Branko Miljković - Pesme - Seminarski Maturski Diplomski Rad

Branko Miljković - Pesme - Seminarski Maturski Diplomski Rad

Hronika

Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetroveDrugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče praznaTrećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigdeČetvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrgutaPetoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševeŠestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunceSedmoga dana ne zapevaše anđeliOsmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva pticaod pepela i zid progovori.

Jedan maleni cvet

Jedan maleni cvetjoš ni progovorio nijea već je zano sve tajne Suncai sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvetjoš nije ni prohodoa već je umeo sam da se hranisvetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvetna zna da čita i piše,al' zna šta je život, šta je cvet,i miriše, miriše.

Kraj putovanja

O sve što prođe večnost jedna biva.Sen koja beše drvo, traje. BudiIspod svoga imena koje budiRuka sa cvetovima krv što sebe okova.Završiće se putovanje ostaće tiha brda,Siva praznina vetar koji bludi,Mesto koje nema mesta u zelji al nudiZlo da nas spase i istinu otkriva.To čemu se molite je Žalosni Slavuj.Ljubav nikad nije završena.

1 / 24


Čega ima ljudskog u patnji? O čujDan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.Prazne ruke prazno srce pusta senaI nema mene al ima ljubavi moje.

Lauda

NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE. O, vali,Rimuje se more. Tad smo na žal pali.Malo je imena ispisanih na vodi.Svi puze il lete, al malo ko brodiGordijim morem opasnoj slobodi.Dan je u sebi noć, a sunce se pali.Izgubi put ako putovanju smeta.Ah što je lepo i opasno: cvet radi cvetaPosveti gorkoj zvezdi uvrh letaLekoviti rečnik bilja u uvali.Kroz potajne gore goren lek ti je.Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.Al ako je u oči poljubiš nek ti jeProzračan poljubac ko prazni kristali.

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istinakoju više niko ne ume da proverisada tuđina peva ko more i zabrinutostistok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbržesada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesticvet između pepela i mirisaoni koji odbijaju da prežive ljubavi ljubavnici koji vraćaju vreme unazadvrt čije mirise zemlja ne prepoznajei zemlja koja ostaje verna smrtijer svet ovaj suncu nije jedina brigaali jednoga danatamo gde je bilo srce stajaće suncei neće biti u ljudskom govoru takvih rečikojih će se pesma odrećipoeziju će svi pisatiistina će prisustvovati u svim rečimana mestima gde je pesma najlepša

2 / 24


onaj koji je prvi zapevao povući će seprepuštajući pesmu drugimaja prihvatam veliku misao budućih poetika:jedan nesrećan čovek ne može biti pesnikja primam na sebe osudu propevale gomile:KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJUali:HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVAKAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

Sonet

To su reči uvek iste koje kasnegorku ljubav i svet. One su uspešniprestanak jave, al' ne san kad se izjasnesunca za noć, već nešto treće, neutešnizbog čega jesmo. Izvod iz čudesne basnesna. Gorke obale na kojima neumesnistojimo okrenuti svome početku grešnizbog gubitka vida kada svetlost zgasne.U snu smo oni čije zaljubljene usne tražereči bez cilja, bez izmišljenih predela.Oh te reči kako mogu da ublažeako su od sna. Lepoto neuvelareči bez senke kada ko čašu suncedržimo u snu gledajući u crne vrhunce.

Spavači

Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Svest o zaboravuNADA JE LUKSUZ. Večna noć u krviizmišljenom oku slepim zidom preti.O vatro tamna iza sebe, ko prvida ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:skelet usamljeni izgubljeno imedivno usklađene s prazninom što pamtijalovost cveta i jalovost zime.Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta

3 / 24


što mami iz mene to sunce i prazninupretvara u slavuja, kad različit od svetapredeo me tače i pretvori u prašinu.Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvamza sva vremena od vremena i prahaO gde su ta mesta kada vetar duvai pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?Niskosti uzalud čeznu pesmu čitamna kolenima predeo koji se otvarau biću u kamenu praznom gde je skitaposlednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca kojeobjasnjava sebe biljkamazbog neba razapetog između prstijubudim je zbog reči koje peku grlovolim je ušimatreba ići do kraja sveta i naći rosu na travibudim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovdezbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicomzbog anonimnih reči trgova budim jezbog manufakturnih pejzaža javnih parkovabudim je zbog ove naše planete koja će moždabiti mina u raskrvavljenom nebuzbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitkekada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrommoja ljubav puna drugih je deo zorebudim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugihbudim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelusigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nemata žena sa rukama deteta koju volimto dete zaspalo ne obrisavši suze koje budimuzalud uzalud uzaluduzalud je budimjer će se probuditi drukčija i novauzalud je budimjer njena usta neće moći da joj kažuuzalud je budimti znaš voda protiče ali ne kaže ništauzalud je budimtreba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

4 / 24


Zamorena pesma

Oni koji imaju svetNeka misle šta će s njimMi imamo samo rečiI divno smo se snašli u toj nemaštiniUtešno je biti zemljaPonosno je biti kamenPremudro je biti vatraPobožno je biti ništaPrljav od suviše opevane sumePesnik peva uprkos poezijiBez srca bez nasilja i bez žaraKao reč koja je prebolela muzikuSloboda je zastarelaMoje pravo ime čeka da umremPtico iza sunca usred rečeniceKojom nasilnički ljubimo budućnostSve izgore; to je praznikPoslušni pepeoBrašno ništavilaPretvara seIza mojih leđa u šugavog psaIspred mene u žar pticuGovori mi istinu iza leđaGrliceTi si pravi naglasak umrle nežnostiNačini zoru od našeg umoraMiris je vreme koje je posedovao cvetAl nereč kažekasnojeNecvet kaženoćjeNeptica kažeplamjeA je kaže nijeNa to ptica opsujeCvet kaže to je pakaoPrava reč se još rodila nije

Jugoslavija

5 / 24


Evo kako je počela u dan svoje nužnostiSve što nema vatre u sebi sagorišto sagori postaje noćšto ne izgori rađa danTreba zapaliti sve što može da goriTreba srušiti sve srušivo, sve što nije večnoTreba u svemu i posle svega pronaći naduRevolucijo ono što ostane je čovekOno što prođe je proslostProšlost koja ne prođe je budućnost i budnostSvaka stvar i svaki čovek je detalj tvoje nadeEto tako je počela u dan svoje nužnostiObala jednome MoruZvezda na poluostrvuRt Dobre VoljeOivičena beskrajemSavetuje plodovima ljubav i razumU fabrikama ljudi konzerviraju sunceKoje se javlja na najrazličitije načineU plodu i kamenu podjednakoPrvi put slatko drugi put vreloSada ima sve što je njenoNa jugu More na severu oblakeNa istoku trešnje na zapadu maslinjakeI sazvežđe nad Fruškom zvezdane strofenajlepšeU kamenu i na vodi:Grozd je uspomena na njihov rasporedIma svoju budućnost i njenu prošlostIma svoj put i njegovu istinuSavetuje plodovima ljubav i razumObala jednom MoruZvezde na PoluostrvuRt Dobre VoljeOivičen beskrajemTuđa presahlost bi joj izvore otrovalaTuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemljuA ona bez milosti prema onome što je stvarnoAli ne i istinito ne prestaje da se boriSrce njenih gradova je belo sunce svih ljudiOna uči gradove da budu braća Velikome GraduKoji venčava Šumadiju i ZagorjeMeđusobno i sa budnošćuIstraživači pod zemljom u smrti vojnici irudariIstraživači u vazduhu pevači i ikari

6 / 24


Istraživači pod vodom pesnici nesvesnogaTražite nađite pretražite sva blagaSve mogućnosti i sva imena svom JuguKoji savetuje plodovima ljubav i razum.

Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije,Žalbo crnih ptica i tužne pohvale,Nekoga sveta teške sene pale.šta je to što se u dnu pesme krije?Lepi moj dane s dušom elegije,Tražim početak, sjaj i sate staleKad su ti dve tužne ptice večnost dalePred vratima iza kojih prostor gnjije.Tu izgubljeno sećanje, pustinju hrani.I kraj vatre kojom ne hrane se daniZakopani lelek i nenađeno blago stoje.Ljubavi moja mrtva, a ipak živa,O sve što prođe večnost jedva bivaI nema mene, al ima ljubavi moje.

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubimU časnom krugu kog zaborav rubi.Oh, gipka sliko varke, varko živa,kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,dane započeo tužno. Tu se skrivabol bez odjeka i reč bez odziva.O, daj mi snage nad silama grubim.Vrati mi sličnost da usnim, dok stravatišti mi čelo i niče na stolu.Ona je deo predela što spava.Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.Iscrpem budućnost u svirepom bolušto sanja krv leta i pakao u raju.

7 / 24


Propovedanje ljubavi

Nema mene al' ima ljubavi moje;Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.Dovršava se dan u njenoj zahvalnostiSlično muzici slično praznini, spokojem.Ona će sačuvati namere moje i tvojeI vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.U podnožju vetra nemarljiva sen oholostiNestaće u pepelu onih što više ne postoje.U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,Minula čeznjo, da se svet ponovi.Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,Pa mi je prazan dan koji još došao nije,Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šumNeka me nedostojnog vetar obavije.

SEDAM MRTVIH PESNIKA

(1956)

BRANKO

Noć ispod zemlje razveselimIzraste vetar u nežnu biljkuiz tog podzemlja gde svetiljkui pticu nikad da doselimNepronašene proplanke krviu pešcano podne sam odbolovoal topli hleb tvog imena još mrvimptico među predelima, Stražilovozemljo preko moga zaspalog umadok list po list umire šumaDete sakriveno u jednom poljupcu patisutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotavaNeka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspavaSamo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?

GROB NA LOVĆENU

8 / 24


Ali ne, to još uvek nije vreme.To je jedno mestokoje prepoznajem u prostoru.Mrtve su gore odakle ta reč dođe.Sfingo s pticom lažljivom umesto lica koje savladatajna iza slepe maske.Rođenje je jedina nada.Vidim smele mostove preko kojih nema ko da prođe.Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, krutagde provejava smrt i ljubav ne spašava.Dan i noć si pomirio u svoj smrti što nas obasjava.Taj san je u noći produžetak dana i puta.Šta si ptica ili glas koji lutapod divljim nebom gde te pesma ostavila samogna vrhu Lovćena s čelom punih sunca, tamogde ne postoji vreme, gde jedna svetlost žutanegde u visini čuva otisak tvoga lica.Čovece tajno feniks je jedina istinska ptica.

LAZA KOSTIĆ

"Oprosti, majko sveta, oprostišto naših gora požalih bor".Da li ćemo je noću u povratku noćiu povratku cveta u povratku sna i gorana zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nemoćiod naše žeši i mrtvog anđela gde se skamenila moraLice svih doba u očekivanju vatre da l će moćida sačuva uspomenu na nju od zaborava i prostoraNeka Veliko Sazvežđe u smrti tvojoj zanoćiO pusti žali i žalosna moraKoji su predeli u tvome srcu sada?Mrtva je a negde još traje dan, o lasteSvi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nadaU pustinji si što u praznoj svetlosti rastedok u dvostrukoj tišini slepe je oči sluteSanta Maria della Salute

DIS

9 / 24


O moje sunčano poreklo ta potonula krvNeka se zaboravi prijateljstvo drveća i pticaNeka se zemlja razvenča sa suncem Žicaod vode prodenuta kroz uši bolja je nego crvOtišao Izašao na vrata kojih nemaU svim vodama zeleni psi me tražeOvde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople lažipoljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se spremakrvožedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti trebau ovom izobličenom prostoru čija smo polomljenarebraiz čijeg ramena čudovišne ptice vireRuko ispružena prema drugoj obali kloniAko smo pali bili smo padu skloniOvde je noć što se životu opire.

TIN

S druge strane groba živi zvezda kucaI zapaljeni vetar na početku dana snivaNoć u mome glasu više ne dozivaprostore izgubljene koje poseduju suncaKrv moja zaspala pod kamenom ne buncazbog pakla iz zemlje iskopanog ko živaOvde kamenje peva i ptica se skameni sivaOvde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg suncaO zašto smo tako sami i slabi i krtiDok se zemlja okreće oko svoje smrtinegde ispod zemlje zri tišina zlaNajzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boliDrvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voliNeka niče cveće iz prokletog zla

MOMČILO NASTASIJEVIĆ

Umesto zvezde slavuj iz nekog zidašto se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.predeo kome sam se privoleo, plaštomčuva svoju providnost za one koji vide.Neka muzika čudna nečujna iznad gorja

10 / 24


razmešta predmete u prostoru i stajekad zapljusne tajna mramorja sred morja:dozivano nedozvano šta je?O nežna maglo koja me izdvajaš,evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.Tišino u svetoj senci što snove moje vajašhoceš li primiti to telo ukleto,koje nastanjujem poslednji i prvizatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

GORAN

Noć suviše velika za moje zvezdano čelou nekim šumama crnim nepoznatimI drvo je reklo nemoj Jutro moje beloime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratimPčele sleću na leš koga nemaZvezde odlaze u prostor crnim stepeništemMoj je završen dan. Al se na počinak ne spremasan moj iz brda gde mrtav sebe ištemOvde dole svako svoju tamu imaMoj mrak je senka ptice. O neimaputa kojim bi do mene mogla doćiKo proleće koje zaboravi da cvetasad ležim mrtav na severu svetaSmrti ljubomorna najveća moja noći!

ARILJSKI ANĐEO

O ANĐELU I ZIDU

I

Zauzme svoje mesto izmedu sedam zvezda kada prestaje vatra i zbivanje i pocinjecisa kristalizacija podarena u smiravanju. Andeo usamljen na zidu, možda onstvarno postoji u zidu, ali kada nije na zidu, on je sen! U svojoj prvobitnojozbiljnosti smanjuje vidljivost nekim stvarima. Tada pocinje lutanje, osetimda se menja struktura mojih cula i da umesto cela imam jednu jedinu misao.Ne postoji trijumf izvan nesrece. Dok smo to saznali neprimetno smo zamenili sebe.Tako smo stvarno pretvorili u mit, da docnije posumnjamo u njega.

11 / 24


Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguce posumnjati, valjdazbog njegovog gor ukusa i tvrdoce, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljenona jednom srpskom srednjovekovnom andelu. Onda on stvarno postoji izmedu elemenatai odnosa koji poravnavaju svet, postoji u cistoj mogucnosti kao cudo i vernost silama koje su izazida.

II

To mogu da objasne samo vode koje ne teku, taj mirni lik kada prestaje vatrai zbivanje i pocinje kristalizacija. I mada je supstancija tih zvezda oko glavenematerijalna, one pripadaju covekovom prostoru. Ali to lice ostaje najboljidokaz zelenog sunca i videnih škorpija. Iza toga lica necija krv ceka da buderodena i ona ce prepoznati to lice. U srcu se pali svetlost koja obecava dace sve biti videno i sagledano u secanju i buducnosti i u sebi samo. Dotle trebasacuvati svoje oci koje gledaju sa nekoga zida i cuvati se oslepljenja i zaslepljenja.Nisam prvi koji se plašim da ne oslepim zabrinut za dubinu svoga oka kad gledamu jezero ili u prostor. A ništa nije teže nego gledati citavu vecnsot sa nekog zida.I najviše nam pri tom nedostaje praznina gde ne struji krv i gde bismosmestili svoje predstave o eventualnom božanstvu. Ipak ništa nije izgubljeno,jer praznina je to cega nema. Ali ima nešto oko njegove glave ono što je cistalepota i neprevazidena vrlina, a slicno je praznini.

III

Ovaj konkretni Andeo, osvetljen sam sobom iznutra, da je u pustinji rekao bi:šta ce mi nada ako ne da sacuvam ovu pustinju. Da side sa zida, rekao bi:ovo je predeo koji produžuje ljubav.

Anđele gorki praznine i snage,Kad ukaza se sunce kakav nijeSvet, gde je nevoljen, jace cu voleti drage,Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije,Ako namere dobre srce vocuPodari, kakvom vatrom vodeni idu,Dok pcela stavlja žaoku u slatkocuZa smisao leta na iskusnom zidu.O, opija me vatra tako treznaOko tvoje glave ko prolece!KO tebe nije video taj ne znaSebe, ko tebe ne vide taj neceNikuda stici, jer beskrajan je put.Gle mesec bliski iznad rujnog cvetaDobi oblik srpa: lepota je smrtGde vrlina otkri mogucnost uzleta.Nepomican si, zato te ne mogu stici;

12 / 24


Tako blizu mene drugi vazduh dišešdok silazak u dubinu obecava sve višeZvezda na koju treba se tek navici.Divno praznoverje što izmišljaš krilaOslepljenom vazduhu u toj sažetosti,Tvoja je mladost pre svih mladosti bilaI ostala na zidu ko slika milosti.O sretna mladost koja proci nece!Da bi bio razumljiv srcu ostaMlad u izdvojenom danu koji postaSvetlost što me miri sa vecnim prolecem.Prah ružama taknut do mirisa se vinuNa zvezdanoj promaji gde mi dan odškrinuVatru, vatru, slepo to obožavanjeElemenata, koje sagore sopstvenuBuducnost i sunce pretvori u senuNebeskoga bilja pred mracno svitanje.Ti me zgušnjavaš na mesto gde padoh,Iza poslednje misli poslednja nado!Tvoja cula sebe osluškuju, svojuNestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu;Tvoja praznina svet i zvezde krenuu cudno poimanje tog duha u Broju.Sricem fosil tvoga imena u sušiVere i lažnog rasta lažnoj duši,Jer i da te nema, praznina u kojojZamišljamo te, ipak, nikad ne biPrestala da nas opija, u sebiUvek druga prevarenoj srži mojoj.Da nisi andeo koga strah moj krotiCudovište bi bio u svoj lepotiCije poreklo u mojoj je željiDa uništen budem tamo gde postajeMoja nemoc moja snaga koja dajeIstinu recima u lažnoj povelji.Zbog tvoje nadmoci ostah pust i sam,Što snih zaboravih, pa me prože plam,Dok na kraju tvog imena bukti baršunptice što prelete svet unazad varavDo mirisa ruže u kamenu. Bar šumNaslikane grane da pomeri naravBilja! Kako da te sacuvam od tudihMisli u meni, dok bivam sve ludiZa vrednu gorcinu, šuplje dvojstvo lika,Ciji je rast odjek buducnosti prazneŠto podatno traži nacine prolazne

13 / 24


Da bujalsot svoju neprolazno slika.Još malo i zacutacu pred tobom,Dok bdiš onocvetno nad ispražnjenim grobom,Anđele pred neumoljivom lepotom krajaGde je mir i zrelost pesmu zamenila,I mramor gde mramor vecne vode spajaSa kamenom kome izrastaju krila.Sve što postoji teži nejasnosti,Galeb oponaša litice plahosti,što vrtlog odrazi samo vrtlog biva;Ima li dokaza lepote pomerene.Culom u nebice koje zaodeneOblikom bekstva stvarnost što se skriva?Oh naše srce kog dostojni nismoni onda kad najmudriji mi smo,dok budni pred onim što nas snom prevladaNe zavapimo: milosti! To peludNekorisnog pada na nevinost beluCveta treznog cije ime posta nada.O Anđele blagi uprkos svojoj moci,Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noci,Kako se zbi divno da bice ti izbegneMesto koje bi izvan tebe bilo,Jer zabunom sve se zbilo što se zbiloA sjaj koji kasni najdublje dosegne.Naše ime nece berbu doživetiSvega što može sebe da seti.Pojedinacno nas, joj, unerazumi;Opšte nas zaslepi. Zabuna je slicnost.Moje lice tone u cudnu bezlicnostKoja mermerom svoje oci umi.Ah, nado koju vrisak zna izreci,Teskoba i griža, pre no mir u sreci,Slabi smo i lomni kao list liskunaI ne usudujemo se da budemo drukcji.preselili smo cvece pod rep zmiji,A ipak nam je duša nada puna.Daj lobanju praznu za preživele laži;Neizbežni dodir sna i praha tražiImena posna trostrukih odraza.Vlastito me srce porazi. O, krah,Kad krv svoju buri podmecem, i plahPenjem se na vrh presahnulog mlaza.Vratice te vreme. Klecace i vlatiKo u Matjeci, na gori što pati,Dok te u dubini preureduju zvezde,

14 / 24


Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanostPresvislu u vodi bez cari što zanosTvog srca troši za hridine trezne.Moja te ljubav pretvori u neštoŠto se ne može voleti. Al veštoTvoj kostur prazno prepozna sazvežde.Ko ce preživeti Plod, ako ga bude,Sicušan ispod drveta, kog ludePokušaše tresti u zore sve bleše.Tu vrsta tla progovori sa graneZavedena od sunca u nepojmne dane,Kada znam šta mi okružava vid,Al ne znam sunce što ga ispunjavaNa ulasku u zemlju koja spavaSanjajuci trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao, vreme, gde tePlamen preseca. Osporeni svete!Nije li strašan let koji je dokazPraznine u stvarima. Cvet umesto okaIsto sunce vide. Slepo slepim samoVideti možeš. Zaledeni plamOgledalo posta onome što sanja.Oblik je vrline strela ugledanjaŠto svetlost raskopca orlu ispod grla:Zapamcena zimo bit je neumrlaJao, vreme, ustah, al se ne probudih;Šta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim,Asketska ružo, seni oplodenaCvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena.Tu nema sunca, jer sve sobom zraciMesto uzalud pokušano. JaciPostaje koji svoju slabost spozna,Cvet šupljom rukom otkinut. O groznaSviralo koja presaduješ vlatiIz pitome doline na liticu što plamti!Gluv da cuje nemoc kako vešto sviraŠupljinu frule iznutra i pepeo dodiraSluh sažet zvezdom uspomenu zgusnuPreprica rosu i nevericu usnuMameci sene iz svirale prazneIšcezlim danom. Jao, reci razneIsto znaci. Nikad cvet ne mogu reciAko ne mirisah necvet mnogo veci.

15 / 24


Najbliži dan je koji prode davno,Smirenost seni primaknuta slavno.Jao, vreme strmo izraslo iz lažnogSusreta cuda u umu. NevažnoSprema u svemu videnom porazeOku i uhu dok sazvežda silazeKroz levak cveta u zemlju, prestrogoštivo korenju. Tu sam iznemogo.I više vatre posta sunce zlobe,Zlatni pocetak otrova i teskobe.

Sve je nestvarno dok traje i diše;Stvaran je cvet cija odsutnost mirišeI cveta, i cveta vec odavno nema;Bespucem do nade pesnu mi priprema,Kad izdan još volim onu koja spava.uspomeno zlatni praže zaborava!Iz presadenog otrova dan raste i spremaPocetak lepote, a lepote još nema:U prekomernosti i izobilju se gubi.Lepo je manjkanje u sebi što ljubiPrazninu i mesto još neoporavljenoOd odlaska andela, svislo bilje. SenoNa tragu odlutalog cveta cije imeMiriše izvan vrta i vodi meDo cistih mesta, nestvarnih bez nade,Ružo pomerena najsladi moj jade,O kako divno traješ izmerenaSvojom odsutnošcu, odvažno mislena.Vatro bezbolna, a žestino dahaOnog cega nema, primedbo mog praha,što prista na sebe, ali nade pun,Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,Odsevom cilja neprozirnost smiri,Uvredu gline suncu, sjaj raširi.Zid mutni što se pod freskom otrezniI ojaca prazni zanos neoprezni,Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,gubljenje vida i put u dolinu.Jer i pad je let dok se ne padneU sebe; a tamo - nema nas, vec gadneKljuju nas ptice i ruglo smo svima:Ko nema više srca taj ga ima.I pakao je ljubav kad dozrevanje oka

16 / 24


Ružu u sliku pretvori, dubokaRasanjanost da joj ludi miris krotiI oduzme srce vedrini i lepoti,Jer ako krajnosti isto sunce dojiSuvišno je srce gde pesma postoji.Providnost lepotu opsednu da planeKad prezirom kazni sve izlišne daneGde dosada je vrlina bez nadePepeo odbleska koji upoznadeIspražnjen jug i posvecene ružeSjajem nove zvezde za prestare mukeKad pakao je ljubav i isti oganj goriU zlocinackom srcu i na gori.

Biljko, pomešanost smešnu zemlje i vodeKažnjenu blatom, blago prezri cvetom.Al pristani na svet koji zvezde vodeIzlasku mutnom s bezbožnim poletom.Srce rodi ponoc glave, al izbaviSebe anšelom kada vreme stade.I oploden prahom mutni cvet objaviPomeranje porekla, dan veci od nade.Biljka te misli; moj um se iseliSmelo u cvet koji ironicno gledaLobanju praznu. Ko pticom isceliPonor prolecu bezazlenost preda.Ružom pogrešno i nežnije kazana vatro,Prolece proše i niko se ne stidiDa preostale dane kao buducnost vidi,Koju preletaju gmizavci s pticjom maštom.Preporadanjem ispiraj sjaj svetuI zvezdi koja ponore zataji;Neka se trulež otrezni u cvetuNepoznat nesvesnoj ruži koja sjaji.Držiš u ruci vatru kao da jeTo nešto stvarno, Anđele sa zida,Na ulasku u zavicaj koji dajeLobanju trulu za zlato mog vida.Primi i cvet koga preziru ljiljaniZapamcene mudrosti u susret mom prahu.Istinske su reci tužne; pravi daniPrazni. U prašini trag nadi uzdahu!Kao oni što se oslobodiše ljubaviLjubeci silno, sici ce jednom prazan

17 / 24


U svet polutame, gde zaborav plaviPolja, a zvezde tamani zaraza.Trešnjo neverice bez oblika srcaLjudskog, zvezdane padavice vruce,U poljupcu se ništavnost koprca,A put je samo upoznato bespuce.Iz srca mi slavuj izmami gora,Pa prazan klecim pred onim što pade,Sred nepokretnih vetrova i moraPraznih: pakao - predeo bez nade!Šumor bez šume i cvrkut bez ptice,Prazno što je traje; ne cuje se što jeste.dok s mrtvog oca skidam nasledeno liceVatrom se zveri i zvezde priceste.Cista rec koja kaže sebe manomIzbeže tvom bicu, al upozna zoru;Dovrši ti nebo u neiskaznom,Da ti ime ceznu ostrva u moru.Da umesto mene pati, pesme eto!Ispražnjeno srce još je uvek živo.Za veliko sunce u kamenu sažetoKristal isturi prozirnost ko secivo.Kamen je potcinjen govoru i zimi.O reci koje receno potkupi!Zvezdo, moj pakao i moje srce primiUgašenom rukom što beskraj iscrpi.Oslepljenom rosom u nadanje i veceVara me azur poklonom tebi slicnimI strah stvarniji od onih što kleceU strahu od promena pred zlom nepomicnim.Odgovaraju vode odraženoI dan pronaden pre nego što sine;Pocetak sveta vide poraženoIme svetlosti koja svetom mine.A tvoja milost puteve odvodiU ružicnjake jasne, sestro krina,Izmenjena zvezdama odsutnim u vodiNad kojom lebdi njezina dubina.Pjan od udaraca srca još teturamNa Jugu bez Mora što preplivah ga ipak,Jer nestvarnost je jaca i najžešca je buraNa moru kog nema, a huci i dipa.Zvonke ruke pružam gradu koji spavaPometenih jezika, sa suncem u bari,Uzidanih majki u zid muških glava,S andelom u vocu i oku što stražari.

18 / 24


Lukavstvo pozajmljenih dogadaja,Neizrecivo a nauceno ko vreme,Varko, u tebi udes i slucaj spaja,Gde preraste sliku i sjaj uspomene.Nek ti ime ceznu ostrva u plimi,Anđele, i pesma koja mesto menePati, jer pakao i moje srce primi,Da bela iznutra crnim tragom krene.Pomeranje porekla dan veci od nadeU kalemljenom plodu reci slutim,Ponor u ruci andela što stadeS vatrom na ulasku u zavicaj mutni.Da dan pronade pre nego što sine,U oku i vocu tamni obris raja,Nestvarnost punu volje i žestineKoja u nama kob i slucaj spaja.Glavo sve dalja od srca mom prahuTrulež u cvetu otrezni i celuNoć kroz predele bez nade, u strahu,Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

1958.

UTVA ZLATOKRILA

(1959)

FRULA

Groznice nežne poremećenog cvetaSlutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.Tragom pjanog jutra i išcezlog letaPožuri, opevaj pre praznika svet.Ponovi dan zbog nezahvalnog telaŠto suncu uzvraca senkom i pesmu kvari.Vrati coveku usamljenu pticu:Pod praznim nebom placu sokolari.dozovi utve s gora u predanje.Sastavi cula pesmom da ne venuU noci tela. Nek bude sve manjeVidljivog da ostvariš uspomenu.Prazniš mi koleno i uzimaš srce

19 / 24


Žuri, krug opevaj, nesrecu prevariSmederevo otvori, ptici se dodvoriPod praznm nebom placu sokolari.

GOJKOVICA

I tako budućnost mračnoj nadi postaSužanj i talac zlo životu verno.Grlicu opeva kamenje što ostaU predelu koji raste lakoverno.Jesi li živi stub grad il mrtvaBeli bedem dojiš prevaru sve veću?Prazno ime nade i prelepa žrtvaU zidu bez zvezda pravedno se sreću.Tela čistijeg od izgubljenih reči goriDan posle vremena koga se svi boje.Noć niz bojanu otiče u tvojeSrce prodano nesigurno zori.Trgovci časni što kupuju vatromIz tvojih ruku istinito blagoNa tvome telu grad crtaju jatomžrtvenih ždralova umiljatom snagom.

ZOVA

Iz zove koja se sobom zabavljaPredelom slepim poguban je poj.Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja:Uspomena traje u nameri zloj.Cvece nas ogovara, šuma se prikradaNašoj nakaznoj samoci. Nema tajne.Svirala se ruga. Rugoba i cežnjaIzijednaciše se pred kraj leta. Sjajnezablude vatre ništa ne savlada,Intrige sunca u plodovima glasnim.Sirene biljne pustolove mameI cine svet smešnim i opasnim.Reci su izdajstvo, truljenje sunca vajnuSlast ploda kukaviclukom oznaci.Mulj i progonstvo zvezda koje tajnuKazaše ponoru bezvucno pomraci.

20 / 24


BOLANI DOJČIN

Je li istinito ono što je stvarnoIl samo vlada? Pobednici beže.Prazan je praznik biće je utvarnoDok dostojni šetnje kroz vrt mrtvi leže.Sunce je bolest i slabost je strelaU snu odvojeni vodom dok se mrznu.U visini vatre hladno je bez tela.Ko pojede svoje srce taj se drznuDa pesnik bude predelu bez pamćenja,Cvet nedovršen kad proleće već prođe.Svet će spoznati onaj ko ga menja.Slabi su pozvani da postanu vođe.Dozivaj pepeo bez straha jer nemaPepela već amo plamen koji spavaU kamenu mutnom što potajno spremaIzlazak sunca iznad mrtvih glava.

SLUGA MILUTIN

Poslednju svetlost slabosti prate i bilje...Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara!Varnicom nežnom niz crno koviljeDoživljen predeo obuze prevara.Što je duboki nit leti nit tone.Nit varkanjem varke bogojavno plane,Da noć koja ih naizust zna tronePotkupljivim srebrom mudrosti prerane.Gorka pričest sluha u sebi vas krije,Čemerni labudi izlišnosti britke.Usamljenost je niskost. Gospo moja, bijeSvako u svom mraku izgubljene bitke.A kad zid lobanja sve vreme opčiniNiko neće znati je l rano il kasnoza ljubav za put il smrt dok sunce jasnoKuva odbeglu gorčinu u visini.

UTVA

21 / 24


Daj nesanicu grane se koje sleteZvučno u dane poslednje i tužneZlatokrila koja ne mogu da se seteCrne šume iza glavobolje ružne.U tvrdu zemlju da l odlete šupljaOd neba, prazna kao sve što traje?Vatra koja te vidi bice skupljaOd zlata koje sebi ne poznaje.Osta samo ime: dosta da se rodiPesma u letu sjaj daleke zore.Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodiMorem bez molitve pro neprelet gore.Odlete tragom izdajničke sreće,Od bleska srca rukom sklanjam lice.Ne kupi vodu izgoreti neće,Uzdahnuo te kamen krilatice.

TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. TeškaNeverstva kriju u srcu što strepi:Slavuje stranputica. Sunce je greškaPracena videnim užasima slepim.Noć umesto oka lukava vatra nudi.Al stoje kužni u istrošenom vazduhuI slede vidljivost razlicito ljudi.Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;Samo su slabi izvan opasnosti.U zločin je umešan i onaj ko spava.Nikoga nema da jakima oprostiŠto sidoše u tamni vilajet i zlatoKoje se ne može uzeti otkriše.Što god da činiš zlo činiš jer blatoIz toga podzemlja slavno je sve više.

RAVIJOJLA

...tužna vila nije sjena puka" TinTvoje je srce uzrok dana i noći

22 / 24


Vreme slično suncu dubokom i prazniZabranjeni slavuji slavni al bez noćiTvoje je srce uzrok dana i noćiDa sve što prođe vrati se po kazniTužna posestrimo čemera i bunePelen je jedini lek i gorka negaSrcu još gorčem što se tobom kuneTužna posestrimo čemera i buneJetkih mudraca s izmišljena bregaTvoje je srce u drugima ti samo pevašI tvoja ih praznina sve više očaravaOproštena im oporost dosnevaTvoje je srce u drugima dok pevašO iskri iskrenoj koja ojačavaU taštom predelu kome odolevaš

KOLO

Van njega sve je beskraj, varka i zloba,Praznina u vetar pretvorena tašto.Samo je budnost pesma, i teskoba,Beščulno mesto prevareno maštom.Izmišljanje slepog u kovitlac oka,O saplitanje kroz izmišljen vrt!Iskustvo oslobođeno pamćenjaOpčini bilje nežnosti i smrtOkolo vremena, okolo kostura,Okolo današnjeg dana opraštanje.Dok se srce igra svojom prozirnošćuUgasla jasnost čeka ispaštanje.Čikaju svet za potiljkom. ČujŠta zakasnela frula kaže svetu.Iz pepela oka izleće slavujKrilatost klisure odmeni sujetu.

DODOLE

Ko sat bez kazaljke svetom otkucavaPronađena praznina danu sagorelomŠto posvada budno sa onim što spava

23 / 24


I let zaustavljen s laži odletelom.Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,Svet više iza nas negoli u nama.Da bi čeznula i pevali daj manjeNego što nam treba. Padaj kišo tamna!Ružu nutrine nude bezazlenoPromuklom dodiru dana da ga savlada.Između njih i sveta strmog, eno,Kao u jamu teška kiša pada.Žuboriku biljno pesmom dozivajuI dan iza leda ko potonji cvet.Bela im vrana na jeziku. ZnajuSa lažnom slikom da pomire svet.

RASKOVNIK

...Nekakva (može biti izmišljena)trava za koju se misli da se od nje(kad se njome dohvati) svaka brava i svakidrugi zaklop otvori sam od sebe" Vuk St. KaradžićOtvori kam u kom iskra malaksava,Da lepši od praznina obican da bude.Iznesi blago iz lažnih ostava,Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.Pokloni svoju biljnu mudrost danu.Otvori putu reči, u riznicu golje.Oko zahodi sa suncem, ne srce. OsvanuVarka, rekavši: hajdemo u polje!biljni sezame otvori obzorjeZa sve koji su se rodili prerano,Nek udu u tuđe srce ako su otvorili svoje,Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.Otvori semenku u kojoj nežno čamiZaboravljeno prolece. OtvoriKamen što precuta zvezde svojoj tami.Otvori put ptici, čoveku i zori.

24 / 24

Documents

Branko Miljković - Pesme - Seminarski Maturski Diplomski Rad