SADRŽAJ

UVOD...............................................................................................................................2

1. GLOBALIZACIJA I TEHNOLOŠKI RAZVOJ..............................................3

1.1. Proces globalizacije.......................................................................................3

1.2. Održivi razvoj...............................................................................................4

1.3. Multinacionalne kompanije i strane direktne investicije..........................6

1.4. Tehnoglobalizam i tehnonacionalizam........................................................7

2. UPRAVLJANJE TEHNOLOŠKIM RAZVOJEM PREDUZEĆA................9

2.1. Tehnologija i konkurentnost........................................................................9

2.2. Strategije tehnološkog razvoja...................................................................12

2.3. Strategijska analiza.....................................................................................13

2.4. Definisanje tehnološke strategije...............................................................14

ZAKLJUČAK................................................................................................................17

LITERATURA..............................................................................................................18

1

UVOD

Pod uticajerm brojnih faktora iz okruženja savremena preduzeća koriste nove poslovne modele tražeći vrednije izvore načina za sticanje konkurentske prednosti. Organizacije koriste strateške aiijanse za razvijanje prednosti u inovacijama, troškovima i kvalitetu. Ostvarivanje potencijaine sinergije ovih alijansi zahteva od partnera da razvijaju dugoročne odnose. Strategijske alijanse imaju ulogu i značaj u razvijanju novih tehnologija kao osnove za sticanje konkurentske prednosti.

Globalizacija tržišta i tehnologije potencira problem da li i kako opslužiti veći broj tržišnih segmenata u situaciji kada se, zbog promene kritičnih faktora poslovnog uspeha, sužava okvir za sticanje konkurentskih prednosti, kao uslova za obezbeđivanje vitalnosti preduzeća. Ali i favorizuju dva naizgled dijametralno suprotna trenda: zaoštravanje konkurencije i intenzivna medukompanijska povezivanja i umrežavanja. Ovi trendovi su međusobno povezani i uslovljeni razvojem informacionih tehnoiogija i novog fenomena tehnološke konkurentnosti kao dominantnog preduslova poslovnog uspeha i unapređenja profitabilnosti preduzeća.

2

1. GLOBALIZACIJA I TEHNOLOŠKI RAZVOJ

1.1. PROCES GLOBALIZACIJE

Globalizacija je pojam koji koristimo da bismo opisali promene u društvima, kulturi i svetskoj ekonomiji koje dovode do dramatičnog porasta međunarodne razmene (u trgovini. Kulturi, ljudima, idejama i sl.). Globalizacija se često posmatra iskljućivo sa gledišta ekonomije i tada se u prvi pian stavlja njen učinak na libemlizaciju trgovine odnosno razvoj slobodne trgovine. Uprkos tome, globalizacija obuhvata mnogo šire aspekte društva. Termin globalizaciia je prvi put upotrebio profesor T. Levit sa Harvardske škole za biznis 1983. Godine, kako bi opisao finansijsko tržište. Nakon toga je termin bio prošinen na delovanje mullinacionalnih kompanija.

Globalizacija može da se odnosi na: stvaranje globalnog sela - zbližavanje različitih delova sveta, sa mogućnostima

za veći protok i razmenu pojedinaca i ideja, uzajamno razumevanje i prijateljstvo među stanovnicima sveta, kao i stvaranjc globalne civilizacije;

ekonomsku globalizaciju - koja ima četiri oblika, a to su protok dobara i usluga, tzv. slobodna trgovina, protok ljudi migracija, protok kapitala i tehnologija. Posledice ekonomske globalizacije su pojačane privredne veze i opšte povezivanje i jačanje privrcdnih subjekata, te erozija nacionalnih suvereniteta u ekonomskoj sferi. Na polju softvera, globalizacija je tehnički termin koji kombinuje razvojne proccse na internacionalizaciji i lokalizaciji softvera;

globalizaciju u menadžmentu - globaiizacija je marketinški pojam koji označava rast i širenje medunarodnog tržišta dobara. Na primer prodaja aulomobila, sapuna ili hrane na razlićitim kullurnim prostorima, a uz korištenje iste kampanje. Suprotan pojam, u ovom smislu, je internacionalizacija, koja podrazumeva aknvnosti multinacionalnih kompanija na lokalnim tržištima koje su prilagođene skrojene po meri, potrcbama i kulturi lokalnih tržišta;

negativne efekte profitnih multinacionalnih korporacija - korištenje pozamašnih i složenih pravnih i finansijskih sredstava u svrhu zaobilaženja lokalnih zakona i standarda kako bi se manipulisalo lokalnom radnom snagom i uslugama protiv njihovih sopstvenih interesa.

Globalizacija je prepoznailjiva po mnogim trendovima od kojih se većina razvila nakon Drugog svetskog rata. Najopštije, to su uvećavanje protoka dobara, novca, inrormacija i ljudi, razvoj tehnologija, organizacija, pravnih sisiema i infrastrukture kao glavnog nosioca ovog pokreta (na primer internet).

Brojne diskusije o ekonomskoj globalizaciji koje su se intenzivirale 1990-ih podstakle su i obuhvatile značajno pitanje uloge tehnologije u privrednoj i ekonomskoj intemacionalizaciji. Moć inovacija, u čijoj osnovi su znaćajni tehnološki i finansijski resursi, dobila je puni izraz i podsticaj tokom drugog svetskog rata. Godine koje su usledile oznaćile su krupne investicije u inovacije i značajne tehnološke promene. Nova decenija je označila okretanje ka kooperativnim modelima u globalnim svetskim razmerama, kao prirodna posledica potrebe da se troškovi i rizici makroinovacionih

3

projekata raspodele na vcći broj učcsnika i da se postigne potrebna koncentracija kritične mase znanja, sposobnosti i resursa za ostvarenje uspešnih inovacija. Odsustvo ili veoma ograničena državna intervencija na planu inovacija i krupnih tehnoloških promena dovela je do globalizacijc, intemacionalizacije i jačanja moći multinacionalnih kompanija. Tehnonacionalizam se smatra nužnom pretposlavkom za osivarivanje istinskog tehnoglobalizma.

Nove informacione tehnologije radikalno menjaju uspostavljene odnose i zahtevaju brzo rešavanje mnogih pitanja na nivoima: države, društva. privrede, pojedinih grana i preduzeća. Dinamika i promene tehnologije otvaraju diskusije oko toga da li jc dominanina konvergencija ili divergcncija inovativnih sposobnosti u svetskim razmerama i kakva nas budućnost u tom pogledu očekuje. Ovim se otvaraju brojna složena pitanja na koja se jcdnoznačan odgovor teško nalazi.

Tehnološka konkurentnost firme, inovativna organizacija, oslonac na strategiju lidcra, ukazuju na zahteve kontinuirane tehnološke inovativnosti, prcduzctništvo, liderstvo koji predstavljaju stožere uspešnosti, profitabilnosti i nužno opredeljuju moć tržišnih pobednika. Potvrđivanje svih funkcija i delova organizacije zahtevima oslvarenje strategije lidera znači i uvažavanje znanja kao kritičnog faktora. To uslovljava potrebu uspostavljanja učećih organizacija, jer u oštrim, konkurentskim uslovima savremenih mcđunarodnih tržišta samo oni sa kritičnom masom znanja koje generiše pouzdani i neprekinuti lanac inovacija mogu da računaju da utakmicu neće izgubiti i da ćc dugoročnije ostati u areni konkurentske borbe.

Poslednje decenije označilc su nastanak novog tehnološkog režima, nove tehnološke paradige uslovljene kvalitativno novim svojstvima tehnologije: prodornost, frekventnost promena (turbulentnost). fleksibilnost, integrisanost i zadiranje u sve pore društva. Na nivou organizacije promene koje uslovljavaju mogu se označiti kao revolucioname i radikalne, jer nije više reč o tome da organizacije što uspešnije tehnologiju prihvate i primene pre svega i najčešće u domenu uticaja proizvodnih sistema, već da se one transformišu u celini.

Ti proccsi nazvani su reinžinjering, restruktuiranje, strategije preokreta, ostvarenje totalnog kvaliteta, visoko responzivne organizacijc, učešće organizacije, inovativne tehnologije.

1.2. ODRŽIVI RAZVOJ

Multinacionalne kompanije kao izraz globalizacije sveta su, prema modernim shvatanjima, multinacionalna preduzeća ili transnacionalne kompanije koje su investirale u aktivnosti van granica sopstvene zemlje i ostvaruju kontrolu nad operacijama u inostranstvu, uključujući tu i proizvodnc operacije. Ove kompanije se javljaju krajem XIX veka kao prirodni nastavak ranijih preduzeća za invcsticije i trgovinu u bliskoj vczi sa krupnim hijerarhijski strukturnim industrijskim kompanijama visokorazvijenih zemalja. Informacione tehnologije na nov način globalizuju svet putem mreže, virtualnih alijansi, strateških partnerstava i sve razuđenih oblika zajedničkog povezivanja na opštem, globalnom, međunarodnom, svetskom planu.

4

Eksplozivni rast stanovništva i ubrzani razvoj tehnologije dovode do zgušnjavanja, sužimanja i komunikacionog umrežavanja svetskog prostora što se sagledava u budućnosti kao njegovo pretvaranja u globalno selo. Potrebe za kreiranjem novih filozofskim tumačenjem, za dubokim izmenama klasičnih pogleda i stavova, za uspostavljanjem novih vladajućih paradigm, namcćc se kao nužnost savremenog razvoja.

Uloga tehnologije kao sile prestiže, konkurentnosti i bogatstva privrede i zemalja dovodi do postavljanja dva, na prv i pogled oprečna zahteva:

da se neprestano oživljava preduzetništvo i preduzetnički duh kao odgovor na sve veći intenzitet globalnc konkurentnosti,

da se ostvari sve veći društveni uticaj na to kako se upravlja tehnologijama i prduzećem i njegovim mestom u postindustrijskom društvu.

Pažnja društva sve više se usmerava ka prevazilaženju negativnih nuz-proizvoda isključivo profitno orjentisanog ponašanja: zagađenosti okoline, fiuktuacije u privrednoj aktivnosti, inflacije, monopolostičkc praksc, manipulisanja potrošačima kroz veštačku zastarelost proizvoda, preterane reklame, niskog kvaliteta usluga posle prodaje proizvoda. Sve to se doživljava kao previsoka ccna za održavanjc uslova laissez-faire i slobodnog preduzetništva.

Potreba da se smanji jaz između tehnologije i organizacije kao opšteg okvira za osmišljenu, svrsishodnu primenu tehnologije u korist čoveka i u skladu sa svim njegovim potrebama i ciljevima, otvara dve mogućnosti:

stroga kontrola i upravljanje svim polugama nastanka, razvoja i primene novih tehnologija što bi vodilo usporavanju stope tchničkih promena,

akceleracija stope organizacionih i društvenih promena kao okvira za osmišljenu i korisnu primenu novih tehnologija.

Potrebno je delovati u oba pravca istovremcno sa ciljcm da se ostvari održivi razvoj kao paradigma kompromisnih težnji da se uravnoteže zahtevi i uticaji mnoštva faktora tehnološkog razvoja informacionog društva.

U razmatranju prve mogućnosti ukazuje se na prirodne granice sadašnje ubrzane stope razvoja vezane za pojavu saturacije ideja, motivacije ili usporavanje tehnološkog rasta izazvanog ideološkim ili religioznim restrikcijama. Pored prirodnih, međutim, nameće se potreba ugrađivanja svesnih, namernih upravljačkih mehanizama koji bi obezbedili sigumiji tehnološki prodor “zdravih“ i u značajnoj meri smanjili pojavu nepoželjnih, štetnih tehnologija u primeni. Kada je reč o drugoj mogućnosti, informacione tehnologije se organizaciono i društveno uslovile evoluciju kompleksnih sistema za koje se sagledava kretanje između centralizacije i decemralizacije, stroge kontrole i potpunog odsustva hijerarhijc, konvergencije i divcrgcncije, koncentracije i potpune disperzije. Danas deluju simultano snagc koje su suprotne po svom delovanju uglavnom zahvaljujući infomiacionim tchnologijama: odvajanje (fragmentacija) i integrisanje, lokalizovanjc i globalizacija, decentralizacija i centralizacija, konvergcncija i divergencija, po mnogim društveno-ekonomskim i organizaciono-upravljačkim karakteristikama.

5

1.3. MULTINACIONALNE KOMPANIJE I STRANE DIREKTNE INVESTICIJE

Multinacionalne kompanije (The Mullinacional Company) su više nacionalna preduzeća koja ujedinjuju proizvodnju i ponudu velikih količina robc u višc država i predstavljaju vrlo važne činitelje svetske privrede. U njima je koncentrisan capital, znanje i veliki broj zsposlenih. Primami cilj preduzetnika jc povećanje protita (dobiti) i akumulacija kapitala putcm viška vrednosti u proizvodnji. U trenutku kada se kapital u matičnoj zemlji ne može povećati novim ulaganjem, traže se nova povoljnija tržišta i sredstva prebacuju izvan državnih granica. Tako nastaju multinacionalne kompanije koje kontrolišu proizvodnju nekog proizvoda u više zemalja i kao takve postaju važan činitelj globalnog povezivanja.

Najviše multinacionalnih kompanija ima svoje sedište u tri najrazvijenije regije: u SAD-u i Kanadi, Japanu, Zapadnoj i Severnoj Evropi. Prema podacima iz 1991. Godine od 500 najvećih multinacnionalnih kampanija, njih 157 ima sedište u SAD-u, u Japanu 119 kompanija, a zatim u zapadnoevropskim državama.

U svetu danas postoje multinacionalne kompanijc vertikalnog i horizontalnog tipa. Multinacionalne kompanije temelje svoju proizvodnju na primeni visoke tehnologije i relativno jeftinoj radnoj snazi. Razvoj tehnike i tehnologije omogućava im da delove nekog konačnog proizvoda proizvedu na raznim stranama sveta tj.u zemljama u kojima je to najjeftinije. Multinacionalnc kompanijc najveći značaj imaju u hemijskoj, elektrotehničkoj i automobilskoj idustriji. Uz proizvodne postoje i uslužne muliinacionalne kompanije, među kojima vodeća mesta zauzimaju banke, osiguravajuća društva, lanci hotela.

Strane direktne investicije (SDI) su imalc dve ključne funkcije: prvo, Firme industrijskih zemalja su putcm SDI crpele značajne resurse iz drugih zemalja, posebno manje razvijenih. Druga funkcija SDI bila je traganjc za novim tržištima, a putem direktne investieije se nastojao da ostvari cilj porasta prodaje industrijskih proizvoda stranim kupcima. U početku se ulagalo u kancelarije za prodaju i skladišni prostor da bi se kasnije putem SDI preselila i proizvodnja za strana tržišta u te zemlje. Na taj način su SDI zamenile trgovinu u razvijenim zemljama. Porezi i carine na uvezenu robu su, na primer, podsticale investiranje multiiucionalnih kompanija u proizvodnju u lokalnim sredinama u inostranstvu. Tokom 70-ih i 80-ih godina dolazi do globalizacijc svetske privrede, javljaju se jaki konkurenti kao što su Japan, Evropa i novoindustrijalizovanje zcmlje koje doživljavaju brzi razvoj. Priroda međunarodnog konkurentskog okruženja se menja dramatično tako da su mnogc firme uspostavile međunarodno poslovanje. Japan polako preduzima dominaciju u pogledu svetske SDI.

Alijanse i kooperacija u najnovije doba znače potrebu da se dodajc sposobnost, kompetentnost i moć koja okuplja i najljućc konkurente u naporu da se stvore nove prilike i šanse u budućnosti. Pri tome se mora praviti razlika izmcđu kompanija sa globalnim operacijama modemog doba i onih vezanih za multinacionalne operacije. Globalne operacije se koordiniraju u okviru mrcžc i tu je osnovna distinkcija.

Mrežc unapređuju isporuke i snižavaju troškove zahvaljujući činjenici da se putem mreža:

objedinjuje tražnja i povećava obim što smanjuje troškove i

6

optimizuju: odabiraju mesta na kojima će se obezbeđivati proizvodi/usluge za različite kupce prema njihovim specifičnim zahtevima, uslovima i kriterijumima oplimizacije ulazno-izlaznih performansi.

Strateški ciljevi i aktivnosti globalnih mreža imaju dosta sličnosti sa ciljevima i aktivnostima multinacionalnih kompanija, ali se u mnogo čemu i suštinski razlikuju.

Dalji razvoj globalnih operacija i mrcža potsiaknut je i u osnovi opravdan usled dvc ključne prednosti:

omogućavanje globalnog učenja i racionalizacija globalne mreže ponude.

Sa povećanjem broja strateških alijansi među internacionalnim partnerima, razvijaju se nove organizacione i upravljačkc sposobnosti, ubrzava razmena znanja i iskustva.

1.4. TEHNOGLOBALIZAM I TEHNONACIONALIZAM

Tehnoglobalizam naglašava potrebu koncentracije tehnloških sposobnosti na globalnom planu među različitim akterima, institucijama, regionima i teritorijama. Procesi globalizaije se sagledavaju i sve intenzivnijim oblicima međusobne saradnje, mreža i kooperacije među firmama koji se u osnovi grade na interesima jačanja njihove tehnološke moći kojom one grade ključne, konkurentske kompetentnosti i željenu poziciju na svetskim, globalnim tržištima.

Tehnološko jačanje se ostvaruje putem: Horizontalnog umrežavanja koje poprima različite oblike međusobnih odnosa u

koje firme stupaju, sve do mogućnosti kupovine druge firme radi ostvarivanja ciljeva tehnološke konkurentnosti. Radi se najčešće o potrebama diversifikovanja tehnološkog profila, stvaranja multibiznis kompanija, ostvarivanja sinergije od lako uklopljenih diverzifikovanih poslova ili raspoređivanja poslovnog rizika na više različitih delatnosti.

Vertikalnim povezivanjem, u lancu vrednosti se kroz čvršću saradnju sa dobavljačima i kupcima grade konkurentske prednosti i tehnološki jača program proizvoda i usluga.

Saradnja u domenu istraživanja i razvoja, firme ostvaruju konkurenciju potencijala za tehnološki prestiž u budućnosti, kao moćno oružje konkuentnosti na duži rok. Najčešće se pominu strateške alijanse u kojima je ključno ostvarivanje što transparentnijih kanala za razmenu tehnologija, znanja, sposobnosti, veština orijentisanih, pre svega, ka združivanju tih moći u naporu da se ojačaju kreativne, inovativne snage kao garant tehnološke konkurentnosti u budućnosti.

Firme stupaju u odnose međusobne kolaboracije po bilo kojoj od gore navedenih mogućnosti najčešće bez obzira na geografski položaj ili državnu pripadnost. Svest tehnlogije i tehnoloških inovacija, iznikao iz potrebe primene naučnih saznanja u praktične svrhe, po prirodi stvari ne zna za granice, političke barijere.

7

Tehnonacionalizam je tumačenje tehnološkog razvoja kao autonomnog, obojenog nacionalnom pripadnošću, tetirorijalnom, regionalnom pripadnošću i položajem zemalja, uslovljeno definisanom politikom i strategijom, ekonomskim i društvenim uređenjem određene zemlje.

Tehnološka globalizacija se ispoljava u sledećim pravcima: internacionalna eksploatacija nacionalnih tehnoloških sposobnosti, kolaboracija među državnim i privatnim institucijama i organizacijama u pravcu

razmene i razvoja njihovih znanja (know-how), generisanje inovacijau više od jedne zemlje što se odnosi uglavnom na

aktivnosti multinacionalnih kompanija.

Tehnonacionalizam je primarno okrenut ka uspostvaljanju planova, ciljeva i strategije ostvarenja razvoja u nacionalnim okvirima. Budući da je tehnološki razvoj omogućio globalizaciju koja postaje sve više značajan factor ambijenta savremenog poslovanja, tehnonacionalizam i tehnoglobalizam su suštinski povezani i potpuno komplementarni koncepti. U nastojanju da se ostvare nacionalni razvojni ciljevi, kompanije, privrede i države se oslanjaju sve više na globalnu strategiju koja otvara nove prilike i donosi značajne prednosti.

8

2. UPRAVLJANJE TEHNOLOŠKIM RAZVOJEM PREDUZEĆA

Tehnologijom, kao jednim od najbitnijuh faktora razvoja, preduzeće može upravljati i transformisati ga iz opasnosti u šansu za svoj poslovni uspeh. Zato rešavanje problema tehnološkog razvoja zahteva strategijski pristup. U ovom delu proučavaće se proces upravljanja tehnološkim razvojem preduzeća preko formiranja njegove tehnološke strategije.

Tehnološka strategija preduzeća predstavlja integralni deo njegove globalne razvojne strategije i definiše se kao dugoročno opredeljenje preduzeća prema mestu i ulozi tehnologije u poslovanju preduzeća. Sam postupak formiranja tehnološke strategije proučavaće se kroz strategijsku analizu i kroz definisanje tehnološke strategije. Istraživanje je pokazalo da osnovu formiranja tehnološke strategije treba da čini skup dugoročnih ciljeva preduzeća, sveukupni potencijal preduzeća kao i zahtevi okruženja.

Od delovanja navedenih faktora zavisi da li će se preduzeće opredeliti za strategiju samostalnog tehnološkog razvoja, za kupovinu gotovih tehnoloških rešenja putem transfera ili za kombinaciju ova dva vida. Formiranje strategije tehnološkog razvoja zaokružuje se procesom procene valjanosti odabrane tehnološke strategije. Dati proces treba da se zasniva na adekvatnim, pouzdanim informacijama na osnovu kojih se porede ostvareni sa očekivanim rezultatima. Najvažniji pokazatelj valjanosti odabrane tehnološke strategije jeste njen doprinos ostvarivanju dugoročnih razvojnih ciljeva preduzeća.

2.1. TEHNOLOGIJA I KONKURENTNOST

Konkurentnost može biti određena kao stepen u kome neko preduzeće u uslovima slobodne trgovine i fer tržišnih uslova proizvodi robu i pruža najrazličitije usluge koje zadovoljavaju zahteve tržišta. Konkurentnost pod ostalim nepromenjenim okolnostima označava trajno povećanje produktivnosti rada, rast zarade kao i konstantno povećanje životnog standarda.

Konkurentnost se označava kao sposobnost preduzeća da se takmiče sa konkurentima i na bazi uspešnosti ili "tržišne konkurentnosti" proizvede i isporuči superiornu vrednost tržištu. Na celokupnom tržištu konkurišu preduzeća različite snage i pregovaračke moći čiji je cilj uspešnije strategijsko pozicioniranje. Konkurentnost preduzeća se može meriti setom različitih parcijalnih pokazatelja: ostvarenim učešćem na tržištu, uvećanjem profita, rastom broja zaposlenih, rastom investicija, brojem inovacija, rastom produktivnosti, rastom vrednosti akcija firme itd.

Kreiranje novih i usavršavanje postojećih proizvoda i usluga na temelju korišćenja znanja kao ključnog razvojnog resursa je osnovni način sticanja konkurentske prednosti preduzeća u novoj ekonomiji. Koncept konkurentnosti poslovanja najvećim delom se temelji na brzini kojom se može realizovati željena strategijska promena i to na vrlo

9

širokom prostoru, koja je po pravilu najdirektnije povezana sa razvojem i primenom novih tehnologija i kreiranja novih proizvoda. Nove tehnologije omogućavaju efikasnije iskorišćavanje postojećih resursa kompetencije i/ili kreiranje konkurentskih prednosti na temelju potpuno novih faktora.

Ključne kompetencije preduzća sve više su uslovljene sticanjem i širenjem znanja. U tom kontekstu konkurenost preduzeća treba istraživati u sklopu sledećih trendova:

znanje postaje veoma vredna imovina preduzeća, privreda i najvažnije ekonomske institucije poprimaju u sve izraženijem vidu

karakteristike virtualnosti, umrežavanje postaje jedan od najizraženijih odlika nove ekonomije, bitno se menja uloga kanala distribucije, kombinovanje računara, komunikacija i industrije zadovoljstva, inovativnost odnosno sve izraženije skraćivanje životnog ciklusa proizvoda i

smanjivanje vremena potrebnog za uvođenje novih proizvoda na tržište, neposrednost, napuštanje filozofije proizvodnje za skladišta i prelaz na just in

time snabdijevanje i isporuke, globalizacija.

Nove tehnologije omogućavaju proizvodnju poboljšanih postojećih ili potpuno novih proizvoda sa sve manjim učešćem sirovina prirodnog porekla i nekvalifikovanog ljudskog rada i novo stvorene vrednosti kao rezultat angažovanja stručne radne snage. Pojedina preduzeća na ovaj način stvaraju potpuno nove osnove za sticanje konkurentske prednosti.

Uspeh savremenog preduzeća zavisi i od odluka vezanih za tehnologiju. One su povezane sa investiranjem u programe razvoja tehnologije koje se implementiraju u proizvode koje preduzeće prodaje na tržištu kao i izbor tehnologije koje će koristiti u lancu vrednosti. One takođe mogu biti vezane za sam čin realizacije odluke - bilo da preduzeće odluči da samo sprovede tu odluku ili u saradnji sa drugim preduzećima posredstvom strategijskih alijansi ili da se odlući za strategiju pripajanja. U mnogim oblastima proizvodnje rezultati komercijalnog nadmetanja određeni su izborom tehnologije. Izbor tehnologije jednog preduzeća utiče na njegovu sadašnju i buduću poziciju na određenom području aktivnosti. Naime, tehnologija predstavlja kamen temeljac mnogih strategijskih odluka koje preduzeće donosi u svom poslovanju. Zbog toka tehnologija predstavlja bitan resurs preduzeća.

Preduzeća donose mnogo odluka vezanih za tehnologiju. Veoma su značajne sledeće: sticanje tehnologije ili proces formiranja tehnoloških sposobnosti, korišćenje tehnologije u lancu vrednosti ili proces iskorištavanja tehnoloških

sposobnosti u operacijama i korišćenje tehnologije u razvoju proizvoda ili proces iskorišćavanja tehnoloških

mogućnosti u razvoju novih proizvoda

Sticanje tehnologije - Odluke koje jedno preduzeće donosi u vezi sa pribavljanjem tehnologije su od suštinskog značaja za njegov budući uspeh. Ove odluke utiču na sposobnost stvaranja novih poslova, pronalaženja novih tržišta kao i određivanja strategijskih pravaca razvoja. Ranije su se preduzeća koja su nastojala da razviju tehnološka znanja prvenstveno oslanjala na rezultate sopstvenih istraživačko razvojnih

10

aktivnosti. Međutim, u današnjim uslovima poslovanja da bi postigla iste ciljeve preduzeća se sve češće oslanjaju i na sporazume o saradnji.

Korišćenje tehnologije u lancu vrednosti - Sticanje konkurentskih prednosti pomoću tehnologije zahteva od menadžmenta ne toliko poznavanje suštine tehnologije koliko lanaca vrednosti sa kojim firma raspolaže. U Porterovoj definiciji lanac vrednosti za svaku aktivnost sadrži nekoliko bazičnih aktivnsoti pomoću kojih preduzeće stvara, prodaje i distribuira proizvod. Lanac vrednosti prikazuje pojedine aktivnosti preduzeća koje imaju za cilj smanjenje troškova i identifikaciju izvora diferenciranja kao faktora konkurentne prednosti. Svaka aktivnost u lancu vrednosti firme koristi neku tehnologiju kombinujući materijalne inpute i ljudske resurse stvarajući određeni proizvod. Razumljivo da tehnologija može biti jednostavan skup procedura ali može obuhvatati i kompleksne postupke kao što je logistika koja kombinuje discipline poput industrijskog inženjeringa, elektronike i tehnologije materijala.

Upravljanje tehnologijom. Odluke vezane za izbor tehnologije za konkurentske prednosti preduzeća se nalaze u svim nivoima stvaranja proizvoda. One omogućavaju preduzeću da obezbedi konkurentsku prednost na tri načina:

Stvaranje novih poslova. Preduzeća se često bave osnovnim i primenjenim istraživanjima, čime se stvara prilika za potpuno nove poslove. Mnogo novih poslova nastalo je kao rezultat usavršavanja pojedinih tehnoloških rešenja koja su pionirska preduzeća koristila u stvaranju i tržišnom lansiranju proizvoda.

Menjanje pravila rivalstva u postojećim konkurentnim domenima. Preduzeća koriste tehnologiju kako bi promijenila pravila rivalstva u postojećim područjima konkurencije. U takvim slučajevima zahvaljujući razvoju tehnologije koja se nalazi u procesu proizvodnje i konfiguraciji lanca vrednosti, preduzeća mogu steći bolju poziciju na tržištu u odnosu na svoje konkurente.

Podržavanje postojećih poslova. Ova opcija uključuje inovacije procesa i inovacije proizvoda. Inovacija proizvoda može predstavljati poboljšanje karakteristika proizvoda ili poboljšanje prihvatanja tog proizvoda od strane kupaca. Inovacije procesa mogu biti vezane ili za poboljšanje procesa proizvodnje ili za korišćenje drugačijih ili novih prirodnih materijala. Obe ove opcije orijentisane su prema poboljšanju konkurentne pozicije preduzeća u okviru postojećih područja konkurencije.

Nesporno je da postoji uzročno posljedična veza između aktivnosti povezane sa izborom tehnologije i poslovne strategije. Najkraće, radi se o sledećoj povezanosti:

Odluke vezane za tehnologiju, naročito kada se radi o radikalnim inovacijama u osnovnim istraživanjima, obično određuju poslovnu strategiju kada se stvaraju novi poslovi. Na taj način, tokom kreiranja novih područja konkurencije, ili kada je primarni način formulisanja strategije preduzeća guranje tehnologije, odluke vezane za tehnologiju su primarna determinanta konkurentne prednosti.

Odluke vezane za tehnologiju, kada se radi o inovacijama vezanim za procese i proizvode, takođe utiču na poslovne strategije kada preduzeće odluči da promeni pravila konkurencije.

U svojim podržavanjima poslovne strategije odluke vezane za tehnologiju vođene su zahtevima poslovne ili korporativne strategije. U tom slučaju, odluke vezane za to koje će se tehnologije razvijati, koje će se unapređivati i koje se neće više koristiti, određene su sagledavanjem poslovne strategije.

11

Uspešan razvoj tehnologije kao i širenje novih tehnoloških postignuća ne bi bio moguće bez uspešnog sistema transfera tehnologije. U tehnološkom smislu uspešnije je ono društvo koje ima razvijeniji sistem transfera tehnologije i koje je, putem tog sistema, u stanju što brže pronalazak primeniti u privredi stvarajući tako tehnološku prednost u odnosu na svoje konkurente na tržištu. Što se pak međunarodnog transfera tehnologije tiče, trebaju biti ispunjeni određeni preduslovi da bi transfer bio plodotvoran. Ekonomski subjekti jedne zemlje žele upotrebiti određenu tehnologiju kojom u tom trenutku ne raspolažu a osim toga transfer mora biti ekonomski isplativ. Transfer tehnologije iz inostranstva treba biti isplativiji nego da se tehnologija kreira u zemlji.

U ograničenim vlastitim istraživačkim resursima veliko značenje ima nabavljanje tehnologije iz inostranstva. Pri tome se mora voditi računa da uspešnost primene tehnologije u privredi ne zavisi samo o tehnologiji nego i o izboru oblika transfera tehnologije i načinu njene implementacije. Savremenu tehnologiju nije jednostavno kupiti na tržištu a samo nova tehnološka rešenja mogu stvoriti tehnološku i konkurentsku prednost. Zato je od velike važnosti izabrati onaj oblik transfera tehnologije koji će preduzeću omogućiti dobijanje savremene tehnologije.

Pod transferom tehnologije podrazumeva se prenos gospodarski primenjivih tehnoloških rešenja i tehničkih znanja i iskustava s jednog gospodarskog subjekta - davatelja tehnologije i titulara prava na drugog gospodarskog subjekta - primatelja tehnologije, uz plaćanje određene naknade. U odnosu na tradicionalne oblike gospodarskog odnosa transfer tehnologije omogućuje:

davatelju tehnologije da rezultate svog istraživačkog rada gospodarski eksploatira i putem trećih osoba i na taj način postigne znatne finansijske učinke;

stecatelju tehnologije da bez angažovanja vlastitih finansijskih sredstava i istraživačkih potencijala za razvoj novih tehnoloških rešenja stiče već gotova tehnološka rešenja čijim usvajanjem razvija svoj proizvodni program, što dovodi do povećanja poslovnog uspeha i konkurentnosti na tržištu.

Pri razmatranju neke operacije transfera tehnologije i njegovog ostvarivanja potrebno je preći nekoliko faza:

najpre je potrebno razjasniti koje su stvarne tehnološke potrebe; informisati se o dostupnim izvorima tehnologije, s posebnim osvrtom na one

lokalne; definiše se najprikladnija tehnologija, te se sastavlja potrebni tehnološki paket; pregovara se o najboljim uslovima za uvoz tehnologije; nabavljenu tehnologiju potrebno je prilagoditi specifičnim uslovima, uz izradu

lokalnih varijanti ako je to moguće.

2.2. STRATEGIJE TEHNOLOŠKOG RAZVOJA

Globalno gledano, tehnološka strategija preduzeća može se definisati kao dugoročno opredeljenje preduzeća prema mestu i ulozi tehnologije u njegovom poslovanju. Kao takva, tehnološka srategija jeste bitan element ukupne razvojne strategije preduzeća i treba da da odgovore na sledeća pitanja:

koje tehnologije preduzeće treba da razvija,

12

da li treba nastojati da se ostvari tehnološko vođstvo u tim delatnostima, kakve su mogućnosti prodaje tehnologije.

Tehnološka strategija može da se definiše i mnogo šire, kao aspekt strategije preduzeća koji se odnosi na eksploataciju, razvoj i održavanje ukupnog znanja i sposobnosti preduzeća i to u dužem periodu.

Kontinuelno praćenje i analiza tekućih tehnoloških promena jeste preduslov stvaranja odgovarajuće osnove za donošenje strategijskih odluka. Realnost date osnove utoliko je značajnija ukoliko se ima u vidu da će posledice danas donesenih odluka nastati u budućnosti. Strategijske odluke ne smeju se donositi retroaktivno, već proaktivno, što znači da se moraju anticipirati uslovi u kojima će se ispoljiti njihovi efekti.

Donošenju strategijskih odluka mora da prethodi detaljna analiza prošlog poslovanja, ocena sadašnjeg stanja i prognoza budućih kretanja u domaćem i međunarodnom okruženju. Veoma je bitno da preduzeće, prilikom formulisanja svoje tehnološke strategije uspostavi ravnotežu između sopstvenih mogućnosti i zahteva okruženja.

Utvrđena strategija tehnološkog razvoja treba da bude u skladu sa: dugoročnim razvojnim ciljevima preduzeća, sveukupnim potencijalom preduzeća, okruženjem preduzeća.

Blagovremeno utvrđena ocena uticaja tehnoloških promena kao i blagovremeno formulisanje adekvatne strategije tehnološkog razvoja imaju znatan uticaj na mesto, ulogu i perspektivu preduzeća u njegovom okruženju. Proces formiranja tehnološke strategije započinje strategijskom analizom, a zatim sledi definisanje strategije po određenim fazama i po pojedinim segmentima primenljivog tehnološkog znanja.

2.3. STRATEGIJSKA ANALIZA

Strategijska analiza predstavlja osnovu donošenja tehnološke strategije i uključuje analizu događanja u prošlosti, ocenu postojeće pozicije preduzeća u okruženju, kao i predviđanje budućeg toka događaja na domaćoj i međunarodnoj sceni.

Strategijska analiza obuhvata analizu: tehnološkog potencijala datog preduzeća i

analizu ekonomskog i ukupnog društvenog okruženja.

Sopstveni tehnološki potencijal jeste osnova donošenja tehnološke strategije i budućeg poslovanja uopšte. Pod tehnološkim potencijalom preduzeća podrazumeva se skup svih materijalnih i nematerijalnih vidova tehnologije (znanja, umeća, iskustva, opreme, aparatura itd.) kojima u datom momentu preduzeće rasplaže. U procesu donošenja tehnološke strategije naophono je da preduzeće prethodnom analizom precizno utvrdi svoj tehnološki potencijal. To podrazumeva poznavanje krivih životnog ciklusa različitih vrsta tehnologije, iz kojih se dosta precizno može zaključiti u kojoj fazi svog

13

razvoja se nalaze pojedine vrste tenologije. Na osnovu toga, moguće je anticipirati promene i, u skladu s tim, preduzeti odgovarajuće investicione aktivnosti.

Tako, na primer, u bazne tehnologije treba investirati dok su još u fazi rasta. Međutim, u ključne tehnologije treba investirati kada su one preduslov sticanja konkurentske prednosti, dok u dolazeće tehnologije treba da se investira kada je promena tehnološke strategije neophodna i poželjna. Efikasna analiza sopstvenog tehnološkog potencijala, u smislu poznavanja limita raspoloživih tehnologija, svih pravaca njihove primene, sposobnosti i mogućnosti njihovog razvoja, mogućnosti prodaje, neophodnosti njihove zamene, jeste osnova donošenja ispravnih strategijskih odluka. Cilj ove analize jeste da se utvrdi koliko je postojeći tehnološki potencijal usaglašen sa razvojnim ciljevima preduzeća, kao i da se, na osnovu toga, preduzmu odgovarajuće aktivnosti na njegovim promenama i usklađivanjima sa dugoročnim ciljevima.

Strategijska analiza je kompleksan proces i sastoji se od analize: tehnološkog okruženja,

konkurenata,

tržišta,

institucionalnog okruženja.

Analiza tehnološkog okruženja podrazumeva da preduzeće, pored analize sopstvene tehnologije, mora da prati i kretanja u drugim tehnologijama iste ili slične namene, a posebno u onim područjima tehnologija koje mogu u perspektivi zauzeti značajno mesto u poslovanju preduzeća.

Analiza konkurenata takođe je veoma značajna pošto odatle često dolaze impulsi za buduće tehnološke promene. Osim toga, na osnovu ove analize preduzeće može oceniti svoju sadašnju konkurentsku poziciju, kao i proceniti sopstvene mogućnosti za sticanje konkurentskih prednosti u budućnosti.

Tržišna analiza treba da da odgovor na pitanje u kojoj meri postojeća tehnologija omogućava ostvarivanje tržišnih ciljeva preduzeća. Usaglašenost tehnologije sa tržišnim zahtevima ne može se posmatrati samo u datom vremenskom preseku već je potrebno uzeti u obzir perspektivu, koja podrazumeva kako promene na strani tehnologije tako i promene na strani tržišta. Ukoliko postojeći tehnološki potencijal ne može da odgovori budućim tržišnim zahtevima i poslovnim ciljevima, preduzeće je primorano da izvrši odgovarajuće tehnološke promene.

Analiza institucionalnog okruženja takođe zauzima značajno mesto u okviru strategijske analize, posebno u promenljivim uslovima privređivanja. Na osnovu poznavanja institucionalnih uslova, (misli se, pre svega, na pravnu regulativu, različite odredbe, propise isl.), preduzeće može da predvidi prepreke i mogućnosti u poslovanju. Ovo je posebno bitno u promenljivim uslovima privređivanja, čime se značaj praćenja, analize i poznavanja tih uslova povećava.

14

2.4. DEFINISANJE TEHNOLOŠKE STRATEGIJE

Pošto je izvršilo analizu postojećeg tehnološkog potencijala, odredilo tehnologije koje su ključne za njegov budući razvoj, definisalo svoju postojeću i željenu poziciju na tržištu, kao i sagledalo sopstvene mogućnosti da ostvari postavljene ciljeve, preduzeće pristupa definisanju svoje tehnološke strategije. Sam proces definisanja tehnološke strategije sastoji se iz sledećih koraka:

određivanje tehnologija i podtehnologija u lancu vrednosti koje su značajne za poslovanje preduzeća,

određivanje tehnologija u drugim granama koje bi mogle imati određeni značaj za buduće poslovanje preduzeća,

određivanje novih tehnologija potrebnih za ostvarivanje strategijskih ciljeva preduzeća,

predviđanje budućih tehnoloških promena koje bi mogle imati uticaj na strategijsku poziciju preduzeća,

definisanje tehnologija kojima preduzeće već raspolaže ili koje može samo da kreira, kao i tehnologija koje preduzeće treba da pribavi od drugih ekonomskih subjekata,

procenjivanje ekonomske snage preduzeća sa stanovišta mogućnosti ostvarivanja strategijskih ciljeva,

izbor tehnološke strategije,

preduzimanje odgovarajućih mera da bi se izabrana strategija što efikasnije realizovala.

Globalno gledano, tehnološka strategija preduzeća može se raščlaniti na četiri segmenta, i to na strategiju:

pribavljanja,

korišćenja,

razvoja,

prodaje tehnologije.

Strategija pribavljanja tehnologije jeste proces iznalaženja dugoročno optimalne kombinacije sopstvenih i kupljenih tehnoloških rešenja u skladu sa strategijskim ciljevima preduzeća i u skladu sa životnim ciklusom tehnologije.

Strategija korišćenja tehnologije podrazumeva definisanje načina eksploatacije određene tehnologije u poslovanju preduzeća.

15

Strategija razvoja tehnologije predstavlja dugoročno opredeljenje preduzeća da datu tehnologiju tokom njenog korišćenja unapređuje, poboljšava i usavršava, što podrazumeva raspoloživost odgovarajuće istraživačko-razvojne, kadrovske i finansijske osnove.

Strategija prodaje tehnologije jeste dugoročno opredeljenje preduzeća da svoju razvijenu ili usavršenu kupljenu tehnologiju prodaje drugima, čime se na tržištu javlja ne samo kao kupac već i kao prodavac tehnologije.

Preduzeće neće nužno morati da se opredeli za sve četiri navedene strategijske opcije, već treba da izabere onu kombinaciju strategijskih opcija koja je za njegove uslove i ciljeve optimalna. Ukoliko je preduzeće sposobno da stvori novu vrednost za kupca, to će mu omogućiti ostvarivanje povoljnije tržišne pozicije.

Budući da je tehnologija veoma promenljiva kategorija i da preduzeće posluje u veoma promenljivom okruženju, jednom formirana tehnološka strategija nije konačna, već je takođe podložna promenama u skladu sa uslovima poslovanja. Naime, tokom vremena menjaju se uslovi ne samo u neposrednom okruženju poslovne aktivnosti preduzeća već i u celoj privrednoj grani, odnosno u privredi kao celini. U skladu s tim, izabrana tehnološka strategija utoliko je efikasnija ukoliko više uvažava date promene i ukoliko više doprinosi usaglašavanju mogućnosti preduzeća sa njegovim dugoročnim ciljevima.

Efikasna tehnološka strategija podrazumeva da postoji nekoliko strategijskih opcija. Koja strategijska opcija će se primeniti u konkretnoj situaciji zavisiće od konkretnog sleda događaja. Ovo je posebno značajno za savremene, turbulentne uslove poslovanja i za preduzeća koja primenjuju visoke tehnologije. U ovom slučaju koristi se metoda scenarija kao metoda predviđanja, koja kao rezultat ima i različite varijante tehnološke strategije.

Valjanost odabrane tehnološke strategije utvrđuje sa na osnovu procene njene uspešnosti. Da bi se postupak procene obavio neophodno je da preduzeće raspolaže adekvatnim, pouzdanim informacijama. Na osnovu njih porede se ostvareni sa očekivanim rezultatima. Ukoliko je u nekom segmentu poslovanja došlo do znatnog odstupanja na štetu ostvarenih rezultata, preduzeće treba da preduzme korektivne akcije u onoj oblasti u kojoj leži uzrok tih odstupanja. Pri tome, ocena uspešnosti tehnološke strategije može da se vrši periodično, (na primer posle godinu dana) ili kontinuelno.

Druga metoda daleko je efikasnija (ukoliko je moguća i isplativa). Procena valjanosti primenjene tehnološke strategije vrši se samo u slučaju da su ispunjena tehnološka predviđanja od kojih se pošlo prilikom njenog formulisanja.

Globalni i najvažniji pokazatelj valjanosti odabrane tehnološke strategije jeste njen doprinos ostvarivanju ciljeva preduzeća.

16

ZAKLJUČAK

Tehnologija je sa svim svojim otkrićima skup dostignuća kojima se društvo (njegovi članovi) služe sa ciljem da prirodnu sredinu prilagode sebi putem proizvodnje i potrošnje dobara. To je polje stvaranja uslova i sredstava za ljudsku egzistenciju i zato je neodvojiva od ekonomije. Njeno drugo značenje je u stvari stvaralaštvo tehnika kao deo tehnologije je kao niz dostignuća, postupaka, umeća i sredstava rada.

U tom pogledu nastaju tehnološke revolucije (paleolitska, neolitska, ratarska, industrijska) koje nastaju u ljudskoj istoriji kao rezultat kolektivnog napora, a kasnije se zahvaljujući opštem naporu, ulaganju, uređenju regulišu i bivaju zasnovane na korišćenju najracionalnijeg oblika saznanja - nauci.

17

LITERATURA

1. Druker P.: “Moj pogled na menadžment”, Adižes, Novi Sad, 2003.

2. Levi-Jakšić Maja: “Strateški menadžment tehnologije“, FON, Beograd, 2006.

3. Levi-Jakšić, Marinković Sanja, Obradović Sanja: “Menadžment, inovacija

tehnološkog razvoja“, FON, Beograd, 2007.

4. Sajrert Zvonko, Đorđević Dejan, Bešić Cariša: “Menadžment trendovi”, Tehnički

fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 2006.

5. Sajrert Zvonko, Egić Branislav, Nikolić Milan: “Strategijski menadžment”,

Tehnički fakultet “Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, 2005.

18