Tito Tajna Veka Feljton Novosti

8/4/2019 Tito Tajna Veka Feljton Novosti

http://slidepdf.com/reader/full/tito-tajna-veka-feljton-novosti 1/32

Naš jedini putokaz Pero Simić | 20. maj 2009.

Više od 35 godina Jugoslavija je bila op?injena, i njime se ponosila. Za Amerikance“dominantna figura svetske scene”

Tito

Nastavci

1. Naš jedini putokaz2. Dolari drugu Valteru

3. Jauci za maršalom

4. Poljak, Rus ili Nemac

5. Kaplar vraţje divizije

6. Dobar glas u Moskvi

7. Španski borac Beker 8. Gorkiću smrtna kazna

9. Sve nade u Kopiniĉa

10. Lista sabotera partije 11. Razvod zbog partije

12. Djed rešio stvar 13. Embargo i posle smrti

14. Strah od mrtvog Filipa

15. Jedino su njemu verovali

Srodne teme

Put ka EU

Rekonstrukcija Vlade

Sabor SPC

Sluĉaj Artemije

Sve ţene Lotara Mateusa

Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajnareka” Pere Simića, štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”.Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

VIŠE od 35 godina Jugoslavija je bila opĉinjena njime, njime se ponosila, njemu radovala, u njega se klela, po njemu prepoznavala vreme, njegovim oĉima gledala u srećniju budućnost. Njegovi spomenici bili supodignuti u svakom delu zemlje, njegovo ime nosile su najbolje jugoslovenske fabrike i škole, najuzornijevojne kasarne, najviši vrhovi planina, centralne ulice i trgovi svih jugoslovenskih gradova. Po jedan grad u

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279666-Dolari-drugu-Valteru


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279667-Jauci-za-marsalom


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279668-Poljak-Rus-ili-Nemac


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279669-Kaplar-vrazje-divizije


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279670-Dobar-glas-u-Moskvi


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279671-Spanski-borac-Beker


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279672-Gorkicu-smrtna-kazna


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279673-Sve-nade-u-Kopinica


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279674-Lista-sabotera-partije


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279675-Razvod-zbog-partije


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279676-Djed-resio-stvar


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279677-Embargo-i-posle-smrti


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279678-Strah-od-mrtvog-Filipa


http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279679-Jedino-su-njemu-verovali


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-37-Put-ka-EU


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-55-Rekonstrukcija-Vlade


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-56-Sabor-SPC


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-59-Slucaj-Artemije


http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/teme/teme.97.html:tema-153-Sve-zene-Lotara-Mateusa


http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f20-TITO.jpg






















svim jugo-republikama i pokrajinama nosio je njegovo ime, ostali su im zavideli. Tome se moţda ne trebani ĉuditi, jer je Titov kult stvaran još od kraja 1943, kada ga je njegov provizorni ratni parlament izabrao zapredsednika privremene jugoslovenske vlade, koju niko nije priznavao sem nje same. Organizacija tog

skupa, odrţanog u BiH gradiću Jajcu, bila je dovedena do perfekcije: - Tito je bio tako pozdravljen kako

nigde još nikada nije niko nikoga pozdravio. Meni su popucali dlanovi, tako i svim ostalim - svedoĉio je jedan od uĉesnika premijerne inauguracije Titovog mita. Desetine generacija jugoslovenskih graĊana od

malih nogu sistematski su ubeĊivane da on "uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute, jaĉa slabe, diţe poklekle, stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne". Da je on "naš jedini putokaz". I da će svako ko za njim poĊe tamo gde je naumio "stići u dan pre dana kada je pošao"! I srce

Brozu DEO te magije svojevremeno je ozraĉio i autora ove knjige. Kulminacija se odigrala oktobra 1972.godine, na Titovom višednevnom sastanku sa politiĉkim rukovodstvom Srbije, kojem je prisustvovao i

pisac ovih redova. U prostranoj dvorani Palate federacije na Novom Beogradu sedelo je osamdesetak ljudi.

Za diskusiju sam se, kao i većina prisutnih, javio prvog dana razgovora, odmah posle Titovog uvodnogslova, ali danima, sve dok nisam dobio reĉ, gotovo ništa nisam ni video ni ĉuo izuzev njegove glave. Kadgod bih pogledao u Titovom pravcu, njegova bista bi se u mojoj uobrazilji širila tolikom brzinom da je zatili ĉas ispunjavala ceo moj vidokrug i okupirala sva moja ĉula! Tek kada sam ĉetvrtog dana ovog

politiĉkog maratona progovorio, njegov lik se vratio na svoju prirodnu veliĉinu. OmaĊijao je ĉak i stotinehiljada onih Jugoslovena koji za vreme njegove vladavine nisu uspeli da naĊu posao u svojoj zemlji, već susvoju sreću pod suncem morali da traţe na kraju sveta. A kad su se skrasili daleko od Tita i Jugoslavije,mnogi od njih su i dalje videli Boga u njemu, a neki i više od toga. Voleli su ga više od sebe. Kad je Tito

poĉetkom 1980. teško oboleo, jedan od njih, Ţivojin Pavlović Mićo, iz predaleke Australije, javio se

lekarskom timu jugoslovenskog predsednika u Ljubljani. Molio je da Titu presade njegove bubrege, a

dozvolio je da mu u grudi ugrade i njegovo srce, samo "da drug Tito ozdravi". Na Mićinu ţalost, molba nijeuslišena, jer su lekari ustanovili da je presaĊivanje bubrega u tom ĉasu bilo neizvodljivo. Ni svet nije bioravnodušan. Amerikanci su ga nazivali "dominantnom figurom svetske scene", Afrikanci "patrijarhomnesvrstanih", Englezi "simbolom dvadesetog veka", a nemaĉki kancelar Vili Brant smatrao je Tita "darom

sudbine". Komplimente je istovremeno i naizmeniĉno dobijao i od svih sovjetskih i od svih ameriĉkih predsednika, gotovo od svih evropskih voĊa i drţavnika sa svih kontinenata. Od leviĉara i desniĉara,kraljeva i careva, arapskih šeika i afriĉkih poglavica, do najvećih zvezda svetskog dţet-seta. Oĉarao ĈerĉilaJEDINI je komunista koji je uspeo da oĉara i jednog od najvećih svetskih konzervativaca, engleskog

premijera Vinstona Ĉerĉila, koji ga je biranim reĉima preporuĉivao ne samo ameriĉkom predsednikuFranklinu Ruzveltu, već i sovjetskom diktatoru Josifu Visarionoviĉu Staljinu, pod ĉijim je šinjelom Tito istvoren. Kad mu je Ĉerĉil jednom prilikom rekao: "Tito je jedan od mojih najboljih prijatelja", Kremljaninmu je šeretski uzvratio: "Ne znam ga, ali ako vi kaţete, znaĉi mora biti dobar. Potrudiću se da gaupoznam!" Samo u retkim prilikama ĉula su se i drugaĉija mišljenja. Kad je bivši nemaĉki kancelar Konrad

Adenauer zamolio svog naslednika Vilija Branta da mu kaţe šta stvar no misli o Titu, nastao je tajac. Brant je pokušao da formuliše neki iznijansirani odgovor, a Adenauer ga je prekinuo: - Ostavite se toga, ţelimvam reći šta ja mislim: to je jedan sasvim obiĉan razbojnik! Ogromna većina mislila je drugaĉije, pa su Titadecenijama slavili i divili mu se i oni koji o Jugoslaviji ništa nisu znali. Ni šta predstavlja - reku, planinu ili

drţavu - ni gde se taĉno nalazi: u srednjoj ili istoĉnoj Evropi, ili, moţda negde u Aziji. ARISTOKRATSKIMANIRI ZAVRŠIO je samo niţu seljaĉku i dva razreda šegrtske škole. Po obrazovanju je bio pomoćnimehaniĉar, a ceo svet ga pamti po ĉitavoj kolekciji najprestiţnijih aristokratskih manira, koji obiĉno nisuomiljeni meĊu njegovim profesionalnim kolegama. Bio je velemajstor u maĉevanju, izuzetno je veštodresirao i jahao divlje i plemenite konje, veoma korektno svirao na klaviru, izvanredno igrao valcer, kadril,

polonezu i druge plesne igre odabranog društva. Njegov znak raspoznavanja bile su i mondenske rukaviceod najfinije koţe koje nikad nisu nosili ljudi njegovog obrazovanja, a njemu su stajale kao da se s njima

rodio. ZLATNI SAT ZLATNI sat posedovao je još 1926, kada je u hrvatskom primorskom mestuKraljevici ostao bez posla, a skupoceni ni brilijantski prsten sa dijamantima golubije boje, nosio je još od1938. godine, kada je bio samo jedan od više moskovskih kandidata za generalnog sekretara CK KPJ, koja

je tada imala jedva 2.000 više gladnih nego sitih ĉlanova. I povrh svega, “raspadala se i cijepala”.

Dolari drugu Valteru Pero Simić | 25. maj 2009.

Nalog grani?nim vlastima da Ivanu Kisi?u predaju 200 dolara

Nastavci

1. Naš jedini putokaz

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279665-Nas-jedini-putokaz





2. Dolari drugu Valteru







10. Lista sabotera partije

11. Razvod zbog partije 12. Djed rešio stvar 13. Embargo i posle smrti



Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajnaveka” Pere Simića, štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”.Knjiga se moţe kupiti na kioscima štampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

ŠESNAESTOG oktobra 1936, tri dana posle venĉanja sa mladom, 22-godišnjom Lucijom Bauer, izMoskve na graniĉni prelaz Nagorjeloje, preko kojeg je Tito februara 1935. stupio na sovjetsku teritoriju,

stiţe poseban nalog za doĉek "druga Valtera". Graniĉnim vlastima se nalaţe da jugoslovenskom graĊaninuIvanu D. Kisiću, kako se Tito tada predstavljao, predaju 200 ameriĉkih dolara.

U Jugoslaviji se pojavljuje tek krajem 1936, kada je u Španiji već zapoĉeo graĊanski rat izmeĊurepublikanaca i fašistiĉkih falangi Fransiska Franka. Poĉetkom naredne godine šalje nekoliko pisama svom"dragom prijatelju" Milanu Gorkiću u Pariz, gde se tada nalazilo sedište CK Jugoslovenske sekcijeKominterne.

Iz ove prepiske bi se moglo shvatiti ĉime je tada bio zaokupljen. U prvom pismu govori o reakcijama jugoslovenskih komunista na prvi montirani staljinistiĉki proces u Moskvi, na kom je, na osnovufalsifikovanih dokaza, na smrt osuĊeno 16 najistaknutijih sovjetskih voĊa: - U mom mestu (Zagrebu) stvari idu polagano i teško - ţali se Gorkiću i objašnjava: - Muka je s intelektualcima, oni samo kritikuju i filozofiraju o (prvom staljinistiĉkom) procesu (Zinovjevu)i Španiji, a za ostali rad ih malo boli glava. Desetak dana kasnije javlja da drugi isfabrikovani staljinistiĉki proces u Moskvi, na kom je trinaest visokihsovjetskih funkcionera osuĊeno na smrt streljanjem, u Jugoslaviji izaziva "manji odjek negoli kod prvog": - Radnici se uopće kolosalno drţe po toj stvari. Jedino gdjekoji intelektualac filozofira o štetnosti takvihprocesa.

U trećem pismu je još konkretniji: - Drugi proces nije dolje naišao ni na kakve reakcije. Ljudima je postalo jasnije. Jedino još gdjegdje pokojisentimentalni intelektualac jadik uje da sada nije upravo vrijeme za takve osude. Radnici su obiĉnokolosalno shvatili taj proces i osudu, iako nisu imali mogućnosti da ĉitaju o tome: "znaĉi kad ih je osudiosovjetski sud bili su krivi, a neprijatelj Sovjetskog Saveza je i neprijatelj radniĉke klase uopće". Tako surezonovali radnici - konstatuje Tito sa zadovoljstvom.

Staljinov proces

POVODOM ovog drugog procesa, okonĉanog 30. januara 1937. u tri sata ujutro, kada su svi osuĊeni istreljani, Tito će se oglasiti i u partijskom listu "Proleter". Neosnovane optuţbe protiv Grigorija LalinaPjatakova i dvanaestorice drugih sovjetskih rukovodilaca, Tito u ovom tekstu proglašava i propagira kaoistinite. Pobijenim Staljinovim suparnicima stavlja na dušu da su širom najveće zemlje na svetu "potapalirudokopske jame vodom, uslijed ĉega je poginulo stotine radnika, ĉestitih pionira socijalistiĉke izgradnje",

























































"sistematski organizovali ţeljezniĉke nesreće, uslijed ĉega je nastradalo ţivotom stotine nevinih ţrtava". Dasu "uništavali najskuplje mašine i ĉitave fabriĉke blokove" i da su "vršili sabotaţu na sve moguće naĉine usvim granama proizvodnje i raznim institucijama, gdje god su uspjeli da se uvuku".

- Zar je onda ĉudo da su se gnjev sovjetskog naroda i proleterska pravda sruĉili svom silom na glave tih

monstruoznih zloĉinaca - pita se Tito, navodeći da su ĉak i neki "pošteni ameriĉki specijalisti", koji sutridesetih godina radili u Sovjetskom Savezu, "morali davati ostavku na svoje poloţaje, iako su imali i zaameriĉke pojmove veliku plaću, jer nisu mogli da gledaju sva ta zloĉinstva raznih Pjatakova, itd."

Tito se u ovom tekstu predstavlja i kao specijalista za prepoznavanje prikrivenih trockista, najvećihStaljinovih oponenata:

- Ĉesto ćeš ĉuti mnoge prikrivene trockiste kako govore: "Ja nisam trockista, ali nisam ni staljinista." Koovako govori, on je sigurno trockista.

A trockisti su za Tita, kao i za Staljina i najtvrdokornije staljiniste, najveći grešnici: - Mnogi ĉestiti ne vjeruju da su se trockisti danas srozali na "obiĉnu bandu špijuna, ubica, diverzanata i

agenata fašizma". A evo šta radi ta banda u Španiji - otvoreno pomaţe i sluţi Franku... ubijaju iz zasjedenajbolje sinove španjolske radniĉke klase. Njih se tamo svakodnevno raskrinkava kao izdajnike i špijune usluţbi generala Franka. Gorkić ni poĉetkom 1937. nije znao šta je njegov nekadašnji štićenik 4. marta 1935. o njemu priĉaoJakuboviĉu i Karaivanovu. Zato se njegov odnos prema Titu uopšte ne menja, on i dalje kao dobra vila

bdije nad njim, ĉak i nad njegovim liĉnim problemima. Mala moja...

Januara 1937. Politbiro CK KPJ u Parizu, na Gorkićev predlog, odluĉuje da prihvati Titovu molbu, dazaposli njegovu suprugu Luciju Valter, koju je on ostavio u Moskvi. Posle usvajanja ove odluke Gorkić

Grţetiću prosleĊuje Titov izveštaj iz Zagreba u kom se ţali na zagrebaĉke intelektualce koji "samo kritikujui filozofiraju" o prvom montiranom staljinistiĉkom procesu u Moskvi. - S manuelcima je mnogo lakše i stalno sam u vezi s njima. Grţetić pita Gorkića: "Šta da radim sa Titovom ţenom - Luci". Ona, kaţe, "ĉeka obećanja koja su joj data","bolesna i ne moţe da radi", u Moskvi dobija neku pomoć, ali "bi to moglo da prestane": - Ako ipak ima neka mogućnost da bude tamo sa Titom ja bih bio za to da ju otpratim. Gorkić odgovara da je "odmah pošalje ovamo u Paris", ali "samo ako je "100 odsto u svakom pogledu

ĉista", našta Grţetić mesecima ćuti, pa se Titov zaštitnik zbog toga tri puta ljuti na svog moskovskogizaslanika. Prvi put ga podseća što nije "ništa odgovorio na naš predlog da Titina ţena što prije ovamo

doĊe", a drugi put mu, uz pitanje "šta je s tim", kaţe: - Tito kreće po svoj prilici ponova na posao i bilo bi vrlo dobro kad bi mogao viditi svoju hanumu prijetoga.

U trećem pismu Gorkić se ljuti na Grţetića što "ništa nisi poduzeo za hitno šiljanje ţene Tita":

- Kad budeš ovo ĉitao nemoj da nas šilješ u neku stvar, nego vodi raĉuna o tome da i ti treba da vodišraĉuna o liĉnim zahtjevima ljudi. Tito je već dva puta bio dolje, dva puta bio ovdje u nadi da će svojuhanumu ovdje zateći, i sada opet mora da putuje, a da nje još uvijek nema. Ako si silom prilika morao da

postaneš kaluĊer, nemoj onda prisiljavati druge da odjenu monaško ruho. Grţetić je i na ovo uvo ostao gluv, pa je Gorkić još dva puta urgirao za "Titovu hanumu": - Nisi ništa odgovorio na naš predlog da Titina ţena što prije ovamo doĊe. Drugi put je već bio ljut: - Zamjeravamo ti svi da nisi još ništa poduzeo za hitno šiljanje ţene Tita, niti si se udostojio da nam ištaodgovoriš. IzmeĊu hajke na trockiste i brige za zbivanja u Španiji, Tito 1937. stiţe da se iz Pariza ĉetiri puta javi isvojoj mladoj supruzi Luciji Valter, koja je bila upola mlaĊa od njega. Imala je 23, a on 45-46 godina.

Oslovljava je "mala moja voljena", tepa joj nazivajući je Lusil, raduje se što mu je napisala jedno pismo

koje je "bilo dugaĉko, ali ne dovoljno dugaĉko za mene". Pati što je nedavno bila bolesna, nadajući se da će"uskoro sve opet biti dobro, a moja malena će opet biti kod svog gospodina"! Savetuje je da ne treba dabude nestrpljiva i nervozna, "jer ću ja poraditi sve da bi mogla da poĊeš kod mene". Veoma se brine za nju, jer je ĉuo da je "vrlo slaba", pita da li je stigla da se "samo malo odmori", kaţe da je"saznao o svemu što joj se desilo" i savetuje da se "pre svega bavi svojim zdravljem". Poslao joj je "neke

sitnice", a pismo završava: - Jako ţelim da te vidim i s nestrpljenjem ĉekam taj trenutak. Srdaĉan pozdrav - tvoj gospodin.

Jauci za maršalom Pero Simić | 21. maj 2009



Sa suzama su ga ispratili ne slute?i da oplakuju i sebe i Jugoslaviju. Tito posle smrti

postaje “još besmrtniji”

Nastavci




4.

Poljak, Rus ili Nemac 5. Kaplar vraţje divizije





11. Razvod zbog partije




Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića,štampana u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscima

“Štampe” u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Tito je solidno govorio i pisao nemaĉki i ruski, dobro je savladao ĉeški i engleski, delimiĉno i poljski,

esperanto i kirgiski jezik, a vodeći jezik zemlje kojom će kasnije decenijama vladati nikad nije ĉestitonauĉio. Do razlaza sa Staljinom 1948/1949. bio je njegov najlojalniji sledbenik izvan "prve zemlje socijalizma", a

preko noći je postao njegov najveći disident posle Lava Trockog. Da bi pristupnicu za Severnoatlantskuvojnu alijansu, srce suprotnog, kapitalistiĉkog tabora, juna 1954, potpisao sa jednim od najviših Staljinovihordena na grudima.

Celog ţivota gradio je imidţ zaštitnika sirotinje, koga bole sve nepravde ovoga sveta, a uredno voĊenoknjigovodstvo njegove predsedniĉke administracije pokazuje da je bio jedan od najskupljih vladara prošlogveka. Opsluţivalo ga je više od hiljadu ljudi. Imao je dvadesetak vila i rezidencija, hiljade hektara liĉnihlovišta, tri sopstvena zoološka vrta, specijalni "plavi voz", mnoštvo brodova i jahti, glisera i aviona.

Raspolagao je većim i luksuznijim voznim parkom nego nemaĉki kancelar, francuski predsednik i engleskikraljevski dvor zajedno.








































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f21-sahrana.jpg






















Nacija u bolu

Bio je jedan od najpoznatijih komunista u svetu, a nikad nije ĉinjeniĉno utvrĊeno ni ko ga je, kad i gde

primio u ĉlanstvo partije kojom je doţivotno vladao. Još manje se znalo o tome kad i kako ga je moskovskaKominterna imenovala za generalnog sekretara svoje jugoslovenske filijale, KPJ, o ĉemu je za ĉetrdesetak godina ispriĉao najmanje 16 razliĉitih verzija. A o najvećoj nepoznanici Titovog ţivota, njegovoj ulozi ustaljinistiĉkim pogromima u Sovjetskom Savezu, u kojima su, dok se on borio da doĊe na ĉelo KPJ,streljane i stotine nevinih jugoslovenskih komunista, nije se ništa znalo.

Sve što je ostvario ratom je postigao, a na kraju mu je posle svega, 1973, za dlaku izmakla Nobelovanagrada za mir.

Bio je fenomen, moţda jedan od najvećih u dvadesetom veku. Koristio je više od 70 pseudonima, bio poĉasni ĉlan vodećih jugoslovenskih akademija nauka, nosilac 16

najviših jugoslovenskih i 98 ordena i medalja koje mu je dodelilo 59 zemalja sveta. Proglašen je za poĉasnog doktora sedam jugoslovenskih univerziteta. Trideset pet godina vladao je Jugoslavijom i komandovao njenom armijom, ĉetrdeset godina upravljao jugoslovenskom Komunistiĉkom partijom, tri puta odlikovan ordenom narodnog heroja Jugoslavije. I u osamdesetoj godini ţivota priĉao je da "ne gleda na godine", a kad biološki zakoni ni njega nisumimoišli, Titovi naslednici su svetu poruĉili da je njegovim odlaskom "svetska istorija ostala udovica", a

Jugoslovene su tešili zavetom: "I posle Tita Tito."

Sliĉna misao pala je na pamet i panamskom generalu Omaru Torihosu Hereri, koji je izjavio da "Titovasmrt sve nas na neki naĉin ostavlja kao siroĉad, a istoriju udovicom".

Na njegovoj sahrani okupio se najveći broj svetskih zvaniĉnika koji su se ikad našli na jednom mestu. Sa suzama i jaucima ispratili su ga milioni Jugoslovena. Mnogi su za njim više i bolnije patili nego zasvojim najroĊenijim. Ni slutili nisu da time oplakuju i sebe i Jugoslaviju.

Povratak Brozu

Dvadesetak godina posle njenog sloma, kad se već odavno u krvi i suzama raspala zemlja kojom jedoţivotno vladao i eksperimentisao, Tito na razvalinama svog ţivotnog dela doţivljava svojevrsnureinkarnaciju. Njegovo ime sve se ĉešće izgovara, u svim drţavama bivše Jugoslavije sve je više njegovih

poklonika i oboţavalaca svih uzrasta i zanimanja. Njegov lik svakodnevno vaskrsava na hiljadama znaĉki imedaljona, zastava i grbova, na majicama i ĉasovnicima, na tetoviranim ljudskim telima, na bocama vina i

ţestokih pića koja nose njegovo ime. Njegovu slavu obnavljaju desetine kafića i restorana, klubova iudruţenja, u svim drţavama bivše Jugoslavije koji slave njegovu liĉnost i delo. Njegovi nekad odbaĉeni i

prezreni biste i spomenici vraćaju se na svoja postolja, ulice mnogih gradova opet postaju Titove. Njegov nasumce odabrani roĊendan, 25. maj, koji je komunistiĉka Jugoslavija više od trideset godinaobeleţavala kao svoj najdraţi dan, vaţniji i od datuma njenog roĊenja, ponovo se slavi širom njegovevirtuelne zemlje razdrobljene na šest ameriĉkih i evropskih protektorata. MeĊu njegovim sve brojnijim oboţavaocima sve je više i onih koji nisu bili ni roĊeni dok je on upravljaoJugoslavijom. Samo prošle godine Titov grob u njegovoj beogradskoj "Kući cveća" posetilo je 138.000ljudi iz svih drţava nekadašnje Jugoslavije i najrazliĉitijih delova sveta.

Na “Fejsbuku”, najpozantijem personalnom internet sajtu u svetu, registrovano je ĉak 500 grupa Titovihfanova, više nego što ih imaju svi bivši i sadašnji lideri svih naroda bivše Jugoslavije. Ruska spisateljica Nadeţda Mandeljštam znala je nekad reći, misleći na Staljina, da su diktatori obiĉno

besmrtni do kraja ţivota, a Tito posle smrti postaje “još besmrtniji”.

PARTIJSKI ARHIV

Traganja u bivšem Centralnom partijskom arhivu, koji je već odavno preimenovan u Ruski drţavni arhivsocijalno- politiĉke istorije, RGASPI, završio sam u leto 2008. Tada sam u Titovom strogo poverljivomdosijeu i u dosijeima drugih voĊa K PJ u RGASPI-ju otkrio desetine novih dokumenata koji su se

donedavno ĉuvali u jednom od najzatvorenijih arhiva u svetu, bivšem Staljinovom, sadašnjemPrezidentskom arhivu u Moskvi.

Krajem ove 2008. godine završio sam i dvadesetogodišnja istraţivanja manje poznate i potpuno nepoznate

graĊe o Titu, koja se ĉuva u beogradskim arhivima, pa su se kockice za prvu Titovu politiĉku biografijunajzad sklopile, navodi autor.

Poljak, Rus ili Nemac Pero Simić | 22. maj 2009



U ve?ini njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali

postoji i mnoštvo onih u kojima piše druk?ije

Nastavci








9.

Sve nade u Kopiniĉa 10. Lista sabotera partije





Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa


U VEĆINI njegovih dokumenata upisano je da mu je pravo ime i prezime Josip Broz, ali postoji i mnoštvoonih u kojima piše drukĉije. Pravi problem je što je mnoga od njih popunjavao on sam. U niţoj seljaĉkoj i šegrtskoj školi, u koju se potom upisao, jeste Josip Broz, ali ubrzo se ne zove tako. Uotpusnoj listi jedne ĉeške fabrike, u kojoj je radio pre Prvog svetsk og rata, stoji da mu je ime Jozef, a ne

Josip.Prema jednom dokumentu sovjetskih boljševiĉkih vlasti, izdatom u Omsku 1920, ime mu nije ni Josip niJozef, već Josif. Tu mu je i prezime drukĉije: nije Broz, nego Brozović. Iste godine Komanda grada Zagreba izdaje mu objavu za kretanje po novostvorenoj Kraljevini Srba, Hrvata

i Slovenaca, u kojoj piše da mu je ime Josef Broz. Petnaest godina kasnije, 1935, u onoj moskovskoj autobiografiji svojeruĉno beleţi da mu je ime Josif, aliviše se ne preziva Brozović, već Broz. Dve godine kasnije, 1937, ispostavilo se da njegovo ime nije ni Josip, ni Jozef, ni Josef, ni Josif, a i da se

više ne preziva ni Broz, ni Brozović. Prema policijskom dosijeu Ministarstva unutrašnjih poslova uBeogradu, on je Ivan Bros, koji se "k reće pod konspirativnim imenom Tito".

Fama o Brozu







































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/felj-tajna.jpg






















I U većem delu Drugog svetskog rata njegovo ime i prezime biće tajna i za domaću i za svetsku javnost,ĉak i za borce njegove vojske i ĉlanove i ĉelnike njegove partije. Oficijelno glasilo njegove partije, list

Borba, tek će decembra 1942. prvi put objaviti njegov rukom stilizovani portret, bez navoĊenja bilo kakvogimena i prezimena. Osloviće ga samo reĉima: "drug Tito", pa tako njegove pristalice ni te, ali ni naredne,1943, neće znati ko je zapravo "dr ug Tito", da li Josip Broz, Jozef Broz, Josif Broz, Josef Broz, Josif

Brozović ili Ivan Bros. Sledeće, 1944, dobiće i sedmo ime. Ameriĉki Hrvati i Slovenci će ga u pismu povereniku Titoveprivremene vlade za spoljne poslove, Josipu Smodlaki, imenovati kao "Josipa Brozovića Tita". Poĉasni

predsednik ove izbegliĉke organizacije bio je Titov liĉni prijatelj, Amerikanac slovenaĉkog porekla LujAdamiĉ, a celokupno ĉlanstvo Brozovi(ćevi) zemljaci, Hrvati i Slovenci.

Nema dokaza da su mu ova razliĉita oslovljavanja smetala. Naprotiv, sva je prilika da su mu godila, jer su

širila famu o njemu i meĊu njegovim simpatizerima i meĊu oponentima. Zbog toga se njegov glavni ratni protivnik, voĊa prosrpskog monarhistiĉko-nacionalistiĉkog pokreta Dragoljub Mihailović, i poĉetkom

1943, ţalio ĉlanovima jugoslovenske izbegliĉke vlade u Londonu da "o Titu ništa ne znamo, šta je i otkud je on".

Licitiranja su trajala decenijama: jedni su se kleli da se radi o Poljaku jevrejskog porekla, drugi da je Rus,

treći ruski Nemac. Neki su bili sigurni da je MaĊar, neki da je Ĉeh. Jedni su bili spremni da stave ruku uvatru da je ĉist Jevrejin, drugi da je punokrvni Italijan roĊen u Trentu, kako je maja 1980. pisao italijanskinedeljnik Đente.

"Kurir" otkrio

JOŠ maštovitiji je, pred njegovu smrt, bio beĉki Kurir, koji je 28. i 29. februara i 1. marta 1980. lansiraovest da je voĊa Jugoslavije Austrijanac po imenu Franc Broz, da je roĊen u Beĉu, da mu je majka stvarnobila Marija, ali da mu je otac nepoznat. Ova intrigantna vest bila je potkrepljena i nekim izvodom iz

matiĉne knjige, a iz istih krajeva je stigla i druga, još senzacionalnija tvrdnja: da je bio vanbraĉno detesluţavke Marije i beĉkog Jevrejina Samuela Majera, kod koga je ona radila. Posle njegove smrti, nagaĊanjima o Titovom identitetu prikljuĉio se i jedan njegov ĉinovnik, generalnisekretar predsednika SFRJ Mirko Milutinović. On je 1990. u jednom beogradskom listu razglasio priĉukako je Tito "u posebnim pregradama" svoje "koţne aktn-tašne" od svih znatiţeljnika pomno "ĉuvaof otokopiju dnevnog izveštaja austrougarskog Ministarstva rata iz jeseni 1915, u kome se nalazio spisak

poginulih i nestalih austrougarskih boraca u vreme Galicijske bitke". Milutinović je tvrdio da se na tomspisku našlo i ime "Broz (Franja) Josip", ali uopšte nije objasnio kad i kako je uspeo da otvori tu "aktn-

tašnu" i da zaviri u taj spisak. A i da je to rekao, ova priĉa bi bila pod senkom ĉinjenice da su Galicijsku

bitku u leto i jesen 1915, punih pet meseci, vodile nemaĉke, a ne austrougarske trupe. Bilo kako bilo, on se u istoriju upisao kao Tito, i praktiĉno sve što je postigao uĉinio je kao Tito, a da li jeJosip, Josif, Josef ili Jozef, Franc ili Ivan, Bros, Broz ili Brozović, ili da li je postojao još neki "Broz(Franja) Josip", za istoriju nije nevaţno, ali nije ni presudno. Ona ga, u svakom sluĉaju, pamti i(pre)poznaje kao Tita.

SVI DATUMI ROĐENjA

ROĐEN je petog, šestog ili 12. marta, ili prvog, 7. ili 25. maja 1892. Ili 10. juna te iste godine, ili 6.februara, 6. marta, 7. ili 25. maja 1893. Ili nekog nepoznatog dana i meseca 1890, ili nepoznatog dana i

meseca 1893, nepoznatog dana i meseca 1894, ili 25. januara neke nepoznate godine.

Imao je najmanje petnaest datuma roĊenja. Većinu njih on je liĉno saopštavao ili svojeruĉno upisivao u svoja dokumenta.

Za istoriju je ostao samo još jedan dokument o datumu Titovog roĊenja, knjiga roĊenih matiĉnog ureda u

Tuhelju, napravljena na osnovu prepisa crkvenih knjiga Tuheljske ţupe, ali se ispostavilo da je ona jošnepouzdanija od "Stanja duša". Istina, i u njoj piše da je Josip Broz roĊen 7. maja 1892, ali senku na ovajdokument baca ĉinjenica da je u njemu naknadno menjano ime jednog brata Josipa Broza, pa ĉak i podaci otome koliko su dece imali njegovi roditelji. Recimo, Dragutin je ovde prekršten u Dr agana, a Franjo i

Marija Broz su, prema ovom dokumentu, imali petoro dece manje nego što je zapisano u "Stanju duša"Tuheljske ţupe.

Kaplar vražje divizije Pero Simić | 23. maj 2009.



U austrijskoj uniformi na ratnim poprištima u zapadnoj Srbiji. U Srbiju stigao kao kaplar,a otišao kao vodnik

Nastavci




4.

Poljak, Rus ili Nemac 5. Kaplar vraţje divizije6. Dobar glas u Moskvi








Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije



Najomiljenija liĉnost njegovog detinjstva bio je majĉin otac, deda Martin. Kad je jednom prilikom videokako njegov unuk seĉe najlepše izdanke tankog šumskog drveća, deda ga je ukorio: - Zašto, Joţa, sijeĉeš prutiće?

- Hoću da napravim biĉ. - Što će ti biĉ kad nemaš konja?

- Kupit ću konja! - Kako ćeš kupiti, Joţa, kad nemaš ni krajcera?

- Imat ću ja konja kad imam biĉ!1

Maštao je da konja kupi kad postane šnajder i sašije sebi lijepo crno odijelo“. Plan je pao u vodu onog dana kada je u Kumrovec banuo njegov roĊak, austrougarski štapski narednik Jurica Broz. Obiĉna naredniĉka uniforma, okićena nekim beĉkim medaljama, toliko ga je impresionirala da

mu je narednik izgledao kao general“. RoĊaku nije trebalo mnogo vremena da malog Joţu nagovori da








































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f23-tito.jpg






















poĊe u kantinu 27. domobranskog puka austrougarske vojske u Sisku da izuĉava kelnerski zanat, anesuĊenom šnajderu još manje da se razoĉara i odustane od kelneraja. Dosadilo mu je da u toj kantini budeobiĉni sluga“, da do duboko u noć namešta kegle u kantinskoj kuglani i da bude potrĉko za sve i svašta. Pokucao je na vrata jedne bravarske radionice u Sisku i prijavio se za uĉenje šloserskog zanata.

Časovi klavira

U radionici je svaki dan radio kao šegrt, a dva puta nedeljno, od 17 do 19 ĉasova, išao je u šegrtsku školu. Ĉim je postao bravarski pomoćnik, nikako se nije skrašavao. U jednoj bravarskoj radionici u Zagrebu radio je dva meseca, u jednoj mehaniĉarskoj radnji u istom gradu ostaje ĉetiri i po meseca, u nekoj metalskojfabrici ispod slovenaĉkih Alpa provodi osam meseci, a onda poĉinje odiseju po centralnoj Evropi. UĈenkovu, kod Praga zadrţava se stotinak, u ĉeškoj Škodi“ samo deset dana. Po nekoliko dana radi u

Minhenu, Manhajmu i Ruru, dvadesetak dana u beĉkoj fabrici mostova Gridl“. Jedino je u austrijskomDajmleru“ uspeo da ostane desetak meseci. U Beĉu, u kome mu 1912. svojski pomaţe stariji brat Martin, stiĉe i neke aristokratske navike zbog kojih

mu mnogi nikad neće poverovati da je imao bilo kakve veze sa blatnjavim Kumrovcem. Kod jedne beĉkedame uzima ĉasove klavira, a jedan stari uĉitelj ga uĉi veštini plesa. Uspeh je bio poloviĉan: Brzo samnauĉio valcer, ali sam imao nevolja se kadrilom i polonezom“. Problem je rešen, uĉitelj ga je okuraţio: Moraš da nauĉiš sve ili ništa!“

Već tada je voleo da se kinĊuri: - Uvek se lepo oblaĉio - govorio je njegov brat Martin - i kad se uveĉe spremi da izaĊe, znao sam da je upitanju ili tajni politiĉki sastanak ili neka raspuštenica.

Krajem 1912. regrutovan je za tehniĉku sluţbu Beĉkog arsenala, centralnu armijsku grupacijuAustrougarske monarhije.

Priljeţnim izvršavanjem vojniĉkih obaveza već na poĉetku skreće paţnju svojih starešina koji muomogućavaju da završi podoficirsku školu i da postane najmlaĊi izviĊaĉki vodnik u svom 25.domobranskom puku, a po jednoj njegovoj priĉi i u celoj austrougarskoj vojsci. Pretpostavljeni su muispunili još jednu ţelju: omogućili su mu da uĉi i usavršava maĉevanje, za šta im se on oduţio osvajanjemtitule prvaka 25. domobranskog puka u ovoj sportskoj disciplini, a ubrzo i osvajanjem drugog mesta na

takmiĉenju najboljih maĉevalaca austrougarske vojske. Najbolje rezultate ostvario je u floretu i u bodu, a

nagradu mu je uruĉio nadvojvoda Josif -Ferdinand Prvi Habsburški. Bio je opĉinjen: - Ja primam ĉestitke od nadvojvode! Obiĉan vojnik rukovao se s ĉlanom carske porodice! Za nagradu dobio je jednomeseĉno odsustvo, ali ĉim se vratio u kasarnu morao je na front. Austrija je leta

1914. objavila rat Srbiji, ţeleći da na Balkanu zameni posustalo Tursko carstvo.

Carski podanik

SudeĆi i po ratnom dnevniku njegove jedinice, ali i po poverljivim biografskim podacima koji se o njemuĉuvaju u Moskvi, u ovom ratu Broz je imao sve zapaţeniju ulogu. Prema ratnom dnevniku njegove

jedinice, 42. domobranske vraţje divizije, od avgusta 1914. prokrstario je sva glavna poprišta ratnih okršajau zapadnoj Srbiji - od Ljubovije, Malog Zvornika i Loznice do Krupnja, Bele Crkve, Stolica, Tekeriša,Valjeva, Mionice, Ljiga i Lajkovca. Drugim reĉima, uĉestvovao je u borbama na Drini, Guĉevu iMaĉkovom kamenu i u znamenitim bitkama na Ceru i Kolubari. A prema ratnim izveštajima i srpske iaustrijske vojske, njegova divizija je odigrala vaţnu ulogu i u opsadi Beograda i okršajima kod Umke,Ostruţnice, Banovog brda, Senjaka, Ade ciganlije i Beţanijske kose. Bez obzira na to što Austrija ni posle tri ofanzive nije uspela da ostvari svoj ratni cilj, mladi austrougarskinarednik je stalno napredovao. Na Srbiju je pošao sa ĉinom kaplara, a iz nje je otišao sa ĉinom starijegvodnika. Bio je to najviši podoficirski ĉin u austrijskoj vojsci. Uskoro je postavljen za ordonansa u štabusvoje 42. vraţje divizije i dobio uniformu sa tri širita“.

CRN KAO ĐAVO O Ĉoveku koji je slovio kao njegov otac malo se zna. Za savremenike je bio Franjo, u jednom sudskomdokumentu kraljevskog kotarskog sudije u Bakru, sroĉenom 1927, piše da se zvao Frano, a u jednomupitniku popunjenom 1935. u Moskvi, Tito u rubrici otac kaţe: Franc. Jedan Titov uĉitelj iz osnovne škole, Stjepan Vimpušek, govorio je da se imena Titovog oca ne moţesjetiti, ali da sigurno znade da mu ime nije bilo Franjo“, a Dedijer ga je odmah poklopio pišući da je stariuĉitelj ovde pobrkao oca druga Tita sa stricem“. Tito je svog oca opisivao kao suvonjavog ĉoveka, orlovskog nosa, crnog kao Ċavo“, što delimiĉno

potvrĊuje i jedina njegova saĉuvana fotografija. Taj ĉovek je komšijama i rodbini ostao u sećanju kao neodluĉan, dobroćudan, ne baš vredan ĉovek, koji jeĉesto svraćao u seoske bircuze.



Dobar glas u Moskvi Pero Simić | 24. maj 2009

O Titu se govorilo pre nego što je stigao u prvu domovinu radnika“. Ne?u napustitipolitiku dok je meni na ramenu glave

Nastavci












14. Strah od mrtvog Filipa 15. Jedino su njemu verovali

Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


KAD je 1934. izašao iz kaznione, Broza je u Kumrovcu srela prijateljica njegove majke, Tereza Štefan.

- Joţa, Joţa, šta će ti ta robija? Što si lud, što se mlataraš po zatvorima? Vidi kakav si blijed i suv?- Tereza, šta ti razumiješ? Ti ne znaš šta je politika. Ja to neću napustiti dok je meni na ramenima glave. Već u leto te godine izdejstvovao je da ga komunistiĉko rukovodstvo Hrvatske i Slavonije pošalje u sedišteCK KPJ u Beĉu, da pokuša popraviti poremećene odnose i poljuljano povernje izmeĊu voĊa hrvatskih i

jugoslovenskih komunista. Misija je uspešno okonĉana, a njegov opis susreta sa liderom KPJ JosipomĈiţinskim, poznatijim u partijskim krugovima po pseudonimu Milan Gorkić, mogao bi već na poĉetk unjegove karijere da otkrije i crtu Joţine samoljubivosti: - Gorkić i ostali ĉlanovi CK pali su na mene kao pĉele na med. Htjeli su što više da izvuku i doznaju šta seu zemlji radi, kakvo je stanje u partijskoj organizaciji.

Budući prvi







































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f24-Gorkic.jpg






















JOŢI se posrećilo, pa njegov uzlet samo nekoliko dana posle ovog razgovora dobija snaţno ubrzanje. Prvo postaje ĉlan najuţeg rukovodstva jugoslovenskih komunista, Politbiroa, pa tek onda ĉlan CK iz ĉijeg sesastava biraju ĉlanovi Politbiroa. Samom sebi odmah daje konspir ativno ime Tito, da bi tri meseca kasnije

svim pokrajinskim komitetima KPJ i Saveza komunistiĉke omladine Jugoslavije, SKOJ-a, napisao direktive

o formiranju vojnih jedinica za oruţanu pobunu u zemlji. On predlaţe, a vrh KPJ usvaja, da jugoslovenskikomunisti u pripremi revolucije ne treba da izbegavaju saradnju ni sa najreakcionarnijim nacional-

šovinisitiĉkim organizacijama. Na prvoj visokoj partijskoj funkciji ne skrašava se ni pola godine. Ni toliko vremena mu nije bilo potrebnoda ostvari san svakog ondašnjeg komuniste, da prvi put u ţivotu vidi Moskvu.

Odluku da mu tu ţelju ispuni krajem te 1934. doneo je generalni sekretar CK KPJ Milan Gorkić. Njegova poĉetna ideja bila je da Tito u Moskvi nadoknadi ono što je propustio u zatvoru, da popravi svoje oskudno

politiĉko obrazovanje, ali i da nekoliko meseci radi u svetskoj prokomunistiĉkoj sindikalnoj centraliProfinterni. Nije imao ništa protiv ni da Tito u ime KPJ bude referent u Komunistiĉkoj internacionali,Kominterni, a konaĉnu odluku prepustio je predstavniku KPJ u Kominterni Vladimiru Ćopiću: - Ako Tito bude referent, onda uredi da se ljudi k njemu ljudski odnose - zahteva Gorkić od Ćopića. - Reci

to zvaniĉno Valiji (visokom funkcioneru Kominterne Henriku Valeckom, ĉije je pravo ime i prezime biloMaksimilijan Horvic) i drugima da je to radnik koji je 6 godina proveo na robiji, da on moţda u poĉetkuneće biti rutiniran onako kao neki izvjeţbani intelektualci. Ali on poznaje partiju, on predstavlja najboljidio našeg radniĉkog aktiva i poslije nekog vremena, 6-8 mjeseci, mi ga uzimamo za rukovodeći rad u CK. I još jedan blagonaklon gest prema Titu: - Prema tome - upozorava Gorkić - k njemu se niko ne smije odnositi kao k nekom sitnom ĉinovniku, negokao partijcu koji će u doglednoj budućnosti biti jedan od stvarnih i, nadamo se, dobrih rukovodilaca naše

partije. Reci to zvaniĉno Valiji i njegovom šefu. Birane Gorkićeve reĉi nisu bile samo preporuka nego i svojevrsna garancija za Tita, jer je Valija bio ĉlan jednog od najvaţnijih organa Kominterne, njenog strašnog suda, Kontrolne komisije, bez ĉije podrškenijedan komunista nije mogao ni zamisliti, a kamoli napraviti bilo kakvu partijsku karijeru.

Ćopić nije ĉekao Gorkićevu preporuku, već je još mesec dana ranije funkcionerima Kominterne skrenuo paţnju na Tita:

- On je jedan od vodećih radnika KPJ. Nekoliko meseci rada u SSSR -u bezuslovno bi imali ogroman znaĉajza druga Tita.

Enigma Špiner

TAKO je dobar glas o Titu stigao do Moskve i pre nego što je on februara 1935. stupio na tlo prvedomovine radnika“. Putovao je vozom preko Poljske, sa austrijskim pasošem na ime Josifa Gofmahera,

verujući, kako je govorio, da u SSSR -u vladaju ljubav, drugarstvo i iskrenost“, a u njoj su ostvareni i sviideali za koje smo se borili“. Ĉim je 21. februara 1935. došao u Moskvu, Kominterna ga je smestila u svoj hotel Luks“, u ulici MaksimaGorkog, u kome su stanovali njeni saradnici iz raznih zemalja sveta.

Još se nije ĉestito ni smestio, Tito je poĉeo intenzivno da saraĊuje sa dvojicom specijalnih saradnikaKadrovskog odeljenja Kominterne. IznenaĊenje je utoliko veće što je taj kadrovski inkubator još odStaljinovog dolaska na vlast bio pod neposrednom kontrolom sovjetske tajne policije GPU, a potom

NKVD-a, Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove. Prva stranica te najmisterioznije faze Titovog ţivota otvorena je 4. marta 1935, kada se on u Moskvi sreo sdvojicom kadrovika“ Kominterne. Identitet jednog od njih, koji se krio iza pseudonima Jakuboviĉ, ni dodanas nije dešifrovan, a ime drugoga, koji se maskirao iza izmišljenog prezimena Špiner, pred kraj ţivotaotkrio je sam Tito. Marta 1977, na jednom skupu u Kumrovcu, otvoreno je rekao da se iza tog izmišljenogprezimena skrivao bugarski komunista Ivan Karaivanov, koji je u Moskvi, prema Titovom priznanju, sedeo

na dve stolice:

- Osim toga što je bio NKVD-ovac, radio je i u aparatu Kominterne.

VIŠE VERZIJA

I NJEGOV najglasovitiji pseudonim Tito, prate velike dileme. Ponajviše zbog toga što nikad nije do krajarazjašnjeno ni njegovo poreklo ni znaĉenje.

Najstariji politiĉki dokument ispod koga se on potpisao kao Tito datira s poĉetka avgusta 1934, ali, sluĉajnoili namerno, on je iznosio razliĉite verzije o tome kad je poĉeo da koristi ovo izmišljeno ime. Adamiĉu je1949. rekao je da je ime Tito uzeo 1937. godine“, tri godine kasnije, 1952, u Lajfu“ je ponovio da je imeTito poĉeo upotrebljavati 1937. godine“, da bi već naredne godine cela priĉa o njegovom najpoznatijemnadimku dobila nova tumaĉenja. U jugoslovenskom izdanju priloga za njegovu biografiju, Tito će svojeruĉno napisati da je ime Tito uzeo



1935. godine“, a u toj istoj knjizi, koju je on odobrio pre njenog štampanja, Dedijer će reći da je ime TitoJosip Broz uzeo 1934. godine“, a da on (Tito) veli da ga je uzeo tek 1936. godine“!

Španski borac Beker Pero Simić | 26. maj 2009.

O Titovom u?eš?u, u španskom gra?anskom ratu pisao je "Njujork tajms". DoloresIbaruri potvrdila da Broza poznaje iz Španije

Josip, Pelagija i Ţarko Broz

Nastavci







7. Španski borac Beker

8. Gorkiću smrtna kazna 9. Sve nade u Kopiniĉa






Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


Najbrţi put za ostvarivanje svojih politiĉkih ambicija hiljade komunista i staljinista širom sveta tada jevidelo u španskom graĊanskom ratu. Tako je bilo i sa Titom, koji je bio toliko ambiciozan da je teţnjenekih konkurenata u borbi za vlast u KPJ, kao što smo videli, još u leto 1936. nazivao bolesnim. Njegovouĉešće u ovom ratu vremenom je, meĊutim, preraslo u jednu od najzagonetnijih epizoda njegovog ţivota.Mnogi su potvrĊivali, a on je uporno negirao da je tada uopšte bio u Španiji, ali ĉinjenice i ovog puta

govore drukĉije. Avgusta 1943. to je potvrdio njegov najbliţi saradnik Edvard Kardelj. On je svojim partijskim drugovima u







































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f26-Tito.jpg






















Sloveniji, pitajući ih kako se na duţnosti komandanta njihovog štaba snalazi tek ustoliĉeni Franc Rozman,tada poruĉio: - Tito kaţe da ga se seća iz Španije i da je tamo bio jako dobar. Zbog toga je naš predlog da se Rozman

postavi na ovu duţnost (Tito) potvrdio bez prigovora. Njegovo uĉešće u ovom ratu nije bila tajna ni za neke zapadne obaveštajne sluţbe, pa je londonski"Observer" 19. decembra 1943. pisao da je "rat u Španiji bio velika škola za Tita".

Ni za njegovog višedecenijskog prijatelja Miroslava Krleţu, Titova misija u Španiji nije bila tajna. Zato jeovaj pisac, opisujući Titov dolazak u Kumrovec 1937, zabeleţio da se tim povratkom u zaviĉaj ţivotnjegovog velikog prijatelja "preko Španije zatvara danas u ogroman krug bitaka i borbe - od Madrida do

Kumrovca".Za vreme jedne posete Beogradu, Titov boravak u Španiji je potvrdila i španska revolucionarka DoloresIbaruri, alias La Pasionarija, koja se nekolicini Jugoslovena krajem avgusta 1976. pohvalila kako "druga

Tita poznaje iz Španije". Taj intrigantni podatak upisan je i u jednu Titovu tek otkrivenu tajnu biografiju, koja je decenijama ĉuvanau bivšem Staljinovom, sadašnjem Prezidentskom arhivu u Moskvi: - Uĉestvovao je u nacionalno-revolucionarnom ratu španskog naroda (1936-39).

Nedela ĉekista

To potvrĊuje i serija drugih Titovih liĉnih dokumenata, koja su iz moskovskog Prezidentskog arhiva upravo prebaĉena u Ruski drţavni arhiv socijalno- politiĉke istorije u Moskvi, u kome je pisac ove knjige jula 2008. pronašao nekoliko veoma zanimljivih papirića. Na jednom od njih je ispisana sledeća adresa:

- Barcelona, Dijagonala 428, inostrani servis, nemaĉka sekcija, August Beker. Na drugoj cedulji na ruskom piše: - August Beker, Hitna pomoć I, Trg Altosona 10E, Albasete. Uz adresu je ispisana i poruka:

- Ti moţeš kasnije poslati aviopoštom August. Uz ove dve u koverti se nalazi i treći papirić na kome na ruskom piše: - Recept (za prepoznavanje) - hektografsko mastilo (mastilo koje se koristi za kopiranje) pronaĊenoprilikom pregleda Titovih pisama.

A svi ovi papirići su ispisani tim crnim mastilom, što znaĉi da bi to mogao biti Titov pseudonim i njegovaadresa u Španiji. Nejasno je da li su ameriĉke obaveštajne sluţbe još tokom Drugog svetskog rata saznale za Titovo

problematiĉno uĉešće u Španskom graĊanskom ratu, ali se zna da je "Njujork tajms" još krajem 1942. pisaoda se Tito zove Beker, a podatak o njegovom boravku u Španiji imala je i nemaĉka obaveštajna sluţba, pa

je u poternici koju je za njim u proleće 1943. izdala okupaciona nemaĉka vlast u Srbiji, navedeno da se Tito"za ostvarenje svoga cilja spremao u španskom graĊanskom ratu i u Sovjetskoj Uniji, gde je upoznao sve

teroristiĉke metode GPU". O tome su bile obaveštene i francuske tajne sluţbe pa je pariski list "Oror" jula 1966. pisao da se Tito"ţenira da govori o tom delu svog ţivota zbog toga što je njegov boravak u Barseloni i Albaseti, krajem1936, koincidirao sa ubistvima koja su izvršili ĉekisti (agenti sovjetske tajne policije), likvidirajući glavne

jugoslovenske komuniste". Jer "posle tog masakra Tito je postao šef KPJ". Njegovo uĉešće u ovom ratu posredno potvrĊuje i jedno pismo koje je Valter krajem 1937. iz Pariza poslao

svom neimenovanom "dragom prijatelju" u Moskvi. U tom pismu Tito svom moskovskom prijatelju kaţeda mu u prilogu šalje svoju pozitivnu karakteristiku za hrvatskog komunistu i sovjetskog obaveštajca IvanaKrajaĉića, koji se pod laţnim imenom Stefan Vedriĉ tada nalazio u jednom sovjetskom obaveštajnom

punktu u Španiji. Radio je jedno vreme u aparatu slavonskog komuniste Boţidara Maslarića, a bio je i prevodilac sovjetskom vojnom savetniku u Španiji. Dajući sebi za pravo da na osnovu onoga što on zna

proceni da Krajaĉić, koji je u ovom ratu imao ĉin sovjetskog pukovnika, "vrlo dobro obavlja svoju

profesiju", Tito, upotrebljavajući upravo njegovo moskovsko ime, kaţe: - Karakteristiku za Stevana šaljem zbog toga što smo odluĉili da ga pošaljemo tebi na specijalizaciju

njegove profesije.

Dan u Madridu

Isti predlog, za "specijalizaciju njegove profesije", Tito u ovom pismu daje i za slovenaĉog komunistuJosipa Kopiniĉa, koji je u španskom graĊanskom ratu "radio po liniji A", kako je Kominterna šifr ovano

nazivala agenturne poslove u Španiji. Ovog obaveštajca oslovljava jednim od pet njegovih konspirativnihmoskovskih imena, nazivajući ga Vokšinom, a svog moskovskog "dragog prijatelja" u ovom sluĉaju samo

podseća: - Za drugog kandidata Vokšina, karakteristika se nalazi kod vas.



Posle dolaska na vlast Titu su se iz raznih delova sveta javljali ljudi koji su govorili da ga poznaju iz

Španije. Iz njegove arhive vidi se da je na njihova podsećanja najĉešće odgovarao pismenim komentarimada su ti ljudi "nešto pobrkali". Istrajno je negirao i samu pomisao borbenog uĉešća u ovom ratu. Samo

jedanput je ameriĉkoj, a ne jugoslovenskoj javnosti, rekao: - Ja se nisam borio u Španjolskoj... Samo sam jednom kratko posjetio Španjolsku i proveo svega jedan danu Madridu - napisao je 1952. u svojoj autobiogafiji u "Lajfu", ali svom biografu Dedijeru naredne godine

nije dozvolio da ove dve reĉenice objavi i u proširenom jugoslovenskom izdanju svoje biografije. Njegovo uĉešće u ovom ratu mogao bi potvrditi i jedan tek otkr iveni dokument iz moskovskog dosijea

Vladimira Ĉopića, koji je bio komesar 15. internacionalne brigade u Španiji.

U ovom dokumentu, u kome on svoje pretpostavljene u Moskvi informiše o tome šta Ĉopić radi i kako sesnalazi na španskom ratištu, Valter se koristi jednim novim, dosad nepoznatim konspirativnim imenom,

kao "drug Sverĉevski". Kaţe da je pokazao "nedovoljno poznavanje vojne doktrine", a i da u celoj njegovoj brigadi "gotovo uopšte nema kadrova koji su upoznati sa vojnom naukom"

Gorkiću smrtna kazna Pero Simić | 27. maj 2009

Na osnovu laţnih dokaza Gorki? osu?en na smrt i istog dana streljan

Ivan Grţetić

Nastavci







7. Španski borac Beker 8. Gorkiću smrtna kazna9. Sve nade u Kopiniĉa


11.

Razvod zbog partije 12. Djed rešio stvar 13. Embargo i posle smrti



Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije





































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/felj-ivan-gretic.jpg






















KAD su leta 1937. ĉuli za neuspešni pokušaj slanja jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, lideriKominterne su generalnog sekretara CK KPJ Milana Gorkića hitno pozvali da doĊe u Moskvu. Bilo mu je jasno da to ne sluti na dobro, pa kad je jedan njegov prijatelj u Parizu neposredno pred polazak u

Moskvu pokušao da ga odvrati od puta, Gorkić mu je odgovorio: - Ne, nije to ono što misliš - rekao je, aludirajući na masovne likvidacije koje su otpoĉele u boljševiĉkojpostojbini.

- Radi se o jednom sastanku na kojem apsolutno moram sudjelovati - nastavio je i odsutno dodao:

- Tamo se ne dešavaju samo ĉistke, zatvori i procesi, nego se tamo odvija i ţivot Kominter ne.

Prijatelj je odglumio da se slaţe s tom konstatacijom, ali pošto nije delovao previše ubedljivo, Gorkić je produţio: - Moram izvršiti nareĊenje, to jest, prihvatiti poziv. Ako ne otputujem, bit ću optuţen da sam izdajica,lopov koji je pobjegao s partijskom blagajnom, kao agent policije ili Njal street-a (ameriĉkog kapitala). Ato bi bio strašan udarac Partiji. U Jugoslaviji frakcijske borbe bi ponovo oţivjele: dobri drugovi bi bilirazoĉarani i odvojili bi se od Partije. Ne, ja to ne mogu reskirati!

Ozbiljne greške

TO je u jednoj TV emisiji neoĉekivano potvrdio i Edvard Kardelj, koji se tih dana u Parizu sretao saGorkićem: - Bio je krajnje deprimiran. Rekao mi je da odlazi u Moskvu i da je pitanje da li će se uopšte vratiti.

Pred polazak Gorkić je dobio i jedan snaţan signal iz Moskve. Predstavnik KPJ u Kominterni Ivan Grţetićmu je paniĉno javio da je neke jugoslovenske komuniste u sovjetskoj prestonici već ”pojela magla” i da bi ion trebalo da ”dobro otvori oĉi”, jer se u Moskvi ”i onako nešto na tebe ljute”. Gorkić se nije uplašio, već

je pošao u susret svojoj sudbini. Svojoj moskovskoj izvidnici prkosno je odgovorio: - Javi mi koga je od naših ljudi pojela magla. To apsolutno treba da znamo.

Na put je krenuo ne ĉekajući odgovor. Uhapšen je 19. avgusta 1937, nepune tri nedelje po dolasku u

Moskvu. Pred hapšenje je napisao autobiografiju u kojoj je Georgi Damjanov pronašao nekakvu protivreĉnost. Na osnovu laţnih dokaza da je špijun i ”neprijatelj naroda”, 1. novembra 1937. osuĊen je nasmrt streljanjem. Presuda je izvršena istog dana. Još od ulaska u najuţe rukovodstvo KPJ Gorkić je znao da pokaţe zube nekim ĉinovnicima Kominterne.Tako je januara 1933. predstavniku KPJ u Kominterni Grguru Vujoviću signalizirao da ”mi nećemodozvoliti da se rukovodstvo naše Partije onako s visoka i bagatelno tretira... kako je tamo gore (uKominterni) uobiĉajeno”, a pred hapšenje je najavljivao ”kurs samostalnosti” i objavio knjigu

karakteristiĉnog naslova ”Novim putevima”. U Gorkićevom moskovskom dosijeu upravo je otkriven jedan dokument iz koga proistiĉe da su ona Titovasumnjiĉenja od 4. marta 1935. doprinela njegovom tragiĉnom kraju. U tom dokumentu, nastalom nepune trigodine posle Staljinove smrti, 5. januara 1956, kada je već pokrenut postupak Gorkićeve rehabilitacije, pišeda ”arhivski materijali bivšeg Kadrovskog odeljenja IKKI ne daju osnova da se Gorkić optuţi zaneprijateljsku delatnost”, ali se potom dodaje: - Drug Tito i drugi predstavnici Komunistiĉke partije Jugoslavije pri IKKI - Vladimir Ĉopić Senjko, K osta

Novaković Dragaĉevac i drugi - uglavnom su pozitivno karakterisali Gorkića, ali su takoĊe beleţili iozbiljne greške koje je, prema njihovom mišljenju, Gorkić imao: nepravilan odabir kadrova, povredaprincipa konspiracije, levo-teroristiĉka raspoloţenja i t.d.”

Ĉim je u leto 1937. naĉuo da Gorkić u Moskvi ima problema da dokaţe svoju lojalnost Staljinovom reţimu,Tito je krenuo u akciju. Najpre je kao Tito, a kad nije dobio nikakav odgovor onda i kao Valter, pokucao na

vrata šefa Balkanskog sekretarijata Kominterne Vilhelma Pika.

Pošto nije siguran šta se dešava sa Gorkićem, Piku se u prvom pismu oprezno preporuĉuje: - Obavio sam nekoliko veoma vaţnih zadataka koji su stajali pred nama... Poloţaj Partije se poboljšao,posebno u Hrvatskoj i Sloveniji...

Tito u akciji

Na kraju ga moli za mišljenje o raznim pitanjima, a posebno o njegovom predlogu da iz KPJ iskljuĉiAdolfa Muka, kome je spoĉitavao što je posle prvog staljinistiĉkog procesa u Moskvi izjavljivao: - Nije trebalo baš sada strijeljati te ljude, jer će nam to škoditi. Plašeći se da nije preuranio sa obraćanjem Piku, drugo pismo naslovljava na bezimenog ”dragog prijatelja”u Moskvi, a po onome što piše vidi se da se obraća i Ivanu Grţetiću i Milanu Gorkiću, koji su već biliuhapšeni. Kuka im na samom poĉetku:








- Već je dva mjeseca kako je Somer otišao, a šest nedjelja kako od vas nema ništa. Ne samo što nemaodgovora ni na jedno od naših pitanja, nego ĉak nema ni potvrde da li vi primate naše stvari. Posebno ga brine što od Kominterne nije stigao novac za štampanje knjige o prva dva moskovska fingiranaprocesa:

- Obećali ste poslati pare za procese koje smo morali da platimo iz naših mizernih sredstava, a od vas dodanas ni pare.

BROZOVA AVANTURA

TEK pred kraj njegovog ţivota saznalo se da je Tito bio povezan i sa neuspešnim pokušajem rukovodstva

KPJ da poĉetkom 1937. brodom u Španiju pošalje oko 500 jugoslovenskih dobrovoljaca. Akcija jeprovaljena, policija ih je sve pohapsila.

Tri godine posle kraha te akcije, kad se borio za preuzimanje kontrole nad KPJ, Tito je na vrlo delikatan

naĉin doveden u direktnu vezu sa fijaskom ove ekspedicije, koju je, kao i celu KPJ, finansirala Moskva. Te1940. godine u Beogradu je izašao Bilans sovjetskog termidora, jedna od prvih knjiga u svetu posvećenihrazobliĉavanju staljinistiĉkih zloĉina u ”domovini svjetskog proletarijata”. Njen autor bio je novinar Ţivojin Pavlović, izdavaĉ i administrator centralnog partijskog lista "Proleter", koji je izlazio u Parizu. Usvojoj knjizi, koja je zabranjena i spaljena ĉim je objavljena, Pavlović je pisao da je poĉetkom aprila 1937.od jednog prijatelja iz Beograda dobio sledeće pismo: - Saznajemo ovamo da spremate neku laĊu koja će da uzme sve dobrovoljce u Kotoru. Mogu ti javiti dabeogradska policija sve zna. Ne znamo na ko ji naĉin, ali te upozoravamo da preduzmeš odmah sve da seljudi ne upropašćuju i da se ta avanturistiĉka akcija obustavi.

Sve nade u Kopiniča Pero Simić | 28. maj 2009.

U bici za tron Partije Broz šalje sovjetskog obaveštajca kod Dimitrova. Tito piše da jeokupio "divan kadar"

Georgij Dimitrov

Nastavci


2. Dolari drugu Valteru 3. Jauci za maršalom





9. Sve nade u Kopiniĉa10. Lista sabotera partije



























http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f18-DIMITROV.jpg

















Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije Sve ţene Lotara Mateusa

GLASINE o Gorkićevom hapšenju se šire, a stanje u KPJ je "oĉajno poĉelo da se pogoršava", pa Titu poĉetkom novembra 1937. ne preostaje ništa drugo nego da opet pokuca na vrata "dragom prijatelju"Vilhelmu Piku. Jada mu se što od njega "nije dobio nikakvu materijalnu pomoć", koja mu je "sadaneizostavno potrebna", a više je nego uznemiren priĉama "da si me brisao" sa spiska Kominterninih

abonenata.

U ovom pismu Tito se prvi put otvoreno nudi:

- Mislim da i ja treba da budem saslušan prije rješavanja naših problema. Svako poloviĉno rješenje, pomom mišljenju, moţe biti samo od štete. Razumljivo, "poloviĉna rješenja" su ona koja bi zaobišla njega. Pik opet ćuti, ali Valter je uporan: obaveštava ga da njegov protivnik u borbi za partijski presto, dalmatinski

komunista Ivan Marić, priĉa "da s obustavljanjem materijalne pomoći rukovodstvo KPJ kao takvo zapravoviše ne postoji". To ga posebno peĉe zbog toga što Ivan Marić i crnogorski komunista Labud Kusovac injegova supruga Kristina, saradnica sovjetske tajne policije, lobiraju za Titovog najopasnijeg konkurenta,

najpoznatijeg jugoslovenskog komunistu Petka Miletića, bivšeg šefa komunistiĉk e organizacije Srbije.

Marić ga je nazivao "partijskim kapitalom" , a Miletićevo ime nosila je i jedna internacionalna brigada uŠpaniji, što se smatralo najvećom ĉašću za nekog komunistu. Zato Tito već na poĉetku borbe za vrh KPJ

pokušava da potkopa Miletićevu slavu. Optuţuje ga kod Pika da "radi protiv linije firme (partije) i Sedmogkongresa Kominterne".

Slab ĉovek

UMESTO soliranja, Marić je tada Titu predlagao da zajedno s njim, Kusovcem, Kuharom i hrvatskimkomunistom Dragutinom Marušićem "privremeno preuzmu odgovornost za sav partijski rad", ali Valter to

nije hteo ni da ĉuje. Marić se zbog toga ţalio Dimitrovu da je "drug Tito ĉovjek slab, politiĉki neizgraĊen, snezdravim voĊovskim ambicijama", ali Tito je terao po svome. Pošto od Pika ni dalje nije bilo ni traga ni glasa, Tito mu se ponovo javio, preklinjući ga da se "naĊenajbrţi, makar i privremeni izlaz" za novog generalnog sekretara CK KPJ. Pik nastavlja da ćuti, a Valter borbu za Kominterninog poverenika za Jugoslaviju prenosi i u "Proleter", u kome prisvaja i kao svoje citira

dve omiljene Staljinove izreke, koje su predstavljale lozinku za staljinistiĉke pogrome u "najnaprednijojzemlji na svijetu":

- Treba znati ovo: "Partija je postala za ĉlana Partije vrlo velikim i ozbiljnim djelom, i ĉlanstvo u Partiji ili

iskljuĉenje iz Partije - to je veliki prelom u ţivotu ĉovjeka". Treba razumjeti ovo: "Za redovne ĉlanovePartije biti u Partiji ili iskljuĉen iz Partije - to je pitanje ţivota i smrti (Staljin)". U poslednjem pismu, Titoiznova jadikuje što "ova neizvjesnost (oko njegove kandidature) tako dugo traje", ali ceo trud je biouzaludan, Pik je ćutao kao zaliven. U obraĉunu sa nekim neistomišljenicima Tito tada raĉuna i na mišiće. Jednom svom pariskom prijatelju tihdana javlja da u Jugoslaviji nikako ne moţe da naĊe jednog svog oponenta, da se s njim razjasni tako što bimu "nategnuo rebra".

Nema odgovora

U PROLEĆE 1938, kad je u CK KP Francuske, zajedno sa Ivanom Marićem i Labudom Kusovcem,zvaniĉno obavešten da je Gorkić u Moskvi "uhapšen kao špijun engleske špijunaţe", da je Kominternaraspustila CK KPJ i "suspendirala rad KPJ", Tito ne oĉajava. Za nedelju dana dva puta se obraćageneralnom sekretaru Kominterne Georgiju Dimitrovu. U prvom obraćanju, nazivajući ga ĉas drugom, ĉasprijateljem, ţali mu se na Marića i Kusovca, koji su u Parizu samoinicijativno formirali novo rukovodstvoKPJ, a u drugom je još aktivniji. Sugestivno mu kaţe da je oko sebe okupio "divan kadar" jugoslovenskihstaljinista, moli ga da stvori bar "privremeno rukovodstvo KPJ dok se naše pitanje kod tebe ne riješi" i

poruĉuje mu da će, ako ga pozove u Moskvu, "smjesta doći". Za razliku od pipavog obraćanja Piku sada
























potpuno otvoreno istiĉe aspiracije za Gorkićevog naslednika. Postupak nominacije bio je veoma uprošćen:sve rivale u borbi za prvu partijsku violinu proglašava "Gorkićevim ljudima", Gorkića naziva ĉovekom koji

je "do danas uĉinio najveće štete mojoj firmi", a o sebi ne troši reĉi. - O sebi neću ništa govoriti ovog puta, radije neka govore drugi - piše on, ali, zlu ne trebalo, dodaje kako

"nikad nije bio niĉiji ĉovjek, nego samo firme", što će reći Partije. Ni na ovo pismo ne stiţe nikakav odgovor, pa leta 1938. Valter iz Pariza ponovo piše Dimitrovu. Javlja da je sredio da "socijaldemokratski listovi u Jugoslaviji ne smiju više napadati SSSR", a na kraju moli: - Druţe Dimitrove, molim te zauzmi se da bi se naše pitanje što prije riješilo. Ako nije potrebno dadoputujem k tebi, onda te molim da mi dozvoliš da otputujem u zemlju.

Ni ovog puta nije bolje sreće: više od ĉetiri meseca iz Moskve mu ne stiţe ni sovjetska viza, ni bilo kakavodgovor na njegova mnoga pisma i telegrame. Titu to nije smetalo da se svom budućem biografu Dedijeru

još maja 1938. u Beogradu predstavi kao "sekretar Centralnog komiteta". Uskoro je shvatio da od te prazne

priĉe nema neke velike vajde, pa ga je sve više najedao crv sumnje. Zato leta 1938, gotovo u beznadeţnojsituaciji, odluĉuje da se osloni na svoje veze u specijalnim sluţbama Staljinovog poretka. Jednog julskogdana 1938. u Parizu sreće sovjetskog obaveštajca Josipa Kopiniĉa, kome se jada da sa ovolikomneizvesnošću "ne moţe da ţivi". Ţeleo bi, kaţe, najzad, da zna "na ĉemu je". Zato moli ovog svog prijateljada poĊe kod Dimitrova i "interveniše za tu vizu". Kopiniĉ to prihvata i sa "200.000 franaka u dţepu" krećeu Moskvu.

NAJZAD VIZA

KAD je stigao kod Dimitrova, generalni sekretar Kominterne mu objašnjava da "nije zapelo" kod njega, daon "ne izdaje sovjetske vize", već da to rade Rusi. Obećava da će kod Rusa "ponovo da interveniše", jer

"neko na kraju krajeva, mora da se imenuje za rukovodioca Partije pa da vidimo je l to Valter ili nekodrugi".

Shvatajući gde je problem, Titov emisar odlazi "kod tih Rusa". Neki mu usput savetuju da bi prvo trebaloda se sretne s nekim Andrejevom.

Kad se našao s Andrejevom, Kopiniĉ mu je, kako je svedoĉio, "mnogo šta ispriĉao", a sagovornik mu je nasve to rekao: "Ništa, ništa, sve će se proveriti."

Tako je Tito avgusta 1938. dobio sovjetsku vizu i najzad krenuo u Moskvu, a ĉim se pojavio u sovjetsk oj

metropoli, Sovjeti su nagradili Kopiniĉa. Na predlog Andrejeva, "na naš raĉun", poslali su ga na leĉenje ioporavak u jedan krimski sanatorijum.

Lista sabotera partije Pero Simić | 29. maj 2009.

Broz piše o devetorici partijaca, od kojih su sedmorica streljana:. Sima Markovi? nijeimao poverenja u mene

Parada u znaku Lenjina i Staljina

Nastavci










http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/05maj/f29-omladinke.jpg













12. Djed rešio stvar 13. Embargo i posle smrti 14. Strah od mrtvog Filipa


Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


MESEC dana po dolasku u Moskvu, 23. septembra 1938, Tito u sovjetskoj metropoli piše jedan odnajproblematiĉnijih tajnih dokumenata u svom ţivotu. Njegovom rukom pisana izjava, najvećeg stepena poverljivosti, naslovljena je kao "Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji našepartije". Pisana je na ruskom jeziku, na nepunih osam rukopisnih stranica.

U ovom neobiĉnom dokumentu, nastalom u ĉasu kada je paranoja sovjetskog reţima svakog dana u proseku gutala više od hiljadu nevinih ljudi, Tito se opet javlja kao Valter. Piše o devetorici svojihdojuĉerašnjih partijskih drugova, od kojih su sedmorica stvarno bili "raskrinkani" i streljani u Moskvi, a

preostala dvojica su bili ţivi, ali ih je pratila sumnja da nisu dovoljno verni i odani Staljinu.

Bruka levice

Prvo se ograĊuje od dvojice zagrebaĉkih drugova, Kamila Horvatina Petrovskog, koji je u Moskvi ubijen

15. marta 1938, i Đure Cvijića Krešića, streljanog 26. aprila 1938.

- Poznajem ih od 1927. godine, kada sam došao iz unutrašnjosti Hrvatske u Zagreb. Posle partijskekonferencije grada Zagreba 1928. godine, marta meseca (a odrţana je u noći izmeĊu 25. i 26. februara, a nemarta), na kojoj sam dobio 30 glasova od 31 (a konferenciji je ukupno prisustvovalo 29 delegata),

zahtijevajući odluĉnu borbu protiv lijeve i desne frakcije. Poslije toga odnosi sa Cvijićem i Horvatinom bilisu vrlo uzdrţani i hladni, naroĉito poslije otvorenog pisma Komunistiĉke internacionale ĉlanovima KPJ, ukojem je KI podrţala naše nastupanje u Zagrebu. Posle toga, pojedinaĉno i o jednom i o drugom: - Već u Beĉu (1934), a zatim i u Moskvi (1935) bilo je ĉestih sluĉajeva sukobljavanja izmeĊu mene iPetrovskog, naroĉito zbog njegovog pijanĉenja i neozbiljnog odnosa prema radu kao ĉlana CK itd. Jednomrjeĉju, smatrao sam da on kao ĉlan rukovodstva sramoti našu partiju. Napisao sam o tome i karakteristiku

1936. godine za Odeljenje kadrova Kominterne.

O Cvijiću: - Krešića sam samo nekoliko puta sreo u ţivotu... Privatne veze s njim nisam imao i nisam htio da govorims njim... Sve vreme sam na njega gledao kao frakcionaša i nisam imao povjerenja u njega.

U ovom dokumentu Tito se ĉetvrti put izjašnjava o Ivanu Grţetiću Flajšeru, koji je uhapšen u Moskvi 19.avgusta 1937, nepunih godinu dana pošto ga je Tito treći put negativno "okarakterisao" enkavedeovcuKaraivanovu. Dva i po meseca posle hapšenja, 3. oktobra 1937, Grţetić je na osnovu izmišljenih dokaza

bio osuĊen na smrt i istog dana likvidiran u Moskvi, a Tito je 23. septembra 1938. o njemu pisao: - Kada sam 1927. godine stigao u Zagreb, ĉesto sam ga sretao u sindikatima... Tada o njemu nisam imao

loše mišljenje, naprotiv. Samo mi se nije dopadalo što je volio da popije... Dalje:

- Na jesen 1934. godine ponovo sam ga sreo u Beĉu i moram da kaţem da je on još tada ne mene ostaviološ utisak... A kasnije još lošiji: - Kada je došao u Moskvu (1936) u svojstvu predstavnika partije (u Kominterni) ja sam ga bolje upoznao, i

kakav je u radu i kakav u svakodnevnom ţivotu. Odnosi su nam bili vrlo hladni i na leto 1936. godine ja



















































sam u KI, u Sekretarijatu Pika, postavio pitanje njegovog udaljavanja sa mesta partijskog predstavnika, jer

on svojim ponašanjem, koje sam okarakterisao kao sabotersko, sramoti našu partiju. MeĊutim, nisam uspiou tome, budući da su Gorkić i on opet sve sprijeĉili. Moram da priznam da tada u njemu još nisam vidioneprijatelja...

Od Grţetića nije bolje prošao ni Milan Gorkić, streljan deset i po meseci ranije: - GORKIĆA sam prvi put liĉno upoznao 1934. godine u Beĉu... Za to kratko vrijeme mog boravka u Beĉu,nisam mogao da primijetim nešto osobeno kod Gorkića. Na mene je tada ostavio utisak veoma sposobnog

ĉovjeka. MeĊutim, pošto mi ni on, a ni drugi nisu pomagali kao ĉlanu Politbiroa... poĉeo sam da gubim povjerenje prema njemu. Moje nepovjerenje je raslo naroĉito zbog toga što je podrţavao Flajšera... No, nato sam gledao kao na nepravilnu kadrovsku politiku i nisam sumnjao da je saboter i neprijatelj.

Sve najgore

Kasnije je Tito bio još obazriviji: - Naši odnosi nikada nisu bili bliski, već uzdrţani... Već poĉetkom 1937. godine bio sam vrlo nezadovoljansaboterskom Gorkićevom politikom... To što je Gorkić traţio od mene da mu kaţem gdje u zemlji imamstan - bio je povod za moje osjećanje podozrenja i nepovjerenja prema Gorkiću. Pomisao da Gorkić hoćeda me uništi i preda u ruke policiji, bila je za mene strašna, ali mi je sve ĉešće dolazila. MeĊutim, nisammislio da je on špijun, već karijerist koji ne bira sredstva da uništi drugove koji bi mogli da mu smetaju. O dr Simi Markoviću, koji je u to vreme leţao u jednom moskovskom zatvoru, Tito ne troši mnogo reĉi: - S njim nisam vodio nikakve razgovore o partiji. Poznavao sam ga kao voĊu desne frakcije i on premameni nije imao povjerenja, jer je znao da sam ja jedan od krivaca za njegovu likvidaciju i likvidaciju

njegove frakcije. U ţivotu sam se s njim sreo svega desetak puta.O Filipu Filipoviću, koji je 8. aprila te godine u Moskvi osuĊen na smrt i istog dana ubijen, Tito sad imalošije mišljenje nego dok je osnivaĉ KPJ bio ţiv: - Nikada meĊu nama nije bilo bliskih partijskih odnosa, mada sam ga ja uvaţavao kao starog partijskog

funkcionera i nisam imao loše mišljenje o njemu, jer sam ga veoma malo poznavao. O ţivom Simi Miljušu, koji je u jednom moskovskom kazamatu ĉekao svoj montirani proces, samo jednareĉenica: - Nikada (s njim) nisam zajedno radio, a o njemu sam imao loše utiske.

KERBER - TROCKISTA

O ANTUNU Mavraku Kerberu, streljanom u Moskvi 8. aprila 1938, Tito govori opširnije, ali ne ipovoljnije. Upoznao ga je "1925. ili 1924. godine", na njega je, "kao partijskog aktivistu iz provincije, tada

ostavio dobar utisak", a kasnije mu je taj ĉovek, kad je Broz ostao bez posla, "ĉak ustupio svoj stan na

privremeno korišćenje", ali "onda on zbog neĉeg nije imao povjerenja u mene". Kad su se viĊali u Moskvi,Kerber ga je stalno molio da se zauzme za njegov povratak u zemlju, ali Valter to nije uradio, jer "nije imao

povjerenja u njega", nije bio suguran da Kerber "neće smetati partiji". A na kraju:

- Godine 1937. saznao sam da je njegov (Kerberov) blizak drug Braun, koji se nalazi u Zagrebu, a on je

trockista. Sada smatram da ni Kerber nije daleko od toga.

Razvod zbog partije Pero Simić | 30. maj 2009

Broz se pismeno odri?e dveju supruga, Pelagije i Lucije. Lucija Valter je streljana kao

nema?ki špijun“

Nastavci












































Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


POSLEDNjI sluĉaj, distanciranje od zagrebaĉkog komuniste Stjepana Cvijića, bio je za Valtera moţda inajosetljiviji:

- Upoznao sam ga ovdje (u Moskvi) 1935. godine i moram priznati da sam se u njemu veoma prevario. O

njemu sam imao dobro mišljenje. Mislio sam da se oslobodio frakcionaških ideja, da je odan KI i partiji.Mislim da sam pogrešio zato što nikada nisam neposredno radio s njim i nisam imao prilike da ga bolje

upoznam.Cvijić je u tom ĉasu već bio mrtav, jer je mesec i po dana ranije, 10. avgusta 1938, umro na sanitetskomodeljenju Lefortovskog zatvora u Moskvi od tuberkuloze i opšte iscrpljenosti“. Neposredno pred hapšenje,Cvijić je zastupnicima Kominterne pismeno svedoĉio da je Valter povezan sa našim pokretom uHrvatskoj“ i da je u osnovi ĉestit“, što se mora uzeti u obzir i odvagati da li se moţe saĉuvati za našpokret“. Pre potpisa, taĉku na ovaj dokument Valter stavlja reĉima: - Ukoliko su potrebni podaci o nekome koga ovdje nisam pomenuo, molim da mi se to napomene.

Velika mrlja

Naslov ovog dokumenta Moj odnos sa osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji naše partije“, Valter je sam napisao, rukom. Dvojica ţivih sa ovog njegovog spiska, dr Sima Marković, nauĉni

saradnik Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka, i Simo Miljuš, urednik Kominterninog lista Straniradnik“, uskoro će biti izvedeni pred sud. Obojica će na osnovu nameštenih dokaza biti osuĊeni na smrt istreljani nepunih sedam meseci pošto je Tito s prezirom pisao o Markoviću, a za Miljuša rekao da o njemuima loše utiske“. Ĉetiri dana posle distanciranja od sedmorice mrtvih i dvojice ţivih funkcionera KPJ, Tito se 27. septembra1938. u Moskvi pismeno odriĉe i dveju svojih venĉanih supruga, bivše, Pelagije Belousove, i tadašnje,Lucije Valter. Obe su već odavno bile u nemilosti NKVD-a.

Za prvu kaţe da nema materinska osjećanja“, da mrzi i kvari“ njihovog sina Ţarka, da je ona za njega,Ţarka, tuĊinac“. O drugoj se raspisao, objašnjavajući potanko okolnosti njihovog upoznavanja: - Bilo mi je veoma teško samom sa djeĉakom (Ţarkom), jer sam radio u KI, a on je bio sam kod kuće iĉesto je pravio izgrede u Luksu“, tako da je iz uprave Luksa“ neprekidno bilo ţalbi na njega, i kad sam seupoznao sa drugom ţenom, Lusi, predloţio sam joj da preĊe kod mene, jer sam se nadao da će mi ona

pomoći da pazim na djeĉaka. Kad je prešla kod mene, a ja kasnije vidio da se ona lijepo ophodi prema

njemu, saglasio sam se sa njenim prijedlogom i registrovali smo se u Luksu“. To se desilo već u jesen

1936. godine, pred moj odlazak u zemlju po zadatku. To sam uradio jer se ona saglasila da djeĉaku postanedruga majka i da se brine o njemu.

Kaţe da je mislio da je ona provjerena“, pošto je bila ćerka bijednog radnika“ i ţena istaknutog politiĉkog radnika njemaĉkog komsomola, koji je bio kaţnjen sa 15 godina zatvora“, ali verovao joj je izbog toga što su je nemaĉki komunisti uputili na školovanje u Moskvu. Nekim šestim ĉulom on je, ipak,osetio da bi s njom mogao imati problema, pa je više puta upozoravao da ne treba da ima nikakve veze saemigrantima iz Njemaĉke“, ali kad je ĉuo da je uhapšena, prvo ĉega se setio bila je njegova karijera:

- Smatram da sam ovdje bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da

to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene... Trka za partijsku funkciju mu je ovog puta preĉa od ţivota njegove male ljubljene Lusil“: - To je ĉinjenica koja moţe da me ometa u radu.

































Laţna optuţba

DOK je sve ovo o njima pisao, Pelagija je ĉamila u jednom moskovskom zatvoru, pa joj je Titova osuda jošviše zagorĉala ţivot, a Lucija Valter već je bila mrtva. Pod laţnom optuţbom da je nemaĉki špijun“, uMoskvi je streljana krajem decembra 1937. Tito je nikad više nije pomenuo, a na molbu svog prvog muţa,Ernsta Vabra, ministra drţavne kontrole Istoĉne Nemaĉke, Lucija je u Moskvi rehabilitovana poĉetkom1958.

Pelagija se posle razvoda sa Titom udala za fotografa Kominterne Petra Izmailoviĉa Raguljeva. Poĉetkomrata uspela je da izaĊe iz logora, a 1944. sa Raguljevim je dobila ćerku Ninu. Nakon Titovog razlaza sa

Staljinom 1948, ponovo je uhapšena i osuĊena na deset godina zatvora. Posle Staljinove smrti, osloboĊena je, ali joj je zabranjeno da ţivi u Moskvi. Do 1967. ţivela je i radila u gradu Istra u Moskovskoj oblasti.Pred njenu smrt posetio ju je sin Ţarko, koji se tada prvi put sreo sa sestrom Ninom. Pelagija je umrla marta

1967, a urna joj je poloţena na Novdeviĉjem groblju u Moskvi. Sudeći po onome što piše i govori, Tito krajem 1938. u Moskvi pristaje na sve samo da bi ga Kominternapostavila za mandatara novog CK KPJ. Ili da mu makar dozvoli da formira privremeno rukovodstvo zatekuća pitanja u KPJ dok naše pitanje ne bude riješeno u Komunistiĉkoj internacionali“. Prihvata da promeni politiĉku orijentaciju KPJ i da je totalno staljinizira, da iz nje najuri sve stvarne ilinabeĊene antistaljiniste, da iz KPJ izbaci sve funkcionere KPJ koji su već bili pobijeni u SovjetskomSavezu, ĉak i one koje su enkavedeovci samo osumnjiĉili. I da tako na delu potvrdi Staljinove reĉi da zakomuniste biti u partiji ili iskljuĉen iz partije uistinu predstavlja pitanje ţivota i smrti. Bosovi Kominterne su sve to odobravali, ali mandat mu nikako nisu davali, jer ni Titovi protivnici nisu

sedeli skrštenih ruku. Kamilo Horvatin ga je krajem 1937. i poĉetkom 1938, neposredno pred svoje

hapšenje, optuţivao da ulepšava stanje u KPJ, da daje sasvim laţnu sliku stanja u Partiji“, u jednom ĉasu ida je faktiĉki provokator“. Ivan Marić mu je lepio etiketu Gorkićevog ĉoveka“, a bilo je optuţbi i da jesredinom 1937. skandalozno vodio osnivaĉki kongres KP Hrvatske“, na kom je u ime hrvatskih komunista

ponudio saradnju svim pokretima i strankama koje se danas bore za slobodu hrvatskog naroda“, i to posvim pitanjima“.

Detalje iz ţivota Josipa Broza Tita, dosada nepoznate, prenosimo iz knjige “Tito, tajna veka” Pere Simića,štampane u izdanju Kompanije “Novosti” i “Sluţbenog glasnika”. Knjiga se moţe kupiti na kioscimaštampe u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Djed rešio stvar Pero Simić | 31. maj 2009

Broz piše Ivi Loli Ribaru da je pitanje glavne uprave (CK) gotovo rešeno

Nastavci








9. Sve nade u Kopiniĉa 10. Lista sabotera partije





Srodne teme

Put ka EU

















































Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


MA koliko bile ozbiljne, Tito je lako izašao na kraj sa ovim zamerkama. Horvatin je još sredinom marta tegodine u Moskvi bio streljan, Marić je bitku protiv Tita vodio ne u Moskvi, već iz Pariza, a Tito je i daljemogao raĉunati i na pomoć Kopiniĉa i njegovih sovjetskih kolega, koji su mu i omogućili da doĊe u

Moskvu.Zato je Tito bio toliko siguran u ishod ove maratonske bitke da je još poĉetkom novembra 1938. jednojsvojoj pariskoj prijateljici pisao da je ”zdrav i zadovoljan kao nikad ranije”, a mesec dana kasnije svommladom beogradskom sledbeniku Ivi Loli Ribaru je poruĉivao da za koji dan sledi ”konaĉno rješenje

pitanja glavne uprave (CK) naše firme”. Ribar je taj ishod smatrao toliko nespornim da mu je desetak dana

kasnije uzvratio:

- Drago mi je da je Djed - kako su Tito i njegovi saradnici nazivali Kominternu - povoljno rešio našu stvar.Sada zato drugovi poţurite i ĉuda ćemo napraviti - poruĉivao je on Titu i Titovoj pariskoj mrtvoj straţi,slovenaĉkom piscu Lovri Kuharu, poznatijem po pseudonimu Preţihov Voranc. Preostalo je samo da ode na zvaniĉni razgovor sa Dimitrovom i da nakrivi kapu. Umesto toga, pri susretusa Dimitrovom Valtera je oblio hladan znoj.

Niste mandatar!

VEĆ u drugoj reĉenici razgovora Dimitrov mu 30. decembra 1938. kaţe: - U vrhušci KPJ svi su frakcionaši, i Vi ste frakcionaš. Pa još gore: - Sada ne moţemo da utvrĊujemo partijsko rukovodstvo, nemamo dovoljno podataka za to. Pa novo spuštanje na zemlju: - Treba se konsultovati sa grupom drugova iz zemlje i formirati privremeno rukovodstvo od tri do pet

ljudi... To treba drugovi u zemlji da odluĉe, a ta trojica ili petorica ljudi biće odgovorni pred Izvršnimkomitetom KI. Oni će skupiti aktiv na konsultacije, zatim će sazvati savetovanje na kojem će biti odreĊensastav CK.

Do detalja mu je objasnio:

- Rukovodeću grupu ostaviti u sastavu: Đilas, Ranković, Kardelj, Miha Marinko, Franc Leskošek, JosipKraš, Valter. Oni su odgovorni za rešavanje pitanja; trojica ili petorica pripremaće konferenci ju i razjasniti

liniju partije.

Pa otvoreno da ne moţe biti otvorenije: - Izvršni komitet KI nema mnogo poverenja u Vas, a da biste zadobili poverenje IKKI morate se pokazatina delu i savesno sprovoditi nareĊenja IKKI. Zatim:

- Vi se ne javljate kao centralni rukovodilac KPJ, već kao centar za vezu koji nas povezuje sa jugoslovenskim proletarijatom i jugoslovenskim društvenim radnicima. Pa još jedanput: - Ne postoji jedini i individualni rukovodilac partije, postoji grupa drugova u zemlji, u koju i Vi spadate, i

Vaša je obaveza da zajedno sa njima razmatrate i zajedno sa njima odluĉujete. Vi nemate prava da samiodluĉujete... I najveći šok: - Vi niste mandatar, rukovodstvo unutar zemlje će donositi odluke... Titovu ulogu Dimitrov je jasno odredio:

- Valter odlazi u zemlju, prenosi odluku (Kominterne), razmatra i odreĊuje s drugovima - trojica ilipetorica, zajedno s njima priprema konferenciju, sprovodi je i izlazi sa referatom.

Instruisao ga je i oko strategije i taktike partije:

- Govoriti o nacionalnom frontu u Jugoslaviji bilo bi nepravilno, budući da je Jugoslavijamnogonacionalna. Bolje je da se govori o narodno-demokratskom bloku.

”Crvena” Biblija

NA kraju mu je striktno odredio delokrug rada: Valteru se kao ”centru za vezu” i jednom od trojice ilipetorice ĉlanova ”privremenog rukovodstva” daje ”rok tri meseca”, a na njegov zahtev da mu se daju i pareza rad partije Dimitrov je odgovorio:

- Ne bi bilo pravilno da se sve dobija iz Moskve.

















Ma koliko bio neprijatan, Tito nije imao razloga da bude previše nezadovoljan ovim poslednjim

odgovorom. Dţepovi mu uopšte nisu bili prazni. Imao je brilijantski prsten sa opalom, nekoliko crvenihzvezda sa uralskim rubinima i krzno od polarne lisice. Sve ove dragocenosti ”i neke druge stvari koje su semogle izneti”, kupio je u jednoj zlatarskoj radnji na Kuznjeckom mostu, u strogom centru Moskve. Platio

ih je novcem dobijenim za prevod sa ruskog na hrvatski jezik ondašnje komunistiĉke biblije, HistorijeSKP(b). Najdraţu uspomenu iz Moskve, vredni prsten sa opalom, Tito će pet godina kasnije, 1943, izgubitina Sutjesci, kad je beţao od Nemaca, ali u proleće 1945. Staljinova vlada mu je poklonila isti takav. Zanjega je bio toliko vezan da ga je, prema reĉima Dedijera, sa sobom poneo i u grob.

Ni one druge, još neugodnije reĉi, koje mu je Dimitrov saopštio, nisu Tita mogle baciti u oĉajanje. Za njega

je bilo dovoljno da je ostao u igri i da mu je Dimitrov rekao da ”Izvršni komitet Kominterne nikada nijedao mandat” Ivanu Mariću, koji je sa Miletićem, kao svojom ikonom, mogao raĉunati na podršku većinepartijskih organizacija u Jugoslaviji.

Zadovoljilo ga je i to što Dimitrov nijednom reĉju nije pomenuo Miletića koji je robijao u SremskojMitrovici, ali pravi razlog za veliku brigu iznenada je došao sa druge strane. Osam dana posle Valterovog

neprijatnog razgovora sa Dimitrovom, 7. januara 1939, sekretar Izvršnog komiteta Kominterne DmitrijManuiljski je generalnom sekretaru Kominterne pismeno sugerisao da odustane i od eventualne pomisli da

Titu jednog dana poveri mandat za generalnog sekretara CKKPJ. Naprotiv, zbog njegove odgovornosti za

”neuspeh ekspedicije” jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju, u proleće 1937, predloţio je da se Tito potpuno degradira. Da se ”ukloni sa odgovornih mesta u Jugoslovenskoj kompartiji” i uputi ”na niţi poloţaj”.

NEIZDRŢIVA SITUACIJA

DAN po završetku njegovog teškog razgovora sa Dimitrovom, prilike u KPJ i Titovu poziciju u partijinajrealnije je opisao njegov pariski izaslanik Lovro Kuhar. Po ţelji jedne Kominternine izvidnice u Parizu,

on je 31. decembra 1938. napisao da Tito i njegovo ”privremeno rukovodstvo” tog ĉasa ”nemaju nikakavautoritet”, da su ”politiĉki priliĉno slabi, neiskusni”, da im ”nedostaje povjerenje u sopstvenukompetenciju”, jer se ”već 18 mjeseci iz dana u dan ĉeka na „rješenje‟ pitanja našeg rukovodstva”. KPJ je,kako je rekao, u ”organizacionom raspadanju”: - Situacija je jednom rijeĉju neizdrţiva. - Pošteni ljudi su se odvojili od nas.

Embargo i posle smrti Pero Simić | 01. jun 2009.

Markovi? i Miljuš streljani mesec dana pošto su proglašeni "šteto?inama"

Petko Miletić

Nastavci
















http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/06jun/felj-petko-miletic.jpg
















Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


POĈETKOM 1939, kada je napustio Moskvu, Tito je bio siguran da je uĉvrstio svoju kandidaturu i da sadsve ponajviše zavisi od njega i njegove snalaţljivosti. Preko Lenjingrada i Kopenhagena doleteo je do

Pariza da još jedanput pripreti Mariću i Kusovcu, a poĉetkom marta došao je u Ljubljanu i Zagreb, gde jezapoĉeo završne pripreme za ispunjavanje jednog od najvaţnijih uslova za njegov izbor za novog

"centralnog rukovodioca" KPJ.

U jednu dobro kamufliranu kuću na Bohinjskom jezeru u Sloveniji, pozvao je na prvi sastanak ĉlanovesvog "privremenog rukovodstva za tekuća pitanja dok naše pitanje ne bude riješeno u KI". Kad su stigli sviko ji su mogli doći, pored njega su se poreĊali crnogorski pisac Milovan Đilas, zagrebaĉki radnik JosipKraš, slovenaĉki uĉitelj Edvard Kardelj, slovenaĉki radnik Franc Leskošek i beogradski intelektualac IvoLola Ribar.

Zapisnik sa onoga što je usledilo predstavljao je jednu od najvećih tajni Titovog ţivota. Misterija je bilatoliko velika da je on mirne duše dozvolio da se u njegovim sabranim delima objavi netaĉan podatak i odatumu odrţavanja ove sednice i da se prećuti prva i najvaţnija odluka koja je na n joj doneta, samo da taj

dokument neko ne bi video svojim oĉima.

Brutalne ocene

EMBARGO je bio na snazi ĉak i godinama posle njegove smrti, a sad kad te zabrane, najzad, više nema, tavelika tajna moţe biti konaĉno dešifrovana. "Sjed...", kako piše u desnom gornjem uglu prve strane ovog

zapisnika, poĉela je 19. marta 1939. Pored Titovog moskovskog i pseudonima petorice njegovih tek pristiglih saradnika, navedeni su i nadimci dvojice odsutnih Marka i Poldija, odnosno Aleksandra

Rankovića i Mihe Marinka. Prva i najvaţnija taĉka dnevnog reda ovako je formulisana: "Izveštaj Valtera o unutrašnjoj partijskoj krizi". Prema onome što je potom zabeleţeno, nije bilo nikakve neizvesnosti oko ishoda ovog višednevnogsastanka:

"Zakljuĉci: Izveštaj primljen

Iskljuĉenje svih bivših rukovodećih, frakciskih i antipartiskih elemenata."

Uz zakljuĉke je uneta i napomena: - Dati formulacije u Golji, što je bila nova lozinka za oficijelni partijski list Proleter.

A u Golji, koji će se uskoro pojaviti, formulacije za one koji su iskljuĉeni iz KPJ bile su brutalne: Ivan Marić, njegova supruga Margita i braĉni par Labud i Kristina Kusovac, koji su podrţavali i Miletićevui Marićevu pretenziju da s Titom uĉestvuju u trci za glavnog Kominterninog poverenika za Jugoslaviju,izbaĉeni su iz KPJ zbog "razornog antipartiskog delovanja, grupašenja, pokušaja obnavljanja frakcijskih

borbi u KPJ". Prišiveno im je i "unošenje zabune u redove partije i širenje laţnih glasina iz inostranstva" i"veze sa trockistiĉkim i drugim sumnjivim elementima itd."

U drugu kategoriju grešnika strpani su Marićevi dalmatinski simpatizeri, koji su iz KPJ najureni kao "tuĊi iantipartiski" i "tuĊi i sumnjivi elementi", a spisak njihovog zastranjivanja bio je dugaĉak: "grupaški iantipartijski rad, tijesne veze sa trockistima i obaveštavanja istih o partijskim tajnama" i "nedisciplina,grupaštvo i nepokoravanje odlukama partije", koja, inaĉe, više od godinu i po dana nije imala nikakvorukovodstvo.













































Varali partiju

GLAVNO mesto i na ovoj sednici i u formulacijama datim u Golji bilo je rezervisano za one jugoslovenske

komuniste koji su u Sovjetskom Savezu već bili uhapšeni, a ogromna većina, na osnovu iskonstruisanihoptuţbi o njihovoj špijunaţi, i osuĊena i streljana. Od nekoliko stotina ovih nevinih ljudi, Valter i petorica

njegovih asistenata poimeniĉno pominju samo njih devetnaest, nazivajući ih "elementima koji su našoj partiji i radniĉkoj klasi nanijeli goleme štete u toku niza godina". Terete ih za sve: za "frakcijske i grupaškeborbe, veze sa klasnim neprijateljima, varanje Komunistiĉke internacionale", "destruktivni rad", "koĉenjerazvitka partije i obezglavljivanje pokreta radniĉke klase Jugoslavije", "pomaganje klasnom neprijatelju".

Na tom spisku bila su i šestorica od sedmorice voĊa KPJ, koji su 23. septembra 1938. već bili mrtvi kada jeTito u Moskvi pisao dokument "Moj odnos prema osobama koje su raskrinkane kao saboteri i neprijatelji

naše partije". Sedmi, Filip Filipović, nije pomenut samo zbog toga što je bio veoma popularan meĊu jugoslovenskim komunistima, pa je bilo sasvim jasno da bi Tito time u Jugoslaviji mnogo više izgubionego što bi u Moskvi dobio.

Na spisku devetnaestorice prokaţenih našli su se i dr Sima Marković i Simo Miljuš, koji su bili ţivi i dok jeTito septembra 1938. u Moskvi objašnjavao svoj odnos prema "raskrinkanima", a bili su ţivi i kad je naBohinjskom jezeru drţao svoju "Sjed..." Obojica će u Moskvi biti streljani samo mesec dana pošto ih Tito,Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ribar proglase "štetoĉinama" i izjure ih iz partije koju su Marković iMiljuš stvarali. Iz KPJ su tom prilikom izbaĉena i još devetorica ţivih jugoslovenskih komunista koji su se tada nalazili uStaljinovoj "Zemlji Obećanoj". Bili su to: Vladimir Ĉopić, Vilhelm Horvaj, Adolf Vajs, Robert Valdgoni,Kosta Novaković, Jovan Mališić, Akif Šeremet, Janko Jovanović i Radomir Vujović. Sva devetorica su u

trenutku anatemisanja i odstranjivanja iz KPJ bili u moskovskim zatvorima, i sva devetorica su streljanasamo mesec dana posle iskljuĉenja iz KPJ. Na ovoj "Sjed..." iz KPJ su najureni i svi drugi funkcioneri KPJ o kojima je Tito Jakuboviĉu, Špineru idrugim "kadrovicima" Kominterne i NKVD-a od 1935. davao "karakteristike", "mišljenja" i "podatke".MeĊu njima je bio i Blagoje Parović, koji je pod nerazjašnjenim okolnostima poginuo u Španiji, Adolf Muk, koga su italijanski fašisti 1943. ubili u Boki kotorskoj i Karel Hudomalj, koga su nemaĉki nacistiumorili u Mauthauzenu.

Sve dotadašnje i buduće ţrtve staljinistiĉkih pogroma, koje je upravo iskljuĉio iz KPJ, Tito je posle ovog

sastanka nazvao jednim te istim imenom.

U pismu koje je preko svog pariskog izaslanika Lovre Kuhara poslao u Moskvu krstio ih je "onima koji su

gore (u SSSR-u) sjeli".

Za neke od njih vezale su ga i neke liĉne uspomene. Recimo, Ĉopić mu je u jesen 1938. pomagao da sa

ruskog na hrvatski jezik što bolje prevede istoriju Staljinove partije, a Vujović je Tita 1935, kad je došao na

rad u Moskvu, primio u svoj stan broj 275 u Kominterninom hotelu "Luks", u kome su mesecima ţivelizajedno.

SKLONjEN I MILETIĆ

NA bohinjskom većanju sa petoricom svojih istomišljenika, Tito zahteva da mu se s puta skloni inajpoznatiji jugoslovenski komunista i najveći konkurent Petko Miletić. Za njega je pripremljen poseban arsenal optuţbi. To što se suprotstavljao samozvanom generalnom sekretaru nepostojećeg CK KPJ kvalifikovaće seMiletićevim "pokušajem da stvara frakcije u Partiji", a njegovo nepokoravanje Titu "nedisciplinom premaPartiji".

Miletićevo pravo i obaveza da uĉestvuje u rešavanju krize u KPJ etiketiraće se "unošenjem smutnje u

partijske redove" i "neiskrenošću pred CK". Najzad, iako je jugoslovenski sud Miletića osudio na sedam godina robije, Tito će svog takmaca optuţiti da je tom istom sudu "izdao Partiju" i da je time što je dobio samo sedam godina tamnice " doveo u zabludi ne

samo KP nego i ĉitavu radniĉku klasu"!

Strah od mrtvog Filipa Pero Simić | 02. jun 2009

Gorki? na ?elu isklju?enih, a Filipovi?u ni pseudonim. Sve odluke o isklju?enjimadonete jednoglasno



Tito u poseti Mongoliji

Nastavci





5. Kaplar vraţje divizije 6. Dobar glas u Moskvi








Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


TITO, Kardelj, Đilas, Kraš, Leskošek i Ivo Lola Ribar tada isteruju iz KPJ i gotovo sve njene osnivaĉe išestoricu od ukupno devetorice sekretara njenog Centralnog komiteta, izabranih od osnivanja partije 1919.godine: Filipa Filipovića, dr Simu Markovića, Jovana Mališića, Đuru Cvijića, Antuna Mavraka i MilanaGorkića. Sedmog sekretara, Đuru Đakovića, jugoslovenska policija ubila je 1929, a preostala dvojica, PavlePavlović i Triša Kaclerović, na vreme su se iz KPJ povukli u sindikate. Tito i njegovi asistenti znali su šta rade: ĉlanstvu KPJ uglavnom će saopštiti izmišljena imena onih koji su

iz partije izbaĉeni zato što su “gore sjeli”. Za Grţetića će reći Flajšer, Đuru Cvijića - Krešić, StjepanaCvijića - Andrej, Kamila Horvatina - Petrovski, Vladimira Ĉopića - Senjko, Jovana Mališića - Martinović,Vilhelma Horvaja - Švarcman, Gojka Samardţića - Švarc, Kostu Novakovića - Dragaĉevac, AkifaŠeremeta - Berger, Radomira Vujovića - Liht, Jovanku Horvatin - Graberica, Janka Jovanovića -

Drenovski. Na prvo, poĉasno mesto onih koji su “sjeli” staviće Gorkića, a skraćenim pravim identitetomosloviće samo Simu Markovića, Antuna Mavraka, Grgura Vujovića, Simu Miljuša i njegovu suprugu ZoruMiljuš. Zbog straha od negativnih reakcija partijskih organizacija, za Filipa Filipovića, koga su, kao i ogromnuvećinu drugih, posmrtno iskljuĉili iz KPJ, nisu naveli ĉak ni pseudonim. U gornjem desnom uglu zapisnika “Sjed...” piše da je ona trajala tri dana, a prema onome što je Titonapisao Kuharu, seansa se odvijala puna ĉetiri dana.

Dileme nije bilo - na kraju ovog dokumenta, koji ni desetak godina posle Titove smrti nije bio dostupan







































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/06jun/f2-Tito-Mongolija.jpg






















javnosti, posebno je zapisano i podvuĉeno: “Sve odluke su donete jednoglasno”. Smatrajući da će završnim obraĉunom sa svim jugoslovenskim ţrtvama staljinistiĉkih pogroma uSovjetskom Savezu konaĉno dobiti toliko ţeljenu titulu prvog staljiniste Jugoslavije, Tito je posle “Sjed...”Kuharu poruĉio: “Rješenje pitanja firme s veseljem je pozdravljeno”.

Tetkini gosti

DESETAK dana posle izbacivanja iz KPJ svih Jugoslovena koji su “gore” pobijeni i uhapšeni, Tito jesazvao drugi sastanak svog “privremenog rukovodstva”. Zasedanje je odrţano u kućici njegove tetke Ane

Kolar u slovenaĉkom selu Trebĉu, udaljenom desetak kilometara od Kumrovca. Došao je i rekao:

- Dobar dan, teta. Budete nešto napravili za obed?

- Za koliko?

- Za sedmoricu.

Na njegov predlog “jednoglasno je primljeno” Otvoreno pismo ĉlanovima KPJ, koje je on napisao naosnovu Rezolucije o radu KPJ sroĉene u Moskvi. U ovom dokumentu, koji je potpisao još nepostojeći CK KPJ, Tito je jugoslovenske komuniste obavestio o tome kako su “godine 1937. u redovima naše Partije i unjenom rukovodstvu otkriveni špijuni i neprijatelji Partije i radniĉke klase”. Delatnost svih voĊa KPJ,pobijenih u Moskvi, on je okarakterisao kao zloĉinaĉku, a njihove likvidacije “historijskom prekretnicomza našu Partiju”. Konkurente u borbi za titulu generalnog sekretara KPJ nazvao je “nezdravim elementimakoji imaju bolesne ambicije”, a sve oponente neprijateljima “koji godinama koĉe rad i razvitak Partije”. Kad kaţe “razvitak” Tito misli na staljinizaciju KPJ, jer u produţetku istiĉe da su za njega najopasniji oni

komunisti koji samo “na rijeĉima prihvataju odluke KI”, a da su on i njegovi saradnici, za razliku od njih,“odani Kominterni” i da joj zahvaljuju što je KPJ “i ovog puta pruţila svoju pomoć”. Sebi i drugim bezrezervnim staljinistima, koje naziva “zdravim kadrom”, Tito ovog puta odaje priznanje što su iz KPJnajzad eliminisali one “koji su godinama koĉili rad i razvitak naše Partije”: - Pomoću KI i zdravog kadra u zemlji, koji je vjeran Partiji, izašla je ona ojaĉana poslije svih tih udaraca. U OVOM dokumentu Tito najavljuje novo “ĉišćenje” partije i poziva sve svoje pristalice da se “uĉe naiskustvu herojske borbe ruske Boljševiĉke partije, koje je divno izloţeno u kratkom izdanju HistorijeSvesavezne komunistiĉke partije (boljševika), koju je on preveo na hrvatski jezik.

Novo ĉišćenje

Rezoluciju o radu KPJ, na osnovu koje je Tito napisao Otvoreno pismo ĉlanovima KPJ, krajem decembra

1938. u Moskvi je napisala ĉetvoroĉlana komisija u kojoj su bili Dmitrij Manuiljski, finski komunista Oto

Kusinen, visoki sovjetski obaveštajac Mihail Trilizer, alijas M. A. Moskvin, i Tito. U propratnom pismuGeorgiju Dimitrovu reĉeno je da ovaj dokument treba “u osnovi odobriti kao predlog koji je izradilorukovodstvo KPJ”, a tridesetak godina kasnije u njegovim sabranim delima će biti objavljeno da je njen“autor Tito”. U tom propratnom pismu Dimitrovu je predloţeno da se sedmorica-osmorica Titovih pristalica iz

Slovenije, Hrvatske i Srbije “utvrde kao Privremenio rukovodstvo partije”, ali generalni sekretar Kominterne nije prihvatio ovaj predlog. Reĉ utvrdi zamenio je reĉju smatra, ali jugoslovenski komunistiuopšte nisu upoznati sa ovim delom rezolucije, već je on, po Titovom nalogu, od njih skriven. Zapisnik sa sednice u tetkinom domu, koji za Titovog ţivota nije bio dostupan istraţivaĉima, nosi naslov“Drugi sastanak 2. IV. 39”. To je dokaz više da je ona martovska “Sjed...” predstavljala vatreno krštenje,

prvi, osnivaĉki sastanak tog “privremenog rukovodstva”, koje je Tito kasnije neosnovano nazivaoCentralnim komitetom.

U jesen 1939, kad mu se uĉinilo da je ispunio sve obaveze, ponovo se obreo u Moskvi.

UBISTVO GLAVNOG RIVALAU JESEN 1939. u Moskvu je, kao da je iz zemlje iznikao, banuo Petko Miletić. Svom snagom okomili su se

jedan na drugog. Radili su jedan drugom o glavi, optuţujući se za izdajstvo. Tek u proleće 1990, JosipKopiniĉ će jednom odabranom društvu u Beogradu, u koje je sticajem prilika uvršćen i pisac ove knjige,objasniti kako je izbaĉen iz igre Titov najozbiljniji takmac: - Kad je došao u Moskvu, Petko je dobio stalnu propusnicu za Kominternu, koju Tito nije imao. Šetao se poKominterni, hranio u njihovoj posebnoj menzi, djelovao je kao ĉovjek od punog povjerenja Kominterne.Tad sam ja dobio zaduţenje da malo prekopam po arhivi i da vidim ko je i šta je taj Petko. Poslije toga iTito se opet pojavio u Moskvi i ja sam napisao elaborat od pedeset kucanih stranica.

Posle toga za Miletića su nastupili crni dani: - Pozvao me je Andrejev i saopštio da Petka razrješavaju svih duţnosti, da se Valter nema ĉega bojati i da

je s našom Partijom sve u redu.



Kraj je brzo stigao:

- Petko je strijeljan po kratkom postupku - hladnokrvno je ispriĉao Kopiniĉ.

Jedino su njemu verovali Pero Simić | 03. jun 2009

Delegati nisu znali koga su izabrali - govorilo se u šiframa

Doĉek 1958. godine u Klubu poslanika Slovenije

Nastavci







7. Španski borac Beker

8. Gorkiću smrtna kazna

9. Sve nade u Kopiniĉa 10. Lista sabotera partije





Srodne teme

Put ka EU


Sabor SPC

Sluĉaj Artemije


KAD je Tito marta 1940, posle tromeseĉnog ĉekanja vesti da je NKVD u Moskvi uhapsio njegovog

najĉuvenijeg suparnika Petka Miletića, iz Istanbula ilegalno ušao u Jugoslaviju, imao je posla preko glave.Miletićevi ljudi nisu hteli ni da ĉuju da se njihov voĊa više nikad neće vratiti u Jugoslaviju, a ni otklanjanje

“slabosti i nedostataka u radu partije”, na koje mu je Kominterna ukazala, nije išlo glatko. Tako se ispunjavanje poslednjih uslova Kominterne za organizovanje partijske konferencije i Titov izbor za

novog generalnog sekretara CK oteglo kao gladna godina. Celo proleće i leto 1940. priprema teren za svoje“vjenĉanje”, o kome je januara te godine maštao u jednom od pisama koje je iz Istanbula slao JosipuKopiniĉu. Najviše vremena provodi u Zagrebu, odakle povremeno odlazi u Beograd, Split, Ljubljanu,









































http://www.novosti.rs/upload/images/feljton/2009/06jun/felj-tito.jpg






















Podgoricu i na Ţabljak. Kominterna ćuti sve do jeseni 1940, kada Tito odluĉuje da u Moskvu, kao svog specijalnog izaslanika,

pošalje beogradskog inţenjera Nikolu Petrovića. Petrović u višednevnim razgovorima ubeĊuje prvake Kominterne da je Valter ispunio gotovo sve obaveze

preuzete u Moskvi, ali dozvolu da Tito umesto konferencije organizuje partijski kongres ne uspeva da

iskamĉi. Odluku o sazivanju konferencije KPJ, a ne kongresa, pisanu na nemaĉkom jeziku, parafirala suĉetvorica funkcionera Kominterne, Nemac Vilhelm Pik, Italijan Palmiro Toljati, Ĉeh Klement Gotvald iDmitrij Manuiljski.

Kopiniĉ kum

U OVOM dokumentu lideri Kominterne su “druga Valtera” prvi put oslovili kao “sekretara CK KPJugoslavije”, pa je Tito bio na konju. Ĉim mu je inţ. Petrović tajnim kanalima poruĉio da je Kominternadala zeleno svetlo da odrţi centralnu partijsku konferenciju, Tito je pojurio svojim novim automobilommarke “ford” da što pre pronaĊe što skrovitije mesto za svoje “vjenĉanje”. Prokrstario je pola Hrvatske iSlovenije dok mu za oko nije zapala jedna prostrana kuća u selu Dubravi kraj Zagreba, ĉiji je vlasnik bio

profesor francuskog jezika Srećko Dţamonja. Izvadio je pare iz dţepa i zakupio je na šest meseci. U Dţamonjinoj dobro ušuškanoj kući uĉesnici “svadbe okupili su se 19. oktobra 1940. Ceremoniji zvanoj

Peta zemaljska konferencija KPJ, uz stotinak delegata, prisustvovaće, i na Titovom “vjenĉanju” ulogukuma odigraće, sovjetski obaveštajac Josip Kopiniĉ. Tito će ga na poĉetku, ne otkrivajuću ni svoj ni njegovidentitet, pozdraviti kao “druga Vazduha”, “našeg gosta” i “predstavnika Kominterne”, a Kopiniĉ će muotpozdraviti kao “drugu Valteru, generalnom sekretaru CK KPJ”. Time je sve bilo gotovo. Trnoviti uspon

na vrh partijske piramide Tito će kasnije obeleţiti dvema izjavama.Prvu je dao svom biografu Dedijeru: - Ja nisam imao ambicija da preuzmem rukovodstvo Partije i nikada

na to nisam mislio!

Drugu prijatelju Luju Adamiĉu: - Provjeravali su me u Moskvi na razne naĉine. Jedino su meni vjerovali. Na najvaţniju funkciju u ţivotu Tito je, kao što se vidi, došao sistemom uslovljavanja koje mu je nametalaKominterna, a proveravanje su obavljale sluţbe koje su se u Staljinovom reţimu time i inaĉe bavile. One suu njega imale poverenje još od 1935, a na kraju, kada je sve Titove partijske drugove “pojela magla”, onviše nije imao pravih konkurenta. Prema jednom neobjavljenom zapisu Ivana Karaivanova, Tito je još u jesen 1939. “doneo u Moskvu na

prethodno odobrenje Kominterne materijale Pete konferencije KPJ”, a “doneo je na overu spisak ĉlanova ikandidata za CK partije”.

Veliki uĉitelj

U PRVOM govoru posle izbora za generalnog sekretara Tito je na zagrebaĉkoj konferenciji imao posebnuinspiraciju. Hitlerovu i Staljinovu okupaciju i deobu Poljske, izvršenu godinu dana ranije, nazvao je

“srećom i blagostanjem dvjestamilijunske bratske zajednice naroda”, a Petka Miletića zloglasnim. Gorkićai sve druge funkcionere KPJ umorene u SSSR-u prozvao je “rukovodećim štetoĉinama”, koje su “danasraskrinkane i dobile su zasluţenu kaznu”. A dobro je znao u kakvim su mukama umirali ti nevini ljudi, jer

je u jesen 1938, neposredno posle hapšenja Vladimira Ĉopića, koji mu je pomagao u prevoĊenju IstorijeSKP(b), za jednu noć osedeo zbog straha da i on “gore” ne “sjedne”. Posle promovisanja Staljina za “našeg velikog uĉitelja i voĊu”, Tito je na zagrebaĉkoj inauguraciji

pomenuo i izdavaĉku delatnost njegovog “privremenog rukovodstva”: - Izdan je Sovjetski Ustav na tri

jezika s oko 25.000 egzemplara, izdana je biografija druga Staljina na srpskom jeziku u 10.000 primjeraka,

koja se sada štampa i na hrvatskom jeziku. U diskusiji na konferenciji postavljeno je i pitanje šta će komunisti raditi ako Hitler i Musolini napadnuJugoslaviju. Odgovor je bio: - Mi ćemo gledati da prvo oborimo jugoslovensku vladu i onda moţemobraniti zemlju.Jedan dalmatinski delegat traţio je da se kaţe jasniji stav o odbrani Jugoslavije - “da li odmah oboriti vladu,a neprijatelj to iskoristi i zauzme zemlju”. Uz Titovu asistenciju, odgovorio je Kardelj: - Ne treba se

upuštati u ako i ili, već postaviti principijelno. Objasnio je i šta podrazumeva pod principijelnošću: - Bude li borba za odbranu Jugoslavije napredna - štoćemo oceniti - borićemo se i tući burţoaziju zato što se ne bori dovoljno dosledno. Original Titovog izlaganja na ovom skupu pokazuje da je i on sĈam tada bio svestan da Kominterna sve doove konferencije nije kao novo rukovodstvo KPJ potvrdila nikakvo njegovo “privremeno rukovodstvo zatekuća pitanja”. Kako je poĉela, Konferencija je tako i završila, u šiframa.

Kad je došao red da se bira novi CK, prvi posle raspuštanja Gorkićevog rukovodstva 1937, “drug Valter” jeustao i predloţio njegov sastav, ali to je uĉinio tako da pri tom nije izgovorio nijedno pravo ime i prezime,



ĉak ni partijske pseudonime predloţenih kandidata, već je, kako je jedanput priznao, “iznosio samo poneke biografske podatke i izvjesne karakteristike njihovog partijskog rada i drţanja”! Zavrzlama je na kraju dobila i svoj logiĉni epilog: ogromna većina uĉesnika konferencije nije znala ni ko je

novi sekretar njihovog Centralnog komiteta, niti koga su oni, na predlog tog ĉoveka, “izabrali” u svojenovo centralno partijsko rukovodstvo.

Ta nepoznanica nikada neće biti odgonetnuta: ni Tito, ni njegovi najbliţi saradnici ni do kraja njegovogţivota, ni do raspada Titove partije, nisu uspeli da utvrde ko je sve oktobra 1940. u Zagrebu “izabran” unjegov prvi Centralni komitet. Niti će taj ikada dešifrovani CK u narednih osam godina, sve do aprila 1948,odrţati ijednu svoju sednicu. Tako je Tito ne samo došao na vlast, već i više od tri godine vladaoJugoslavijom, bez ikakvih konsultacija sa svojim Centralnim komitetom.

SA ŠERPAMA PREKO LIVADE

PRE poĉetka “svadbe” desio se jedan maler koji mu je mogao presesti. Da bi “svatovi” imali šta da jedu i

piju, Tito i Kardelj su otišli u Zagreb, nakupovali nekoliko desetina šerpi, lonaca, tanjira, ĉaša i ostalog posuĊa, strpali to u auto i pojurili prema Dubravi. Na putu su naleteli na lokalnog poštara koji se od silineudara, teško ranjen, našao na haubi. Oĉevici su se sjatili da utvrde krivca i presude mu, a Tito i Kardelj su

brţe bolje pokupili posuĊe i pojurili preko livade. Spasao ih je vozaĉ “forda” koji je preuzeo odgovornostza nesreću. Taman su taj problem rešili, a iskrsao je drugi. Tito je posumnjao u jednu Zagrepĉanku da bimogla policiji otkriti šta se dešava u njegovoj iznajmljenoj kući, ali rešenje je brzo našao: “Naredio samKonĉaru da je smakne”. (KRAJ)

Documents

Tito Tajna Veka Feljton Novosti