Mali veliki život Dušana Radovića-feljton Novosti

8/4/2019 Mali veliki život Dušana Radovića-feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/mali-veliki-zivot-dusana-radovica-feljton-novosti 1/32

Oblakovit, ali ne natušten 27. oktobar 2004.

Skoro uvek mrgodan, mrklast, ali ne sumoran, natomršteni, ali ne mraĉan. "Da, ovajĉovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo daradi jeste da piše", zapaţanje je jedne desetogodišnje uĉenice.

Piše: Milovan Vitezović NJEGOV mali ţivot, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.

On više nije bio samo piasc. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.

Dušan Radović, jedno obiĉno srpsko ime i obiĉno srpsko prezime, uz koje se sve neobiĉno podrazumeva, bio je ĉovek ĉudesnog i ĉovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zasluţan.

Pisao je i ţiveo.

Ţiveo je i pisao.

To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova ţivotna simfonija.

Ĉinio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloţenju.

"Da ovaj ĉovek nije psotao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jesteda piše", pisalo je u jednom Ċaĉkom zadatku desetogodišnje uĉenice. Ovo je i najtaĉnije objašnjenjefenomena zvanog Dušan Radović.

Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine

video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman "Lav u Beogradu": "Ĉovek ćutljiv,malĉice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Ĉinilo se da će svakogtrenutka zaspati."

Bio je (ĉini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja jeizbijala iz njega i koju je nesebiĉno nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali nemraĉan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."

NI tmurnijeg ni duševnijeg ĉoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" ĉiji sjaj izbija upesmama.

On je ono deĉje durenje proneo, kao oliĉen namćorluk, kroz ceo ţivot.

Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna moţe biti izgledna mrzovolja.

To je i razlog što su ga najbliţi mu ljudi, prijatelji i knjiţevni sadrugovi, zvali iz milja - deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.

Psi su se na njega bezrazloţno razdraţivali.

Oko njega je uvek bio laveţ, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki naĉin bilidokaz da je ceo ţivot proveo u detinjstvu.

I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.

Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i dţukele, i lutalice.



Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Priĉao nam je dasu mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteţi ĉasovi u ţivotu. Spopali su ga odjednom psi, a nisuznali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.

Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog ĉudesnog što je u sebi nosio, bez obzira naljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

LJubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku f otografsku strast.

Ali su Duškove oĉi imale više bleska od Ršumovih bliceva.

Jedna od retkih, da ne kaţem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To jefotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan.

Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liĉi na svojedruge fotografije. Zaţmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetostilovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poţeli dase naĊe pred otvorom ove pušĉane cevi.

MISAO da je karikatura unutrašnji portret ĉoveka moţda je najbolje primeniti na Dušana Radovića nakarikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama DušanaPetriĉića.

Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisniĉki, sa generacijskom sentimentalnošću.

Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao ĉoveka pod pritiskom

savesti.

Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao briţnog i mudrog ĉoveka. Ikad ga je dao u nekoliko linija, ne omeĊivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.

Veran i ţiv lik pesnika Dušana Radovića moţe se smotriti u nizu crteţa i karikatura Dušana Petriĉića,iscrtavanih izmeĊu 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovogkaraktera.

Prve najavne i neosporive reĉenice u slavu Petriĉićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se DušanPetriĉić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaţe na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petriĉić je

pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteţe i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i

karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadrţaj dobro proĉitane knjige!

U prvu knjigu troknjiţja "Beograde, dobro jutro", uvodi nas Petriĉićeva karikatura Dušana Radovića kaopetla koji je napravio gnezdo na vrhu BeograĊanke i svedoĉi nam o nastanku ove knjige - budilnice.

U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdoĉatca, koji nas fascinira i hipnotiše, kojinam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proroĉki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.

Tu je i onaj ĉuveni crteţ Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenimmaĊioniĉarskim kaputom, na kome je sijaset dţepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih ĉuda.

Liĉno sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petriĉić saĉinio u jednom jedinom uzorku, neznam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju - kocku sa pesnikovim

portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta

izvadi, onda se izvlaĉi i traka sa ĉudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.

U knjizi "Sedi da razgovaramo" dva Dušana, Radović i Petriĉić, ustoliĉila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.

Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na "rampi", postalo je znak deĉjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petriĉićeva knjiga "Ko je ovo" (a to jeDušan Radović), prepuna je Petriĉićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.



Dobro jutro, majstore, Dušan RadovićOVI zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i odrţi.

Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliţi i koji su, pretpostavljam,darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.

Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.(Milovan Vitezović)

Poljana dva Dušana 28. oktobar 2004

Dušan Petriĉić ume da crtom izvuĉe Radovićevu dušu, da vrhom pera ubode onaj umninerv i da pokaţe koliko je Dušan duševan i tajanstven. "Strašan lav" jedna je od prve triRadovićeve pesme.

Piše: Milovan Vitezović

KADA je Dušan Petriĉić za svoje sjajne karikature dobio i drugi put nagradu "Pjer", koja se, izmeĊuostalog, sastoji i od plakete - medalje, svi smo mu, na dodeli, iskreno ĉestitali, otklanjajući time zavistnenagraĊenih.

Ĉinilo se da Petriĉić ĉeka samo šta će Radović reći.

Dušan Radović mu je ĉestitao na osoben naĉin:

"Sad za svoj dar imaš Pjerov i avers i revers", rekao je i dodao tiše: "Nemoj opet da izjavljuješ kako sam te ja iskopao..."

"Jeste..."

"Nisam arheolog... mi smo samo u jednom lepom poslu sauĉesnici".

U tome sauĉesništvu bilo je i velike tajne, stvaranja pre svega, i zavere protiv nedarovitosti imediokritetstva.

"Dušan Radović je obeleţio i odredio mnoga moja razmišljanja i stavove, ukazao na prave stvari u ţivotu", priznao je Petriĉić na novinarskim muĉenjima: "One su ĉiste i jednostavne. A svi kao da se trude da sestvari iskomplikuju, a onda je sve manje jasno. U toj mutnoj vodi mediokriteti, naravno, fantastiĉnouspevaju. Kad su stvari jasne, onda nema foliranata."

MeĊu njima su stvari bile jasne i genijalne, bez truna foliranja. Nagovarali su jedan drugoga da isprobajusve vrste smeha, paniĉno se boreći protiv depresija koje su zahvatale ljude koji veruju da ne mogu ništa dauĉine, a pri tome neće prstom da mrdnu. Neprihvatajući izgledni sunovrat, oni su ĉinili i uĉinili mnogo.

Petriĉić nije ilustrovao Radovića, oni su imali istu misao.

Kad bi se sabralo sve što su zajedno uradili, bila bi to velika slikovnica vremena.

Petriĉić ume da crtom izvuĉe Radovićevu dušu, da vrhom pera ubode onaj umni nerv i da pokaţe koliko jeDušan duševan i tajanstven.

To je genijalno uĉinio pretvarajući u seriju crteţa Radovićevu pesmu "Strašan lav", na kojima je"narogušen i ljut sav" - sam pesnik.

OVO je, ma kako to izgledalo paradoksalno, najbolje i najtaĉnije estetsko dešifrovanje pesnika DušanaRadovića i njegovog genijalnog pesništva.

"Bio jednom jedan lav...

Kakav lav?



Strašan lav, Narogušen i ljuti sav" - nije li to pesma o umetniku i njegovom delu, moţemo se upitati, i bez većeg prevoĊenja stihova sa ezopovskog jezika, primerenog vremenu nastanka pesme, koji je, ipak, više pesniĉkinegoli ezopovski.

Jeste.

Konaĉno, taj lav koji sve moţe, on je i umetniĉko delo: crteţ.

Kad to shvatimo ovako - dvojako, onda nam se u samoj pesmi otkriva i cenzor - ta gumica u ruci politiĉkoghira, koji više nije detinjast i koji briše i delo i umetnika!

Zahvaljujući Petriĉićevim analizama u tušu, poima se bit Radovića.

NJegova biografija je u svemu što je zapisao. Tu je ĉudesno bogatstvo ĉinjenica. On je svime zatrpavaosebe.

Sve druge ĉinjenice su veoma oskudne. Rodio se u Nišu, 1922. godine. Majka Sofija, otac Uglješa,ţelezniĉar. U Subotici je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. u Beogradu završio Drugi svetskirat i postao izvoĊaĉ knjiţevnih redova. Bio je urednik "Pionirskih novina", programa za decu RadioBeograda, programa kulture Televizije Beograd, obnovljenog ĉasopisa "Poletarac" i proslavljeni autor Radija Studija B. Pisao je pesme, pesme za decu, radio-igre, priĉe, filmska i televizijska scenarija,

pozorišne drame, satire i aforizme. Pisao je za novine i ĉasopise i vodio polemike. Gde god je dobrodošao -bolje se našao.

"Sećam se dobro, ĉitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi stihove `Bio jednom jedan lav... Kakav lav?` -

samo ta dva stiha, ne znajući šta ću s njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad,otkaĉila ĉitava pesma, uĉinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nešto vaţno dogodilo, da samrešio problem", posle te pesme Dušan Radović je znao kakav treba da bude i koji mu je pesniĉki put.

Pesma na koju je potrošena godina prva je vrednost svih Radovićevih pesniĉkih decenija.

Posle nje on je već bio u srpskoj knjiţevnosti.

U mnoštvu genijalnih pesama svaki veliki pesnik, a Radović to jeste, uvek ima samo jednu pesmu - koja je

njegov pesniĉki fatum, njegov znak po kome ga razaznajemo i pamtimo. Tako su, recimo: "Santa Mariadella Salute", znak Laze Kostića, "Moţda spava", znak Vladislava Petkovića Disa, "Svakidašnja jadikovka", znak Augustina Tina Ujevića... "Strašan lav", je znak Dušana Radovića.

Zbunjuje da je "Strašan lav" jedna od tri prve Radovićeve pesme, uz "Pismo za lovca" i "Da li mi verujete".

Trećom pesmom sam pesnik je postavio pitanje svog poverenja pred ĉitaoce, što bez obzira na duhovitost pesme jeste veće i suštastvenije pitanje, pitanje vremena, teškog po narod i opakog po pesnike. Bilo je1949. godine, u vreme strahovlade agitpropa i propisane pesniĉke konvencije, pa je pitanje poverenja bilo

pitanje za pesniĉki preokret.

Mi danas znamo da su ove tri Radovićeve pesme meĊaši izmeĊu starog i novog u srpskom pesništvu zadecu. Radović, kome je najteţe bilo s njim samim, kaţe da su ga one uverile da moţe pisati pesme.

MeĊutim, pitanje je, nisu li one i prvi izdanak moderne srpske poezije posle Drugog svetskog rata i prvo pevanje izvan propisanih i ideološki podrazumevanih konvencija? Izdanak koji je najviše naš?

UsuĊujem se ustvrditi - jesu.

Pesmom "Bio jednom jedan lav" poĉeo je razraĉun naše knjiţevnosti, našeg modernog pesništva, sasocrealizmom. Radović je shvatio kako se moţe odgovoriti tamo gde se ne moţe odgovoriti razumom isumnjom.

JEZIK I LANCI

KNJIŢEVNOST socrealizma nije trpela ni razum, ni sumnju, niti ikakve estetske, a i druge prigovore. Nanju se jedino moglo odgovoriti samom biti knjiţevnosti - maštom, igrom duha i jezika, neponovljivošću i



neodoljivošću. Radović je shvatio da se k ovanjem i raskivanjem jezika raskiva dogma. Gde zvecka jezik,

ne zveckaju lanci.

Bilo je to vreme kad se slušalo i prisluškivalo na više od dva uva, kada se pratilo i sledilo na više od trinoge, kad su mogli biti progutani i tramvaji i oblaci, a kamoli l judi. Protiv takve nemani najbolje se išloškolskom gumicom mašte.

Enigma Rajka Tokić

29. oktobar 2004.

Prvu pesmu upućenu "Poletarcu" nije potpisao svojim nego ţenskim imenom. Brzo smospoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgudnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik, reĉi su Branka Ćopića.


MODERNISTI su upotrebili Radovićevo pevanje do pobede, objavljujući mu pesme u "Delu", "Danasu" i u"Letopisu Matice srpske", ali njihovi kritiĉari nisu njegovo pesništvo razmatrali kao opšte pesništvo,ostavljajući ga u rezervatu deĉje knjiţevnosti kojom se nisu bavili, jer su smatrali da su iznad nje.

Naţalost, ni tamo, na tom uskom rezervatskom planu, Radović nije vrednovan kako treba, jer rezervat ima

rezervatske estetiĉare. Vrednovali su ga oni ĉije se vrednovanje malo ceni, estetski ĉuvari rezervata,omeĊivaĉi njegovog prostora.

Radovićevu pesniĉku veliĉinu su merili ljudi malih mera.

Gulivera su merili duhovni liliputanci.

OmeĊeni svojom uskošću, oni su odreĊivali njegovu širinu.

ljudi konvencija davali su mu atest da je izvan konvencija.

Ipak, bez obzira i s obzirom na sve hvale koje su o njemu reĉene, mada od pojedinih više bi za njega radile pokudice, Dušan Radović je ovakvoj našoj kritici ostao nedokuĉiv i nedoĉitan, bar ovoj, koja se zove

kritika knjiţevnosti za decu, koja zbraja nezbrojivo i po osnovnim raĉunskim radnjama i koja meri na kilo.

Dušan Radović će kao pesnik biti objašnjen kad se Nikola Milošević (ili neko srodnog estetskog opsega)malo ostavi Dostojevskog i lati Radovićevih dela.

Naravno, ima i vrednih i temeljnih eseja o poeziji za decu Dušana Radovića, takvi su eseji Milana Praţića,Milovana Danojlića i Vladimira Milarića...

SLOBODAN Stojanović, toliko odan Radoviću da ga dobro razume, u retkom trenutku zicflajša, ispisao jeosam stranica o jednostavnoj pesmi "Pouka" od ĉetiri stiha i pokazao da se o svakoj Radovićevoj pesmi,savršenoj u jednostavnosti, moţe napisati i više stranica i da u njoj ostane još zagonetnog. A Radovićevihpesama za decu ima za solidna ĉetiri toma.

"Kada su svi hteli da budu ozbiljni pisci, on je poĉeo da piše za decu i narod, onda kad su narod htela da

budu jedino deca", najsaţetije je Radovića ocenio pesnik Matija Bećković. "njegova poezija se samouslovno moţe smatrati deĉjom, a sve što je stvorio moţe se razumeti najmanje na jedan naĉin. Prirodno,radosno, zdravo... - bile su najĉešće meĊu njegovim reĉima. Bio je uveren da je duţnost poezije daobraduje i usreći ĉitaoca, a ne da ga poniţava i zbunjuje."

Sigurno je da je Dušan Radović, i s ovim i ovolikim vrednovanjem, na tronu savremene srpske poezije zadecu. Samo što taj tron, oni koji vrednuju, ostavljaju u pomoćnoj zgradi, u deĉjem paviljonu srpske palate

pesništva.

Radović nam nije ostavio naslov prve pesme, koju je poslao redakciji poratnog deĉjeg ĉasopisa "Poletarac",koji će sam sa nostalgijom sedamdesetih godina obnavljati na zaista veliĉanstven i neponovljiv naĉin, pa sene zna da li je ona jedna od tri prvo objavljene pesme. Zna se, po Radovićevom svedoĉenju, da ga je ona na



neobiĉan naĉin zaposlila u redakciji ovog ĉasopisa. Neobiĉno je da ova pesma nije bila ni potpisananjegovim imenom. Radović je priĉao da se, iz straha poĉetnika, potpisivao ţenskim imenom: Rajka Tokić.

Pesma je, u redakciji, odmah bila zapaţena. Svi su nagaĊali: ko li je ta Rajka Tokić? Mora da je mlada, kad je potpuno nepoznata. Pretpostavljalo se da je lepa i i zagonetna, kao i njena pesma. Branko ćopić i ArsenDiklić, ĉlanovi redakcije, tada u godinama okretnim za mladim i lepim devojkama i ţenama, spremali su seda odu u Kolarĉevu 5, gde je Dušan Radović tada stanovao, da vide kako izgleda Rajka Tokić, da jeupoznaju i da sa njom izmenjaju pesniĉke i druge impresije.

DO ovako pripremanog ovog upoznavanja, pretpostavljam komiĉnog, nije došlo, jer je, ipak, nestrpljivimladi pesnik Dušan Radović savladao stidljivost i strah i svratio u redakciju, kod glavne urednice, JeleneBilbije, da se raspita za pesmu i da otkrije da je Rajka - Dušan. Tako se i zaposlio u "Pionirskimnovinama".

Pitao sam septembra 1969. godine Branka ćopića je li to taĉno i da li se seća tog februara 1947. godine.

"Taĉno je. Zaintrigirala nas ta Rajka Tokić", priznao je Branko ćopić i dodao, na samo njegov šeretskinaĉin. "Veliš da je bio februar, pa jest, maĉji mjesec!"

Pitao sam i kakav je utisak ostavio sam Dušan Radović, u odnosu na oĉekivanu Rajku.

"Koliko su njegove pjesme bile posve nove, i koliko su nas zadivile, on sam nije. Rajka je bila Mrguda.

Iako je bio mlad, izgledao je kao neko ko se već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći.Tako je Jelena Bilbija predloţila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan roĊenja, 29. novembar,poklapa sa Danom Republike."

Branko ćopić se uverio da izgleda vara: "Brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgodnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik."

"Znate li da je i Matija Bećković roĊen 29. novembra?", pitao sam dalje. "Onda Dan Republike nema šanse. Oni će ga pomraĉiti", kazo je Branko ćopić u zabrinutoj šali. Govorio je Dušan Radović kako ga greju sećanja na atmosferu njegovog malog, jednostavnog, ĉistog ilepog detinjstva. Kazivao je kako to ni u šta drugo i nije mogao pretoĉiti "do u jednostavnost, u neku lepusetu i u neku slatku gorĉinu". PRVU pesmu koju je kao devetogodišnje dete napisao bila je posvećena ocu. Prva pesma kojom je postao

pesnik "Bio jednom jedan lav" ima uz lava i svog junaka sa gumicom. Brana je Duškov mlaĊi brat. Trudio se da njegove pesme liĉe na detinjstvo jednostavno i ĉedno, onakvo kako je on hteo da pamti svoje

detinjstvo, u doborj i zdravoj porodici.

Po Radoviću, u dobroj i zdravoj porodici otac treba da brine o prezimenu dece, a majka o imenu. Kad kaţe prezime, Radović misli na obraz, na ĉast, na moral, na stamenost (u ĉvrstini i postojanosti), na sve ono u štadeca mogu da se zaklunju, da imaju ono što ih pred sobom i pred drugima obavezuje. A majka treba da

brine o imenu, znaĉi svakodnevno, o svakom detetu posebno. Tako je bilo u starim vremenima. "ĉuvaj majku da ti duţe traje", Radović se ţestoko sporio sa vremenom koje polako ukida majku, a da "neznamo ko će biti maćeha ove dece". Kako je oĉinska briga o prezimenu izgledala u porodici Dušana Radovića svedoĉi ova anegdota... Dušan je svog sina Miloša, kada je polazio u školu, savetovao:

"Nemoj da mi cmizdriš! Upamti, ti si Radović! Ako te neki deĉak udari, udari i ti njega! I kvit! Samonemoj prvi!"

Jednoga dana Miloš je iz škole došao uplakan.

"Šta je?" "Udario me je jedan deĉak."

"Jesmo li se dogovorili da ne cmizdriš? Ti si Radović! Jesi li i ti udario njega?"

"Zaboravio sam! Zato i plaĉem."

BEZ PATETIKE

SUMNJIĈAV prema svakoj patetici kao izvorištu laţi, on je i istinistost svojih pesniĉkih misli proveravaoparodiranjem!

Parodiranjem se leĉio od oponašanja. Tako je, primerice, na više naĉina parodiro dve najpatetiĉnije, ali i najkobnije pesniĉke misli veka: "U



ovom svetu nije novo mreti, ali ni ţiveti nije najnovije" (Jesenjin) i "U ovom svetu, nije novo mreti,izgraditi ţivot daleko je teţe" (Majkovski). Parodiranjem se spasavao velikih reĉi, umišljenosti i sumnjivesentimentalnosti i bukvalnog zalaganja za dobrotu i neţnost. Time je postizao visok nivo mišljenja umudrosti, veštini i kombinatorici. Molio sam ga da mi otkrije glavnu misao svoje poetike. Odbio je, da mi ne bi rekao bilo šta. Ipak, jednomsa usput ĉuo: "Poezija mora biti mudrija od ţivota."

Uvek mi se ĉinilo da je Dušan Radović od deteta postao deĉji pesnik, da je od praćke napraviohozentregere.

Tucite svoju decu 30. oktobar 2004.

U emisiji "Beograde, dobro jutro" pesnik se obraćao roditeljima: "Tucite svoju decu ĉim primetite da poĉinju da liĉe na vas". Naslovi kao šifra same poetike

RADOVIĆEVI naslovi su, koliko u sluţbi pesniĉke igre, više šifra same poetike.

Radović je svoju poetiku najbolje i najkraće saopštio naslovom svoje prve pesniĉke knjige "Poštovanadeco". U njemu je, prvo, Radovićeva ţelja da se deci direktno obrati, bez posredovanja starijih, roditelja,rodbine, vaspitaĉa, uĉitelja... Drugo, ova sintagma obraćanja sadrţi u sebi veliku odgovornost ovak vog

obraćanja, u kojem je najvaţnije poštovanje svih atributa detinjstva: slobode rasta, slobode pameti, slobodeigre, slobode otkrivanja...

"Na slovo, na slovo..." prividno je naslov deĉje igre, ali i svest da je glas, najmanji glas - atom ljudskog

sporazumevanja, a time i pesniĉkog saopštavanja.

"Vukova azbuka", koju u budućim izdanjima valja pridodati uz "Na slovo, na slovo", jeste velika apoteozapesnikova svom jeziku i onom koji je utemeljio i objasnio njegove zakone, ali i pokazivanjem da i sam

jezik ima detinjstvo, u kojem je neodoljiv. "Vukova azbuka" je u osnovnoj ideji suprotstavljanje većvekovnoj teţnji gramatiĉara, normativnih straţara, da Vukovo uĉenje o jeziku pretvore u dogmu, i poziv dase za decu piše onako kako misli i govori detinjstvo, bez logiĉkih brana i meĊa, bez didaktiĉkih uslova izabrana.

Naslovom "Razne gluposti", Dušan Radović se borio za veliko i, po njegovom mišljenju, sveto Ċaĉko pravo

na neznanje. Pravo na ono obiĉno, a pre svega na ono veliĉanstveno neznanje, dovedeno do anegdota udijalogu profesora i Ċaka (Ċaĉka je reĉ poslednja!), koje će se pamtiti celog ţivota i po kojem je, od kolevke

pa do groba, najlepše Ċaĉko doba. Naravno, tu je najviše pravo na istorijsko neznanje, sa primerima:

"Šta odgovori Ċak koji ne zna odgovor na pitanje: - Zašto je KaraĊorĊe podigao Prvi srspki ustanak?

Prvo, sigurno da je imao razloga.

Drugo, da nije imao razloga, on to ne bi radio.

Treće, niko ništa ne radi bez razloga, a najmanje bi to uĉinio KaraĊorĊe."

RADOVIĆ je tako dobro znao da niko ne moţe biti tako duhovit kao Ċak koji ne zna.

"Sedi da razgovaramo" naslov je za ravnopravnost i razumevanje. "Ko voli svoje dete ne moţe imati srcada ga vaspitava" zapisao je Radović. Jedino se s detetom, podrazumeva se, moţe s ljubavlju razgovarati.

Tako ĉini i pesnik, jer:

"Dete je ĉovek u odelu deteta".

U pesmici ove zbirke: "Dete i pas", ĉovek Dušan Radović podelio je sa decom svoj strah od pasa i psećenerazumevanje obostranog straha, uveravajući decu u ono u šta sebe nikad nije uverio (što psima nije ni

pokušao da pokaţe!)



Na "Sedi da razgovaramo" i prirodno se nadovezuje naslov "Veliki i mali", savetnika za vaspitanje

roditelja: "Samo deca koja ne slušaju mogu postati bolja od svojih roditelja".

Savetnik je izbor iz višegodišnjeg pesnikovog obraćanja velikim i malim u radio-emisiji "Beograde, dobro

jutro: "Tucite svoju decu ĉim primetite da poĉinju da liĉe na vas".

U tom svakodnevnom obraćanju Radović je dao maha sebi kao satiriĉaru i, prirodno, savim prešao nastranu malih: "Ako već tuĉete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji".

Naravno, i njegovo razumevanje mladih podloţno je istom razmatranju: "Teško je biti dete i biti dobar.Lakše je biti odrastao i razumeti decu".

O DUŠANU Radoviću se moţe govoriti i kao o visokoj školi srpskog pevanja za decu.

Nema te brige kojom ćemo biti dostojni naše dece. Taj kredo Radović je tuvio i pesnicima za decu.

Radović je bio veliki vaspitaĉ pesnika za decu.

Uĉio ih je: da decu priznaju kakva jesu, a da ne nagaĊaju kakva deca treba da budu.

Do Radovića, deci je bilo lako podvaliti. Radović se starao, svojim nemerljivim darom, da bude sve teţedeci podvaliti.

On je darovite pesnike naterao, kako to sam reĉe, da se stide, negdašnjeg laţnog sentimentalno-

demagoškog odnosa prema deci. Naterao ih je da se koriste cinizmom i parodijom. Naterao ih je da,

konaĉno, pojme da pridika nije estetska kategorija.

NJegovim stvaranjem, a time i staranjem, zašlo se u vreme, što bi on rekao, jedne "muške" poezije, u kojoj:svi bi da budu "lafovi", da deci pristupe bez distance. I to svoj deci, ne samo "dobroj".

U najkraćem, Radović je poeziju za decu sasvim odvojio od pedagogije, didaktike i svega što sa njima ide i preveo je u filozofiju, koja se moţe i ţivotom zvati. Evo, dokaza iz njega samog:

"Kad sam bio mali,

ja sam bio mali,

nisam znao da sam mali jer sam bio mali".

Ovu pesmu je Dušan Radović ponudio kao odgovor na pitanje "Detinjstva" (Vladimir Milarić): "Kako glasivaša pesma o detinjstvu? I u kojoj svojoj pesmi nalazite ovu reĉ u svom ĉistom znaĉenju?"

Ova pesma, koja se moţe uzeti kao moto Radovićevog dela i svih savremenih antologija srpskog pesništvaza decu, ostala je izvan svih antologija, ĉitanki i Radovićevih zbirki, bilo da ih je on slagao ili su ih slagalidrugi. Ona je danas Radovićev i naš paradoks. Ovde je, evo, citirana da se ne izgubi.

I koliko god da je, ipak, prerana Radovićeva smrt bila od onih velikih nepravdi koje su nas zadesile, imaneke pravde u tome da je opaka bolest saĉekala da on završi svoju "Antologiju srpskog pesništva za decu".

Tako je jedno veliko i plodno razdoblje srpskog pesništva za decu, koje je poĉeto Radovićevim pesmama,

na kojima se stvorila jedna kristalna poetika, zaokruţeno Radovićevim odbirom najboljih.

DUŠAN PO DUŠI

SVOJIM pesništvom za decu Dušan Radović je postigao sve ono što su hteli nadrealisti.

Dok je kod njih to sve delovalo iskontruisano, kod njega je to postalo prirodno.

Ono što je kod njih bilo usiljeno, kod njega je bilo spontano.

Ono što je kod njih daleko, kod Radovića je neposredno.



Ono što je kod njih bilo rogobatno, kod njega je skladno.

Ono što je kod njih bilo mehaniĉko, kod njega je bilo ţivo.

Ono što je kod njih odbijalo, kod njega je dobijalo magijsku privlaĉnost i neodoljivost.

Ono što je kod njih otkrivalo stvaralaĉku nemoć, kod Radovića je tu izbijala stvaralaĉka snaga i imagincija.

Ono što je kod nadrealista bilo po manifestima, kod Dušana je bilo po duši.

Duša naše nesanice 31. oktobar 2004.

On prvi nije mogao da zaspi nad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije znao zašto. Nesanica je bila najverniji poslodavac Duška Radovića.


DUŠAN Radović je bio toliko odgovoran pesnik da je nerado definisao svoju poetiku. Uvek je bio sigurniji da napiše pesmu nego da priĉa šta je njegova pesma. Kako je ĉesto davao intervjue, bilo je puno pokušaja da se iz njega izvuĉe kljuĉna definicija njegove

poetike. Ali on je uglavnom u odgovorima okolišao. Sve iz straha da ne bude saglasan u definiciji sa samimsvojim pevanjem i da ne ruši sam sebe. Iz raznih intervjua mogle bi se izvući mnoge reĉenice koje bi valjalo da liĉe na definiciju njegove poetike.Znatan broj tih reĉenica moţe se naći naveden u ovoj knjizi. Opredelio sam se da izdvojim jednu reĉenicu iz onih misli koje je Duško Radović kazao Laslu Blaškoviću,deĉjem pesniku, kojem je i preporuku za prvu knjigu napisao: "Ja mislim da u poeziji, da u pisanju mora nešto da se kaţe još bolje nego što je do tada reĉeno."

To najviše što se iz Radovića moglo izvući. Moţda je najbolje opredeliti se za onaj ĉuveni referat "Dete i knjiga", koji je izgovorio 7. juna 1959. godinena Zmajevim deĉjim igrama, na kojima je smatrao da deĉji pisac mora superiorno da ismejava sveokolnosti u kojima je dete malo i slabo, kada je ovim reĉima pokrenuo novo srpsko pevanje za decu: "Da se

razumemo, ne mora deĉji pisac pisati za odrasle. On treba samo tako zrelo i dobro da piše, kao za odrasle."

Radovićevo poimanje vrednog u deĉjoj knjiţevnosti moţe se naći u nizu predgovora za knjige pesnika koje

je zavoleo, a ponajviše u predgovoru za već kultnu knjigu "Olovka piše srcem". "Dušan Radović mi se ukazuje kao pesnik koji je ĉitavo svoje stvaralaštvo zasnovao na slobodnimasocijacijama", zapazio je pesnik Stevan Raiĉković u svom zapisu taĉnije od svih kritiĉara. Iza ovog zapisa su godine Raiĉkovićevog poznanstva sa Radovićem, pa i vreme svakodnevnih

popodnevnih kafenisanja u "Maţestiku" sedamdesetih godina.

KRENEMO li od ovog Raiĉkovićevog zapaţanja, imamo u sintagmi slobodnih asocijacija i odgonetku zaDušana Radovića i za karakter njegovog dela. Tu je ono što ga je na stvaranje pokretalo, ali i ono štoobjedinjuje otvoreno, bez obzira na rasutost i raznorodnost, u jedno ipak celovito delo. Tu je koren onog što

je Radović u svom delu: pesnik sloboda: Slobode su znak njegovog pesništva: sloboda jezika, sloboda igre,sloboda mišljenja, sloboda osećanja i sloboda saopštavanja. Teško je utvrditi koje je tabue srušio, koje je granice prešao, koje je meĊe poĉupao, koje je zablude razbio,

koje je dogme ismejao...U stvari, Dušan Radović nas je oslobaĊao celog svog stvaralaĉkog ţivota. OslobaĊao nas je od gluposti, odvlasti, od rĊavih navika, od neljudskih postupaka, od neosetljivosti za dobrotu... OslobaĊao je decu, pisce,graĊane, knjiţevnost, zemlju... Kao što je zapoĉeo svoje pevanje izvan pesniĉkih i politiĉkih konvencija, Dušan Radović je tri i postvaralaĉke decenije bio izvan svih konvencija: "Meni je potrebno nešto da me isprovocira, da me inspiriše...", toliko sam ga puta ĉuo da govori, ili sam

proĉitao da je nekome izgovorio: "Budući da nemam nikakav literalni program, danas se bavim pisanjemsvega - od nekrologa i TV kuvarica, do govora i reklama."

Uvek se to svodilo na isto, samo malo - drukĉije. Neodoljivo. Pisanje mu je bilo velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je svako pisanje smatrao velikim

iskušenjem i zato se neprekidno iskušavao, istraţujući paradokse pisanja i paradoks o piscu - sebi.



Iz njegovih nesanica razvila su se mnoga prijateljstva.

Morao je imati dosta prijatelja za dugi netreni dan.

Na radno mesto dolazio je pre poĉetka radnog vremena. On je sebe morao izvlaĉiti iz mrzovolja. Prvo je sebe oduševljavao onim ĉime će druge oduševiti. Tako jenastajalo "Na slovo, na slovo". Tako je nastao "DŢon Piplfoks". Tako je nastajao "Poletar ac"...

Nesanica je bila njegov najverniji poslodavac.

Kada je poĉeo "Beograde, dobro jutro", ranoranilaštvo mu je dobrodošlo, i poĉeo je to da radi sa takvimoduševljenjem. Znao je samo za sekund ili za samo koji delić sekunde da trene u hodu, za stolom dok diţe kafu ka ustima,

dok pali cigaretu, usred najuzbudljivijeg razgovora, pa i usred sopstvene reĉenice, koju je nastavljao saneprekinutom mišlju. Kako se u dosetkama nismo štedeli, uvek sa merom, tešili smo ga Svetozarem Markovićem i njegovim"Pevanjem i mišljenjem". U vladajućoj materijalistiĉkoj, odnosno socrealistiĉkoj estetici i kad je htela da

bude neideološka modernistiĉka kritika, lajtmotiv je bila misao: "Pesnici su probuĊeni deo naroda". - Jesu, ali ja sam preterao... i zato sam pod stalnom ideološkom paskom - odgovarao je sa uzdahom.

Te nesanice su uvećavale Radovićev knjiţevni opus u svim vidovima literature u kojima se osvedoĉavao. Naroĉito u opusu aforizama "Beograde, dobro jutro", koji mu je i najobimniji i najĉuveniji posle poezije zadecu. On je nesanice u redove nizao.

Horhe Luis Borhes je govorio o strašnoj lucidnosti nesanica, Dušan Radović je tu lucidnost imao takorećineprestano.

Posle svega mislim: Duško Radović je bio duša naše nesanice. Otelotvorena. On prvi nije mogao da zaspinad sudbinom naše zemlje, a da ni sam nije znao zašto.

JUTRA U "KASINI"

DUŠAN Radović je, valjda i celog ţivota, a sigurno celog knjiţevnog ţivota, patio od velikih, a hroniĉnihnesanica.

Na njih se nikome nije ţalio, sem moţda sebi samom, mada ih je svik nuto okapavao.

Ali ih nikako nije mogao sakriti i to se kod njega prvo spoznavalo.

Spavao je noću nakratko i obdan na trenove. Nesanice su ga ĉinile nesmirnikom, u njima je tajna njegovih ranoranilaštva i stalne pospanosti na licu kojamu je davala izraz prividne mrzovoljnosti.

Morao je znati šta će sa sobom da sam sebi ne bude nesnosan.

Bio je prvi ĉitalac svih dnevnih novina, što je ĉinilo da, mnogo više od svih, bude u toku. Decenijama je bio prvi gost jutarnjeg narodnog restorana hotela "Kasina" gde je poĉinjao da radi.

Dobro jutro, majstore 01. novembar 2004.

Emisija "Beograde, dobro jutro" primila je kultno znaĉenje tek kad se oglasio sam pesnik,kad je Dušan Radović sam poĉeo da govori svoje tekstove.


MNOGE genijalne stranice, ĉak moţda i većinu, Dušan Radović je ispisao po porudţbinama, koje je, nanjemu svojstven naĉin, iznuĊivao ĉesto, jer ĉesto nije ni para imao. To ga je teralo i da pokaţe svu

raznovrsnost svoga dara. Iz mladosti njegovog dara ostala je i ova anegdota:

Tadašnjeg urednika Programa za decu Radio Beograda Miroljuba Jeftovića stigao je na ţelezniĉkoj stanici,negde je ĉovek putovao, a Radoviću je bilo hitno da mu potpiše ugovor za radio igru.

- Kako da ti potpišem ugovor za radio igru kad joj ni naslov nemaš, jebi ga - pokušao je da se odbraniJeftović.

Radović se uhvatio za Jeftovićevu psovku: "Kako nemam? Imam: Kako su postale ruţne reĉi".

Tako je nastao naslov za ugovor, a po ugovoru je nastala i antologijska radio igra.



Radovića su porudţbine obavezivale da poruĉeno uradi najbolje. To je odlika pravog majstora.

Tako je po porudţbini za Makavejevljev film nastala antologijska pesma "U špajzu" o mišu, siru ideranţiranju.

Radović je sebe smatrao lenjim ĉovekom i porudţbinama je pobeĊivao lenjost.

Bilo mu je najteţe da radi - u svemu ostalom nije bilo misterije.

Radović je svojim darom i radom demistifikovao knjiţevni poziv. NJegov boţanski dar ne skriva se izaizjava o boţanskom nadahnuću.

NJegovo pisanje je bilo uvek pisanje protiv dosade, zato njegovom daru nije bio potreban poseban

knjiţevni program: "Treba najpre da vam je uţasno dosadno, a zatim da pokušate da se spasete. Ja samo toradim. Bušim rupe na ledu da bih mogao da dišem".

JEDINI ideal bio mu je dobro uraĊen posao. On je, dakle, jedini idealist koji je ideal ostvarivao, a da taj

ideal nije bio tortura drugih, već samo sebe!

Bio je Dušan Radović jedini idealista u ĉijem su ostvarenju ideala mnogi uţivali.

Izjavljivao je da koketira sa mnogim poslovima. Strah i muka su mu donosili koncentraciju. Preuzimao je

obaveze. Posle su one preuzimale njega. Hvatao ga je strah da ih neće ispuniti. Muĉio je mukuispunjavajući ih.

Upitan ĉega se plaši, odgovorio je: "Pisanja i pasa. I jedno i drugo volim, ali se plašim".

Pisanjem je on morao ili da ujede ili da zagrize. Šta psi hoće - to već znamo.

Nešto je i zaraĊivao, radeći po porudţbinama. Ali se to na njemu nije videlo.

On, jednostavno, više nije bio samo pisac, on je bivao pojava. Bio je citat, reklama za vedrinu i zamrgodnost, sudija i advokat, grdnja i savet, nacionalni matiĉar i sredstvo za izjavu ljubavi...

Nije hteo sebe da kvalifikuje, to je protiv njegove biti.

Uvek je bio ono - što trenutno radi.

Ono na šta bi se drugi pisci teško usudili, Dušan Radović se lako usuĊivao. Kad je drugim piscima bilo

uglavnom lako, Dušanu Radoviću je uglavnom bilo teško.

Predlagao je da se sva umetniĉka udruţenja kao crkva odvoje od drţave.

Izašao je sedamdesetih iz Udruţenja knjiţevnika sa ĉetrdesetoricom. Ali se nije vratio.

Pre nego što je izašao iz Udruţenja pitao je javno Aleksandra Bakoĉevića, tad potpredsednika Vlade Srbije,zaduţenog za umetnike: "Koji su razlozi društva da prvi kompromise sa najgorima?"

Opominjao je Radović da su propali svi oni koji su drţavu mazili i podrţavali, pa, prema tome, umetnike

treba muĉiti da bi više mislili i bolje stvarali.

Umetnost je, po Radoviću, već bila toliko kompromitovana raznim mistifikacijama, da je on odbio da budeumetnik, nazvavši sebe dobrim knjiţevnim zanatlijom.

Ukazivao je da nije sva lepota i pamet u registrovanim umetniĉkim formama i to je svojim pisanjem pokazivao i dokazivao. Za njega je samo moderno moglo biti ono što stalno ima aktivni odnos premasavremenosti.

U TOM pisanju svega, opredeljen kao dobar knjiţevni zanatlija, istrajavajući na aktivnom odnosu premastvarnosti, Dušan Radović se ostvario kao veoma sloţena knjiţevna liĉnost. Kao pesnik za decu,

pripovedaĉ za decu, kao pesnik, kao pripovedaĉ, kao dramski pisac, kao scenarista, pesnik primenjene



poezije - songova i namenjene - epigrama, i, nadasve, kao jedan od vodećih satiriĉara.

U svemu je pokazao da ima odliĉna iskustva sa svojom pameću i ukusom.

Radovićev glas je bio sliĉan njegovom izgledu. Što rekao Dragoslav Mihailović, nekako naburen. Drugi birekli da je to glas mrzovoljnog i mrgodnog ĉoveka.

Sada kada razmišljam o Radovićevom glasu, ni sam ne znam zašto pomišljam da je verovatno takav glasimao ĉuveni glumac nemog filma Baster Kiton. Valjda pomišljam i zato što su verovatno slušaoci Studija Bpretpostavljali po glasu izgled Dušana Radovića.

Taj glas je svojom naburenošću plenio nekom drugom toplinom i davao posebnu intonaciju onom što jeDuško prvo pisao, pa potom pred mikrofonom izgovarao. Moglo bi se reći da je glas bio antiteza sadrţajuizgovorenog.

Prve tekstove "Beograde, dobro jutro" prvo su ĉitali spikeri besprekornog glasa. Emisija je primila kultnoznaĉenje tek kad se oglasio sam pesnik, kad je Dušan Radović sam poĉeo da govori svoje tekstove.Verujem da i ono što je Radović napisao, a nije izgovorio, što je u knjigama, ima njegovu govornuintonaciju. U to me uverava i ĉinjenica da sam ĉesto bivao sa Radovićem na knjiţevnim ĉitanjima i da

pamtim njegove najĉuvenije pesme njegovim glasom izgovorene.

Radović sam nije voleo svoj glas i pruţao je otpor ideji da sam govori pred mikrofonom. Tako se i

podvrgao struĉnom testiranju govornih sposobnosti.

"Dobio sam tada takvu struĉnu analizu glasa, da sam pre mogao na leĉenje nego u program" - govorio je

Radović, neprekidno se pravdajući na ovaj naĉin.

U ŠPAJZU

U špajzu ima jedan sira

a parcov jede toga sira

bez obzira

A parcov jede toga sira

i baš ga njega mnogo briga

uglavnom da je njemu stiga

Al u taj parcov doĊe boles

preĊe u njega iz taj sirai poĉme ga deranţirat

I poĉme njega deranţirat i deranţirat i deranţirat svakog dana deranţirat

Boli parcova njegov stomak

kao da ima jedno stvrdlo

i misli da će umreti odma

Moţem misliti kako mu jeu njegov stomak kad ga vrti

Mrak otvara oči 02. novembar 2004.

Uoĉavajući paradoks Jugoslovena u popisu stanovništva iz 1971, ukazao je na uzroketragedije druge Jugoslavije koja će doći dve decenije kasnije: "Ko nema svoju republikuili pokrajinu, ţivi u Jugoslaviji kao emigrant".




"DUŠKO Radović ţivi ţivot iskljuĉivo za svojim redakcijskim stolom", zapisala je novinarka Mina

Selimbegović u uvodu za intervju. U vremenu medija Dušan Radović je pisac medija. Pokazao se za sve savremenim. Sve što je novo dolazilo- laćao se toga. Dao je mnogo i radiju i televiziji, a da ništa nije uzeo. Mediji su mu uzimali godine i ţivce.

Najviše je dao vremenu novog radija. Prvo deci u Radio Beogradu. A zatim svima nama u programuStudija B.

NJegova emisija "Beograde, dobro jutro", bila je više od emisije. "Zbilo se to 1975. godine na 23. spratu BeograĊanke, zgrade koja dominira gradom. Uĉinilo mi se lepim daneko sa te visine gleda Beograd. Ja sam BeograĊanku uporeĊivao sa minaretom i sebe sa onim hoxom kojisvakoga jutra moli da imamo dovoljno vode, struje, mleka, nafte, kafe... I tako sam se oglasio... Posle toga

više nisam mogao da prestanem..." On se uzdigao do glasa naše savesti: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci. Nigde nema bolje zemlje zarukovodioce nego što je naša". - Onda bi to i argumentovao bez uvijanja: "Propala je najveća f abrika

odlivaka u Evropi. Najveće neznalice i laţovi u Evropi biće rasporeĊeni na neka druga rukovodeća mesta". Uĉio je ljude da se posmatraju, da umeju da se vide, da se ĉude i raduju - drugim ljudima.

Iz naših snova i naših košmara, javljao nam se u rana jutra našim mislima, samo sada bistrim i duhovitim,ĉesto i zlovoljnim, a imale su rašta takve biti: "Na našem putu u budućnost neki su skretali levo, nekidesno, a mi smo išli pravo, pravo i samo pravo, dok nismo najzad srećno stigli dokle smo stigli."

"Sava se više ne uliva u Dunav, već u Beograd", toliko je voleo Beograd, da ga niko kao on nije hvalio ikudio: "Površina Beograda podseća na površinu Meseca. Zajedniĉki su im krateri i rupe, s tim što se na

Mesecu odustalo od ţivota, a u Beogradu još nije."Pisao je kroz dogled, a napisano je stavljao pod lupu!

Bio je na katarci Beograda, a mogao je i na trg stići, jer se u simbol pretvorio. GODINAMA smo nastavljali dane onim što nam je rekao Dušan Radović: "Plašeći se pametnih, boreći seprotiv pametnih, stvar smo prepustili glupima. Ĉinilo nam se da su oni manje opasni. Glupi su uĉinilo onošto su mogli. A to je ovo, danas i ovde". Da nam kaţe ono što misli Dušana Radovića je obavezivao ugled koji je stekao kod svog naroda. Iza togugleda se nije zaklanjao: "Pametni i dalje popuštaju. Nadamo se da glupi ne mogu biti toliko glupi, da to

pametni ne bi mogli izdrţati." Bile su to puste nade, ali su nas u sebi odrţavale. Glupi ne samo da su bili preko nada glupi, nego i moćni preko narodnih leĊa: "Pametni uvek više liĉe naneprijatelje nego glupi. Svi koji su pametniji od nas moraju biti protiv nas."

Govorio je Radović, bez obzira na iskustva i posledice, odrţavao je nadu. I to što je govorio smataro je

svojom rodoljubivom obavezom:"Poĉeli smo da ţivimo kao oni protiv kojih smo se borili i koje smo pobedili i razvlastili. Kao da ih nismo

mrzeli, kao da smo im samo zavideli."

Nekad nam se ĉinilo da je samo on ovaj narod mogao probuditi: "Našu zemlju najviše vole rukovodioci.Nigde nema bolje zemlje za rukovodioce nego što je naša."

Nije bilo toga petla, a kamoli pisca koji bi se pre njega oglasio.

Po njegovom glasu dan se poznavao.

Bio je provokacija u etru. Misaona buba u uhu: "Trebalo bi do daljeg zabraniti sve govore. Neka svako

uradi ono što je hteo da kaţe."

Izdavao se za citiranje. Govorio je: "Mislim po kućama!"

Kada je morao da misli o istim stvarima, nije mislio na isti naĉin! Nije voleo da priĉa ispraznosti. Gogvorio je: "Sve je ovo ţvakanje ţvakaće gume. Bez gume."

Pre je sebi postajao neprijatan, nego drugima.

Nije voleo sebe da sluša. I to je jedna od tajni njegove saţetosti!

Pokušavao je da svako jutro proglasi za praznik. Po podne smo ponovo palili radio da ponovo oslušnemo ono što nam je Duško već rekao. NJim smouspavljivali svoju savest: "Moţda bi Srbi i Crnogorci mogli beţati sa Kosova na more. Tako bismo rešilidva problema."

KAŢU da su Ċaci u tom vremenu ispisivali po zidovima škola: "Volimo Duška Radovića." Bio je imenjihovog neslaganja sa vremenom i ime njihovog protesta.

Ako je taĉno ono u šta nas uveravaju ĉuveni psihijatri, da je dan bez smeha izgubljen dan, onda se DušanRadović godinama starao da BeograĊanima nijedan dan ne bude izgubljen dan. U rano jutro ĉinio ih je nasmejanim, odnosno kreativnijim, ţivotnijim i podsticajnim da prihvate prvo sebe

u ogledalu, pa onda sve one koje će toga dana sresti. Koliko je samo Dušan Radović onih sa mišlju: "DoĊe mi da poludim!", odgovorio od tog ĉina. Svojim duhovitim, pa i ciniĉkim mislima o ţenama, koje su sve iste - na razliĉit naĉin, tešio je muškarce



sklone braĉnom i porodiĉnom stresu. Svojim opet duhovitim, pa i pakosnim mislima o muškarcima, koji su svi isti baš tamo gde se razlikuju,ĉinio je kod ţena stres posle razvoda bezazlenim, ĉak i veselim. Svojim nihilistiĉkim duhovitostima Radović je unosio više optimizma u društveni ţivot i odnajoptimistiĉnijih obećanja rukovodilaca, profesionalnih i dobro plaćenih optimista i drugih nacionalnihvetrogonja.

Nije hteo da bude toliko hrabar kolio smo mu priznavali. Plašio se toliko divljenja: "Dušan Radović je jedna velika kukavica. Moli i uĉi druge da budu dobri, jer se plaši."

U paradoksima svoga vremena Dušan Radović je pronicljivo uoĉavao i ono što će nam se u budućnosti

teško osvetiti. Nije reĉ o nostradamuskom daru, Duško se uţasavao pomisli da bude prorok, već u prepoznavanju uzroka ĉije će posledice neminovno doći. A moţda je u tome sva tajna predviĊanja iproricanja.

Uoĉavajući paradoks Jugoslovena u popisu stanovništva iz 1971. godine, ukazao je na uzroke tragedijedruge Jugoslavije, koja će doći dve decenije kasnije: "Ko nema svoju republiku ili pokrajinu, ţivi uJugoslaviji kao emigrant."

Upozoravao nas je da nam mrak mora otvoriti oĉi: "Svi smo bili jedinstveni: da je najbolje onako kako nijebilo dobro."

Da li bi nam se desilo, sve što nam se u godinama posle njega desilo, da nam je i to vreme bilo sa njim?

BOG BIRA ANĐELE

MEĐU nekrolozima koje Duško pominje u nabrajanju onog što je sve radio, izdvojiću potresne reĉenice oodlasku mlade glumice boţanskog dara Nede Spasojević u kojima se Radović spori sa samim Bogom: "Nema više naše lepe i dobre Nede Spasojević. Greškom ili nepravdom i ona je umrla uemsto nekogdrugog. Ili Boga nema ili ga ima, pa bira anĊele da mu prave društvo."

Brak bez zakona! 03. novembar 2004.

"Brak se ureĊuje zakonom samo onda kad to ne moţe drugaĉije. Zbog toga ne dozvoliteda vam zakon ureĊuje brak. Sredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon tomoţe da predvidi", obraćao se pesnik budućim supruţnicima.

DUŠAN Radović je vodio više borbi odjednom.

Umesto da duplira staţ, duplirao je borbe. Narvirala ga je ljudska glupost i, mada je znao da je beskrajna,nije se s tim ţiv mirio. Ni posle smrti neće. Sve je ĉinio da se ljudska glupost i ljudska pokvarenost neudruţe i zato bivao optuţen da je protiv udruţenog rada, u njegovo vreme neprikosnovenog. Starao se da se

pokvarenima ograniĉi rok upotrebe.

Prošao je mnoge borbe, a najteţe su mu bile sa sobom: "Najviše me nervira laţ i glupost. A onda to što meto nervira".

Radović se u ţivotu nahvatao silnog straha od gluposti.

Kloneći se gluposti procenio je ceo svoj stvaralaĉki ţivot: "Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A todragoceno znanje stiĉe se dramatiĉnim poznanstvom sa samim sobom".

Stalno je bio zaposednut ĉinjenicom da pisanje daje velike mogućnosti za laţ. Znao je koliko su velikemogućnosti zloupotrebe besmisla.

Imao je, zato, velike sukobe i sa sobom i sa drugima. Sa drugima je lakše izlazio na kraj. Druge je terao izlaţi, strepeći da tamo sebe ne zatekne.

Samo se jednom ovako poverio: "Terajući se iz laţi, u grob ću se oterati".

Smatrao je Dušan Radović svojom patriotskom obavezom da onima koji loše rade to i kaţe. I to je ĉinio sa:



"Beograde, dobro jutro na sve ĉetiri strane". Oni koji su loše uradili, u znak javne zahvalnosti, proglašavalisu ga politiĉkim protivnikom.

Istrajavajući u svojoj patriotskoj obaveznosti Dušan Radović je iskusio i izdrţao svu osetljivost ljudi na javnu reĉ.

Iskušao je nerazumevanje onih - što svašta vole da kaţu, a ništa ne ţele da ĉuju.

Lupalo mu se o glavu kad je one, koji svašta govore, hteo da zaštiti od toga što sami govore.

Kod nas se satiriĉari nisu zatvarali, ali su im zatvarane rubrike, ukidane emisije, smenjivane redakcije iurednici.

Radović je to iskusio i kao pisac, i kao urednik !

PROBLEME su mu pravili oni koji su na mrtvoj duhovnoj straţi, zaduţeni da ĉitaju sporne knjige itekstove. Oni, za koje ĉitanje pesme znaĉi uhoĊenje pesnika i koji iz smisla pesme iznuĊuju priznanje!

"Svako ima pravo da misli, to nije sporno. Druga je stvar - šta", zapisao je.

I to zapisano ga je stiglo. Pristajao je na svoje šta, na koje moćni nisu pristajali. Duško je sve svojesluĉajeve ĉuvao za sebe. Ţeleo je da ih rešava sam sa onima koji su mu ih napravili, ne izlazeći u javnost,

privatnim pismima, u kojima im je govorio sve šta o njima liĉno misli, bez ostatka. Nije se zavaravao da ćeih uveriti da su u zabludama, već da ih im pobroji i skreše, da ga pamte celog svog ţivota. Samo onaj ko sedomogne Radovićevog pisama moćnima (po drţavnim mestima i institucijama), moći će da utvrdi koliko jeto - misleno šta - radilo protiv Radovića.

On je mislio da nije bio toliko bridak, koliko je sluh moćnika bio osetljiv. Razdraţivao je gonioce istinamakoje je saopštavao!

NJegove tekstove, po njegovom svedoĉenju, niko nije ĉitao, bar pre emitovanja, ni posle emitovanja (dok ne stignu knjige) ali je bilo muke sa onima moćnima koji su se u njima ĉuli, sa onima koji su se u njima

priĉuli, sa onima o kojima se ĉulo i priĉulo.

Oni su mu "zahvaljivali" tamo gde se ne ĉuo. Tako su mu uvrtali radio dugme, kad nisu mogli nešto niţe.

Na kraju jedne knjige "Plavi ţaket" napisao je: "Ova knjiga je sa pevanjem i pucanjem, jer onaj deo narodaza koji ja pišem tako najviše voli".

Radović je pevao, a mi, koji ga volimo, pucali smo od radosti. Pucali su i oni koji to što piše ne vole ikojima je to smetalo, pucali su od muke i praskali! Toliko da im se ĉinilo da će Radović izazvati raspadsistema.

I znali smo da: ko ne moţe Radovića ubediti, ne moţe ga zaplašiti!

Bio je kao voda, ne samo bistra, već uvek u toku, ne baš tiha, ali je sve bregove ronila. Kad ga na jednommestu zaustave - zaţuboriće kao izvor na drugom mestu. Kad ga ovde zaĉepe, šiknuće tamo... Jedino setom vodom nisu mogle oprati prljave ruke.

IŠAO je tamo gde ga zovu.

Odlazio je otud gde mu svako jutro ne ponavljaju dobrodošlicu. Tako je promenio više radnih mesta.

Vezivao se poslom.

Od svakog radnog mesta napravio je kultno mesto.

Ono što je jednog trentuka radio, radio je tako da je to, tog trenutka, izgledalo najpotrebnije!

Kad su njega smatrali nepotrebnim - odlazio je!



Imao je mnogo poĉetaka kojima je prepoĉinjao ţivot, uvek na nov naĉin, u novim formama, stvarajući novumustru.

Ukljuĉivao se na pisaću mašinu.

Odmah je stizao do glavnih misli, bez obzira na poruĉioca.

Pisao je iskljuĉivo do devet sati. Posle je dopuštao da mu pretresaju napisano. Pretres po njegovoj ili tuĊojvolji.

Ponekad je bilo i nešto izmeĊu.

U zemlji organizovanoj kao strogo kontrolisana sveĉanost, u kojoj se vanredno stanje egzaltiranosti

odrţavalo slavljima i govorima, u akustiĉno izgraĊenoj otaxbini, u kojoj se znalo ĉiji će govori kakozvuĉati, o apsurda, najviše je ponavljan i najtoplije je zvuĉao govor koji je napisao Dušan Radović.

Posvetio ga je onima koji stupaju u brak:

"Brak se ureĊuje zakonom samo onda kada to ne moţe drugaĉije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakonureĊuje brak. Sredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to moţe da predvidi", ovajRadovićev govor budućim supruţnicima ĉitali su matiĉari Starog grada nekoliko godina pored slovazakona. U tom govoru Radović savetuje supruţnike da bogate svoj zajedniĉki ţivot, da budu realni i

odmereni kad odreĊuju ciljeve i ţelje, i jaki i uporni kad treba da ih ostvaruju. Radović ih i opominje da sene mogu samo baviti ljubavlju, jer je ljubav lepa kad se podrazumeva, kad prati ţivot i daje mu snagu. Niljubomoru nije zaboravljao: "Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Ĉuvajte ga i braniteod svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću".

Kako je ovde u pitanju govor, dakle, više primenjeni nego knjiţevni tekst, onda ni knjiţevna istraţivanjaneće utvrditi kako je ovaj govor došao pod udar cenzure i po ĉijem je nalogu obustavljeno širenje ljubavi

meĊu supruţnicima, kao opšte društvene opasnosti.

SOBIĈAK U "BORBI"

KADA je ureĊivao obnovljeni "Poletarac", ureĊivao ga je neponovljivo, kao najbolji ĉasopis za decu usvetu u tom trenutku, da su ga u "Borbi" koja ga je izdavala od prvog broja, hteli da ukinu.

Radović je taj ĉudesni list ureĊivao u sobici u kojoj je mogao da stane neveliki pisaći sto, drţeći otvorenavrata u kojima je primao vrhunske saradnike, koji su strpljivo ĉekali svoj red u hodniku.

Istovremeno, na prvom i drugom spratu baškarili su se razni direktori, urednici, pomoćnici, savetnici injihove sekretarice, u velikim kabinetima sa koţnim vratima, koţnim foteljama, koţnim trosedima ikoţnim agendama. Na pitanje zašto Radoviću ne ustupi svoj kabinet, jedan od njih je iskreno odgovorio:

"Iz ove koţe se ne moţe!"

Davičo čuva stražu 04. novembar 2004.

Demonstracije studenata 1968. godine jedino je osuĊivao Oskar Daviĉo. "Predratnistudenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom", glasilo je pesnikovoobjašnjenje studentske pobune.

PIŠE: MILOVAN VITEZOVIĆ

RADOVIĆU sam se pribliţavao poizdalje, ĉinio mi se nedostupnijim od Stevana Raiĉkovića,najponosnijeg pesnika u Beogradu u našoj polovini veka.

Prvi put sam ga video na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa 1966. godine, u holu zgrade u kojoj je tada bila

Televizija Beograd. Ĉinio mi se nedostupan, kao i televizija, za koju sam mislio da u nju nikad neću stupiti.



Upoznao sam ga na suprotnoj strani, bukvalno, a moţe i figurativno, opet na Trgu Marksa I Engelsa, 1968.godine, na ĉetvrtom spratu "Borbe". Došao sam da razgovaramo za omladinsku reviju "Susret".

Radović mi je tada rekao da će u komunizmu sve biti relativno, pa i relativno da li će ga biti. Da mladeocenjuju slabim ocenama iz istorije zato što su svi drugi iz istorije ocenjeni.

Bilo je to vreme kad sam mu postavio i ovakvo pitanje: Da li se u "Borbi" priznaje dupli boraĉki staţ?Odgovorio je: "Videćemo kad se `Borba` završi".

Pitao sam: Da li je bolje glup na svom mestu ili pametan na tuĊem? Uputio me je na drugu adresu: "To

pitajte Branu Crnĉevića. On je ministar tuĊih poslova".

Pecnuo sam ga: Kako igra šah u odnosu na Branu Crnĉevića? Odvratio je: "Bolje igram nego što mislim daigram. Za razliku od Brane Crnĉevića."

Zanimalo me je: Udarate li ĉvrge Matiji Bećkoviću? Rekao je spontano: "Ne smem. Udariće me nogom".

Ispitivao sam: Koliki je politiĉki uticaj Ţivorada Mihailovića Šilje? Priznao je: "Na mene ogroman. Sve što je propovedao - omrznuo sam!"

Nisam se dao zaustaviti: Da li je Radoš Novaković osuĊen na "Robiju" Oskara Daviĉa? Razneţio se:

"Gledao sam tu kolorisanu pastoralu! Na kraju su se uzeli!"

NA kraju razgovora Dušan Radović mi je traţio da mu pokaţem indeks. Raskrilio ga je, ne pogledavši unjega, zatvorio ga i vratio mi. "Od sad gde god budem sedeo, moţeš sesti za sto, ne pitajući me". Tu

privilegiju sam od tada najĉešće koristio u "Maţestiku", na skoro svakodnevnim popodnevnim sedeljkama,ako ja sam nisam bio onaj prvi koji je sto, onaj u dnu, najveći, uz ogledala, za sve zauzimao.

Odlazeći sa ovog razgovora, svestan tog proleća Evrope, kada je prvi propustio studentski bunt, pitao samuz pozdrav: Treba li studentskom horu dirigovati milicionerskom palicom? Stisnuo mi je ruku: "Ja sam za

kompromis: da se Bogdanu Babiću da neki ĉin u miliciji". Bogdan je bio glavni dirigent najĉuvenijegakademskog hora u Beogradu koji se tada zvao hor "Branko Krsmanović".

Kada se tog juna zbila i naša studentska 1968, u kojoj ja nisam dobio milicijske batine, već pesniĉku slavu

pobunjenih, Dušan Radović me je tešio u "Maţestiku": "Isto ti je to. Tući će te duţe!"

Studentskom pobunom juna 1968. godine Dušan Radović nije bio zateĉen, ali je bio zateĉen u "Borbi" namestu propagandiste, gde je "sklonjen" kao potpisnik osuĊenog Predloga za razmišljanje o ugroţenosti srpskog jezika.

U "Borbi" se studentska pobuna najţešće osuĊivala kao neprijateljstvo prve vrste, uvezeno spolja.

Jedino su se osudi suprotstavili Dušan Radović i Milovan Danojlić. Dušan Radović je na skupu od hiljadenahuškanih novinara i štampara u dvorani Doma sindikata opominjao da su "studenti naša deca".

Pobunjene studente podrţavali su tada svi odvaţni pisci. Mali broj.

Dušan Radović je bio meĊu onima koji su i govorili studentima u Kapetan-Mišinom zdanju. Govorio je u

slavu odvaţnosti, ali je rekao da će se sve završiti teškim hepiendom.

Većina pisaca, koji se na podršku nisu odvaţili, ćutali su. MeĊu njih su se infiltrirali i pisci komitetlije.

JEDINO je studente osuĊivao Oskar Daviĉo, ĉije je prezime Matija Bećković ĉitao unatraške. Svi smo, i

pisci i studenti, bili ogorĉeni na Oskara. Iz toga ogorĉenja ostala nam je ova Radovićeva priĉa:

"Ĉetvrtog jula ja i pre osvita poĊem u grad. Neću da ĉekam da se otvori `Kasina` kad je otvorenUniverzitet. U Knez Mihailovoj ulici samo ja i milicija. Vršim jutarnju poĉasnu smotru. Hoću da uĊem uulicu Vuka Karadţića. Ne puštaju me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide - nisam

student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da pokušam.



U 1.300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalansam graĊanin, skoro kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diţe policijsko dugme. Krenem

ja da dignem šlem, da se ne poniţava na ulici. Kad - šlem se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da - ni makac.

Uhvatim ga s obe ruke pa iz sve snage, iz petnih ţila... Kad, pod šlemom Oskar Daviĉo ĉuva straţu..."

Danima smo, na raznim mestima i u raznim prilikama, analizovali dubinu ove anegdote, otkrivali njenu

svesadrţajnost. Duhovnu i fiziĉku visinu, doušništvo i policijski karakter, strašljivost i drĉnost, potrebu dase bude na licu mesta, ali skrajnuto... Sve pod jednim šlemom.

Radović je, inaĉe, studentsku pobunu 1968. godine nazivao - meĊustudentskim sukobom. Nije mi bilopravo dok nije objasnio: "Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom". A kad jeobjasnio, nije mi, opet, bilo pravo, jer je bilo taĉno.

Mnogo puta sam ga ĉuo, a mnogo puta ga nisam poslušao.

KAKO ga mnogo puta nisam poslušao, to sam iskusio. Tu su moje senke koje vidim samo ja na svom

portretu. I tu su neke nijanse distance, zbog kojih mu nisam mogao postati blizak nikad onoliko koliko su to

stalno bili Slobodan Stojanović i LJubivoje Ršumović i, naravno, najviše Matija Bećković i Brana

Crnĉević.

On je znao da su i koliko su rukovodioci potrošna roba, pogotovo kad se ĉinilo da su veĉiti. Pisao sam jedno vreme u "Jeţu" portrete politiĉara. "Skica politiĉkog lica" - zvala mi se rubrika. Stavljao sam ime po

ime politiaĉra u naslov (a hrabrost mi je već bila da im se imena naĊu u "Jeţu"). I reĊao im sve, što samznao i umeo, u redovima i izmeĊu redova. Ţeleo sam tada, bile su mi te godine, da budem najhrabriji meĊunajhrabrijima, bez obzira na posledice. Ĉak sam i kroz grad prolazio da bih primao ĉestitanja za hrabrost,za ono što je u onom vremenu bilo neshvatljivo.

"Što to pišeš", pitao je Duško Radović: "Nije to u redu!"

Bio sam zapanjen.

Mislio sam da mu ih je ţao.

Bilo mu je ţao mene:

"Neka te ne zavravaju visine, na kojima si sad", shvatio je da ga nisam shvatio: "Ne zasluţuju oni nikakavdar, pa ni tvoj. Ako dar na njih potrošiš, potrošio si ga ni na šta."

Sumnjiva dečja himna 05. novembar 2004.

Pesma "Sve što raste, htelo bi da raste" bila je himna deĉjeg festivala Radost Evrope, svedok jednom budnom partijskom funkcioneru stihovi nisu postali sumnjivi.

PIŠE:MILOVAN VITEZOVIĆ

Svako jutro, Dušan Radović je na Terazije dolazio kao Ċak - to jutro krenuo na ekskurziju.

Priĉao je kako se svako jutro u centar grada zatrĉi, ali se brzo umori: "Kratko i aktivno ţivim, a zatimţivotarim dok ponovo ne legnem".

"Kasina" je godinama, bilo njegovo miljeno mesto svakodnevnih uranaka.

Ovde se druţio samo sa onima od kojih nije mogao da ima nikakve koristi.

Ĉesto je saĉekivao da se "Kasina" prvo otvori za njega. Stevan Pešić je ranio da bi mu pravio društvo. Tad je najviše Duško bio samo Stevin. Ako se tamo ne bismo doveli kao noćobdije (Crnĉević, Pajić, Tikalo imoja malenkost), a u prvim sedamdesetim smo to ĉesto bili.



Posle mnogih prosedenih "zadnjih šansi", saĉekivao nas je Radović u "Kasini", da proveri koliko smo tenoći ţivota proćerdali.

Mi - ni legli, a on - poranio.

Ĉudili smo se - otkud on tu - gde smo došli da ga naĊemo. Pitali smo ga: kad je poslednji put prespavaootvaranje "Kasine".

Dok nam je poruĉivao dobrodošle kafe, govorio je: "Budim se s nestprljenjem, kao da imam razloga za to".

Nudio nas je burecima i jogurtima, kao da ih je on sam pripravio i baš za nas.

Pokušavao je i da nas prevaspita i to je, valjda, jedina njegova didaktika. Upraţnjavao je i u grupi i pojedinaĉno. Govorio mi je da me Crnĉević ne ĉuje: "Nemoj da piješ sa Branom - kratak ti cug".

Napola smo mu priĉali naše dosetke iz te noći. I kad mu od njih ništa nije bilo jasno, on nas je razumeo.

Starao se da nas dovede - k poznaniju sebe za taj dan.

A ponekad je ponekome i posao znao da za taj dan završi. Pogotovo što je iza nas stizao kurir iz "Jeţa" PeraTodić, da Branu Crnĉevića podseti kad mora napisati rubriku Dnevnik jednog...

Mića Danojlić je bio Duškov dragi jutarnji gost u "Kasini" uvek po dolasku iz Pariza, kad mu je donosioolovke i francuske cigarete.

Radovićeva "Kasina" je "zatvorena", kad se on instalisao kao predajnik u Studio B.

Nikada nismo sa njim vodili one muške razgovore o ţenama, mada je on za te razgovore imao pravereplike:

"Ţena moţe biti svako. A muškarac samo poneko i samo ponekad".

Umeo je da se naruga muškim priĉama: "Ko ne zna šta mu je - neka pogleda gde mu je. Pa, ako ga ne naĊe- to mu je".

O vo se prvo ĉulo u "Kasini", pa je autorizovano koju godinu kasnije, u emisiji Beograde, dobro jutro.Mnogo šta što je mogao, nije mogao da objasni. Humor mu je bio veliko iskustvo sa ljudima.

O nama će se misliti njegovim reĉenicama.

Sve "pakosti" o savremenicima zaveštao je potomstvu.

Sve što je mislio o prijateljima stavio je u ţenske razgovore.

Izazivali smo ga i sumnjiĉili da piše memoare. Nudili da ih objavljujemo iz nedelje u nedelju. Nadali sevelikoj parodiji kojoj smo i našli naslov: In memoariam. Bilo je to 1975.godine. Branio se iskreno i naivno:

"Na ţalost, ja sam imao tako siromašna ţivot, da bi moji memoari, mogli da stanu u jednu slikovnicu - za

malu decu". Misao ĉak nije ni dovršio, jer je tu zaspao.

Matija Bećković je tvrdio kako je Radović jednom zaspao plivajući i dospeo na puĉinu.

Jednom je, kaţu, zaspao primajući najveće prizannje u ţivotu.

Malo, malo, pa se u drugoj Jugoslaviji postavljalo pitanje himne: Drţavne, nego!

Kao, sve nam je u zemlji bilo idealno, pa nam je samo nedostajala himna, koja će to iz svih naših grlasankcionisati.

Do himne se pokušavalo doći na razne naĉine i kroz nekoliko konkursa, koji su nas svakaih desetak godinaegzaltirali, uvlaĉeći u rasprave celokupnu javnost - sa ssluhom i bez sluha.



Svoje priloge raspravama o himni donosili su svi listovi, pa i "Jeţ", koji je napravio veliku anketu u vremeposlednjeg konkursa - kada je preduzimljivi Vojislav Voki Kostić, ondašnji generalni sekretar Savezakompozitora Jugoslavije (SKJ), sve ĉinio da Jugoslavija doĊe do nove himne.

Pitao sam Dušana Radovića šta misli o Vokijevoj upornosti.

"Voki je strastan gastronom i kulinar, a mi smo zemlja jubileja, banketa, sveĉanih zdravica, koktela i prijema. Ako sad ne doĊemo do odgovarajuće himne, nikada nećemo doći" - odgovorio nam je Duško

Radović, ali je zatraţio da to ne objavim, jer Voki ima ozbiljne roditelje, pa ne bi ţeleo da ih ptorese, jer im je sin pobrkao gde je, pa misli da je generalni sekretar Saveza komunista Jugoslavije: "Što se mene tiĉe,ako himna psotane pesma onog politiĉara, koji po Zlatiboru sanja da je pesnik, ime da mu ne pominjemo, jaću se kloniti svih mesta na kojima bih morao uz nju da ustanem".

Mada Radovićev odgovor nije u anketi, prema njegovom zahtevu, objavljen, on je to Beogradu prepriĉavao. Verujem da je stiglo i do politiĉara koji je sanjao da bude pesnik himne.

U taoj anketi Petar Pajić je predloţio da se vratimo "Brankovom kolu".

"To neće rpoći" - rekao je Radović: "Nema nacionalnih manjina".

Anketu sam zakljuĉio sosptvenim predlogom da za himnu uzmemo pesmu Dušana Radoviać "Sve što

raste", jer je to zaista himna ţivotu, poletu, ljudskoj prirodi i anticipira budućnost. Tu pesmu je odliĉnokomponovao Beli Ilić i kako je već bila himna deĉjeg festivala Radost Evrope, pevala su je deca Evrope.

Jeţ je i doneo pesmu u celosti, pozivajući ĉitaoce i narodne poslanike da se izjasne.

Svakako da smo znali da se to nigde neće uzeti ni u kakav obzir, mada je bilo neke suvislsoti, ali smo toizneli u Jeţevom duhu, da pokaţemo kako u svemu oko himne nema suvislosti.

Kad, ne lezi vraţe, odjednom je pod udar došla Duškova pesma kao himna Radosti Evrope.

"Pogledajmo ove stihove: Sve što raste, htelo bi da raste...Sve što cveta, htelo bi da cveta...Sve što kljuca,htelo bi da kljuca...Sve što leti, htelo bi da leti..." - našao se jedan politiĉar i kultur -treger, ĉlan Savezafestivala Radost Evrope i poĉeo da sumnja šta je u pozadini svega ovoga: "Sve što cveta, htelo bi da

cveta..." Znaĉi, htelo bi, ali mu drugi ne daju. Gde mu ne daju? Kod nas! Zar kod nas treba pustiti sve dacveta? Iz ove stupidnosti napravio je ĉovek temeljnu i doslendu analizu. Na kraju je zakljuĉio da se iza bajagi deĉje pesme krije ona, po njemu rušilaĉka i opasna anarhistiĉka i u isti mah maoistiĉka parola:"Neka cveta Hiljadu cvetova". A hiljadu cvetova donosi samo seme zla.

Taj ĉlan saveta i još mnogih foruma posejao je sumnju u pesmu i u pesnika.

Tako pesma "Sve što raste..." više do kraja Radovićevog ţivota nije bila himna Radosti Evrope.

"Da li ste ĉuli tu pesmu ponovo?" - pitao je Dušan Radović NIN ovog novinara Mila Gligorijeviać u brojuod 16.januara 1984. godine. "Niste ni mogli. Sumnjiva je!"

Vreme velike krize

06. novembar 2004.

Kako odbraniti zemlju u celini kad joj neprelaznije postaju unutrašnje preĉice od

spoljnih, pitao se pesnik, nudeći model: "Na svakom straţarskom mestu po dvapredstavnika republika i po jedan iz pokrajina".

Piše: Milovan VitezovićI KAD nismo bivali u Beogradu - Dušan Radović je bio sa nama, u priĉama, kao neka vrsta nostalgije za

Belim gradom.

Tako je bilo i marta 1978. godine u Zagrebu, za ta tri dana "Goranovog proleća" jutra smo u "Palasu" na



Zrinjevcu poĉinjali beogradskim novinama, uz doruĉak. U "Dugi" je bila Radovićeva rubrika, a u rubrici:

"Lepo je ĉitati dobre ljubavne pesme, pod uslovom da ne poznajete ni pesnika, a ni ţenu koja ga jeinspirisala. Samo je tako moguće i dalje verovati i u ljubav i u poeziju".

Sve nas je ovo veselilo, pod pretpostavljenim uslovom - da se odnosi na nekog drugog pesnika i neke tuĊepesme.

Pitao sam Stevana Raiĉkovića šta misli, na koga se ovo odnosi, koga li je Radović konkretno imao na umu,ko mu je od nas bio model za opasku?

"Valjda se odnosi na sve nas. Nećeš me uvući da se poimence prebiramo... Uostalom, šta znam", rekao mi je Stevan, a onda dodao: "Jedino znam da na današnjim ĉitanjima neću ĉitati nijednu ljubavnu pesmu."

Ma koliko sklon sarkazmu, Radović je dizao ljubav na najviši pijedestal: "Tako je malo ljubavi meĊuljudima. Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi."

Istine radi, valja reći da Dušan Radović nije napisao puno ljubavnih pesama. Ĉak, premalo. I kad ih je pisao- najĉešće ih je pisao po narudţbini, pisao ih je da budu pevane. Pesma "Milo moje" najbolje je napisana, a

bogme i komponovana pesma naše savremene zabavne muzike, u kojoj je sve suvislo, saglasno i u

osećanjima i u poetici.

Ipak, ĉak i ako uzmemo Radovića kao pesnika samo jedne ljubavne pesme "Plavi ţaket", ona jeantologijska. Osvaja Radovićevom jednostavnošću.

BRANKO Ćopić je, u jednom predgovoru za prvu knjigu mlaĊeg satiriĉara (knjiga je zabranjena, pa je i predgovor ostao nepoznat), napisao da satiriĉari i pisci humora, dakle pisci od duha, postaju po pravilu idobri pisci za decu.

Za Dušana Radovića bi se ovo Ćopićevo pravilo moglo uzeti obrnuto.

On je bio ĉuveni pesnik za decu kada se poĉeo ogledati u satiri.

Nije se proglašavao satiriĉarem ni kad je ulazio u antologije satire - i ovdašnju i ameriĉku. Kao da se groziosamoproglašenih satiriĉara, jer je u proglašenju video pozu i neiskrenost. Hteo je da bude samo zabrinuti

ĉovek koji piše.

NJega je satiriĉarem uĉinila velika zabrinutost za zemlju i za narod.

NJegovo veće satiriĉno ogledanje na stranicama "Jeţa" pada pred 1970. godinu.

To je vreme prvih naznaka velike krize, poĉetak deoba i pojava rascepa.

Radović je najavu deoba i rascepa ţestoko formulisao:

"Savez drţava, ili Ujedinjene nacije Jugoslavije, ili Svaka Vaška Obaška."

Uĉinio je to ĉetiri godine pre nego što će to biti 1974. godine Ustavom zagarantovano.

U vreme popisa stanovništva koji će graĊane konaĉno razvrstati na narode i narodnosti, ne dajućiJugoslovenima nikakvu šansu. Radović je pisao: "Jugoslavija je zemlja bivših Jugoslovena."

Sam naslov Radovićeve rubrike u "Jeţu" - "Glavobolje", govori da je svoje crne (humorne) misli pisao u

dubokom oĉajanju, depresiji, takoreći: "Treba i pokrajinama dati po jedan Dan ustanka."

Kako odbraniti zemlju u celini kad joj neprelaznije postaju unutrašnje preĉice od spoljnih, pitao se Radovići svojim mislima dovodio do apsurda buduću odbranu zemlje:

"Na svakom straţarskom mestu po dva predstavnika republika i po jedan iz pokrajina."

BILO je to vreme bujanja ratnih memoara, kroz koje su se stvarale i razne verzije antifašistiĉke borbe,



naravno u sluţbi naroda i narodnosti, pa i amnestiranja izdajnika i zloĉina. Radović se i toga dotakao:

"Neka svako ispriĉa svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju".

U svojim "Glavoboljama" Radović nije štitio ni intelektualce, niti ih amnestirao od odgovornosti za svojepostupke:

"Novosadski dogovor je mrtav. Potpisnici su još ţivi, potpisuju nove dogovore".

Pri svemu tome, nije zaboravljao ni sam prosti puk - narod kome su u praznoj duši, poĉele da jeĉenovokomponovane pesme:

"Sećaš li se, draga, bratstva i jedinstva?!"

Naravno da Radović nije zaboravljao kome narodu on sam pripada:

"Zašto nas podsećate da smo Srbi? Sad treba da se setimo gde smo stali."

Ni deĉji aspekt nije propustio:

"Molim, drugarice, oni nam stalno psuju milu nam `Jugobanku`."

"Kako vam se ne spava, u ovom mraku?", obraćao se mraĉni Radović rukovodiocima, pa svestan svegadodavao: "Vaţnije odluke treba donositi na groblju. Tamo je većina."

U Radovićevim mislima prepoznajemo sve što nas nije mimoišlo, ali i duhovito seme onog što će probujatiu "Beograde, dobro jutro!

DECA DEZERTERA

TEŠKO da je u knjiţevnom ţivotu Beograda bilo tako odanog i tako briţnog prijatelja kakav je bio DušanRadović Matiji Bećkoviću, Brani Crnĉeviću, Slobodanu Stojanoviću i LJubivoju Ršumoviću.

Za razliku od Brane Crnĉevića, oni su sa velikim pijetetom negovali ovo prijateljstvo. I Radović ih jetakvim prihvatao, kao što se prema Crnĉeviću odnosio na poseban naĉin i sa velikim razumevanjem za sva

njegova razliĉita iskakanja iz konvencija.

Prema Crnĉeviću se odnosio sa takvim prijateljstvom, da je u vreme Crnĉevićeve rubrike aforizama u"Knjiţevnim novinama" i veoma burnog ţivota autorovog, znao i da ga "prinudno" odmeni pod njegovimimenom, kako bi se rubrika saĉuvala.

Ĉudili smo se godinama što Crnĉević u izdanja knjiga aforizama ne unosi sjajan aforizam - dijagnozu

srpskog mentaliteta: "Svi smo mi deca dezertera iz 1389. godine".

Tek smo u dvadeset prvom veku saznali da je to aforizam Duška Radovića pod pseudonimom BranaCrnĉević. Radović je bio takav prijatelj da je i u grobu znao da ĉuva tajnu, ali Crnĉević nije izdrţao.

SRBIN U PESNIKE...

BRANKO Ćopić je voleo ĉesto da pominje Dušana Radovića u svojim intervjuima - hvaleći ga.

"Jedva ĉekam da se jednom ogledaš u romanu", rekao mu je u vreme jedne knjiţevne veĉeri na deĉjemodeljenju biblioteke "Petar Koĉić".

"Moţe li roman da stane na jednu stranicu?", pitajući, šalio se Radović na svoj raĉun: "Ja sam pisac do jedne stranice".

"Sloţi tako dvesta stranica na jednu temu i to je roman", nastavio je Branko Ćopić.

"Gde da naĊem dvesta prvih reĉenica za tih dvesta stranica?", zavapio je Dušan Radović.

U svojoj tajnoj azbuci od trideset slova sa trideset imena, u ĉiju je slavu ispevao epigrame, po principu



Radovićevog "Na slovo, na slovo", Branko Ćopić je na slovo R stavio: "Radović DušanRado Srbin ide u pesnike,

Da na TV bere lovorike."

Noći sa Krklecom 07. novembar 2004.

Radović najumniji, Raiĉković najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezovićnajdrskiji, govorio je pisac.

Piše: Milovan VitezovićHRVATSKI pesnik Gustav Krklec smatrao je sebe i beogradskim pesnikom. Svoje najlepše pesniĉkegodine, izmeĊu 1920. i 1941. godine, proveo je u Beogradu (stanujući u Graĉaniĉkoj ulici) i u njemu stekao

punu pesniĉku slavu. "Svoje najlepše dane proveo sam noću", govorio je, sećajući se boemske Skadarlije - Bore Stankovića, TinaUjevića, Rake Drainca, Sime Pandurovića i drugih. Krklec je oko 1970. godine bio ĉest gost u Beogradu, naroĉito kad je postao predsednik Saveza knjiţevnikaJugoslavije (1972. godine, posle Maspoka). Odsedao je u "Maţestiku", i u njemu, u Klubu knjiţevnika i u"Tri šešira" udruţio se sa srpskim piscima, izdvajajući nas ĉetvoricu: Dušana Radovića, StevanaRaiĉkovića, Matiju Bećkovića, i moju malenkost. "Vas ĉetvoricu najvolim", govorio nam je ĉesto sa radošću, dodajući: "Moja kćerka Katarina kaţe: Radović

je najumniji, Raiĉković je najgospodstveniji, Bećković je najbolji, a Vitezović najdrskiji."

Jednom nam je priĉao kako je 1925. godine pevao u ĉuvenom horu "Obilić" zajedno sa SimomPandurovićem, Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Rastkom Petrovićem, DesankomMaksimović, Momĉilom Miloševićem i Milanom Bogdanovićem. "To nije bio hor. To je bio horĉina", rekao je Dušan Radović. "Ej, moj stari, nekada ste se druţili sa bardovima, a sad...", primetio je Stevan Raiĉković. "Nemoj, Stevane, sad ste Duško i ti bardovi", opominjao je Krklec. "A Bećković, a Kiš, a Vitezović...", terao je svoje Raiĉković."Divni su to momci... sjajni pesnici, oštri, pošteni i povrh duhoviti". Branio nas je Krklec: "Vidim da Kišliĉi na Puškina..."

"PUŠKIN je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju", dokazivao je duhovitost Danilo Kiš. "Ti uopšte ne ţeliš da stariš, već deset godina se ne menjaš", primetio je Krklecu Dušan Radović. "A ko nema namere da ţivi što duţe? Volim ţivot, brate, moj Dušane, pa se ne dam", odgovarao je Krklec.

Krklec je posle Radoviću priĉao kako je baš išao kao sedamdesetogodišnjak da ĉestita devedeseti roĊendanslikaru Mirku Raĉkom i, ĉestitajući mu, rekao da ţeli da mu ĉestita i stoti roĊendan."Moţe, moţe, ako to doţiviš", rekao je Raĉki Krklecu. Dušan Radović, tada pedesetogodišnjak, potresen ovom anegdotom, poţeleo je da doţivi da Krklecu ĉestitadevedeseti roĊendan. IZMEĐU Radovića i Krkleca razvilo se prijateljstvo, koje se i samom ljubavlju moglo nazvati. O tomesvedoĉi i polemika koja se razvila izmeĊu njih na stranicama Knjiţevnih novina. To je najneobiĉnija

polemika u srpskoj i hrvatskoj knjiţevnosti, voĊena u klasiĉnoj pesniĉkoj formi. U sonetima. Evo te cele polemike, sa Radovićevim uvodom u nju:"Gustav Krklec je bio ozaren, izuzetno vedar i dobar ĉovek. Upoznao sam ga pre dvadesetak godina.

NJegovo već izmoreno telo nije se doticalo mladalaĉkog duha, ĉinilo se da su koreni te ogromne ţivotneenergije i radosti negde izvan telesnog i smrtnog, da će se pre ugasiti sunce nego on.

Bio je mlad, mlaĊi od svih, a star jedino zbog obiĉaja i obzirom prema svojim vršnjacima.

I kad sam 1971. godine proĉitao u Knjiţevnim novinama njegov sumorni `Starinski sonet`, potresninagoveštaj da bi moţda mogao umreti, ugasiti se kao ognjena ruţa, onaj koji je od svih nas bio najdostojnijiţivota, poţurio sam i napisao `Sonet na sonet`, okrećući muku na šalu, braneći i njega i sebe od takvemogućnost. Tako je poĉela naša neobiĉna polemika u stihovima. Izmenjali smo po nekoliko soneta. Bilo nam je obojici

ţao što se ovaj prijateljski dijalog morao prekinuti, po ţelji tadašnjeg urednika Knjiţevnih novina".

Bespoštedne kuvarice 08. novembar 2004.



Razumeo je Radović veliku muku TV poslenika, ali i muku gledalaca sa ovakvim našimTV poslenicima.

Piše: Milovan VitezovićKADA su me pozvali iz "Mladinske knjige" 1977. godine, da za slovenaĉko izdanje knjige "Poštovanadeco" napišem pogovor, prihvatio sam to kao poĉast. Sretao sam Radovića, ali mu to nisam govorio. Pitaosam se: da li je to bila njegova ţenja, koja mi je saopštena kao ţelja izdavaĉa, i nikad to nisam saznao. Kad

je knjiga izašla, kad su i meni iz LJubljane stigli primerci, danima sam u "Maţestiku" oĉekivao hoće li mi

Duško uopšte išta reći, sa strahom - da je, po svoj prilici, nezadovoljan. Zalud sam to oĉekivao tamo gdesam oĉekivao. MeĊutim, sreli smo se u banci, nije imao olovku da ispuni isplatnicu. Pozajmio je moju olovku. Onda jezatraţio i moju pomoć da mu, sa novijim oĉima, nešto na izvodu rastumaĉim. Podizao je slovenaĉki

honorar za "Poštovana deco". Tada mi se zahvali i za pomoć i za pogovor: "Koliko razumem slovenaĉki -

hvalio si me. Da nije moja knjiga, mislio bih da pišem o Egziperiju. Trudiću se da one hvale opravdam."

Poĉeo sam da mu dokazujem kako ga ĉeka svetska slava. Slava pisca za decu koju imaju Andersen, Grim,

Lindgrenova, Egziperi, Sarojan.

"Kad će to biti?", smejao se Duško: "Na kukovo leto."

Odgovorio sam: "Onda kad se njegov Plavi zec naĊe pored Meterlinkove Plave ptice". "Mnogo truda iza toga stoji

Da se ništa prikaţe u boji."

Razumeo je Radović veliku muku TV poslenika. Ali i muku gledalaca sa ovakvim našim TV poslenicima. Niko kao on nije tako pokazao izveštaĉenost osmeha spikerki: "Te-ve dame smeškaju se stalno.

Ne iz srca već više oralno."

Za njegove TV kuvarice, višegodišnje nedeljne distih-kritike televizijskog programa, bez premca u

saţetosti i taĉnosti, biberene na juţni naĉin (Radović je roĊenjem Nišlija), kojima je dubinu malog ekranadocrtavao Dušan Petriĉić, dramaturg, esejist i kritiĉar Zorica Jevremović je napisala: "TV kuvarice suodavno postale ep o našem televizijskom programu." One nam pokazuju gde smo najtanji - na gajtanu TV

prikljuĉaka. Ovome se, zaista, ništa ne moţe dodati, ako se i doda, kvarilo bi ocenu.

Ni pitanje obima epa ne moţe se postaviti. U pitanju je nekoliko stotina distiha.

Jedino valja dodati da u njima nije štedeo ni one koji su mu bliski. Novaković mu je bio blizak i po duhu i po FK Partizanu, ali mu to nije smetalo da osmotri ovakvourednikovanje u Televiziji Beograd (1979):

"Novaković u Takovskoj vlada

Ko Ugandom Idi Amin Dada".Bolje je prošao Novakovićev povremeni TV zamenik, TV savladar Slobodan Stojanović: "Ono što bi bio naš pedigre

Sad gledamo u `Više od igre`". Sklon svakoj hvali na svo raĉun, Milovan Ilić Minimaks nije se hvalio Radovićevim distihom: "Nove štete gledalištu prete

Kako ćemo bez glave do pete?"

Brana Crnĉević je Radoviću bi prijatelj za prste one ruke kojom Duško drţi pero, pa se iz ove kuvarice vidii velika i neskrivena pristrasnost:

"Naš Crnĉević dvaput u mesecu

Konzumira ţivu te-ve decu".

Kada se jedna naša pesnikinja u televizijskoj emisiji o njenoj poeziji u svom iskazu isuviše pozivala naDesanku Maksimović, što je inaĉe bio njen obiĉaj, Dušan Radović se ni kao gledalac nije mogao

dţentlmenski uzdrţati: "Mirina bi pesma bila tanka

Da joj nije prezime Desanka!"

Mesto sveće - televizor 09. novembar 2004

TV program nije nam po volji, kao da smo pa mi mnogo bolji, objašnjavao je DuškoRadović.



Piše: Milovan VitezovićGODINAMA pišem neki TV praktikum, kako do dobrog scenarija. I ko zna da li ću ga ikad dopisati. I

pored stotina ispisanih stranica siguran mi je samo Radovićev moto: "Mali ekran pravi ţivot krije, Kao prozor zatvorske ćelije". Ali, kad bolje razmislim, moţda bih se opredelio pre za drugi moto, opet Radovićev: "Razlika je u nijansi samo:

Ţiveli smo, a sada gledamo". Ali kad bolje razmislim...

"Kad ţivota stigne zadnji prizor Mesto sveće, palite televizor..." i dalje:

"Antena se ko krstaĉa krivi, Pod tim znak om više se ne ţivi". Molio sam i samog Dušana Radovića da mi ispriĉa ili napiše svoje, bilo scenaristiĉko, bilo uredniĉkoiskustvo, da ga istaknem kao primer, jer on je negda bio pravi urednik TV drama i TV serija. Umesto

svega, ponudio mi je ove distihe:

"Te-ve drame mogu biti razne:

duge, mlake, spore ili prazne.

Te-ve drame ko veštaĉko cveće, koje nikad uvenuti neće! Kako drame ne shvataju same

da su pune svega osim drame?"Svako vidi sebe onakvim kakav mu je program, mislio je Radović pred poturenim ekr anom:

"Te-ve program nije nam po volji

Kao da smo pa mi mnogo bolji".

Izjašnjavajući se protiv bele kuge i za porast nataliteta, Dušan Radović je ukazao i na uticaj TV programana brojnost savremene porodice:

"Oj, Srbine, šta to s tobom ĉine, Sve ti mlade ostaše nevine!"

Omiljena Radovićeva "mušterija" meĊu TV licima koju je neobiĉno opevavao godinama u TV kuvaricama.Opevavao ga je godinama, u distisima, u nastavcima, da se moţe govoriti o seriji, a moţda i poemi.

Ne treba utvrĊivati zašto je to uradio, jer bi trebalo utvrĊivati zašto ne bi uradio. A to bi bio promašaj. I za Radovića Bane je bio veliki izazov, pa i privilegija. Radović ga je zvao medij(um)skim.

Ne znam da li je Radović to radio na prijateljskoj ili na nervnoj osnovi. Moţda - na obe!

Kao što je televizijskim kamerama nezaobilazan, Bane Vukašinović nije izmicao ni svakom Radovićevompogledu na televizijski ekran.

Da ga nije opevao, to bi bio neoprostiv propust, skoro kao da nije TV kuvarice ni pevao.

I Radovićevi distisi govore kolika je Bane TV institucija. Zato generacijsku slabost i bolećivost ne trebauzimati u obzir.

Sad prisećanje na neke distihe o Banetu svedoĉi o njegovoj neprolaznosti. Uostalom, evo nekih, onako s reda, jer svako biranje ne bi liĉilo na Baneta: "Jedno lice ekranom se mota

podseća nas na fotorobota! Gleda Bane sa naslovne strane

na dušmane što mu traţe mane!

Kad je opaska ideja je bliska

Da Baneta koriste ko kviska!

Isti moral, manir, sliĉna mesta

Bane nam je domaći Bareta? Nije Bane komentator škrti već nam nudi širok izbor smrti!"

Dosetke o piscima 10. novembar 2004.

Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski

komitet.



Piše: Milovan VitezovićMNOGE duhovitosti Dušana Radovića iz "Kasine", "Gradske kafane", "Sunca" i "Maţestika" na raĉun

pojedinih pisaca završile su, neautorizovane, u "Jeţevoj" rubrici "Pššš"...

Mnoge su već deo ondašnje kafanske anegdotike. Za mnoge se ne zna taĉno - da li su Radovićeve iliBećkovićeve, ili su zajedniĉke.

Evo nekih Radovićevih dosetki:

Za Miru Aleĉković je rekao da ima najduţi skojevski staţ.

Za raspopa Nikolu Drenovca je priĉao: kako je u "Lotos baru" pokušao da uĊe sa epitrahiljom umestoobavezne kravate.

"Kad su Zekini golaći, u vreme Prvog srpskog ustanka, bili jednom u Beogradu, onda im je tu zaostao

Dušan Baranin", ovo je sam Dušan Baranin rado prepriĉavao.

Miodrag Bulatović je za njega bio poslednji krik svetske telefonije.

Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski komitet!

Za Mirka Kovaĉa je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!

Za Branu Crnĉevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!

Za Vasilija Popovića je rekao da je praviĉan u svojoj mrţnji prema piscima, jer ni sopstveno ime nepodnosi (Ugrinov)!

Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauĉ!

Dešavalo se da se Dušan Radović zaboravi, pa da se zameri psima. Da da neku izjavu za novine po pseneprijatnu ili da nešto napiše po njih nepovoljno. Kad god je prevlaĊivao strah od pasa, pisao je o njimakritiĉno.

Jednom je u "Beograde, dobro jutro" izgovorio: "Psi nikad nisu ţiveli bolje!

Nekad su oni ĉuvali nas, sada mi ĉuvamo njih.

Ţiveti kao pas, to danas znaĉi - u blagostanju, bez briga".

Sutradan nam je u "Maţestiku" praveći verbalnu paradu, priĉao kako se gadno prešao što je to napisao ikako ne zna koje neslućene posledice moţe imati.

"Kakve posledice, kad psi ne znaju da ĉitaju", Dušan Baranin je uzimao sve zdravo za gotovo, to jestbukvalno.

"Moţda i ne ĉitaju", sloţio se Radović da Baranina u njegovim godinana ne dovodi u nepriliku, ali jedodao: "Ali je sigurno da slušaju radio. Eto, noćas su na mene lajali svi psi od Zvezdare do BeograĊanke".

Svi smo sad gledali u Baranina, oĉekujući šta će on na ovo reći.

"U ĉetiri sata?", pitao je Baranin, koji je stanovao blizu Radovića, kod "Liona".

"U ĉetiri sata!", potvrdio je Radović.

"Bogami si im se gadno zamerio", kazao je Baranin: "Laveţ je i mene probudio!"

To što u detinjstvu nije mogao da bude sportista, jer po sopstvenom ĉestom isticanju, nije bio ni snaţan, nidovoljno vešt za mnoge fiziĉke discipline i, jer je "kao dete imao veliku glavu i nejako telo" pa ga jesopstvena glava pretezala, Dušan Radović je nadoknaĊivao kao navijaĉ.



Voleo je fudbal, košarku i boks, pa sve ostalo.

Dosta dobro je igrao šah, ali šahovsku slavu nije traţio meĊu sportistima.

Dovoljno smo mu paceri bili mi.

Bio je Partizanov navijaĉ svim srcem i svim umnim silama. Svoj pesniĉki dar, bez porudţbina, stavl jao je

Partizanu na raspolaganje. Puštao je pamet na zeleni teren. O tome svedoĉe brojni stihovi, najĉešće distisiobjavljivani u "Partizanovom vesniku". Sigurno je da je i ovde napravio veliko pesniĉko istraţivanje - kako

se rimuju crno- beli, potrošivši rasipno najviše neoĉekivanih rima. NJegovo je ono o neprikosnovenostiPartizana:

"Zemlja, vazduh, voda,

fudbal, vaterpolo... košarka..."

Mitska sedmica 11. novembar 2004.

Po sedam godina radio u Radio Beogradu, "Pionirskim novinama", TV Beograd, "Borbi"i u emisiji "Beograde, dobro jutro". Nije hteo slavu disidenta

Piše: Milovan VitezovićDUŠAN Radović je svoje ukupno delo - deci namenjeno, sabirajući ga, ţeleo dauredi kao sedmicu. Tako da svaki dan u nedelji ima svoju knjigu i da se ona po tom danu i nazove.

Imenujući knjige danima, u prvom ureĊenom izboru stigao je do ĉetvrtka. Ali u knjigama (i rukopisima)ima dela za još prepuna tri dana. Pretpostavljam da će budući prireĊivaĉ Radovićevih sabranih dela tako ipostupiti. Nema druge logike - Radovićeva nedelja se sama po sebi (i po njemu) nameće.

Pitao sam samog Duška Radovića 17. aprila 1984. godine, dok mi je na vrhu "BeograĊanke" potpisivao zadecu "sa mnogo ljubavi" kompet "Ponedeljak-Ĉetvrtak", zašto baš tako organizuje knjige.

- Ne znam ni sam. Nisam se boljeg naĉina setio- nasmejao se.

Pokušao sam da budem duhovit rekavši nešto o sebiĉnoj nedelji.

Radović je nastavio da govori o tome kao o neodreĊenom, kao da se ne odnosi na njega i baš njegovo delo:- Godinama se to muĉilo, kapalo i kupilo svakodnevno... valjda je tu probila teţaĉka podsvest... Uh, ode sedaleko. Šta znam?! To je prosto... tako!

To moţda i jeste prosto i tako jednostavno, ali ima i u toj organizaciji dela boţanskog dara. Onog bezsvesne tendencije. Radović je stvorio jedan svoj neodoljiv mali svet i rasporedio ga po danima nedelje. A

veliki Tvorac je veliki svet stvorio za nedelju dana i prepustio ga nama da ga po danima rasporeĊujemo,menjamo ili uništavamo...

MITSKI broj sedam ima i u Radovićevom stvaralaĉkom veku neobiĉan raĉun: proveo je sedam godina u"Pionirskim novinama", stvarao je sedam godina u Radio Beogradu (program za decu), radio je sedam

godina u Televiziji Beograd, istraţivao je sedam godina u izdavaĉkom preduzeću "Borba" (orlasi,marketing, dve godine ureĊivao "Poletarac") i javljao se sedam godina sa "Beograde, dobro jutro" u

programu radija Studio B.

Bez obzira na sve, ĉak i velike, nesporazume, koje je tokom vascelog svog spisateljskog delanja, imao sainstitucijama vlasti ili sa pojedincima iz vlasti, Dušan Radović nije hteo slavu disidenta. To što je pisao,posao je iz druge potrebe i za drugu vrstu slave, pa je slavu disidenta i kad je ona bila izgledna odbijao sa

najvećom indignacijom.

Mislim da je voleo i da pokaţe koliko je u samoodbrani jak i bespoštedan.

Kada je jednom 1982. godine dopisnik "Zidojĉe cajtunga" napisao jedan prljav tekst za celu stranu oBeogradu, protiv Beograda, koristeći se ponajviše Radovićevim mislima iz "Beograde, dobro jutro", uzispomoć nešto naših aforizama, Radović je vešto odgovorio, sa tvrdnjom da takav dopisnik iz Beograda ne



bi u Beogradu mogao da bude ni ĉlan gradske ĉistoće.

Video je Ameriku.

"Nije - bogzna!"

NJEGOVI domaćini priredili su mu u NJujorku i susret sa velikim ruskim pesnikom, poštovanimnobelovcem Josifom Brodskim, koji je tamo ţiveo kao emigrant i borio se za promene statusa ugroţenihpisaca u svetu, a posebno u zemljama istoka. Brodski kao da nije shvatio koga ima pred sobom, pa je, iz

opšte zabune, Radoviću izdiktirao ĉitav spisak ugroţenih pisaca kod nas, ĉak, na i Radovićevozaprepašćenje, postavio i neke zahteve.

Pitali smo ga, da li je prihvatio zahteve?

- Nisam. Bio sam zaprepašćen imenima pisaca sa spiska. To su oni koji najbolje ţive, koje najpaţljivije podrţavamo i koji godišnje primaju bar dve najznaĉajnije nagrade.

Nije nam otkrio ko su ti naši pisci na tom spisku. Valjda i zbog prisutnih za velikim stolom u "Maţestiku".

- Pitajte za spisak Brodskog, kad doĊe na Oktobarske susrete pisaca, tamo se valjda taj spisak pravi idopunjava.

- Ima li mene na tom spisku? - pitao je Danilo Kiš, smejući se: - Nisam skoro dobio nijednu velikunagradu...

- Sluĉaj tvoje zaštite je već dignut pred Ujedinjene nacije - smejao se i Duško, sa tuţnom senkom na licu.

STRAST

RADOVIĆ je odgovarao filozofski: "Fudbal okuplja dve vrste muškaraca: one koji nemaju devojke i onekoji imaju ţene."

Kao strastveni navijaĉ, sumnjam da li je bio strastveniji pušaĉ, ţeleo je da ljude oko sebe pridobija zanavijaĉe Partizana. Ne mogu tvrditi da je Branu Crnĉevića opredelio za Partizan, ali mene jeste, mada je od

mene mala vajda, jer na prste ruke mogu nabrojati kada sam bio na utakmicama, od toga dva puta sa samimRadovićem.

Bio sam svedok kako je pokušavao da za Partizan pridobije Miodraga Bulatovića i to na Bulatovićusvojstvenom erogeno-mentalnom planu:

- Slušaj, Bule, ti si kao Partizan, više pruţaš u gostima, nego na domaćem terenu.

Bulatović je, kakvog ga Ċavo dao, traţio i nešto "opipljivo".

Kraj za "dobro jutro" 12. novembar 2004.

Kada je u emisiji traţio nacionalizaciju za imovinu ĉlanova SK, moćnici naredili da seona prekine.


U MLADOSTI je Dušan Radović opevao ljubiĉicu belu.

I to je ispravljao celog svog ţivota.

Imao je potrebu da se celom narodu izvinjava. Kad sam jednog jutra 1984. godine, po njegovom pozivu,

svratio u Studio B, pokazao mi je gomilu knjiga koju mu je baš poštar doneo. Pero Zubac mu je slao svojopus namenjen deci, u ţelji da promeni Radovićevu izjavu da je neće uneti u Antologiju srpske poezije za



decu. Duško je izdvojio Zupĉevu knjigu pesama "Tito je naš drug" i sa uzdahom mi rekao:

- Kad ja ispaštam ĉetiri stiha, kako će on celu knjigu?

Pravili smo mu poslednjih godina dosetke, i previše surove, da je on, još ĉetrdeset i neke, dao ideju za Kuću

cveća. To ga je grizlo kao i opaka bolest. Tešilo ga je i leĉilo to da mu je emisiju "Beograde, dobro jutro",definitivno zaustavio moćnik sa ljubiĉastim prezimenom.

Bilo je to onda, kada je u svojoj emisiji traţio nacionalizaciju koja bi obuhvatila samo imovinu ĉlanovaSaveza komunista.

- Kad više ne bude ni vas, ni vaše slave i privilegija, vaša deca će prodavati Dedinje deci fudbalera, pevaĉa,trgovaca i nakupaca. Posle kraće pauze, Dedinje će ponovo postati ono što je nekad bilo - kad je ovo ĉuo,moćnik sa ljubiĉastim prezimenom je zakljuĉio da je bolje zaustaviti emisiju i odloţiti propast Dedinja.

Zaustavljanje emisije nije izvršeno istog dana, pa se još sutradan ĉulo:- Kad već moţemo i moramo bez Tita, mogli bismo i bez mnogih drugih.

Posle se moglo bez emisije!

Radović nije mogao da stane, pa je ustavljen.

Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije je 8. novembra 1982. godine razmatraloaktuelna idejno- politiĉka pitanja informativnih delatnosti i 16. novembra objavilo zakljuĉke, u kojima stoji:

"Aforizmi u popularnoj satiriĉnoj emisiji ̀ Beograde, dobro jutro` u poslednje vreme sve ĉešće imajuobeleţja politiĉkih poruka sa izraţenom moralistiĉkom i demagoškom pozadinom. Sadrţina tih porukaponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenostiovakvog delanja."

Usledila je analiza i cenzura.

Posle nesporazuma sa "nekim politiĉarima" (znao im je imena, ali ih je kaţnjavao nepominjanjem),Radoviću je bilo reĉeno da više ne radi. On nije hteo da ne radi, sramota ĉoveka. Kako je već mogao -

odluĉio se za penziju.

Kad nije mogao da radi, rekao je:

- Ja više neću govoriti!

Posle su mu neki politiĉari, narod je to traţio, rekli da radi, a on nije hteo. Nije ţeleo da se prilagoĊavaukusu onih koji su protiv njega. Rekao je da hoće u penziju, lakše mu je bilo da sebe iz javnosti povuĉe,nego da povuĉe reĉ. On jeste i vodeći pesnik za decu, ali nije ĉovek koji se igra sa: uzimala-davala, sa

maĉkama spavala. Nije on ni aparat da se ukljuĉuje i iskljuĉuje na dugme. Ne zna se šta je taĉno rekao baštada, moţda ovo:- Lako je vama, vi ţivite, po vašem mišljenju, dobro. Mi bismo, po vašem mišljenju, morali ţiveti još bolje,ali nam smeta naše mišljenje.

Ĉudan je bio odnos izmeĊu Dušana Radovića i Slobodana Glumca.

Onaj koji mu je prvo, kao partijski funkcioner zaduţen za pisce, zagorĉavao ţivot, koji ga je kao direktor "Borbe" šezdesetih sputavao, dao je Dušanu Radoviću sve slobode, kao direktor i glavni urednik Studija B.

Glumac je, Radovića u odlasku, preklinjao da se ne kune da više nikad neće voditi emisiju "Beograde,dobro jutro".

DETINJSTVO

A RADOVIĆ je mislio da se, sa penzijom, vrati u detinjstvo.

"Bili smo dobri ljudi još onda, ili smo ostali deca, kako hoćete, tek, u meni danas nije teško prepoznati ono



negdašnje dete, od toga kako se obuvam, do toga kako se radujem i šta volim. Teško je poverovati da se zadeset ili petnaest godina moţe postati ĉovek, ili drugi ĉovek. I to kad na kraju opet podetinjimo, dokaz da

od detinjstva nikad nismo daleko..."

Tada ga je neko pitao šta je ţivot. Novinar veli da je to jedno od pitanja koje ne vredi postavljati. Radovićse nije sloţio sasvim, pa je odgovorio:- Ipak je bilo zanimljivo roditi se i videti šta je to. A ţao mi je svih onih koji nisu roĊeni i koji nisu videlisve to.

Iskušavanje besmrtnosti 13. novembar 2004.

Mi više volimo ţivot nego on nas. U tome je stvar, govorio je Duško.

DUŠKO Radović je, kao srećan gost ţivota, prolazio gradom, kao da ide na Slavu.

Slava je bila i za onoga ko bi ga sreo, makar se posle za njim samo osvrtao.

Stalno u trci za srećnim iznenaĊenjima, svakog jutra je poĉinjao s namerom da obraduje ljude. A svakeveĉeri nije znao koliko je uspeo.

Nikada od sebe nije traţio mnogo, da ne bi bio zadovoljan onim što je postigao.

Druţenje mu je bilo najlepša vrsta provoda.

Zato je ĉešće viĊan da šeta sam. "Ĉovek ćutljiv i namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli".

I tako nam je odlazio, govoreći: "Mislim da sam ja ipak srećan ĉovek, mada to ne mogu da dokaţem nekimargumentima iz svoga ţivota".

Na polaganju urne sa pepelom tragiĉno preminulog Branka Ćopića bio sam postraniĉni svedok razgovoraDušana Radovića i Vase Popovića, u Aleji velikana.

- Ala se lepo srećemo... - rekao je Duško, s gorkim osmehom, sa tamnom senkom.

- Ko ti je kriv, kad ne svraćaš na piće! - uzvratio je Vasa.

- Šta misliš, ko je sledeći? - kušao je Duško samu sudbinu.

Vasa je slegnuo ramenima, bez odgovora. Nije mu bilo do takvog pitanja. Tako je Radović, i sam zateĉenneugodnim pitanjem, kao da ga je neko drugi iz njega postavio, morao na njega da odgovori: "Samo da nas

dva ne vuĉemo palidrvca. Jedno mora biti kraće".

Kada sam ga video posle teških operacija, pokušao sam da mu kaţem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio

- crnohumornim reĉima: "Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti".

ZANEMEO sam, tako, da je njemu bilo neprijatno!

"Najvaţnije je umeće razlikovanja vaţnog od nevaţnog. Tu je granica izmeĊu bolesti i zdravlja. Ja sam topobrk ao. Sada me leĉe".

Terao je crne misli s mišlju na sunce. Ţeleo je da ode na more, da se oporavi, ako se bude dalo: "Mi viševolimo ţivot nego ţivot nas. U tome je stvar".

Poslednji put kad sam sa njim razgovarao, dao mi je neke svoje knjige za decu posvećujući ih svimsadašnjim i budućim Vitezovićima, uveren da će se uz dvoje, roditi još dvoje. Prateći me poredobezbeĊenja Studija B, rekao mi je: "Kroz ţivot sam prošao kao kroz samoposlugu. Sve što sam uzeo platiosam".



A kad je Dušan Radović odluĉio da iskuša besmrtnost, ispratili smo ga tamo gde se ţivi i mrtvi dozivaju sa plaĉem, u Aleju velikana i ne sluteći da nam je ostavio testament o plakanju, svojevrstan etiĉki i filozofskispis o plaĉu i tuzi:

"Skromni ljudi stidljivo plaĉu, znaju meru i u plakanju. Mali ljudi ne plaĉu, već cmizdre, oni nemaju ni pravih muka, ni pravih suza. Lako plaĉu samo zaboravni. Ima onih koji nikada ne plaĉu, koji ĉuvaju suzeza svaki sluĉaj. Malo je ţivota za mnogo plakanja, mnogo je plakanja za malo ţivota".

OŢALILI smo ga, jer nismo znali za njegovu opomenu:

"Ne plaĉite za boljima od sebe, ĉuvajte suze za ozbiljne prilike!"

Otišao je u besmrtnike, ostavivši nam mogućnost da se uveravamo koliko je bio u pravu:

"Ne znamo kako će se ovo završiti. Mi stariji ćemo se nekako izvući, jer nećemo biti tu".

Otišao je bez oĉaja koji će nas stići. Testamentarno nam je ipak ostavio:

"Pomreše svi ĉestiti i pošteni i nema više nikoga da nas bude sramota".

Sve što je Dušan Radović pisao i govorio bilo je jednostavno, kratko, jezgrovito i istovremeno, mudro i

ljudsko.

Za potrebe Vase Popovića, i njegove "Leve strane" i ispisao je šturu autobiografiju, u kojoj je sebe smatraosluĉajem. Primetan je njen kraj:

"Smislio sam i epitaf za moj sluĉaj: Mnogo je više razumeo nego što je znao".

"Svako ima nekog koga nema", pisalo je u jednom in memoriam.

BOŢANSKE PESME

NA GROBLJU, Ršumović je svoje tuţno slovo završio ovako:

"Dušan Radović je stalno nosio kišobran da se brani od pasa. Odsad ga od pasa moramo braniti mi".

"Manje je mrtav, nego što je ljudima obiĉno suĊeno", rekao je Brana Crnĉević, otkrivši bistu DuškaRadovića, oktobra 1985. u Pozorištu "Duško Radović" (Zarinov rad).

Meni se sve ĉini da on nije ni umro ni ţiveo, već da smo ga sanjali da je meĊu nama, po njegovom duhu injegovim pesmama, koji su bili boţanskog porekla, pa su tako i do nas stizali:

"I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo svi umreti iz obzira prema onima koji ćeumreti".

O tužnoj pesmi 14. novembar 2004

Frapantna srodnost stvorenog, sa Preverom. Duško je škola duha, rekao je Vib.

DUŠAN Radović nije uopšte poreĊen sa Ţakom Preverom. A mogao se, moţda, najviše sa njim porediti.

Ne moţe se govoriti ni o kakvom uticaju Ţaka Prevera na Dušana Radovića kao mlaĊeg i kao pisca u jezikumanjeg naroda.

Moţe se, meĊutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog. Ţanrovi im se skoro podudaraju, malo je ţanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobliĉili. Radoznalost im je ista.

U raznovrsnosti se mogu takmiĉiti. Toliko je neoĉekivanosti i kod jednog i kod drugog.



Ni jednom ni drugom se ne mogu omeĊiti prostori knjiţevnog svaštarenja. Bilo šta da su radili - to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.

Emisija iz kulture "Petkom u 22" Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, nauĉnik ili poznata

javna liĉnost birao bi jednu "svoju" po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiriĉar Vlada Bulatović Vib izabrao "Tuţnu pesmu" Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazloţio (tekst nije objavljen u Vibovim "Sabranim delima", pa je prilika da se u ovoj knjizi

saĉuva): "Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leţi, koju volim... Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova `Tuţna pesma`?

Ja sam iz generacije (nešto mlaĊe od Radovića) koja je, kao i on, volela Ĉehova, i to Ĉehova iz njegove priĉe `Tuga`. (U njoj, siromašni koĉijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da imse izjada, da im kaţe: `Umro mi je sin`. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaţe bol. Samoga je ona saslušala i razumela.). Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu. On je dokazao da za decu moţe da piše samo ĉovek koji ima pameti na pretek, da knjiţevnosti nema za

velike i male, da ima samo dobre knjiţevnosti. U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. NJegov pristup deci jesasvim drugaĉiji. On im se obraća sa "poštovana deco". Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima

moţe i sme sve reći. Ona za njega nisu kolaĉi. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im naoĉi šarene laţe. S njima se igra u ţivotu i igra ţivota, koji ih ĉeka i u kojem već jesu. Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: `na šta zaudara

konj, to se zove vonj, ono što miriše - to je o d’kolonj`. Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uĉi kako da se njimaigraju.

`Tuţna pesma` i Radović vraćaju nas Ĉehovu i njegovoj priĉi `Tuga`. Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, nimamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog ţivog stvora, pa makar to bilo i `belih maĉakašest`. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospoĊom Klarom.

Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni ţivota. Svako moţe biti osuĊen na samoću. Ĉesto sam ĉitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospoĊe, gospoĊe De Sevinje,

koja kaţe: `Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruţe su za njim patile`. Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.

DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o ĉemu je ţeleo da govori, bez ikakvih demagoškihambicija... O tome svedoĉi mnoštvo njihovih zajedniĉkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protivzloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proraĉuna. Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!

Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost. Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena.

I Radović i Prever su svoje oĉaje bojili humorom. I Prever i Radović su za poeziju neizbeţni patos zatr pavali ironijom.

KRAJ

Documents

Mali veliki život Dušana Radovića-feljton Novosti