1

III OTVORENI DANI BIODIVERZITETA

Pančevo, 07. jun 2013. godine

Vladimir Filipović, Vladan Ugrenović

Organska proizvodnja i biodiverzitet

Zbornik referata

Pančevo, 2014.

2

Organska proizvodnja i biodiverzitet

Izdavač: Institut ˝Tamiš˝ Pančevo, Istraživačko razvojni centar Novoseljanski put 33, 26000 Pančevo, Srbija

Recenzenti: dr Zora Dajić Stevanović, redovni profesor dr Vera Popović, naučni saradnik

Tehnička priprema: Štamparija "ARTiJA"

Lektor: Maja Ugrenović

Naslovna strana: Lavanda (Lavandula vera DC.) u kolekciji Instituta za proučavanje lekovitog bilja ”Dr Josif Pančić” (foto: Ugrenović).

Štampa: Štamparija "ARTiJA", Miloša Obrenovića 35a, 26000 Pančevo, Srbija

Tiraž: 300 primeraka

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

ОТВОРЕНИ дани биодиверзитета (3; 2013; Панчево) Organska proizvodnja i biodiverzitet: zbornik referata / III otvoreni dani biodiverziteta, Pančevo, 07. jun 2013. godine; [urednici] Vladimir Filipović , Vladan Ugrenović. - Pančevo : #Institut "Tamiš", #Istraživačko razvojni centar, 2014 (Pančevo: Artija). - 86 str.: ilustr. ; 24 cm Tiraž 300. - Bibliografija uz svaki rad. - Abstracts.

ISBN

a) Еколошка пољопривреда - Зборници b) Биолошки диверзитет - Заштита - Зборници COBISS.SR-ID 207871756

3

III OTVORENI DANI BIODIVERZITETA

Pančevo, 07. jun 2013. godine

Urednici: dr Vladimir Filipović dr Vladan Ugrenović

Programski odbor: dr Đorđe Glamočlija, redovni profesor dr Dragoja Radanović, redovni profesor dr Radosav Jevđović dr Vera Popović dr Vladimir Filipović dr Vladan Ugrenović

Organizacioni odbor: dr Vladan Ugrenović dr Vladimir Filipović Ivana Simić, MSc Bojan Vojnov, organski proizvođač

Slika 1: III otvoreni dani biodiverziteta, kolekcija Instituta za

proučavanje lekovitog bilja ”Dr Josif Pančić” (foto: Ugrenović).

4

S A D R Ž A J

Predgovor...................................................................................................1

Stanje u proizvodnji i sakupljanju lekovitog bilja u Republici Srbiji Vladimir Filipović, Vladan Ugrenović.......................................................3

Lekovite biljke Deliblatske peščare Radosav Jevđović.....................................................................................21

Osnovni aspekti bioloških invazija: na primeru korovskih biljaka Sava Vrbničanin, Dragana Božić.............................................................35

Razvoj agro-ekološke politike na primeru SRP „Deliblatska peščara“ Srđan Šeremešić.......................................................................................57

C O N T E N T

Foreword....................................................................................................1

State of the production and the collecting of medicinal plants in the Republic of Serbia Vladimir Filipović, Vladan Ugrenović.......................................................3

Medicinal plant of Deliblato sands Radosav Jevđović.....................................................................................21

Basic aspects of biological invasions: the example of weed species Sava Vrbničanin, Dragana Božić.............................................................35

Development of agroecological shemes at „Deliblatska peščara“ Srđan Šeremešić.......................................................................................57

5

1

P R E D G O V O R

Treći po redu Zbornik referata „Organska proizvodnja i

biodiverzitet“ nastao je kao rezultat rada na tematskom skupu „Otvoreni dani biodiverziteta 3“, održanog 07. juna 2013. godine, na više lokacija u okruženju i na samom području Specijalnog rezervata prirode (SRP) „Deliblatska peščara“. Centralne teme skupa odnosile su se na: lekovito bilje (samoniklo i gajeno), SRP „Deliblatska peščara“, invazivne korove i agro-ekološke mere koje se sve zajedno mogu posmatrati kao deo integrisanog paketa. Proizvodnja (ali i sakupljanje bilja, naročito u samoj Deliblatskoj peščari) lekovitog bilja bila je izuzetno značajna delatnost pojedinaca i pravnih lica u pojedinim naseljenim mestima na obodu SRP-e. Nažalost, promenom agroekoloških, tehnoloških i socijalno-ekonomskih uslova, promenjen je i floristički sastav agrofitocenoza, gde preovlađuju korovske vrste sa dominacijom invazivnih korovskih vrsta, ali i biljnih zajednica u SRP „Deliblatska peščara“, naročito po obodima gde je veliko prisustvo invazivna korovska vrsta – ambrozija (Ambrosia artemisiifolia L). Uvođenjem pojedinih agro-ekoloških mera i bioagrotehničih metoda, štiti se biodiverzitet, životna sredina i poljoprivreda, te se predupređuje dalja degradacija biocenoze, što je u prethodnom periodu, nažalost bio slučaj sa SRP „Deliblatska peščara“.

Organizovanje naučno stručnog skupa „Otvoreni dani biodiverziteta“ i priređivanje Zbornika referata je rezultat aktivnosti realizovanih na projektu Integralnih i interdisciplinarnih istraživanja pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja

Republike Srbije: ˝Održiva poljoprivreda i ruralni razvoj u funkciji ostvarivanja strateških ciljeva Republike Srbije u okviru Dunavskog regiona˝ (III 46006).

U Pančevu, 20. jun 2014. godine Urednici

2

3

STANJE U PROIZVODNJI I SAKUPLJANJU LEKOVITOG

BILJA U REPUBLICI SRBIJI

Vladimir Filipović1, Vladan Ugrenović2

1Institut za proučavanje lekovitog bilja ˝Dr Josif Pančić˝, Beograd, Srbija 2PSS Institut ˝Tamiš˝, Pančevo, Srbija

Rezime: U odnosu na period od pre 25 i više godina, sektor lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja (LAZB) u Republici Srbiji, bio je u stalnom porastu, osvajajući nove tehnologije, standarde i tržišta. Danas, nažalost, pored izuzetno bogatog biofonda ove grupe biljaka, proizvodnja, prerada i izvoz lekovitog bilja daleko su ispod nivoa s kraja osamdesetih godina. Prestanak sa radom nekoliko većih društvenih firmi, te nedovoljno dobra politička situacija usmerilo je pojedine inostrane ali i domaće kupce na nabavku sirovina i proizvoda na nekim drugim tržištima. Stoga, za vraćanje ovog sektora na mesto koje zaslužuje, mora se delovati vertikalno i horizonatalno. Vertikalno, prema institucijama koje direktno ili indirektno odlučuju za stanje u ovom sektoru (ministarstva, komore, udruženja). Horizontalno delovati na aktere u proizvodnji, preradi i pakovanju, kroz uključivanje za tu oblast kompetentnih stručnjaka, koji će obučavati kroz različite aspekte u sektoru lekovitog bilja postojeće ali i nove proizvođače/sakupljače, prerađivače i otkupljivače. Jedino tako, pozicija sektora lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, može se vratiti na mesto koje zaslužuje. Ključne reči: lekovito, aromatično i začinsko bilje (LAZB), plantažna proizvodnja, sakupljanje, kvalitet, proizvod.

Uvod

Interesovanje za prirodne lekovite sirovine u svetu je sve veće,

ulaže se u istraživanja i promociju fitopreparata, uvode se standardi (GAP, GACP, Organic i slično), i sprovodi neprekidna edukacija u vezi sa značajem korišćenja ovih sirovina, ovo se odnosi pre svega za mlađu populaciju. Rastuće potrebe međunarodnog tržišta i za trgovinskom

4

razmenom ukazuju na značaj prilagođavanja, odnosno, transformacije proizvodnje lekovitog bilja. Na osnovu analize ovog sektora Republike Srbije, zaključuje se da je malo proizvođača koji nude dovoljne količine lekovitog bilja eksportnog kvaliteta. Srbija je izgubila dominantno mesto u izvozu lekovitog bilja poslednjih godina. Prema podacima Ignjatijević (2010) u toku 2008. godine Srbija je bila na 31. mestu u svetu po vrednosti izvoza. Iako je do početka devedesetih Srbija bila najveći izvoznik lekovitog i aromatičnog bilja u zemlje današnje Evropske unije, u proteklih dvadesetak godina sa stečenih pozicija istisnuli su nas, od evropskih država, Bugarska, Poljska i Mađarska, a od dalekoistočnih – Kina i Indija. Nažalost, još uvek inostranim kupcima najčešće prodajemo neprerađene sirovine, a samo u manjem broju slučajeva, poluproizvode ili proizvode višeg stepena prerade – ekstrakte, etarska ulja i fitopreparate.

Na globalnom tržištu lekovitog i aromatičnog bilja dominiraju evropske, a posebno nemačke kompanije. Najveći koncern koji se bavi biljnim sirovinama u Evropi je „Martin Bauer Group“ (holding kompanija iz Nemačke), pozicionirana kao „prirodna veza“ sa ekspoziturama u 50 zemalja na 5 kontinenata i sa godišnjim prometom od 350 miliona €. Druge vodeće kompanije uključuju nemački „Madaus Group“ i italijansku „Indenu“ sa prometom od 330 miliona € i 170 miliona € respektivno (Pavlović i Kostić-Nikolić, 2006).

U Nemačkoj, značajnu ulogu u prometu lekovitog i aromatičnog bilja ima kompanija Dr Willmar Schwabe Arzneimittel, sa godišnjim prometom od preko €400 miliona od kojih je preko €300 miliona u fitofarmaceutici. Danas, u Nemačkoj postoji oko dvadeset glavnih veleprodavaca i sedam zastupnika za lekovito i aromatično bilje i njihove proizvode (etarska ulja i biljni ekstrakti).

U prethodnom periodu pored inostranih, u bivšoj SFRJ postojao je veći broj domaćih kuća koje su otkupljivale lekovite sirovine. Neke od njih su: „Jaka 80“ Radoviš, Makedonija, „Alkaloid“ Skoplje, Makedonija, „Krka“ Novo Mesto, Slovenija, „Droga“ Portorož, Slovenija, „Lek“ Ljubljana, Slovenija, „Afrodita“ Rogaška Slatina, Slovenija, „Pliva“ i „Franck“ Zagreb, Hrvatska. To su samo neka od preduzeća koja su otkupljivala sirovine sa područja Srbije. Nažalost, većina „gore pomenutih” više ne nabavlja sirovine na ovim prostorima, što je uticalo i na bavljenje ovom delatnošću, koja je u znatnoj meri desetkovana. Međutim, na tržištu Srbije u prethodnih dvadeset godina,

5

pojavilo se nekoliko mahom porodičnih preduzeća, koja iz godine u godinu povećavaju produktivnost i konkurentnost na domaćem i inostranom tržištu (Turudija-Živanović et al., 2010).

U našoj zemlji, kažu stručnjaci, ima mnogo mesta gde bi se mogla organizovati ovakva proizvodnja. Raspolažemo zemljištem kakvo biljke zahtevaju, vodnim potencijalima i povoljnim klimatskim uslovima. U bogatom genofondu lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, najveći značaj ima genetička raznovrsnost ekonomski značajnih vrsta (kamilica, nana, žalfija, kantarion, hajdučka trava, vranilova trava, uva, odoljen, bokvica, jagorčevina, itd.), kao i vrsta ograničenih areala i onih koje su iz različitih razloga u opadanju. Nedovoljno pažnje se posvećuje proceni i monitoringu stanja populacija genetičkih resursa lekovitog i aromatičnog bilja i potrebi njihovog očuvanja. Prema poslednjoj obimnijoj studiji posvećenoj lekovitom bilju, ukupan broj lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta u našoj flori je oko 700, od kojih je 420 zvanično registrovano, a u prometu se nalazi oko 280, na osnovu podataka iz „Strategije zaštite lekovitog bilja u Republici Srbiji“ (Amidžić et al., 1999).

No uprkos svemu navedenom, proizvodnja ovog bilja ima tendenciju smanjenja, dok se zainteresovanost za sakupljanje postupno povećava. S druge strane u odnosu na sakupljanje samoniklih biljnih vrsta, plantažno gajenje ima više prednosti. Osnovne prednosti su te što se plantažiranjem čuvaju prirodni resursi i dobija sirovina ujednačenijeg kvaliteta, a postoji mogućnost izbora prihvatljivih uslova za proizvodnju i kontrolu svih njenih faza kroz uvođenje različitih standarda.

Na teritoriji Republike Srbije je u 2013. godini gajeno oko 20.000 hektara LAZB

Potrebe našeg tržišta za lekovitim sirovinama najvećim delom se

zadovoljavaju sakupljanjem, zapravo, 90 procenata bilja koje se nalazi u prometu potiče od samoniklog sakupljenog iz prirode. U poslednjih deset do petnaest godina površine pod plantažama variraju od veoma značajnih do simboličnih. Prema podacima Privredne komore Srbije, pod gajenim biljem u 2012. godini bilo je 1.337 hektara (1.419 hektara u 2011). Ako tome dodamo i jedan deo površina pod začinskim biljkama koje se vode kao povrće i deo onih površina na kojima se proizvodi za strane kupce, to je ukupno oko 20.000 hektara.

6

Prema rejonu gajenja, Republika Srbija se može podeliti na dva proizvodna rejona: nizijski (Vojvodina) i brdskoplaninski (Centralna Srbija). U prvom rejonu najčešće se gaje: kamilica, pitoma nana, neven, matičnjak, korijander, lavanda, bela i crna slačica, valerijana, morač, peršun, bosiljak, kim, mirođija, estragon, beli slez, celer, timijan, žalfija i neke druge manje zastupljene vrste. U brdsko-planinskom delu naše zemlje plantažiraju se: neven, matičnjak, brđanka, lavanda, lincura, žalfija, kantarion i druge (Tabela 1). Tabela 1. Neke od traženijih plantažno gajenih lekovitih biljaka R. br. Narodni naziv Biljna vrsta Gaji se kao 1. Kamilica Chamomila recutita 1 godiš. 2. Pitoma nana Mentha piperita 2 godiš 3. Beli slez Althaea officinalis 1 god.-2 4. Matičnjak Melissa officinalis Višegod. 5. Žalfija Salvia officinalis Višegod. 6. Neven Calendula officinalis 1 godiš. 7. Odoljen Valeriana officinalis 1 godiš. 8. Timijan Thymus vulgaris Višegod. 9. Bosiljak Ocimum basilicum 1 godiš. 10. Morač Foeniculum vulgare Višegod. 11. Kantarion Hypericum perforatum 2 godiš 12. Hajdučka trava Achillea millefolium Višegod. 13. Vranilovka Origanum vulgare Višegod. 14. Kopriva Urtica dioica Višegod 15. Peršun Petroselinum sativum 1 i 2 god. 16. Angelika Angelica archangelica 1 godiš. 17. Mirođija Anethum graveolens 1 godiš. 18. Bokvica uskoredna Plantago lanceolata Višegod. 19. Heljda Fagopirum esculentum 1 godiš. 20. Bela slačica Sinapis alba 1 godiš. Izvor: Prikazani podaci dobijeni su u kontaktu sa dobavljačima lekovitih sirovina za potrebe proizvodnje instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ iz Beograda, lociranih u Pančevu.

Proizvodnja i prerada lekovitog bilja je specifična i u velikoj meri ima dodira sa proizvodnjom duvana, povrća, voća i cveća. Tehnološki nivo proizvodnje u pojedinim područjima je visok, dok je u pojedinim područjima prisutna značajna nepoznanica u vezi gajenja i sakupljanja lekovitog bilja, u tim područjima se nailazi na neadekvatnu tehnologiju

7

gajenja i sakupljanja sa niskim nivoom obučenosti proizvođača i sakupljača.

Jedna od ustanova koja objedinjuje naučnoistraživački, praktični i proizvodni rad jeste Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ iz Beograda. Ova institucija se bavi proučavanjem, proizvodnjom, preradom i prometom lekovitog bilja i biljnih preparata sa tradicijom dugom više od šestdeset i pet godina. U prethodnom periodu, Institut je učestvovao u projektovanju i realizaciji najznačajnijih studija, elaborata i projekata u oblasti lekovitog bilja u našoj zemlji i zemljama bivše Jugoslavije. Neki od rezultata minulog rada najbolje se mogu primetiti npr. na području Južnog Banata, gde je profesionalizovan odnos prema tehnologiji gajenja, radu na introdukciji i domestifikaciji lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja (Filipović i Ugrenović, 2013). Druga naučnoistraživačka institutcija koja je mnogo uradila u oblasti lekovitog bilja u Vojvodini je bivši Zavod za hmelj, sirak i lekovito bilje a sada Odeljenje za alternativne kulture Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada, sa sedištem u Bačkom Petrovcu. Rad ove institucije je ˝navidljiviji˝ na području Bačke.

Znatno veće mogućnosti uzgoja i izvoza

Prirodni uslovi Srbije, a pogotovo nekih njenih rejona, po pitanju klime i zemljišta, izuzetno su povolji za gajenje ovog bilja. Tehnologija njihovog uzgoja, delom je osvojena i dostupna budućim proizvođačima, odnosno, moguće je obezbeđenje bogate sirovinske baze i sa stanovišta raznovrsnosti i količina. Pojedini izgrađeni građevinski objekti mogu da se prilagode potrebama ove proizvodnje, razvijeno je tržište za finalne proizvode, a postoji i mogućnost obezbeđenja finansijskih sredstava za ovakvu proizvodnju.

Neke od teškoća vezane su za zasnivanje useva i zasada, zaštitu od korova, bolesti i štetočina, određivanje momenta ubiranja i načina i vremena sušenja. Relativno malo se upotrebljava mehanizacija koja je namenjena ovoj proizvodnji, iako ima dobrih domaćih rešenja. Otkup je često stihijski, sa nedovoljno definisanim kriterijumima kvaliteta. Od postojećih kapaciteta za destilaciju bilja, u upotrebi je samo oko deset procenata, a od onih za ekstrakciju, oko 30 procenata.

Da bi se najveći broj navedenih poteškoća otklonio, najvažnije je da sarađuju svi koji čine sektor lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja.

8

Na taj način se u ovoj oblasti jedino može ostvariti napredak. Naročito je značajno uvođenje evropskih i svetskih standarda za kvalitet proizvoda. Takođe je potrebno da se pripremi i usvoji zakon i prateća akta u vezi sa ovim biljem i osigura oplemenjivačko-semenarska i rasadničarska proizvodnja tih vrsta, stalna specijalizacija kadrova kod nas i u inostranstvu, te da se intezivnije podstiču domaća istraživanja. Finansijskom podrškom treba podstaći nabavku nove opreme, posebno za povećanje prerađivačkih kapaciteta. Isto tako treba razvijati tržište ovih proizvoda, uključivši i izvoz.

Gajenjem se ne rešava samo pitanje podmirenja domaće farmaceutske industrije potrebnim količinama lekovite sirovine postojanog kvaliteta i farmakološkog dejstva, već i izvoza ovih sirovina, imajući u vidu to da većina uvoznika u Evropskoj uniji više traži i ceni gajene lekovite, aromatične i začinske biljke. Jedan od načina smanjenja pritiska na eksploataciju samoniklog bilja upravo je njihovo gajenje. Mada se plantažiranje može koristiti kao dobar i svrsishodan način za obezbeđivanje veće količine sirovina i proizvoda i većeg tržišta, ono ima i niz ograničenja. Između ostalog, treba imati u vidu da se sve vrste ne mogu lako gajiti, a da je nekim potrebno više godina da postignu zrelost kada se mogu brati.

Kako i šta proizvoditi i sakupljati?

Zbog ograničenih potreba za sirovinama biljnog porekla i usklađenosti ponude i tražnje, i kod nas, i u svetu, povećanje površina mora biti planirano, odnosno proizvodnju treba zasnivati za poznatog kupca. Stručne službe Instituta „Dr Josif Pančić“ preporučuju početnicima da gajenje jedne ili više vrsta počnu na manjim površinama.

Za cvetom nevena je, potražnja u dužem periodu znatna, a cena kilograma osušenog cveta u 2013. godini je bila u intervalu od 500 do 700 dinara. Ako se zna da se sa jednog hektara može dobiti oko 500 kilograma suvih cvetova ove biljke, može se zaključiti da je izuzetno interesantna za gajenje. Berba cveta nevena, međutim, iziskuje mnogo ljudskog rada što, ukoliko se angažuju sezonski radnici, može znatno da poskupi proizvodnju. Ukoliko je to porodični biznis, gajenje lekovitog bilja je najbolje pokrenuti na manjim površinama od 10 do 20 ari po biljnoj vrsti, da bi se izbegli eventualni gubici i povećao prihod po jedinici proizvodnje.

9

Masovnu proizvodnju lekovitog bilja treba razvijati u ravničarskom području, a u brdsko-planinskom gajenje i sakupljanje onih vrsta koje tamo uspevaju. Radi zaštite lekovitih, aromatičnih i začinskih biljaka u prirodnim staništima, u proizvodnju treba uvesti ugrožene vrste, kao i one za koje postoji povećana potražnja. Vrste koje bi trebalo gajiti sa aspekta zaštite prirode su: Achillea sp., Aconitum sp, Acorus calamus (iđirot), Adonis vernalis (gorocvet), Allium victorialis (laneuva), Arctostaphylos uva ursi (medveđe grožđe), Centaurium umbellatum (kičica), Cnicus benedictus (čkalj), Colchicum autumnale (mrazovac), Corylus colurna (mačja leska), Crocus sp., Gentiana lutea (lincura), Gentiana punctata (pegava lincura), Gypsophila paniculata (šlajer trava), Helichrysum arenarium (peščarsko smilje), Menyanthes trifoliata (gorka detelina), Micromeria sp., Orchis sp., Primula sp., Herniaria sp., Inula helenium (oman), Ruta graveolens (sedef), Satureja sp., Sideritis scardica (šarplaninski čaj), Veratrum sp., i dr. Uvođenjem, prvo kroz oglede, a potom, i u proizvodnu praksu, gajenje ovih biljaka trebalo bi da postane opšteprihvaćena praksa. Jedno od istraživanja tog tipa dali su Vukomanović i Bojanić (1999), koji su eksperimentalno istraživali ekonomiku gajenja matičnjaka, timijana, odoljena i pitome nane sa ciljem utvrđivanja tehnoloških i ekonomskih parametara opravdanosti njihovog gajenja u rejonu kučevskih planina, u ekološki čistoj zoni u Srbiji. Dobijeni ekonomski rezultati bili su ohrabrujući za sve četiri navedene lekovite, aromatične i začinske biljke.

Jedna od mera koja doprinosi zaštiti ugroženih lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta u prirodi je njihovo plantažno gajenje. Plantažno gajenje u velikoj meri smanjuje nekontrolisano skupljanje samoniklog bilja i tako sprečava njegovo potpuno uništenje. Gajenje lekovitog bilja u našim krajevima vezuje se za početak XX veka. Intenzivnije plantažiranje datira od 50-tih, a od 70-ih godina prošlog veka neke lekovite i aromatične vrste se u potpunosti uvode u kulturu kao Valeriana officinalis L. (odoljen), Satureja montana L. (čubar), Helichrysum arenarium (L.) Moench (peščarsko smilje), Scopolia carniolica Jacq. (beli bun), Borago officinalis (borač) i dr. Slatine Banata su, pogodne za proizvodnju kamilice, dok je, na primer, područje Tare pogodno za proizvodnju lincure i brđanke, a Sokobanje za uzgoj vranilove trave i vreska.

Kako bi proizvođač i otkupljivač bili zadovoljni dobijenom sirovinom, moraju se ispuniti neki od zahteva proizvodnje. Na primer

10

poštovanje termina setve. Termin setve kod kamilice je krajem avgusta i tokom septembra. Nedostatak ovog termina odnosno, jesenje setve, je eventualna suša, koja utiče na procenat isklijalih semena. Ako se ovaj termin propusti setva se može uz dosta rizika obaviti i u februaru, ili početkom marta. Kasna zimska, odnosno rana prolećna setva nije preporučljiva, pre svega zbog postizanja manjeg prinosa, u nekim slučajevima i za 50%. Pri ovoj setvi veći je rizik u proizvodnji – biljke dospevaju za berbu kasnije, a mogućnost pojave korova je znatno veća. Berba počinje u maju, tako da se zasejane parcele mogu iskoristiti i za neku drugu biljnu vrstu. Seme je dostupno, a cena jednog kilograma semena sa pulvisom u toku 2013. godine bila je od 2.000 do 11.000 dinara. Prinos suvih glavica kreće se od 400 do 500 kg ha-1, a prinos pulvisa je od 200 do 250 kg ha-1. Otkupna cena zavisi od kvaliteta samoga cveta i sadržaja etarskog ulja u njemu. U prethodne dve godine, otkupne cene osušene kamilice bile su uglavnom ujednačene na većini otkupnih mesta, pa je tako 1 kg osušenog cveta kamilice koštao od 350 do 500 dinara, a kilogram pulvisa oko 200 dinara.

Osim kamilice, na zemljištima lošijeg kvaliteta mogu se uzgajati, između ostalog, sladić, žalfija, cikorija, lavanda i mnoge druge. Većina gajenih lekovitih biljaka ipak najbolje uspeva na dubokim i plodnim zemljištima, i to u uslovima umereno vlažne klime. Jednogodišnje i dvogodišnje gaje se u plodoredu, dok se višegodišnje gaje u stalnim zasadima, van plodoreda. Da bi se osigurala kvalitetna setva i ujednačeno nicanje biljaka, zemljište treba u jesen uzorati, a zatim predsetveno pripremiti. U ovoj fazi uglavnom se koristi mehanizacija koja se primenjuje i u standardnoj ratarskoj i povrtarskoj proizvodnji.

Ishrana bilja je svakako značajna. Stajnjak ili kompost se unose prilikom osnovne obrade ili pod predusev, a mineralna đubriva - u osnovnoj obradi ili tokom vegetacije kao prihranjivanje, zavisno od plodnosti zemljišta i potreba biljaka. Za pojedine biljne vrste iz ove grupe, u zavisnosti od potrebe, moguće je obaviti i folijarnu ishranu. Za setvu, međurednu kultivaciju, primenu đubriva, zaštitu, takođe se koristi uobičajena mehanizacija. Kada je u pitanju razmnožavanje, najčešći i najsigurniji način, posebno za one vrste sa sitnim semenom, jeste proizvodnja preko rasada. Uspeh u proizvodnji zavisi i od kvaliteta semena. Ono mora biti propisane klijavosti i čistoće. Važno je i da se u pravo vreme i na odgovarajući način obavi setva, ali i ishrana bilja i ostale mere nege. Najveći broj specifične mehanizacije u ovoj oblasti

11

zahteva se u vreme berbe. Vreme i način berbe zavise od biljke, od delova koji se sakupljaju. Za berbu cvetova kamilice, ali i drugih biljnih vrsta, koriste se priključne mašine - vučene i nošene. Vučene imaju sopstveni bočni točak i skladišni prostor. Kod nošenih se preko elevatora ubrana masa skladišti u prikolicu. U svetu postoje razni modeli mašina, raznih tehničkih karakteristika. Često se one svodi na samostalnu izradu ili izradu u malim serijama. Prosečna cena ovakve opreme je od 10 do 15 hiljada eura. Ovakvom mehanizacijom se postižu velike uštede na radnoj snazi i trajanju berbe na većim plantažama.

Sakupljanje lekovitog bilja

U mnogim regionima Srbije postoje i dobri prirodni potencijali za sakupljanje lekovitog bilja, ali oni nisu u potpunosti iskorišćeni. Masovnije organizovano branje odvija se na jugoistoku, a u poslednje vreme i na istoku naše zemlje. U regionima gde se gaji bobičasto voće, otkupljivači otkupljuju i lekovite voćne vrste (borovnica, zova i druge). U proseku godišnja kvota za sakupljanje pojedinih voćnih vrsta je: do 2.000 tona za kleke, do 5.000 tona za divlje ruže, do 150 tona za divlje jagode, do 2.000 tona za divlje kupine, do 2.000 tona borovnice i sl. (Turudija-Živanović et al., 2013). Sve u svemu, za ovaj nimalo lak posao, potrebno je mnogo sakupljača. Prema proceni saradnika Instituta „Dr Josif Pančić“, kod nas ima oko 4.000 organizovanih sakupljačkih domaćinstava, što je oko 12.000 sakupljača (Turudija-Živanović, 2010). Aktivna sezona branja traje od aprila do oktobra. U različito doba godine sakuplja se različito bilje, odnosno različiti njegovi delovi. Tako, na primer, od koprive se u aprilu, maju i junu sakuplja nadzemni deo biljke i list, dok se koren-rizom sakuplja u oktobru-novembru, a ređe u toku februara-marta.

Da bi se uspešno sakupljalo lekovito i začinsko bilje, potrebno je savladati neka osnovna pravila i znanja. Vrši se edukacija sakupljača lekovitog bilja, posebno kroz sledeće: sakupljači se upoznaju sa principima kojih se treba pridržavati tokom sakupljanja samoniklog lekovitog bilja i šumskih plodova, definišu pojmovi koji se susreću u ovoj oblasti, (farmakognozija, biljne droge, kvalitet sirovina…), ukazuje na načine i postupke sakupljanja, vreme sakupljanja po biljnim vrstama i organima (kalendar branja), na sušenje i pakovanje, daju osnovni podaci o parametrima kvaliteta, direktive i postupci kojima se treba rukovoditi u

12

cilju zadovoljena organske tj. bio-proizvodnje i dr (Savić et al., 2008). U cilju boljeg poznavanja oblasti zaštite pojedinih lekovitih biljaka, potrebno je uzeti u obzir neke od postojećih dokumenata koji se odnose na ovu oblast. Tu se pre svega misli na: Zakon o zaštiti prirode (Službeni glasnik RS, 36/2009 i 88/2010); Pravilnik o prekograničnom prometu i trgovini zaštićenim vrstama (Službeni glasnik RS, 99/2009); Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva (Službeni glasnik RS, 05/10 i 47/11); Uredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divlje flore i faune (Sl gl. RS, 31/05, 45/05, 22/07, 38/08, 9/10 i 69/11); Naredba o zabrani sakupljanja pojedinih zaštićenih vrsta divlje flore i faune u 2014. godini (Službeni glasnik RS, 23/2014); Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara (Službeni glasnik RS, 33/2012); Strategija biološke raznovrsnosti Republike Srbije za period od 2011. do 2018. godine (Službeni glasnik RS, 13/2011). Lica koja dobiju dozvolu za sakupljanje zaštićenih vrsta u obavezi su da u propisanom roku nadležnom Ministarstvu i Zavodu za zaštitu prirode Srbije dostavljaju podatke na propisanim obrascima o sakupljanju (po vrstama i otkupnim stanicama), korišćenju i stavljanju u promet. Ona lica koja se bave uzgojem zaštićenih vrsta takođe su dužna da Ministarstvu dostavljaju propisane podatke.

Organizacije (pravna lica i preduzetnici), koje se bave sakupljanjem zaštićenih vrsta, su u obavezi da potencijalne sakupljače obuče (stručno osposobe) za tu vrstu posla, da vrše proveru njihovog znanja i da im izdaju odgovarajuće potvrde (važi za jednu sakupljačku sezonu, sakupljač je mora imati sa sobom u vreme sakupljanja i dužan je da je pokaže ovlašćenom licu). Takođe, prilikom otkupa sabranih zaštićenih vrsta, pravno lice ili preduzetnik, je u obavezi da izdaje otkupni blok i da vodi evidenciju za svaki otkup pojedinačno: sa podacima o sakupljaču, otkupljenoj vrsti i količini, ceni, području sakupljanja (Katić et al., 2006).

S obzirom na to da se radi o sezonskom poslu, sakupljanje bilja ne može da obezbedi ekonomski opstanak velikog broja porodica. Sakupljač tokom letnje sezone može da zaradi 20 do 50 evra dnevno, što ukupno može biti od 1.500 do 3.500 evra. Prema dosadašnjem iskustvu, najviše se sakupljaju hajdučka trava, kantarion, majčina dušica, kopriva, rastavić i mnoge druge koje se mogu naći na našem području. U najtraženije samonikle lekovite biljke, osim navedenih, ubrajaju se kičica, beli slez,

13

matičnjak, jagorčevina, beli glog, lincura, kleka, lipa, vranilovka, vresak, zova, petrovac, medveđe grožđe, sremuš, divlja ruža ili šipurak (Tabela 2). Tabela 2. Neke od traženijih samoniklih - sakupljenih lekovitih biljaka R. br. Narodni naziv Biljna vrsta Sakuplja se u toku 1. Medveđe grožđe Arctostaphylos uva ursi April – Jul 2. Rastavić Equisetum arvense Maj – Oktobar 3. Kopriva Urtica dioica April – Oktobar 4. Hajdučka trava Achillea millefolium Jun – Avgust 5. Krušina Rhamnus frangula Mart – April 6. Breza Betula alba Jul – Avgust 7. Divlja ruža Rosa canina Maj – Oktobar 8. Kantarion Hypericum perforatum Jun – Avgust 9. Zečiji trn Ononis spinosa Oktobar – Novembar 10. Majčina dušica Thymus serpyllum Jul – Septembar 11. Podbel Tussilago farfara April – Jun 12. Vranilovka Origanum vulgare Jul – Septembar 13. Jagorčevina Primula officinalis Mart – Oktobar 14. Beli glog Crataegus monogyna Maj – Oktobar 15. Sremuš Allium ursinum April – Jun 16. Lipa Tilia Maj – Jun 17. Kleka Juniperus communis Avgust – Novembar 18. Kičica Centaurium umbellatum Jul – Oktobar 19. Zova Sambucus nigra April – Jul 20. Vresak Satureja Montana Jul – Oktobar Izvor: Prikazani podaci dobijeni su u kontaktu sa dobavljačima lekovitih sirovina za potrebe proizvodnje instituta za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ iz Beograda, lociranih u Pančevu.

Očuvanje kvaliteta samoniklog lekovitog bilja direktno zavisi od načina primarne dorade ostvarene u periodu od ubiranja do odgovarajućeg načina pakovanja i skladištenja. Najčešći način primarne obrade je dehidracija – sušenje. Prirodno se cvet i list suše na zatvorenom i promajnom mestu od tri do osam dana, a koren na sunčanom i do petnaest dana. Sušenje u sušarama znatno je brže od prirodnog. Veoma su praktične i jednostavne za rad, a traže malo radne snage, pa se preporučuju primarnim proizvođačima i sakupljačima bilja. U njima, temperaturu, relativnu vlažnost i protok vazduha možemo podešavati. U zavisnosti od dela koji se proizvodi ili sakuplja razlikuju se i temperature sušenja. Cvet i list suše se na temperaturama od 35 do 40, a na 45 do 55

14

°C koren. Više temperature sušenja za većinu ovih biljaka nisu poželjne, jer se gube lekovite materije. Pored toga, bilje se primarno prerađuje još destilacijom vodenom parom i ekstrakcijom sa rastvaračima. Za preradu biljnih sirovina neophodna je specifična oprema.

Osušeni biljni delovi pakuju se u različite vrste ambalaže: kutije, kese, vreće a materijal od koga je ambalaža izrađena može biti: natron, juta, PVC, drvo, staklo, metal i drugo. Upakovani materijal čuva se u suvim, čistim, dobro provetrenim magacinima na drvenim policama ili paletama, obezbeđen od prisustva glodara i štetnih insekata. Bilje koje ima mirisnih komponenti mora se odvojiti jedno od drugog da ne dođe do mešanja mirisa.

Organsko lekovito, aromatično i začinsko bilje

Jedan od mogućih pravaca razvoja domaće poljoprivrede predstavlja organska proizvodnja koja je na našim prostorima iz godine u godinu sve zastupljenija. Najveći značaj u dosadašnjoj praksi u našoj zemlji, pokazale su organski sertifikovane sirovine dobijene iz sakupljačkog sektora, ali sve više i sirovine dobijene sa proizvodnih parcela. On dodaje da lekovitom, aromatičnom i začinskom bilju čija je prerada i namena različita, u ovom sektoru pripada značajan udeo. Prednosti organskog sertifikovanja plantažnog i sakupljenog bilja, pored ekološke i društveno-socijalne uloge uvođenje ovakve proizvodnje ogleda se i u ceni organskih proizvedenih lekovitih biljaka. U poređenju sa konvencionalno proizvedenim biljem cena organski proizvedenih proizvoda u proseku je veća za oko 20-30%, iako postoje velika odstupajnja od ovog okvira u zavisnosti od ponude i potražnje. U nekim slučajevima, kada je potražnja veća od ponude, cene mogu biti i do 100% veće od konvencionalno proizvedenih sirovina. Ilustracije radi, u tabeli 3, date su veleprodajne cene jednog nemačkog preduzeća koje se odnose na konvencionalno i organsko LAZB (Stepanović i Radanović, 2011).

Potražnja za ovako gajenim i kontrolisanim biljakama u svežem i suvom stanju u stalnom je porastu poslednjih petnaest godina. Naročito je to istaknuto pri potražnji svežeg organskog začinskog bilja gde je najveća potražnja za: peršunom lišćarom, bosiljkom, korijanderom, majčinom dušicom i timijanom (Filipović i sar., 2010). Španija i Italija su lideri u Evropskoj uniji kada je u pitanju organska proizvodnja ovog bilja. Španski stručnjaci predlažu da se kod nas celokupna proizvodnja ovog

15

bilja prevede u organsku, kao i da se znatno povećaju površine, pre svega zbog dobrog kvaliteta naših sirovina. S druge strane, italijanski stručnjaci procenjuju da bi se u našoj zemlji organska proizvodnja mogla organizovati na oko 300.000 hektara, prvenstveno lekovitog bilja. Tabela 3. Veleprodajne cene za organsko LAZB u Nemačkoj, izvor: Alfred Galke GmbH, Nemačka

Proizvod Latinski naziv droge

Cena konvencio-nalnog proizvoda (€/kg)

Cena organskog proizvoda (€/kg)

Povećanje (%)

List koprive Urticae folium 3,60 5,20 44 Koren beliog sleza Althaeae radix 9,30 10,00 7 Nadzemna masa kantariona Hyperici herba 5,20 5,70 10

Cvet lipe Tiliae flos 5,20 11,00 111 Nadzemna masa hajdučke trave Millefolii herba 3,90 4,10 5

Nadzemna masa majčine dušice Serpylli herba 5,20 6,70 29

Nadzemna masa vreska Saturejae montanae herba 4,10 8,00 95

List uskolisne bokvice Plantaginis folium 4,10 6,20 51 Nadzemna masa pelena Absinthii herba 3,10 3,90 26 Brezin list Betulae folium 3,60 4,70 30 Koren valerijane Valerianae radix 5,20 9,00 73 Divlja ruža Cynosbati fructus 1,10 1,60 45

Da bi se obezbedio odgovarajući kvalitet lekovitog bilja, odnosno

lekovite sirovine, potrebno je da se plantažna proizvodnja i sakupljanje odvijaju u skladu s principima Dobre prakse proizvodnje i sakupljanja biljnog lekovitog materijala (GACP). Njegova dalja prerada, primarna obrada, mora se odvijati na najoptimalniji način, korišćenjem standardizovane opreme i postupaka kao preduslova za dobijanje biljne sirovine standardnog kvaliteta, a koji su propisani u metodama organske proizvodnje.

Inače, proizvodnja ovog bilja po principima organske poljoprivrede, koja je aktuelna u celom svetu, u budućnosti ima svoju poziciju i u našoj zemlji, posebno u brdsko-planinskim područjima. Ona su, sa jedne strane, ekološki prihvatljiva za ovakvu vrstu delatnosti, a s

16

druge, obuhvataju autohtona staništa najvećeg broja lekovitih i aromatičnih vrsta.

Izvoz lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja

Prema Dajić (2011), u 2010. godini ostvarena je spoljno-trgovinska razmena u vrednosti od 24,3 miliona dolara, odnosno izvezeno je lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 19,8 miliona dolara a uvezeno bilja u vrednosti 5,3 miliona dolara. Nasuprot tome, prema podacima Privredne komore Srbije, u istom periodu 2011. godini ostvarena je spoljnotrgovinska razmena u vrednosti od 25,7 miliona dolara, u ukupnoj količini od 6.500 tona. Od toga je iz Srbije bilo izvezeno oko 5.000 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, u vrednosti od 19,8 miliona dolara. U istom periodu, uvezeno je 1.500 tona lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u vrednosti 5,9 miliona dolara.

Prema istom izvoru, u 2012. godini, ukupna spoljnotrgovinska razmena lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja ostvarena je, u vrednosti od 22,9 miliona dolara, od čega je izvoz iznosio 15,2 miliona, a uvoz 7,7 miliona dolara. Kako se iz gore navedenog vidi u poslednjoj godini obrađenog perioda, smanjen je izvoz našeg bilja, a povećan uvoz. U spoljnotrgovinskoj razmeni u 2012. godini lekovito, aromatično i začinskog bilje ostvarilo je pozitivan saldo od 7,5 miliona dolara. U ukupnom izvozu ovog bilja u 2012. godini, najveće učešće ima izvoz u zemlje Evropske unije, koji iznosi 51 procenata (7,7 miliona dolara), zatim u zemlje CEFTA - 44 procenata(6,7 miliona dolara), i u ostale zemlje pet procenata (781.000 dolara).

Kada je u pitanju uvoz lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, najveće učešće u 2012. godini imala je grupa začinsko i aromatično bilje – 62 procenata ukupnog uvoza (4,8 miliona dolara), zatim lekovito bilje – 29 procenata (2,2 miliona dolara) i čajevi – devet procenata (669.300 dolara).

Evropska unija je u periodu od 1991. do 2000. godine, predstavljala jedno od najvećih tržišta za promet lekovitog i aromatičnog bilja na svetu, sa uvozom od oko 120.000 tona i vrednosti od US$ 200 miliona (računato na velikoprodajne cene za suve sirovine). Godišnja stopa rasta kretala se u proseku od 5 do 10%. EU je, takođe i veliki proizvođač lekovitog i aromatičnog bilja, koje se gaji na 62.700 ha. Francuska i Španija su najveći uzgajivači sa 25.000 ha, odnosno 19.000

17

ha zasejane površine respektivno. U okviru EU, Nemačka je najveći uvoznik lekovitog bilja, sa oko 38% to jest preko 45.000 tona godišnje, a zatim slede Francuska, sa 17%, i Italija sa 9% od ukupnog uvoza (Commonwealth Secretariat, 2001). Nemačka, sa godišnjim izvozom od oko 15.000 tona u SAD i druge evropske zemlje je ujedno i najveći evropski izvoznik lekovitog i aromatičnog bilja. Da bi se stvorile mogućnosti produktivnije i kvalitetnije proizvodnje neophodno je i za ovu proizvodnju doneti strategiju razvoja (Simić et al., 2003).

Zaključak

Iako poseduje pogodne agroekološke uslove, kao i određena iskustva u oblasti gajenja i sakupljanja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, Republika Srbija je ˝spala˝ sa liderskog mesta države izvoznice u regionu, na poziciju države koja simbolično učestvuje u ovom sektoru. Da se ta i takva pozicija popravi država nažalost i dalje ne daje velika sredstva za podsticanje proizvodnje i prerade lekovitih biljnih sirovina, te su postojeći i zainteresovani akteri u ovom sektoru prepušteni sami sebi. U poređenju sa našom državom koja raspolaže velikim brojem biljnih vrsta (Srbija ima oko 3.600 biljnih vrsta), Nemačka iako, sa daleko manjim brojem biljnih vrsta, 500 puta više od nas koristi fitoterapiju. Širenjem i rastom proizvodnje sirovina i gotovih proizvoda lekovito bilje bi moglo da za našu državu predstavlja potencijalno značajnu razvojnu šansu za unapređenje i prosperitet većeg broja ekonomskih i ekoloških faktora. Literatura: Amidžić L., Dražić S., Kostić M., Maksimović S., Mandić R., Menković

N., Panjković B., Popov V., Radanović D., Roki Đ., Sekulović D., Stepanović B., Tasić S. (1999): Strategija zaštite lekovitog bilja u Srbiji. Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije i Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“, Beograd.

Commonwealth Secretariat (2001): A Guide to the European Market for Medicinal Plants and Extracts. London: Pall Mall.

Dajic Stevanović Z. (2011): Herbal sector of Serbia: General Overview Serbia, (taken 12th March 2014 from:

18

http://www.amapseec.org/Herbal%20sector%20of%20Serbia%20overview.pdf)

Filipović V., Glamočlija Đ., Radivojević S., Jaćimović G. (2010): The Demand for Fresh Spice Herbs in The World and in Serbia. 6rd Conference on Medicinal and Aromatic Plants of Southeast European Countries, The Association for Medicinal and Aromatic Plants of Southeast European Countries (AMAPSEEC), Antalya, Turkey. 18 – 22 April 2010, Book of Abstracts, 120.

Filipović V., Ugrenović V. (2013): The Composting Of Plant Residues Originating From The Production Of Medicinal Plants. International Scientific Meeting „Sustainable agriculture and rural development in terms of the Republic of Serbia strategic goals realization within the Danube region - Achieving regional competitiveness. Editors: Drago Cvijanović, Jonel Subić, Andrei Jean Vasile. The Institute of Agricultural Economics Belgrade. Topola, Serbia, hotel „Oplenac“, December 5-7th 2013. Economics of agriculture, ISBN 978-86-6269-026-5, UDK 631(4-924.5)(082)(0.034.2), 338.434(082)(0.034.2), 502.131.1(082) (0.034.2), 330.15(082)(0.034.2), 504:33(082)(0.034.2), COBISS.SR-ID 203206156. Thematic proceedings, 1283 – 1301.

Ignjatijević S. (2010): Economic aspects of production and exportation of medicinal and aromatic herbs. Zbornik radova (Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment), 3(4), 65-79.

Katić B., Savić M., Mijajlović N. (2006): Mogućnosti plasmana šumskih plodova, lekovitog i aromatičnog bilja. Ekonomika poljoprivrede, 53(3), 767-783.

Savić M., Mijajlović N., Bekić B. (2008): Ambiental, social and economic estimation of gathering and processing of indigenously plants. International Scientific Meeting „State, possibilities and perspectives of rural development on area of huge open-pitminings“, Belgrade–Vrujci, 24-25th April 2008, ISBN 978-86-82121-55-8, Cobiss.SR-ID 148134412, CIP 338.43(082); 502.521:622.271(082). Themetic Proceedings, 350-356.

Pavlović V., Kostić-Nikolić S. (2006): Uticaj vlasničke strukture na efikasnost preduzeća za gajenje i preradu lekovitog i aromatičnog bilja. Ekonomika poljoprivrede, 53(2), 461-475.

Simić J. D., Bogdanović J., Stevanović S. V. (2003): Determinants, past results and perspective of medicinal and aromatic plant

19

production and processing. Ekonomika poljoprivrede, 50(2), 117-128.

Stepanović B., Radanović D. (2011): Tehnologija gajenja lekovitog i aromatičnog bilja u Srbiji, Institut za proučavanje lekovitog bilja ˝Dr Josif Pančić˝, Beograd.

Turudija-Živanović S. (2010): Trendovi srpskog tržišta lekovitog i aromatičnog bilja. Lekovite sirovine 2010; (30): 3-14.

Turudija-Živanović S., Marković T., Živanović T. (2010): Potentials of mountainous region of Serbia for MAP [medicinal and aromatic plants] sector development. International scientific meeting: Multifunctional agriculture and rural development (V) – regional specificities. Editors: Milan Milanović et al. The Institute of Agricultural Economics Belgrade. Banja Vrujci, Serbia, 2-3 December 2010. Economics of agriculture, Special issue – 2. ISBN 0352-34-62, UDK 633.88:631.111 (23.01), Vol. LVII, SI-2 (1-372), 2010. Belgrade, Book of Proceedings, 204 – 210.

Turudija-Živanović S., Vasiljević Z., Vuković A. (2013): Legislation in Serbia in the field of collecting medicinal and aromatic plants. Fourth International Scientific Symposium “Agrosym 2013”. University of East Sarajevo, Faculty of Agriculture, Republic of Srpska, Bosnia. Book of Proceedings, 760 – 764.

Vukomanović L. M., Bojanić S. V. (1999): Rearing economics of some market important medical, aromatic and spice plant species in the region of Kučevo. Ekonomika poljoprivrede, 46(1-2), 103-112.

20

STATE OF THE PRODUCTION AND THE COLLECTING OF

MEDICINAL PLANTS IN THE REPUBLIC OF SERBIA

Vladimir Filipović1, Vladan Ugrenović2

1Institute for Medicinal Plants Research “Dr Josif Pančić“, Belgrade, Serbia

2Agricultural Extension Service Institute “Tamiš“, Pančevo, Serbia

Abstract: In relation to the period of 25 or more years ago, the sector of medicinal, aromatic and spice plants (MASP) in Serbia has been on a constant rise, developing new technologies, standards and markets. Nowadays, unfortunately, in spite of the exceptionally rich biofund of this group of plants, the production, processing and export of medicinal plants are far below levels of the late 1980s. The cessation of the operation of several major public companies, together with the lack of sufficiently favourable political situation has directed some of the foreign, as well as domestic customers towards the acquisition of raw materials and products in some other markets. Therefore, to restore this sector to the place it deserves, one must act vertically and horizontally. Vertically, towards the institutions that directly or indirectly determine the state of the sector (ministries, chambers, associations, etc). Horizontally should be acted on the participants in the production, processing and packing, through the inclusion of competent experts in that area, which will train the existing as well as new producers/collectors, processors and buyers-up through various aspects in the sector of medicinal plants. Only in that way, the position of the sector of medicinal, aromatic and spice plants, they can be returned to the place it deserves. Key words: medicinal, aromatic and spice plants (MASP), plantation growing, collecting, quality, product.

21

LEKOVITE BILJKE DELIBLATSKE PEŠČARE

Radosav Jevđović

Rezime: Specijalni Rezervat Prirode „Deliblatska peščara“ u svom okruženju predstavlja jedinstveni ekosistem po svom biljnom i životinjskom svetu. Iako pod zaštitom, nebriga, te krađa i uništavanja prirodnih atrakcija, dovele su do ugroženosti blizu potpunog nestanka pojedinih biljnih i životinjskih vrsta. Jedna od grupa biljaka koje ne samo svojim farmakomedicinskim, nego i florističkim i privrednim značajem „krase“ ovo prirodno dobro jesu lekovite biljke. Poslednjih godina brojnost pojedinih lekovitih biljnih vrsta je stabilna a u pojedinim slučajevima im je unapređenja brojnost. Veliki broj ovih lekovitih biljnih vrsta su rariteti, relikti, endemi i subendemi, to su pre svih: stepski božur (Paeonia tenuifolia L.), pančićev pelen (Artemisia pancicii (Janka) Ronniger), peščarski mrazovac (Colchicum arenarium W. Et K), panonska mačja metva (Nepeta pannonica L.), šerpet (Rindera umbellata (Waldst. & Kit.) Bunge) i banatski božur (Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Roch.) Soo.) koje su već duže vreme ugrožene vrste Srbije pod zaštitom I stepena. Raduje činjenica, da u poslednje vreme postoji institucionalna angažovanost različitih subjekata, a u cilju zaštite naročito onih lekovitih vrsta koje su krajnje ugrožene. Ključne reči: Deliblatska peščara, lekovito bilje, sakupljanje, ugrožene i zaštićene vrste.

Uvod

Deliblatska peščara se nalazi na jugoistočnom delu Panonske

nizije. Zahvata područje Južnog Banata između Banatske Palanke, Dubovca, Deliblata. Vladimirovca, Alibunara, Uljme i Grebenca. Proteže se između Dunava i jugozapadnih padina Karpata a prostire se na teritoriji više opština: Pančevo, Kovin, Bela Crkva, Vršac, Alibunar i Plandište. Izbrazdana je dolinama i bregovima koji uglavnom imaju pravac od jugoistoka prema severozapadu. Zbog prirodnih specifičnosti nazivaju je „Evropska Sahara“ ili „najstarija pustinja Evrope“.

22

Ukupna dužina Peščare je oko 60 km a širina od 25-30 km. Obuhvata prostor od oko 60.000 hektara, odnosno oko 300 km2. Nadmorska visina je od 76 do 194 metra. Najniža je na Dunavu gde počinje a najviša na severozapadu.

Nastala je tokom ledenog doba (u deluvijumu) od moćnih naslaga eolskog, silikatno karbonatnog peska. U savremenom periodu vetar (košava) oblikovao je izražen dinski reljef. Umereno-kontinentalna klima, odsustvo površinskih vodotokova i peščana zemljišta uslovili su osobene životne zajednice koje su izdvojene u posebnu biljno-geografsku oblast Deliblaticum.

Specijalni rezervat prirode

Deliblatska peščara ili „Pesak“ (kako je nazivaju meštani) zahvaljujući geografskom položaju, specifičnosti klime i geološkoj dinamici (živi pesak) postala je važan centar biodiverziteta Srbije. Ovi uslovi stvorili su pravi zlatni rudnik genetičkog i specijskog potencijala lekovitog bilja.

Nevezani pesak Deliblatske peščare nekada je bio izuzetan problem, jer se pod dejstvom košave razvejavao širokim prostorima Panonske nizije. Plansko pošumljavanje od vremena Marije Terezije („Ne može se momak oženiti, dok ne zasadi bar jedno drvo“) doprinelo je bogatoj vegetaciji koja je povezala mase živog peska.

Fizičke osobine peska u podlozi uslovljavaju specifičnu hidrologiju i mezoklimu Deliblatske peščare, tako da površinskih vodotokova nema ukoliko se izuzmu tri stalne prirodne bare u nižim delovima Peščare. Vodonosni horizonti su na većim dubinama što pokazuju i bušeni bunari koji su duboki 100-400 metara.

Peščaru karakterišu velike dnevno-noćne i letnje-zimske amplitude kolebanja temperature vazduha i površine zemljišta, rani jesenji i kasni prolećni mrazevi, deficit vlage u zemljištu leti uz intenzivnu sunčevu radijaciju kao i izrazit sušni period tokom leta i jeseni. Specifičnost su i mikroklimatske oaze (zatvorene doline ili „mrazišta“) gde se događa da u dnu depresija temperatura padne ispod nule a da na obodima bude i za 5-10 °C viša.

Dominantan vetar je košava koji često duva uraganskom brzinom i do 180 km na sat.

23

Peščara kao spomenik istorije prirode Panonske nizije jedno je od retkih pribežišta za mnoge specifične vrste flore i faune koje u evropskim i svetskim razmerama predstavljaju prirodne retkosti. Peščara predstavlja geomorfološki i ekološko-biogeografski fenomen ne samo Panonske nizije već i čitave Evrope. Bogatstvo flore ovog područja ogleda se u postojanju oko 900 vrsta, podvrsta i varijeteta viših biljaka od kojih su mnoge relikti i rariteti kao i vrste koje su u svom rasprostranjenju ograničene na Panonsku niziju. Jedino se ovde, u odnosu na čitav prostor Srbije, nalaze: banatski božur, pančićev pelen, stepski božur, šerpet, bademić, peščarsko smilje, Degenova kockavica i kleka - jedini samonikli četinar Panonske nizije. Svoje stanište ovde je našlo i oko 20 vrsta orhideja.

Prirodnu autohtonu šumsku vegetaciju predstavljaju šume bele lipe i krupnolisnog hrasta medunca.

Deliblatska peščara je u vegetacijskom smislu mešavina stepe i šumo-stepe, koju odlikuje mozaik travnih, žbunastih i šumskih staništa. Kao poslednja i najveća oaza peščarsko-stepske, šumske i močvarne vegetacije koja je nekada dominirala Panonskom nizijom, Deliblatska peščara je jedan od najvažnijih centara biodiverziteta u Srbiji i Evropi i najznačajnije stepsko područje kod nas. Zbog toga Peščara predstavlja i jedinstven naučni poligon.

U cilju zaštite ovog područja Deliblatska peščara je proglašena za Specijalni rezervat prirode.

Od 2002 godine Deliblatska peščara nalazi se na preliminarnoj listi UNESKO-a kao područje izuzetnih vrednosti.

Peščara je stanište brojnih divljih životinja (jelen, srna, vuk, divlja svinja). Pored toga, prisutan je i veliki broj vrsta ptica koje se tu gnezde, na kratko sleću u toku seobe ili tu stalno žive. To su pre svih: banatski soko, orao krstaš, ibis, lasta bregunica, žuta čaplja, mali kormoran, mala bela čaplja i razne vrste sova. Zbog toga je Deliblatska peščara 1989 godine proglašena za međunarodno značajno stanište ptica (IBA).

Bogatstvo flore

Jedno od najinteresantnijih područja za istraživanje specifične vegetacije koja se tu razvila je svakako Deliblatska peščara (Španović, 1936). Brojni su istraživači koji su se bavili prirodnim fenomenom koji privlači pažnju zbog svojih specifičnosti u pogledu klime i zemljišta a s

24

tim u vezi i u pogledu lekovitog i drugog bilja. Velikan naše farmaceutske nauke prof. dr Jovan Tucakov je govorio: „U okviru proučavanja i zaštite važnog i retkog lekovitog bilja u Vojvodini, Deliblatski pesak zauzima posebno mesto i ima osobit značaj zbog specifičnosti, bogatstva i raznovrsnosti flore. Lekovito bilje Peska ima ne samo velik farmakomedicinski, nego isto tako i floristički i privredni značaj“.

Poznato je da veliki broj biljaka iz prirode mogu biti korisne bilo kao lekovite bilo kao hrana. Otuda i razmišljanje akademika Cicina: „Naš glavni zadatak je da divlje bilje, a nekad i same korove, primoramo da služe čoveku“.

Deliblatska peščara poznata je kao područje koje daje najkvalitetnije lekovito bilje od koga se dobijaju droge izuzetno cenjene kod nas i u inostranstvu što je od posebnog značaja za povećanje izvoza.

U narednom delu naveden je spisak najznačajnijeg lekovitog bilja

koje raste u Peščari, a koje se upotrebljava u školskoj i narodnoj medicini i veterini, kao začin i miris i koje služi industriji lekova, higijenskih i kozmetičkih proizvoda. Biljke na spisku poređane su po abecedi a ne po značaju.

1. Achillea millefolium L.- hajdučka trava 2. Adonis vernalis L.- gorocvet 3. Agrimonia eupatoria L.- petrovac 4. Alkanna tinctoria (L.) Tausch.- alkana (rumenilo) 5. Berberis vulgaris L.- šimširika 6. Betula verrucosa L.- breza 7. Capsella bursa pastoris L.- hoću neću 8. Chelidonium majus L.- rusa 9. Colchicum arenarium W.K.- mrazovac

10. Convallaria majalis L.- đurđevak 11. Crataegus oxyacantha L.- glog 12. Crocus variegatus Hoppe.- prugasti šafran 13. Datura stramonium L.- tatula 14. Equisetum arvense Duchesne- rastavić 15. Fragaria viridis D.- jagoda 16. Fumaria officinalis L.- dimnjača 17. Geranium robertianum L.- zdravac

25

18. Gypsophila paniculata L.- bela sapunjača (šušuljak) 19. Helleborus odorus W. Et K.- kukurek 20. Helichrysum arenarium DC- smilje 21. Humulus lupulus L.- hmelj 22. Hyoscyamus niger L.- bunika 23. Hypericum perforatum L.- kantarion 24. Iris pumila L.- niska perunika 25. Iris variegata L.- šarena perunika 26. Juniperus comunis L.- kleka 27. Malva silvestris L.- crni slez 28. Marubium vulgare L.- bela očajnica 29. Matricaria chamomilla L.- kamilica 30. Melilotus officinalis Med.- kokotac 31. Melissa officinalis L.- matičnjak 32. Mentha pulegium L.- konjski bosiljak 33. Mentha aquatica L.- barska nana 34. Nepeta pannonica L.- panonska mačja metvica 35. Ononis spinosa L.- zečji trn 36. Orhis morio L.- kaćun 37. Origanum vulgare L.- vranilovka 38. Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Roch.)Soo.- banatski

božur 39. Paeonia tenuifolia L.- stepski božur 40. Physalis alkekengi L.- ljoskavac 41. Plantago major L.- širokolisna bokvica 42. Polygonum aviculare L.- troskot 43. Prunus spinosa L.- trnjina 44. Pulsatilla vulgaris L. subspec. Grandis- sasa 45. Quercus robur L.- hrast 46. Rhamnus frangula L.- krušina 47. Robinia pseudacacia L.- bagrem 48. Rosa sp.- šipurak 49. Rubus caesius L.- kupina 50. Salix sp.- vrbe 51. Salvia sp.- žalfije 52. Sambucus nigra L.- zova 53. Sambucus ebulus L.- burjan 54. Saponaria officinalis L.- sapunjača

26

55. Solanum dulcamara L.- razvodnik 56. Taraxacum officinale Weber – maslačak 57. Teucrium chamaedryos L.- podubica 58. Thymus serpyllum L.- majčina dušica 59. Tilia parvifolia Ehrh.- lipa 60. Tilia tomentosa Moench.- lipa 61. Urtica dioica L.- kopriva 62. Valeriana officinalis L.- odoljen 63. Verbascum sp.- divizma 64. Veronica officinalis L.- čestoslavica 65. Vinca herbacea W. Et K.- zimzelen 66. Viola sp.- ljubičica

Pored ovih 66 nabrojanih vrsta samoniklog lekovitog bilja na

području Deliblatske peščare postoji verovatno još neka koja se spontano javlja ali ona nije zabeležena. Početkom 50-tih godina prošlog veka buhač (Pyrethrum cinerariaefolium Trev.) je gajen na području Deliblatske peščare (Tucakov i sar., 1960) pa se danas mogu naći pojedinačne biljke ove vrste za koju meštani tvrde da je samonikla.

Najzastupljenije biljke na Pesku su kleka, gorocvet, trnjina i glog. Nekoliko biljnih vrsta su jako ugrožene i ukoliko se hitno ne preduzmu mere zaštite mogu potpuno nestati. To su:

• Peščarski mrazovac - Colchicum arenarium W. Et K. Ovo je panonska subendemska vrsta. Javlja se kod Rama u Centralnoj Srbiji (Brickell, 1980) i veoma retko u Vojvodini (Diklić, 1975) jedino u Subotičkoj i Deliblatskoj peščari (5). Neplanski i neodgovorno se eksploatiše, polako ali sigurno se smanjuje populacija i preti joj potpuni nestanak. Lekovita je biljka jer sadrži kolhicin koji se koristi kao analgetik i naročito protiv gihta.

• Panonska mačja metva - Nepeta pannonica L. se koristi protiv bronhitisa i za poboljšanje apetita. Sadrži saponine, gorke materije, etarsko ulje, glikozide i tanine. Sporadično se javlja u Srbiji. Na području Vojvodine je veoma retka. U malom broju javlja se u Deliblatskoj peščari (Knežević, 1990).

• Banatski božur – Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Roch.) Soo. raste samo u Vojvodini na Deliblatskoj peščari (Boža i

27

Stojšić, 1999). To je panonska endemska podvrsta, postglacijalni relikt. Neodgovornom eksploatacijom preti mu potpuni nestanak.

• Alkana (rumenilo) – Alkanna tinctoria (L.) Tausch. Raste samo u Vojvodini naročito na Deliblatskoj peščari (Sigunov, 1970). Podzemni delovi ove biljke koriste se za ekstrakciju crvene boje koja se upotrebljava za bojenje ulja, masti, likera, svile, mikroskopskih preparata i kozmetičkih preparata (Tucakov, 1996).

Sakupljanje

Kada je reč o sakupljanju samoniklog lekovitog bilja važno je da

sakupljači (berači) budu ostručeni, odnosno da prođu bar neku osnovnu obuku za ovaj posao. Potrebno je da znaju koji se biljni delovi sakupljaju i na koji način kao i vreme sakupljanja. Isto tako, važno je da dobro raspoznaju otrovne i neotrovne biljke. Otrovne koje se najčešće sreću u Peščari su: tatula, bunika, đurđevak, rusa, kukurek, gorocvet i zimzelen.

Od najvećeg broja biljnih vrsta Peščare sakuplja se nadzemni deo u cvetu „herba“. To se odnosi na: kantarion, hajdučku travu, majčinu dušicu, matičnjak, vranilovku, dimnjaču, troskot, podubicu, kokotac, konjski bosiljak, petrovac, hoću-neću, rusu, belu očajnicu... Oštrim predmetom (nož, makaze, srp) odseče se gornji deo biljke u cvetu (do 20 cm dužine). Herba se suši prirodno ili veštački. Od nekih biljaka sakuplja se samo list: kupina, širokolisna bokvica, crni slez, jagoda i breza. Sakupljanje se obavlja u proleće kada je list najsočniji. List se može sušiti prirodno ili veštački. Od nekih biljaka sakuplja se kora: hrast, vrba i krušina. Sa dvogodišnjih lastara, rano u proleće ili kasno u jesen oštrim nožem skida se kora u vidu kaiševa. Ovde treba biti oprezan i ne skidati sa starijih izdanaka i ne skidati sa svih jer će se biljke osušiti a sa starijih izdanaka kora nema nikakvu lekovitu vrednost. Sušenje kore može biti prirodno i veštački. Brojne biljke služe za sakupljanje cveta: kamilica, zova, lipa, zdravac, trnjina, bagrem, smilje... Cvet se sakuplja kada je potpuno otvoren a suši se prirodno ili veštački. Kod nekih biljaka lekoviti su podzemni organi pa se tako vadi koren gorocveta, maslačka, zečjeg trna, bele sapunjače, kaćuna, božura, koprive, odoljena i rizomi perunike. Podzemni organi se vade kasno u jesen na kraju vegetacije ili rano u proleće pre početka vegetacije. Očiste se od primesa, operu a onda suše u sušari jer u vreme vađenja spoljni uslovi ne omogućavaju prirodno

28

sušenje. Kod pojedinih biljaka koristi se plod: kleka, šipurak, glog, zova. Plod se bere u punoj zrelosti. Izuzetak je samo šipurak jer on se bere kada plod dobije crvenkastu „cinober“ boju, znači pre nego što je potpuno zreo. Sušenje plodova obavlja se u sušarama.

Važno je napomenuti da se sakupljanje (berba) biljnih delova obavlja po lepom i sunčanom vremenu jer u suprotnom dolazi do promene boje i gubljenja kvaliteta.

Sakupljeni biljni delovi ne mogu se čuvati u svežem stanju jer bi vrlo brzo došlo do njihovog kvarenja. Zbog toga se moraju na neki način konzervirati a najčešći i najjednostavniji oblik konzrviranja je sušenje (Jevđović i sar., 2011a). Sušenje predstavlja proces pri kome se maksimalno smanjuje vlaga u biljnim ćelijama. Sušenje može biti prirodno i veštačko.

Prirodnim načinom biljke se suše u tankom rastresitom sloju na odgovarajućim podlogama (daske, lese, asure, kartoni) na senovitom promajnom mestu. Najpogodniji prostori za ovaj način sušenja su šupe, tavani, nezavršene kuće, nadstrešnice, hangari, koševi za kukuruz... Važno je da je u ovim prostorima obezbeđeno nesmetano strujanje vazduha kako bi sprečilo pojavu plesni u biljnoj masi. Na ovaj način mogu se sušiti cvetovi, herba, lišće i kora.

Veštačko sušenje obavlja se u za to specijalno izgrađenim objektima koji se zovu sušare (sušnice). Kod ovog načina sušenja uticaj vremenskih prilika svodi se na minimum, može se podešavati temperatura sušenja, relativna vlažnost i protok vazduha. Postoji više tipova sušara. Stacionarne sušare mogu biti podne, sa kolicima, sa beskonačnom trakom... Pokretne su najčešće sa kolicima. Prema tipu energenta koji se koristi za zagrevanje vazduha mogu biti: na čvrsto gorivo (drvo, ugalj, suvi biljni delovi), na tečno gorivo (nafta, mazut, lož ulje), na gas, na električnu energiju i u novije vreme na sunčanu (solarnu) energiju. Važno je napomenuti da sušare na električnu i solarnu energiju rade ekološki čisto, bez zagađivanja okoline, što je izuzetno značajno u neprekidnoj borbi za očuvanje zdrave životne sredine. U sušarama mogu se sušiti svi biljni delovi (list, cvet, kora, herba, plod i podzemni organi), menja se samo režim sušenja i podešavanja prema delu biljke koji se suši. Osušeni biljni delovi u farmaciji se nazivaju „droga“ pa je ovaj naziv uobičajen i u ostalim oblastima rada sa lekovitim biljem.

U Peščari (koja je inače slabo naseljena) javlja se nedostatak kako radne snage tako i opreme. Potrebno bi bilo da se sakupljači udruže u

29

asocijacije (zadruge ili neki drugi vid udruženja) kako bi olakšali plasman sakupljenog lekovitog bilja a ujedno i prevazišli nedostatak opreme, pre svega sušara i skladišnog prostora. Ozbiljniji pristup sakupljanju lekovitog bilja mogao bi da pospeši zadržavanje stanovništva u Peščari a možda čak i da inicira vraćanje pojedinaca iz gradova gde već odavno nema baš nikakvog posla.

Zaštita biodiverziteta

Izvestan broj lekovitih biljaka Peščare redovno se eksploatiše.

Problem se javlja tamo gde berači nisu dovoljno ostručeni za ovaj posao pa se događa da unište čitave prirodne sastojine pojedinih lekovitih biljnih vrsta. Zbog toga je neophodno više pažnje posvetiti obuci kadrova koji će raditi na sakupljanju samoniklog lekovitog bilja. Obuku treba sprovoditi blagovremeno, pre nego što dođe do većih šteta. Može se raditi sistemom predavanja ali je najbolje objašnjavanje direktno na terenu kao što je rađeno u junu 2013 godine. Pored praktičnog demonstriranja pravilnog sakupljanja dobro bi bilo razmišljati i o mogućnosti introdukcije i plantažiranja pojedinih biljnih vrsta koje bi u uslovima Peščare dale dobre rezultate. Ovako je o tome pre više od 60 godina razmišljao dr J. Tucakov: „Hiljade hektara banatskog peska, ne samo onog koji je pošumljen, nego i onog koji je go, koji nije vezan, mogu jednog dana postati ogromna plantaža, neiscrpna baza za gajenje i razmnožavanje velikog broja stepskog i polupustinjskog bilja od koga će se dobijati desetine i stotine vagona najraznovrsnijih droga (Tucakov, 1951).

Odavno je poznato da je peščarska flora dosta medonosna i da je dobra pčelinja paša. U vreme intenzivnog cvetanja lipe, bagrema i pojedinih zeljastih biljaka Peščara je prepuna košnica. Tu su stotine i hiljade košnica različitih oblika i veličina. U Peščari („Devojački bunar“) održava se i sajam meda. Zbog toga bi trebalo voditi računa kod plantažiranja da se akcenat stavi na medonosne biljke kojih je dosta u grupi lekovitih (Jevđović i sar., 2012; Jevđović i sar., 2010). I neke začinske i biljke za ljudsku ishranu mogu se svrstati u medonosne a pogodne su i za gajenje u sistemu organske proizvodnje. Ovo se pre svega odnosi na belu slačicu i heljdu (Jevđović, 2012). Sama ideja gajenja lekovitog bilja na Peščari u sistemu organske proizvodnje je jako bliska realizaciji jer su se ovde poklopili mnogi potrebni uslovi. Nema

30

industrijskih zagađenja, zemljište nije obrađivano, nisu korišćena nikakva hemijska sredstva i u blizini nema izvora zagađenja.

Zaštita i očuvanje Peščare

I pored dugogodišnjeg rada na „smirivanju“ i danas postoje mesta

sa „živim“ peskom koji, zahvaljujući vetru koji neprekidno duva, preti da se proširi. Zbog toga treba neprekidno raditi na vezivanju i smirivanju peska i to kako sadnjom novih biljaka tako i planskom eksploatacijom postojećih.

Problem zaštite Peščare datira gotovo od njenog nastanka. Stabilizaciji živog peska i rešavanju ozbiljnog problema eolske erozije na Deliblatskom pesku moglo bi se doprineti gajenjem odabranih lekovitih i srodnih biljnih vrsta. Znao je to i akademik Tucakov kada je govorio: „Poseban problem je za nas bio i još ostaje u iznalaženju pogodnog otpornog lekovitog i srodnog bilja sposobnog da se efikasno suprotstavlja bujici i eroziji. Trebalo je naći korisno, novo bilje, koje može koliko toliko sprečiti ili bar ublažiti rušilačku moć bujice i erozije, jer postojeći biljni pokrivač na ovim terenima nije u stanju da se odupre spiranju i odnošenju plodnog zemljišta... (Tucakov, 1970).

Za rešenje ovog problema šumari su preporučili bagrem, priroda je omogućila brzo razmnožavanje gloga a agronomska preporuka je miloduh (Hyssopus officinalis L.), žalfija (Salvia officinalis L.) i sladić (Glucerrhiza glabra L.) (Jevđović i sar., 2011b), kao i biljke koje su karakteristične za pesak: bela sapunjača (Gypsophila paniculata L.) (Šljivovački i Tucakov, 1975), kleka (Juniperus comunis L.) i lipa (Tilia tomentosa Moench.).

U novije vreme Peščara se suočava sa velikim gotovo nerešivim problemom. To je pojava invazione korovske vrste ambrozije (Ambrosia artemisifolia L.) koja je prekrila gotovo čitavu površinu Peščare i preti da uništi veliki broj korisnih autohtonih biljnih vrsta. Pored izuzetne agresivnoti u osvajanju površina ovo je i jedna od najopasnijih alergenih biljaka na svetu. Najefikasniji način borbe protiv ambrozije je njeno fizičko uništavanje čupanjem, kopanjem i košenjem. Važno je samo da se na vreme reaguje pre nego što donese seme jer odrasla biljka ambrozije proizvede preko 300.000 klijavih semena.

31

Zaključak

Nestankom prirodnih staništa ugrožava se opstanak autohtone flore. Time se značajno osiromašuje biljni genofond. Sve ugrožene biljne vrste potrebno je zakonski zaštititi a za neke potpuno zabraniti sakupljanje i korišćenje.

Neodgovorni turisti loženjem vatre bez kontrole prouzrokuju požare koji nanose značajne štete flori Peščare. Neophodno je potrebno na neki prigodan način (table upozorenja, usmena obaveštenja i sl.) skrenuti pažnju turistima i vikendašima koje su opasnosti od nekontrolisanog loženja vatre. Tako bi se bar malo smanjile opasnosti od izbijanja požara i štete koje oni nanose.

Ugrožavajući faktori su i intenzivan prirodni razvoj žbunaste vegetacije (glog) i pošumljavanje prirodnih staništa bagremom i crnim borom.

Pored ranije pomenutog nestručnog sakupljanja velike štete nanose i stijske seče šuma. Bolje bi bilo organizovano eksploatisati lekovito bilje koje raste na Peščari jer bi od njega bilo više koristi nego od isečenog drveta. Onda bi se moglo prestati sa sečom šume koja bi ostala i bila od značaja kako za sam Deliblatski pesak tako i za okolinu.

Treba se zalagati za biserno čistu prirodu koja ovde vlada, spasiti pravo bogatstvo retke flore i faune, zadržati izvorne oblike Peščare i sačuvati ovu jedinstvenu ekološku oazu Evrope. Literatura:

Boža P., Stojšić V. (1999): Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Roch.)

Soo in Stevanović V. Uredn., Crvena knjiga Flora Srbije I: 167-169.

Brickell C. D. (1980): Colchicum L. in Tutin, T.G. et al. Ed. Flora Europea 5, 21-25, University press, Cambridge.

Diklić N. (1975): rod Colchicum L. in Josifović M. uredn. Flora SR Srbije VII: 500-504, SANU, Beograd.

Jevđović R., Todorović G., Kostić M., Marković J., Maksimović Z., Jevđović M., Mitić S. (2010): Uticaj agroekoloških uslova na prinos cveta i sadržaj etarskog ulja lavande (Lavandula officinalis

32

Chax), XII savetovanje o biotehnologiji, Čačak 26-27 mart 2010, Zbornik radova, 15(16): 77-81.

Jevđović R., Kostić M., Todorović G. (2011a): Sušenje lekovitog bilja, IPLB, Beograd 2011.

Jevđović R., Kostić M., Todorović G. (2011b): Proizvodnja lekovitog bilja, BELPAK, Beograd, 35-39, 114-119 i 153-156.

Jevđović R., Todorović G., Kostić M., Marković J., Maksimović Z., Jevđović M., Mitić S. (2012): Variranje prinosa i sadržaja etarskog ulja panonskog timijana gajenog u prirodnom vodnom režimu i u zalivnom sistemu, Melioracije 12, Novi Sad, Tematski zbornik radova, 123-127.

Jevđović R. (2012): Organska proizvodnja lekovitog bilja, Zadužbina Andrejević, Beograd. 36-39 i 51-54.

Knežević A. (1990): Ekološka i biljnogeografska analiza flore slatina Banata, Doktorska disertacija, Prirodnomatematički fakultet, Novi Sad.

Panjković V. (1977): Biljnogeografska analiza flore Deliblatske peščare, Magistarski rad, Prirodnomatematički fakultet, Novi Sad.

Sigunov A. (1970): Pregled flore Deliblatske peščare. Deliblatski pesak, Zbornik radova II: 95-110.

Šljivovački S., Tucakov J. (1975): Bela sapunjača (Gypsophila paniculata L.) industrijska i lekovita biljka na Deliblatskom pesku – Deliblatski pesak, Zbornik radova III, 99-105, Beograd, Pančevo (biblioteka Jugoslovenskog poljoprivredno- šumarskog centra, Dokumentacija za tehniku i tehnologiju u šumarstvu, br. 75).

Španović T. (1936): Deliblatski pesak, poseban otisak iz „Šumarskog lista“. Šumarski list, Zagreb.

Tucakov J. (1951): Povodom izložbe lekovitog bilja u Novom Sadu, -Zbornik Matice srpske, serija prirodnih nauka, Novi Sad. 1: 222-225.

Tucakov J., Ivanić R., Miletić R. (1960): Izveštaj o radu na proučavanju buhača gajenog u Srbiji i Vojvodini, Lekovite sirovine, V: 161-166.

Tucakov J. (1970): Introdukcija lekovitog bilja u Srbiji,-SANU, Posebna izdanja, knj. CDXXXIX, Odeljenje medicinskih nauka, 22, Beograd.

Tucakov J. (1996): Lečenje biljem, Rad, Beograd.

33

MEDICINAL PLANTS OF DELIBLATO SANDS

Radosav Jevđović

Abstract: The Special Nature Reserve “Deliblato Sands” (the original Serbian name: “Deliblatska Peščara“) represents a unique ecosystem in its surrounding environment for its flora and fauna. Although under protection, the neglect, as well as the theft and destruction of its natural attractions, have brought about the endangerment on the brink of total disappearance of certain plant and animal species. One of the groups of plants that have adorned this natural resource, not only by their pharmacomedicinal, but, also, by their floristic and economic significance, are medicinal plants. In recent years, the population size of certain medicinal plant species has been stable, and in some cases, their numbers have been increasing. A large number of these medicinal plant species are rarities, relicts, endemics and subendemics, and, primarily, those are as follows: fern leaf peony (Paeonia tenuifolia L.), Pančić's wormwood (Artemisia pancicii (Janka) Ronniger) of sand saffron (Colchicum arenarium W. Et K), Nepeta pannonica L., Rindera umbellata (Waldst. & Kit.) Bunge and Banat paeony (Paeonia officinalis L. subsp. banatica (Roch.) Soo.), which have long been endangered species of Serbia under the protection of the first degree. What is encouraging is the fact that, in recent times, there has been institutional commitment on the part of different entities in order to protect particularly those medicinal plant species that are critically endangered. Keywords: Deliblato Sands, medicinal plants, endangered and protected species.

34

35

OSNOVNI ASPEKTI BIOLOŠKIH INVAZIJA: NA PRIMERU

KOROVSKIH BILJAKA

Sava Vrbničanin, Dragana Božić Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet, Zemun-Beograd, Srbija

Rezime: U poslednje dve decenije istraživanja u oblasti bioloških invazija su usmerena u dva pravca: 1) proučavanje ključnih biološko-ekoloških karakteristika vrsta koje im omogućavaju invazivnost, i 2) proučavanje karakteristika zajednice koje ukazuju na njenu otpornost prema opstanku novodospelih, odnosno unetih alohtonih vrsta. U zavisnosti od perioda kada je izvršena namerna ili slučajna introdukcija alohtonih biljnih vrsta one su podeljene u četiri kategorije: arheofite, paleofite, neofite i neotofite. U odnosu na status nakon introdukcije, odnosno nivo održivosti, alohtone vrste se grupišu u: efemerne, naturalizovane i invazivne. U odnosu na ukupnu alohtonu invazivnu korovsku floru R. Srbije atribut najagresivnije, sa aspekta biljne proizvodnje, se može dodeliti vrstama: Abutilon theophrasti Medik., Amaranthus retroflexus L., Ambrosia atremisiifolia L., Cuscuta campestris Yunk., Erigeron canadensis L., Galinsoga parviflora Cav., Iva xanthifolia Nutt., Polygonum aviculare L., Portulaca oleracea L., Sorghum halepense (L.) Pers., Stenactis annua (L.) Ness. i Xanthium strumarium L. S druge strane, u grupu invazivnih alohtonih vrsta se takođe svrstavaju agresivni korovi koji se za sada ne javljaju u značajnoj brojnosti na obradivim površinama, ali za koje se može očekivati da će u skorijoj budućnosti, ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere kontrole, postati problem u usevima, takve su: Amaranthus deflexus L., Asclepias syriaca L., Ambrosia trifida L., Eleusine indica L., Solidago canadensis L., Kochia scoparia (L.) Schrad., Iva xanthifolia Nutt., Fallopia japonica Houtt., Xanthium spinosum L. i druge. Ključne reči: invazivni korovi, mere kontrole, gajeni usevi.

36

Uvod Poslednjih nekoliko decenija biološke invazije su jedna od

glavnih komponenti globalnih promena na planeti (Shea and Chesson, 2002) koje imaju uticaj na populacije, zajednice i ekosistem u celini (Drake et al., 1989). Još u XVIII veku botaničar John Bartram je ukazivao na negativne efekte alohtonih (ne-nativnih) biljnih vrsta u novodospelim ekosistemima (Mack, 2003; Inderjit et al., 2005). Od tada pa do danas evidentno je da stopa rasta biljnih invazija na globalnom nivou se ubrzava, što ima za rezultat porast istraživanja koja se odnose na proučavanje ekologije i genetike populacija u invaziji sa ciljem da se bolje objasni istorijat, procesi i putevi unošenja vrsta, kao i ekološki i društveno-ekonomski aspekti bioloških invazija koji obuhvataju biljne (biljne vrste koje pre ili kasnije u introdukovanoj sredini dobijaju status korova) i životinjske vrste, mikroorganizme, odnosno kompletan živi svet na Planeti. Generalno, istraživanja u oblasti ekologije bioloških invazija su usmerena u dva pravca: 1) proučavanje ključnih biološko-ekoloških karakteristika vrsta koje im omogućavaju invazivnost (Reichard and Hamilton, 1997; Mandák, 2003), i 2) proučavanje karakteristika zajednice koje ukazuju na njenu otpornost prema opstanku novodospelih, odnosno unetih alohtonih vrsta (Herben et al., 2004). Osim toga, invazivni procesi su veoma složeni i nije ih lako predvideti i ne postoji jednostavan i nepogrešiv model kojim bi mogli da predvidimo invazivnost vrste (Crawley, 1987); ili u kom stepenu će ekosistem, tj. zajednica podleći invaziji pridošlice (Williamson, 1996). Međutim, veoma važno svojstvo invazivne vrste je njena sposobnost da razvije adaptivne mehanizme na nove životne uslove. Ako novouneta invazivna vrsta na nove životne uslove reaguje tako što trpi genetičke promene (usporena faza), onda je predviđanje njenog budućeg ponašanja veoma teško ili gotovo nemoguće. Slično tome, nemoguće je predvideti dalju evoluciju takve invazivne vrste.

Generalno, postoji nekoliko hipoteza kako alohtona biljna vrsta može steći status invazivne vrste:

1. Vrsta može postati invazivna bez ijedne adaptacije na nove uslove

životne sredine, odnosno, vrsta može uspešno kolonizovati novu zajednicu bez ijedne evolucione promene. To se upravo desilo sa klonom Fallopia japonica Houtt. (sin. Reynoutria japonica

37

Houtt., Polygonum japonicum Meissn., Fam Polygonoceae) nakon njegove introdukcije u XVIII veku iz Japana na područje Zapadne Evrope. Smatra se da je bavarski lekar, Phillip Franz Balthasar von Siebold, prokrijumčario nekoliko primeraka ovog dekorativnog žbuna koji se posle perioda odomaćivanja raširio po celoj Evropi i danas predstavlja agresivnu invazivnu korovsku vrstu (Hollingsworth and Bailey, 2000). Prema našem kartiranju alohtonih invazivnih vrsta (projekat: „Identifikacija i monitoring alohtonih invazivnih korova (AIKV) na području Srbije sa predlogom mera za suzbijanje“, finansiran od strane Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu R. Srbije u periodu 2007-2009) utvrđeno je prisustvo Fallopia japonica Houtt. na širem području Srbije, prvenstveno na ruderalnim staništima ruralnih i urbanih sredina. Takođe, konstatovano je da ova korovska vrsta ulazi u višegodišnje zasade i međe i vrlo često podivljalo se širi duž puteva, ograda, uvratina, zabrana, itd. Fallopia japonica Houtt. za područje Srbije danas ima status alohtone neofite u invaziji (Vrbničanin i sar., 2004; Tomanović, 2004).

2. Brz rast populacije posle prolaska kroz usko demografsko grlo može osigurati genetički diverzitet i na taj način odrediti jačinu genofonda, odnosno osigurati opstanak populacije u novo-kolonizovanoj sredini (Zengeretal, 2003).

3. Poliploidija i hibridizacija mogu takođe biti važni faktori u razvoju novih adaptivnih osobina koje mogu dovesti do brzog kolonizovanja novih staništa u novoosvojenoj sredini (Ellstrand and Schierenbeck, 2000). Takođe, veća je i genetička varijabilnost kod populacija koja nastaje tokom poliploidije. Formirani alopoliploidni hibridi (poliploid sa hromozomskom garniturom iz različitih izvora, na primer iz različitih vrsta ili rodova) su tipični za mnoge široko rasprostranjene korovske vrste kao što su: Amaranthus hybridus L., Amaranthus spinosus L., Avena fatua L., Chenopodium album L., Convolvulus arvensis l., Cynodon dactylon (L.) Pers., Cyperus esculentus L., Digitaria sanguinalis (L.) Scop., Echinochloa crus-galli (L.) P.Beauv., Eleusine indica (L.) Geartn., Portulaca oleracea L., Sorghum halepense (L.) Pers. i druge (Ellstrand and Schierenbeck, 2000). Povećan broj slučajeva hibridizacije uključenih u invazije je

38

upozorenje za buduće važne alohtone varijetete, genotipove i vrste koje imaju blisko srodne biljke (važi i za nativne i za introdukovane) koje već egzistiraju na tom području. To se upravo dešava sa korovskim sunckoretom (Helianthus annuus L. – „weedy sunflower“) koji već formira velike populacije na području južnog Srema, centralnog i južnog Banata (Stanković-Kalezić et al., 2007; Vrbničanin et al., 2010), a koji je nastao hibiridizacijom samonikolog („volunteer sunflower“) i gajenog („sunflower hybrid“) suncokreta (Helianthus annuus L.) (Trifković i sar., 2013). Osim toga, nakon unošenja biljne vrste, hibridizacijom se može povećati genetička varijabilnost, adaptivnost i invazivnost populacije, i osim toga podržati asimilacija u autohtoni genofond. Dakle, hibridizacija stvara nove teškoće u kontroli invazivnih korovskih biljaka. Na primer, kad se nativna i alohtona vrsta hibiridizuju, to vodi ka „genetičkoj zagađenosti“ nativnog taksona, i to može da se dogodi na nivou introgresije gde hibridi neće biti primećeni u biljnim populacijama pre nego što budu razmatrani kao ne-nativni (Petit, 2004). Pored toga, neke vrste sadrže visok nivo morfološke varijabilnosti, tako da je hibride teško identifikovati, odnosno hibridi mogu biti morfološki skriveni tj. atipični (kriptičke grupe) i ne moraju da liče ni na jednog roditelja, i na taj način mogu biti neprimećeni. Sve su to odlični preduslovi da hibridno potomstvo između autohtonih i alohtonih populacija postane agresivna invazivna biljka.

4. Višekratan unos može biti veoma važan, npr. spajanje prethodno izolovanih populacija može generalno doprineti visokom nivou genetičkog diverziteta, ponekad većem nego što ta vrsta ima u svojoj nativnoj sredini (Kolbe et al., 2004; Genton et al., 2005). Tako je korišćenjem mikrosatelitskih markera ispitivan genetički diverzitet populacija Ambrosia artemisiifolia L. koje su se raširile na području Evrope i autohtonih populacija u Americi. Molekularnim tehnikama potvrđen je očekivano visok nivo heterozigotnosti kako kod autohtonih (na području Amerike) tako i kod alohtonih (unetih i raširenih na području Evrope) populacija A. artemisiifolia. Na osnovu ovoga se predpostavlja da je uneta “bogata” populacija ili, što je još veća verovatnoća, da je bio veći

39

broj unosa manjih populacija A. artemisiiflia iz Amerike u Evropu (Genton et al., 2005). Pored multidisciplinarnih proučavanja invazivnih vrsta, i saznanja

da je ceo proces bioloških invazija veoma kompleksan u krugovima naučne javnosti i dalje se nameće pitanje: „Da li je invazivna vrsta „rođena“ ili se ona „razvija“?

Činjenica, da je potvrđeno da postoji izvesna pozitivna korelacija između invazivnih vrsta i uspešnih invazija veći deo naučne javnosti se saglasio da se invazivna vrsta „rađa“ (Ellstrand and Schierenbeck, 2000). Ovakva razmišljanja su u skladu sa proučavanjima Charls Darwin-a koji je proučavajući rodove alohtonih vrsta procenio da su oni uspešniji kolonizatori od vrsta autohtonih rodova, i time je podržavao stav da su uspešne invazije pre-adaptivne i da ne uključuju invazivnost in situ (Ellstrand and Schierenbeck, 2000).

Generalno za alohtone invazivne korovske biljke se može konstatovati da su one veoma brojne i registrovane u okviru svih tipova ekosistema i utiču na biodiverzitet, ekosisteme, ruše biogeografske barijere, menjaju osobine prirodnih staništa, stupaju u kompetitivne i reproduktivne odnose sa srodnim autohtonim vrstama koje ih okružuju (Jarić, 2009; Šilc et al., 2012). Osim toga, invazivne korovske vrste veoma često imaju veći uticaj na biodiverzitet flore novokolonizovanog ekosistema (Yoshida et al., 2007) nego na biodiverzitet flore područja iz kog potiču. Takođe, invazivne vrste često utiču na izumiranje ili u nekim slučajevima na značajno smanjenje brojnosti autohtone flore, ili pak u nekim slučajevima one mogu čak dovesti do potpunog propadanja nativnih ekosistema (Mack et al., 2000; Sakai et al., 2001). Upravo iz tih razloga veoma je važno praćenje, proučavanje, procena rizika i kontrola alohtonih korovskih vrsta čije prisustvo je potvrđeno u novokolonizovanoj sredini kako bi se očuvao biodiverzitet lokalne flore i vegezacije i održala bio-ekoravnoteža prirodnih i veštačkih ekosistema.

Podela alohtonih korovskih vrsta u zavisnosti od vremena i načina intodukcije

Većina egzotičnih biljnih vrsta koje su unete na područje Evrope

najčešće vodi poreklo sa područja SAD, zatim iz područja Azije i JužneAmerike, a znatno manje njih potiče iz Male Azije, Afrike i

40

Australije (Weber, 1997). U zavisnosti od perioda kada je izvršena namerna ili slučajna introdukcija alohtonih biljnih vrsta one su podeljene u četiri kategorije (Trinajstić, 1976):

1. Arheofite – vrste koje su introdukovane u periodu od paleozoika do neolita. One se često sreću na obradivim površinama kao korovi različitih useva i zasada, ali isto tako i na nepoljoprivrednim površinama (utrine, međe, parlozi, duž puteva i železničkih pruga, rubovi šumskih ekosistema, kosinama kanala, itd.). Među arheofitama na području naše zemlje, sa poljoprivrednog stanovišta, posebno su važne vrste: Cannnabis sativaL., Digitaria ciliaris (Retz.) Koeler, Foeniculum vulgare Mill., Lathyrus sativus L. i druge (Vrbničanin i sar., 2004, 2008a).

2. Paleofite – introdukovane tokom starog i srednjeg veka do otkrića Amerike. Medju njima nema registrovanih vrsta poznatih kao korovi.

3. Neofite – introdukovane posle otkrića Amerike do početka II svetskog rata. Ovoj grupi pripada značajan broj taksona koji se učestalo sreću na području naše zemlje kao korovi obradivih površina i ruderalnih staništa. Najznačajnije neofite za područje Srbije su: Amaranthus albus L., Amaranthus blitoides S.Watson, Amaranthus deflexus L., Amaranthus lividus L., Amaranthus retroflexus L., Amorpha fruticosa L., Asclepias syriaca L., Erigeron canadensis (L.)Pers., Helianthus annuus L., Chenopodium ambrosoides L., Chenopodium capitatum (L.)Aschers., Cuscuta campestris Yunk., Ecbalium elaterium (L.)Rich., Kochia scoparia (L.)Schrad., Portulaca oleracea L., Phytolaca americana L., Solidago canadensis L., Lycium halimifolium Mill., Nicandra physaloides (L.)Gaertn. i druge (Vrbničanin i sar., 2004; 2008a, 2008b, 2008c, 2009).

4. Neotofite - introdukcija izvršena u periodu od II svetskog rata do danas. To je najfrekventnija i najagresivnija grupa alohtonih korovskih vrsta čije prisustvo je zabeleženo u mnogim agrofitocenozama na području naše zemlje, kao i na različitim tipovima ruderalnih staništa. Među korovima neotofitama na području naše zemlje značajni su: Amaranthus caudatus L., Amaranthus graecizans L., Amaranthus hybridus L., Ambrosia artemisiifolia L., Ambrosia trifida L., Aster lanceolatus Willd.,

41

Aster salignus Willd., Bidens frondosa L., Iva xanthifolia Nutt.) (Veljković et al., 2004; Vrbničanin i sar., 2004, 2008a, 2008b, 2008c, 2009; Malidža i Vrbničanin, 2006). Većina pomenutih alohtonih invazivnih vrsta danas se nalazi i na listi ekonomski štetnih vrsta u poljopriovredi. Poslednjih nekoliko godina poseban problem pravi Ambrosia artemisiifolia L. kako u usevima (naročito suncokretu) tako i na ruderalnim staništima (Janjić i sar., 2007). Pored šteta koje se manifestuju u direktnom smanjenju prinosa useva ona je i jak alergen zbog izuzetno velike emisije polena koji emituju biljke ambrozije tokom cvetanja (druga polovina VII, VIII i prva polovina IX meseca). Polen ambrozije može izazvati burne alergene reakcije (bronhitis, konjuktivitis, astma, dermatitis, itd.), pri čemu koncentracija od samo 8-10 polenovih zrna u 1 m3 vazduha je alarmantna za osetljivu populaciju (Mitrović-Josipović i sar., 2007). U odnosu na način introdukcije alohtone biljne vrste se dele na:

1. Boyletofite - namerno unete na novo područje (najčešće

dekorativne, začinske, jestive, lekovite...). Njihova sudbina u novoj sredini može biti različita. Neke od njih se zadržavaju kao gajene i opstaju samo uz asistenciju čoveka (ergasiofite), dok druge tokom vremena „pobegnu“ sa obradivih površina i šire se bez uticaja antropogenog faktora (ergasiolipofite), a neke „podivljaju“, izmene svoje prvobitne osobine i više ih ne smatramo gajenim biljkama (Trinajstić, 1976). U grupi alohtonih invazivnih vrsta koje su se raširile u Srbiji a koje je čovek svojevremeno namenski uneo i koje su se posle određenog vremena otele kontroli su: Helianthus tuberosus L., Asclepias syriaca L., Antirrhinum majus L., Cannabis sativa L., Oenothera biennis L., Panicum capillare L., Polygonum orierntale L., Fallopia japonica Houtt., Solidago canadensis L., Solidago gigantea L. i dr. (Vrbničanin i sar., 2004; Tomanović, 2004).

2. Aboyletofite - slučajno, tj. nenamerno unete biljne vrste na novo područje (Trinajstić, 1984). Najčešće uvozom semenske robe, sadnog materijala, transportom, vodotokovima, posredstvom vune, kože, pamuka dolazi do slučajnog unosa alohtonih biljnih vrsta (zoohorno, endozoično, epizoično, sinzoično, antropohorno,

42

hidrohorno, anemohorno). Na jedan od pomenutih načina na područje Srbije unete su vrste: Ambrosia artemisiifolia L., Ambrosia trifida L., Ambrosia tenuifolia Spreng., Eleusine indica L., Oxalis stricta L., Lepidium virginicum L., Elodea canadensis Rich. i druge (Kovačević, 1957; Slavnić, 1962; Vasić, 1988; Vrbničanin i sar., 2004).

Načini širenja alohtonih invazivnih korovskih biljaka

Alohtone biljne vrste poseduju raznovrsne prilagođenosti za brže i

efikasnije raznošenje plodova i semena, često i na veoma velike udaljenosti. Na taj način šire svoj areal. Načini rasprostiranja korova (Jarić, 2009) su:

1. Autohorija - zreli plodovi nekih biljaka se naglo otvaraju, ili se

brzo uvijaju, i odbacuju seme na izvesnu daljinu. Ovaj način rasprostiranja semena je manje efikasan usled toga što se radi o rasprostiranju na manjim udaljenostima. Zastupljen je kod korovske biljke Erodium cicutarium (L.) L'Hér. ex Aiton.

2. Anemohorija - jedan od najefikasniji načina osvajanja novih površina. Semena biljaka koja se na ovaj način rasprostiru su sitna, laka, male specifične mase, često sa raznim dodacima u vidu dlaka (papus), krilaca, izraštaja ili sa intercelularnim vazdušnim šupljinama u plodovima ili semenima. Alohtone invazivne korovske vrste za područje naše zemlje čija semena se najčešće šire vetrom su:Conyza sumatrensis (Re.)E.Walk., Chamomilla suaveolens (Pur.) Ru., Erigeron canadensisL., Erigeron annuus (L.) Pers., Asclepias syriaca L., Galinsoga parviflora Cav., i druge (Vrbničanin i sar., 2004).

3. Hidrohorija - u slučaju plavljenja velikih površina, slivanja vode sa viših terena u ravnice, posle jačih kiša ili topljenju snega, navodnjavanjem i odvodnjavanjem. Semena i plodovi koji se rasprostiru na ovaj način imaju specifičnu masu manju od vode, a često i posebne dodatke kao mehure ili intercelulare ispunjene vazduhom što im omogućava lakše lebdenje u vodi. Da bi površina semena i plodova ostala suva postoje odgovarajuće adaptacije u vidu voštane prevlake, kutikule ili posebno razvijenog zaštitnog tkiva.

43

4. Zoohorija - mnoge biljne vrste poseduju semena sa posebnim adaptacijama koje im omogućuju kačenje na krzno, dlaku, perje životinja itd. (epizoična zoohorija). Na plodovima se mogu nalaziti epidermalne dlake, na krajevima kukasto savijene, kao što je slučaj sa Bidens frondosa L., Xanthium strumarium L., Xanthium spinosum L., itd. Kačenje plodova korovskih biljaka za telo životinja se vrši i pomoću emergenci - izraštaja koji zahvataju i tkivo ispod epridermisa. Osim toga, životinje koriste u svojoj ishrani plodove i semena, koji mogu u nesvarenom ili delimično svarenom obliku da napuste digestivni trakt odakle dospevaju u stajnjak u kome mogu duže ili kraće vreme da održe klijavost i da se tako rasejavaju (endozoičnazoohorija). Takvo je seme Atriplex patula L. i Rumex acetosella L., Ambrosia artemisiifolia L. itd. Takođe, neke životinje skupljaju plodove i semena, odnose ih u svoja skrovišta, doprinoseći tako njihovom rasprostiranju (sinzoična zoohorija), npr. Ambrosia artemisiifolia L., Ambrosia trifida L. i druge.

5. Antropohorija- odvija se na najrazličitije načine: - Kontaminiranim (nečistim) semenskim materijalom- u semenskom materijalu industrijskih ili prehrambenih biljaka mogu se naći i semena drugih biljaka koja su im po obliku i veličini slična. Na taj način je na naše prostore stigla Ambrosia artemisiifolia L., introdukovana sa semenom crvene dateline i krompira (Vasić, 1988; Janjić i sar., 2007), kao i vrsta Lepidium virginicum L. koja je uneta sa semenom trava i uljarica (Kovačević, 1957). - U otpadnim vodama mogu se naći delovi egzotičnih, vodenih biljaka unetih u dekorativne svrhe. Gajena, akvarijumska vrsta Elodea canadensis Rich.je na ovaj način dospela u vodotokove i danas u Evropi predstavlja veoma opasan korov vodenih ekosistema. - Neadekvatnom obradom zemljišta često bivaju isečeni podzemni organi korovskih biljaka na sitnije reznice, koje se posle toga ožiljavaju i dalje šire. - Globalizacijom tržišta, intenzifikacijom trgovine, putovanjima i saobraćajem takođe se često slučajno introdukuju korovske biljke. Tako npr. seme vrste Eleusine indica L. je uneto železničkim i avio saobraćajem. Čovek direktno predstavlja prenosno sredstvo

44

za semena ili delove biljaka koji se mogu naći na cipelama, delovima odeće ili samog tela. Ovako se veoma često širi vilina kosica (Cuscuta campestris Yunk.) koja pravi velike štete u lucerištima i deteliništima, usevu šećerne repe i mnogim povrtarskim biljkama (Veljković et al., 2007; Sarić-Krsmanović i sar., 2013). Vilina kosica se takođe uspešno širi i preko radnih mašina, stajnjaka, pricama i drugim životinjama koje se rado hrane vilinom kosicom.

Status alohtone korovske vrste u novokolonizovanoj sredini

U zavisnosti od nivoa uspešnosti opstanka u novoj sredini

alohtone vrste mogu postići tri različita statusa:

1. Efemerne - alohtone vrste koje u novoj sredini ne obrazuju stabilne populacije. To su inostrane vrste, koje se pojavljuju u malom broju i uvek su privremene. Neke od njih klijaju i razvijaju se samo do cvetanja, ali ne mogu da se razmnožavaju i obnavljaju, pa pre ili kasnije nestaju. Druge dospevaju do faze plodonošenja, ali ne daju zrelo seme, ili ga obrazuju u neznatnim količinama. Njihov opstanak zavisi od ponovljenih introdukcija. Lista alohtonih korovskih vrsta koje se javljaju efemerno na području Srbije je prikazana u tabeli 1 (Vrbničanin i sar., 2004; Tomanović, 2004):

Tabela 1. Alohtone korovske vrste koje imaju status efemernih vrsta na području Srbije Vrsta

Živo

tni

oblik

Florni element Vreme introdukcije

Ekološki indeksi

Amaranthus caudatus L. T Adv(jam.kult) neotofita Amaranthus cruenthus L. T Adv(jam) neofita Anthirrhinum majus L. Ch Adv(med-submed,kult) neofita Cannabis sativa L. T Adv(pont-j.sib-tur,kult) arheofita 33344 Celosia argentea L. T Adv(trop.az.kult) neofita Chrisanthemum indicum L. H Adv(j.az. kult) neotofita Commelina communis L. H Adv(i.az,kult) neotofita Euphorbia chamaesyce L. T Adv(med) neofita 13345 Helianthus annuus L. T Adv(meks.kult) neofita 33444 Iberis amara L. T Adv(atl-z.med) neofita

45

Lobularia maritima (L.)Desv.

Ch Adv(med.kult) neotofita

Lonicera tatarica L. P Adv(z,ca) neofita Nicandra physaloides (L.)Gaertn.

T Adv(jam) neofita

Pharbitis purpurea (L.)Voigt

ST Adv(jam,kult) neofita

Phacelia tanacetifolia Benth.

T Adv(sam) neofita

Phalaris canariensis L. T Adv(afr.-kanarska.ost) neofita T-terofite, H-hemikriptofite, TH-tero-hemikriptofite, Ch-hamefite, P-fanerofite, ST- skandentofite; Adv- Adventivni; alt- Atlansi; az- Azijski; afr- Afrički; ca- Centralnoazijski; i.az- Istočnoazijski; i.sred.- istočnosredozemni; jam- Južnoamerički; j.az- Južnoazijski; kult- Kultivisani; med-Mediteranski; Meks- Meksički; or- Orientalni; sam- Severnoamerički; se- Srednjeevropski; sram- Srednjeamerički; subatl- Subatlanski; submed- Submediteranski; pont- pontski; subpont- Subpontski; pantrop- Pantropski; paleotrop- paleotropski. (legenda važi za Tabele 1, 2 i 3).

2. Naturalizovane - održavaju se na novom staništu ali nemaju ekspanzivni karakter. Ove vrste nisu postojale u sastavu divlje flore neke zemlje, ali pošto su naturalizovane (unete) dobijaju sve karakteristike domaće flore datog regiona, tj. mogu normalno da se razmnožavaju i obnavljaju prirodnim putem. Alohtone vrste koje imaju status naturalizovanih korova na području Srbije su prikazane u tabeli 2 (Vrbničanin i sar., 2004; Tomanović, 2004):

Tabela 2. Alohtone korovske vrste koje imaju status naturalizovanih vrsta na području Srbije Vrsta

Živo

tni

oblik

Florni element Vreme introdukcije

Ekološki indeksi

Agrostemma githago L. TH Adv(med) neofita 33343 Acorus calamus L. H Adv(j.az) neofita 53343 Althaea rosea Cav. H Adv(?,kult) neofita Amaranthus albus L. T Adv(sam-sram) neofita 23444 Amaranthus blitoides S.Watson

T Adv(sam) neofita 23444

Amaranthus graecizans L. TH Adv(j.evr.az) neotofita 23444 Amaranthus hybridus L. T Adv(jam-sram) neotofita 23444 Amaranthus lividus L. TH Adv(med) neofita 33444 Ambrosia tenuifolia Spreng.

T Adv(jam) neotofita

Ambrosia trifida L. T Adv(sam) neotofita

46

Amorpha fruticosa L. P Adv(sam) neofita 43334 Aster lanceolatus Willd. H Adv(sam) neotofita Aster novi-belgii L. H Adv(sam) neotofita Aster salignus Willd. H Adv(sam) neotofita 34433 Aster tradescanti L. H Adv(sam) neotofita 34434 Bidens frondosa L. T Adv(sam) neotofita 53444 Brassica campestris L. T Adv(?) neofita 33343 Catalpa bignonioides Walt.P.

P Adv(sam) neofita

Chenopodium capitatum (L.)Aschers.

T Adv(sam) neofita

Chenopodium striatum (Krašan)Murr.

T Adv(az) neofita 23344

Cuscuta epilinum Weihe TH Adv(j.evr.az) neofita 23344 Cuscuta suaveolens Ser. T Adv(jam) neotofita Digitaria ciliaria (Retz.)Koeler

T Adv(pantrop) arheofita 23444

Ecbalium elaterium (L.)A.Rich.

G Adv(med) neofita

Ecbalium lobata (A.Mich.)Torr.Gray

ST Adv(sam) neotofita

Eragrostis cilianensis All. T Kosm(med) neofita 14245 Eragrostis pilosa (L.)P.Beauv.

T Kosm(med) neofita 12345

Echinochloa crus-gall (L.)Beauv.

T Kosm(subtrop-trop) neofita 33434

Euphorbia maculate L. T Adv(sam) neofita Euphorbia nutans Lag. T Adv(sam) neofita Feniculum vulgare Mill. T Adv(med-or-tur) arheofita Galinsoga ciliate (Raf.)Black.

T Adv(sram-jam) neotofita

Helianthus decapetalus Ell. H Adv(sam) neotofita Helianthus scaberrimus Ell. H Adv(sam) neotofita Helianthus tuberosus L. G Adv(sram) neofita Lathyrus sativus L. H Adv(med-submed,kult) arheofita 34335 Lycium halimifolium Mill. P Adv(med-mult) neofita 33244 Oxalis corniculata L. H Kosm(submed) neofita 23344 Panicum capillare L. T Adv(sam) neotofita 23444 Phytolaca americana L. G Adv(sam) neofita 33344 Polygonum orientale L. T Adv(j.az,kult) neofita 23444 Solanum cornutum Lam. T Adv(sam-sram) neotofita Solanum elaegnifolium Cav.

G Adv(jam) neotofita

Trigonella coerulea (L.)Ser.

T Adv(i.sred.) 23345

Veronica persica L. TH Adv(az) neofita 34433

47

Veronica perregrina L. T Adv(sam-jam) neofita 43444 Vinca major L. Ch Adv(med,kult) neofita 33435 Vinca minor L. Ch Adv(se,kult) neofita 34324

3. Invazivne - jako dobro se adaptiraju na novo stanište, šire se, osvajaju velike prostore i ulaze u sastav lokalne divlje flore, ostavljaju plodno potomstvo, često u velikom broju, na određenoj udaljenosti od roditeljske biljke. Invazivnost se može definisati kao stepen do kog je zajednica prihvatljiva institucija za pridošlice iz kategorije autohtonih i alohtonih vrsta (Lavorel et al., 1998). Do kog će stepena zajednica biti podložna invazijama alohtonih vrsta zavisi od biodiverziteta zajednice, antropogenog pritiska, klimatskih i zemljišnih uslova staništa, kao i od postojanja praznih ekoloških niša koje omogućavaju invazivnim vrstama veći uspeh u osvajanju novih prostora (Maillet and Lopez-Garcia, 2000; Šilc et al., 2012). Pregled alohtonih invazivnih korovskih vrsta za područje Srbije je prikazan u tabeli 3 (Vrbničanin i sar., 2004, 2008a,b,c, 2009; Tomanović, 2004):

Tabela 3. Alohtone korovske vrste koje imaju status invazivnih vrsta na području Srbije Vrsta

Živo

tni

oblik

Florni element Vreme introdukcije

Ekološki indeksi

Abutilon theophrasti Medic. T Adv(i.az) neofita 23345 Amaranthus deflexus L. H Adv(jam) neofita 23444 Amaranthus retroflexus L. T Adv(sam) neofita 23444 Asclepias syriaca L. G Adv(sam) neofita 24233 Ambrosia artermisiifolia L. T Adv(sam) neotofita 23344 Chamomilla suaveolens (Pur.)Ru. H Adv(i,az) neofita Chenopodium ambrosoides L. T Adv(sram-jam) neofita 33333 Conyza sumatrensis (Re.)E.Walk. T Adv(sram) neotofita Cuscuta campestris Yunk. T Adv(sam) neofita 33444 Eleusine indica L. T Adv(pantrop) neotofita 23445 Elodea canadensis Rich. G Adv(sam) neotofita Erigeron annuus (L.)Pers. T Adv(sam) neofita Erigeron canadensis L. T Adv(sam) neofita 23344 Fallopia japonica Houtt. H Adv(i.az) neotofita Galinsoga parviflora Cav. T Adv(jam) neofita 23344 Iva xanthifolia Nutt. T Adv(sam) neotofita 23333 Kochia scoparia (L.)Schrad. T Adv(ca) neofita 23344

48

Lepidium virginicum L. TH Adv(sam) neotofita Oenothera biennis L. H Adv(sam) neofita 22243 Oxalis stricta L. H Adv(sam) neofita Paspalum paspaloides (Mich.)Sc. G Adv(sam-jam) neotofita Ploycarpon tetraphylum (L.)L. T Kosm(med) neotofita Polygonum aviculare L. T Kosm(trop) neofita 33443 Portulaca oleracea L. T Adv(az) neofita 33443 Solidago canadensis L. H Adv(sam) neofita 33334 Solidago gigantea Ait. H Adv(sam) neotofita 33343 Sorghum halepense (L.)Pers. G Adv(paleotrop.) neofita 22345 Stenactis annua (L.)Ness. TH Adv(sam) neofita 33344 Xanthium strumarium L. T Adv(sam) neofita 33445 Xanthium spinosum L. T Adv(sam) neofita 13445

Da bi se ostvarila invazija nekog staništa od strane biljne vrste potrebno je da introdukcija bude praćena uspešnim klijanjem, rastom i reprodukcijom. Uspešnost ovih procesa uslovljena je interakcijom između biljke (njenih ekoloških karakteristika), sredinskih resursa (vlaga, hranljivost podloge i prostor) i stepena oštećenja ekosistema u koji je vrsta dospela (Jarić, 2009).

Kriterijumi za definisanje invazivnosti korovskih biljaka

Invazivne biljke širom sveta predstavljaju jednu od najvećih opasnosti po očuvanje biodiverziteta nativnih ekosistema. Biljke u invaziji ne samo da menjaju životnu sredinu već štetno deluju i na ekonomiju i društvo, smanjuju ili dovode do gubitka plodnosti zemljišta, smanjuju prinos ili kvalitet prinosa, oštećuju infrastrukturu i deluju štetno na zdravlje ljudi i životinja. Veliki broj introdukovanih biljaka, koje su introdukovane ili njihova introdukcija u Evropu sa drugih kontinenata još traje su korisne i nisu prouzrokovale nikakve problem. Procenjeno je da 1% unetih vrsta postanu invazivne. Među tim biljkama koje su postale invazivne, skoro 80% je uneto u Evropu kao ukrasne ili gajene biljke (EPPO, 2009).

Za procenu statusa introdukovane alohtone biljne vrste postoje modeli/softverski paketi pomoću kojih se procenjuje kojoj kategoriji vrsta pripada spram njene brojnosti, raširenosti, šteta po životnu sredinu, poljoprivredu, šumarstvo, ljude, životinje, štetnost sa socio-ekonomskog aspekta itd. Jedan od modela koji protežira EPPO (European and Mediterranean Plant Protection Organization, 2011) koncipiran je na

49

evaluaciji kroz četiri nivoa. Prva tri nivoa evaluacije obuhvataju seriju pitanja i ponuđenih odgovora pri čemu na svako pitanje treba odabrati (zaokružiti) samo jedan odgovor koji nosi određeni broj poena. Odgovori se daju na osnovu stručno-naučnog znanja, literature i usmene komunikacije sa ekspertima iz oblasti istraživanja. Odgovori su opisnog karaktera sa kvalitativno-kvantitativnim sadržajem. U četvrtom nivou evaluacije sumiraju se poeni iz prethodna tri nivoa i program sam generiše kategoriju spram ukupnog broja poena dobijenih iz prethodnih nivoa. Na kraju vrsta za koju se radi procena (priorizacija) dobija jedan od statusa za procenjivano područje/državu/region a to je: efemerna, naturalizovana ili invazivna.

Prvi nivo evaluacije sadrži pitanja i ponuđene odgovore preko

kojih se procenjuje biološki potencijal širenja introdukovane vrste u novodospeloj sredini. Potencijal širenja se procenjuje na osnovu toga da li se vrsta širi prirodno (autohorno, anemohorno, zoohorno, hidrohorno) ili u širenju dominantno učestvuje čovek (antropohorno). Na osnovu serije pitanja i odabranog odgovora dobija se uvid da li je vrsta postala dominantna u novokolonizovanoj sredini. Na primer, za vrstu kažemo da je dominantna kada pravi velike, bujne i postojane populacije koje kolonizuju više od 80% sekundarnih (ruderalnih) i/ili /tercijernih (agrarnih) fitocenoza.

Drugi nivo evaluacije sadrži pitanja i ponuđene odgovore na osnovu kojih se procenjuje uticaj alohtone vrste na životnu sredinu. Procena se radi na osnovu dokumentovanih promena ili procena mogućih ili već ostvarenih promena (oštećenja) različitih ekosistema (vodenih, šumskih, livadskih, agrarnih, arbanih i ruralnih sredina itd.). Takođe se procenjuje štetnost introdukovanog taksona po zdravlje ljudi i životinja.

Treći nivo evaluacije obuhvata pitanja i ponuđene odgovore na osnovu kojih se procenjuju štetni efekti introdukovanog taksona na biodiverzitet lokalne flore i faune različitih ekosistema (šumski, livadski, agrarni, akvatični itd.). U okviru ove grupe procena posebno se vodi računa o proceni uticaja štetnosti alohtone vrste na endemične, retke i ugrožene vrste.

Kad alohtona invazivna vrsta dospe na obradive površine, u

zavisnosti od njene brojnosti i štetnosti, ona se kategoriše kao:

50

Vrsta „niskog nivoa štetetnosti“ - introdukovana vrsta brojnošću i kompetitivnošću ne utiče na kvalitet i kvantitet prinosa useva, i ne poskupljuje biljnu proizvodnju jer ne iziskuje posebne mere za njeno suzbijanje.

Vrsta „srednjeg nivoa štetnosti“ - dolazi do smanjenja prinosa i drugih ekonomskih gubitaka ali samo u određenim uslovima.

Vrsta „visokog nivoa štetnosti“ - kada je brojnost introdukovane vrste u agrofitocenozama visoka (dominantna vrsta u parceli) i štete u pogledu kvaliteta i smanjenja (kvantiteta) prinosa useva su velike.

U odnosu na ukupnu alohtonu invazivnu korovsku floru R. Srbije

atribut najagresivnije, sa aspekta biljne proizvodnje, se može dodeliti vrstama: Abutilon theophrasti Medic., Amaranthus retroflexus L., Ambrosia atremisiifolia L., Cuscuta campestris Yunk., Erigeron canadensis L., Galinsoga parviflora Cav., Iva xanthifolia Nutt., Polygonum aviculare L., Portulaca oleraceae L., Sorghum halepense (L.) Pers., Stenactis annua (L.) Ness. i Xanthium strumarium L. S druge strane, u grupu invazivnih alohtonih vrsta se takođe svrstavaju agresivni korovi, koji se za sada ne javljaju u značajnoj brojnosti na obradivim površinama, za koje se može očekivati da će u skorijoj budućnosti, ukoliko se ne preduzmu adekvatne mere kontrole, postati problem u usevima. Takve su vrste: Amaranthus deflexus L., Asclepias syriaca L., Ambrosia trifida L., Eleusine indica L., Solidago canadensis L., Kochia scoparia (L.) Schrad., Iva xanthifolia Nutt., Fallopia japonica Houtt., Xanthium spinosum L. i druge.

Zahvalnica Publikovanje ovih rezultata prodržali su projekti: III 46008

(Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja R. Srbije), COST Action SMARTER i EU FP7-REGPOT-AREA 316004. Literatura: Crawley M. (1987): What makes a community invasible? 229–253.in

A.J. Gray, M.J. Crawley, P.J. Edwards (eds). Colonization, Succession and Stability London Blackwell Scientific. 482.

51

Drake J.A., Mooney H.A., Di Castri F. et al. (eds) (1989): Biological invasions: a global perspective. Wiley, Chichester, UK.

Ellstrand N.C., Schierenbeck K.A. (2000): Hybridization as a stimulus of the evolution of invasiveness in plants? Proc. Natl. Acad. Sci. USA, 97: 7043–7050.

OEPP ⁄ EPPO (2009): Datasheet on Heracleum mantegazzianum, H. sosnowskyi and H. persicum. EPPO Bulletin ⁄ Bulletin OEPP 39, 465-470.

EPPO (2011): EPPO Prioritization process for Invasive Alien Plants Sarah Brunel, EPPO. Bern Convention Group of experts on Invasive Alien, Species, St Julians, (MT), 2011-05-18/20.

Genton B.J., Shykoff J.A., Giraud T. (2005): High genetic diversity in French invasive populations of common ragweed, Ambrosia artemisiifolia, as a result of multiple sources of introduction. Mol. Ecol., 14: 4275–4285.

Herben T., Mandák B., Bímová K., Mánzbergová Z. (2004): Invasibility and species richness of a community: a neutral model and a survey of published data. Ecology, 85: 3223–3233.

Hollingsworth M.L., Bailey J.P. (2000): Evidence for massive clonal growth in the invasive Fallopia japonica (Japanese knotweed). Bot. J. Linn. Soc., 133: 463–472.

Inderjit, Marc W. Cadotte, Robert I. Colautti (2005): The ecology of biological invasions: past, present and future. Invasive Plants: Ecological and Agricultural Aspects, 19-43.

Janjić V., Vrbničanin S., Stanković-Kalezić R., Radivojević Lj., Marisavljević D. (2007): Poreklo i rasprostranjenost ambrozije. In: Janjić V. i Vrbničanin S. (eds.), Ambrozija. Herbološko društvo Srbije, Beograd. 9-28.

Jarić S. (2009): Alohtone biljne vrste u prirodnim i antropogeno izmenjenim fitocenozama Srema. Doktorska disertacija. Poljoprivredni fakultet, Beograd.

Kolbe J.J., Glor R.E., Rodriguez-Schettino L., Chamizo-Lara A., Larson A., Losos J.B. (2004): Genetic variation increases during biological invasion by a Cuban lizard. Nature, 43:177–181.

Kovačević J. (1957): Rasprostranjenost sjevernoameričkog korova limundžika (Ambrosia artemisiifolia L.) u korovskim fitocenozama Srednje Podravine. Preštampano iz Godišnjaka biološkog instituta u Sarajevu, X(1-2): 173-176.

52

Lavorel S., Prieur A.H., Grigulus K. (1998): Invasibility and diversity of olant communities from patterns to processes. In: Proceeding 6th Mediterranean Symposium EWRS, Montpellier, France, Book of Abstracts: 3-10.

Mack R.N., D. Simberloff, W.M. Lonsdale, H. Evans, F. A. Bazzaz (2000): Biotic invasions: causes, epidemiology, global consequences and control. Ecol. Applic., 10: 689–710.

Mandák B. (2003): Germination requirements of invasive and noninvasive Atriplex species: a comparative study. Flora, 198: 45–54.

Mack R.N. (2003): Plant naturalizations and invasions in the eastern United States: 1634–1860. Ann. Missouri Bot. Garden., 90: 77–90.

Maillet J., Lopez-Garcia C. (2000): What criteria are relevant for predicting the invasive capacity of a new agricultural weed? The case of American species in France. Weed Res., 40: 11-26.

Malidža G., Vrbničanin S. (2006): Novo nalazište alohtone korovske vrste Ambrosia trifida L. na području Vojvodine. VIII Savetovanje o zaštiti bilja, Zbornik rezimea, 44-45.

Mitrović-Josipović M., Delijić A., Karadžić B. (2007): Dinamika cvetanja i produkcija polena ambrozije. In: Janjić V. i Vrbničanin S. (eds.), Ambrozija. Herbološko društvo Srbije, Beograd. 47-59.

Petit R.J. (2004): Biological invasions at the gene level. Diversity and Distributions, 10: 159–165.

Reichard S.H., Hamilton C.W. (1997): Predicting invasions of woody plants introduced into North America. Conserv. Biol., 11: 193–794.

Sakai A.K., Allendorf F.W., Holt J.S., Lodge D.M., Molofsky J., With K.A., Baughman S., Cabin R.J., Cohen J.E., Ellstrand N.C., McCauley D.E., O’Neil P., Parker I.M., Thompson J.N., Weller S.G. (2001): The population biology of invasive species. Annu. Rev. Ecol. Syst., 32: 305–332.

Sarić-Krsmanović M., Malidža G., Božić D., Radivojević LJ., Vrbničanin S. (2013): Suzbijanje viline kosice u lucerištu herbicidima. XII Savetovanje o zaštiti bilja, Zbornik rezimea, 92.

Shea K., Chesson P. (2002): Community ecology theory as a framework for biological invasion. Trends Ecol. Evol., 17: 170–176.

53

Slavnić Ž. (1962): Eleusine indica (L.)Gaertn. i Panicum capillare L. u flori Bačke. Zbornik Matice srpske za prirodne nauke, 21: 90-93.

Stanković-Kalezić R., Kojić M., Vrbničanin S., Radivojević LJ. (2007): Helianthus annuus – a new important element of the ruderal and agrestal flora in Serbia's region of Southern Banat. Helia, 30(46): 37-42.

Tomanović S. (2004): Alohtona adventivna flora na području Beograda: hronološko-geografska i ekološka analiza. Magistarska teza. Biološki fakultet, Beograd.

Trifković M., Saulić M., Stojićević D., Božić D., Vrbničanin S. (2013): Populaciona varijabilnost i generativna produkcija korovskog suncokreta (Helianthus annuus L.). XII Savetovanje o zaštiti bilja, Zbornik rezimea, 46-47.

Trinajstić I. (1976): Hronološka klasifikacija antropohora. Fragmenta herbologica jugoslavica. II kongres o korovima, Osijek, 105-111.

Trinajstić I. (1984): Značenje korovske flore za florno bogatstvo Jugoslavije. II Kongres o korovima, Osijek, 105-111.

Šilc U., Vrbničanin S., Božić D., Čarni A., Stevanović Dajić Z. (2012): Alien plant species and factors of invasiveness of anthropogenic vegetation in the Northwestern Balkans — a phytosociological approach, Cent. Eur. J. Biol., 7, 720–730.

Vasić O. (1988): Dalje širenje vrste Ambrosia artemisiifolia L. u Srbiji. Fragmenta herbologica Jugoslavica, 17: 1-6.

Veljković B., Vrbničanin S., Marisavljević D. (2004): Iva xanthifolia Nutt.-new invasion weed in Serbia. 4th IWSC, Durban, South Africa , Book of Abstracts, 84.

Veljković B., Vrbničanin S., Božić D., Radanović Z. (2007): Cuscuta campestris (Ynck) and Cuscuta epithymum (Murr.): serious problems in alfalfa in Serbia. 14th EWRS Symposium, Book of Abstract, Hamar (Norway), 74.

Vrbničanin S., Karadžić B., Dajić Stevanović Z. (2004): Adventivne i invazivne korovske vrste na području Srbije. Acta herbologica, 13: 1-13.

Vrbničanin S., Malidža G., Stefanović L., Elezović I., Stanković-Kalezić R., Jovanović-Radovanov K., Marisavljević D., Pavlović D., Gavrić M. (2008a): Mapping of invasive non-native weed species in Serbia. 2nd International Symposium „Intractable weeds and plants invaders“. Osijek- Croatia, Book of Abstracts, 36.

54

Vrbničanin S., Malidža G., Stefanović L., Elezović I., Stanković-Kalezić R., Marisavljević D., Radovanov-Jovanović K., Pavlović D., Gavrić M. (2008b): Distribucija nekih ekonomski štetnih, invazivnih i karantinskih korovskih vrsta na području Srbije.I deo: Prostorna distribucija i zastupljenost osam korovskih vrsta na području Srbije. Biljni lekar, XXXVI(5): 303-313.

Vrbničanin S., Malidža G., Stefanović L., Elezović I., Stanković-Kalezić R., Jovanović-Radovanov K., Marisavljević D., Pavlović D., Gavrić M. (2008c): Distribucija nekih ekonomski štetnih, invazivnih i karantinskih korovskih vrsta na području Srbije. II deo: Prostorna distribucija i zastupljenost devet korovskih vrsta na području Srbije. Biljni lekar, XXXVI(6): 408-418.

Vrbničanin S., Malidža G., Stefanović L., Elezović I., Stanković-Kalezić R., Jovanović-Radovanov K., Marisavljević D., Pavlović D., Gavrić M. (2009): Distribucija nekih ekonomski štetnih, invazivnih i karantinskih korovskih vrsta na području Srbije. III deo: Prostorna distribucija i zastupljenost osam korovskih vrsta na području Srbije. Biljni lekar, XXXVII (1): 21-30.

Vrbničanin S., Božić D., Pavlović D., Sarić M. (2010): Fitness of the populations of invasive volunteer sunflower. 2nd International workshop on invasive plants in the Mediterranean type regions on the world. Trabzon (Turkey), Book of abstract, 85.

Yoshida T., Goka K., Ishihama F., Ishihara M., Kudo S. (2007): Biological invasion as a natural experiment of the evolutionary processes: introduction of the special feature. Ecol. Res., 22: 849–854.

Zenger K.R., Richardson B.J., Vachot-Griffin A.M. (2003): A rapid population expansion retains genetic diversity within European rabbits in Australia. Mol. Ecol., 12:789–794.

Weber E.F. (1997): The alien flora of Europe: a taxonomic and biogeographic review. J. Veg. Sci., 28: 565-672.

Williamson M. (1996): Biological invasions. Chapman and Hall, London.

55

BASIC ASPECTS OF BIOLOGICAL INVASIONS: THE

EXAMPLE OF WEED SPECIES

Sava Vrbničanin, Dragana Božić University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Zemun-Belgrade, Serbia

Abstract: In the past two decades, ecologists have focused mainly on two basic aspects of biological invasions: firstly, the particular characteristics of species that determine their invasiveness, and secondly, on the properties of communities that determine their resistance to invasion. Depending on the period when it was un-accidental or accidental introduction of alien plant species, they are divided into four categories: archaeophytes, paleophytes, neophytes and neotophytes. In relation to the status after the introduction and the level of sustainability, alien plant species are grouped into: ephemeral, naturalized and invasive. In relation to the total invasive alien weed flora of the Republic of Serbia attribute most aggressive, in terms of crop production, can be assigned to species: Abutilon theophrasti Medic., Amaranthus retroflexus L., Ambrosia atremisiifolia L., Cuscuta campestris Yunk., Erigeron canadensis L., Galinsoga parviflora Cav., Iva xanthifolia Nutt., Polygonum aviculare L., Portulaca oleraceae L., Sorghum halepense (L.) Pers., Stenactis annua (L.)Ness. and Xanthium strumarium L. On the other hand, in the category of invasive alien weed species, which for now does not occur in a higth abundance in the crop field, but that can be expected in the near future in the crop field if we do not take control measures, that’s are: Amaranthus deflexus L., Asclepias syriaca L., Ambrosia trifida L., Eleusine indica L., Solidago canadensis L., Kochia scoparia (L.) Schrad., Iva xanthifolia Nutt., Fallopia japonica Houtt., Xanthium spinosum L., etc. Key words: invasive weeds, control measures, crop production.

56

57

RAZVOJ AGRO-EKOLOŠKE POLITIKE NA PRIMERU SRP

„DELIBLATSKA PEŠČARA“

Srđan Šeremešić Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Srbija

Rezime: Negativni aspekti poljoprivredne proizvodnje doveli su do potrebe sa njenim usaglašavanjem sa ekološkim principima i težnji za održivošću agroekosistema. Kao jedan od načina približavanja poljoprivrede i ekologije vremenom su uspostavljene agroekološke mere koje prevashodno imaju ulogu u konzervaciji biodiverziteta i specifičnih odlika predelako kao i njihovu integraciju u veštačke ekosisteme. Deliblatska peščara zbog svog izraženog biodiverziteta, položaja, reljefa i klime je poslužila kao pilot područje za razvoj agroekoloških šema koje mogu biti relevatne na celoj teritoriji Srbije. Njihovom primenom moguće je očuvati posebne odlike predela ali istovremeno i nastaviti sa poljoprivrednom praksom. Prednost agroekoloških mera je izražena u tome što podrazumevajau različiti intenzitet trasnformacije poljoprivrede putem odgovarajućih šema čiji obuhvat može uključiti veoma specifične proizvodne karakteristike. Ključne reči: Agroekološke šeme, biodiverzitet, sistemi biljne proizvodnje.

Uvod –

Značaj i perspektive agro-ekoloških politika u poljoprivredi

Brojne studije i istraživanja su pokazala da će različiti sistemi održive poljoprivrede zasnovani na ekološkim principima biti okosnica razvoja poljoprivrede u budućnosti (Gliessman, 2007; Milošev i Šeremešić, 2008; Šeremešić et al., 2011). U tom smislu ulažu se veliki napori da se ekološki principi integrišu u poljoprivrednu praksu čime bi se mogao smanjiti ili ublažiti negativan uticaj poljoprivrede na životnu sredinu. Međutim, aplikativnost novonastalih rešenja je veoma spora i ponekad značajno odstupa od prvobitnih ideja čime je umanjen njihov

58

značaj. Zbog veće efikasnosti „ekologizovane“ poljoprivrede predloženi su različiti instrumenti i programi koji unapređuju poljoprivredu a ujedno doprinose realizaciji ekoloških ciljeva. Programi agro-ekološke politike EU (AEP) prepoznati su u okviru stuba Zajedničke poljoprivredne politike (ZAP) i čine važan deo politike ruralnog razvoja i to već značajan broj godina unazad . U periodu nakon 1992. Godine agroekološke politike su identifikovane kao "prateće mere " u okviru zajedničke agrarne politike EU. Države članice su u obavezi da uvedu AEP prema Uredbi Saveta (EEZ) br 2078 / 92 (Evropska komisija, 1992). Nakon toga AEP su uvrštene u Uredbu Saveta (EC ) No 1257 / 99, kao deo reforme ZAP Agende 2000.

Agro-ekološke mere u koje se primenjuju zemljama EU nisu direktno usmerene na pružanje ekoloških usluga nego se obično fokusiraju na promenu načina upravljanja poljoprivrednim zemljištem . Kako bi se realizovale predložene mere neophodno je razumevanje uticaja poljoprivrede na nepoljoprivredne ekosisteme, jer je poljoprivreda dominantna vrsta korišćenja zemljišta u zemljama EU (> 38 % zemljišta se koristi u poljoprivredne svrhe). Poljoprivreda i ekološke usluge agroekosistema su povezani na najmanje tri načina: (1) agroekosistemi stvaraju korisne usluge kao što je proizvodnja hrane za članove drugih ekosistema, (2) agroekosistemi imaju korist od članova drugih ekosistema (oprašivanje) i (3) načini korišćenja (upravljanja) agroekosistema utiču na ostale ekosisteme (primenjene agrotehničke mere - obrada, đubrenje, zaštita biljaka i sl.) (Dale and Polasky, 2007). Whittingham (2011) smatra da iako primena agroekoloških šema donosi samo umereno povećanje biodiverziteta to može da poveća dijapazon usluga koje pružaju agroekosistemi što će im omogućiti da se bolje odupru globalnim promenama životne sredine (globalnom zagrevanju).

Poljoprivreda visoke prirodne vrednosti (HNVF)

Konceptualni okvir poljoprivrede visoke prirodne vrednosti je

dobio svoje temelje tokom 90-ih godina prošlog veka i opisuje različite vrste aktivnosti i načine korišćenja poljoprivrednog zemljišta koje, zbog svojih karakteristika, može da podrži visok nivo biodiverziteta ili prisustvo vrsta i staništa od značaja za njihovu zaštitu (Baldock et al., 1993; Bignal and McCracken, 2000). Tipično, to su poljoprivredni sistemi niskog intenziteta proizvodnje i najčešće se opisuju kao područja

59

manje pogodnosti za poljoprivredu (Less Favored Areas) ali i kao marginalna poljoprivredna područja. Generalno se smatra da je zemljište (njegov kvalitet, zdravlje, odnosno produktivnost) najvažniji resurs u sistemima održive poljoprivrede (Filipović i Ugrenović, 2013; Šeremešić i Milošev, 2013). U najvećem delu Evrope, sistemi biljne proizvodnje su intenzivirani do te mere da se više ne mogu objasniti kao područja HNVF, ali postoje neke oblasti u kojima ova transformacija u HNVF nije u potpunosti realizovana, posebno u južnoj i istočnoj Evropi. Prisustvo polu - prirodne vegetacije je od suštinskog značaja u različitim HNVF šemama. U situacijama gde je smanjen procenat zemljišta pod polu-prirodnom vegetacijom, visoka raznovrsnost zemljišnog pokrivača u kombinaciji sa ekstenzivnim oblicima poljoprivredne proizvodnje može stvoriti značajan potencijal za uvećanje biodiverziteta, pogotovo ako njihovo prisustvo utiče na stvaranje različitih staništa. Visoka raznovrsnost biljnog pokrivača sama po sebi ne ukazuje na prisustvo HNVF poljoprivrede. Danas se poljoprivreda visoke prirodne vrednosti prepoznaje po višestrukim ekološkim uslugama koje pruža (regulacija gasova staklene bašte, povećanje biodiverziteta, proizvodnja biomase i sl.). Međutim u dužem vremenskom periodu ovaj način korišćenja zemljišta može da se suoči sa ekonomskim izazovima ako se proizvodnja sagledava isključivo preko visine prinosa. Koncept HNVF je u osnovi koncept konzervacije (biodiverziteta, zemljišta), čija je svrha da se uspostavi i održava veza između tri različita domena: ekologije, poljoprivrede i/ili šumarstva i javne politike (IEEP, 2007).

Karakteristike Delibaltske peščare značajne za primenu

agroekoloških mera

Specijalni rezervat prirode (SRP) „Deliblatska peščara“ obuhvata 35.000 ha. Ona predstavlja osoben i redak refugijum poslednjih stepa, peščara i prirodnih stepskih šuma. Po poreklu je jedinstvena u Panonskoj niziji, pri čemu njen karakteristični dinski reljef (70-197 m.n.v.) ne postoji nigde drugo u ovom delu Evrope, a karakteristično je i odsustvo površinskih tokova reka. Istorija Deliblatske peščare je usko povezana sa čovekom i njegovim nastojanjem da sebi prilagodi ovu prirodnu tvorevinu i podredi je svojim ciljevima. Krajem XVII i u prvoj polovini XVIII veka Deliblatska peščara je bila pod vegetacijom. Najstarija karta Temišvarskog Banata izrađena 1723.-1725. godine prikazuje Deliblatsku

60

peščaru kao ravnicu, i ne pominje se živi pesak, kao ni postojanje peščane pustinje. Istorija beleži da se propadanje vegetacije Deliblatske peščare i stvaranje „Evropske sahare“ dogodilo u drugoj polovini XVIII veka. Nekoliko dokumenata ukazuju da je uništavanje vegetacije i stvaranje peščane pustinje usledilo u relativno kratkom vremenskom periodu (Sekulić i Šljivovački, 1980).

Slika 1. Dinski reljef Delibatske peščare (org.)

Uredbom Vlade republike Srbije 2002. godine ovo područje

dobija sadašnji status. Uredbom je rezervat okategrisan-okarakterisan kao poslednja i najveća oaza peščarske, stepske, šumske i močvarne vegetacije Panonske nizije, kao jedan od najvećih centara biodiverziteta u Evropi i područje od izvanredne, univerzalne vrednosti za zaštitu prirode i nauke.

Balans uspostavljen između poljoprivrdne proizvodnje i polu-prirodne vegetacije na teritoriji šireg obuhvata SRP posledica je dugotrajne antropogenizacije ovog prostora. Treba naglasiti da polu prirodna vegetacije ima mali značaj za biodiverzitet ako u njoj preovlađuju korovske vrste sa dominacijom invazivnih korovskih vrsta. Ekosistemski biodiverzitet funkcioniše samo ako je ekosistem, što važi i za agroekosistem, u prirodnoj, dinamičkoj ravnoteži (Lazić, 2012).

61

Gubitak bilo kog člana biocenoze ili narušavanje biotopa onemogućava normalno odvijanje složenih biohemijskih procesa u ekosistemu. Iz tog proizilazi da je održiva poljoprivreda, kao jedna od agroekoloških mera, primer dobre kombinacije zaštite biodiverziteta, životne sredine i poljoprivrede. Pored toga i specijalni rezervat prirode takođe predstavlja stanište značajnog broja biljaka, među kojima je veliki broj invazivnih korovskih vrsta.

Spisak biljaka: uskolisni božur (Paeonia tenuifolia), Pančićev pelen (Artemisia pancici), šerpet (Rindera umbellata) i peščarsko smilje (Helichrysum arenarium).

Spisak invazivnih biljaka: Ambrosia artemisiifolia L., - Ambrozija, Abutilon theophrasti Med., - Teofrastova lipica, Datura stramonium L., - tatula, Conyza canadensis (L) Cronq., - kanadska hudoljetnica, Robinia pseudoacacia L, - bagrem, Asclepias syriaca L. - cigansko perje, Xanthium strumarium L. - obična boca i druge.

Istovremeno SRP „Delibatska peščara“ ima veoma izraženu biološku raznovrsnost ugorženih sisara: tekunica (Spermophillus citellus), stepski skočimiš (Sicista subtilis), slepo kuče (Spalax leucodon), ptica: orao belorepan (Haliaeetus albicilla), orao krstaš (Aquila heliaca), crni orao (Aquila clanga), orao kliktaš (Aquila pomarina), beloglavi sup (Gyps fulvus), stepski soko (Falco cherrug).

Specifičnosti poljoprivrede u području posebne namene na tertoriji

SRP Deliblatske peščare

U skladu sa prostornim planom područja posebne namene specijalnog rezervata prirode „Deliblatska peščara“ donetim 2006. godine, date su smernice za razvoj poljoprivrede koje se odnose na:

1. čuvanje površina i plodnosti poljoprivrednog zemljišta uporedo sa

preduzimanjem celovitih i efikasnih mera očuvanja drugih prirodnih resursa za potrebe dugoročnog razvoja;

2. potpunije iskorišćavanje komparativnih prednosti pojedinih područja za ekonomski racionalnu proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane, kako za domaće tržište, tako i za izvoz;

3. stvaranje uslova za obnovu, opstanak i razvoj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava na područjima koja su zahvaćena procesima depopulacije;

62

4. podsticanje sitnih poljoprivrednih gazdinstava u pravcu povećanja robnosti, putem intenzivne proizvodnje povrća, voća, grožđa, lekovitog bilja i drugih proizvoda;

5. brzi razvoj seoskih područja kroz razvojne programe i projekte sa "čistim tehnologijama";

6. poboljšanje bonitetne strukture obradivih površina strogom i delotvornom zaštitom najplodnijih zemljišta od preuzimanja u nepoljoprivredne svrhe.

Poljoprivredna proizvodnja na obodima specijalnog rezervata

prirode „Deliblatska pešara“ se odvija na površinama privatnih gazdinstava i poljoprivrednih kombinata. Generalno, uslovljena je prirodnim činiocima od kojih treba istaći neravnomernu plodnost zemljišta i klimatske karakteristike sa neujednačenim količinama i rasporedom padavina.

Slika 2. Poljoprivreda na obodnim područjima Delibatske Peščare

Nekadašnja velika gazdinstva koja su bila društvenog karaktera

danas su delom privatizovana, a delom u vlasništvu države. Iako privatna gazdinstva po površinama nadmašuju poljoprivredne kombinate prinosi najvažnijih ratarskih biljaka na njima zaostaju. Međutim, manja poljoprivredna gazdinsta i iscepkanost parcela na obodima Deliblatske

63

peščare omogućila je stvaranje različitih predela na kojima se odvija poljoprivredna proizvodnja različite strukture i intenziteta proizvodnje. Iako savremena poljoprivreda favorizuje veća, efikasnija i intenzivnija gazdinstva, planirane agro-ekološke šeme mogu značajno doprineti stvaranju poljoprivrede visoke vrednosti upravo na manjim gazdinstvima. Iako statistika ne beleži detaljne podatke potrošnje đubriva i pesticida za posmatrane opštine uzima se da je njihova količina na nivou ostatka Vojvodine. Obodni delovi SRP Delibatska peščara mogu biti izloženi prekomernoj primeni N mineralnih đubriva koja mogu dospeti u vodotoke (kanale) usled peskovitog mehaničkog sastava zemljišta. Sa ekološkog aspekta posebno je značajana tehnologija primene pesticida i kasnija manipulacija istima, kao i korišćenje tretiranog semena (kukuruz, suncokret, šećerna repa i sl.). Nedovoljna opremljenost mašinama i nesavesnost proizvođača često dovodi do paljenja žetvenih ostataka što značajno može uticati na biodiverzitet proučavanog područja. Pored toga ekstenzivno stočarstvo utiče na korišćenje biljnih ostataka kao prostirke, što dodatno remeti prirodne cikluse nekih životinjskih vrsta na prostoru šireg obuhvata Deliblatske peščare.

Agroindustrijski sektor koji gravitira ka Delibatskoj peščari uglavnom je orijentisan na gajenje ratarskih kultura kao što su: pšenica, kukuruz i suncokret. Agroekološki uslovi na posmatranom području u potpunosti odgovaraju gajenju ovih ratarskih vrsta, a lokalni proizvođači u potpunosti su prilagođeni navedenim biljkama (mašine, skladišni kapaciteti, informisanost). Prema Prostornom planu Republike Srbije plansko područje SRP Deliblatska peščara pripada voćarsko-vinogradarsko-stočarskom rejonu što i nije karakteristično za područje Vojvodine, gde većina prostora pripada ratarskom rejonu. Međutim, prostor obuvata na obodima peščare je tipičan ratarski rejon. Stočarska proizvodnja u posmatranim opštinama je u opadanju, a proizvodni objekti su u lošem stanju. Tradicionalno pašarenje, delatnost koja je od davnina vezana za područje SRP Deliblatska peščara sa širim okruženjem, danas locirano samo na obodne pašnjake. Zabrana pašarenja sedamdestih godina, na prostoru tadašnjeg SRP Deliblatska peščara, nije dovela samo do zarastanja nekadašnjih pašnjaka i stvaranja danas često neprohodnih šikara gloga (čime su ugrožena staništa mnogih prirodnih retkosti), već i do postepenog smanjivanja stočnog fonda i napuštanja ekstenzivnog uzgoja goveda i ovaca u okolnim naseljima. Osmišljavanjem i podržavanjem tehnologija proizvodnje koje integrišu

64

agronomske i ekološke principe značajan deo poljoprivrednih površina bio bi prihvatljiv sa aspekta očuvanja prirodnih resursa. Postizanje takvih ciljeve podrazumevalo bi istovremena aktivnost na nekoliko aspekata:

1. podizanje nivoa svesti kod lokalnih poljoprivrednika o neophodnosti očuvanja životne sredine;

2. zaštita i očuvanja biodiverziteta gajenjem lokalnih sorti bilja i pasmina domaćih životinja;

3. permanentno praćenje i razvijanje tehnologija biljne proizvodnje koje uvažavaju održivo korišćenje prirodnih resursa;

4. primena agrotehničkih mera koja sprečavaju eolsku eroziju (uvođenje uskorednih useva u plodored, postrna setva, oranje peskovitih zemljišta u proleće, malčiranje i dr.);

5. ekonomska i intitucionalna podrška organske poljoprivrede.

Ratarska proizvodnja u okvirima prirodnog rezervata suočava se mnogobrojnim izazovima i prema rečima lokalnih poljoprivrenih proizvođača nalazi se na granici ekonomske isplativosti. Ako izuzmeno ekonomski faktor, koji bi delimično bio ublažen predloženim agro-ekološkim merama postoji značajni resursi u okvirima sadašnje proizvodnje koji nisu dobro iskorišćeni.

Sa svojim prirodnim i geografskim karakteristikama SRP “Delibatska peščara“ predstavlja idealan poligon za testiranje umreženosti poljoprivrede i ekologije kroz definisanje programa agrekoloških mera. Agro-ekološke mere se mogu posmatrati kao deo integrisanog paketa mera koje zajedničkim snagama zadovoljavaju potrebe dveju strana, sa jedne životne sredine, a sa druge poljoprivrednika. Dobre poljoprivredne prakse pružaju specifičnu ekološku korist koje prevazilaze nivo zaštite koje su već obezbeđene propisima o zaštiti životne sredine (Oljača, 2013). Akcenat je na zaštiti i očuvanju zemljišta, kvaliteta vazduha, podzemnih i površinskih voda, staništa i vrsta divljeg i životinjskog sveta, tradicionalnih poljoprivrednih predela i poljoprivrednih zemljišta visoke privredne vrednosti. Iz napred navedenih razloga se kroz agro-ekološku politiku poljoprivrednicima nude redovna plaćanja u zamenu za pružanje usluga gazdovanja životnom sredinom. Poljoprivrednici moraju da poštuju i da se vode odgovarajućim merama kako bi obezbedili ekološku dobit putem jasno definisane poljoprivredne prakse. Ovi tehnološki procesi proizvodnje

65

imaju za cilj da se izbegne negativan uticaj na životnu sredinu tako što će se sprečavati primena štetne prakse, ili da se održava ili stvara pozitivan uticaj na životnu sredinu podsticanjem korisne prakse. Da li će neki poljoprivrednik imati pravo na finansijski podsticaj zavisiće od prirode poljoprivrednog sistema i potrebne specifičnosti ekološke koristi. Osnova je kreiranje programa mera koji su jasni i jednostavni za razumevanje čija je glavna odrednica zaštita životne sredine, a svojom preciznošću bi ujedno osigurala visok nivo interesovanja i angažovanja poljoprivrednika, koji su nosioci sprovođenja agro-ekoloških mera u praksi.

Preporuke za paket agro-ekoloških mera

Put za realizaciju agroekoloških mera je izrada i implementacija

Nacionalno agro-ekološkog programa u Srbiji kao jedan od načina očuvanja prirodnih resursa, uz održavanje i obnavljanje vrednih polu-prirodnih staništa koje su glavno obeležje tradicionalnog gazdovanja zemljištem (De Rick and Erg, 2006; Cooper et al., 2010). Ovaj program za Delibatsku peščaru podrazumeva pet šema sa po jednom ili više pod-mera, svaka od ovih pod-mera bi sadržala niz zahteva u pogledu upravljanja sa kojima bi se poljoprivrednici koji učestvuju u programu, dobrovoljno složili kako bi stekli pravo na godišnja podsticajna plaćanja za period od pet godina njihove agro-ekološke obaveze (Kazakova and Stefanova, 2011). Poljoprivrednicima bi se ponudila lista agro-ekoloških mera koje su dostupne u njihovom regionu, kako bi oni mogli da izaberu kombinaciju mera u zavisnosti od onoga što je najprikladnije za njihovo zemljište. Od svih poljoprivrednika koji učestvuju u realizaciji šema i primaju agro-ekološka podsticajna plaćanja očekuje se da se pridržavaju određenih minimalnih zahteva i obaveza na čitavoj teritoriji zemlje kojom upravljaju.

Da bi stekli pravo na agro-ekološke šeme, korisnici treba da imaju registrovano gazdinstvo u skladu sa Zakonom o poljoprivredi i ruralnom razvoju, zatim da potpišu obavezu da će primenjivati odabrane agro-ekološke aktivnosti ili kombinaciju aktivnosti tokom pet godina na istoj teritoriji, i da poseduju minimalno 0,5 ha poljoprivrednog zemljišta. Dok su manji posedi prihvatljivi za održavanje tradicionalnih voćnjaka i organske poljoprivrede tj. organska proizvodnja pečurki, organska proizvodnja u staklenicima ili proizvodnja semenskog i rasadničkog

66

materijala-0,1 ha, zatim za organsko stočarstvo, tradicionalno stočarstvo koje uključuje očuvanje tradicionalnih lokalnih vrsta, kao i planinsko stočarstvo, gde ne postoji minimalna veličina zemlje, dok se za organsko pčelarstvo traži podnosilac zahteva koji ima minimalno petnaest pčelinjih društava. Na osnovu predloženih shema može se konstatovati postojanje različitog intenzitet, odnosno stepena transformacije, koji se očekuje od proizvođača u odnosu na početni oblike proizvodnje. Zbog toga je primenu agroekoloških mera moguće očekivati na daleko širem prostoru od recimo organske poljoprivrede. Tabela 1. Agroekološke šeme za SRP Deliblatska peščara

Šema Organska poljoprivreda

Uzgoj tradicionalnih

rasa

Poljoprivredna zemljišta visoke

prirodne vrednosti

Karakteristike predela

Zaštita zemljišta i

voda

Pod-mere

Paket podrške

organskoj poljoprivredi

Očuvanje autohtonih

sorti životinja

Obnova i upravljanje travnjacima

visoke prirodne

vrednosti koji nisu dovoljno korišćeni za

ispašu

Očuvanje tradicionalnih

voćnjaka

Plodored u cilju

očuvanja zemljišta i

voda

Obnova tradicionalnih

pastirskih sistema

Obnova i upravljanje travnjacima

visoke prirodne

vrednosti sa preteranom

ispašom

Kontrola sliva

erozije zemljišta

Očuvanje staništa

zaštićenih vrsta u

predelima sa oranicama, područja

važnih staništa ptica

67

Zaključak

Usklađivanje ekoloških i poljoprivrednih principa će nužno

dovesti do stvaranja održivih sistema poljoprivrede za koje Deliblatska peščara pruža izvanredne mogućnosti. Očuvanje prirodnih odlika predela može biti u funkciji poljoprivrede ako za to postoji interes ali i institucionalna podrška. Kao mesto velikog biodiverziteta Deliblatska peščara može da posluži kao primer za definisanje agroekoloških mera i na drugim lokalitetima koja se nalaze pod određenim oblikom zaštite. Očekuje se širenje održivih sistema proizvodnje će biti najintenzivnije upravo u područjima koja nisu tipično poljoprivredna, jer se u njima i može ostvariti najbolja harmonija sa prirodnim ekosistemima pri čemu će i jedni i drugi moći da imaju koristi. Zbog toga je neophodno definisanje Nacionalnog Akcionog Plana kao i agroekoloških mera koje će na duži rok zaštiti biodiverzitet, ali i tradicionalne sisteme poljoprivrede kao okosnicu održivog razvoja cele Srbije. Literatura:

Baldock D., Beaufoy G., Bennett G., Clark, J. (1993): Nature

Conservation and New Directions in the Common Agricultural Policy. IEEP, London.

Bignal E.M., McCracken D.I. (2000): The Nature Conservation Value of European Traditional Farming Systems. Environmental Reviews, 8: 149-171.

Cooper T., Pezold T. (eds.), Keenleyside C., Đorđević-Milošević S., Hart K., Ivanov S., Redman M., Vidojević D. (2010): Developing a National AgriEnvironment Programme for Serbia. Gland, Switzerland and Belgrade, Serbia: IUCN Programme Office for South-Eastern Europe. 1-88.

Dale V. H., Polasky S. (2007): Measures of the effects of agricultural practices on ecosystem services. Ecological Economics, 64(2): 286-296.

De Rick K., Erg B. (2006) Final report of Workshop on High Nature Value farming in the Western Balkans 2-3 February 2006, Belgrade.

68

European Commission (1992): Council Regulation (EEC) No 2078/92 of 30 June 1992 on agricultural production methods compatible with the requirements of the protection of the environment and the maintenance of the countryside, European Commission.

European Commission Directorate General for Agriculture and Rural Development (2005):Agri-environment Measures. Overview on General Principles, Types of Measures and Applications.

Filipović V., Ugrenović V. (2013): Biodiverzitet zemljišta u sistemima organske proizvodnje. Zbornik radova “Organska proizvodnja i biodiverzitet”, Pančevo, 25-43.

Gliessman S.R. (2007)Agroecology: The Ecology of Sustainable Food Systems. CRC/Taylor and Francis, 1-384.

IEEP (2007): HNV Indicators for Evaluation, Final report for DG Agriculture, (Contract Notice 2006-G4-04), IEEP, London.

Kazakova Y., Stefanova V. (2011): High Nature Value Farming in South-Eastern Europe: Policy Opportunities and Challenges in the EU Accession. The European Forum on Nature Conservation and Pastoralism, Workshop Report, 1-17.

Lazić B. (2012): Međuzavisnost organske poljoprivrede i biodiverziteta. Zbornik radova “Organska proizvodnja i biodiverzitet”, Pančevo, 20-29.

Lazić B., Šeremešić S. (2010): Organska poljoprivreda – danas i sutra. Savremena poljoprivreda. 59(5): 522-529.

Milošev, D., Šeremešić, S. (2008): Agroekološke osnove održivih sistema biljne proizvodnje. U: Manojlović, M. (urednik) Đubrenje u održivoj poljoprivredi, Poljoprivrednifakultet Novi Sad, 24-34.

Oljača S. (2013): Biodiverzitet. Zbornik radova “Organska proizvodnja i biodiverzitet”, II dani biodiverziteta, Pančevo, 26. Jun. 2012.3-25.

Sekulić D., Šljivovački S. (1980): Istorijat radova na vezivanju peska od 1818. do 1978. godine. Zbornik radova IV Deliblatski pesak, II Međunarodni Simpozijum o zaštiti i unapređenju delibatskog peska, Pančevo 1980. Godine, 31-39.

Šeremešić S., Milošev D. (2013): Specifičnosti tehnologije gajenja biljaka u organskoj poljoprivredi. Zbornik izvoda ”Organska proizvodnja hrane na početku druge decenije XXI veka”, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, 11-12.

Šeremešić S., Milošev D., Manojlović M. (2011): The assessment of organic farming systems in southern Pannonian basin.

69

Proceedings “International Scientific Symposium of Agriculture”. Jahorina 10-12. Novembar 2011, 435-440.

Službeni list APV, br. 8/06 (2006): Prostorni plan područja posebne namene Specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara. http://www.rapp.gov.rs/sr-Latn-CS/zasticena-i-turisticka-podrucja/cid294-83253/prostorni-plan-podrucja-posebne-namene-specijalnog-rezervata-prirode-deliblatska-pescara

Whittingham M.J. (2011): The future of agri-environmental schemes: biodiversity gains and ecosystem service delivery. Journal of Applied Ecology. 48: 509-513.

70

DEVELOPMENT OF AGROECOLOGICAL SHEMES AT

„DELIBLATSKA PEŠČARA“

Srđan Šeremešić University of Novi Sad, Faculty of Agriculture, Novi Sad, Serbia

Abstract: Negative aspects of agricultural production have led to the necessityof ecological principles incorporation in agriculture and advance toward the sustainability of agroecosystems. As one innovative approach agroecological measures were recognized for improvement of current agriculture and they primarily have a role in the conservation of biodiversity and the specific features of landscape as well as their integration into artificial ecosystems. Deliblato sands due to its strong biodiversity, location, terrain and climate served as a pilot area for the development of agro-ecological scheme that may be relevant to the whole territory of Serbia. Agroecological schemes application can preserve the special qualities of the landscape but also farmers continue with agricultural practices. The advantage of agroecological measures is expressed in different transformation intensity of agricultural management from initial field to appropriate schemes whose coverage can include very specific production characteristics of farms. Key words: Agro ecological schemes, biodiversity, crop production systems.

71

Kontakti/Contacts:

Vladimir Filipović E-mail: vladimirmfilipovic@gmail.com

Tel: +381 062 522642

Vladan Ugrenović E-mail: vladan.ugrenovic@gmail.com

Tel: +381 064 8814412

Radosav Jevđović E-mail: radosavjevdjovic@gmail.com

Tel: +381 064 3124147

Sava Vrbničanin E-mail: sava@agrif.bg.ac.rs

Tel: +381 060 3196777

Dragana Božić E-mail: dbozic@agrif.bg.ac.rs

Tel: +381 060 6008946

Srđan Šeremešić E-mail: srdjan@polj.uns.ac.rs

Tel: +381 064 1618055