz i F o rsa jta221. * * * B u g arš tice222. N ušić: P o k o jn ik223. Ludvik Vaculik: S ek ira224. G ogolj: M rtv e d u še I225. G o g o lj: M rtv e d u še II

IZDAVAČKO PREDUZEČE »RAD« BEOGRAD