PSIHODIJAGNOSTIKA OPTI DEO
pouzdan odnos. Sama ta okolnost dovodi u sumnju pretenziju da
dijagnozu u ovim disciplinama smatramo direktivnom i odluujuom. Ako
imamo u vidu da kliniki metod ve etiri decenije ima svoje inesto
van granica zdravstvenih ustanova kao metod procene", onda je
besmisleno upinjati se i dokazivati daje njihova namena klinika",
ili obrnuto, daje kliniki metod ono to jeste zato to koristi
kliniki" instrumentalijum. Zakljuiemo nau analizu tvrdnjom da
sutina klinike metode nije u nameni nego u njegovoj metodskoj
emi.
ire posmatrano, kliniki metod moe da se izdvoji iz konteksta
psihijatrije i da poslui kao sredstvo prouavanja i saznavanja
linosti. U tom smislu je sasvim izlino upotrebljavati termin
dijagnoza i dijagnoziranje. To je ve uinjeno i ta forma klinikog
metoda je nazvana metodom procene linosti. Promaaj je nainjen
vezivanjem metoda procene linosti za jedan cilj, za predvianje, ma
koliko ovaj cilj budio respektabilne prestie fantazije. Smatramo da
postoji mogunost da kliniki metod opstane u arsenalu psiholoke
nauke, nezavisno od psihopatologije kao sadraja i nezavisno od
predvianja kao vrhunskog naunog kriterijuma vrednosti. Presedan za
takav koncept dao je jo Mari (Murray, 1938).
KRITIKA KLINIKOG METODA
Kliniki metod najee kritikuju oni koji se najvie i slue njim.
Razlog za kritiku nije teko pronai, naroito ako ste posle velikih
napora i mnogo asova ispitivanja utvrdili da je vae razumevanje
sluaja ostalo, uprkos mnogim novim podacima, praktino na istom.
Zanemariemo ovu vrstu kritinosti frustriranog praktiara jer nije
konstruktivna, ne nudi nikakvo reenje ni u perspektivi. Takoe nas,
na ovom mestu, ne zanimaju ocene pisaca revijalnih prikaza
validacionih istraivanja klinikog metoda. O ovome e biti reci
kasnije. Zato emo panju obratiti na miljenja metodologa
istraivaa.
Najotriji stav prema klinikom metodu zauzbna Katel (Cattell,
1962). On, istina, nije kliniki psiholog praktiar, ali su njegovo
interesovanje za probleme linosti i njegovi metodski doprinosi
kvalifikacija koja se mora uzeti u obzir. Katel ovako pie:
Za mene je.oigledno da ne postoji poseban kliniki metod
(podvukao Katel) osim ako ne mislimo na terapijske metode, jer kada
se on svede na sutinu onda vidimo daje identian sa multivarijanmom
metodom. Redukcionizam nije nepoznata pojava u psihologiji. Pored
ovog Katelovog, imaemo prilike da u ovoj knjizi upoznamo i druge
koji su redukciju prihvatili kao ubedljivo nauno reenje i u
psihologiji. Da bi bio ubedljiv Katel navodi sledee argumente.
1. Daje nuno i dovoljno da za ispitivanje linosti koristimo
sledea tri izvora informacija: a) biografske podatke (uzduni
presek), b) faktorizo-vane upitnike ili inventare i c) objektivne
testove (popreni presek).
2. Da se merenje i obrada rezultata moe izvriti primenom posebne
vrste faktorske analize (multivarijantnom analizom).
3. Da se interpretacija dobijenih rezultata moe korektno obaviti
pomou odgovarajue teorije linosti (Katel, naravno, predlae
svoju.)
16
Katel je u pravu stoje izdvojio tri kritine faze klinike metode:
prikupljanje informacija, obradu podataka i interpretaciju
rezultata u skladu sa nekim sistemom znanja. On je moda u pravu to
se tie pravca tehnolokog razvoja koji bi u budunosti mogao da se
ostvari. Nije iskljueno da u toj budunosti kliniki metod bude
formalizovan postupcima koje je Katel opisao. Meutim, zabluda je da
kliniki metod izgleda tako kako nam ga Katel predstavlja. Otvoreno
je pitanje da li je potrebno i da li je smisaono izjednaavati
kliniki metod koji ve postoji u stvarnosti sa projektom koji Katel
nudi, uz to sa obavezom da stvarni oblik proglasimo za privid, a
Katelov projekt za sutinu. Najzad, prolo je ve dvadeset godina od
vremena kada je Katel publikovao ove svoje ideje, a tragovi
njegovog projekta u realnosti nisu impresivni. Najvanije je to se
ova kritika stvarno odnosi samo na jedan deo klinikog metoda u
psihijatriji i klinikoj psihologiji, na tehnoloki deo. Onaj
osnovni, naturalistiki deo klinikog metoda ne moe da se ukida ni
kritikom, a verovatno ni tehnolokim razvojem, barem ne u
potpunosti.
Sa slinih scientistiko statistikih pozicija kliniki metod su
kritikovali i drugi autori, na primer, Sarbin i Bejli (Sarbin i
Bailev, 1962). Oni nisu osporili da kliniki metod postoji, ali su
prigovorili daje mekan", daje prijemiv za subjektivne i nenaune
uticaje. Dalje, ovi autori smatraju da je kliniki metod neekonomian
i da je mogue stvoriti jednu bolju, statistiku alternativu koja bi
postojei kliniki metod uinila izlinim. Mada su ovi autori manje
ekstremnih shvatanja od Katela, i kod njih nalazimo istu uverenost
da je kliniki metod, u svojoj sadanjoj formi, nepotreban, i drugo
uverenje, da se moe zameniti boljim na statistikim osnovama.
Zanimljivo je da kliniari, lekari u prvom redu, veruju da tehnika,
elektronika, tehnologija mogu mnogo da uine u budunosti, ali da to
ne znai da e ovek, kliniar, i njegov kliniki metod postati
nepotrebni. Tu ima razlike u pogledu dve stvari. Jedna se odnosi na
ocenu naune tehnologije u ovom trenutku i mogunosti da se bitno
unapredi sada postojei kliniki metod u psihijatriji i klinikoj
psihologiji. Sarbin i Bejli smatraju daje nauka ispred usvojene
tehnologije i daje osavremenjivanjem dijagnostike tehnologije mogue
ostvariti bitan kvalitativni skok. Oni su i formulisali jedan takav
nauno tehnoloki program. O tome emo vie proitati kasnije. Druga je
stvar vie principijelna. Scien-tistiki optimizam koji najvie sreemo
kod amerikih autora, dovodi do toga da se dva bitna elementa
klinikog metoda, naturalistiki i psihotehniki, posmatraju kao
antagonisti. Scientisti smatraju daje njihova sveta dunost da
uklone oveka i njegov nesavreni naturalistiki nain saznavanja i da
ga zamene nauno tehnolokim. Izgleda nam da je kod takvih istraivaa
razvijeno uverenje da je dijagnostiar najvea smetnja postavljanju
tane dijagnoze. Taj je stav obino povezan sa stavom: Budunost je ve
poela, nemojmo ekati sledea pokolenja, uradimo to sada!"
Medu kritiarima klinikog metoda istaknuto mesto pripada Ajzenku
(1956). I ovaj autor uzima na nian naturalistiki karakter klinikog
metoda. Po njegovom miljenju kliniki metod nema naunu osnovu i
produkt je empirizma i voluntarizma. Mada je bez naune teorijske i
metodoloke osnove, ljudi obuzeti sop-stvenom vanou prihvataju se
reavanja sloenih zadataka na ovaj nain, u dubokom uverenju da rade
ispravno. Sve to mora da se zaustavi, savetuje Ajzenk,
1 zameni pravim naunim pristupom. Namesto proizvoljnosti moraju
se usvojiti
2 Psihodijagnustika 17
injenice koje su priznate u nauci i moraju se postaviti u osnovu
metoda principi koji su eksperimentalno i statistiki provereni.
Ajzenk se zalae za naelo prime-njene nauke, to znai da odbacuje
improvizacije, intuitivne inovacije bez prethodne provere i svako
proirivanje polja delatnosti koja nema vrstu osnovu u empirijskoj
nauci. Savremena klinika psihologija je, prema oceni Ajzenka,
zastranila. U njoj je prevagnulo kliniko nad psiholokim, vetina,
improvizacija i empirizam nad naukom. Jedini ispravni put kojim se
moe kretati kliniki metod u psihologiji i psihijatriji je
prihvatanje teorija uenja, prihvatanje verifikacije putem naunih
eksperimenata i prihvatanje faktorske analize (kanonike analize)
kao statistikog sredstva. Kada sve to bude ostvareno, polje rada e
biti ue nego danas, ali e metod saznanja i intervencije biti
solidan i rezultati nauno predvidljivi, pogodni za kontrolu i
obradu radi daljeg usavravanja principa rada.
Ako iznete kritike zamerke upuene klinikom metodu poveemo, onda
iz njih saznajemo da su kritiari nezadovoljni injenicom da se on
razlikuje od eksperimentalnog i statistikog metoda. Ovi kritiari
bi, kako izgleda, bili zadovoljni kada bi ukinuli" kliniki metod, a
mesto njega sintetizirali jedan spoj naunog", to jest statistikog i
eksperimentalnog metoda. To to najvie smeta je subjektivna
komponenta klinikog metoda, naturalizam i sam dijagnostiar u
dirigentskoj funkciji. Ma koliko da potujemo nauku i naunost, ma
koliko da smo svesni slabosti i greaka oveka u radu, miljenju,
procenama i donoenju odluka, ne ini nam se opravdan zahtev da
redukujemo metode psihologije na predloeni nain. Mada zamerke koje
se iznose na teret klinikog metoda uglavnom prih-vatamo, ponueni
recepti i zakljuci takoe nisu bez mana. Klinika psihologija ne mora
da bude primenjena nauka u smislu zatvorenog sistema u kome
Teorija" sve zna, a Metod" sve moe, pa se praksa svodi na to da
Teorija" i Metod" igraju ping-pong dobacujui jedno drugom Pojave"
kao lopticu. U psihologiji, kao i u psihijatriji, ima mnogo ega to
jo nije uhvaeno ni u teoriju ni u metod. Tu slobodu realnog sveta
moramo potovati ravnopravno sa potovanjem prema nauci, to jest
teoriji i metodu. Otvorenost psihologa i psihijatara prema tom
nascentnom svetu" nije njihov minus. to takav stav vrea scientiste,
to je njihov problem. Ne vidimo razloge da napustimo otvoreno
posmatranje sveta, istraivaki, Ijubo-pitljivi, ljudski i
nedogmatizovani pogled na ljude koji su u ulozi traioca pomoi.
Klinika psihologija i kliniki metod bez eksplorativne otvorenosti
zaista bi se strovalili u statistiku i eksperiment, bez ostatka
ali, to ne bi bio trijumf nauke nego poraz psihologije. Smatramo da
je klinikoj psihologiji potreban kliniki metod koji je kao formula
sasvim dobar, mada je elemente te formule moguno i potrebno
usavravati. U toj formuli ima mesta, to bi moda zaudilo Brauna i
sve kritiare klinikog metoda, i za statistiku i za eksperiment, ali
ima mesta i za slobodno istraivanje, za slobodnu igru nunosti i
sluaja u linosti pojedinca, kao to ima mesta i za kreativnu
integraciju podataka.
DIJAGNOSTIKA KLASIFIKACIJA
I pored toga to su kliniki psiholozi primarno zainteresovani za
individualne razlike i specifinosti, oni su primorani da trae i
opte, tipske karakteri-
18
stike ispoljenog poremeaja pojedinaca. Decenijama duga polemika
oko idiograf-skog i nomotetskog pristupa kao da se zavrila nekom
vrstom pobede onih koji su dokazivali da bez opteg nema ni
zakljuivanja i u krajnjoj konsekvenci ni nauke (Meehl, 1956; Sarbin
i sar. 1960). Allport (1962) je odstupio donekle od svoje ranije
teze o isticanju individualno specifinog, idiografskog. Najea forma
uoptavanja u klinikim disciplinama jeste dijagnostika
klasifikacija. U skladu sa tim kliniar nastoji da utvrdi i
klasifikuje devijantno ponaanje. Ovaj zadatak ima i svoje teorijsko
opravdanje u potrebi svake nauke da klasifikuje pojave prema nekom
racionalnom ili empirijski validnom sistemu. Tako isto postoje i
praktini razlozi jer su i psihijatri esto u nedoumici oko
klasifikacije posmatranih sluajeva. Dijagnostika klasifikacija moe
da bude veoma vana za pacijente zbog potencijalno dalekosenih
medicinskih, socijalnih, profesionalnih, pravnih i moralnih
konsekvenci. Uostalom, svi testovi inteligencije, poev od
Binet-Simonove skale, slue tom cilju.
Da bi dijagnostika klasifikacija bila mogua, neophodni su sledei
pre-duslovi.
a) Mora da postoji jedna adekvatna i opte prihvaena
klasifikacija. Ovaj uslov u savremenoj psihijatriji nije ispunjen
jer nisu reena bazina pitanja ni razjanjeni pojmovi na kojima takva
klasifikacija treba da se zasniva (Stengel, 1959). Uprkos pokuajima
da se pitanje klasifikacio-nog sistema resi meunarodnim
konvencijama nedoslednosti tune nisu reene, jer se isti pojmovi
razliito tumae, ili se vodi dvojno knjigovodstvo".
b) Kriterijumi dijagnostike klasifikacije moraju biti jasno
utvreni. Krite-rijumi psihijatrijske klasifikacije zasnivaju se na
simptomima i sindromima. Meutim, nema nijednog simptoma koji je
specifian samo za jednu od mnogobrojnih grupa i podgrupa postojeeg
sistema nazoloke klasifikacije (Ziegler i Philips, 1961).
c) Mora da postoji utvrena i proverena veza izmeu postavljenog
klasi-fikacionog sistema i dijagnostikih metoda. Stengel istie da
je opera-cionalna definicija klasifikacionog sistema psihopatolokih
pojava za sada jedina realna mogunost. Problem je u tome to se
skoro podjednako esto sreemo sa cirkularnim dokazivanjima i
validnosti i nevalid-nosti. Naime, validnost klasifikacije se
dokazuje ili obara korelacijom procenjivaa ili metoda sa
klasifikacionim sistemom. Na potpuno identian nain dokazuje se i
validnost ili nevalidnost pojedinih metoda. Razlika je samo u tome
to se jednom bira kao kriterijum kategorija poremeaja a drugi put
metoda. Jo je vee zlo to ni svi rezultati ovih cirkularnih
validacija nisu jednoznani i jasni.
OBJEKTIVNOST KLASIFIKACIONE DIJAGNOZE
Spisak istraivakih radova posveenih proveravanju parametara
dijagnostike klasifikacije i klasifikacionog sistema zamaan je.
Rezultati ovih provera uglavnom su nepovoljni za postojei
klasifikacioni sistem. U stvari, ovi rezultati
19
potvruju miljenje Stengela da je jedino opravdanje za dalje
korienje postojeeg sistema to to nije stvoren bolji.
Rezultati do kojih je doao Ash (1949) vrlo se esto navode kao
ilustracija. Tri istaknuta psihijatra, sa iste klinike,
dijagnostikovala su grupu od 35 bolesnika. Nezavisno jedan od
drugog, bolesnike su razvrstali u sledee nozoloke kategorije:
psihoze, psihoneuroze, psihopatije, mentalnu zaostalost i normalne.
Do potpunog slaganja izmeu sva tri psihijatra dolo je u 45%
sluajeva. Schmidt i Fonda (1956) navode daje slaganje izmeu dva
psihijatra postignuto u 4/5 sluajeva, a Goldfarb je naao slaganje u
60% sluajeva koje su dijagnostikovala etiri iskusna klinika
psihologa.
Detaljnija analiza ovih istraivanja pokazala je da rezultati
variraju zavisno od sledeih inilaca:
a) Broj dijagnostikih kategorija je znaajan inilac. Stoje broj
kategorija u koje se poremeaj moe razvrstati vei slaganje meu
dijagno-stiarima je manje. Prema tome, sistemi sa veim brojem
nozolokih kategorija povlae za sobom opadanje pouzdanosti (Ziegler
i Philips, 1961; Schmidt i Fonda, 1963).
b) irina nozolokih kategorija je znaajan inilac. Rezultati
empirijskih istraivanja pokazuju da je pouzdanost klasifikacije
iroke kategorije (psihoza, psihoneuroza, psihopatija) vea nego u
potkategoriji ovih grupa. Ako je slaganje dijagnostiara u pogledu
kategorije bolesti iznosilo oko 80 u pogledu potkategorija nije
bilo vie od 50 (Schmidt i Fonda).
c) Intenzitet izraene devijacije je znaajan inilac. to je
manifestacija devijacije intenzivnija, slaganje meu procenjivaima
je vee. (Hunt, Schwartz i sar.).
d) Vrsta pojave koja se kategorie je znaajan inilac. Razlike u
slaganju meu dijagnostiarima mnogo zavise od pojave ili varijable
koju dijag-nostikuju. Psihijatri su se sloili u oceni shizofrenije
do korelacije od .73 do .95 ali u pogledu crta linosti slaganje je
bilo beznaajno (Schmidt i Fonda). U jednom drugom istraivanju
psihijatri su u opisivanju simptoma depresije postigli slaganje u
85% sluajeva ali u opisivanju simptoma agresije nije bilo nikakve
saglasnosti.
e) Osnovna proporcija podgrupa u populaciji je znaajan inilac.
Poznavanje najeih vrsta poremeaja koje se upuuju u neku ustanovu
radi dijagnostikovanja bitno utie na tanost i slaganje meu
dijagnostiarima. Tamo gde je populacija homogena u vezi sa vrstom
oboljenja slaganje se moe i vetaki povisiti ako dijagnostiari
izbegavaju da trae izuzetke.
VREMENSKA STABILNOST DIJAGNOZE
Masserman i Carmichael su pratili 24 neurotiara i 54 psihotiara
godinu dana po izlasku iz bolnice. Po isteku godine dana utvrdili
su daje 24% pacijenata
20
iz grupe psihoneuroze prevedeno u kategoriju psihoza, dok je
svega 6% psihotinih prelo u kategoriju psihoneuroza. Goldberg
(1965) je saoptio rezultate dvadesetogodinjeg praenja grupe od 200
psihijatrijskih bolesnika. On je utvrdio daje 14% neurotiara u toku
perioda praenja prevedeno u grupu psihoza. Autor je zakljuio daje
pouzdanost dijagnoza psihoze i neuroze nejednaka odnosno daje
dijagnoza psihoneuroza manje pouzdana.
I pored nesumnjivog znaaja i potrebe za psihijatrijskom
klasifikacijom bolesnika, kao i miljenja da su sve dijagnostike
odluke u sutini klasifikacione odluke" (Cronbach, 1960), moemo
konstatovati da parametri klasifikacionog sistema nisu naroito
dobri. Sistematska analiza empirijskih istraivanja ovog problema
naroito je oteana zbog veoma razliitih nacrta i metoda koji su
korieni (Evsenck, 1958).
DINAMIKA DIJAGNOZA
U veoj ili manjoj meri skoro svaki psiholoki nalaz o sluaju daje
neko objanjenje o moguem razlogu nastanka poremeaja ili devijacije,
o meuodnosima manifestnih i latentnih potreba i formacija linosti,
o obrascima interper-sonalnih odnosa, o pojavi anksioznosti i
drugim dinamikim aspektima linosti. Dinamika procena linosti
predstavlja standardni zadatak koji se reava klinikom metodom.
Nasuprot klasifikacionom pristupu, koji polazi od onoga to je
manifestno (simptomi, znaci, klinika slika), dinamika procena
polazi od tumaenja. ak i kada dinamika procena nastoji da
klasifikuje linost, ona je klasifikuje na osnovu nevidljivih
kategorija, kao to su intrapsihiki konflikti, mehanizam odbrane,
nesvesni stavovi i dr. Pojave koje se opisuju u dinamikoj proceni
linosti jesu one koje iz same linosti usmeravaju odreeno ponaanje,
dok sami pojmovi o tim pojavama (konstrukti") slue u cilju tumaenja
ponaanja. Posebno je znaajan onaj aspekt dinamike dijagnoze koji se
naziva razvojna hipoteza i koji, naravno, daje genetiki model"
strukture i dinamike linosti i tumaenje porekla poremeaja. Moglo bi
se rei da dinamika dijagnoza predstavlja odgovor na pitanje: Koji
su uzronici, mehanizmi i poreklo poremeenog ili devijantnog
ponaanja N. N.?"
U okviru ovog teksta posebno su znaajna tri problema vezana za
dinamiku dijagnozu: a) teorija; b) metode i c) terminologija.
Dinamika dijagnoza i teorije linosti. Od svih nabrojanih
zadataka klinike psihodijagnostike dinamika dijagnoza je ta koja
najvie zahteva kontakte sa teorijama linosti. U samoj stvari
dinamika dijagnoza predstavlja, po definiciji, pri-menu neke
teorije u opisivanju i tumaenju linosti i ponaanja. Drugim recima,
kliniar moe da daje klasifikacione hipoteze, da opisuje odreene
osobine linosti, ak i da vri predvianja bez oslanjanja na neku
teoriju, jednostavno na osnovu svoga iskustva ili empirijski
validiranih rezultata testova. Sa metodolokog stanovita problem je
u tome to nema univerzalno prihvaenih teorija linosti, to iz iste
teorije razliiti kliniari izvode razliite dedukcije (Sarbin, 1962)
i to esto i ne znamo koji je model ili konstrukt upotrebljen u
izvoenju odreenog zakljuka.
Dinamika dijagnoza i metode. Ve je odavno uoeno da je razvoj
teorija linosti i metoda u psihologiji divergentan (Vernon, 1966).
Dinamike teorije
21
linosti su veoma uticajne u klinikoj psihologiji. U metodolokom
pogledu one se oslanjaju uglavnom na psihijatrijske metode
eksploracije verovatno zato to su i autori ovih teorija psihijatri.
Na drugoj strani je konstruisan vrlo veliki broj metoda za
ispitivanje linosti koje su ili empirijske ili ak sluajne"
(Evsenck, 1958). Meu praktiarima odomaio se stav da intervju i
projektivne metode odgovaraju psihodinamikim teorijama, tako da se
one i dalje koriste iako je u meuvremenu konstruisan izvestan broj
metoda koje su upravo namenjene testiranju psihodi-namikih pojmova:
Blacky test (Blum, 1950) id, Ego, Super Ego test (Dombrose and
Slobin). Statistiki orijentisani psiholozi osporavaju projektivnim
metodama monopol u tumaenju psihodinamike. Meehl (1945) je
dokazivao da MMPI moe isto tako da se koristi za dinamiko tumaenje
linosti kao i Rorschachov metod iako MMPI spada u strukturalne
metode. Cattel je dokazivao da se psihodinamike pojave mogu
ispitivati inventarima i dokazivati faktorskom analizom. Prema
tome, dinamika dijagnoza moe da se postavlja i na osnovu metoda
samoizvetavanja. Ukoliko Ego psihologije uvrstimo u dinamike
teorije linosti, arsenal se jo vie proiruje. Rapaport i Shafer
dokazivali su mogunost da se Wechslerova slika integracije koristi,
osim za ono emu je prvenstveno namenjena, i za analizu Ego
funkcija.
Dinamika dijagnoza i terminologija. Ovaj problem ima dva
aspekta. Prvi se odnosi na komunikaciju kliniara sa teorijom, a
drugi na komunikaciju klinikih disciplina.
Dinamiki pristup i dinamika dijagnoza esto su meta kritike zbog
niskih validacionih koeficijenata koji se postiu na ovaj nain
(Piske i Kelly, Holt i Luborskv, Meehl, Evsenck). Objanjavajui ovaj
neuspeh Holt je naveo da je razlog toj injenici nerazvijenost a ne
sutina klinike metode. Nerazvijeni nivo klinike metode moe da se
prevazie, tvrdi Holt, i dostigne nivo razvijene klinike metode.
Prelinger i Zimet (1964) istiu da osnovnu razliku izmeu nerazvijene
i razvijene klinike metode predstavljaju reenja meuvarijabli. Na
nivou nerazvijenog dinamikog pristupa kliniar iz rezultata testova
neposredno izvodi zakljuak o kriterijskom ponaanju ispitanika. Ovim
nainom su, meutim, postignuti loi rezultati. Da bi se na osnovu
rezultata psihodijagnostikog ispitivanja mogli izvesti validni
zakljuci, neophodno je sledee: a) da se iz neke teorije linosti
izvedu i definiu relevantne varijable, b) da se ispita povezanost
tih varijabli sa upotrebljenim metodama i, c) da se ispita veza tih
varijabli sa kriterijskim ponaanjem. U dobrom delu klinikih
sluajeva moemo se zadovoljiti i ako su zadovoljeni uslovi ,,a" i
,,b", to odgovara nivou konstrukt-validnosti (Cronbach, 1962). Ne
moe se tvrditi da na nivou nerazvijene klinike metode kliniari ne
koriste neki sistem meuvarijabli, meutim na tom nivou ovi
intervenirajui konstrukti ostaju neobjanjeni i otud nedostupni
proveravanju i validiranju. Prelinger i Zimet navode svoj sistem
meuvarijabli, koji je katalogiziran, definisan i izveden iz
psihoanalitike teorije linosti.
Poseban vid ovog problema predstavlja komunikacija pojedinih
klinikih disciplina odnosno profesija: klinikih psihologa,
psihijatara, psihoterapeuta i socijalnih radnika. Ovaj isti problem
postoji i unutar ovih disciplina. U pitanju je terminologija,
semantika i nain korienja pojmova i konstrukata, to sve zajedno
22
utie na efikasnost i smisaonost komunikacije. Opti nivo
definisanosti terminologije u klinikoj psihologiji je jo uvek na
prednaunom nivou. Za nas je od naroitog interesa rad Gravsona i
Tolmana (1950), koji su izvrili semantiko prouavanje 50 termina
koji su najee korieni u psiholokim nalazima kliniara. Traei
objanjenje znaenja tih termina meu psiholozima i psihijatrima, oni
su nali da se psiholozi i psihijatri sistematski razlikuju,* mada
su isto tako naene velike razlike u tumaenjima i unutar tih
disciplina. Definicije psihologa su sistematski apstraktnije,
akademskije i tehnikog karaktera (opera-cionalizirane uz odreeni
metod). Definicije psihijatara su ee date kolokvijalno ili jezikom
pacijenata. Ono to je autore najvie uznemirilo bila je zauujua
semantika konfuzija koja je zajednika obema disciplinama". Razloge
ovoj pojavi autori nalaze u optem stanju klinikih teorija
linosti.
RAZUMEVANJE SLUAJA
injenica je da u klinikoj praksi uvek iznova iskrsava problem
objanjenja devijantnog ponaanja ispitanika. Tu, meutim, nije u
pitanju samo stepen razvijenosti ili nerazvijenosti teorija
ponaanja nego i shvatanje zadataka i prakse i teorije. U pogledu
tog kompleksa pitanja najee nailazimo na dva oprena stanovita:
(1) Osnovni zadatak psiholoke teorije jeste da obuhvati sve
poznate fenomene, utvrdi pravilnost njihovog nastanka i
funkcionisanja, precizira meusobni uticaj i kroz to omogui kontrolu
i predvianje tih pojava. Taj stav odgovara pretenzijama psihologije
kao egzaktne nauke i on je prihvaen meu eksperimentalno i
statistiki orijentisanim psiholozima.
Bez ispunjavanja uslova kontrole i predikcije nema prave" nauke,
a bez nauke nema primenjene nauke. (Cattell, 1956; Meehl,
1956-Eysenck, 1958:Sarbin, 1960. idr.)
(2) Osnovni zadatak psiholoke teorije je da omogui razumevanje
psiholokih pojava, naroito razumevanje linosti. Znanje koje ne
doprinosi razumevanju linosti, u krajnjoj liniji, ne moe unaprediti
kliniku psihologiju. Suvie objektivistika nastojanja unapred
eliminiu mogunost upoznavanja najspecifinijih i dinamiki
najvrednijih pojava (Murrav, 1938). Cilj nije u tome da se
akumulira znanje, ve da se unapredi sposobnost komuniciranja
kliniara i sluaja.
Antagonizam idiografskom i nomotetikom pristupu koji je u
psihologiji linosti postavio Allport (1937) sada je oivljen u novom
vidu kao problem predikcije u klinikoj psihologiji. Ovako otro
suprotstavljanje zadataka u redovima klinikih praktiara nema mnogo
pristalica, pa se na to pitanje gleda kao
*) U okviru naeg predistraivanja i sakupljanja terminoloke
osnove, za na Q komplet nali smo istovetnu tendenciju definisanja
pojmova medu naim psiholozima i psihijatrima. Ve je sam izbor
termina koje su navodili da najee koriste u opisivanju linosti
ukazivao na razliitost orijentacije psihijatara i klinikih
psihologa.
23
na teoretisanje. Jedan od naina odbrane je i otvoreno
deklarisanje da klinika psihologija nije samo nauka ve i vetina
(Wallen, 1956). To, u stvari, znai da se praktiari dre gesla ini to
moe". Drugi nain suprotstavljanja ovom problemu je osporavanje
nunosti predikcije u klinikoj psihologiji. Najzad, moe se zauzeti
stav da se u klinikoj psihologiji sreu problemi koji iziskuju
predvianje, ali da to nije uvek sluaj. Dovoljno je da kliniar
nekada samo razjasni sluaj ne dajui predvianja.
PROCENA PREMA POSEBNIM KRITERUUMIMA
Psihodijagnostiko ispitivanje se preduzima i u vezi sa pitanjima
koja ne spadaju u nozoloku klasifikaciju ili dinamiku
interpretaciju. esto se trai da se izvri procena prema nekom uem i
specifinijem kriterijumu. Primeri za tu vrstu zadatka mogu da budu
sledea pitanja: Da li postoji i koliko iznosi intelektualno oteenje
kod bolesnika X. Y.? Da lije posle preduzete terapije dolo do
promena kod bolesnika X. Y. i koje su te promene? Da li sluaj X. Y.
zadovoljava uslove prijema u odreenu instituciju, ukljuivanja u
odreeni program ili podvrgavanja odreenom tretmanu?
Kada se postavljaju takvi i slini zahtevi na koje kliniari daju
odreenu vrstu odgovora pretpostavlja se da su zadovoljeni izvesni
minimalni preduslovi. U te preduslove se ubrajaju sledei:
(1) Da kliniar poznaje kriterijske zahteve i osobine koje
procenjuje.
(2) Da kliniar raspolae metodama pomou kojih moe da proceni
kritike varijable i da ih na odreeni nain klasifikuje ili
graduira.
(3) Da kliniar ima naina da dobijene rezultate svede na odreeni
broj validnih dimenzija ili da ih integrie, na osnovu strune
procene i iskustva, u neke celishodne i celovite sklopove.
Neki savremeni istraivai i kliniari smatraju da ova vrsta
zadatka predstavlja put kojim treba da se kree razvoj i teorije i
metodologije i klinike psihologije u celini. Pored optih teorija,
univerzalnih metoda i generalisanih krite-rijuma, potrebne su ue i
preciznije metode, teorije i validacije.
KLINIKA PREDIKCIJA
U klinikoj psihologiji predvianje predstavlja jedan od zadataka.
Zahvaljujui poznatoj monografiji Meehla (1956), predvianje se
nametnulo kao veoma znaajan, a po utisku koji je stvoren, kao
najvaniji kriterijum validnosti klinike metode u celini.
Mnogobrojna istraivanja i polemike koje su pokrenute sa ciljem da
se provere Meehlovi zakljuci uslovili su da se o ostalim zadacima
privremeno govori manje i samim tim pridaje manji znaaj. U odnosu
na predikciju kao kriterijum validnosti klinike metode, javili su
se razliiti stavovi:
Stav ini ta moe". To je stav praktiara koji istiu da je klinika
psihologija vie nego prosta primena nauke odnosno bazinih znanja.
Pored
24
toga stoje primenjena nauka, klinika psihologija je i vetina, to
znai da se pored naunih principa koristi i iskustvom i
individualnim sposobnostima kliniara. U praksi kliniki psiholozi,
izmeu ostalog, donose odluke, iako te odluke podrazumevaju
predvianje za koje kliniar nema uvek naune osnove.
Negiranje predikcije kao kriterijuma. Kliniari koji su po
teorijskom opre-deljenju bliski personologiji ili dubinskoj
psihologiji ne prihvataju predikciju kao kriterijum. Poto se
predviati moe samo ono to je opte, a linost je individualno
specifina, predvianje ne moe biti relevantan kriterijum. Zadatak je
klinike metode da objasni a ne da predvia. Predvianje spada u domen
statistike a ne klinike psihologije.
Predikacija je znaajan ali ne jedini kriterijum. Postoje
razliiti kriterijumi, pa sledstveno i razliite vrste validnosti
koje meusobno ne moraju biti u visokoj korelaciji. Opis linosti
koji daje kliniar moe da bude taan, odnosno validan a da nema
prediktivnu vrednost. On je jednostavno validan u odnosu na neki
drugi kriterijum. Obratno je takoe mogue. Neka predik-cija moe da
bude tana a da opis linosti ne bude taan. Problem je oigledno u
vrednovanju, poverenju i izboru najpodesnijeg kriterijuma ili u
njenom apsolutnom nadreivanju drugima (Cronbach, 1960). Predikcija
je najvaniji kriterijum validnosti. Sve to kliniari preduzimaju u
toku ispitivanja bolesnika nije samo sebi cilj ve predstavlja
preduslov za odluku. Donoenje odluke implicitno ili eksplicitno
predstavlja predikciju. Posmatrano sa gledita efikasnosti,
najznaajnije merilo klinike metode jeste postignuti uspeh u
predikciji. Bilo da se vri izbor teorije ili metode, prednost
pripada onoj koja omoguava najtanije i najsigurnije predvianje. U
krajnjoj liniji, predvianje je jedino sigurno merilo stvarnog
znanja (Eysenck, 1957; Sarbin, 1960).
Predvianje je kao kriterijum psihodijagnostike potekao od gore",
od meto-dologa koji su bili pod uticajem funkcionalizma i logikog
pozitivizma (Reichen-bach, Popper). Zasluga za nametanje ovog
kriterijuma klinikoj psihodijagnostici pripada Paulu Meehlu (1956).
Nasuprot uzbuenju koje je zahvatilo kliniko psiholoku
inteligenciju, akademce, kliniki psiholozi praktiari nisu nimalo
bili impresionirani tobonjom vanou ovog pitanja. I posle uvoenja
ovog kriterijuma u zvaninu psihodijagnostiku nauku i literaturu,
praktiari su ostali pri uverenju da je njihova procena doprinos
opisivanju i klasiflkovanju fenomena, objanjenje pozadine fenomena
i razumevanje osobe kao partnera koji trai pomo.
EVALUACIJA PSIHOTERAPIJE
Za poetak modeme psihoterapije kao i njen kasniji tok, prema
raspoloivim spisima Freuda i njegovih sledbenika, karakteristino je
obilje analitiko-deskrip-tivne grae, ali manjak jasnih dokaza koji
bi zadovoljili nekog ko nije apriori prihvatio psihoanalizu. Tek
sredinom tridesetih godina objavljen je izvetaj Berlinskog
psihoanalitikog instituta, koji je sistematisao rezultate ove
renomirane
25
L KLINIKI METOD
UVOD
Svoju prihvaenost u medicini, svoj status u praksi i dobar deo
svog razvoja koji je uspeno tekao, klinika psihologija je postigla
forsirajui metodski prioritet. Ova angaovana usmerenost na metod, u
bliskom kontaktu sa tradicionalno pragmatinom medicinom, potvrdila
se kao dobar spoj, kao obostrano korisno i stimulativno saveznitvo.
Posmatrajui istoriju klinike psihologije iz dananje perspektive,
uoavamo tri grupe pitanja, koja su od najveeg znaaja. Prva grupa
pitanja se odnosi na tok promena metoda koje su psiholozi, kao
ortaki ulog, poneli sa sobom, uglavnom iz laboratorija, i koje su
zatim primenjivali i u medicinskoj praksi. Poenta je na
transformaciji psiholoko-laboratorijske metode u psiholoko--kliniki
metod. Druga grupa pitanja je tesno povezana sa prvom i odnosi se
na pri-lagoavanje psiholokih metoda, preteno eksperimentalnih,
preteno istraivakih, u metod prakse koji je primeren ljudima koji
nisu subjekti" (eksperimenta) nego su stvarni bolesnici. Tu je
poenta na odravanju naune solidnosti u uslovima rutinskog i
terenskog rada, pri emu je prioritet na strani prakse i etike, a ne
iste nauke. Trea grupa pitanja sutinski proizilazi iz usvojene
metodske orijentacije i tie se odnosa metode i teorije. Stvarni tok
dogaaja potvrdio je da je igra na metodsku kartu" u mnogim
sluajevima shvaena bukvalno, da je dovela do zapostavljanja teorije
i stvorila krizu u odnosima metoda i znanja, tehnologije
ispitivanja i teorije. Posledice ovako disharmoninog razvoja
osetile su se i u praksi i u razmiljanjima klinikih psihologa.
Za oznaavanje naina rada koji se koristi u klinikoj psihologiji
usvojen je globalni termin kliniki metod. Ovaj naziv je danas ve
usvojen i veliki broj autora, pisaca literature iz klinike
psihologije, upotrebljava ga kao zvanian termin (Shaffer, Lazarus,
Pennington, Berg, Wallen, Meehl). Braun (1949) deli sve metode
psihologije u tri grupe: eksperimentalne, statistike i klinike.
Uobiajeno je da se naziv kliniki metod upotrebljava kao najira
kategorija toga kako, po kojim pravilima, postupcima i sa kojim
sredstvima rade strunjaci. Kliniki metod se u prvom redu odnosi na
poslove dijagnostikovanja i procenji-vanja. Meutim, ako nije
posebno naglaeno, onda kliniki metod obuhvata i celokupnu
terapijsku proceduru. Pre nego to je prihvaen u psiholokoj
literaturi, kliniki metod je ve de facto bio tradicija medicine. U
medicini se pod tim nazivom podrazumeva nain ispitivanja bolesti,
njenih ispoljavanja, subjektivnih i objektivnih, uslova koji su
prethodili nastanku i koji su postojali u svim fazama bolesti,
praenje toka bolesti, zatim, promena koje su nastale pod uticajem
razliitih, primenjenih lekovitih mera i utvrivanja nastalih
posledica. Iz reenog pro istie daje kliniki metod jedan irok,
proceduralni okvir, koji je naturalistiki,
ustanove u kojoj je primenjivana psihoanalitika terapija i
negovana teorija. Trebalo je da ovaj potez umiri pozitivistiki
nastrojene skeptike.
Evsenck je podvrgao ponovnoj analizi izvetaj Berlinskog
psihoanalitikog instituta i na osnovu toga doao do sasvim drugaijeg
globalnog rezultata. On je utvrdio daje stvarni uinak ove terapije
ispod pedeset posto, nasuprot tvrenju BPI daje oko osamdeset. Pa ak
i kada se prihvati blai kriterijum od onog koji bi sam Evsenck bio
spreman da podri, ukupni uinak poboljanja ne bi prelazio 65%
leenih. Evsenck je istovremeno ukazao i na neodreenost kategorija
klasifikacije ishoda. Od tog vremena pa do sada objavljen je veliki
broj istraivanja u kojima su saoptavani rezultati ishoda
psihoanalitike psihoterapije. Bergin i drugi istraivai podvrgli su
u meuvremenu Evsenckovu analizu novom ispitivanju i tom prilikom su
ustanovili daje on bio pristrasan, daje one koji su klasifikovani
od strane BPI kao odustali" pridodao kategoriji neuspenih", usled
ega je, naravno, ukupni uinak pao na pedeset procenata. No, meutim,
bez obzira na ovu metodoloku raspravu u kojoj se sukobljavaju
shvatanja a ne vrsti kriterijumi, Evsenck je sauvao svoje najmonije
oruje, a to je nalaz da u petogodinjem intervalu praenja
psihoneurotiara, kada se njihovo stanje ocenjuje na osnovu
Knightovih kriterijuma (postojanje simptoma, prihvatanje sebe,
prilagoenost u seksualnom i branom, socijalnom i radnom ponaanju),
nema razlike izmeu onih koji su bili na psihoanalitikoj
psihoterapiji i onih koji nisu. To znai da je procenat izleenja" od
psiho-neuroze konstantan, da iznosi dve treine i daje nezavisan od
terapije. Ovaj frapantan zakljuak ostavlja vie pitanja bez
odgovora.
Nevolja je jo uveana stavom psihoanalitiara da se ne dozvoli
nikakvo strano meanje" u tok terapije, to zapravo podrazumeva
iskljuivanje mogunosti testiranja pacijenata, terapeuta i njihove
transakcije osim predvienih postupaka: ocena terapeuta i ocene
supervizora. Tek u poslednje vreme, pod pritiskom, psihoanalitiari
su poeli da objavljuju magnetofonske snimke i transkripcije
terapijskog toka.
Sasvim drugaiji stav i drugaiju praksu nalazimo meu sledbenicima
Rogersa i u jo veoj meri meu bihejviorterapeutima. Rogers je svoju
tezu razvio zauzimajui se, izmeu ostalog, i za kontrolu toka ili
procesa psihoterapije. U tu svrhu on je uveo obavezno snimanje
intervjua na magnetofonsku traku i prouavanje toka. To je dalo
mogunost da se razliiti efekti ove vrste terapije povezu sa
zbivanjima u toku terapije. Isto su tako stvoreni pogodni uslovi za
razvijanje metode analize terapijskog procesa, za otkrivanje
osnovne komponente i obrazovanje instrumentarijuma. Rogers je u
saradnji sa Dvamondovom razvio tehniku praenja promena u Ja ili
selfu na osnovu doivljavanja i instrospekcije. Procenjivanje je
vreno uz pomo ikakog Q sort kompleta.
Metodologija prouavanja psihoterapije dobila je snaan podstrek
inicijativom Rogersa i njegovih sledbenika. U jo veoj meri razvoju
ove grane dala je doprinos bihejvioristika grana, koja je otila
najdalje u operacionalizaciji koncepta o procesu i efektima
psihoterapije. Tako se dobije jedan kontinuum koji ide od zatvorene
psihoanalize preko oprezno progresivne Rogersove grupe do
nemilosrdno" otvorene bihejvioristike grupe. Naravno, izmeu ovih
orijentacija postoji itav niz eklektikih prelaznih orijentacija. Za
period razvoja od objavlji-
26
vanja izvetaja BPI do danas vai konstatacija da je broj
istraivanja u progresivnom porastu. Meutim, vei deo tih istraivanja
je jo uvek divergentan ili meusobno kontradiktoran, dok je manji
deo ,,rasvjetljavajueg tipa". Upravo zbog ove zbrke podataka i
nejasnih istraivanja neki eksperti predlau da se prekine sa
produkcijom magle" i da se pree na istraivanja koja vie
razjanjavaju nego to zapliu. Da bi se to postiglo treba se odrei
nejasnih, optih konstrukata i pristupiti konkretizaciji i
specifikovanju. Tako, na primer, nema izgleda da se neto razjasni u
istraivanju koje operie sa: terapeuti", pacijenti" ili neurotian"
ili odrednicama analitiki orijentisana psihoterapija". ta znai
terapeuti", ko su ti ljudi, odnosno kakve su to linosti, kako oni
izgledaju svojim pacijentima", kakve su to manipulacije koje oni
koriste, koju vrstu relacija neguju a koju ne podnose itd. Ko su ti
pacijenti", kakve su to linosti, kako su reagovali na terapeuta A"
a kako na terapeuta B" ili na pojedine operacije iz njihovog
repertoara terapijskih postupaka. Na isti nain se i analitiki
orijentisana psihoterapija" mora konkretizovati da bi se znalo
staje stvarno raeno, kada i kako. Mora se priznati da u konkretnim
sluajevima veina terapeuta primenjuje specifikovanu analizu, ali
kada istrauju ili izvetavaju o iskustvu sa veim brojem sluajeva,
onda se slue metaforama.
JEDAN SOKRATOVSKI DIJALOG O KLINIKOJ METODI
Klinika psihologija i klinika metoda su tesno vezana celina.
Kada bi se postavilo klasino pitanje tipa ,,koka ili jaje?" mogli
bismo odgovoriti da je kliniki metod bio taj koji je bio primaran
za formiranje klinike psihologije. Sadrina klinike psihologije
oblikovala se sukcesivno, to je jo uvek ivi proces. Upravo zbog te
nedovrenosti dijaloki oblik moe najbolje da poslui trenutnom
odreivanju toga ta je klinika psihologija, njen predmet i kakav je
uzajamni odnos predmeta i metode.
P (pitanje) i O (odgovor) vode dijalog. P Staje to klinika
psihologija?
O To je jedna savremena primenjena disciplina koja se koristi
dostignuima psihologije i psihijatrije pri reavanju teorijskih i
praktinih problema pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo veoma
potrebna.
P Koju vrstu pomoi nudi klinika psihologija?
O Lista usluge se neprekidno produava. Na poetku je klinika
psihologija uglavnom pruala indirektnu pomo ljudima uestvovanjem u
dijagnosti-kovanju mentalnih sposobnosti odnosno nesposobnosti.
Kasnije se dijagnostika proirila na podruja motivacije nesvesnog
ponaanja i linosti u celini. Uporedo sa tim sve vie klininih
psihologa se ukljuuje u psihoterapiju, a poslednjih godina i u
oblast socijalne intervencije".
P Nije ba jasno kakva je razlika izmeu psihijatrije i klinike
psihologije. Zato takoe nije jasna granica izmeu rada socijalnih
radnika i klinikih psihologa?
27
O Razlike zaista nisu takve da ih je lako uoiti. U stvari,
psihijatrija, klinika psihologija i klinika sociologija najee
nastupaju zajedno, u formi timskog rada, u reavanju ljudskih
problema pacijenata". Svaka od ovih disciplina je potrebna, u
razliitoj razmeri od sluaja do sluaja. Psihijatrija se prvenstveno
bavi klasinom patologijom, klinika psihologija individualnou
pacijenta, a klinika sociologija ekolokim, odnosno socijalnim
aspektima sluaja.
P Zato je bilo potrebno da se formira jedna nova disciplina za
jednu oblast koju je ve pokrivala" psihijatrija?
O Celokupan razvoj nauke, koji se progresivno ubrzava,
karakteriu diferencijacije. Sto je pre dvadeset godina bilo
jedinstveno podruje naune aktivnosti, danas je sigurno viestruko
isparcelisano". Psihologija je nauka koja je u okviru svog predmeta
opisivala, prouavala i objanjavala mnoge pojave koje je i
psihijatrija izuavala, samo su pozicije bile razliite. Meutim,
psihijatrija je prvenstveno teorijska i empirijska nauka, dok je
psihologija, pored ovih aspekata, i eksperimentalna. Sem toga,
razlike izmeu patolokog i normalnog nisu nita jasnije nego razlike
izmeu psihijatrije i psihologije. Zato je najbolje reenje bilo
udruivanje obostranih pozitivnih dostignua u'cilju zajednikog
pruanja pomoi ljudima kojima je psiholoka pomo potrebna.
P Da li se psihologija bavi normalnim pojavama, a psihijatrija
patolokim pojavama linosti?
O Mada je na prvi pogled tako, ipak se takva ocena ne moe
prihvatiti. Ve smo rekli da se u konkretnim sluajevima patoloko i
normalno pojavljuje uporedo, naizmenino, povezano i esto
nerazmrsivo. Usled toga je i teorijsko odreivanje staje normalno a
ta patoloko gotovo nemogue. Dodajmo tome da se i psihologija i
psihijatrija bave pojavama ponaanja u celosti, to znai da zadiru" u
oblast jedna drugoj. Svaka od njih sve posmatrane pojave pokuava da
objasni svojim teorijama, klasifikuje po svojim sistemima i
prikazuje iz svoje pozicije, mada svaka od njih zadrava dihotomiju
normalno - patoloko". Ako bismo hteli da navedemo znaajnu razliku
izmeu njih onda bismo rekli daje psihologija vie teorijska i
eksperimentalna nauka, a psihijatrija vie primenjena, praktina i
podravljena". Mnogo puta drutvo ili drava interveniu, u svom
interesu, u sluaju pojedinaca koristei se autoritetom psihijatrije
i psihijatrijskim institucijama.
P Ako je granica izmeu psihologije i psihijatrije nejasna, staje
onda klinika psihologija?
O Nema nikakve zabune oko razgranienja psihologije i
psihijatrije. Ispravno je rei da se u nekim pitanjima one dodiruju
ili prepliu, ali ne u svemu. Takvih preplitanja ima naroito u
tretiranju najoptijih pitanja,
28
kao to su razvoj i formiranje linosti, priroda i podela
motivacije, pitanje svesnog i nesvesnog, uloga porodice i drutva u
formiranju linosti, socijalizaciji i u oblikovanju vrednosnog
sistema, kao i u pitanjima mehanizma izazivanja promena u ponaanju
i u linosti. Svaka od njih ima svoje posebne probleme, teorije,
pristupe izuavanju i kriterijume.
Klinika psihologija je u okviru psihologije primenjena
disciplina. To znai da se ona oslanja na od nje ire, bazine
discipline: uenje o linosti, genetiku psihologiju, socijalnu
psihologiju, optu psihologiju i psihopatologiju. Meutim, ona nije
samo pozajmljiva" ve i sama kreativno unapreenje te discipline u
okviru svoje problematike.
P Kakva je razlika izmeu klinike psihologije i
psihopatologije?
O Psihopatologija je teorijska nauka. Ona se bavi
psihopatologijom uoptavajui iskustva i istraivanja koja se sprovode
u raznim disciplinama. Klinika psihologija se ne interesuje za
patologiju kao takvu", ve za linost koja se ispoljava patoloki kao
i za nauna menjanja te linosti. To znai daje klinika psihologija
blia psihijatriji nego psihopatologiji.
P Ograivanje klinike psihologije od abnormalnog, ili
psihopatolokog stvara utisak daje ona neka vrsta male
psihijatrije".
O Taj utisak je pogrean. Polazimo od toga da se klinika
psihologija, psihijatrija, psihopatologija i socijalna patologija
bave pojavama koje se vide ali ija je sutina, a ona postoji i to
van vidnog polja, dostupna samo miljenju ili teorisanju. Rekli smo
daje klinika psihologija ono ime se bave kliniki psiholozi. To je
definicija koja priznaje samo praksu i zato je nedovoljna. Istina,
i po praksi klinika psihologija i psihijatrija imaju isprepletene
granice. Poto se praksa odvija u drutveno sankcionisanim ustanovama
u kojima psihijatri imaju glavnu re, kliniki psiholozi su manje
znaajni. Oni obavljaju praksu koja nosi ime jae, vanije discipline:
dijagnostika ili terapija. Njihovo miljenje i njihova praksa podleu
cenzuri psihijatra, pa i to utie da kliniku psihologiju ocenjujemo
kao malu psihijatriju". Iako psiholozi polaze i od sopstvenih
teorijskih i metodolokih naela, oni su po realnim merilima slabiji
partner, koji se samo ritualno priznaje za ravnopravnog. No, s
druge strane, praksa je pod odlunijim uticajem teorije. U praksi se
radi ono to je po teoriji dobro, perspektivno i doputeno. Ako sad
uporedimo teorijsku misao psihijatrije i klinike psihologije o
sutini stvari", onda se odnos snaga bitno menja. Jer o oveku kome
je potrebna psiholoka pomo" vie govori psiholoka literatura,
odnosno psiholoke teorije. Inverzija snaga u praksi oigledno je
uslovljena drugim faktorima, tradicijom, ueem medicine u drutvenoj
moi i ostalim iniocima. U svakom sluaju, ako posmatramo odnos snaga
kroz teoriju, onda je psihijatrija mala psihologija" kao stoje i
bolesno u linosti samo faza, deo ili aspekt ire i bitnije celine
sistema oveka kao osobe.
29
P Zar je teorijska misao o patolokim pojavama inferiorna? Utisak
je obrnut.
O Vodei teorijski sistemi na koje se oslanjaju i psihologija i
psihijatrija: psihoanaliza, teorija ponaanja, egzistencijalizam i
fenomenologija zapleteni su u klupko odnosa patolokog i normalnog
kao i konkretan, pojedinani sluaj. Uporedo se prikazuje,
klasifikuje ili raspravlja u oba ova aspekta. Vee naglaavanje
patolokog u pojedinim teorijama ne znai daje to nuno, daje stvarno
tako, ve da autor tako misli ili izdvaja patologiju iz odreenih
razloga. U vreme kada su vodee teorije o linosti nastale,
patologija je bila mistifikovana. Danas je situacija prilino
drugaija. Veina vodeih teorija o linosti i ponaanju doprinela je
demistifikaciji mentalnih anomalija i poremeaja, tako daje mit o
mentalnoj bolesti" zaista sruen. Ovakav ishod doveo je do
preorijentacije u psihijatriji od ,,teke patologije" na probleme
drutva ili normalne linosti". Ovaj preokret je stavio psihijatre u
ulogu malih sociologa".
P Da li su psihijatrija i klinika psihologija, kao dve
discipline koje pokrivaju istu oblast, prevazile ljubomoru,
rivalitet i otpore i dosegle do dobre sarad-nje?
O Ljubomore i rivaliteta nema meu naukama ve jedino medu
ljudima. Dosta su esti sluajevi da se umesto saradnje, koja je samo
prividna, stvore odnosi dominacije, otpora i rivaliteta. Toga je
manje izmeu socijalnih radnika i klinikih sociologa, nego izmeu
psihijatara i klinikih psihologa. Meutim, sve je vie zajednikih
istupa i pravih sinteza napora u kojima je prevaziena fahovska
podela. To je naravno lake izvodljivo u istraivanjima i u knjigama
nego u praksi. Razlog je taj to je u praksi psihijatrija apriori
starija po drutvenoj podeli i institucionalnoj hijerarhiji.
P Ako ostavimo pitanje saradnje meu profesijama i vratimo se
pitanju klinike psihologije kao naune discipline, moramo ponoviti:
Da li je klinika psihologija samo transmisija otkria psiholoke
nauke na kliniku praksu?
O Ta je faza odavno prevaziena. Vrlo je dobro poznato da je
savremena psihologija podosta izloena uticaju klinikih problema.
Mnogo vie nego ranijih decenija psiholoke nauke se bave klinikim
problemima. Do toga je dolo zbog toga to su mnogi kliniari stvorili
psiholoke teorije. Veina teorija linosti je potekla od kliniara! To
je bio put koji je psiholozima otkrio povezanost takozvanog
normalnog sa takozvanim patolokim pojavama. Uporedo sa ovim
pokazalo se da teorije psihologa, koje su stvorene u vezi sa
takozvanim pojavama normalnih, na primer uenja, mogu da se primene
i na pacijente ak i sa tekim formama poremeaja. Oigledno je dakle
da prava otkria nisu uslovljena profesionalnom podelom na jednu ili
drugu disciplinu, kao to nije iskljueno da hemiar pronae fiziki
zakon, a fiziar hemijski. U oba sluaja predmet" je zajedniki: osoba
i materija.
30
P Mislim da smo se sada pribliili tome staje predmet klinike
psihologije. Da lije tano daje osoba ili linost taj predmet?
O Ima vie nauka koje se bave izuavanjem osoba ili linosti. U
prvom redu to su teorije linosti, zatim psihoanaliza, pa teorije
uenja, genetika psihologija, kulturalna i opta antropologija. Za
razliku od njih, klinika psihologija se bavi deficijentnim,
devijantnim i deteriorisanim osobama odnosno njihovim formiranjem,
ponaanjem, razliitim specifinostima i zakonima ili pravilima
njihovog menjanja. U pristupu psihoanalize, klinike psihologije i
psihijatrije (psihopatologije) zajednika je orijentacija na
patoloko u linosti i traganje za naelima i nainima korigo-vanja.
Sve ove tri nauke imaju neto zajedniko, to nije razlog da se bilo
koja ukine, kao to ima i posebnog, to obogauje klinike nauke i
predstavlja razlog njihovog postojanja, razvoja i primene. One
predstavljaju razliite puteve kojima nauna misao i praksa pokuavaju
da dosegnu istinu i rese probleme. Iz toga proizilazi da je klinika
psihologija, kao i njene posestrime, jedna varijanta ili
kombinacija u napredovanju nauke.
P Klinika psihologija je primamo metodoloka disciplina, jer ona
nema svoj specifian predmet", ali su pristup i metoda kojima se
koristi ili koje razvija specifini i u odnosu na psihijatriju, kao
i za kliniku sociologiju i druge?
O Metodoloka strana klinike psihologije je njena specifinost i
prednost u odnosu na psihijatriju. Meutim, pogreno je redukovanje
klinike psihologije na istrumentarijum. Ispravnije je govoriti o
pristupu nego o tehnikama, jer se tehnike smenjuju, zastarevaju.
Sem toga, ve smo rekli da se kliniki psiholozi bave svim klinikim
problemima sa kojim se bavi i psihijatrija, mada im prilaze
drugaije. Sasvim je jasno da ako govorimo
0 razlikama u terminima pristupa" da onda lako dolazi do
ukrtanja ili ak brisanja razlika izmeu pristupa", to se i dogaa. S
druge strane, netano je da klinika psihologija samo uzima" od
bazinih psiholokih disciplina. Prouavanja sa Wechslerovim skalama,
koje su kliniki instrumenti, doprinela su proirivanju znanja o
razvoju inteligencije, o iniocima koji unapreuju ili oteavaju
razvoj, o povezanosti inteligencije
1 linosti i mnogim drugim. Znai daje put dvosmeran, a ne
jednosmeran.
P Iz reenog sledi da je klinika psihologija primarno metodoloka
disciplina. Da li to znai daje njen predmet" zajedniki sa
predmetom" psihijatrije i klinike sociologije?
O Klinika psihologija je nauka o pojedincu paru ili grupi kome
je potrebna psiholoka pomo. To znai da postoji slinost sa
psihijatrijom utoliko to se obe nauke bave pojedincima. Meutim, tu
postoje i znatne razlike prema tome kako definiemo pojedinca. Pre
svega, psihopatologija pojedinca ee je nejasna nego jasna, ee je
pomeana sa nepatolokim nego stoje ista. To znai da se psihijatrija
bavi samo delom linosti pojedinca, delom koji nju zanima i koji
nazivamo patolokim. Danas je, meutim,
31
jasnije nego ikad daje i granica i sam pojam neto to bar toliko
zavisi od ocenjivaa koliko od same pojave kao takve. Zbog tih
imanentnih nejasnoa u stvarnosti psihijatrija je prisiljena da se
bavi i onim to pre-vazilazi njenu definiciju. Klinika psihologija
je prevazila dualizam i maglovitost definicije psihopatologije.
Njen je predmet individualna linost, dakle neto to je stvarno i
nepodeljeno. Klinika psihologija nije nauka o psihopatologiji
uopte, niti o psihopatologiji pojedinca, konkret-nije, nego o
pojedincu kao takvom. To je studija pojedinca i vetina da se
pomogne pojedincu, paru ili grupi koji imaju potrebu za pomoi ili
kojima drugi savetuju takvu vrstu pomoi.
P Ovakvo odreenje je vrlo iroko. Pre svega, staje individualna
psihologija a ta klinika? Zatim, ako otvorimo bilo koju savremenu
knjigu o klinikoj psihologiji, nai emo obavezno poglavlje o
teorijama, klinikim sindromima i tehnikama dijagnostike i
psihoterapije.
O Dobro pitanje! Individualna psihologija je naziv koji je
rezervisan" za dela Alfreda Adlera. To, meutim, nije isto to i
klinika psihologija. Prouavanjem individue bave se mnoge psiholoke
discipline, ali praktino samo klinika psihologija obuhvata ceo
ivotni ciklus oveka kao jedinke i samo ona koristi kompletan
program intenzivne i ekstenzivne eksploracije. U dijagnostici je
predmet" pojedinac, a u psihoterapiji predmet" je i par i grupa.
Teorije linosti, kojih ima mnogo, bave se uoptavanjima i samo
izuzetno i individualnom studijom linosti. ak i kad neka teorija
ima instrumentarijum, on je praktino ui od arsenala koji se koristi
u klinikoj praksi. Klinika psihologija je ona disciplina koja
praktino i konsekventno koristi kliniki metod u intenzivnoj i
ekstenzivnoj studiji pojedinca, ne ograniavajui se na psihopatoloki
segment" ili samo jedan teorijski aspekt". Najzad, dobro je poznato
da je Pijae koristio kliniki metod u svojim istraivanjima, ali je
podruje posmatranja ograniio na deji uzrast i razvoj miljenja. Ipso
facto, Piaget nije istraivao predmet klinike psihologije. Iz ovoga
stoje izloeno treba da sledi da predmet klinike psihologije nije
teorija linosti (spekulativni sistem), psihopatologija ili
psihoanaliza, niti su to kliniki sindromi (sistem kategorija), ve
linost konkretnog pojedinca koji je postao predmet" jer je nemoan
da sam uspeno raste, razvija se i bude zadovoljan i produktivan. On
je u stanju potrebe za psiholokom pomoi", a klinika psihologija
pokuava da otkrije zato i kako, ali i da ponudi pomo koja e olakati
pozitivno prevazilaenje" negativne pozicije potrebe za pomoi". U
mnogim sluajevima sadrina tog negativnog stanja nije obuhvaena ni
jednom teorijom linosti niti je navedena u klasifikaciji
psihijatrijskih poremeaja.
32
II. PSIHODIJAGNOSTIKA
Psihodijagnostika je grana klinike psihologije koja se bavi
praktinim i metodskim pitanjima dijagnostikovanja i psiholoke
procene. Ona se razvila u okviru klinike psihologije kao glavna
delatnost psihologa. Od samog poetka razvoja klinike psihologije
psihodijagnostika je bila alfa i omega rada psihologa u toj
oblasti. Ona je bila i uzrok i uslov prodora psihologije u
psihijatriju. Vie decenija, razvitak klinike psihologije je
ocenjivan, iskljuivo, na osnovu rezultata koje su psiholozi
postizali u psihodijagnostici. Taj neprikosnoveni prioritet
psi-hodijagnostike, poev od poetka esdesetih godina, poeo je da se
gubi. Najoptiji razlozi te erozije suvereniteta psihodijagnostike
bili su trojaki. Validaciona istraivanja su uzdrmala mit svemoi
instrumenata klinike psihologije. Praktini rezultati
meduprofesionalne saradnje psihologa i ostalih strunjaka nisu
dostigli nivo oekivanja. A trei razlog je otpor samih psihologa
koji su ograniavanje svoje aktivnosti u praksi, na
psihodijagnostiku, doiveli kao sputavanje. Svi ovi inioci doveli su
do sadanje situacije u kojoj psihodijagnostika, nekadanji
admi-ralski brod klinike psihologije, ustupajui svoj poloaj, gubi
poasno mesto.
Psihodijagnostika je nastajala postepeno preobraavajui se i
prilagoavaju-i. Taj razvoj moe se prikazati i preko
periodizacije.
Periodizacija razvoja psihodijagnostike
Prednauni period. Ovo je od svih perioda nesumnjivo najdui, jer
su poeci u vrlo dalekoj prolosti. Glavnu odliku prednaunog perioda
ini buenje intereso-vanja za razumevanje ljudskog ponaanja, kao i
potpuni nedostatak proverenih znanja. Izuavanje ovog perioda moe
doneti zanimljive rezultate. Radovi iz oblasti kulturalne
psihijatrije, u kojima se vre komparativna prouavanja primitivnih
plemena i naroda, sa stanovita njihove psihijatrijske prakse", daju
nam mogunost da naslutimo kako bi izgledala knjiga koja bi nosila
naslov Psihodijagnostika kroz vekove ili Psihodijagnostika
primitivnih plemena i naroda. Mada je }>siiSL
