ЕВРОАЗИЈСТВО И АТЛАНТИСТИЧКИ ГЛОБАЛНИ ПОРЕДАК

Апстракт :

Циљ рада је да кратко изложи историју и основе филозофије евроазијства насталог након слома Руског царства и у време неприхватања комунизма као напрегнуто тражење древне руске идеје и поретка правде. Евроазијски покрет и теорија су настали почетком двадесетих година као противстав према западном друштвеном и политичком поретку. Николај Трубецки развија теорију културног плурализма света, Петар Савицки евроазијску теорију простора, а Николај Алексејев филозофију државе и права. Насупрот западном индивидуалистичком, евроазијци заснивају холистички прилаз друштву и историји, идеји правне државе и теорији људских права супротстављају идеју државе дужности и право народа, заједница. Либералној демократији противстављају органску демократију и идеократију, државу правде.

Кључне речи : атлантизам, евроазијство, време, простор, биће, модернизација, традиција, историцизам, онтологизам, либерализам, савременост, Запад, Исток, индивидуализам, холизам, персонализам, Трећи Рим, правда, братство, копно, море, цивилизација, империјализам, капитализам, комунизам, демократија, идеократија, право, дужност, мондијализам, протестантизам, православље, глобализација, Трубецки, Савицки, Алексејев, Гумиљов, Дугин, Панарин.

Водећи теоретичари неоевроазијства, покрета обновљеног почетком деведесетих након слома комунистичког континенталног савеза су Александар Дугин и Александар Панарин. Дугин историцизам означава као дух модерне епохе и западној парадигми времена супротставља источну, руску филозофију простора. Највећи изазов и опасност савременог света на почетку XXI века Панарин види у елитистичком глобалном поретку који треба оспорити демократски вођеном глобализацијом.

Разматрање питања савременог политичког поретка и идеје правде претпоставља одређивање и познавање савремене политичке историје као и савремене политичке теорије, научне и филозофске.

Методологија истраживања нас упућује на утврђивање полова савременог света који својом дијалектиком, својим кретањем производе политички живот и можда и неки политички поредак или политички хаос, што изгледа вероватније и тачније. У савременој политичкој историји није спорно да су на глобалној равни ти полови евроатлантизам и евроазијство. Већ на први поглед можемо уочити да се Европа појављује као простор борбе између атлантског света који данас представљају Сједињене Америчке Државе и Азије или тачније Евроазије, односно Русије која чини други пол.

Поставља се питање када почиње савремена политичка историја. Екмечић сматра да савремена историја почиње 1918. године, то јест по завршетку Првог светског рата. Међутим, ако за почетак савремене историје узмемо 1898. када Америка почиње да ствара своју империју освајањем Кубе и Филипина (Бжежински, Велика шаховска табла ) онда можемо рећи да је та историја дужа двадесет година и да траје већ више од једног века, тачније 108 година. Савремени атлантско-евроазијски сукоб почиње 1904- 1905. године када је Америка својом политиком подршке Јапану одлучујуће утицала на исход руско-јапанског рата. Овим је одређен и главни циљ спољне политике Америке, а то је слабљење и уклањање из политичког живота савременог света њеног најмоћнијег стварног и потенцијалног супарника.

То је Русија, која је у то време имала буран привредни развој и раст становништва са изгледима да постане водећа земља света на привредном и војно-политичком плану.

Према извесним тумачењима (Потемкин, Историја дипломатије ) главну улогу у отпочињању Првог светског рата одиграла је Велика Британија да би ослабила две водеће евроазијске континенталне силе у међусобном сукобу - Немачку и Русију, а претпоставке за почетак Другог светског рата створиле су САД својом подршком успону немачког националсоцијализма, италијанског фашизма и јапанског милитаризма - земљама које су окруживале комунистички Совјетски Савез и онемогућавале ширење комунизма у одбрани капиталистичког поретка у свету (Чомски, Контролисана демократија ). Слом Варшавског савеза и Совјетског Савеза, моћне евроазијске комунистичке империје крајем XX века, уследио је као последица дејства Трилатерале коју чине Англоамерика (САД и Канада), Европска заједница и Јапан (Аврамов, Трилатерална комисија ) и, наравно, као резултат урушавања услед унутрашњих слабости тог поретка. То су најважнији догађаји политичке историје XX века. Капитализам, чији је главни ослонац била Америка, победио је.

Евроазијство је друштвена и политичка теорија руског послеоктобарског исељеништва двадесетих и тридесетих година. Појавило се 1921. године зборником Излаз на Исток у Софији. Писци зборника и носиоци покрета су Петар Савицки, Николај Трубецки, Георгије Флоровски, Петар Сувчински. У разради идеологије евроазијства учествовали су и Николај Алексејев, Георгиј Вернацки, Лав Карсавин и други истакнути посленици руске културе. Основне идеје евроазијства су разрађиване у многим издањима која су се појавила у Софији, Прагу, Београду, Берлину, Бриселу, Паризу. Покрет је организовао своје скупове, предавања и слично. Током дванаест година, од 1925. до 1937, издавана је Евроазијска хроника у којој су се поред теоријских чланака појављивали и материјали о животу евроазијских организација. У Паризу је 1928. и 1929. излазио недељник Евроазија. Евроазијска теорија се сматра једним од најразрађенијих праваца руске идеје. У њој је развијена самостална филозофија руске историје. У средишту ове филозофије је став да је Русија особена земља која у себи сједињава особине Истока и Запада. Под Евроазијом евроазијци не подразумевају континент у географском смислу. За њих, она је северна Евроазија, простор на западу и југу омеђен планинама, са особеним природним својствима који је основа и засебног друштвеног, политичког и духовног бића и живота. То је у основи простор Русије који обједињава мноштво различитих народа у једну културу, руско-евроазијску, јединствену по свом карактеру и улози у свету и историји. Ова култура је заснована на узајамном деловању природних и друштвених чинилаца, одређена простором на ком је настала али и светска по свом значају. Евроазијци су се ослањали на погледе руских историчара Сергеја Соловјова и Василија Кључевског, затим Николаја Данилевског и других истраживача руске историје који су у јединству простора налазили основу заједништва историјског развоја народа, блискости њихових култура, верских осећања, језика и темељ чврстих политичких веза. Ови увиди су омогућили евроазијцима да створе нови поглед на прошлост и будућност Русије. Слом царства и неприхватање комунизма си били снажан подстицај за таква трагања. Историју континента евроазијци виде као низ покушаја стварања једне јединствене евроазијске континенталне државе од стране разних освајача. С друге стране, руску историју схватају као постепено ширење руске државе и њему одговарајућих друштвених, политичких и духовних кретања на читав континент. Јединство простора се, по мишљењу евроазијаца, допуњава друштвеним и политичким. Револуцију 1917. евроазијци оцењују као почетак новог доба - излазак Русије из њој туђег европског света и почетак самосталног историјског развоја. Реформе Петра Првог евроазијци су оспоравали као почетак европеизовања Русије. Супротно словенофилима, они су истицали источни, турански чинилац у руској култури. Татарско-монголско раздобље руске историје су ценили као стваралачко у смислу изградње руске државе и типа државности. Евроазијци су изворе културног јединства и прву појаву евроазијског културног типа налазили у империји Џингис-

кана. Они су се надали да ће моћи мирним путем успоставити нови друштвени и политички поредак Евроазије ослањајући се на свест народа. Ценили су јаку власт, а управљачки слој је по њиховом мишљењу требало да буде уздигнут непосредно из народа биран по основу оданости евроазијској идеји. Тако они будућу евроазијску државу карактеришу као идеократију. У привреди су тежили складном повезивању приватне и друштвене својине. Посебну улогу су придавали православљу, сматрајући да је оно способно повезати различите вере на простору Евроазије. У руском исељеништву је на оштру осуду наилазио крајњи етатизам евроазијског учења и давање првенства друштву, заједници пред личношћу, идеолошки диктат потекао из концепције идеократије. Крајем двадесетих година евроазијски покрет се поделио на лево крило око листа Евроазија које је отворено подржавало стаљинску власт и десно крило. Трубецки и низ истакнутих идеолога покрета су прекинули везе с њим, а средином тридесетих година евроазијство као организовани политички покрет престаје да постоји.

Интерес за евроазијство уродио је у Америци студијом Николаса Рјазановског The emergence of eurasianism 1967, а најбољи приказ евроазијског учења дао је Немац Ото Бес 1961. године у књизи Die Lehre der Eurasier. Ein Beitrag zur russischen Ideengeschichte des 20. Jahrhunderts , пише Милан Суботић у својој књизи Пут Русије, евроазијско становиште, у којој излаже историју евроазијства као политичке теорије.

Након слома комунизма у Русији, евроазијство почетком деведесетих постаје једна од главних тема руске друштвене теорије и филозофије. Оно је више од научне теме; у њему се првенствено траже одговори на питања и недоумице данашње Русије. Евроазија је крајем XX века постала уобичајени појам политике и свакидашњег говора. Са распадом Совјетског Савеза отворено је почетком деведесетих година питање новог политичког и културно-цивилизацијског одређења Европе и њеног односа према Азији. Са сломом комунизма коначном је сматрана победа тржишног капиталистичког друштва и либерално-демократске државе. Поново је отворено и питање односа Русије и Европе расправљано током читавог XIX века, још од времена раних словенофила. Фукујама и Хантингтон су дали нешто различита виђења новог света. Да ли ће утврђивање и постављање граница између различитих култура и цивилизација заснованих на вери бити главни предмет и извор политичких сукоба новог, постхладноратовског времена и XXI века како предвиђа Хантингтон, или је можда већа опасност за свет глобализација према моделу савременог Запада? Шта је евроазијство? Није ли оно неки бољи одговор на изазове нашег времена - бољи него што су Фукујамин крај историје или Хантингтонов сукоб цивилизација? И Бжежински у свету види само две могућности: Pax americana или анархија? Фукујамино универзалистичко и прогресивистичко тумачење историје ослоњено на хегеловску традицију или Хантингтонов партикуларизам и циклизам у духу Шпенглера и Тојнбија? Не треба губити из вида чињеницу да и у оквиру евроазијског покрета релативистичком схватању културног плурализма света изложеном у књизи Европа и човечанство Николаја Трубецког Лав Карсавин супротставља теорију о јединственом светско-историјском кретању које се оплођује у универзалној евроазијској култури. Карсавин у филозофији заједничког дела Николаја Фјодорова налази кључ евроазијске филозофије ослањајући се на његов есхатолошки активизам.

Русија је изгубила хладни рат, што је довело и до слома њене друштвене и политичке теорије (комунизма). Излаз је био прихватање захтева Запада или тражење властитог пута. Русија се након почетног прихватања либералистичког тумачења историје окреће цивилизацијском чије корене у руском теоријском наслеђу налазимо првенствено код Николаја Данилевског. Спор отворен деведесетих у тражењу новог модела руског друштва и државе обновио је старе расправе словенофила и западњака - поборника самосталног пута заснованог на руској традицији и култури, на једној страни, и заговорника бржег европеизовања Русије на другој. Посебан значај добила је филозофска и политичка мисао

руског исељеништва из времена непосредно након Октобарске револуције. Евроазијство, према мишљењу његових данашњих тумача, даје идеје за решење савремених питања. Оно говори о особеном евроазијском карактеру и историјском путу Русије у тражењу друштвеног и државног модела и основе јединства постсовјетског евроазијског простора у целини. Један од главних теоретичара савременог евроазијства Александар Панарин поставља питање о могућности универзалне постсовјетске идеологије и, тачније, питање могућности сарадње и јединства словенских и туранских народа. Одговор налази у евроазијству као новој националној идеји Русије. Панарин евроазијство сматра првенствено духовним покретом, превратом који Русији треба да омогући модернизацију без позападњачења и стварање особеног цивилизацијског модела, различитог од атлантског али и од пацифичког. Културна традиција и технолошка модернизација су основне одреднице тог модела. Теорију и политику неоевроазијства развио је Александар Дугин, филозоф и геополитичар, оснивач и вођа Евроазијске партије. Као основе неоевроазијства, Суботић наводи класично евроазијство, руско православље, филозофију традиционализма и конзервативне револуције, геополитичку методологију и совјетску историју. Нове околности траже стваралачко тумачење изворног евроазијства.

Филозофију евроазијства излаже Александар Дугин у књизи Основи геополитике. Он прво утврђује да је историцизам бит модерне епохе. Њен дух најбоље је схватио и изложио Хегел у Феноменологији духа и Великој логици, а и најзначајнија филозофска расправа XX века, Хајдегерово Биће и време говори о бићу схваћеном кроз време, пише Дугин. Хегел је историју схватио као развој бића у времену. Оно се поима као истоврсно, а историја као јединствена. Тако схваћеном времену одговара појам истоврсног простора без масе. Тај појам простора је изведен из безусловно схваћеног времена.

На овој основи изведена су три филозофска правца. Конзервативни историцизам историју схвата као акумулацију бића, прошлост се одржава у садашњости. То је у основи Хегелова филозофија која претпоставља апсолутну идеју, предисторијску форму постојања стварности. Футуролошки утопизам настаје апсолутизовањем првог правца, он је инваријанта конзервативног историцизма. Футуролошки, комунистички утопизам биће схвата као коначно превазилажење историје, пуноћу до које ће довести историјско кретање у будућности. Овај, филозофски и етички леви правац обнавља главне одлике хилијастичког ишчекивања традиционалног за поједине вере. Трећи, ефемеристички правац историцизма биће схвата као тренутно, пролазно. Он је најдоследнији. Стварност је тренутак променљиве савремености, прошлост и будућност су деонтологизоване. Време поништава биће и вредност прошлости. Насупрот конзервативном, ефемеристички историцизам знање сматра супротним бићу; постоји само појава као пролазно искуство.

Историцизам као филозофија се креће од онтолошког ка деонтологизованом схватању времена. Конзервативни и футуролошки историцизам су остали повезани са метафизиком карактеристичном за неисторијски начин мишљења. Проблематика филозофије се постепено преноси од супротности историцизма и неисторицизма ка противставу онтолошког и деонтологизованог историцизма.

Историцизам се у области идеологија појавио са напуштањем традиционалног и настанком савременог друштва на Западу. Идеје напретка и развоја су постале основа идеологија новог века. У идеологији хегелијанство се унутар савремених струја повезује са фашизмом и неохегелијанством\ентилеа. Тада су футуролошки и ефемеристички идејни правац још били у савезу левих снага. Најновији је сукоб комуниста и либерала, футуро-онтолога и антионтолога. Побеђују либерални демократи који апсолутизују пролазно. Дугин тврди да је последњи, највиши стадиј развоја историцизма повезан са планетарном победом либерализма. Духом времена потпуно овладава појам савремености, што либералима омогућава да објаве крај историје.

Схватање бесадржајности победе либерализма изазива ужас и води обнови конзервативног историцизма и комунистичке футурологије. Противречност онтологије и историје уништава конзервативни историцизам, он пада први. С друге стране, футуролошки онтологизам комунизма не схвата да је биће неизвесно дело револуционарне воље пролетаријата, субјекта. Комунистичка онтологија је задатак, циљ чије остваривање могу спречити непредвиђене околности или друга, супротстављена воља. Телеолошка датост, комунистичка револуција се не мора остварити. Теоретичари минималног хуманизма - Попер и Хајек, Арон, Леви и Гликсман су тврдили да су комунисти криптоконзерватори. Указивали су на двојност временског обрасца и онтологизма у њиховој филозофији. Идеолошки пораз марксизма је резултат схватања бића кроз време, тврди Дугин. Победа либерализма је “победа времена над бићем”. Резултат историје је бесадржајно време и њему одговарајући простор. То је законита, није случајна побједа. У традиционалном друштву над временом су владали мит и вјера, оно је било ограничено метафизиком, кружним током бића. Мит је говорио о бићу. Нови век доноси ново схватање времена.

Супротност пролазности, времену, јесте простор, али не празан, идеалан већ природни простор који чува трагове времена. То је простор неповезаних времена која производе мноштво времена, “сложени мозаик календарских кругова”. Почињући од простора биће стиче трајност, оно постоји у живом, недекартовском простору, не развија се у времену. Развој је кружно кретање, није надолажење ни нестајање пуноће бића. Прошлост, садашњост и будућност су онтолошки једнаке.

Просторни образац обухвата и објашњава временски. Временска парадигма није основа сазнања и главне политичке идеологије, већ једна од чињеница која се појављује у посебном простору који је део стварног синхроног света. То је западни део света. Производња времена у простору је условљена распоредом масе који је свуда посебан, јединствен. Особеност Запада је стварање представе хроноса отргнутог од топоса и претпоставке о фиктивном топосу, испражњеном простору. Под утицај Запада временом падају и други делови простора чиме у просторном поретку надвладава временски образац. Илузија о надвладавању времена над бићем настала је осеком масе бића у западном простору.

Развијени, либерални облик временске парадигме је заснован на квантном прилазу стварности. Испрекидани тренуци, садашњост у које се смешта биће су индивидуалистичка и рационалистичка основа временске парадигме. Непрекидност времена се пориче, прошло и будуће не постоји. Атомском квантном времену одговарају атомизовани појединци и неповезани, засебни разумски облици.

Дугин тумачи да испрекиданост потиче из преклапања две различите непрекидности - времена и простора. Простор је мера кретања и мера времена. Пресек простора и времена, тачку прекида крајња парадигма времена схвата као средиште, апсолут. Из рационализма и позитивизма настао је савремени дух који стварност схвата као засебне тренутке пролазног времена.

Супротно, просторна парадигма онтологизује и временску и просторну непрекидност, али њихов пресек посматра као несамостални извод. Човек се у овој парадигми схвата персоналистички, а не индивидуалистички, он је дивидуалан - услован, није индивидуалан - недељив. За либерале једина самостална стварност је засебни појединац, сва остала је производ договора. Одатле потиче минимални хуманизам. У просторном мишљењу појединац и разум су, обрнуто, условни, а стварност постоји сама по себи. Одатле потиче антихуманизам или крајњи Ничеов натчовечански хуманизам.

Логика простора није двојна разумска логика, биће и небиће се не искључују већ прелазе једно у друго, постоје заједно у снази која се мења, расте и опада. Просторни кругови се преклапају и то даје рељефност простору - кретање, разноликост времена. Сам субјекат

простора је услован, није самосталан. Човек је променљив зависно од врста простора, његова особеност даје антрополошки плурализам: “Човек се састоји из планина, река, камења, шума, пустиња, ветрова...”. У спору квантне и таласне теорије временска парадигма је довела до победе дискретне онтологије, мада то није природа стварности која је сведена на засебног појединца и његов разум. Таласна теорија потекла из просторне парадигме подразумева вишеполарно међудејство поља, супротно либералној замисли једног света и једне владе. Либералном универзализму је страна мисао о културним круговима, о мноштву истовремених светова.

Пророчанство је сагледавање синхроне слике бића, није просто предвиђање будућности. Оно је настало када се над свет наднела црна сенка времена, Запада. Време, дух историцистичке парадигме је настао у јудаизму. Тај дух је створио савременост - царство новца, нових номада. Запад је отаџбина времена, Исток тврђава простора, истина онтологије. Поставља се питање зашто је време на Западу ослобођено онтологије. Криза савременог света расветљава однос парадигми простора и времена.

Исток је Русија, Москва. Она је идеја, верски и политички појам, није само престоница велике државе. Москва је Трећи Рим, наследница Константинопоља - чувар истинског хришћанства, царства правде. Два века петровске Русије су доба искушавања и пропадања, сматра Дугин. Сукоб добра и зла, правде и неправде, јесте борба Истока и Запада, евроазијског поретка традиције и трговачког поретка атлантизма.

Москва је и просторно средиште земаљског света. Драма овог света је драма сукоба копна и мора. Цивилизација мора се од Картагине преко Атине до Енглеске и Америке последњих векова сели на Атлантик и по томе је добила назив атлантизам. Атлантски свет, Запад, иде путем модернизације, материјалног напретка. Насупрот њему је Евроазија - свет традиције, верност духу и моралу. Запад вековима безуспешно покушава да овлада Москвом, континенталном престоницом света.

Водећи историчар евроазијства Лав Гумиљов је показао значај предпетровске, московске Русије за стварање типично руских друштвених и државних установа, пише Дугин. У основи политике московске Русије лежала је идеологија византизма, обједињавања земаља и култура Евроазије. Византијски двоглави бели орао који гледа и на Исток и на Запад - обједињава их љубављу а не мачем, знамен је ове идеје. Романови су се окренули Западу, али су комунисти престоницу вратили у Москву а Русију на евроазијски пут. Совјетски Савез, идеолошки сучељен са Западом, враћа се привредној, друштвеној и културној самодовољности и отвара према Азији. Евроазијски савез различитих народа и култура је највеће размере достигао током владавине комуниста. Москва је била предводник светског пролетаријата у борби против капиталистичког империјализма и колонијализма.

Савремена Русија трага за својом националном и државном идејом. Либерали сматрају да она треба да постане део светског трговачког поретка. Друкчије су мислили интелектуални оснивачи евроазијства Николај Трубецки, Петар Савицки, Николај Алексејев, Лав Карсавин и Лав Гумиљов. Трубецки, главни теоретичар евроазијства, у књизи Европа и човечанство историју схвата као супарништво расистичке и насилничке романско-германске цивилизације којој одриче универзални карактер и осталог света који треба да се уједини под вођством Русије у одбрани своје слободе и култура од неоснованих тежњи Запада. Евроазијско виђење руске историје развио је Георгиј Вернадски. Насупрот словенофилима, евроазијци истичу потребу окретања Русије Евроазији, духовној култури. Сажети евроазијски поглед на руску историју изнет је у књизи Трубецког, Насљеђе Џингис-кана : Од Монгола Руси су преузели идеју и политику стварања евроазијске континенталне државе као ослонца цивилизације супротне европској. Европеизација је изазвала раскол и крај свете Русије. У доба Романова Русија осваја Исток на типично западни, колонизаторски начин,

тврди Дугин. Октобар евроазијци виде као народну побуну против политике владајуће класе још од времена раскола, мада су осуђивали марксистички садржај револуције.

Евроазијска филозофија државе је идеократија - владавина идеје. Остваривање високог идеала је смисао постојања човека и људског друштва. Руска филозофија говори о заједници, заједничком духовном преображењу. Задатак идеократије је заснивање установа на етичким и естетским идеалима а не на побудама удобности, богаћења и сигурности, превласт херојског над зеленашким духом. По Трубецком, византизам је истинска евроазијска идеократија.

Трубецки је значајан и као један од оснивача филозофије структурализма. Преовладавање просторне, синхроничне парадигме у структуралистичкој филозофији је основ главне евроазијске идеје вишеполарног упоредног развоја различитих националних култура. Учење евроазијаца је привлачило велику пажњу између два светска рата. Они су увидели историјски значај руског комунизма. Евроазијска идеократија је као културна и државна творевина пала под притиском атлантистичког пола историје.

Новина и смелост погледа изложених у зборнику Излазак на Исток објављеног у Софији 1921. године је потресла читаву руску интелектуалну јавност тог времена. Евроазијство је трећи пут између деснице (либерала, монархиста и конзервативаца) и комуниста, то је пројекат конзервативне револуције, друштва отвореног за модернизацију уз очување традиције. Евроазијци су били противници и капитализма и социјализма, а посебно капиталистичке привреде, увођене од средине XIX века, туђе руској традицији. Комунизам су доживљавали као гротеску новог поретка. Они су били за модернизацију засновану на хришћанским вредностима.

У књизи Етногенеза и биосфера Земље Лав Гумиљов развија евроазијску теорију етногенезе и историје. Русе су евроазијци сматрали народом који је настао из споја Словена и Туранаца, турско-татарских народа. Одлучно су одбијали западњачко, европоцентричко виђење руске историје, али су и знатно одступали од словенофилског. Евроазијцима је био близак допетровски идеал православног царства преузет од Византије. Били су за отвореност православља према другим евроазијским верама - исламу, будизму, хиндуизму и другим. Свуда су тражили превазилажење супротности њиховим повезивањем у нешто ново, више. За такво повезивање јединствену способност има Русија - Евроазија, тврдили су они, и у томе видели улогу своје земље у светској историји. Руска правда је подухват сједињавања свих стваралачких сила Истока и Запада, Азије и Европе. Тај дух је дух руске културе и руске политике. Основа евроазијског пројекта је особена филозофија историје. Та утопија је истински руска, тврди Дугин. Након слома руског комунизма она је једина нада у свет правде и братства, духа и новог човека.

Николај Алексејев је један од тројице водећих евроазијаца. Док је Трубецки истраживао културно-етничку и идеолошку страну евроазијства а Петар Савицки географију и геополитику, Алексејев је створио теорију евроазијске државе и права, пише Дугин. Ова теорија је требало да смени совјетско право након слома комунистичке владавине у којој су евроазијци видели идеократску енергију својствену руском народу.

Задатак Алексејева је био да створи правну теорију потеклу из органског друштвеног развоја Русије. У ту сврху је истражио историју руске и западне правне мисли. Алексејев је посебно ценио Шпенглера, Карла Шмита и немачку органицистичку социологију. Рад Алексејева Дугин пореди са значајем Шмита за немачку правну мисао; Алексејев је творац евроазијске филозофије права.

Филозофија евроазијаца супротставља холистички прилаз друштву и историји индивидуалистичком. Уместо друштва атома механистички повезаних уговором имамо

друштво као живи организам. Ти организми су историјски народи, државе и друштва, бића настала из духа и тла.

Атомистички прилаз посматра све друштвено-историјске творевине - народе и државе као резултат уговорног, спољашњег обједињавања појединих особа. У таквим друштвима постојана је само индивидуа - атом, а она су онтолошки несамостална, настала путем различитих уговора. Органицизам је иначе својствен немачкој, а индивидуализам енглеској и француској друштвеној мисли. Словенофили су развијали органицистичке теорије ослањајући се углавном на немачке мислиоце. Просторно посматрано органицизам, холизам, својствен је Истоку, а индивидуализам Западу. Тако је унутар Европе, али и у простору Евроазије. Холистичке вере и филозофије су посебно својствене Далеком истоку и Индији.

По Алексејеву, појам права у западној мисли је исконски заснован на индивидуалистичкој теорији. Право одређује област слободе појединца. Основа права је претпоставка о аутономији појединца. Корене ове теорије Алексејев проналази још у античком праву, па преко феудалног права и просветитељства све до Русоове теорије природног права као својственог свим људима. Савремене либералне теорије права изложене су најпотпуније у радовима аустријског правника Келсена. Проширен на све чланове друштва, појам права води идеји правне државе и теорији људских права. Алексејев доказује да је такав развој правне мисли и установа само један од могућих праваца. Он је својствен друштвеном развоју Запада чија је филозофија индивидуалистичка и рационалистичка. Овакво право је туђе Истоку. Дакле, по Алексејеву, појам права је везан за одређени географски и геополитички простор. Ипак, мада је такав, настоји да се представи као универзалан и тежи да то постане. Западно право, мада је настало као резултат развоја само једног дела човечанства, превиђа све друге правне моделе створене у другим деловима света и другим временима. И у области права Запад понавља основну тежњу да свим осталим народима наметне своја посебна искуства као универзална. Западна филозофија права је страна органицистичкој.

Истражујући друштвену историју Русије, Алексејев долази до идеје државе дужности. Та држава појединца сматра за несамостални део целине друштва била то нација, црква или држава. То је задружно начело првенства општег пред појединачним. Алексејев се позива на разлику између заједнице и друштва коју је поставио Фердинанд Тенис. Пред задругом као целином појединац има само дужности. У западном друштву опште је производ појединачног. Друштво је значи спој, веза, није органско. Права припадају деловима јер су они основ који твори целину.

То су две теорије права. У једној појединци као производ личних веза творе договорну заједницу. Међусобни односи појединаца чине садржај западног схватања права. То је основ теорије правне државе и људских права.

Друга теорија се бави личностима као улогама, а не индивидуама као самосталним јединицама. Личности су изрази општег које може бити народ или држава. Сви обављају улоге које је задала целина, суделују у њој. И суверен, цар, у органицистичком друштву служи целини, општем бићу. Цар је лично одговоран за деловање свих својих поданика, свих осталих личности. Хришћански цар и сам служи Христу и хришћанству.

Евроазијци су разликовали механицистичку и органску демократију, коју називају демотија. За разлику од либералне демократије у којој одлучују само живи пунолетни грађани у одређеном простору и друштвеном поретку, у демотији судбинске друштвене и државне одлуке доносе се из народног духа који чине сва историјска поколења. И идеократија је потчињавање друштвеног живота идеалу који потиче из духа народа, из вере и културе и трајно опстаје у свим менама од најдубљих етничких и верских све до политичких и идеолошких. Демотија и идеократија су основе државе дужности супротне западном праву

и западној држави. Један од првих теоретичара државе дужности био је Свети Јосиф Волоцки који је сав друштвени и духовни живот личности схватао као служење народу и вери, служење светој Русији, православном царству. Овај правац мисли развијали су и Иван Пересветов, теоретичар опричнине (мера за учвршћење самодржавља) и Иван Четврти. Московска Русија је била изразито дужносна држава. По Алексејеву, исти је и патос раних старовераца и руских комуниста. Јосифљанство је дубоко евроазијска појава супротна западном схватању друштва и права. Ипак, Волоцки овај начин организовања евроазијског друштва сматра само за један од могућих, увиђајући да забране и ограничења треба да уступе место благодати, милосрђу.

Алексејев је јосифљанство сматрао бољим од либерализма. Међутим, он је тежио друштвеном уређењу за које су се залагали заволшки старци, Нил Сорски, Васијан Патрикејев и кнез Курбски. Основ је духовно деловање. Тако се дужност и духовни пут појављују као полови једног јединственог евроазијског типа друштва међусобно се надопуњавајући. У том смислу Гогољ је писао да је Русија “наш манастир”, наводи Дугин. Личност-јединка и друштво-јединство су полови једног живог историјског организма.

Алексејев разликује два типа друштва. Један је западни чији је праузор старозаветно, старојудејско друштво који се преко католичког, папоцезаристичког развија до савремених либерално-демократских друштава оличених у Сједињеним Америчким Државама, које су створили протестанти калвинисти. То је теократски тип друштва које није знало за органску државу и оспоравало је значај царске власти.

Источни тип друштва и државе, супротно западном теократском, јесте монархистички, органицистички. Типично источне државе су Русија и пре ње Византија. Обе ове државе су православне, хришћанске и евроазијске. У византизму царство је верско служење, али император не одузима верску власт већ посвећује своју световну власт чинећи је тако службом преображења. Власт патријарха је духовна, световна власт му је ограничена. Византијски модел је, дакле, идеална равнотежа холистичке државе, свете империје и духовног деловања цркве. Византијска држава није источна деспотија, мада је у својој историји падала на ту раван. Равнотежа власти световне и духовне је одлика савршеног друштва. Алексејев сматра да право у Русији треба развијати на поставкама супротним западним либералним теоријама права. Важно је остваривање државе правде. Дакле, правда а не право има основни значај. Правду обезбеђује држава дужности у којој живе и делују личности, а не индивидуе, атоми. Идеал евроазијске државе треба заснивати на византијском моделу који спаја власт и милосрђе, начела служења општем добру и преображења личности. И, коначно, трећа одлика евроазијске државе је стварање континенталног мозаика састављеног из историјских личности националних култура и традиција. Државно и политичко уједињење Евроазије подразумева узајамно просветљење и обогаћивање различитих култура. То су основни закључци теорије државе и права Николаја Алексејева.

Совјетски Савез је поражен у сукобу са Западом, који је постао господар савременог света. Либерализам, владајућа идеологија Запада, нетрпељива је према свим другим, она је тоталитарна, тврди Дугин. Рана перестројка је наивно веровала у плурализам и демократију западног друштва. Спор о либерализму као политичкој филозофији, политичкој теорији и пракси је пресудан за прихватање или одбијање западног модела друштва. Идеологија отвореног друштва и људских права је језгро данас владајућег идеолошког модела. Дубљи основ и извор те идеологије је протестантска есхатологија. Носилац идеја и праксе савременог Запада је била протестантска Енглеска која је створила типично поморску, трговачку цивилизацију. Порекло капитализма из протестантизма доказивали су Макс Вебер и Вернер Зомбарт. Америчко друштво су створили енглески протестанти. Протестантски дух и начин живота влада целим становништвом те огромне земље. Бели Англосаксонци протестанти су политичка елита Америке. Американци су свесни верске позадине сукоба са

православном Русијом, пише Дугин. Проповедање хришћанства у англосаксонском свету је русофобско.

Шта је узрок пропасти друштвеног и политичког поретка Совјетског Савеза? Ова држава је била органски уобличен евроазијски простор који је требало чувати и ширити независно од политичких и идеолошких промена. Атлантисти су успели да преваром наведу совјетско руководство на кобну грешку. Мамац је била идеја светске државе. То је сразмерно стара замисао којој се придаје хуманистички карактер. Она се креће од хришћанске теме Трећег царства до световне, либералне идеје европског масонства. Европска, а затим и западна елита, у целини је прихватила утопијску идеју уједињења свих људи у једну, светску државу, сматрајући посебне вере, народе и културе само прелазом на том путу. Дугин овај мондијалистички пројекат и идеологију сматра противним логици историје у којој је владајућа непомирљива супротност између цивилизација копна и мора, у савременом свету евроазијске и атлантске. То значи да је светска влада могућа само након победе једне од ове две цивилизације, једног од ова два поретка - идеократског или трговачког, либерално-демократског. То ће бити глобализација једног од типова а не сабирање два пола у једно ново, више јединство, сматра Дугин.

Треба имати у виду значајну чињеницу да је сукоб атлантизма и евроазијства XX века сукоб светског капитализма и комунизма, односно руског социјализма. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година низ западних организација (Римски клуб основан 1967, Тространа комисија 1973. и друге) развија теорију стапања капитализма и социјализма у јединствен светски систем за шта им служе еколошка, демографска и енергетска питања. И у Совјетском Савезу седамдесетих година међу научницима и политичарима јачају мондијалистичке струје. Перестројку су припремили и водили управо ти кругови. Атлантисти су под плаштом мондијализма успели да сруше евроазијски политички савез и униште источноевропски социјализам. Грубо наметање западног политичког поретка европском Истоку показује праву природу мондијалистичке утопије.

Мада је Совјетски Савез, односно Русија, учинио политичке и идеолошке уступке, прихватио западну либералну демократију, непријатељство према њој је остало. Треба бити свестан да се Запад према Русији односи не само као према историјском супарнику, већ као према непријатељу. Ову политику је отворено формулисао Бжежински и она се упорно спроводи. Притисак на Русију не попушта. Након слома социјализма потпуно је јасно да је непријатељство атлантистичког Запада према њој много дубље. Русија је морала да се отрезни од своје наивне заблуде да јој је Запад постао савезник након слома социјализма и преласка на владајућу западњачку политичку идеологију. Потребно је стварање новог евроазијског савеза за самосталан живот у слободи. Зато Русија треба да неуморно остварује пројекат уједињавања Евроазије. Русија је по својој просторној и духовној природи евроазијска земља. Да би остваривала ту своју улогу она треба да се отворено и живо окрене древним културама Азије. Али, та отвореност не искључује већ напротив подразумева поштовање и неговање властите духовне и политичке традиције. Посебно је значајна приобална област Евроазије у коју улазе Западна Европа, Блиски исток, Индија, Кина и Јапан, јер ће ту бити решен исход сукоба са атлантизмом. Атлантисти настоје да приобални појас одвоје од Русије и ставе га под своју власт. Атлантистички или евроазијски политички поредак, то је питање нашег времена. Не треба заборавити да је руским жртвама Америка победила Немачку и Јапан у Другом светском рату и претворила их у своје вазале. Ове две државе данас не могу да воде самосталну политику. Са јачањем и ширењем евроазијског савеза рашће снага и слобода Русије.

У атлантистичком политичком поретку за Русију нема места. Политика Запада је усмерена на поделу ове велике земље и укључење њених делова у друге велике просторе - у европски, муслимански на југу и тихоокеански. Одбрана од атлантистичког колонијализма,

савезништво Русије и њених суседа ће поставити Европу и Јапан пред избор сарадње са њом или са Америком. Уједињена и слободна Евроазија може покренути и помоћи ослобођење и других делова света од превласти Америке.

Либерализам је идеологија развијенијих и богатијих земаља јер корист од слободне трговине имају оне, слабији губе. То је откриће немачког економисте Фридриха Листа, пише Дугин. Либерализација, а ни изолационизам није решење јер и он води застоју и у коначном исходу колонизацији. Самосталност могу обезбедити само велики простори, заједнице држава, и то селективном отвореношћу - оном која њима користи. Потпуна либерализација руске привреде деведесетих година је уздрмала њен привредни и политички поредак: доведена је у питање сувереност и целовитост земље. Дакле, излаз је ширење евроазијског савеза Русије и других земаља, првенствено њених суседа и селективна отвореност према Западу. Евроазијски пут је излаз, насупрот либералној мондијалистичкој отворености и изолационизму који воде у пропаст. Дугорочни задатак Русије је уједињење евроазијског континента. Насупрот кијевској идеји националне државе и петербуршкој политици западњаштва, московска идеја је идеја правде, евроазијског јединства. Евроазијство је најинтересантнији правац руске филозофске мисли XX века, сматра Дугин. Етничка мешавина Словена, Татара, Финаца и других народа који су се слили у једну великоруску нацију је залог величине и универзализма руског духа. Земље у окружењу Русије су пред избором обнављања веза са њом или прикључења Атлантском савезу.

Творци атлантистичког политичког поретка су створили мит о исламистичкој опасности Југа који угрожава богати Север и цивилизовано човечанство, да би увукли Русију у сукоб са муслиманима, како у тој земљи у којој их има преко петнаест милиона тако и са суседима на њеним јужним границама. Ширењем мита о исламистичкој опасности оправдава се постојање Северноатлантског савеза. Нуђење улоге заштитника од те опасности Русији је покушај Запада, Америке и Европе да спрече могући савез међу својим противницима, поделе их, сукобе и тако остварују своје освајачке циљеве покоравајући једног по једног. Међутим, истина је да је муслимански свет разноврстан, да у њему има мноштво различитих струја ослоњених на разне историјске и културне тековине, и да чак и међу самим исламистима има више супротстављених праваца деловања. У основи у исламу, такође, постоје два правца: један атлантистички и други евроазијски, тврди Дугин. Атлантистички усмерен је саудијски вахабизам, правац арапског сунизма и световни исламизам Турске, Пакистана, Египта и неких других земаља окренут модернизацији западног типа. Ирански шиитски ислам је евроазијски заједно са мистичким струјама сунитског ислама. У евроазијске правце спада и исламски социјализам својевремено подржаван од Совјетског Савеза. На страни Запада су, дакле, вахабитски и просвећени ислам, а на страни Истока, Евроазије, мистички ислам и исламски социјализам. Евроазијски и атлантистички ислам, суфистички и вахабитски се у политичком простору појављују у виду исламских социјалистичких влада, односно прозападних капиталистичких друштава и идеологија. Запад настоји да супротстави евроазијски ислам Русији да не би постао њен савезник и истовремено подржава и јача атлантистички ислам. Политика Запада захтева савез свих евроазијских народа, раса и култура. Савез Русије и исламског света је неопходан у одбрани слободе Евроазије.

Стари приступи - класни, расни и верски не дају објашњење за страдање Југославије. Савремени политички поредак је поредак преуређења света у необјављеном трећем светском рату. Неприхватање атлантистичке политике је прави узрок напада Северноатлантског савеза на Србију. Напад на Ирак 1991. је био почетак стварања новог светског поретка ратом, успостављања светске владавине атлантизма кроз низ ратова ниске и средње јачине. Слаба светска организација и нестанак великих евроазијских држава су пут до новог политичког поретка, закључује Дугин. Србија, која је била свесна себе као западног истуреног одреда Русије и Евроазије, уклоњена је са тог пута.

Други значајан теоретичар савременог евроазијства Александар Панарин у књизи Русија у круговима светске историје осветљава питања историјског бића Русије у склопу општих промена на размеђу миленијума. Суштина тих промена је у прелазу од западног раздобља светског историјског циклуса које је започето у петнаестом веку ка новом источном добу. У претходном раздобљу човечанство је извршило невиђену револуцију у области технологије, а у следећем предстоји му да обави револуцију у области духа, у стварању нових вредности.

Покретач те обнове ће, по Панарину, бити Исток, одакле су дошле све велике светске вере. Данас западна цивилизација нема других идеја осим социјализма и либерализма. Њихов последњи слом означава да свет ступа у постзападну епоху, а цивилизација у постекономско, постматеријално доба. Књига говори о изгледима Русије у том добу.

Мноштво народа, језика и култура у Русији је толико да се она може сматрати моделом за цели свет. Победници у хладном рату намећу Русији једнострану политизацију њене друштвене филозофије којом се тоталитаризам, као плод руског традиционализма, оптужује за све недостатке друштвеног живота, док њихово превладавање приписују либерализму. На тај начин желе да искључиво Русију оптуже за зло тоталитаризма, док превиђају да су комунизам и либерализам поникли из једног истог корена, из модерне и просветитељства. Друштвени пројекат марксизма је био остварење најдубљих тежњи новог века; то је био историјски пројекат овладавања природом, превладавања отуђења субјекта и објекта, достизања истоветности слободе и једнакости, остварења коначног облика демократије.

Слом совјетског тоталитаризма или руског комунизма означава само покушај повратка претходном добу просветитељског пројекта. Тај повратак не даје никакву наду, никакво истинско надахнуће. Обе стране просветитељског пројекта - ослобођење друштва зависности од природе и ослобођење личности од притиска традиције су се показале бремените неуспехом. Прва тежња је довела до светске еколошке кризе, а друга до моралне кризе.

Панарин пише да кривица Русије у XX веку није у њеном традиционализму, већ у њеном просветитељском романтизму који је покренуо земљу на историјски експеримент повезан са коначним покоравањем природе и искорењивањем традиције и њеног гнезда - вере. Комунистичка Русија је тако показала безизлаз Запада, а не Истока. Већ то предодређује окретање човечанства источном искуству као друкчијем од западног прометеизма. Русија се прва треба обратити том искуству поучена неуспесима како западног пројекта социјализма и национализације тако и либерализма и данашње приватизације.

Тај преокрет не треба тумачити као замену места Истока и Запада у формационом кључу праволинијског развоја историје. Панарин их покушава схватити у склопу кружне историје у којој се у раздобљима од око хиљаду година смењују источно и западно доба. Исток се ту појављује као извор свих великих духовних револуција, свих великих светских религија, а Запад као покретач револуционарних новина усмерених на преображај спољашњег света. Панарин говори о доминантама које одређују дух епохе, а не о чистом остварењу једног или другог принципа.

Безизлази западне модерне потпуно обнажени у XX веку припремају обнову културног и цивилизацијског угледа Истока, који западни либерализам оптужује за све мрачно и деспотско. Мада су тржишна привреда, парламентарна демократија и правна држава - изуми Запада постали светска достигнућа новог века друге народе не би требало стављати пред избор напуштања властите културе, традиције или судбинског заостајања и животарења на рубу света. Други народи су способни чувајући своју културу достићи, па и стваралачки превазићи достигнућа Запада. Либерална замисао краја историје је усмерена на

светску владавину коју цени више него демократске вредности у име којих хоће да је успостави.

Уз то, политика хегемонизма води не само компромитацији Запада у других народа, већ и можда још значајнијем обезвређивању демократских вредности на самом Западу, напуштању пројекта просветитељства и појави противпросветитељства које води непосредно успону новог варварства. Покретач те противреформације данас су Сједињене Америчке Државе, чији је најјачи теоријски израз Хантингтонов концепт сукоба цивилизација. У њему Панарин види формулацију стварне политике повезане с покушајем изградње једнополарног света којим би управљала Америка. Логика овог пројекта неумитно води сукобу Сједињених Држава са целим светом јер је једнополарни модел неспојив са постојањем других великих истински суверених држава.

У новом веку велике државе су настајале у оквиру пројекта просветитељства стварањем јединствених великих простора - привредних, правних, информационо-образовних на основи повезивања различитих народа. Ове творевине су се пре називале империјама, а у либералном добу политичким нацијама, чиме је истицана њихова непристрасност према етничким и верским разликама њиховог становништва. Теорија сукоба цивилизација је, по Панарину, усмерена управо на рушење тих великих вишенационалних творевина.

У основи теорије сукоба цивилизација лежи софизам о повезаности етничких и цивилизацијских разлика, из чега се изводи закључак о неизбежности распада вишенационалних држава. Амерички либерализам сједињује међусобно супротстављене индивидуализам и права народа, чиме - и једним и другим - у ствари делује против етноса великих држава које стоје на путу успостављања америчке хегемоније у свету. Права малих народа и верска права служе подели великих држава у америчкој политици успостављања једнополарног света - супердржаве као метрополе окружене послушним колонијама. При том се многонационалне државе Запада, савезнице Сједињених Држава, сматрају јединственим политичким нацијама што значи да су недељиве, а омрзнуте велике државе на Истоку називају империјама које треба уништити. Панарин очекује (1999) да ће убрзо након Русије тај статус у америчким плановима добити и Кина чија се величина и растућа моћ не уклапају у амерички модел једнополарног света.

Дух Америке је дух либералног месијанизма и ова држава ће поделити судбину своје идеје као и Совјетски Савез судбину комунизма, пише Панарин. Вилсон је објавио да ће XX век бити век успостављања новог поретка правде у интересу целог човечанства, који ће уништити до тада владајући принцип националног егоизма. Претпостављало се да ће Америка бити васпитач човечанства за слободу. На путу успостављању либералног протектората у свету стајале су велике, моћне европске империје. Политика етничког сепаратизма је била у основи версајског система, а и данас она служи ширењу америчке неолибералне империје. Као што је Хитлер нудио Стаљина остацима Британске империје тако данас Бжежински нуди Немачкој, Турској и Кини остатке побеђеног Совјетског Савеза. Алтернатива политици стварања једнополарног света која води у чудовишни трећи светски рат је политика успостављања вишеполарног света, плуралистичког модела новог светског поретка. Има ли западноевропска цивилизација заснована на грчком логосу, римском правном поретку и јудеохришћанској духовности снаге да се одупре далеко одмаклој американизацији, пита Панарин. Херојски индивидуализам ренесансе се временом изопачио у пагански култ успеха и материјалног благостања, у потрошачко-хедонистички индивидуализам. Технички развој иде упоредо са духовним пропадањем човека. Сукоб техничке цивилизације и културе је највеће размере достигао у савременој Америци. Западна Европа се у другој половини XX века нашла између америчког модела новог техничког паганства и аскетске духовности Истока. Совјетски Савез није био права, духовна

алтернатива Западу и зато су резултати XX века поражавајући, сматра Панарин. Либерализам, супротстављен не само марксизму већ и свакој другој критичкој идеологији, покушава да прикре беспуће начина живота који је Запад наметнуо целом свету. Савремени либерализам је објавио потпуну и коначну победу капитализма прикривајући све дубље потресе у основи западне цивилизације. У слепом доктринерству он не заостаје за комунизмом са којим му је заједничко потцењивање културних и духовних вредности. Либерални монизам верује само у економију и тржиште, западна цивилизација је тржишна. Такав либерализам је управо антилибералан, закључује Панарин. Одбијање цивилизационе самокритике, плурализма неопходног у савременој глобалној кризи упућује на светску улогу Истока у истицању других могућности. Данас тако моћни Запад је исцрпео своју духовну енергију и моралну легитимност повезану са идејом правде. Епоха Запада зачета у XV веку се завршава. Изградња новог начина живота, преображење човека изнутра, уопште изградња нових вредности је задатак нашег времена и задатак Истока ослоњеног на миленијумску традицију. Претећа колонизација света, организованост и агресивност Запада, изазивају широко неминовно уједињавање Истока. И више од тога, целом свету је потребна идеја способна да га ослободи од духовног ропства. Исток ће покренути стварање нове постекономске историјске формације, сматра Панарин. Већ шест векова стар западни тип цивилизације прети еколошким и духовним самоубиством човечанства. Не продужење западног модела већ само промена вредности може спасити свет од претећег варварства. Модерна се ослањала на цивилизациону мисију Запада који је створио тржишну привреду, научнотенички напредак и лични морал. Без Русије Исток неће моћи створити нову цивилизацију. Само народ и држава који сједињују покрете Истока и Запада, Севера и Југа, може дати критику западних пракси и зачети идејни и политички препород, створити нову културу. Источнохришћанска, православна духовност и евроазијски тип државе повезани са западним прометеизмом су пут у будућност.

Савремени глобализам прети прелазом са плуралистичког политичког поретка међународне равнотеже заснованог на националном суверенитету на беспризивни диктат носилаца једнополарности, на империјални поредак, пише Панарин у књизи Искушење глобализмом (2000). Права суштина западног глобализма је расизам којем је циљ овладавање планетарним ресурсима и истовремено искључење читавог трећег света из круга повлашћених, из златне милијарде.

Људска страна савременог глобализма је филозофија постмодернизма. Резултат хладног рата је победа либерализма деконструисаног постмодернизмом над комунизмом. У чему се састоји та деконструкција, пита Панарин. Ради се првенствено о свесном рушењу великог друштвеног и културног пројекта просветитељства усмереног на стварање јединственог великог простора и великог историјског времена. Комунистички и други, либерални капиталистички пројекат, сукобљавали су се у једном друштвеном и културном пољу. То је био један пројекат модерне, европског просветитељства у ком нису били спорни циљеви већ начин њиховог остваривања. Сами циљеви су били слобода, једнакост, благостање, просвета и други.

Филозофија постмодернизма руши тај пројекат. Користећи тезу о плурализму култура постмодернисти доводе у питање јединство људског рода у које се није сумњало упркос расним и етничким разликама. Социјализам се тако појављује као особеност руске културе, а не као један од видова модернизационог пројекта. Док је епоха модерне полазила од претпоставке јединственог простора, заједничких људских вредности, филозофија постмодернизма види разлике, различите и по свом смислу и карактеру неупоредиве културе. Спор о вредностима постаје бесмислен. Модерна епоха је свето веровала у јединство људског рода и зато се спорила о вредностима тражећи оне најбоље, општечовечанске. Постмодерна одбацује ту традицију. Није случајно што се модерна ослањала на политичку економију и социологију, науке које су тежиле јединственим универзалијама прогреса, а постмодерна се

ослања на културну антропологију и етнологију које истичу дискретност културног поља човечанства, примећује Панарин.

Битно је значење које дајемо културним разликама. Једна је ствар ако те разлике не поништавају принципијелно јединство људског рода и историјске перспективе, а друга ако се претварамо у расисте који одричу то јединство полазећи од културног плурализма. Софизми постмодерне су усмерени на уништење изворног смисла европског просветитељства. Тако у културно-антрополошком смислу комунистички пројекат као тоталитаран се приписује особеностима руског духа, мада је он сједињавао у себи идеје низа западних теоретичара о рационално организованом друштву које превладава стихије природе и историје. Победници у хладном рату одатле изводе закључак да је тоталитаризам могуће уништити само заједно са његовим носиоцем - руским народом, што је крајње опасно у свету у којем се осећају надмоћни. Друга новина постмодерне тиче се питања јединства историјског времена. Онтолошки преврат хришћанства тиче се првенствено схватања историјског времена. Пагански свет је имао представу о кружном времену, која је подсећала на смену годишњих доба или животних доба човека. Монотеизам верује у историју усмерену ка одређеном циљу - правди вођену промишљу и силом јединог бога. Просветитељство се спорило са хришћанством, али је сачувало мисао о кретању у заданом правцу као смислу историје. Сартр је драму социјализма покушао протумачити онтолошки као драму судара идеје, првобитне замисли и изопачене стварности, а не етнографски као руску националну драму, што је било својствено англосаксонцима.

Омладински покрет 1968. је био посљедњи покушај очувања духа модерне и тада је уследио одговор постмодерне која је вољу за јединством заменила презиром Запада према назадном и туђем Истоку. Замена јединственог великог простора мноштвом култура тече упоредо са рушењем великог историјског времена. Атеистички егзистенцијализам као последњи израз модерне је још давао наду човеку у апсурдном свету, давао је изгледе просветитељству након смрти бога. Уместо историје смисаоно повезане јединственим планом ослобођења постмодернисти нуде мноштво различитих историја. Непостојање великих циљева своди човека на тренутни, свакидашњи. Панарин сматра да се управо у томе и састоји најновији либерализам. Либерали постмодерне сматрају да је човек ослобођен сваке историјске одговорности и пожртвовања, сваког питања о смислу и циљу историје. Уништење историјског вектора у култури се појављује као изједначавање вредности свих пракси, као нихилизам. Постмодернисти не случајно одвраћају од моралног, вредносног суђења. Разлика између добра и зла је изгубљена. У класичној модерни интелигенција је вршила улогу цркве у свету у којем је устала против хришћанства. Постмодернизам је завршно раздобље посветовљења - интелигенција показује болесну мржњу према сиромашним и угњетеним. Деконструкција, декомпозиција органског, аморализам - то су резултати покрета постмодерне.

Са релативизмом и нихилизмом постмодерне повезано је и порицање историје и историзма, свих утопија будућег. Постмодерна мисао је окренута садашњем, успеху, њен дух је прагматизам. Савремена глобализација је интернационализација елита док је класична модерна напредак мерила судбинама народа. Елите се повезују рушењем националних држава и суверенитета. Оне се глобализују демодернизацијом већине, њеним повратком у племенску затвореност. Општи резултат глобализације је демодернизација савременог друштва, закључује Панарин. Што је даље одмицала, глобализација је остављала мање изгледе за демократско управљање њом. По мишљењу Панарина, тај елитарни глобализам који се остварује на рачун примитивизације живота народа је главни изазов XXI века. Потребна је глобализација демократије, која је у новом веку настала у оквиру нација. Та нова демократија треба да буде одговор на глобализацију и интернационализацију елита. Демократизација глобализације је излаз из стања савременог света. Могућа побуна маса против саме глобализације прети новим варварством. Можда ни безгранична себичност није

тако опасна као мефистофелска охолост елита које сматрају да имају право експериментисати са народима, па и целим светом. Глобалисти настоје изградити глобални поредак рушећи саме основе традиционалног друштвеног и политичког живота. Потпуна деконструкција се баш и не мора завршити успешном реконструкцијом. Могућности хаоса далеко премашују изгледе на успостављање рационалног поретка, упозорава Панарин. Заштита већине од неодговорних експеримената нових глобалних елита је најважнији задатак блиске будућности. Треба им супротставити демократски изражену вољу већине.

Панарин је овде сасвим сагласан са Ролсовим ставом у Теорији правде да је питање правде, праведног политичког поретка питање о демократији - како о слободи и једнакости грађана тако и држава у међународним односима. Изградња демократског политичког поретка подразумева једнаку слободу за све учеснике, што искључује свако насиље - како физичко тако и духовно. А управо њим је засићен савремени свет. Потребна је не само расна и верска толеранција, већ отворен, жив сусрет, дијалог различитих култура и религија, као и праведнија расподела материјалног богатства. Успон евроазијског покрета даје наду да свет неће потонути у ново ропство, да ће победити воља за животом у миру и слободи.

Ако говоримо о правди, о појму и идеји правде, ово питање се првенствено поставља као питање праведности капиталистичког поретка. Овај поредак се појављује у више различитих облика; традиционално су најзначајнији и најразвијенији англосаксонски, европски и јапански капитализам који се појављују политички као неолиберализам, неоконзервативизам и социјалдемократија. Савремени руски капитализам је неолиберални, а кинески друштвени и политички поредак је нешто сложенији, са снажно израженим приватним предузетништвом.

У политичкој пракси савременог самозваног цивилизованог, слободног света превладава примена појма правде засноване на сили, на праву јачег чије исходиште налазимо у идеји природног права у њеној аристократској варијанти код грчких софиста. О самој идеји правде, тешко је говорити јер ни једна савремена политичка теорија, а ни пракса у себи не носи утопијски потенцијал, енергије хуманитета. Савремену политичку теорију и праксу одликује првенствено прагматизам, безидејност политичког света која говори о исцрпљености, па и промашености модерне епохе. Треба да се суочимо са чињеницом вапијуће празнине, непостојањем истинских политичких вредности. Савремене политичке теорије су само моменти једне могуће више хуманистичке мисли. Либерална, конзервативна, социјалистичка и друге идеологије су једностране и неспремне да увиде тај свој недостатак. Идеје слободе, једнакости, друштвене правде без своје унутрашње мере и међусобне везе не дају основе за политичку праксу која би водила свет из еколошке и духовне кризе у којој се налази.

Данас моћне земље на простору северног Атлантика су урушиле међународни политички поредак и вратиле свет у Хобсовско стање у којем је држава држави вук. Где су корени овог пада? Одрицање од идеје заједнице (хеленског полиса и средњовековне хришћанске општине), индивидуализам модерне, рационални егоизам је вулканско гротло које је стална претња, а нажалост и стварност света на прелазу из другог у трећи миленијум хришћанске ере. Хришћанска идеја је идеја преображења, преображења душе и срца, ослобођења од зла и пакости. Мада време рачунамо према рођењу Богочовека, другом духовном рођењу човека, одрекли смо се вере у васкрсење и Васкрситеља, вере у вечни живот. Човеку очајном, уплашеном пред бесмислом живота остала је још само луда жеља за њим, похлепа и воља за моћи и владавином над другим људима, народима и државама. Дугиново православље је спорно, оно не изгледа да је у најбољој традицији руске мисли.

Бранимир Куљанин