Tito i NATO-Feljton Novosti

8/4/2019 Tito i NATO-Feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/tito-i-nato-feljton-novosti 1/23

Dogovor u Kremlju Predrag Nedeljkov | 24. januar 2008.

Budu?nost Jugoslavije i Balkana skrojena u Staljinovom kabinetu 9. oktobra 1944.

izme?u Staljina i ?er?ila

BUDUĆNOST Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja posle Drugog svetskog rata rešavala se uStaljinovom kabinetu u Kremlju 9. oktobra 1944. godine, u trenutku dok su se Beogradu pribliţavale jedinice sovjetske Crvene armije i Titovi partizanski odredi. Tog dana je, naime, u iznenadnu posetu

Moskvi doputovao britanski premijer Vinston Ĉerĉil u nameri da sa sovjetskim voĊom raspravi pitanje posleratnog ureĊenja Evrope. Razlog Ĉerĉilove posete bio je neoĉekivano brz razvoj ratne situacije naBalkanu, posebno u Jugoslaviji, koji je pretio da zapadne ĉlanice “velike trojke”, SAD i Veliku Britaniju,stavi pred svršen ĉin i ostavi bez uticaja na posleratno ureĊenje ovih zemalja. Povod Ĉerĉilove brige bio je Josip Broz Tito s kojim se te godine u Italiji sreo radi dogovora o zajedniĉkimoperacijama protiv Vermahta. Na pitanje šefa britanske vojne misije pri Titovom štabu, Ficroja Meklejna(agenta SOE), zbog ĉega podrţava ideološkog protivnika, a ne ĉetnike Draţe Mihajlovića (“Kraljevskuvojsku u otadţbini”), pragmatiĉni Ĉerĉil je odgovorio: “Ţelite li da ţivite u Jugoslaviji posle rata? Ne? Ni ja. Za nas je pitanje ko Nemcima nanosi više štete.”

“Tito je ubijao više Nemaca od Draţe” i Ĉerĉilove simpatije su bile na njegovoj strani. Neposredno posle toga, meĊutim, Tito je preko Krajove tajno otputovao u Moskvu gde se sa Staljinomdogovorio o zajedniĉkim operacijama partizana i Crvene armije u završnici rata na jugoslovenskom

prostoru. Tito nije verovao ni svom ideološkom uzoru i sa Staljinom se sporazumeo da Crvena armijauĉestvuje samo u operacijama na severoistoku zemlje posle ĉega je napustila teritoriju Jugoslavije ne

ugroţavajući njegov primat u zemlji.Osetivši se prevarenim, Ĉerĉil je odmah otputovao u Moskvu da bi se sa Staljinom dogovorio o podeli

posleratnih interesnih sfera na Balkanu. Iako je veći deo razgovora bio posvećen pitanjima posleratnogureĊenja Poljske i srednje Evrope (koja su dominirala već na Konferenciji u Teheranu, ali i na kasnijimkonferencijama na Jalti i u Potsdamu) razgovor o Balkanu bio je kratak. O tome je britanski premijer u

svojim posleratnim memoarima ostavio sledeću belešk u.

“Kako ćemo urediti naše odnose na Balkanu?”, upitao je Staljina. “Šta vi o tome mislite?”, uzvratio je sovjetski voĊa. Ĉerĉil je zatim istrgao list iz svoje beleţnice na kome je pored imena balkanskih zemalja (meĊu koje jeuvrstio MaĊarsku i ispustio Albaniju) zapisao procente uticaja Zapada i SSSR i dodao ga preko stola

Staljinu. MaĊarska i Jugoslavija su bile podeljene 50%:50%, Rumunija 90%:10% u korist SSSR, Bugarska75%: 25% takoĊe u korist SSSR dok je Grĉka podeljena 90%:10% u korist Velike Britanije. Staljin je bacio

pogled na Ĉerĉilovu belešku i bez reĉi je parafirao plavom olovkom, a potom je vratio Ĉerĉilu. Ĉerĉil jezapitao Staljina:

“Ne mislite li da bi ovaj papir trebalo spaliti da buduće generacije ne bi rekle da smo ciniĉno odredilisudbinu miliona ljudi?”

“Ne”, odgovorio je Staljin, “vi ga saĉuvajte”. Tito, verovatno, u to vreme nije znao za dogovor Ĉerĉila i Staljina a, ĉak i da je znao, nije imao razloga damnogo zazire od njega. Krajem rata, naime, njegova vojska je narasla na oko 800.000 prekaljenih i

disciplinovanih vojnika i, uprkos velikim gubicima na Sremskom frontu, u završnici rata je munjevito prodrla kroz Hrvatsku i Sloveniju i prešla preko granica Austrije i Italije, da bi je tek na reci Soĉi zaustavilanovozelandska divizija britanske armije i pod pretnjom tenkova prinudila da se povuĉe ka Trstu.Time će biti otvoreno tzv. tršćansko pitanje koje će još mnogo godina posle rata opterećivati odnose

komunistiĉke Jugoslavije sa Zapadom (konaĉno je rešeno tek 1986. godine Osimskim sporazumima). Onoće, meĊutim, posluţiti Titu da ne ponovi grešku prethodne Jugoslavije iz Rapala kada je Kraljevina, pod

pritiskom Italije, odustala od Istre i Rijeke i time izgubila poverenje Hrvata i Slovenaca koje neće povratitido samog kraja u aprilskom ratu 1941. Kolika je u to vreme bila moć jugoslovenskog voĊe govori i podatak da su saveznici u završnici rata ozbiljno razmišljali da Tita pozovu na Konferenciju u Potsdamu. U tovreme, niko nije razmišljao da u dvorac Cecilienhof, u kome se odrţavala Konferencija, pozove francuskog

lidera, generala Šarla de Gola. Titu su naruku išle i meĊunarodne okolnosti na Balkanu krajem rata. U istoĉnom delu Austrije, MaĊarskoj,Rumuniji i Bugarskoj je bila Crvena armija dok je u Grĉkoj delovao snaţan komunistiĉki pokret - EAM,

koji je, poput Tita, nameravao da u Grĉkoj izvede revoluciju.I dok je Staljin bio zabrinut zbog mogućeg odgovora Zapada (SAD su 9. avgusta 1945. bacile atomske

bombe na Hirošimu i Nagasaki u nameri da upozore Staljina koji je prvu atomsku probu izveo tek 1949.



godine), Tito je bio spreman da se i vojno suprotstavi Britancima i Amerikancima.

Kada ga je Staljin, septembra 1944. godine u Moskvi, zapitao: ”Reci mi, Valter (Titovo ratno ime), šta ćešuraditi ako se Britanci stvarno iskrcaju u Jugoslaviji?”, Tito je samouvereno odgovorio: “Branićemo sesvim raspoloţivim sredstvima”. U tome, uostalom, nije bio sam: kineski voĊa Mao Cedung je u to vremegovorio da je ameriĉka atomska bomba “tigar od papira”, isto su mislili Kim Il Sung u Koreji i Ho Š i Min u

Vijetnamu. Amerikanci su bili zbunjeni: imali su atomsku bombu ali nisu znali na koje korejsko ili

vijetnamsko selo da je bace. Ĉak je i posloviĉno oprezni Staljin u to vreme govorio da “atomska bombasluţi da uplaši one koji imaju slabe nerve”. Iako je pod pritiskom zapadnih saveznika u završnici rata morao da prihvati jedan broj ĉlanova

jugoslovenske izbegliĉke vlade u Londonu, Tito se posle rata neće mnogo obazirati ni na njih.On je pobedio u ratu, bio na ĉelu jedne od ĉetiri vodeće posleratne armije u Evropi i verovao je da

njegovim planovima u Jugoslaviji i na Balkanu više ništa ne stoji na putu. U prvim posleratnim godinamate planove će pokušati i da ostvari. Vreme će ubrzo pokazati da će raspad antifašistiĉke koalicije i poĉetak Hladnog rata Jugoslaviju uvesti u neobiĉnu avanturu koja će potrajati do maršalove smrti 1980. i krvavograspada Druge Jugoslavije 1991. godine, u trenutku kada je u Evropi konaĉno pala “gvozdena zavesa”.

Nove granice Sovjeta Predrag Nedeljkov | 25. januar 2008.

Na zid Staljinove da?e u Podmoskovlju postavljena je mapa Sovjetskog Saveza, a Koba

pojašnjava prirodu novih granica

SAD su 1945. godine priznale komunistiĉku Jugoslaviju i, kao i drugim evropskim zemljama poĉele da joj preko UNRRA (Agencija UN za pomoć i obnovu) šalju pomoć, ali to nije moglo zaustaviti posleratnozaoštravanje odnosa bivših saveznika. Riĉard Piterson, prvi ameriĉki ambasador u Beogradu, će u pismuupućenom svom prijatelju, njujorškom juveliru Pjeru Kartijeu, zapisati da iz Jugoslavije “svi putevi vode u

Moskvu” i da su incidenti izmeĊu dve zemlje, koji su se umnoţavali, “sraĉunati da testiraju reakcijeameriĉke vlade i ameriĉke javnosti”. Incident koji je naveo Pitersona na ovaj zakljuĉak bio je napad jugoslovenskih pilota na dve ameriĉke“dakote” iznad Bleda po Titovom nareĊenju kada je jedan avion prinudno prizemljen dok je drugi oboren.Prema mišljenju ameriĉkog istoriĉara Dţona Luisa Gedisa, ameriĉki piloti koji su leteli na liniji Beĉ -

Udine ĉesto su skraćivali put leteći iznad jugoslovenskog vazdušnog prostora, što je bio povodmnogobrojnih protesta Beograda, koji su ostali bez odgovora. Titov biograf Vladimir Dedijer je verovao da

su letovi bili provokacija vezana za zaoštravanje krize oko Trsta, dok je tadašnji ameriĉki drţavni sekretar

Din Aĉeson mislio da Jugosloveni i Sovjeti testiraju SAD u pripremi napada na Julijsku krajinu u Italiji. Uzavreli odnosi Vašingtona i Moskve u prvim posleratnim godinama dali su povoda i jednoj i drugoj stranida sumnja u namere dojuĉerašnjih saveznika. Britanski premijer Ĉerĉil, koji nije krio skepsu u Staljinovenamere, ni na vrhuncu odnosa “velike trojke”, u govoru koji je 5. marta 1946. godine odrţao naVestminster koledţu u ameriĉkom gradu Fultonu je stanje posleratnih odnosa Zapada i SSSR opisao na

sledeći naĉin: “Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu gvozdena zavesa se spustila na kontinent. Izaove linije nalaze se prestonice starih drţava centralne i istoĉne Evrope. Varšava, Berlin, Prag, Beĉ,Budimpešta, Beograd, Bukurešt i Sofija, svi ti ĉuveni gradovi i narodi oko njih nalaze se u onome štomoram nazvati sovjetskom sferom i svi su podvrgnuti, na jedan ili drugi naĉin, ne samo sovjetskom uticajunego i veoma velikoj i, u mnogim sluĉajevima, rastućoj kontroli Moskve”. Bivši britanski premijer nije

zaboravio ni Tita: “Komunistiĉka partija u Italiji je ozbiljno ugroţena zbog toga što mora da podrţavazahteve maršala Tita, iza kojih stoje komunistiĉke namere prema bivšoj italijanskoj teritoriji na poĉetkuJadrana.”

Titulu “oca hladnog rata” poneće tadašnji otpravnik poslova ameriĉke ambasade u Moskvi, Dţordţ Kenan(bio je ambasador i u Beogradu poĉetkom šezdesetih godina), koji je u svom ĉuvenom “dugom telegramu”od 22. februara 1946. godine otišao korak dalje. Kenan je predviĊao da će “svi sovjetski potezi na

nezvaniĉnom meĊunarodnom planu po svom karakteru biti negativni i destruktivni, usmereni na potkopavanje izvora moći izvan sovjetske kontrole”. On je, zbog toga, verovao da je SSSR agresivna silakoja će, pod uticajem Lenjinovih ideja o svetskoj revoluciji koja polazi iz Sovjetskog Saveza kao “prvezemlje socijalizma”, neizbeţno nastojati da širi svoj uticaj u svetu. Kenan je imao dobre razloge da u to veruje: po završetku rata, prestiţ Sovjetskog Saveza u svetu bio je navrhuncu, Nemaĉka je bila poraţena, a u njenom istoĉnom delu kao i u pojasu zemalja od Baltika do Jadrananalazile su se desetine divizija Crvene armije ili prijateljski reţimi, u Italiji, Francuskoj i Grĉkoj su delovalisnaţni komunistiĉki pokreti, na Dalekom istoku, u Kini, K oreji i Vijetnamu komunisti su bili na domaku

vlasti. Kenan je, stoga, savetovao da SAD svoju strategiju prema “sovjetskoj pretnji” zasnuju na “doktrini



obuzdavanja” komunizma, a njeno glavno sredstvo postaće Maršalov plan. Staljin je, verovatno, razmišljao drugaĉije: neopreznost prema agresivnim namerama Hitlera koštala jenjegovu zemlju desetine miliona ţrtava, iz rata je izašao kao pobednik i ĉlan “velike trojke”, njegove armijesu bile u srednjoj Evropi, a njegovi saveznici i istomišljenici su bili na vlasti ili na domaku vlasti u mnogim

zemljama Evrope i Azije. Staljinov bliski saradnik Feliks Ĉujev o tome će ostaviti sledeću zabelešku:“Mapu novih granica SSSR... doneli su posle rata u Staljinovu daĉu. Mapa je bila veoma mala - sliĉnamapama u školskim udţbenicima. Staljin je stavio na zid: „Hajde da vidimo šta imamo ovde... sve je u reduna severu. Finska nas je uvredila, pa smo granicu pomerili dalje od Lenjingrada. Baltiĉke drţave - to je

stara ruska zemlja! - i one su danas ponovo naše. Svi Belorusi danas ţive zajedno, Ukrajinci su zajedno,

Moldavci zajedno. I na zapadu je u redu.‟ Onda se naglo okrenuo prema istoĉnim granicama. ”Šta ovdeimamo?... Kurilska ostrva danas pripadaju nama. Sahalin je potpuno naš - vidite, dobro je. I Port Artur je

naš, i Dairen je naš„, Staljin je povukao svoju lulu preko Kine: ‟i istoĉna kineska ţeleznica je naša, Kina,Mongolija - sve je u redu. Ali meni se ne sviĊaju naše granice ovde!‟, rekao je Staljin i pokazao naKavkaz.”

NA teheranskoj konferenciji (30. novembar 1943) sliĉno je razmišljao i Ĉerĉil. O tome je u zapisnikukonferencije ostala sledeća beleška: “Nacije koje će vladati svetom posle rata i kojima bude povereno daupravljaju svetom posle rata moraju biti zadovoljne i ne bi trebalo da imaju teritorijalne ili druge ambicije.”Dodao je da su “gladne nacije i ambiciozne nacije opasne” i ţeleo je da vidi “vodeće nacije sveta u pozicijikoju imaju bogati i srećni ljudi”. I Staljin i Ĉerĉil su, meĊutim, potcenili ambicije onih drugih: u Evropi,Tito i mnogi njegovi istomišljenici su bili “gladni i nezadovoljni”, u Aziji nisu bili zadovoljni ni kineski, nikorejski, ni vijetnamski komunisti.

I kao što se Tito nije mnogo osvrtao na Staljinove savete, na njih se nisu osvrtali ni Mao Cedung ni Kim Il

Sung ni Ho Ši Min. Oni će, tokom ĉetrdesetih i pedesetih godina, dati povoda sliĉnim ambicijama drugih zemalja koje su ţiveleu sovjetskoj i zapadnoj sferi uticaja da pokušaju da izbore svoju nezavisnost.Prve su u tome uspele Indija i druge britanske kolonije, što je moćnu imperiju već 1947. godine oborilo nakolena, Titov primer će, posle Staljinove smrti 1953. godine, biti zarazan i po Istoĉnu Nemaĉku, Poljsku iMaĊarsku (kasnije Ĉešku i, donekle, Rumuniju), pod pritiskom antikolonijalnih pokreta krajem pedesetihraspala se i francuska imperija, dok je šezdesetih i sedamdesetih ĉitav kolonijalni poredak otišao u istoriju.Sistem koji su pravili Staljin i Ĉerĉil više nije imao mesta u svetu, ali opreĉni interesi SAD i SSSR (koji suispod svojih “atomskih kišobrana” ţiveli u “ravnoteţi straha”) neće izazvati otvoreni sukob nego jedinstveni fenomen u istoriji - hladni rat.

Trst je naš! Predrag Nedeljkov | 26. januar 2008.

Tito je, kako sam rekao, ve? prekršio sporazum sa Jalte, uspostavljaju?i totalni reţim -

grmeo je Truman. Izlaskom iz sovjetske orbite, Josip Broz je postao dragoceni saveznik Zapada

PRIBLIŢAVANJEM kraja Drugog svetskog rata odnosi saveznika brzo su se kvarili: pobeda je bila nadomaku i svi su se utrkivali ko će zauzeti bolje pozicije u posleratnom svetu. Nemaĉka je 1944. još imalaĉetiri miliona ljudi pod oruţjem i malo je bilo onih koji su se usuĊivali da javno kaţu ono što je u to vremeveć bilo na umu i Staljinu i Ĉerĉilu i Ruzveltu. Jedan od retkih koji je to uĉinio bio je ameriĉki general“dugog jezika” Dţordţ Paton, koji je u britanskom gradiću Knutsfordu (tu je povuĉen pošto je u Italijiišamarao jednog svog vojnika) navodno izjavio da je SAD i Britaniji sudbina namenila da vladaju

posleratnim svetom, izostavivši Rusiju. Da “incident iz Knutsforda” nije bio sluĉajan, potvrdiće godinu

dana kasnije u okupiranoj Nemaĉkoj reĉima: “Do Ċavola, zašto mi brinemo zbog onoga što vraţji Rusi misle? Mi ćemo, pre ili kasnije, morati s njima davodimo rat tokom sledeće generacije. Zašto to ne uĉinimo sada dok nam je armija netaknuta i kada vraţjeRuse za tri meseca moţemo baciti natrag u Rusiju?”

Patona su odmah vratili u Ameriku, ali su saveznici poţurili da zauzmu vaţna uporištauoĉi predstojećeg sukoba. Ţurilo se i Titu. Ĉetvrta armija JNA i slovenaĉki Deveti k orpus

ušli su u Trst 1. maja 1945. godine, ali nemaĉki garnizon je odbio da se preda. Znali sušta ih ĉeka ako padnu u ruke Jugoslovenima i saĉekali su novozelandsku diviziju koja je



sutradan stigla u grad.

Jugosloveni su uspostavili lokalnu upravu u Trstu, a italijanski premijer Bonomi je

pozvao saveznike da odmah upute vojsku u Trst kako bi spreĉili da ga Jugoslavijaanektira i granicu postavi na Soĉi. Truman je bio besan i pretio je: “Tito je, kako samrekao, već prekršio sporazum iz Jalte uspostavljajući totalitarni reţim koji danas pokušava da silom nametne i Veneciji Đuliji (Julijska Krajina - - prim. P.N.). Nastavi li

Tito tim putem, zaustavićemo ga premoćnom silom ...” Maršal Aleksander uporeĊivao je

Tita sa Hitlerom i Musolinijem. Trka za Trst je mogla da poĉne.

SRATEŠKI znaĉaj Trsta bio je promenljiv. U vreme Austrougarske monarhije bio jevitalna luka austrijskog dela imperije, najbliţa Beĉu (MaĊarska je drţala Rijeku), da bi posle Prvog svetskog rata pripao Italiji, gde se našao na periferiji. Hr vati i Slovenci su

Trst, Rijeku, Istru i ĉitavo podruĉje do Soĉe smatrali delom svoje etniĉke teritorije ivrednost prve i druge Jugoslavije merili sposobnošću da im te ţelje ostvare. Po njihovommišljenju, Kraljevina je 1920. u Rapalu pala na tom ispitu (“Rapalo, grdo nam zapalo”), aTito nije hteo da poĊe njenim stopama. Zato je morao da traţi Trst ĉak i kada mu je postalo jasno da ga ne moţe dobiti. Zbog Trsta je bio spreman da puca i na ameriĉke

avione. Na svojoj strani je imao Staljina za koga bi Trst bio pištolj uperen u severnuItaliju, a protiv sebe Britance i Amerikance koji upravo to nisu smeli da dopuste. Za njih,

Trst je bio i vitalna baza njihove vojske u Austriji i juţnoj Nemaĉkoj. Zaokupljenirastućim konfliktom sa Sovjetima, oni u Trstu nisu videli Titov nego Staljinov prst.

Tršćanska kriza će zato dobiti razmere jednog od prvih hladnoratovskih ţarišta zbog kogazamalo nije izbio i vojni sukob dojuĉerašnjih saveznika.

Pregovore sa Titom vodio je liĉno maršal Aleksander koji je ameriĉke, novozelandske i

indijske trupe pod svojom komandom rasporedio “od Trsta duboko u teritoriju Titolenda”i prinudio jugoslovenskog maršala da svoje vojnike 12. juna povuĉe iz grada, ali ne i iz

zaleĊa nastanjenog italijanskim, slovenaĉkim i hrvatskim stanovništvom. Privremenorešenje je bilo stvaranje STT (“Slobodna teritorija Trsta”, nalik Rijeci posle Prvogsvetskog rata) i podela sporne teritorije na zonu A i B. I dok je za Tita Trst bilo pitanje na

kojem je dobijao ili gubio podršku Slovenaca i Hrvata (“Zona A, zona B, biće našeobadve”, “Druţe Tito ljubiĉice, ne daj Trsta i Gorice”), za Staljina je Trst bio jedno od pitanja na kojima je oprobavao snagu sa Zapadom. Jugoslavija je 1947. dobila tršćanskozaleĊe, a 250.000 Italijana je moralo da se iseli. Neki su završili i u “folbama” (pećine uistarskom krasu). Sticaj okolnosti je hteo da 1948, odmah posle rezolucije IB protiv Tita,

i zapadni saveznici objave nameru da i zonu A i zonu B pripoje Italiji. Iako u krajnjenepovoljnoj situaciji, Tito se nije povukao, a ameriĉka politika “odrţavanja Tita na površini” će uskoro promeniti stratešku situaciju na severu Jadrana. Izlaskom iz sovjetske orbite, Tito je postao dragoceni saveznik Zapada gde je, pored

Italije, postala vaţna i Jugoslavija koja je, prvi put posle r ata, postala solidna brana

oĉekivanom napadu juţne grupe sovjetskih armija na severnu Italiju. Balansiranje izmeĊu podrške “nepotopljivom nosaĉu aviona u Sredozemlju” (Italiji) i “kariki koja nedostaje na juţnom krilu NATO-a” (Jugoslaviji) zadaće mnogo nevolja ameriĉkim diplomatama.

TraĈak nade za italijanskog premijera Đuzepea Pelu donelo je popuštanje u jugoslovensko-sovjetskim odnosima, koje je on pokušao da iskoristi i reši tršćanskopitanje u svoju korist. Tito je poslao JNA u brda iznad Trsta i zapretio da će tenkovima



ući u grad. Moša Pijade je u to vreme na mitingu kod Dunav stanice u Beograduzabavljao masu lascivnim dosetkama na raĉun gĊe Luis, ameriĉkog ambasadora u Rimu,dok su beogradski klinci oko italijanske ambasade pisali: “Trst ne damo, Trst je naš“ i“Pela - dţukela”. Bratstvo i jedinstvo bili su na vrhuncu.

Godine 1954. Italijani i Jugosloveni su pod ameriĉkim pokroviteljstvom u Londonu

potpisali “Memorandum o saglasnosti” kojim je privremeno rešeno pitanje granice, Italija je dobila Trst i Goricu, a Jugoslavija “zonu B” i novac da izgradi Koper i Novu Goricu.Spretni Slovenci su uspeli da izmeĊu dve stare luke u razmaku od 150 km, ubace treću(Koper) i potisnu Trst i Rijeku. Konaĉno rešenje će ipak morati da proĊe još jednu krizu(1972) i saĉeka Helsinšku povelju (1975). Ovog puta se vikalo “Dali smo Trst, više ni prst!” dok su tršćanski “misini” (neofašisti) i “esuli” (izbeglice iz Istre) šoping-turiste u

Trstu doĉekivali antikomunistiĉkim parolama. Do nasilja ipak nije došlo jer suJugosloveni ostavljali mnogo novca u Trstu. Ĉast da potpiše konaĉni sporazum pripala je jednom Srbinu - Milošu Miniću - koji je atmosferu u Evropi, nastalu potpisivanjem

Helsinške povelje, iskoristio da 1976. poĉne pregovore sa Italijom u renesansnom gradićuOsimu po kojem su kasnije ovi sporazumi i nazvani.

Deţurna gunĊala u Beogradu će kasnije zakljuĉiti da su Slovenci izgubili interes zaJugoslaviju ĉim im je ona rešila pitanje granice sa Italijom i Austrijom. Neki Slovenci sumislili što i Kardelj: da je Jugoslavija “prolazna tvorevina koja će nestati s nestankomimperijalizma u Evropi”, posle ĉega će se svi vratiti svojim kulturnim i verskim jatima.Britanski autor hrvatskog porekla Krsta Cvijić o tome je 1991. napisao knjigu“Prekrajanje Balkana”. Naţalost, mnogima se svidela.

Igre oko Balkana Predrag Nedeljkov | 27. januar 2008.

Ideje Josipa Broza Tita o balkanskoj federaciji doveš?e ga u sukob i sa Istokom i saZapadom. Zašto je ideja o balkanskoj federaciji bila ponovo mrtva

KRAJEM rata Tito je, poput svog prethodnika kralja Aleksandra, gajio ambicije koje su bile veće odgranica drţave na ĉijem ĉelu se nalazio. Na zapadu, njegove armije su prodrle u Austriju i Italiju, dok je naistoku i jugu - u Bugarskoj, Grĉkoj i Albaniji - imao istomišljenike prema ĉijim je zemljama gajioteritorijalne namere. One će ga u prvom posleratnim godinama dovesti u sukob najpre sa Zapadom

povodom Trsta, a kasnije i sa Staljinom zbog namere da sa bugarskim, albanskim i grĉkim komunistimastvori balkansku komunistiĉku federaciju.

Tokom rata, i Staljin i Tito su imali svoje razloge za to: Staljin je verovao da će tako uĉvrstiti svoje juţnokrilo u Evropi i staviti pod kontrolu samouverene Jugoslovene, dok je Tito verovao da bi time ne samo

rešio teritorijalne sporove (Makedonija i Kosovo), nego i ĉitav Balkan stavio pod svoju kontrolu. I dok je

prvi razmišljao o balkanskoj federaciji ĉiji bi centar bila Bugarska pod kontrolom SSSR, drugi je u centruvideo sebe, i to je sukob uĉinilo neizbeţnim. Za razliku od Tita, Staljin je u prvim posleratnim godinama

morao da vodi raĉuna i o sporazumu sa Ĉerĉilom kome je oktobra 1944. godine prepustio Grĉku. “Velika trojka” je mislila da je poraz Sila osovine ostavio politiĉki vakuum koji su i SSSR i Zapad ţeleli daispune. Sporazumima iz Moskve i Jalte, Velika Britanija je zadrţala Grĉku radi kontrole Sredozemlja, dok

je Sovjetskom Savezu prepustila osetljiva podruĉja oko njegovih jugozapadnih granica. Tito i njegovprijatelj iz Kominterne, bugarski komunista Georgi Dimitrov, federacijom Bugarske, Jugoslavije, Albanije i

severne Grĉke hteli su da spreĉe dominaciju velikih sila i sporove oko Makedonije i Kosova. Enver Hodţa je ţeleo Kosovo. Zbog njega je bio spreman i da Albanija postane sedma jugoslovenska republika. MarkosVafijades i grĉki partizani su najpre ţeleli da uzmu vlast u Atini, a potom samo da je zadrţe u severnojGrĉkoj uz pomoć Bugarske, Jugoslavije i Albanije. Neki ameriĉki vojnici i danas veruju da bi “mnoge oddanašnjih nerešivih dilema u regionu bile smirene, ako ne i potpuno rešene”, da su Tito i Dimitrov uspeli u



svojoj nameri. Staljin i Ĉerĉil su, meĊutim, u to vreme imali druge planove.

Ideja o balkanskoj federaciji je stara barem dva veka (o njoj su sanjali veliki balkanski umovi, od Rigasa

Fereosa i kneza Mihajla do Aleksandra Stambolinskog, Nikolae Tituleskua i drugih), posle 1919. je bila

prihvaćena i u Kominterni, dok su o njoj tokom rata razmišljale britanska i jugoslovenska vlada u egzilukao o “moćnoj garanciji protiv moguće boljševiĉke pretnje sa severoistoka” (SSSR i zapadni saveznici su

tu ideju odbacili već 1943. u Moskvi). Krajem rata ova ideja je postala popularna meĊu komunistima naBalkanu. Pod uticajem S. Vukmanovića predstavnici jugoslovenske, grĉke i albanske komunistiĉke partijesu jula 1943. godine pot pisali sporazum o saradnji, dok je na sastanku u Grĉkoj mesec dana kasnije

postignut dogovor o “štabu oslobodilaĉkog pokreta Balkana kao vojnog zaĉetka buduće federacije”. U

oktobru iste godine, M. Đilas se izjasnio u prilog “federalne unije juţnoslovenskih naroda od Trsta doCrnog mora”. Ove ideje su ohrabrene kapitulacijom Italije, a albanski partizani su krajem januara 1944. poruĉiliAlbancima da “podrţe stvaranje jake i velike balkanske drţave ravnopravnih naroda, koja bi bila vaţanĉinilac u Evropi”. Jabuka razdora izmeĊu Albanaca i Jugoslovena bilo je Kosovo. Na sastanku pokretaotpora s teritorije Kosova i Metohije, Sandţaka i Crne Gore 31. decembra 1943. godine u albanskom seluBujanu postignuta je, meĊutim, saglasnost o ujedinjenju sa Albanijom posle rata, što je Enver Hodţa

podrţao a Milovan Đilas odbacio. Septembra 1944. godine Crvena armija je ušle u Bugarsku a na vlast su došli komunisti sa GeorgiDimitrovim na ĉelu, koji je od Tita zatraţio da prihvati uĉešće “nove” bugarske armije u završnim borbama

u Jugoslaviji. Već u novembru iste godine Jugosloveni su bugarskim kolegama uputili predlog o balkanskojfederaciji, koji će narednih meseci biti predmet intenzivnih pregovora. Bugare je zbunio Titov projekt“unitarne federalne drţave” u kojoj bi Pir inska Makedonija u Bugarskoj bila pripojena jugoslovenskoj

Makedoniji, dok bi ostatak Bugarske postao sedma republika Jugoslavije (6+1). Bugari nisu dali PirinskuMakedoniju i odgovorili su da bi projekt bio prihvatljiv samo ako bi Bugarska i Jugoslavija s tvorile

ravnopravnu drţavu (1+1).Staljin je prilikom susreta sa Kardeljem i Šubašićem u Moskvi, 22. novembra, prihvatio jugoslovenski

predlog i preporuĉio oprez zbog britanskih i ameriĉkih reakcija, ali se već decembra okrenuo bugarskompredlogu. Godinu dana kasnije, britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn će odbaciti svaku mogućnostunije Jugoslavije i Bugarske. Britanija nije nameravala komunistima da prepusti strateški vaţnu albanskuobalu, zbog ĉega nije blagonaklono gledala ni na ideju o ulask u Albanije u Titovu federaciju. Staljin se

povukao pred britanskim otporom i prilikom potpisivanja sovjetsko-jugoslovenskog ugovora o prijateljstvu,

saradnji i uzajamnoj pomoći 11. aprila 1945. godine ove ideje stavio “na led”. U to vreme, stvari u Grĉkoj su se komplikovale pošto se ni grĉki komunisti (KKE) nisu mnogo obazirali naMoskvu koja je tokom borbi dva pokreta otpora oko Atine, ostala pasivna. “Titova megalomanija” (B.Petranović) je, meĊutim, uĉinila da jugoslovenski komunisti nastave da insistira ju na svom konceptu

rešenja “makedonskog pitanja”, što je Staljina još više udaljilo od ove ideje. Jugoslovenski i bugarskikomunisti, meĊutim, nisu još rekli poslednju reĉ i u periodu 1945-19447. godine nastavili su da rade na

ovom projektu. Na sastanku sa bugarskom delegacijom na Bledu jula-avgusta 1947. godine sklopljena su

ĉetiri ugovora o saradnji, koji su dali znak za uzbunu u zapadnim prestonicama, dok je Staljin na sastankusa Hodţom “izrazio nezadovoljstvo” zbog jugoslovenske dominantne uloge u Albaniji, a na sastanku sa G.

Dimitrovom upozorio na “negativne signale” Zapada zbog jugoslovensko-bugarske saradnje.

U depešama Titu i Dimitrovu Staljin je osudio ovu ideju i pozvao jugoslovensku i bugarsku delegaciju poĉetkom februara u Moskvu da bi ih upozorio da njihove “bratske veze” komplikuju odnose sa Zapadom ida su preduzete bez prethodne saglasnosti sa Moskvom. Bugari su se priklonili Moskvi a Jugosloveni su

ustuknuli strahujući da bi Bugarska mogla postati “ruski faktor” u federaciji. Zapad je u to vreme već bioodmakao u naporima da veţe Grĉku i Tursku. Ideja balkanske federacije ponovo je bila mrtva.

Kako skloniti Broza Predrag Nedeljkov | 28. januar 2008.

Posle Rezolucije IB Staljin je povukao sve stru?njake iz Jugoslavije i zamrznuo pomo?, sciljem da ukloni Tita

STALJIN je ţurio da uĉvrsti sovjetski blok u srednjoj i jugoistoĉnoj Evropi pre oĉekivane konfrontacije saZapadom. Razloga za to je imao ne samo na Starom kontinentu, gde su ostaci graĊanskih stranaka uistoĉnoj Evropi uzmicali pred komunistiĉkim partijama pod njegovom kontrolom nego i na Dalekomistoku, gde su Mao Cedung i Kim Il Sung ubrzano potiskivali prozapadne reţime. Kada su ĉehoslovaĉki komunisti u proleće 1948. godine izveli drţavni udar protiv koalicione vlade Edvarda



Beneša, za Vašington i London je to bila “kap koja je prelila ĉašu” i Hladni rat je mogao da poĉne. Uverenda Titove ambicije na Balkanu predstavljaju “Ahilovu petu” sovjetskog bloka (kao, uostalom, i MaoCedungove i Kim Il Sungove ambicije na Dalekom istoku koje nije umeo da obuzda), Staljin je odluĉio dastavi taĉku na Titove planove. Za to se, uostalom, spremao već neko vreme. Kada je septembra 1947. u Šklarskoj Porembi u Poljskoj formiran Informacioni biro socijalistiĉkih zemaljakao odgovor na Maršalov plan, Staljin je Milovanu Đilasu i Edvardu Kardelju poverio kritikuzapadnoevropskih komunista dok je u tadašnjem sedištu CK KPJ u zgradi na Trgu Marksa i Engelsa 11(danas Trg Nikole Pašića 11) u Beogradu pokrenut propagandni ĉasopis Informbiroa “Za ĉvrst mir, za

narodnu demokratiju”.

Titov ambasador u Parizu Marko Ristić u to vreme je “drţao lekcije” Morisu Torezu i Ţaku Diklou, zbogtoga što oklevaju da “slede primer jugoslovenskih drugova” i izvedu revoluciju u svojoj zemlji. RevoltiraniDiklo je primetio: “Pariz i Rim će imati pravo da iznesu svoje predloge, ali oni će morati da budu u skladus odlukama koje će se donositi u Beogradu.” Staljinovo lukavstvo je urodilo plodom i jugoslovenskikomunisti će se naći izolovani kada bude poĉeo njegov napad na Titov “revizionizam”. Prema sećanjima Nikite Hrušĉova, Staljin je verovao da je “dovoljno da mrdne malim prstom i da Titonestane”. Potcenio ga je. Sovjetski civilni i vojni struĉnjaci su povuĉeni iz Jugoslavije 18. marta 1948.godine, programi pomoći su zamrznuti i zapoĉela je propagandna kampanja s ciljem da “zdrave snage” uKPJ uklone Tita s vlasti.

Tito se Staljinovom napadu suprotstavio staljinistiĉkim metodama koje je dobro upoznao tokom godinaprovedenih u Moskvi: na Golom otoku, daleko od granica sa zemljama sovjetskog bloka, otvoren je prvi

jugoslovenski “gulag” u kome će se uskoro naći mnogobrojni “agenti Informbiroa”, najĉešće njegovisaborci iz rata za koje je posumnjao da više vole Staljina od njega (za one koje to interesuje: i meĊu

progoniteljima i meĊu progonjenima najbrojniji su bili Srbi i Crnogorci). 28. juna 1949. godine (naVidovdan) Informbiro je objavio rezoluciju koja je osudila Titovo “skretanje”. Jugoslovenski komunisti suodgovorili demonstracijama, u sovjetskom bloku je izbila prva pukotina, a Staljinov meĊunarodni prestiţ je

bio uzdrman. U Vašingtonu, gde je u to vreme voĊen “lov na veštice” na temu “Ko je izgubio Kinu?”,trebalo je izvesno vreme da shvate da su kao dar iz vedra neba dobili prvu zemlju disidenta iz sovjetskog

bloka.

Tito je u prvi mah reagovao uvreĊeno. Edvard Kardelj je ţeleo da uveri “druga Staljina” da greši i u namerida dokaţe da “jugoslovenski drugovi nisu skrenuli sa socijalistiĉkog puta” pokrenuo je talas kolektivizacijena selu (“zemzadruge”, domaća varijanta sovjetskih kolhoza).

Kao i u drugim komunistiĉkim zemljama, seljaci su pruţili pasivni ili aktivni otpor, što je izazvalo nasilje partijskih aktivista i policije prema “sitnoburţoaskom” i “reakcionarnom seljaštvu”, a proizvodnja hrane,koja se nije oporavila od ratnih razaranja, zabeleţila je novi pad.To je pokrenulo i talas migracija sa sela ka velikim gradovima (“proleterizacija”), a “skojevci” (SKOJ -

Savez komunistiĉke omladine Jugoslavije) su mladim zemljoradnicima u to vreme obećavali “da će ukomunizmu svi ţiveti u Beogradu”. Na selu je uveden prinudni “otkup” koji je revnosno sprovodiloOdeljenje za zaštitu naroda (Ozna, preteĉa Udbe), a za seljake u Vojvodini i Slavoniji je nastalo vreme ukome su “ţivi zavideli mrtvima”. Iako Amerikanci ni u najteţim danima ameriĉko- jugoslovenskih odnosa u drugoj polovini ĉetrdesetihgodina nisu prekidali pomoć preko UNRRA-e, zemlji je pretila glad, a ova epizoda će u istoriji komunizmaostati zabeleţena kao jedno od najteţih “levih skretanja”, poput sovjetske kolektivizacije, Maovog “velikogskoka” i sliĉnih “podviga” korejskih i kambodţanskih komunista. Na sreću jugoslovenskih “radnika iseljaka”, geopolitika će ovog puta biti na strani Jugoslavije i ova epizoda će se završiti već poĉetkom

pedesetih godina neoĉekivanim obrtom koji će Titovu Jugoslaviju uĉiniti prvom komunistiĉkom zemljomna svetu koja je izgraĊena kapitalistiĉkim novcem. Titovo “otpadništvo” pokrenuće veliki talas staljinizacije u istoĉnoj Evropi gde su, na Staljinov znak,lokalni staljinisti iskoristili priliku da se obraĉunaju sa “titoistima” (“nacionalnim komunistima”) i “zavedudisciplinu” u sovjetskom taboru. Po uzoru na Staljinove ĉistke u Sovjetskom Savezu, od Varšave do Tirane

su poĉeli politiĉki procesi protiv “titoista” koji će ostaviti dubok trag u istoriji meĊunarodnogkomunistiĉkog pokreta. U politiĉki montiranim procesima nestaće slavni komunisti poput RudolfaSlanskog u Ĉehoslovaĉkoj, Ane Pauker u Rumuniji, Lasla Rajka u MaĊarskoj, Trajĉa Kostova u Bugarskoj,Koĉija Dzodzea u Albaniji i mnogih drugih. Samo je Georgi Dimitrov izbegao ovu sudbinu pošto jeiznenada umro tokom posete SSSR.

Ĉistke su uĉvrstile sovjetski blok, koji se u to vreme suoĉio s punim udarom zapadne “doktrineobuzdavanja”, i vodile stvaranju blokovskih institucija: Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (1949) iVaršavskog pakta (1955) izvan kojih će ostati jedino Titova Jugoslavija.Enver Hodţa i drugi susedi su mogli da odahnu: više nisu morali da kriju svoje teritorijalne sporove saJugoslavijom, a neke od njih su ova j sukob iskoristile i da se obraĉunaju sa jugoslovenskim manjinama unjima. Jedini gubitnik meĊu susedima bila je Italija, koja je 1948. bila na pragu da uz zapadnu pomoć reši“Tršćansko pitanje” u svoju korist da bi ubrzo shvatila da je sukob Staljina sa Titom Jugoslaviju uĉinio



potencijalnim saveznikom Sjedinjenih Drţava, koje će, uz mnogo napora, uspeti da ovo pitanje stave podkontrolu tek 1954.

Tita će, sve do smrti, Amerikanci smatrati komunistom, ali “našim komunistom”.

Odbijen Maršalov plan Predrag Nedeljkov | 29. januar 2008.

Postupaju?i po Staljinovim zahtevima, Maršalov plan je 1947. godine odbila TitovaJugoslavija

U VREME dok su se odnosi Jugoslavije i SSSR pogoršavali, SAD su ostale po strani, zaokupljene za njihmnogo vaţnijim pitanjima konfrontacije sa SSSR i komunistiĉkim pokretima u Evropi i na Dalekom istoku.Dţordţ Kenan je Jugoslaviju smatrao jednim od sovjetskih novoosvojenih podruĉja, ameriĉki ambasador Piterson je u svojim depešama iz Beograda pisao da je zemlja “pod gotovo potpunom sovjetskomkontrolom”, Tita je smatrao za “agenta Moskve”, a planove o Balkanskoj federaciji video kao instrumentsovjetske dominacije na jugoistoku Evrope i “sredstvo širenja komunizma ka Italiji i Grĉkoj”. ZaPitersonovog naslednika, ambasadora Kevendiša Kenona, Jugoslavija 1947. godine nije bila samo sovjetskisatelit nego i “najodaniji i posvećeni saradnik i oštrica dinamiĉnog i ekspanzionistiĉkog komunizma”, zbogĉega će se naći na udaru njihove politike obuzdavanja. Glavni ameriĉki problem u to vreme je bilo sovjetsko prisustvo u srednjoj Evropi, dok su u Francuskoj iItaliji delovali snaţni komunistiĉki pokreti koji su budili strah da bi ĉitava ratom razorena Evropa mogla da

padne pod sovjetski uticaj. Iako su SAD u to vreme već imale atomsku bombu, na zapadu je vladao strah da bi “60 sovjetskih divizija na zapadnim granicama” za nedelju dana moglo pregaziti Evropu i od prolaza

Fulda u Nemaĉkoj stići do La Manša. Ovaj strah neće nestati sve do pada Berlinskog zida 1989. godine. Ugovoru u Fultonu Ĉerĉil je konstatovao postojanje bipolarizma, u “dugom telegramu” Kenan je predloţiofilozofsku podlogu “politike obuzdavanja”, ali će tek ameriĉki drţavni sekretar, general Dţordţ Maršal, ugovoru na Univerzitetu u Harvardu 5. juna 1947. godine predloţiti plan kako ovu politiku sprovesti u delo. Maršalova ideja je bila jednostavna i revolucionarna: umesto dezindustrijalizacije poraţene Nemaĉke,Evropi bi trebalo ponuditi ameriĉku pomoć (ni Maršal ni pisac govora, diplomata Ĉarls Bolen, nisu

pominjali brojke) da svoje razorene privrede stavi na noge, okonĉa siromaštvo i beznaĊe koji su podsticalikomunistiĉke pokrete, uĉvrsti demokratske i prozapadne reţime i suzbije sovjetski uticaj. Obraćajući seharvardskim diplomcima (ameriĉki novinari nisu pozvani iz bojazni od reakcije izolacionista, ali je govor odmah emitovan na Bi-Bi-Siju) Dţordţ Maršal je tom prilikom rekao: “ ... Sjedinjene Drţave morajuuĉiniti sve što je moguće da pomognu pri obnovi normalne privredne aktivnosti u svetu, bez ĉega neće biti

ni politiĉke stabilnosti ni mira. Naša politika nije usmerena ni protiv jedne zemlje nego protiv gladi,siromaštva i beznaĊa i haosa. Svaka vlada koja bude spremna da pomogne u obnovi moţe raĉunati na punusaradnju SAD”. Odmah pošto je saslušao Maršalov govor na Bi-Bi-Siju, britanski ministar Bevan pozvao je Vašington da bise dogovorio o praktiĉnoj realizaciji plana, i 12. jula odrţana je konferencija zemalja koje su prihvatile da

uĉestvuju u njemu. Iako je Kongres u poĉetku bio uzdrţan, komunistiĉki drţavni udar u Ĉehoslovaĉkoj poĉetkom 1948. godine je izazvao šok u Vašingtonu i ubrzao odluku o “Programu evropske obnove”(ERC), kako je plan zvaniĉno nazvan. Evropljani su traţili 22 milijarde dolara, predsednik Truman je

predloţio iznos od 17 milijardi, Kongres je u prvom trenutku odobrio pet milijardi, a ukupni iznos pomoćido 1951. godine (kada je program završen zbog ameriĉkih izdataka u Korejskom ratu i poĉetka trke unaoruţanju) iznosiće 12,4 milijarde dolara. U tom periodu Britanci će dobiti 3,3, Francuzi 2,3, Nemci 1,5,Italijani 1,2, HolanĊani 1,1 milijardu dolara, a ostale zapadnoevropske zemlje (izuzev Frankove Španije)manje od jedne milijarde dolara. Ameriĉki godišnji bruto nacionalni proizvod u to vreme iznosio je oko 41

milijardu dolara.Ova sredstva su bila upotrebljena za nabavku industrijske opreme i sirovina u SAD dok su prihodi

reinvestirani putem posebno formiranih administracija za realizaciju plana. Iako su ocene o efektima

Maršalovog plana i danas opreĉne (u svim zapadnoevropskim zemljama, osim Nemaĉke, privrednioporavak je 1948. već poĉeo), rezultate nije trebalo dugo ĉekati: izmeĊu 1948. i 1952.zapadna Evropa ćezabeleţiti najveće stope privrednog rasta u istoriji. Industrijska proizvodnja je povećana za 35 odsto,

poljoprivreda je premašila nivo iz 1939. glad i siromaštvo su nestali, a ţivotni standard je nezadrţivonapredovao. Komunisti u Francuskoj i Italiji su izbaĉeni iz vlasti i potisnuti na politiĉku marginu. Maršalov

plan i privredna obnova zapadne Evrope će otvoriti put transatlantskim (NATO je formiran 4. aprila 1949) ievropskim integracijama (Evropska zajednica za ugalj i ĉelik, preteĉa EEZ, je osnovana 1951) . Umesto

smanjenja nemaĉke proizvodnje ĉelika na polovinu predratnog nivoa, Ţan Mone i Rober Šuman će predloţiti objedinjavanje francuske i nemaĉke teške industrije (nešto kasnije to je uĉinjeno s mladom



evropskom nuklearnom industrijom), a dve će zemlje postati “sijamski blizanci” oko kojih će Rimskimugovorima iz 1957. biti stvorena EEZ, a 1991. godine ugovorom iz Mastrihta i EU.

Sovjetski Savez i istoĉnoevropske zemlje će u prvom trenutku prihvatiti da uĉestvuju u Maršalovom planu,ali će Staljin, pošto je preko svoje špijunaţe na zapadu dobio informacije o njegovim politiĉkim motivima,to odbiti. Shvatajući opasnost, on će u cilju politiĉke kontrole istoĉnoevropskih zemalja najpre stvoritiInformbiro (neku vrstu nove Kominterne koja je na zahtev Velike Britanije i SAD ukinuta 1943), a 1949. i

privredne unije istoĉne Evrope - SEV. Postupajući po Staljinovim zahtevima, Maršalov plan je 1947. odbilai Titova Jugoslavija dok su Ĉehoslovaci i Poljaci, koji su poţurili da ga prihvate, morali da odustanu. Iakosu odbili Maršalov plan, Jugosloveni će posle sukoba sa Staljinom 1949. poĉeti od Amerikanaca da

dobijaju najpre ekonomsku, a potom i vojnu pomoć koja će od njihove armije naĉiniti ĉetvrtu vojnu silu uEvropi.

Iako je Maršalov plan bio najimpresivniji instrument ameriĉke doktrine obuzdavanja komunizma, on nije bio i njen jedini instrument. Amerikanci su već imali atomsku bombu (Staljin je dobio tek 1949), 1948. susvoju ratnu špijunsku organizaciju OSS (ameriĉka varijanta britanske SOE) transformisali u dve nove

organizacije za suzbijanje sovjetskog uticaja - CIA (Centralna obaveštajna agencija) i I&R (obaveštajnaagencija Stejt departmenta) - 1949. godine su osnovali NATO, a sredinom pedesetih testirali i prvu

hidrogensku bombu. Sovjetski Savez je, u meĊuvremenu, dobio Kinu i Severnu Koreju, nešto kasnije većideo Indokine i, poĉetkom šezdesetih, prvo uporište u zapadnoj hemisferi - Kubu. U to vreme, Hladni rat ćedostići vrhunac.

Truman Brozu ne veruje

Predrag Nedeljkov | 30. januar 2008.

Tito je bio na meti antikomunisti?ke javnosti u SAD zbog hapšenja Stepinca i likvidacijeDraţe Mihailovi?a

PODNOSI izmeĊu SAD i komunistiĉke Jugoslavije u prvim posleratnim godinama bili su hladni, ali sediplomatske veze nisu prekidale ni u trenucima najvećih iskušenja (nacionalizacija ameriĉke imovine,obaranje ameriĉkih aviona, streljanje Draţe Mihailovića, suĊenje nadbiskupu Stepincu i sl.) dok jeameriĉka pomoć preko UNRRA uredno stizala u jugoslovenske luke. Neizvesnosti, meĊutim, nije bilo: zaAmerikance, komunistiĉka Jugoslavija je bila “najtvrĊi” sovjetski satelit koji je ugroţavao Italiju, Grĉku iTursku (a time i istoĉno Sredozemlje), dok je za jugoslovenske komuniste SAD bio vodeća silakapitalistiĉkog sveta i glavni protivnik u sve izvesnijem sukobu Istoka i Zapada.

Ameriĉki ambasador u Beogradu je u pismu Dţordţu Alenu, saradniku predsednika Trumana, zapisao da

mu se Tito liĉno dopada, ali da je: “Indoktrinisan komunizmom, a vi znate šta to znaĉi”. CIA je izbor Beograda za sedište Informbiroa protumaĉila kao “logiĉan izbor” zbog “uspeha i stabilnosti” njenogkomunistiĉkog reţima, “karaktera i iskustva vladajuće klike i blizine prioritetnih meta komunista, kao štosu Grĉka i Italija”.

Na promenu ameriĉke politike prema Titu, posle sukoba sa Staljinom, uticalo je bolno iskustvo koje su

Sjedinjene Drţave stekle na drugom kraju sveta - u Kini.

Po završetku rata, Mao Cedung se nije mnogo obazirao na Staljinove apele u nameri da se obraĉuna sa Nacionalnom partijom (Guomindang) i njenim liderom Ĉang Kajšekom i uspostavi svoju vlast u ĉitavojzemlji. Suoĉen s porazima Guomindanga, Truman je u Kinu poslao Dţordţa Maršala ne bi li u

pregovorima izmeĊu Ĉang Kajšeka i kineskih komunista (predstavljali su ih Dţou Enlaj i Deng Sjaoping) postigao kompromis i saĉuvao stratešku ravnoteţu na Dalekom istoku. Pregovori nisu urodili plodom, Mao je prešao Jangce, nacionalisti su proterani na Tajvan, a Mao je 1.oktobra 1949. godine s Kapije nebeskog mira u Pekingu proglasio Narodnu Republiku. U raspravi o tome

“Ko je izgubio Kinu?” izliveno je mnogo ţuĉi, a razumniji Amerikanci (ukljuĉujući Maršala i Kenana)izvukli su zakljuĉak da se komunizmu jedino moţe suprotstaviti nacionalizam. Gedis će ovu politiku uknjizi “Dugi mir” nazvati “strategijom klina”, kojim je Amerika pokušavala da razbije komunistiĉkimonolit. Krajem ĉetrdesetih, u Kini ni to nije urodilo plodom (Kisindţeru će to poći za rukom tek ĉetvrtveka kasnije), ali im je rezolucija Informbiroa 1948. godine neoĉekivano pruţila priliku da “strategijuklina” isprobaju u Jugoslaviji.Za to im je njihova diplomatija u Jugoslaviji već pripremila teren. Krajem marta 1947. demoralisaniPiterson je podneo ostavku i duţnost otpravnika poslova predao diplomati Dţonu Kebotu (kao i mnogiameriĉki ambasadori, Piterson nije bio karijerni diplomata nego politiĉki saveznik predsednika Trumana).Iskusni Kebot za ulogu svog prethodnika nije imao reĉi hvale, ocenjujući da je ostavio “veliki haos uBeogradu”. Za raliku od Pitersona, “koji je udarao, ali u prazno”, Kebot će tokom svog kratkog mandata na

ĉelu ameriĉke ambasade pokušati da iskoristi Staljinov sukob sa Titom da popravi odnose dve zemlje, a





Kenan je stoga sugerisao da SAD podrţe Jugoslaviju ne dopuštajući da priroda njenog reţima ometenormalni razvoj ekonomskih odnosa izmeĊu Jugoslavije i Zapada. Nezavisna Jugoslavija je ameriĉkimoĉima tako dobila znaĉenje “simbola razlika u komunistiĉkom svetu” koje bi i druge zemlje mogle da slede

raĉunajući na pomoć i podršku SAD. Ukratko, ameriĉka administracija je zakljuĉila da je potrebno “Titaodrţati na površini” i spreĉiti da Jugoslavija podlegne pritiscima SSSR ne insistirajući na promeni

politiĉkog ureĊenja: “Jugoslavija je još diktatura koju vode ljudi koji su istrajno vodili i vode antiameriĉku politiku... Ipak, moramo biti spremni na svaku priliku da Jugoslaviju privuĉemo Zapadu, politiĉki iekonomski”. I ambasadoru Kenonu u Beogradu bilo je potrebno izvesno vreme da ameriĉku administraciju ubedi da

pomogne dojuĉerašnjem neprijatelju i još uvek tvrdokornom komunisti. Iako su drugi zapadni ambasadoriu Beogradu verovali da Tito mora uĉiniti ustupke u zamenu za pomoć, Kenan u to nije verovao.Jugosloveni su bili u suviše delikatnom poloţaju da bi radikalno promenili svoju politiku, a slabljenje

politiĉke kontrole je samo otvaralo prostor Staljinu da potkopa Titovu vlast. Kenan je upozoravao da bi ĉak i sporazum oko Trsta ili Grĉke oslabio Titove pozicije povlaĉenjem zapadnih trupa s jugoslovenskih

granica. Smatralo se da je u interesu Zapada da Tito ostane “tvrdokorni ali prosperitetni komunista” pošto je propaganda Informbiroa govorila da će se Jugoslavija pretvoriti u “razorenu i burţoasku zemlju”. DţordţKenan je predloţio administraciji da liberalizuje ameriĉku izvoznu politiku prema Jugoslaviji ĉak i akoTitovi ustupci budu mali.

Vašington je Titu najpre poslao hranu, zatim industrijsku opremu koja nije imala strateški karakter, a potomi tehnologiju koja se nije smela izvoziti drugim komunistiĉkim zemljama. Tito je popuštao, a cenunjegovog popuštanja prvi su platili grĉki partizani. Za nagradu je dobio najnoviji model ameriĉkevaljaonice ĉelika. Nešto kasnije i Svetska banka je poĉela da odobrava Jugoslaviji milionske k redite. Novac

je poĉeo da stiţe i iz Eksim banke i MMF. Ohrabren jugoslovenskim reakcijama, ambasador Kenan jevisokog Titovog diplomatu Aleša Beblera uveravao da će se priliv novca nastaviti ako Jugoslavija zadrţi“lojalan i kooperativan stav” prema SAD. Kada je Tito 1949. godine zatraţio da Zapad podrţi kandidaturu Jugoslavije za nestalnog ĉlana Saveta

bezbednosti UN i time pojaĉa njen meĊunarodni poloţaj pred sovjetskim pritiskom, Amerikanci su tospremno prihvatili i Jugoslavija je prvi put izabrana u ovo telo.

“Strateška vrednost podrške”, Zapada smatra slovenaĉki profesor Anton Bebler, “bila je ĉak i veća od onekoja se moţe finansijski izraziti, zbog toga što je sadrţavala vaţnu psihološku i diplomatsku dimenziju,vidljive gestove koji su odvraćali potencijalne pretnje (kao što su bile posete ameriĉih ratnih brodova

jugoslovenskim lukama), upoznavanje s modernom vojnom tehnologijom upućenom jugoslovenskoj vojsci(putem isporuka oruţja, mnogobrojnih poseta jugoslovenskih delegacija Sjedinjenim Drţavama i boravka

ameriĉkih vojnih savetnika u Jugoslaviji), prodaje teškog oruţja i vojne opreme po cenama ispod trţišnih, pravovremene finansijske pomoći i isporuka hrane u periodu akutnih teškoća i poremećaja (izazvanih

sovjetskom blokadom, sušom, greškama privredne politike, prinudnom kolektivizacijom, itd.).” Ameriĉkim zaokretom prema Jugoslaviji nisu bili oduševljeni ni ameriĉki politiĉki krugovi, ni ameriĉkisaveznici, strahujući da bi bliske veze sa jednom komunistiĉkom zemljom mogle imati negativne posledice

po odnose u NATO.

Dţejms Ridlberger, ameriĉki ambasador u Jugoslaviji za vreme Ajzenhauerove administracije, primetićekasnije da je odluka da se Titu pomogne u hladnoratovskoj atmosferi bila “jedna od najhrabrijih odlukakoje je Truman doneo”. Podrška Jugoslaviji imala je naroĉito delikatne posledice po odnose sa Italijom koja je bila u teritorijalnomsporu sa Jugoslavijom i pokušavala da spreĉi pribliţavanje Vašingtona i Beograda. Vreme će uskoro

pokazati da SAD nemaju samo ideološki nego i vojno-strateški interes da stanu na Titovu stranu. I dok je politiĉka i ekonomska podrška SAD Jugoslaviju uĉinila politiĉki otvorenom i ekonomski uspešnomzemljom, vojna pomoć će njenu armiju uĉiniti ĉetvrtom vojnom silom u Evropi.

Bedem prema istoku Predrag Nedeljkov | 01. februar 2008.

U slu?aju “tre?eg svetskog rata” gubitak Jugoslavije i Gr?ke sigurno bi onemogu?ioodbranu zapadne Evrope

DA LI je Titova Jugoslavija bila ĉlan NATO? Odgovor na ovo pitanje je teţi nego što to na prvi pogledizgleda. Ameriĉki senator Dvajt Ajzenhauer (zapovednik ameriĉkih trupa u Evropi tokom rata, i kasnijeameriĉki predsednik), 1952. godine, predloţio je da Jugoslavija, zajedno sa Grĉkom, Turskom, Španijom iPortugalom bude primljena u Severnoatlantski pakt. S vojnog stanovišta, to je bilo logiĉno: NATO je u tovreme stvarao svoje juţno “krilo”, ĉetiri zemlje su bile “karike koje nedostaju” na jugu i njihov prijem bi



trajno zatvorio pristup Sovjetima u Sredozemlje.

Britanci i Francuzi su bili, meĊutim, protiv pošto nijedna od ovih zemalja u to vreme nije bila uzorna

demokratija, a NATO je ipak bio “savez demokratskih zemalja”. Ideja se nije dopala ni Titu koji je slutioda bi ga previše prisni zagrljaj Zapada vremenom koštao vlasti. S druge strane, ni sovjetska vojna pretnjaJugoslaviji nikada nije delovala sasvim uverljivo.

Staljin je u to vreme imao pune ruke posla u Koreji gde su ga Kim Il Sung i Mao uvukli u rat sa Amerikom

i gde je tvrdoglavi kineski general Peng Dehvaj odluĉio da sa svojih milion “dobrovoljaca” oĉita lekciju joštvrdoglavijem Daglasu Makarturu (sujeta će obojici doći glave: Makartur je izgubio predsedniĉke izbore,Peng je kasnije umro u Maoovom zatvoru, a u Koreji nije ostao ni kamen na kamenu). O pripremama

Staljina za rat sa Titom kasnije je pisao samo prebegli maĊarski general Bela Kiralji, a prebezima ionakoniko ne veruje.

TITO i Truman su se zato odluĉili na komplikovanije, ali politiĉki oportuno rešenje. Pošto je ameriĉkiKongres na osnovu Kenanovih preporuka decembra 1950. godine usvojio Zakon o hitnoj pomoćiJugoslaviji, Tito je, mesec dana kasnije, i zvaniĉno zatraţio vojnu pomoć Zapada. U Jugoslaviju je 1951.došao senator Dţon Kenedi, dok je naĉelnik Generalštaba JNA Koĉa Popović tajno posetio Pentagon, arezultat je bio Pakt o vojnoj pomoći (MAP), koji je potpisan oktobra 1951. godine u Beogradu. Jugoslavija

je ukljuĉena u ameriĉki Zakon o uzajamnoj pomoći (MDAP) prema kome su SAD, Britanija i Francuska poĉele da šalju oruţje Jugoslaviji i do 1957. godine, kada je Jugoslavija raskinula ovaj sporazum,isporuĉeno je oko 93 odsto planirane pomoći u ukupnoj vrednosti od oko 15 milijardi dolara (dolar je tadavredeo ĉetiri- pet puta više nego danas). Jugoslavija je dobila sve što su Amerikanci tada proizvodili osimatomske bombe (mlazni lovci, radari, helikopteri, tenkovi), a veći deo ameriĉkih tenkova je rasporeĊen uPostojni zbog straha Amerikanaca da bi sovjetska armija mogla kroz tzv. Ljubljanska vrata prodreti u

severnu Italiju. JNA je postala ĉetvrta armija na kontinentu, JAT je povećao flotu 100 odsto, a jugoslovenska vojna industrija je postala najprofitabilnija izvozna grana. Devedesetih godina

Jugoslovenima će ovo oruţje posluţiti da se meĊusobno poubijaju. Sukob Staljina i Tita, 1948. godine, nije odmah izazvao promene u strateškim planovima Zapada k oji su i

dalje polazili od pretpostavke da u sluĉaju “trećeg svetskog rata” Trst, deo Austrije i Grĉku nije mogućebraniti i verovali da bi Italija bila izgubljena tri meseca posle sovjetskog napada. Tek juna 1949,

Amerikanci i Britanci su ukljuĉili Jugoslaviju u svoje planove verujući da bi “gubitak Jugoslavije i Grĉkegotovo sigurno onemogućio efikasnu odbranu zapadne Evrope”. S Titom na svojoj strani verovali su damogu da brane i Austriju, Grĉku i Tursku jer je Jugoslavija prihvatila da ĉuva “Ljubljanska vrata” i prilazeTrstu, Gorici, Vilahu i Klagenfurtu s tri armijska korpusa i uz podršku NATO iz vazduha i s mora (generalOmar Bredli je hteo da pošalje i kopnene trupe). U proleće 1952, ameriĉka Vrhovna komanda je ţelela da

prerasporedi ameriĉke vojnike iz Trsta u podruĉje Ljubljane, a formalni vojni sporazum nije potpisan pošto je Tito i dalje bio u sporu sa Italijom povodom Trsta.

Iako Tito nije hteo da uĊe u NATO, Grĉka i Turska su primljene 1952. godine i time je otvorena novamogućnost vojnog povezivanja Jugoslavije sa Zapadom. Tito je iskoristio priliku i izrazio interes za grĉki predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grĉke i Turske. Na britansku inicijativu, trizemlje su februara 1953. godine sklopile ugovor o prijateljstvu koji je predviĊao koordinaciju vojnihkomandi, Turska je aktivno zagovarala prijem Jugoslavije u NATO, a Tito se interesovao za Evropsku

odbrambenu zajednicu i planove o stvaranju EZ. Jedino je Italija zbog Trsta bila protiv. Na kraju su tri

zemlje na Bledu potpisale “Ugovor o savezu, politiĉkoj saradnji i uzajamnoj pomoći” s vaţenjem na 20godina. Ako mu “Balkanska federacija” nije uspela, Balkanski pakt jeste, Jugoslavija je posredstvom Grĉkei Turske ukljuĉena u ameriĉke odbrambene planove i Tito je mogao da odahne. Nije ni slutio da je Milovan

Đilas, po obiĉaju, sve to shvatio na svoj naĉin. U Koreji je potpisano primirje. Staljin je umro. Staljinova smrt i borba za njegovo nasleĊe su promenili vojno- politiĉki poloţaj Jugoslavije i smanjili njeninteres za pri bliţavanje Zapadu. Kada mu je sovjetski ambasador u Beogradu Vasilije Valjkov predao

pismo Staljinovog naslednika Nikite Hrušĉova s predlogom o normalizaciji odnosa, u Titu se verovatnoprobudio komunista, smer jugoslovenske diplomatije se promenio, a Tito je poĉeo da koristi Balkanski pakt

u cilju normalizacije s novim sovjetskim rukovodstvom. Još neko vreme će, meĊutim, morati da koketira saAmerikancima pošto je sporazum o Trstu, tzv. Memorandum o razumevanju, sklopljen tek avgusta narednegodine i to posle krize u kojoj je Tito tenkovima hteo da uĊe u Trst zbog brzopletog De Gasperijevog

pokušaja da iskoristi njegovo otvaranje prema Moskvi. Iako Jugoslavija nikada nije zvaniĉno istupila iz Balkanskog pakta, Tito će na njegovu dvadesetodišnjiculakonski odgovoriti da je on za Jugoslaviju ispunio svoju svrhu i da ga smatra dalje nevaţećim. Hrušĉov injegove ideje o destaljinizaciji izazvaće paniku u sovjetskom bloku od Budimpešte do Pekinga. Amerikancisu i dalje bili zadovoljni. Kada je 1954. godine posetio Tita na Brionima, tadašnji ameriĉki drţavni sekretar i ţestoki antikomunista Dţon Foster Dals je nadahnuto izjavio: “Moj najsrećniji dan u ţivotu je bio dankada sam upoznao maršala Tita”. Đaci u jugoslovenskim školama i analitiĉari CIA su još dugo morali da pišu radove na istu temu.



Zlatne godine Jugoslavije Predrag Nedeljkov | 02. februar 2008.

Zlatna decenija u istoriji jugoslovenskog eksperimenta zapo?ela je 1957. i završena je 11godina kasnije

ĈAK i u najteţim trenucima sukoba sa Staljinom, Tito nije bio spreman na politiĉke ustupke Zapadu. Zbog

ekonomske izolacije istoĉnog bloka i politike prinudne kolektivizacije na selu, Jugoslaviji je krajemĉetrdesetih godina zapretila glad i Tito je 1950. poslao S. Vukmanovića u Vašington da zatraţi pomoć.Kada su ameriĉki funkcioneri zauzvrat zatraţili politiĉke ustupke, Vukmanović je gnevno odgovorio da će“Jugosloveni pre jesti korenje nego popustiti pod pritiskom” i prekinuo pregovore. Amerikanci nisu hteli darizikuju da izgube dragocenog saveznika i na k raju su ipak poslali pšenicu i kukuruz, a general-lajtant KoĉaPopović je uskoro tajno posetio Pentagon i s ameriĉkim generalima se dogovorio o vojnoj saradnjiJugoslavije i SAD.

Jugoslavija se ipak menjala. Godine 1952, Miroslav Krleţa je na kongresu jugoslovenskih knjiţevnika uZagrebu odrţao govor koji je oznaĉio kraj “socrealizma”. Umesto sovjetskog modela, u zemlji je uvedenosamoupravljanje, drţavna kontrola privrede je poĉela da popušta, a KPJ je na VI kongresu u Zagrebupromenila ime u Savez komunista Jugoslavije. Ideološka evolucija partije vrhunac će doţiveti na VIIkongresu odrţanom 1957. godine u Ljubljani, kada je usvojen novi program SKJ koji se smatranajliberalnijim programskim dokumentom koji je ikada usvojila jedna komunistiĉka partija. Iak o je

program bio kolektivno delo, on se ĉesto vezuje za ime srpskog pisca Dobricu Ćosića, koji je bio autor delateksta (uvoda i odeljka o kulturi) i jednog pravca u razvoju druge Jugoslavije. On će, meĊutim, već uraspravama o novom jugoslovenskom ustavu poĉetkom šezdesetih godina biti osporen u Sloveniji iHrvatskoj.

Dobrica Ćosić i Edvard Kardelj će se razići. Godine 1957, ipak je poĉela “zlatna decenija” u istoriji“jugoslovenskog eksperimenta”, koja se završila 1968. godine. Naredne godine usvojeni su “radniĉki iseljaĉki amandmani”, koji će biti uvod u novi ustav i “Zakon o udruţenom radu” i poslednju fazukomunizma u Jugoslaviji, koja će se završiti krvavim raspadom zemlje 1991. godine. Na vrhuncu Hladnog rata, sredinom pedesetih godina, izgledalo je da je Tito na vrhu moći. U Vašingtonusu bili spremni da ispune svaku Titovu ţelju, Pentagon i CIA su se u svojim izveštajima iz tog vremenautrkivali u hvalospevima jugoslovenskom maršalu, Staljin je 1953. umro, a njegov naslednik NikitaSergejeviĉ Hrušĉov će 1955. godine ĉak “doći u Kanosu”, tj. u Beograd da mu se izvini za “Staljinovegreške”. Na aerodromu u Batajnici Tito ga nije udostojio ni odgovora, ali se u njemu probudio stari instinktkomuniste i odnosi dva lidera, dveju partija i dveju zemalja su ponovo postali srdaĉni.

Primer Moskve zbunjeno su sledile i druge komunistiĉke partije. Ĉak je i Kina, koja 1949. godine nije našlaza shodno da odgovori na jugoslovensko priznanje Narodne Republike, poslala ambasadora. Skromni

general Vu Sijućijan u Beogradu nije mogao da se naĉudi luksuznom ţivotu jugoslovenskih rukovodilaca,ali je kasnije razlike izmeĊu spartanskog ţivota u Pekingu i raskoši u Belom dvoru protumaĉio ĉinjenicom“da su Jugosloveni nadomak komunizma, dok su Kinezi tek ušli u socijalizam”. Mao mu to za vreme

“kulturne revolucije” neće oprostiti. Tito je patio od mnogih sitnih ljudskih slabosti, ali nikad od viška naklonosti prema demokratiji. Verovatnose već neko vreme osećao neugodno u zagrljaju Zapada, pogotovo kada su neki njegovi ratni drugovi

preozbiljno shvatili pribliţavanje Zapadu i poĉeli da razmišljaju o politiĉkom pluralizmu u Jugoslaviji.“Kap je prelila ĉašu” kada je Milovan Đilas, koji je od vatrenog komuniste postao vatreni liberal,1953/1954. godine u partijskom listu “Borba” objavio seriju napisa o demokratizaciji zemlje i Tito nijeoklevao da svog starog druga i saborca pošalje u zatvor. Đilasa to nije smirilo i u zatvoru je napisao “Novuklasu”, koja se i danas smatra najţešćom kritikom komunizma. Kada je knjiga objavljena u SAD, Tito je

Đilasa poslao ponovo u zatvor, a stari crnogorski komunista će postati najpoznatiji disident “TitoveJugoslavije”. Ostali su nauĉili lekciju. Titovu paţnju u to vreme ubrzo će privući dramatiĉna zbivanja u istoĉnom bloku koje je pokrenulaHrušĉovljeva politika destaljinizacije. Istoĉni Nemci i Poljaci su prerano poverovali da je vreme da poĊu

jugoslovenskim putem, ali će najgore proći MaĊari koji će pod voĊstvom I. NaĊa 1956. godine podićirevoluciju koju će Hrušĉov ugušiti intervencijom sovjetske armije, što se nije dogodilo ĉak ni u Staljinovovreme. Kada se Imre NaĊ pred tenkovima s crvenim petokrakama sklonio u jugoslovensku ambasadu uBudimpešti (a gde bi drugde?!)Tito će se naći u neprilici: bilo mu je jasno da ukoliko ostane u zagrljaju Zapada gubi vlast, a ukoliko se

vrati u zagrljaj Hrušĉova moţe postati sledeća meta. Taj strah ga neće napustiti do smrti. Istorija će mu,meĊutim, još jednom priskoĉiti u pomoć: na meĊunarodnoj sceni se u to vreme pojavila nova grupa zemaljakoja se nije svrstavala ni uz Zapad ni u Istok, zbog ĉega ih je Mao Cedung nazvao “trećim svetom”. Kada



su Izraelci, Britanci i Francuzi na Naserovu nacionalizaciju Sueckog kanala odgovorili trojnom

intervencijom protiv Egipta, desilo se ĉudo: na vrhuncu Hladnog rata, Amerikanci i Sovjeti su im se sloţnosuprotstavili, nesvrstani su stali uz njih i tri zemlje su morale da se povuku. Britanci i Francuzi će iz oveepizode izvući razliĉite pouke, ali nisu zaboravili ovo iskustvo. Nije ni Tito. Kinezi i Indusi su 1954. godine u indoneţanskom letovalištu Bandung organizovali konferencijunovoosloboĊenih afriĉkih i azijskih naroda, na kojoj su Ĉu Enlaj i Nehru napisali “Principe miroljubive iaktivne koegzistencije”. Tito je rešio da prihvati savete svog ambasadora u Nju Delhiju Josipa ĐerĊe, kojimu je još od 1952. godine slao Nehruova pisma. Nesvrstanima je trebala Jugoslavija a Titu su trebalinesvrstani. MeĊu njima je bio siguran i od Amerikanaca i od Sovjeta, dok se njegova zemlja sve do svog

tragiĉnog kraja osećala udobno u ulozi “strateške tampon zone” izmeĊu SAD i SSSR i lidera “trećegsveta”. Tito će 1956. godine, na Brionima, primiti Nehrua i egipatskog voĊu Gamala Abdela Nasera idogovoriti se o stvaranju pokreta nesvrstanih. Nova epoha je bila na pomolu. Zahvalju jući nesvrstanimaJugoslavija će poĉetkom sedamdesetih ĉak postati jedna od pet najmoćnijih zemalja u UN. Tenkovi scrvenim petokrakama postaće nezaobilazni deo komunistiĉke ikonografije (zapamćene su njihove slike uPragu, 1968. i na trgu Tjenanmen, 1989. godine). Poslednji put ih je snimio nemaĉki “Špigl”, krajem jula1991. godine u Sloveniji. U meĊuvremenu su viĊeni i na Kosovu i na Terazijama.

Put u “treći svet” Predrag Nedeljkov | 03. februar 2008.

Ideju o nesvrstanom svetu Brozu je, navodno, dao lukavi ?er?il kako bi spre?io da

njegove bivše kolonije potpadnu pod sovjetski uticaj

HLADNORATOVSKI svet posle 1956. godine nikada više neće biti isti. Pošto su Sjedinjene Drţave iSovjetski Savez zajedniĉki intervenisali u UN protiv intervencije na Suecu, Britanci više nikada neće statina put SAD, dok će se Francuzi za vreme De Gola povući iz vojnog krila NATO i sa Nemcima se posvetitievropskoj integraciji. Iako su dve supersile svet još nekoliko puta dovele na ivicu rata - za vreme kubanske

krize, u Vijetnamu i u Avganistanu - one su vremenom nauĉile da kontrolišu svoje sukobe. IzmeĊu Belekuće i Kremlja je uveden “crveni telefon”, u Ţenevi su neumorno pregovarali o razoruţanju i naoruţavalise do zuba, 1974. su u Helsinkiju organizovale KEBS, a “vruće ratove” su vodile preko posrednika u“trećem svetu”. U Evropi, i Vašington i Moskva su prepuštale suprotnoj strani da rešava stvari u svom dvorištu. SAD sugunĊale kada je Varšavski pakt intervenisao protiv “Praškog proleća” 1968. godine, ali nisu uĉinile ništa.

Predsednik Dţonson je imao posla preko glave u Vijetnamu, gde su Ho Ši Minu pomagali i Moskva i

Peking. Ni svet komunizma posle Hrušĉovljevog govora na 20. kongresu KPSS, nikada više neće biti isti.Destaljinizacija je oduvala sa scene staru generaciju staljinista, u Kini je Mao Cedung poĉeo svoja lutanjakoja će ga 1968. godine dovesti na ivicu rata sa SSSR (sa SAD je već bio posredno u ratu u Vijetnamu), uVašingtonu je na vlast došao Titov ljubimac Dţon Kenedi, a leviĉarski pokreti će procvetati u “trećemsvetu”. Sovjeti su u to vreme poslali “Sputnjik”, kerušu Lajku i Jurija Gagarina u kosmos, Hrušĉov je uBeĉu Kenediju govorio da Sovjeti prave nuklearne rakete “kao kobasice” (u stvarnosti je, izgleda, imaosamo ĉetiri interkontinentalne “Semjorke”) i pokušao da ih instalira na Kastrovoj Kubi, a iznerviraniAmerikanci su osnovali NASA, planetu okruţili gustom mreţom špijunskih satelita i poslali NilaArmstronga na Mesec. Na Bliskom istoku se, po obiĉaju, ratovalo. Posle sastanka sa Nehruom i Naserom na Brionima, Tito je krenuo na svoje “puteve mira” po Africi i Aziji,na kojima su ga razdragano doĉekivali, a 1961. u Beogradu je osnovao i Pokret nesvrstanosti. Doputovao jei u Njujork, ali su ga tamo doĉekali protesti ameriĉkih antikomunista i ĉetnika, a Nikoli Kavaji je prvom

palo na pamet da otme putniĉki avion i sruši ga na hotel “Valdorf Astoriju” u kome je odseo Tito. FBI ga je poslao u dugogodišnji zatvor, a Osami bin Ladenu će mnogo godina kasnije pasti na pamet sliĉna ideja.Kenan je postao ambasador u Beogradu i uredno slao Jugoslovenima ameriĉku pšenicu uvek kada bi mu toTito zatraţio. Ameriĉke diplomate su lepo ţivele u Jugoslaviji, neki su se tu i oţenili, a mladi Kenanovsekretar u ekonomskom odeljenju ambasade Edvard Lutvak, postaće mnogo godina kasnije jedan od

Klintonovih stratega. U to vreme, bivše ameriĉke diplomate u Jugoslaviji u Stejt departmentu biće prozvane “jugo-mafija” koja će, sve do njenog kraja, ĉiniti okosnicu Titovog lobija u Vašingtonu.Teoretiĉari zavere još uvek sumnjaju da je ideju da osnuje Pokret nesvrstanosti Titu sredinom pedesetih dao

lukavi Ĉerĉil koji više nije imao kolonije, ali je hteo da spreĉi da novoosloboĊene zemlje padnu podkontrolu Moskve. Francuzi su u svojim kolonijama i dalje ratovali, pa je Ĉu Enlaj u Vijetnam poslao vojne

savetnike (Francuzi nisu mogli da ih razlikuju od Vijetnamaca), a general Vo Ngujen Đap je u Dijen BijenFuu do nogu potukao generala Andre Navara. Kada su Francuzi zaratili u Alţiru, umešao se Tito i Ahmedu



Ben Beli i njegovom FLN poslao jugoslovensko oruţje. Srbi u Francuskoj i danas veruju da je oruţje namerno poslao brodom “Srbija” (koji su presreli francuskiratni brodovi) da bi pokvario francusko-srpske veze. Kada je oruţje ponovo poslao, Francuzi su brod“Slovenija” zaplenili i odvukli u Oran. De Gol mu to nije zaboravio, kao što mu nije zaboravio ni što jestreljao njegovog štićenika Draţu Mihailovića, i nikada u ţivotu nije došao u Jugoslaviju (za one koje tointeresuje: Draţa nikada nije bio De Golov student). S Nemcima, Tito je imao više sreće: iako je Bon, naosnovu “Halštajnove doktrine” (Valter Halštajn je u to vreme bio zapadnonemaĉki ministar inostranih

poslova) prekinuo diplomatske odnose sa Beogradom, kada je Jugoslavija priznala Istoĉnu Nemaĉku, uZapadnu Nemaĉku su pohrlile stotine hiljada jugoslovenskih “gastarbajtera”, koji će godinama slatimilijarde maraka u uvek praznu jugoslovensku kasu.Hrušĉov je prihvatio Tita, ali kada je, krajem pedesetih, SSSR poĉeo da zavodi disciplinu u istoĉnombloku, Tito je doneo novi program SKJ, poĉeo ponovo da kritikuje Moskvu i odnosi dve zemlje su ponovozahladneli. Mao Cedung je bio ljut na Hrušĉova što mu je obećao, ali nije isporuĉio atomsku bombu ismišljao je kako da “treći svet” privuĉe sebi, a za to mu je bio potreban Tito. Poĉetkom šezdesetih Ĉu Enlaj

je preko generala Vua u Beogradu, Titu ponudio da zajedno organizuju antisovjetski meĊunarodnikomunistiĉki pokret. Tito je odbio, Kinezi su se dugo ljutili, a Kardelj je napisao “Socijalizam i rat”. Posle Maove smrti, Hua Guof eng je Tita pozvao u Peking, priredio mu veliĉanstven doĉek i predzaprepašćenim ambasadorom Drulovićem ga oslovio “druţe Tito” (tj. da ga u Pekingu više ne smatraju“revizionistom”), a mrzovoljni gimnazijalci su morali ponovo da bacaju cveće na Tita kada se vratio u

Beograd.

Tito je Kinezima pomogao da se ponovo zbliţe sa istoĉnom Evropom, zapadnim “evrokomunistima” inesvrstanima, a pokušao da ih zainteresuje i za samoupravljanje. Kinezi se nisu dali ubediti jer je Deng

Sjaoping više verovao Amerikancima. Pentagon i Cija su poĉetkom šezdesetih još uvek voleli Tita iako ih je nervirao svojim kritikama rata u Vijetnamu. U to vreme su, poĉeli da sumnjaju u budućnost“jugoslovenskog eksperimenta” i da se pitaju šta će biti sa njegovom zemljom kada maršal jednog dana

umre. Svoju politiku prema Jugoslaviji, meĊutim, nisu promenili pošto je Tito i dalje spretno igrao na kartunesvrstanosti. Poslednji put je ulogu “oca nesvrstavanja” i branioca njegovih fundamentalnih principaodigrao na VI kongresu nesvrstanih na Kubi, sa svojim prijateljem Fidelom Kastrom. Kao jedini sovjetski

saveznik u zapadnoj hemisferi, Kuba je spremno prihvatila tezu Leonida Breţnjeva o “prirodnomsavezništvu” “drugog” i “trećeg sveta”, Tito se u Havani “odluĉno” suprotstavio, i Istok i Zapad su bili

oduševljeni svojim štićenicima i obasuli ih novcem. Tito i Kastro su se uz kubanske cigare verovatno jošdugo smejali.

Vruće leto 1968. Predrag Nedeljkov | 04. februar 2008.

Studenti su izašli na ulice i sukobili se sa o?evima, koji su odgovorili pendrecima. U

Prištini te godine, Albanci zapo?eli demonstracije

PROBLEM s komunistiĉkim zemljama, koji je i doveo do njihovog nestanka, bila je ekonomija. Planskaprivreda u SSSR je nastala u uslovima nerazvijenosti i ratne ekonomije i to je, u osnovi, ostala do samog

kraja. Na poĉetku, sistem se dobro pokazao i u SSSR i u Kini i u zemljama u razvoju, ali bi probleminastali ĉim bi ova društva iskoraĉila iz nerazvijenosti, obiĉno već posle prve “petoljetke” (petogodišnjeg

plana), kada bi drţavna kontrola i odsustvo trţišnih zakona poĉeli da koĉe razvoj. Krajem dvadesetih godina DţDţ veka, meĊutim, planska privreda je imala svoje prednosti nad liberalnomekonomijom. SSSR je izbegao Veliku krizu, Nemaĉka se tridesetih godina brzo oporavila, a Kejnz iRuzvelt su polazeći od Lenjinovih ideja reformisali kapitalistiĉke privrede. Civilni kejnzijanizam će posle

rata u Evropi biti okosnica socijaldemokratske “drţave blagostanja”, a vojni kejnzijanizam će sve do danasostati stub vodećih zapadnih privreda. U SSSR problemi su se javili već dvadesetih i Lenjin je morao dauvede NEP (“Nova ekonomska politika”), krajem šezdesetih godina nešto sliĉno su pokušali JevsejLiberman u SSSR i Reţe Njerš u MaĊarskoj, u Kini je Ĉen Jun pokušao isto sredinom pedesetih, uJugoslaviji je privredna reforma krenula u prvoj polovini šezdesetih.Staljin je, meĊutim, shvatio opasnost i nije imao milosti prema Buharinu i drugovima koji su nestali u“ĉistkama”, Mao Cedung je Ĉen Junove ideje o trţištu zamenio “Velikim skokom napred” (zbog koga su

milioni seljaka umrli od gladi), a ni Tito se nije ustruĉavao da se, krajem šezdesetih godina, otarasi“liberala”. U sva tri sluĉaja motivi obraĉuna s reformatorima bili su sliĉni: liberalizacija u privredi pretila jepartijskom monopolu u politici.

Na poĉetku stvari su u Jugoslaviji izgledale nešto bolje. Jugoslavija je, iz geopolitiĉkih razloga, već krajemĉetrdesetih prešla iz sovjetske u ameriĉku orbitu, odreĊena liberalizacija je poĉela krajem pedesetih, zbog



sukoba sa Staljinom Jugosloveni su morali da smisle “treći put” izmeĊu staljinizma i “revizionistiĉke”socijaldemokratije i neizbeţni Kardelj se setio da bi to mogao da bude “samoupravni socijalizam” o komesu maštali pariski komunari. Otvaranje prema Zapadu pedesetih i šezdesetih godina donelo je neke sveţeideje i, pre svega, mnogo sveţih kredita i to je uĉinilo da njena privreda, ali i društvo u to vreme krenu smrtve taĉke. Veliki privredni sistemi (“lokomotive razvoja”) nastali sredinom šezdesetih po uzoru naameriĉke korporacije (“Geneks”, “Ineks” i sl) biće sve do kraja kiĉma jugoslovenske privrede, a ono što jeu Beogradu izgraĊeno posle rata nastalo je uglavnom u to vreme pod uticajem srpskih “liberala”.

U Sloveniji i Hrvatskoj, ali i u Srbiji i ostalim republikama šezdesete godine su bile godine privrednog

napretka i brzog rasta ţivotnog standarda, Jugosloveni su poĉeli da kupuju “vespe”, pa “fiće” a imućniji i“tristaće,” koje je

“Zastava” pravila na osnovu prve “Fijatove” licence na Istoku Evrope. Proseĉni jugoslovenski radnik je sa

svojom platom mogao u to vreme svojoj porodici da priušti svake godine letovanje na Jadranu, a kasnije ineizbeţni šoping u Trstu. Za razliku od ostalih istoĉnih Evropljana, Jugosloveni su pasoše dobili većkrajem pedesetih. Novi vetrovi poĉeli su da duvaju i u jugoslovenskom filmu, pozorištu, medijima, nauci idruštvu u celini. Privredna reforma je, meĊutim, otvorila politiĉke probleme. Pošto su dobili vlast u preduzećima, direktorisu poĉeli da traţe reĉ i u politici, pojava prvih “GG preduzeća” (preduzeća “grupe graĊana”) je produbilasocijalne razlike i korupciju, logika trţišta je da od bogatih pravi još bogatije, a od siromašnijih jošsiromašnije, i u Jugoslaviji su razlike “Sever -Jug” bile sve vidljivije, naroĉito izmeĊu razvijene Slovenijena severu i nerazvijenog Kosova i Metohije na jugu.

Prvi znaci slabljenja partijskog politiĉkog monopola pustili su iz boce i duhove nacionalizma, a javio se i

sukob izmeĊu Titovih “prvoboraca” i mlaĊih generacija koje su traţile svoje mesto pod politiĉkim suncemJugoslavije. Novine su prvi put posle rata poĉele bojaţljivo da kritikuju “drugove” na vlasti, a Lola Đukić i

Novak Novak su poĉeli da snimaju prve politiĉke satire na TV. Sredinom šezdesetih godina, bilo je i idejada bi Tito mogao da ode u zasluţenu penziju i da bi SKJ trebalo da dobije neku vrstu opozicije u SSRNJ.

Svemu je došao kraj 1968. kada se Tito našao na udaru s razliĉitih strana. U Beogradu su studenti izašli naulice s idejama pariskih “šezdesetosmaša” i prvi put su se jugoslovenski “sinovi komunizma” sukobili soĉevima koji nisu dali vlast i odgovorili su pendrecima. U Prištini na ulice su prvi put izašli i Albanci. UPragu su na ulice izašli graĊani, a Varšavski pakt je ušao u Ĉehoslovaĉku. Godinu dana ranije, i Arapi supomislili da mogu da uĊu u Izrael, pa je Izrael ušao na Sinaj, Hebron i na zapadnu obalu Jordana. Tito jezakljuĉio da je vreme za akciju, poslao policiju na studente, tenkove JNA na Kosovo i Metohiju, naoruţaorepublike (ONO i DSZ).

U to vreme, Amerikanci su poĉeli da sumnjaju da li im je Jugoslavija uopšte više potrebna. Ambasada uBeogradu je slala u Vašington depeše da u Jugoslaviji ne ide sve kako treba, nije im bilo sasvim jasno da lisu Brionski plenum i smena Rankovića bili obraĉun izmeĊu liberala i komunista ili prve republiĉke ĉarke,nerviralo ih je što je Tito ponovo poĉeo da kupuje oruţje od SSSR, a ne od njih, a zabrinuli su se kada jeTito poĉeo da kritikuje njihovu politiku u Vijetnamu i na Bliskom istoku i poĉeo obraĉun sa“šezdesetosmašima” i “crnotalasovcima”. Jugosloveni su se zabrinuli kada je u to vreme ameriĉki savetnik za nacionalnu bezbednost Helmut Zonenfeld rekao da SAD ne bi bacile atomsku bombu na SSSR ako bi

Varšavski pakt posle Ĉehoslovaĉke ušao i u Jugoslaviju.

CIA je poĉela da lupa glavu: šta da radi s Jugoslavijom posle Tita? I Tito je ĉuo poruku, ali je protumaĉiona svoj naĉin. Još je imao Kardelja i svoje prvoborce, nesvrstani su ga i dalje voleli, a ni odnosi saBreţnjevim, uprkos ĉestim razmiricama, nisu bili tako loši kao u Staljinovo vreme. Ni odnosi sa

Vašingtonom jošnisu bili zabrinjavajući. Kada je Riĉard Nikson došao u Beograd 30. septembra 1970,kolona “mercedesa” se protegla od Slavije do Terazija. Titovi “bezbednjaci” ĉak nisu dozvolili da ameriĉke

kolege iskrcaju blindirani “ševrolet” ameriĉkog predsednika, jer je Tito i dalje imao poverenja u svoj blindirani “mercedes”. I Nikson je još imao poverenja u Tita

I posle Tita Tito Predrag Nedeljkov | 05. februar 2008.

Kada je 1980. umro maršal Jugoslavije, njegovi generali su smislili ovu parolu i nastavilipo starom





Marksovi sledbenici nisu znali kuda dalje.

Jugosloveni su i dalje uţivali u plodovima svog minulog rada i po OOUR -ima se svaĊali oko varijabile,Englezi i Amerikanci su se slatko smejali jugoslovenskim prevodima ZUR-a, Tito se nadao da je u

“evrokomunistima” i evropskim neutralnim drţavama pronašao nove saveznike, Slovenci i Hrvati su u“radnoj zajednici Alpe-Adrija” otkrili Evropu i da Jugoslavija ima alternativu, a Srbi su se zabavljalisamoupravljanjem i gunĊali zbog Ustava iz 1974. Kada je Tito je umro maja 1980. njegovi generali susmislili doskoĉicu “I posle Tita Tito” i nastavili po starom. Nisu primetili da se svet nepovratno promenio ida samoupravljanje i nesvrstavanje ne idu zajedno s neoliberalnom revolucijom. Nisu im pomogle ni

diplome Fort Levenvorta i drugih elitnih ameriĉkih vojnih škola. Jugoslavija se našla na pogrešnoj straniistorije.

Bestseler druga Kardelja Predrag Nedeljkov | 06. februar 2008.

Kardeljevu knjigu “Pravci razvoja socijalisti?kog sistema samoupravljanja” svi su moralida ?itaju

SEDAMDESETE su poĉele dramatiĉno u Jugoslaviji. Prvo je u Hrvatskoj izbio pokret koji su Srbi nazvali

“maspok” (“masovni pokret”), a Hrvati “hrvatsko proleće” (po uzoru na “praško proleće” 1968. godine). Idok se iz srpskog ugla radilo o prvoj velikoj eksploziji nacionalizma u Jugoslaviji (nije bila prva, kosovski

Albanci su već 1968. godine izašli na ulice) iz hrvatskog ugla se radilo o demokratskom pokretu koji jeuzdrmao temelje komunistiĉke Jugoslavije. Tito je u KaraĊorĊevu 1971. godine odrţao sednicu partijskogvrha, smenio ĉelnike SKH - Miku Tripala i Savku Dabĉević-Kuĉar, sproveo ĉistku u hrvatskoj partiji i naĉelo doveo proverene ljude, meĊu kojima je bilo i Srba. Posle je Tito to isto uradio i u Srbiji gde je smenio lidere SKS - Marka Nikezića i Latinku Perović, poĉistio“anarholiberale” i “tehnomenadţere” (smenjeno je oko 3.500 direktora), “praksisovce” je izbacio sFilozofskog fakulteta,a Vladu Revoluciju i mnoge “šezdesetosmaše” i “crnotalasovce” poslao u zatvor.Zatim je doveo proverene partijske kadrove i obnovio kult liĉnosti.

Zemlja je slavila “Titove i naše jubileje”, a omladinci su mu i dalje donosili “štafetu mladosti” na StadionJNA. Generaciji koja se već bila navikla na “Bitlse” i “Rolingstonse” to se nije dopalo. Na trijumfalnompovratku Tita iz SSSR, Severne Koreje i Kine 1977. godine gaĊali su ga cvećem koje je Lazar Koliševskispretno hvatao sedeći u Titovom “ševroletu”. Jugoslovensko društvo se više nikada neće oporaviti, a mnogimisle da je tada poĉeo sunovrat druge Jugoslavije. Edvard Kardelj je, po obiĉaju, napisao knjigu. Zvala se “Pravci razvoja politiĉkog sistema socijalistiĉkog

samoupravljanja” i svi su morali da je ĉitaju.Onda je donet novi (i poslednji) jugoslovenski ustav. Albanci su dobili autonomiju, a Srbi su poĉeli dagovore o “asimetriĉnom federalizmu” i “prevlasti pokrajina nad republikom”. Nije im se dopalo što jeSrbija bila jedina jugoslovenska republika koja je imala pokrajine. Zaboravili su da je drug Lenjin još

poĉetkom veka u ĉlanku “Korak unapred, dva koraka unatrag” rekao da je “najopasniji nacionalizam

hegemonistiĉke nacije”. Zato su Rusi i Srbi poslednji dobili svoje komunistiĉke partije. Kardelj je u svojojknjizi napravio razliku izmeĊu “mladog” i “starog Marksa”, napisao ZUR i dokrajĉio privrednu reformu izšezdesetih. Samo malobrojni su primetili da je umesto već dotrajalog Marksa inspiraciju našao ufrancuskom anarhosindikalisti s kraja DţIDţ i poĉetka DţDţ veka, Ţan-Ţozef Prudonu, koji je maštao o“slobodnim asocijacijama udruţenih radnika”, “odumiranju drţave” i neograniĉenom federalizmu. Put u

pakao bio je uvek poploĉan dobrim namerama. Novac je i dalje stizao sa Zapada. Posle “naftnih šokova” izazvanih izraelsko-zapadnim ratovima cena nafte

je skoĉila, a zapadne banke su preplavljene jeftinim “petrodolarima” koje su delom plasirale u “trećem

svetu” kroz jeftine kredite. Tito je u Havani branio od Kastra “fundamentalne principe nesvrstavanja”, aAmerikanci su i dalje potpisivali ĉekove. Prvi put su, meĊutim, oĉekivali da im Jugoslavija i vrati kredite.Jugosloveni su, po navici, trošili, republike su se zaduţivale ne pitajući Narodnu banku u Beogradu (što bi:novi ustav im je dao za pravo), a NBJ je posle morala da traţi od svetskih struĉnjaka da popišu dugovanja

pošto nije znala koliki je dug zemlje. Struĉnjaci su izraĉunali da se radilo o svoti od oko 20 milijardi dolara.

Posle je nastupila “svetska duţniĉka kriza” iz koje ni Titovi naslednici ni druge zemlje u razvoju nisu umelida izaĊu. Jugoslavija je brojala poslednje dane.U kulturi, poslednji trzaj umiruće zemlje doneli su “novi talas” u jugoslovenskom filmu (Kusturica idrugovi) i KPGT, poslednji pokret u JU pozorištu (skraćenica od reĉi “Kazalište, gledališĉe, pozorište,teatar”). Hrvatski reţiser Vatroslav Mimica snimio je film o Banović Strahinji, poslednjem Srbinu koji je

oprostio neverstvo svojoj ţeni. U MEĐUVREMENU, Poljacima je bilo dosta komunizma, organizovali su sindikat “Solidarnost”



(opozicione partije su bile zabranjene), a njegov lider Leh Valensa je preuzeo od Tita primat

najpopularnijeg lidera na istoku.

Njemu je primat kasnije preuzeo prvi poljski papa na tronu svetog Petra u Rimu. General Jaruzelski je

izveo vojni udar, prvi u istoriji komunizma, verovatno uveren da je bolje da to on uradi nego Varšavski pakt. Posle su i MaĊari zakljuĉili da im je dosta “gulaš komunizma” Janoša Kadara i nastavili gde su stali1956. godine.

Na vlast u Moskvi je došao Mihail Gorbaĉov, koji je hteo “perestrojku” i “novo mišljenje”, a u VašingtonuRonald Regan, koji nije više hteo da se igra “maĉke i miša” sa istoĉnim blokom. Amerika se oporavila od

Kenedijeve vijetnamske avanture dok se Sovjetski Savez nikada nije oporavio od avganistanske avanture

Leonida Breţnjeva. Na kraju je i Istoĉnim Nemcima bilo dosta Štazija i “Trabanta” i 1989. godine srušili su Berlinski zid. Nikonije primetio da Zapadni Nemci nisu mnogo slavili jer su znali ko će platiti raĉun ujedinjenja i obnove“istoĉnih pokrajina” koji je sredinom devedesetih premašio 1.600 milijardi maraka. Posle su prestali dabroje.

Nemce su sledili i drugi i nepunih mesec dana posle pada Berlinskog zida komunizam je otišao u istoriju uĉitavoj istoĉnoj Evropi, osim u Rumuniji i Jugoslaviji. Godine 1990. ukinut je Varšavski pakt, a 1991.godine i Sovjetski Savez. Jeljcin i lideri sovjetskih republika su se prvo dogovorili u Belovesu o raspuštanjuSSSR, a potom su obavestili Gorbaĉova da drţava ĉiji je bio predsednik - više ne postoji. Beogradskatelevizija je prenosila u svet uţivo slike rumunske revolucije. U Jugoslaviji, samo još Slobodan Milošević je verovao da Jugoslavija postoji. Kada su sovjetski generali

pokušali da 1991. godine izvedu vojni udar protiv Gorbaĉova u Moskvi, jedina ĉestitka je stigla izBeograda. Boris Jeljcin Miloševiću to nikada nije zaboravio. Zapad još manje.

Afera “Akile Lauro” Predrag Nedeljkov | 07. februar 2008.

Kako su otmi?ari italijanskog prekookeanskog broda preba?eni u Beograd, Bukurešt inapokon u Bejrut

PODRŠKA SAD uĉinila je da Jugoslavija dugo ostane po strani pritiska kome su bile izloţene drugekomunistiĉke zemlje. U prvoj polovini sedamdesetih godina stvari u svetu su poĉele da se menjaju. SAD je,

posle završetka rata u Vijetnamu, pokazivo odreĊene znake popuštanja prema istoĉnom bloku i prihvatioinicijivu SSSR (koja je došla preko Rumunije) o pregovorima o miru i saradnji u Evropi na konferenciji za

ĉije je sedište odabrana prestonica neutralne Finske - Helsinki.

Razmirice izmeĊu blokova dugo će blokirati napredak konferencije, ali će grupa evropskih nesvrstanih ineutralnih zemalja omogućiti da se one prevaziĊu i 1975. u Helsinkiju je potpisana povelja KEBS-a koja je

imala tri “korpe”: “helsinški dekatlon” (naĉela), ekonomsku saradnju i “slobodnu cirkulaciju ljudi i ideja”(ljudska prava).

Breţnjev je mislio da je postigao cilj jer je SAD priznao posleratne granice u Evropi, dok su Sjedinjene

Drţave, koje su u to vreme poĉele zaokret u spoljnoj politici, u poslednju “korpu” ugradile ljudska prava.Amerikanci su ipak bili nezadovoljni, smatrali su da je Dţerald Ford (koji je zamenio Niksona posle afere“Votergejt”) popustio pred Breţnjevom i nisu ga ponovo izabrali.

Evropa je ušla u novu epohu, “treća korpa” KEBS će se pokazati kao prava mina postavljena ispodistoĉnog bloka, širom tadašnjeg komunistiĉkog sveta će poĉeti da se stvaraju helsinški komiteti za zaštituljudskih prava, a komunistiĉka Jugoslavija će prvi put posle rata otkriti da je evropska zemlja: u vatrimeĊublokovskih sporenja u Helsinkiju pridruţiće se grupi evropskih neutralnih i nesvrstanih zemalja i, zanagradu, dobiti pravo da organizuje “konferenciju kontinuiteta” KEBS-a: za tu priliku je sagradila (na

kredit, kako bi drugaĉije?) i Sava centar u Beogradu. DA bi politici ljudskih prava dala kredibilitet, Amerika je prepustila “svoje” diktatore širom sveta njihovojsudbini i u Evropi će u to vreme s istorijske scene otići poslednje tri diktature - u Portugalu, Španiji iGrĉkoj - koje će Evropa prigrliti i zasuti novcem (tzv. juţno proširenje EZ). Narodi u istoĉnoj Evropi (presvega Poljaci i MaĊari) su shvatili poruku, a iz tog vremena u Jugoslaviji je ostala i legenda (za k oju niko

do sada nije ponudio dokaze) da je francuski predsednik ponudio i Titu da uĊe u EZ. Navodno, Tito jefrancuskom izaslaniku odgovorio: “Zar oĉekujete da Jugoslavija napusti nesvrstane?”

Razvoj evropske integracije će dobiti novi obrt, a Jugoslavija će i pre Titove smrti poći u drugom pravcu.Svet je, meĊutim, još voleo Jugoslaviju i na Titovoj sahrani će se okupiti svi svetski drţavnici, izuzevameriĉkog predsednika Dţimija Kartera, koji je poslao svoju majku. Zaokupljeni otplatom dugova izposlednje Titove decenije i meĊusobnim kavgama, Jugosloveni nisu shvatili da više ne uţivaju zaštituZapada i, pod parolom “I posle Tita Tito” nastaviće po starom. Sredinom osamdesetih, Regan će ih grubo



probuditi.

Amerika je u to vreme poĉela da se aktivnije bavi problemom terorizma, a prve na meti će se naći arapskezemlje koje je Tito podrţavao. Sticaj okolnosti je hteo da u trenutku kada se ameriĉki nosaĉ aviona“Saratoga” uputio u prijateljsku posetu Dubrovniku, Abu Abas, jedan od voĊa palestinskog Fataha, otme

italijanski brod “Akile Lauro” i zatraţi oslobaĊanje grupe svojih saboraca iz izraelskih zatvora. Zapovednik “Saratoge” je dobio nareĊenje da njegovi avioni presretnu “Akile Lauro” i oni su, izgleda,

poleteli u trenutku kada je ameriĉki nosaĉ već bio u jugoslovenskim vodama. Ameriĉki “fantomi” suprimorali italijanski brod da se vrati u Palermo, karabinijeri su uhapsili Abu Abasa i drugove koje je

Farnezina (italijanski MIP) brţe-bolje ukrcala u avion JAT-a i poslala u Beograd, koji ih je prosledio u

Bukurešt, odakle ih je Ĉaušesku avionom “Taroma” vratio u Bejrut. Gnev Amerikanaca sruĉio se na Beograd, a nesrećni Raif Dizdarević, tada savezni sekretar za inostrane

poslove, doţiveo je da mu ameriĉki drţavni sekretar Dţordţ Šulc, pesnicom lupa po stolu. Amerikanac nije

propustio da mu kaţe da CIA već odavno zna da Jugosloveni obuĉavaju pilote Sadama Huseina, grade muskloništa za avione (tako su ih dobro napravili da Amerikanci nisu uspeli da ih unište tokom Zalivskograta), treniraju Palestince i saraĊuju sa nekim od poznatih svetskih terorista. I danas se u obaveštajnimkrugovima prepriĉava legenda da se tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove Franjo Herljević, uBeogradu sreo i sa najpoznatijim teroristom tog vremena, Ramirezom Sanĉezom Karlosom. Sudbina Jugoslavije je bila zapeĉaćena, a zapadni “hladni ratnici” će shvatiti da Jugoslavija više ne uţivazaštitu Vašingtona i obrušiće se na nju najpre na Kosovu. Slobodan Milošević, koji je uvrteo u glavu da jeTitov naslednik, u tome će im svesrdno pomoći. Krajem osamdesetih, ameriĉki kongresmen Robert - Bob

Dol se zainteresovao za Kosovo, otputovao najpre u Beograd, gde je ledeno primljen, a potom i u Prištinugde su ga Albanci oduševljeno doĉekali. Po povratku, svoje iskustvo će preneti i grupi kolega u

Helsinškom komitetu Kongresa, meĊu kojima su bili Antal - Tom Lantoš, Denis de Konĉini, Dţozef Bajden, Dţozef - Dţo Diogardi i drugi. Istorija će se nastaviti priĉom da su Diogardija (koji je italijansko-albanskog porekla) iz ameriĉkogKongresa, navodno, isterali srpski i grĉki lobi i on će sa svojom suprugom Širli Mekloj-Diogardi u

Vašingtonu osnovati “Ameriĉko-albansku graĊansku ligu” (za one koje to interesuje, njen veb sajt se nalazina adresi njnjnj.aacl.com), najmoćniju organizaciju albanskog lobija u SAD.

Mreţa albanskog lobija će se ubrzo proširiti po Njujorku (gde u Bronksu i Bruklinu ţive mnogobrojniAlbanci s Kosova), a potom i po ĉitavoj Istoĉnoj obali, zbog ĉega će mu se uskoro pridruţiti ameriĉki

politiĉari s tog podruĉja, poput Eliota Engela, kongresmena iz Njujorka, i drugih.

Istorija ameriĉko- jugoslovenskih odnosa će potom nezadrţivo krenuti silaznom putanjom, Helsinškikomitet ameriĉkog Kongresa će devedesetih usvojiti mnoge rezolucije o ugroţenosti ljudskih prava u Srbijii vremenom oštricu ameriĉke politike prema istoĉnoj Evropi usmeriti na Miloševićevu Srbiju, koja je dobilaneslavnu titulu “poslednjeg bastiona komunizma” u Evropi.

Ćutanje Beograda na kritike iz Vašingtona Milošević će pokušati da prekine tek u proleće 1992. godineorganizacijom proslave neobiĉne godišnjice ameriĉko-jugoslovenskih odnosa, kojom je hteo da SAD

pošalje poruku da u vrtlogu jugoslovenske krize oĉekuje da Vašington bude na njegovoj strani. PortparolStejt departmenta Margaret Tatvajler gnevno mu je odgovorila da se “Vašington okreće u gnevu i frustraciji

prema Beogradu”. Poruka nije mogla biti jasnija.

Razlaz na - Vidovdan Predrag Nedeljkov | 08. februar 2008.

Amerikanci su u Miloševi?u videli mladog energi?nog ?oveka koji je zaljuljao Titovbrod, i verovali mu sve do Vidovdanskog sabora

POĈETKOM osamdesetih, Jugoslavija je od “privilegovanog partnera Zapada” postala glavoboljazapadnih prestonica. Još su smatrali da im je Jugoslavija potrebna ali su zbivanja u njoj posle Titove smrtikrenula drugim tokom. Ni istoĉni blok više nije delovao tako monolitno, pošto su najpre Poljaci, zatimMaĊari a na kraju i Istoĉni Nemci uzeli stvar u svoje ruke. Krajem sedamdesetih, u sumrak Titovog ţivota,ameriĉki ambasador u Beogradu Lorens Iglberger se ţalio da u Beogradu ima samo dva sagovornika s

kojima je vredelo razgovarati. Jedan od njih je bio Slobodan Milošević. Kasnije je sa prijateljima u Vašingtonu ušao u upravni odbor firme “Jugo-Amerika” M. Birklina, koja je

poĉela da uvozi jugoslovenske automobile. Ni tu nije imao sreće: firma je ubrzo bankrotirala a LariIglberger je morao dugo da se pravda na Kapitol hilu. “Jugo” je bio slabašan za ameriĉko trţište, ĉasopis“Tajm” ga je proglasio za “najgori automobil 1985. godine”, ameriĉki “popartisti” su od njega posle pravilineverovatne figure, ĉak ga je i Brus Vilis vozio u filmu iz serije “Umri muški” a krah projekta “Jugo -

Amerika” je postao deo ikonografije brodoloma druge Jugoslavije.



Ronald Regan je 1982. godine, u svojoj direktivi NSD 54 (“Direktiva o nacionalnoj bezbednosti”), naloţioameriĉkoj diplomatiji da pribegne oprobanom metodu ameriĉke politike u istoĉnoj Evropi -

“diferencijaciji” - koja je nekada dala toliko dobre rezultate u Jugoslaviji. Stav SAD prema

istoĉnoevropskim zemljama zavisio je od njihove spremnosti na demokratske i trţišne reforme, smanjenjazavisnosti od SSSR, poštovanja ljudskih prava i kooperativnosti prema Zapadu. Za razliku od pedesetih,istorija ovoga puta nije bila na strani Jugoslavije jer su SAD dobile trku sa SSSR, a Poljaci i MaĊari su brţerazarali istoĉni blok. Iako je iz NSD 54 izostavio Jugoslaviju (i Albaniju), Regan je 1984. godine objavio direktivu o ameriĉkoj

politici prema Jugoslaviji (NSDD 133) u kojoj je i dalje podrţavao Jugoslaviju, ali je postavljao uslove.

Varšavski pakt je još delovao opasno. Smrt Breţnjeva i dvojice njegovih naslednika (Ĉernjenka iAndropova), posledice rata u Avganistanu i sve vidljivija neoliberalna revolucija na Zapadu primoraće iSSSR na promene.

Kada je na vlast u Srbiji 1987. godine došao Slobodan Milošević, Amerikanci su se ponadali jer su u njemuvideli “mladog i energiĉnog ĉoveka koji je zaljuljao Titov brod”. Verovali su mu sve do Vidovdanskogsabora na Kosovu polju 1989. godine, gde je prvi put izgovorio reĉ “rat”, posle ĉega su dvojica prisutnihsluţbenika ameriĉke ambasade poslali telegram u Vašington da je “sa Miloševićem gotovo i da Amerikaviše nema šta da od njega oĉekuje”. Ameriĉki ambasador Voren Zimerman je organizovao diplomatski

bojkot. Došao je samo turski ambasador. Kada su ga pitali zašto je to uĉinio, odgovorio je: “Kako daizostanem s proslave naše pobede?”

Pre dolaska u Beograd, Zimerman se sa Iglbergerom dugo dogovarao koju poruku da ponese. Poruka je, na

kraju, glasila da SAD podrţavaju opstanak Jugoslavije, ali ne vojnim sredstvima. Kada je Zimerman po

dolasku u Jugoslaviju prvo posetio Ibrahima Rugovu u Prištini, Milošević dugo nije hteo da ga primi. U to

vreme nije voleo da prima strane diplomate. Nije primao ni sovjetskog ambasadora. Previše ga je podsećaona Gorbaĉova. Milošević je hteo da bude Titov naslednik, ali nije mnogo nauĉio od Tita. Posle kraha reformi poslednjeg jugoslovenskog premijera Ante Markovića, “Njujork tajms” je 28.novembra 1990. godine objavio tekst svog tadašnjeg urednika Dejvida Bajndera pod naslovom “Oĉekuje seskori raspad Jugoslavije”. Poĉetak teksta je glasio: ”Ameriĉke obaveštajne sluţbe procenjuju da će sefederalna Jugoslavija raspasti, najverovatnije u narednih 18 meseci, i da je graĊanski rat u tojvišenacionalnoj balkanskoj zemlji verovatan.” Stejt department se još nadao, ali je CIA iz Beograda već 15.novembra prenela Markovićevu izjavu da “akti najviših drţavnih organa Slovenije, Srbije i delom Hrvatskeneizbeţno vode zatezanju politiĉkih odnosa u Jugoslaviji i direktno ugroţavaju opstanak zemlje...”. SITUACIJU obeleţavaju rastući nacionalizam i separatizam i alarmantno pogoršanje meĊunacionalnihodnosa, koje dovodi do nasilja, drastiĉnog ugroţavanja javne bezbednosti, mira i sigurnosti graĊana”.Lideri triju republika su u to vreme sloţno radili na rušenju Markovića. Bajnder je ostao jugonostalgiĉar ito mu njegovi šefovi kasnije neće oprostiti. Zaoštravanje na Kosovu bilo je povod da ameriĉki Kongres 24.

januara 1991. zakaţe debatu na temu “Jugoslavija i KEBS”. Kongresmen Denis de Konĉini je tom prilikomizneo novi ameriĉki pogled na Jugoslaviju. Rekao je: “Jugoslavija danas prolazi kroz duboku krizu ĉiji jeKosovo tragiĉni deo. Sukobi, zasnovani na nacionalnoj i etniĉkoj mrţnji u Jugoslaviji, takvih su razmera dami moramo insistirati na ljudskim pravima. Za sve one koji su godinama pratili zbivanja u Jugoslaviji,

podele nisu ništa novo. Mogućnost stvarnog raspada federacije je, meĊutim, danas mnogo izvesnija negoikada pre.”

De Konĉini se potom zapitao šta SAD i druge zainteresovane ĉlanice meĊunarodne zajednice mogu uĉinitida ohrabre demokratski i miroljubiv ishod krize: “Naša istorijska podrška politici ljudskih prava,demokratiji i samoopredeljenju naroda (ironiĉno deluje podatak da su ovo bili razlozi zbog kojih je VudroVilson zagovarao stvaranje Jugoslavije) je, izgleda, u oštroj suprotnosti s našom tradicionalnom politikom

podrške jedinstvu i teritorijalnom integritetu Jugoslavije, a naši pokušaji rešenja konflikta izgleda nailazena malo onih koji ţele da ih ĉuju u podruĉju gde su bes i mrţnja toliko duboko ukorenjeni.” De Konĉini jezakljuĉio: “Pored toga, moţda je taĉno i da je jedinstvena Jugoslavija danas manje vaţna za našenacionalne i zapadne interese pošto izgleda da više nema opasnosti od Sovjetskog Saveza, zbog ĉega jepostojanje strateške tampon-drţave kakva je Jugoslavija bilo potrebno ...” Jugoslovenskoj tragediji više ništa nije stajalo na putu.

Duboki tragovi utopije Predrag Nedeljkov | 09. februar 2008.

Zemlja koju je Broz stvorio i kojom je vladao gvozdenom rukom osta?e kao tragkomunisti?ke utopije u Evropi. Crvena zastava je u Kini dobila smisao o kojem Marks i

Mao nisu mogli ni da slute



DRUGA Jugoslavija” je nadţivela svog tvorca taĉno jedanaest godina i tri meseca. Politiĉka i ekonomskakriza u zemlji, vidljiva u poslednjim decenijama njegovog ţivota, pretvoriće se posle njegove smrti u krizusame jugoslovenske ideje. Uzroci krize bili su prisutni od njenog nastanka ali su ih autoritarni karakter

reţima, hladni rat i spretno maršalovo balansiranje izmeĊu Vašingtona i Moskve dugo drţali podkontrolom.

Titova smrt podudarila se s poĉetkom dubokih promena i na Zapadu i na Istoku koje će

obeleţiti svet na kraju veka. Zapad će ući u ono što su leviĉari nazvali “trećomtehnološkom revolucijom” a desniĉari “neoliberalnom revolucijom”. Ne samo uJugoslaviji, nego i u Evropi i širom sveta komunizam, onako kako su ga zamislili Lenjin iStaljin, gubio je tlo: u Evropi je nestao a u Kini crvena zastava je dobila smisao o kojemni Marks ni Mao nisu mogli ni da slute.

Druga Jugoslavija nikada stvarno nije iskoraĉila iz ovog sistema. Šansu za to je moţdaimala sredinom šezdesetih ali je jugoslovenska reforma (kao, uostalom, i sve tadašnjereforme u komunistiĉkim zemljama) doţivela neuspeh posle koga je, sedamdesetih,usledila restauracija komunistiĉkog reţima u kojoj su bili sadrţani uzroci njegovog kraja.

Titove ĉistke u Hrvatskoj, Srbiji i drugim republikama poĉetkom sedamdesetih zaustavilesu smenu generacija na ĉelu zemlje, vratile na vlast veterane i spreĉile da se njegovazemlja otvorenih oĉiju suoĉi s izazovima koje su donele osamdesete.

NeŠto sliĉno se dogodilo i u SSSR i drugim komunistiĉkim zemljama. Izuzetak je bilaKina gde je Deng Sjaoping uĉinio da generaciju Maoovih saboraca poĉetkomosamdesetih zamene najpre šezdesetogodišnjaci, potom pedesetogodišnjaci a danasKinom vladaju ljudi u ĉetrdesetim i tridesetim, školovani u SAD i Evropi koji su svojuzemlju, tokom samo ĉetvrt stoleća, izveli iz beznaĊa Kulturne revolucije i uveli u XXIvek. Da li zato što su Titove ĉistke imale najmanji domet, da li zato što je njihova

republika bila najbliţa Zapadu, u Jugoslaviji ovu lekciju prvi su shvatili Slovenci. Kadanisu uspeli (ili nisu ţeleli) da uvere ostale da je vreme za promene izgubili suinteresovanje za zajedniĉku drţavu. U tome im je u Srbiji svesno ili nesvesno pomogao

Slobodan Milošević koji nije shvatio ono što su znali njegovi prethodnici: da bezSlovenije nema ravnoteţe izmeĊu Srba i Hrvata, a da bez nje nema ni zajedniĉke jugoslovenske drţave.

Slovenci, kao i Hrvati i Srbi, poĉetkom XX veka su se opredelili za Jugoslaviju voĊeninacionalnim interesima: prva Jugoslavija im je omogućila da preţive kraj Habzburškemonarhije dok je druga Jugoslavija pribliţila drţavne granice granicama njihovog

etniĉkog prostora. Krajem osamdesetih, Jugoslavija više nije nudila odgovore, a Slovencisu alternativu najpre potraţili u Radnoj zajednici Alpe-Adrija, prvoj regionalnoj grupaciji

u Evropi koja je prekoraĉila “gvozdenu zavesu”, a potom je i našli u evropskojintegraciji.Za razlik u od njih, Srbi nisu ni tada bili sigurni da li im je druga Jugoslavija bila uopšte potrebna. Istorijske ĉinjenice govore da je Titova Jugoslavija nastala u Drugom svetskomratu ne samo pobedom nad fašizmom nego i pobedom nad monarhijom i srpskimgraĊanskim politiĉarima okupljenim u izbegliĉkoj vladi u Londonu. Nalet fašizma, uticajSSSR i graĊanski rat su ipak uĉinili da srpska levica ostane privrţena Jugoslaviji. Kada je, poĉetkom šezdesetih, konfederalna koncepcija prevagnula nad unitarnom koncepcijom



Jugoslavije neki od njih su ustuknuli a kada je, sredinom sedamdesetih, stvorena

konfederalna Jugoslavija u Srbiji su zazvonila zvona na uzbunu, napisana je “Plavaknjiga”, Srbi su se pobunili protiv “asimetriĉnog federalizma” i dominacije pokrajina nadnjihovom republikom.

Kada su se, nepunih godinu dana posle Titove smrti, pobunili i Albanci na Kosovu, Srbija

je bila spremna za novog voĊu a sticaj okolnosti je hteo da, umesto srpskog Ţana Monea,Gorbaĉova ili Havela, dobije Slobodana Miloševića, liĉnost ko ja je neraskidivo bila

vezana za stari reţim. Dotadašnji sukob jugoslovenskih konfederalista i unitarista i razvijenih i nerazvijenihtako je u oĉima sveta, uz malo veštine politiĉkog marketinga, dobio i karakter sukobakomunizma i demokratije u trenutku kada je Evropa slavila pad Berlinskog zida i kada u

Moskvi nije bilo više nikoga (izuzev, moţda, maršala Jazova) ko je bio spreman da uĊe urat radi odbrane blokovskog poretka. Jazova su uklonili sami Rusi a njihova zemlja, koja

je za vreme Gorbaĉova i Jeljcina uĉinila prve korake, a danas izgleda privodi kraju svoj preobraţaj od “prve zemlje socijalizma” u privrednu i politiĉku silu HHI veka.Ostatak te priĉe nije tema ovog teksta a biće, izgleda, potrebno još dosta vremena da bi

ostatak bivše Jugoslavije, s izuzetkom Slovenije, našao svoje mesto “u Evropi”, tj. usvetu koji je nastao krajem HH veka. Ostaje pitanje: gde je mesto Josipa Broza Tita u

istoriji? Veliki lideri dugo umiru: Francuzi još lupaju glavu s Napoleonom, Kinezi dugonisu znali šta da rade s Mao Cedungom a Rusi ni danas ne znaju šta će s Lenjinom iStaljinom.

Jugoslovenska tragedija je vratila na scenu “titonostalgiju” a poĉetkom ove decenijemaršal je oţiveo u virtuelnom svetu Interneta na sajtovima “Slobodna Jugoslavija”,“Titolend”, “Titovil” i dr. Zaĉudo, većina njih je nastala u Sloveniji i Hrvatskoj,republikama koje su prve izašle iz “Titolenda”. Poslednjih godina, svakog maja ispredTitovog mauzoleja u Beogradu stvaraju se redovi hodoĉasnika meĊu kojima, pored

njegovih sve starijih veterana, ima i onih koji su roĊeni posle maršalove smrti.S druge strane, mnogo je i onih koji veruju da je Tito bio diktator, da je njegova

autoritarna vlast spreĉila politiĉko i demokratsko sazrevanje zemlje i da je zbog togadruga Jugoslavija bila samo pauza izmeĊu dve etape graĊanskog rata koji je 1991.nastavljen tamo gde je 1945. godine prekinut. Kusturica je na tu temu snimio film

“Podzemlje”. MeĊutim: bez obzira na to kakvu će ocenu istorija dati Titu i njegovomvremenu, jedno je izvesno: Tito i zemlja koju je stvorio i kojom je gvozdenom rukom

vladao do smrti ostavili su trag u istoriji komunistiĉke utopije i istoriji Evrope u XX

veku.

KRAJ

Documents

Tito i NATO-Feljton Novosti