14. Pojam platnog bilansa

Izraz platni bilans je prvi put upotrebio britanski ekonomista Stuart u delu «An Inquiry into the Principles of Political Economy», iz 1767 godine. Platni bilans pominje govoreci o «ukupnoj masi reciprocnih placanja» izmedju zemlje i inostranstva. Postoje dve koncepcije platnog bilansa:

1. klasicna – je uza i nastala je u liberalistickoj fazi kapitalizma2. savremena – je sira i nastala je u fazi monopolistickog kapitalizma

Prema klasicnoj koncepciji, platni bilans pokazuje odnos izmedju placanja koji u toku odredjenog vremenskog perioda data zemlja vrsi u korist inostranstva i placanja koja inostranstvo obavlja u korist date zemlje (registruje samo efektivno izvrsena placanja u odredjenom vremenskom periodu).Danas platni bilans se definise kao sistematski dvostrani pregled (popis) svih ekonomskih transakcija obavljenih izmedju rezidenata i nerezidenata u odredjenom vremenskom periodu – najcesce u jednoj godini. U platni bilans se beleze sve ekonomske transakcije koje su obavljenje u toku jedne godine, bez obzira na to da li su u toku te godine izvrsena i sva placanja za robu i usluge ili se ona odlazu za kasnije.Savremena koncepcija platnog bilansa omogucava siru i dublju analizu medjunarodnih ekonomskih odnosa jedne zemlje.Uvodjenjem sireg koncepta platnog bilansa, uzi koncept je ostao u upotrebi pod nazivom «devizni bilans» - zadrzan kao orudje ekonomske analize, jer ima analiticku vrednost sa stanovista formiranja deviznih kurseva i predstavlja izvor efektivne i aktuelne ponude i potraznje deviza na deviznom kursu.Platni i devizni bilansi omogucavaju analizu ekonomskih odnosa jedne zemlje sa inostranstvom, sa dva stanovista.Pored platnog i deviznog, postoji i obracunski bilans, koji pokazuje stanje dugovanja i potrazivanja zemlje prema inostranstvu.

15. Struktura platnog bilansa i vrste medjunarodnih transakcija

Raspoređivanje različitih vrsta međunarodnih transakcija u pojedine delove platnog bilansa predstavlja formiranje njegove strukture (veoma važno pitanje).Platni bilans konstruisan je na principu dvojnog knjigovodstva, pa je uvek uravnotežen. Stoga se otvara pitanja otkrivanja stvarne ekonomske ravnoteže ili neravnoteže platnog bilansa (sto se može resiti sa presecanjem platnog bilansa). Veličina neravnoteže zavisiće od mesta na kome je izvršeno presecanje i od rasporeda transakcija iznad/ispod linije presecanja.Primer: pri analizi stanja platnog bilansa bivše države Jugoslavije nije svejedno da li će se radničke doznake naći ispod ili iznad linije presecanja, jer su one predstavljale stavku velike vrednosti, pa su mogle uticati na veličinu vrednosti neravnoteže platnog bilansa. Raspoređivanje ove stavke zavisi od

načina definisanja unilateralnih transakcija kojima pripadaju radničke doznake.Definisanje, klasifikacija i raspoređivanje međunarodnih transakcija u platnom bilansu nisu samo tehnička, već su suštinska pitanja, jer od toga kako su ona rečena zavisi veličina ekonomske neravnoteže platnog bilansa.Ekonomske transakcije se dele po različitim kriterijumima:

1. sa aspekta formiranja strukture platnog bilansa, koji polazi od vezanosti

transakcije za tekući proces proizvodnje:a) tekuće – odnose se na privredne aktivnosti koje su uzrokovaneb) kapitalne – prenos postojećeg društvenog proizvoda u realnom

novčanom obliku između zemalja 2. za svrhe utvrđivanja neravnoteže platnog bilansa: a) autonomne b) kapitalne 3. prema statusu rezidenata: a) privatne b) zvanične 4. međunarodne transakcije: a) unilateralne b) bilateralneKapitalne transakcije predstavljaju jednu vrstu transfera – dvostranih (bilateralnih) transfera. Dvostrane transakcije čine kapitalne transakcije (krediti, direktne investicije).

Dr. Milutin Ćirović daje šemu platnog bilansa:I trgovinski bilans: 1. bilans robne razmene 2. bilans nerobne razmene 3. bilans dohotka u vezi sa međunarodnim investicijamaII bilans transfera i monetarnog zlata: 1. bilans unilateralnih transfera 2. bilans kapitalnih transfera 3. bilans monetarnog zlata

Platni bilans se sastoji iz dva podbilansa, a to su:1. tekuće transakcije platnog bilansa (trgovina robom i uslugama)2. kapitalne transakcije platnog bilansa (međunarodno kretanje kapitala)

U međunarodnim ekonomskim odnosima postoje: ~ unilateralni (jednostrani) transferi – transakcije bez reciprociteta i nadoknade:

1. privatni (pokloni, iseljeničke radničke doznake)

2. zvanični (reparacije, obeštećenja(restitucije), državni pokloni, ekonomska pomoć)

~ kreditne stavke: izvoz roba, usluga, jednostrani transferi (credit), uvoz kapitala, rezerve (credit) – (smanjenje rezervi)~ debitne stavke: uvoz robe, usluga, jednostrani transferi (debit), izvoz kapitala, rezerve (debit) – (povećanje rezervi)

Monetarne rezerve danas čine: zlato, devize, specijalna prava vučenja i rezervna pozicija kod MMF-a. Do I svetskog rata u monetarnim rezervama se nalazilo samo zlato koje je predstavljalo monetarnu bazu i izvor međunarodne likvidnosti.Između dva rata održane su monetarne konferencije u Briselu i Đenovi i tada je preporučeno da se u međusobnim plaćanjima upotrebljavaju devize. Tako je nastao zlatno – devizni standard koji u monetarne rezrve uvodi devize. U manje razvijenim zemljama, devizne rezerve čine najveći deo monetarnih rezervi.

16. Neravnoteža platnog bilansa

Platni bilans je uvek u ravnoteži. Saldo tekućeg računa platnog bilansa uvek je jednak saldu kapitalnog računa. Neravnotežu platnog bilansa je moguće otkriti posmatranjem jednog skupa transakcija. Britanski ekonomista Mead je skup transakcija zemlje koji stvara neravnotežu nazvao autonomnim međunarodnim transakcijama (transakcije koje nastaju spontano kao rezultat poslovanja privrednih subjekata, nezavisno od svih ostalih transakcija). Tu spada: najveći deo robne razmene, iseljeničkih doznaka, reparacije, restitucije, privatni pokloni, kretanja kapitala komercijalne privrede. Grupa transakcija koja se preduzima upravo iz razloga što se kreditne i debitne stavke autonomnih transakcija nisu međusobno izravnale zovu se kompenzatorne ili izravnavajuće transakcije.Neravnoteža platnog bilansa jednaka je razlici ukupnih i kompenzatornih transakcija sa inostranstvom.

Trgovinski bilans, bilans autonomnih unilateralnih transfera i bilans autonomnih kapitalnih transakcija izazivaju neravnotežu platnog bilansa. Bilans izravnavajućih unilateralnih transfera, bilans izravnavajućih kapitalnih transakcija i bilans monetarnih rezervi izazivaju izravnavanje neravnoteže platnog bilansa.Građanski ekonomisti klasične škole smatrali su da se platni bilans izravnava kretanjem zlata kao svetskog novca. Veličina uvoza/izvoza zlata bila je i veličina platnobilansne neravnoteže. To je bila pogrešna pretpostavka!Od Velike ekonomske krize, u savremenom kapitalizmu, dolazi do veće državne intervencije u privredi, koja se ogledala u tendenciji da se međunarodna kretanja kapitala i unilateralnih transfera stave pod državnu

kontrolu. Tako je deo međunarodnog kretanja kapitala i unilateralnih transfera dobijao karakter izravnavajućih transakcija.Kapitalne transakcije su postajale kompenzatorne = neravnoteža platnog bilansa se približavala neravnoteži trgovinskog bilansa => uravnoteženje platnog bilansa = uravnoteženje trgovinskog bilansaDo neravnoteže platnog bilansa moguće je doći na više načina, u zavisnosti od toga na kom mestu platnog bilansa se vrši njegovo presecanje-Presecanjem platnog bilansa dobijaju se dva podbalansa:1. iznad linije presecanja – autonomne transakcije2. ispod linije presecanja – kompenzatorne transakcijeNajčešće se primenjuju tri načina presecanja (od 7 navedenih u skripti, str 45):1. koncept tekućeg bilansa – je najčešći; iznad linije presecanja se nalaze

trgovinski bilans, bilansa usluga, unilateralnih transfera, a ispod linije presecanja se nalaze sve kapitalne transakcije. Znacaj – ravnoteža tekućeg računa je ona ravnoteža koju na dugi rok svaka zemlja mora obezbediti.

2. baznog (osnovnog) bilansa – iznad linije preseka se nalaze trgovinski bilans, bilans usluga, unilateralnih transakcija i dugoročnog kapitala. Kompenzatorne su samo transakcije kratkoročnog kapitala i monetarnih rezervi.

3. bilans monetarnih rezervi – ispod linije preseka se nalaze kompenzatorne transakcije samo kao monetarne rezerve. Zastupali građanski ekonomisti klasične škole.

MMF je dugo primenjivao koncept zvaničnog kompenzatornog finansiranja za utvrđivanje postojanja neravnoteže platnog bilansa.Veličina neravnoteže platnog bilansa jednaka je veličini finansiranja koju obavljaju monetarne vlasti u cilju otklanjanja suficita ili deficita svih ostalih transakcija platnog bilansa.

UZROCI I VRSTE NERAVNOTEŽE

Eksterna neravnoteža nastaje pod uticajem raznih faktora.Kasična i neklasična teorija uravnoteženja platnog bilansa smatraju da je količina novca u opticaju osnovni uzrok neravnoteže u spoljnim plaćanjima, zbog:1. pretpostavke da je kretanje međunarodne razmene uslovljeno faktorom

cene2. pretpostavke o istinitosti kvantitativne teorije novcaKlasična teorija stvara sledeći koncept: Nivo cena u zemlji određuje obim, strukturu i pravce međunarodne razmene, nivo cena srazmeran je količini novca u opticaju↑ količine novca u opticaju => ↑ cena → deficit platnog bilansa↓ količine novca u opticaju => ↓ cena → suficit platnog bilansa

Marks je istakao da su ciklične krize hiperprodukcije glavni uzročnici poremećaja u bilansaima eksternih plaćanja. Krize su značajan faktor eksterne neravnoteže.Neravnotežu mogu izazvati realni (u sektoru proizvodnje) i monetarni (u sektoru novca) faktori. Primer: inflacija je monetarni uzrok deficita platnog bilansa.Monetarna ekspanzija predstavlja povećanje likvidnosti makroekonomskog sistema, porast proizvodnje i zaposlenosti. Monetarna ekspanzija proizvodi i inflaciju i deficit platnog bilansa.Dugoročna primena je kontraproduktivna, negativni efekti monetarne ekspanzije (inflacija, deficit) zaustaviće ekonomski rast.Monetarna restrikcija je posledica ↓ proizvodnje, ↓ agregativne i uvozne tražnje i ona dovodi do suficita platnog bilansa. Dejstvo monetarne restrikcije na promene nivoa cena zavisi od funkcionisanja tržišnog mehanizma. Na dugi rok deluje u pravcu obaranja stope inflacije. Popravlja platni bilans u kratkom i srednjem roku preko smanjivanja uvozne tražnje, a dugoročno i preko smanjivanja cena, što povećava konkurentnost zemlje, povećava izvoz i popravlja platni bilansa.

Klasifikacija neravnoteža:1. slučajna → rezultat vandrednih okolnosti, suše, poplave, zemljotresi.

Metod otklanjanja je finansiranje.2. ciklicna → posledica cikličnog kretanja svetske privrede. Metod

otklanjanja je uspostavljanje autonomnih nacionalnih ekonomskih politika sa papirnim važenjem.

3. strukturna → povezuje se sa strukturnim transakcijama u privredi. Posledica je ubrzanog rasta, praćene manjim/većim unutrašnjim neravnotežama. Metod otklanjanja je strukturno prilagođavanje.

Neravnotežu platnog bilansa je neophodno otkriti zbog negativnih unutrašnjih i međunarodnih reperkusija.Za održavanje međunarodne monetarne stabilnosti neophodno je da svaka zemlja održava ravnotežu platnog bilansa. Svaka zemlja u sistemu svetske privrede odgovorna je za međunarodne reperkusije ekonomske politike koju vodi.

17. Automatski mehanizam uravnoteženja platnog bilansa početak + uravnoteženje: 1. automatski i 2. politikom platnog bilansa

18. Politika platnog bilansa

Politika platnog bilansa je sastavni deo ekonomske politike jedne zemlje, a ima zadatak da održava ravnotežu platnog bilansa, polazeći od prioritetnih nacionalnih ciljeva (ekonomski rast, puna zaposlenost, ralativna unutrašnja stabilnost).

Sukob između eksterne i interne stabilnosti došao je do izražaja u vreme zlatnog standarda. Engleska banka počela je da izbegava upotrebu eskontne stope u cilju uravnoteženja platnog bilansa, ako bi procenila da će to imati negativne efekte na domaćem kreditnom tržištu.Ragnar Nurkse je neutralizaciju platnog bilansa označio kao bitan uzrok kraha zlatnog standarda, pored povećanja rigidnosti cena i nadnica.Kada se prekine inflatorno i deflatorno dejstvo platnobilansne neravnoteže, u cilju održavanja unutrašnje ravnoteže ili rasta, prekida se osnovna poluga koja pokreće sistem da se ponovo vrati u ravnotežu.Neutralizacijom platnog bilansa ukida se platnobilansa disciplina i uvodi kontrola platnog bilansa, koja diskricionim odlukama sprečava neželjene unutrašnje efekte platnog bilansa.Visok stepen kontrole platnog bilansa od Velike ekonomske krize omogućen je i promenom monetarnog sistema. Zlatni standard je zamenjen papirnim. Papirno važenje sa prinudnim kursom omogućava manipulisanje novčanom masom (nacionalnom valutom ).Uloga monetarnih rezervi je izvor međunarodne likvidnosti zemlje.Metodi politike platnog bilansa dele se na:1. metode finansiranja 2. metode prilagođavanja platnog bilansaRazlike između metode finansiranja i metode prilagođavanja platnog bilansa:~ Svako prilagođavanje zahteva određenu realokaciju resursa u nacionalnoj privredi, promene u strukturi proizvodnje i izmene u strukturi uvoza i izvoza~ Svako finansiranje predstvavlja odlaganje stvarnog prilagođavanja (do koga će doći ranije, u slučaju kratkoročnih neravnoteža ili kasnije tokom razvoja i strukturne transformacije nacionalne privrede).Metode za uravnoteženje deficita platnog bilansa:1. finansiranje → ↓ vlastitih monetarnih rezervi

zaduživanje u inostranstvu2. prilagođavanje → deflacija (restruktornom finansijskom politikom) devalvacija spoljnotrgovinska i devizna kontrola (ograničenje uvoza, stimulisanje izvoza, ograničenje raspolaganja devizama,...)Metode za uravnoteženje suficita platnog bilansa:1. finansiranje → ↑ vlastitih monetarnih rezervi izvoz kapitala u inostranstvo2. prilagođavanje → inflacija (ekspanzivnom finansijskom politikom) revalvacija liberalizacija spoljnotrgovinskog i deviznog režimaFaktori od kojih zavisi koje će se metode primeniti:1. interne ekonomske situacije – pr. Nezaposlenost, privredni rast

isključuju deflaciju2. definisanje uzroka neravnoteže platnog bilansa3. raspoloživost izvora finansiranja

4. odnos troškova finansiranja i troškova prilagođavanja5. hitnost korekcije platnog bilansa6. reakcije međunarodnih institucija (MMF i STO)

Posle II svetskog rata, zemlje u razvoju su preferirale finansiranje (zaduživanje u inostranstvu) kao metod uravnoteženja defivita platnog bilansa. Deficit je postao dopunski faktor privrednog razvoja. Zemlje koje nisu uspele da koriste inostranu akumulaciju zapale su u dužničku krizu. Deficit je postao ograničavajući faktor privrednog razvoja.Teorija apsorpcije kaže da je neravnoteža platnog bilansa posledica nejednakosti domaće proizvodnje i apsorpcije.Metode: 1. politika promene izdataka (inflacija, deflacija) 2. politika skretanja izdataka (promene deviznog kursa, mere spoljnotrgovinskog i deviznog režima) Politika promene izdataka → primenom ekspanzivne i restriktivne politike: ~ u slučaju deficita, restriktivna politika koja smanjuje potrošnju u privredi ~ u slučaju suficita, ekspanzivna politika koja povećava agregativnu tražnju i potrošnju, eliminiše višak proizvodnje nad apsorpcijom i platni bilans vraća u ravnotežu.

Politika skretanja izdataka → skretanje agregatne tražnje sa inostranog na domaće tržište i obrnuto, pa se politika naziva i redistributivna politika uravnoteženja platnog bilansa. Revalvacija i liberalizacija spoljnotrgovinskog režima usmeravaju domaću tražnju na inostrano tržište, eliminišu suficit podsticanjem uvoza. Devalvacija i administrativna zaštita skreću tražnju na nacionalno tržište, ucilju uravnoteženja deficita platnog bilansa.Finansijska politika:1. fiskalna2. monetarna ( ostvaruje dvostruko dejstvo na platni bilans, preko

regulisanja agregatne tražnje i kamatne stope).

Zemlje izbegavaju politiku promene izdataka zbog inflatornih i deflatornih efekata. Uspeh uravnoteženja platnog bilansa primenom politike skretanja izdataka zavisi od stanja zaposlenosti. Uspeh uravnoteženja platnog bilansa primenom politike skretanja izdataka zavisi od stanja zaposlenosti. Devalvacija i porast administrativne zaštite mogu otkloniti deficit bez restriktivne politike samo u situaciji nezaposlenosti i postojanja viškova slobodnioh kapaciteta. Puno korišćenje kapaciteta, puna zaposlenost, smanjenje uvoza pokreće inflatorne impulse, ukoliko se ne primenjuje kontrakcija tražnje restriktivnom politikom.Suficit → da ne bi redistributivna politika dovela do nezaposlenosti, mora se upotrebiti i ekspanzivna politika.

19. Evolucija bilansa plaćanja zemlje u razvoju (Kindleberger)

Cilj analize platnog bilansa je ispitivanje dugoročnog aspekta platnog bilansa Jugoslavije.Odnos međuzavisnosti privrednog razvoja i platnog bilansa izložen je u Kondlebergerovoj šemi ekularne evolucije platnog bilansa:

STADIJUM RAZVOJA TEKUĆI RAČUN P.B. OBRAČUNSKI BILANS I Deficit Mlađi dužnik II Deficit Zreo dužnik III Uravnotežen Mlađi poverilac IV Suficit Zreo poverilac

Šema ilustruje evoluciju platnog bilansa na osnovu evolucije tekućeg računa platnog bilansa zemlje koja je ušla u proces privrednog razvoja. Predstavlja proces transformacije privredne strukture, zahteva ogromna sredstva.U I stadijumu ekonomskog razvoja javlja se deficit tekućeg računa platnog bilansa koji popunjava akumulacioni jaz (deficit tekućeg računa se finansira prilivom kapitala iz inostranstva). Zemlja se javlja kao dužnik inostranstvu ‚‚mlađi dužnik‚‚. U višim fazama razvoja, porast domaće proizvodnje omogućava ekspanziju izvoza, što dovodi do smanjivanja deficita tekućeg računa i njegovog prelaska u suficit.

Kretanja iz deficita ka suficitu obezbeđuju razduživanja zemlje, i ona od međunarodnog dužnika, preko faze ‚‚zrelog poverioca‚‚ postaje međunarodni poverilac. Deficit koji nastaje kao posledica strukturnih transformacija privrede zove se strukturni deficit (redovni pratilac započinjanja privrednog razvoja).Evolucija platnog bilansa SAD-a (Paul Samuelson) – faza ‚‚mlađeg dužnika‚‚ u SAD-u je trajala 90 godina (1775-1865), a faza ‚‚zrelog dužnika‚‚ 40 godina (1873-1914). Posle I svetskog rata SAD su postale poverilačka zemlja.Vremensko trajanje strukturnog deficita zavisi od načina uravnoteženja. U periodu zlatnog standarda, automatizam tržišnog načina uravnoteženja nije dozvoljavao dugotrajne deficite, bio je onemogućen uvođenjem protekcionizma.Primer: SAD su tokom i posle Građanskog rata zavele visoke uvozne carine. Prosečna carinska stopa je početkom rata bila 19%, a 1864g 47%. Visokim carinama je onemogućen uvoz iz Engleske, čime je američka industrija dobila podsticaj za razvoj.Protekcionizam je najvažniji faktor ‚‚zlatnog perioda američkog kapitalizma‚‚, koji je trajao do I svetkog rata.Koncept platnobilansnog uravnoteženja 1946-1972, predviđao je da se strukturni deficit zemalja u razvoju finansira izvozom dugoročnog kapitala iz razvijenih zemalja. Zemljama u razvoju stajale su na raspolaganju

devizne rezerve, sredstva MMF-a u kratkom roku, devalvacija i korišćenje deviznih ograničenja.Posle perioda od 1972-1976, MMF je zaključio da zemlje u razvoju previše koriste finansiranje strukturnih deficita, koje je dovelo do produživanja njihovog trajanja, i proširio koncept platnobilansnog uravnoteženja strategijom ‚‚prilagođavanja uz rast‚‚ koji zemljama ostavlja prostor za strukturne promene privrede, pod uslovom da se smanji deficitno finansiranje investicija, spoljnotrgovinska zaštita, devizna ograničenja i kontrola cena.MMF je uveo niz novih finansijskih mehanizama ‚‚olakšica‚‚ (facilites) za zemlje u razvoju.

20. Evolucija tekućeg računa platnog bilansa Jugoslavije 1946 – 1989god

21. Metod uravnotženja tekućeg deficita Jugoslavije

50. Izvoz kapitala (motivi, vrste i oblici)

MOTIVIKapital odlazi iz jedne zemlje u drugu da bi se tamo oplodio, da bi obezbedio prihod koji ostaje na raspolaganju vlasniku kapitala. Ostvarenje većeg profita je osnovni poktetač izvoza kapitala.Uslovno bi se mogli naznačiti sledeći motivi izvoza kapitala:

1. ostvarenje većeg profita ili nekog drugog oblika prihoda od uloženog kapitala (kamata, dividenda)

2. jeftinija radna snaga u inostranstvu je često razlog zbog kojeg kapital odlazi iz zemlje

3. niže cene sirovina i energije u pojedinim zemljama privlače strani kapital

4. do izvoza kapitala može doći zbog želje (i potrebe) da se kompletira proizvodni proces kako bi proizvodnja bila manje zavisna od spoljnih faktora

5. često se izvozom kapitala otvaraju novi pogoni u inostranstvu da bi se proširilo tržište za prodaju svojih proizvoda

6. potreba da se poveća plasman kapitalnih dobara (mašina, opreme, brodova) dovodi do toga da se odobravaju krediti stranim kupcima – što predstavlja oblik izvoza kapitala

7. da bi se izbeglo plaćanje carina i drugih uvoznih dažbina, strani proizvođači često baš kroz izvoz kapitala grade fabrike unutar ‚‚carinskog zida‚‚

8. motiv izvoza kapitala može biti i želja da se obezbedi politički uticaj u nekoj zemlji

VRSTE I OBLICI

Podelu tokova kapitala na pojedine vrste i oblike možemo vršiti prema različitim kriterijumima.1. prema izvorima iz kojih potiču sredstva razlikujemo izvoz jednog i

izvoz privatnog kapitala. Kapital pojedinaca, privatnih preduzeća, akcionarskih društava, poslovnih banaka i sličnih nevladinih organizacija naziva se privatnim, dok se javnim kapitalom smatra onaj koji dolazi iz državnih institucija, centralnih banaka i sličnih izvora.

2. tokovi kapitala se mogu deliti na autonomsne i kompenzatorne. Ako do međunarodnog kretanja kapitala dolazi zbog ekonomskih interesa neposrednih aktera (poslovnih banaka, preduzeća, pojedinaca), bez obzira na stanje platnog bilansa – reč je o autonomnim transakcijama kapitala. Ukoliko se državni organi direktno angažuju na obezbeđivanju priliva kapitala u zemlju da bi se osiguralo pokriće deficita platnog bilansa – radi se o kompenzatornom (izravnavajućem) kretanju kapitala.

3. međunarodni tokovi kapitala se prema ročnosti dele na kretanje kratkoročnog, srednjeročnog i dugoročnog kapitala. Srednjeročni i dugoročni kapital služi za investicione svrhe,a kratkoročni za finansiranje tekućeg poslovanja

4. kapital se može izvoziti u novčanom obliku (prenos finansijskih sredstava, odobravanje finansijskih kredita) i u vidu realnog transfera (izvoz mašina, opreme, repredukcionog materijala, ....)

5. međunarodne finansijske organizacije (IBRD, IDA i dr) mogu odobravati opšterazvojne zajmove, gde se ne određuje precizno način njihovog korišćenja i projektne zajmove, koji su namenjeni finansiranju tačno utvrđenih projekata

6. prema tome kakav je uticaj vlasnika kapitala na korišćenje plasiranih sredstava, razlikuju se dva oblika izvoza kapitala: direktne i portfolio investicije. Uslučaju direktnih investicija, vlasnik kapitala zadržava punu kontrolu nad plasiranim sredstvima. On odlučuje gde će uložiti kapital, kako će organizovati proizvodnju, brine o plasmanu gotovih proizvoda. Interes za plasman u vidu direktnih investicija ne zavisi tako mnogo od stanja na finansijskom tržištu, kao što je to slučaj sa portfolio plasmanima. Obim direktnih investicija u nekoj zemlji nije jednostavno utvrditi. Posebnim oblikom direktnih investicija mogu se smatrati i zajednička ulaganja (join venture). Ovde se radi o dugoročnom poslovnom poduhvatu partnera iz različitih zemalja koji zajednički ulažu sredstva, organizuju proizvodnju, snose rizik i dele profit. Portfolio investicije predstavljaju ulaganja kapitala posredstvom raznih vrsta hartija od vrednosti. Tipičan oblik portfolio investicija jeste emitovanje i plasman obveznica. Da bi se prikupila sredstva za određene potrebe državne institucije, banke i preduzeća emituju obveznice,

koje plasiraju na finansijskom tržištu. Vlasnici kapitala kupovinom obveznica stiču pravo da u određenom roku dobiju nazad uložena sredstva, zajedno sa odgovarajućom kamatom. Vlasnici kapitala ne mogu uticati na način upotrebe uloženih sredstava; njima pripada unapred utvrđen prihod u vidu kamate, bez obzira na uspešnost korišćenja prikupljenih sredstava. U međunarodnom kretanju kapitala posebnu kategoriju čine međudržavni krediti, krediti međunarodnih organizacija, bankarske pozajmice i liferantski krediti. Mada ponekad i ove pozajmice mogu biti pokrivene nekim vrstama hartija od vrednosti, njih ipak ne možemo svrstati u grupu portfolio investicija.

51. Uvoz kapitala

52. Efekti uvoza i izvoza kapitala

Međunarodno kretanje kapitala dovodi do krupnih promena kako u privredama zemalja koje kapital uvoze, tako i u privredama zemalja koje kapital izvoze. Analiza može uzeti u obzir efekte uvoza iizvoza kapitala na konkretne učesnike u transakcijama (preduzeća, banke), ali mogu se posmatrati i efekti na nacionalnu privredu u celini.Pozitivni efekti na zemlju uvoznicu:

1. uvoz kapitala predstavlja uvoz dodatne akumulacije iz inostranstva, čime se stvaraju mogućnosti da investicije budu veće od domaće akumulacije. Sa dodatnim kapitalom moće će potpunije i efikasnije da se koriste i postojeći domaći resursi

2. povećana investiciona ulaganja omogućavaju i porast zaposlenosti. U slučaju direktnih investicija strani vlasnik kapitala se stara o obuci potrebnih kadrova, čime se poboljšava kvalifikaciona struktura radne snage. Stečena iskustva se posredno i neposredno prenose na druge delove privrede

3. veliki je uticaj uvoza kapitala na trgovinski bilans. Međunarodno kretanje kapitala može se pojaviti kao zamena međunarodnog kretanja robe: umesto transfera rezultata proizvodnje, dolazi do transfera faktora proizvodnje. Ova situacija uvoza i povećani izvoz utiču na poboljšanje trgovinskog bilansa zemlje. Ukoliko je strani kapital uložen u proizvodnju sirovina, obično ima više izgleda da se poveća izvoz.

4. uvozom kapitala omogućava se finansiranje deficita platnog bilansa, čime privreda dobija više vremena za potrebna prilagođavanja, u cilju obezbeđenja spoljne ravnoteže. Može se reći da uvoz kapitala u određenoj meri šteti zemlju od pogoršavanja odnosa razmene

5. uvozom kapitala obezbeđuje se bolja snabdevenost domaćeg tržišta, kako u pogledu količine tako i u pogledu asortimana. Dolazi i do jačanja konkurencije, što ne samo da poboljšava

položaj domaćih kupaca, već podstiče proizvođače na unapređenje proizvodnje i snižavanje troškova, čime se povećavaju šanse i za izvoz

6. povećanjem proizvodnje u zemlji uz angažovanje stranog kapitala rastu i prihodi budžeta kroz porast poreza, što olakšava finansiranje opšte i zajedničke potrošnje društva

7. kroz direktne investicije obezbeđuje se prenos nove tehnologije i njeno prilagođavanje konkretnim uslovima u datoj zemlji

8. određeni značaj imaju i efekti ugledanja. Uspešno poslovanje preduzeća gde je angažovan strani kapital podstiče i druge da unapređuju proizvodnju, poboljšavaju organizaciju, razvijaju marketing i sl.

Negativni efekti na zemlju uvoznicu:1. pod uticajem stranog kapitala, naročito kada su u pitanju direktne

investicije, privreda se razvija prema potrebama i interesima stranaca, a ne vodi se računa o nacionalnim ciljevima ekonomskog i društvenog razvoja

2. strani kapital iscrpljuje domaće prirodne resurse; prekomerno iskorišćavanje neobnovljivih (rude, nafta) i sirovina obnovljivih resursa (šume) može ugroziti budući razvoj nacionalne privrede

3. transferom profita i plaćanjem kamata odliva se u inostranstvo deo domaće akumulacije, deo nacionalmog dohotka...

4. pod uticajem stranog kapitala i deo domaće akumulacije odlazi u neesencijalne sektore privrede

5. strani kapital iskorišćava domaću infrastrukturu, u čijem stvaranju nije učestvovao

6. povećava se tehnološka zavisnost od inostranstva7. pod uticajem stranaca formira se model potrošnje koji ne odgovara

nivou razvijenosti date zemlje i pravim potrebama stanovništva8. činjenica da je jedan broj radnika angžovan u preduzećima koja su

pod kontrolom stranaca dovodi do podvajanja radničke klase, do razbijanja njenog jedinstva

9. jedna od najozbiljnijih posledica uvoza kapitala jeste ugrožavanje nacionalnog suvereniteta – kako ekonomskog tako i političkog. Stranci dolaze do informacija o stanju i problemima u datoj privredi, pa u određenim situacijama mogu ta saznanja i zloupotrebiti.

Efekti na zemlju izvoznicu:1. najvažniji pozitivan efekat izvoza kapitala na zemlju izvoznicu

sastoji se u tome što dolazi do priliva profita, kamata i drugih prihoda od plasiranog kapitala. To je osnovni motiv izvoza kapitala. Ceo iznos ostvarenog profita se ne unosi uvek u matičnu zemlju, ali on ostaje na raspolaganju domaćim vlasnicima kapitala. Deo koji se reinvestira u inostranstvu doprinosiće porastu prihoda u budućnosti

2. aktivnost domaćeg kapitala u inostranstvu doprinosi boljem funkcionisanju nacionalne privrede

3. širi se tržište za plasman sopstvenih proizvoda, što omogućava korišćenje ekonomije obima i povećavanje konkurentnosti domaćih proizvođača na svetskom tržištu

4. u vreme povećane nezaposlenosti, radnički sindikati dižu glas protiv izvoza kapitala, protiv ‚‚izvoza radnih mesta‚‚ – kako oni to nazivaju. Sindikati se umiruju tvrdnjama da bi bez investicija u inostranstvu, koje stimulativno deluje i na domaću proizvodnju i izvoz, bilo još više nezaposlenih.

5. izvozom kapitala obezbeđuje se i politički uticaj na zemlju uvoznicu. Za ovaj uticaj nisu zainteresovane samo vlade zemalja izvoznica, nego i veće kompanije

6. do ispoljavanja negativnih efekata izvoza kapitala na nacionalnu privredu može doći zbog toga što su u nekim slučajevima ciljevi vlasnika kapitala u konfliktu sa ciljevima nacionalne privrede u celini. Vlasnik kapitala je zainteresovan za ostvarenje što većeg profita i ići će u inostranstvo i onda kada je kapital neophodan za ulaganja u zemlji, za povećanje zaposlenosti

7. sa stanovišta interesa zemlje izvoznice kapitala može se smatrati negativnim efektom i to što se iz zemlje iznosi nova tehnologija, čime se narušava tehnološki monopol

53. Razvoj međunarodnog tržišta kapitala

Širenje i jačanje kapitalizma čvrsto je povezano sa seljenjem kapitala iz jedne zemlje u drugu. Mada je izvoza kapitala bilo i u ranijim fazama kapitalizma, ta pojava je karakteristična tek za imperijalizam.Značajan izvoz kapitala iz Velike Britanije počinje u prvoj polovini XIX veka. Ulaže se najviše u zapadnu Evropu i SAD, a najveći deo odlazi na izgradnju železnica. Krajem XIX i početkom XX veka raste izvoz britanskog kapitala i u druge regione.Od polovine XIX veka i Francuska i Nemačka postaju značajni izvoznici kapitala. U početku Francuska ulaže najviše u Rusiju, a kasnije u svoje kolonijalne posede i Latinsku Ameriku. Godine 1914, francuska ulaganja u inostranstvu dostigla su iznos od oko 9 milijardi dolara, od čega je oko 60% bilo u Evropi. Investicije Nemačke iznosile su oko 6 milijardi dolara. Ulaganja u inostranstvo poticala su uglavnom iz privatnih izvora.Do prvog svetskog rata kapital se izvozio uglavnom u vidu portfolio investicija. Do 1914g, čak je 90% u inostranstvu plasiranog kapitala bilo u obliku portfolio investicija. Ukupan iznos pred prvi svetski rat dostigao je 44 milijarde dolara. Najveći izvoznik kapitala bila je Velika Britanija, a sledile su je Francuska i Nemačka.Prvi svetski rat je delimično izmenio položaj pojedinih zemalja u međunarodnom kretanju kapitala. SAD su još 1896g počele da

otplaćuju svoje dugove i za vreme rata, kada su zaraćene strane prodavale svoju dolarsku aktivu da bi obezbedile ratni materijal, postale su neto poverilac. Godine 1929 SAD su po obimu izvezenog kapitala bile ispred Velike Britanije.Vrednost inostranih investicija V.Britanije bila je u toku rata umanjena za jednu četvrtinu, ali je pred veliku ekonomsku krizu ponovo dostigla raniji iznos od oko 19 milijardi dolara.U periodu 1930-1938, kao posledica krize i ratnih opasnosti, smanjuje se izvoz kapitala. Najvažnije zemlje poverioci postale su neto uvoznice kapitala. Veliki neto priliv kapitala bio je u SAD – oko 5 milijardi dolara. Zemlje dužnici teško su obezbeđivale sredstva za otplatu svojih dugova. Kriza je posebno pogodila portfolio investicije.Početak drugog svetskog rata doveo je do obuzdavanja međunarodnih tokova kapitala. SAD su na osnovu Zakona o zajmu i najmu pomagale vojno i ekonomsko snabdevanje zemalja koje su bile u ratu protiv Sila osovine u iznosu od 49 milijardi dolara. Največi iznos je dobila Velika Britanija (33.6 milijardi doalra), zatim SSSR (11), Francuska (3.3) i Kina (1.5). Dugovi svih zemalja su posle rata izbrisani, izuzev duga SSSR, iako se zna da je ova zemlja imala najveće ljudske i materijalne gubitke.Američki državni sekretar Džordž Maršal predložio je 1947g program pomoći zemljama Zapadne Evrope kako bi se u ovom području olakšao privredni oporavak, privredni rast i sprečio prodor komunističkih ideja. Program evropske obnove je poznatiji kao Maršalov plan. Zemlje primaoci pomoći sačinile su četvorodogišnje planove (1948-1951 ) kojima je bio predviđen porast proizvodnje i smanjenje platnobilansnih deficita.Portfolio investicije oživljavaju tek krajem pedesetih godina, zahvaljujući ostvarenoj konvertabilnosti valuta. Sve do kraja pedesetih godina SAD su imale dominantno mesto u izvozu kapitala, kako u zemlje u razvoju tako i u druge razvijene zemlje. Povećava se značaj Zapadne Evrope i Japana kao izvoznika kapitala.Tokom sedamdesetih godina dolazi do naglog širenja poslova na međunarodnom finansijskom tržištu, posebno zahvaljujući evrotržištu.Socijalističke zemlje Istočne Evrope koriste kredite za uvoz savremene opreme i tehnologije, a Kina počinje naglo da se otvara prema svetu.Knigovodstvena vrednost direktnih investicija razvijenih zemalja Zapada povećala se sa oko 100 milijardi dolara u 1967g, na 500 milijardi dolara u 1981g.Ekspanzija je trajala sve do polovine 1982g. Krajem leta te godine izbija na videlo kriza prezaduženosti zemalja u razvoju. Neke socijalističke zemlje su se suočile sa krupnim problemima u privrednom razvoju i otplati inostranog duga. Poverioci postaju mnogo oprezniji pri odobravanju novih kredita. Najzaduženije zemlje u razvoju nisu više imale pristup međunarodnom finansijskom tržištu.

Dalji razvoj međunarodnog finansijskog tržišta zavisiće u znatnoj meri od toga da li će se naći adekvatno rešenje za problem prezaduženih zemalja. Reprogramiranje dugova nije dovoljno, već treba stvarati uslove da se ove zemlje uspešnije razvijaju i lakše izlaze na svetsko tržište.U novije vreme dolazi do značajnog povećanja priliva kapitala u zemlje u razvoju u vidu ditektnih investicija. Za plasman u vidu direktnih investicija u zemlje u razvoju karakteristična je velika koncentracija na područje jugoistočne Azije (52%) i Latinske Amerike (29%). U 1994g, na samo 11 zemalja otpadalo je tri četvrtine direktnih investicija.Najveći tokovi direktnih investicija su između samih razvijenih zemalja. U 2002g, je od 651 milijarde dolara uloženih stranih direktnih investicija, 460 milijardi otišlo u druge razvijene zemlje, 162 milijarde u zemlje u razvoju, a u zemlje Centrale i Istočne Evrope malo više od 4%.

54. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)

55. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)

Za najnerazvijenje među zemljama u razvoju zajmovi Međunarodne banke za obnovu i razvoj su skupi. Da bi se omogućio priliv kapitala i u ove zemlje, 1960g je osnovano Međunarodno udruženje za razvoj – IDA (International Development Association) kao afilijacija IBRD. Kroz pozajmice pod veoma povoljnim uslovima i kroz poklone trebalo je obezbediti finansiranje neprofitonosnih projekata od čije će realizacije imati koristi široki slojevi stanovništva, što bi trebalo da utiče na smanjenje socijalnih napetosti.Članice IDA mogu biti zemlje koje su članice IBRD; početkom 2004g ima ih 164. Pravno i finansijski IDA je odvojena od IBRD, ali su im službenici i rukovodioci zajednički. Sredstva za svoju aktivnost IDA obezbeđuje iz uplaćenih kvota zemalja članica, doprinosa na osnovu povremenih ‚‚popunjavanja‚‚, poklona, transfera dela profita koji ostvaruje IBRD i otplata po ranije datim kreditima.Zemlje članice su podeljene u dve grupe. Prva grupa obuhvata razvijene zemlje, koje ceo iznos kvote uplaćuju u konvertabilnoj valuti. Krajem fiskalne 1998g, ova grupa učestvuje u kapitalu IDAsa 92 milijarde dolara, tj 96.8% ukupnog iznosa, a raspolaže sa 61.5% ukupnog broja glasova. U drugoj grupi su zemlje u razvoju. Njihov udeo u kapitalu je 3 milijarede dolara, tj 3.2% ukupnog iznosa, a imaju 38.5% glasova. Ove zemlje uplaćuju 10% kvote u konvertabilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj. Početni kapital je bio 1 milijarda dolara. Kasnije je bilo više tzv. popunjavanja fondova IDA. Iz svog profita IBRD izdvaja godišnje oko 200-300 miliona dolara za potrebe IDA.

Pravo da koriste kredite IDA u 2004g, imaju zemlje u kojima je vrednost nacionalnog proizvoda (GNI) u 2002g bio po stanovniku ispod 865 dolara i neke ostrvske zemlje čija je slaba kreditna sposobnost. U ovoj grupi se nalazi 81 zemlja sa 2.5 milijardi stanovnika. Krediti su se davali na rok od 50 godina, ali je 1984g rok skraćen na 40 godina za najmanje razvijene i 35 godina za ostale zemlje u razvoju, sa početkom od 10 godina.Kamata na zajmove se ne plaća, ali se do 1989g, plaćala provizija u iznosu od 0.75%. Do kraja 2003 fiskalne godine IDA je odobrila oko 3.000 kredita u ukupnom iznosu od 142 milijarde dolara. Najviše sredstava dobila je Indija, slede Bangladeš, Kongo, Uganda i Etiopija.Status SRJ u IDA je isti kao u IBRD. Naša zemlja nije koristila kredite IDA, pošto su oni namenjeni najmanje razvijenim zemljama. Prilikom prijema SRJ u članstvo IBRD 2001g, zaključeno je da se našoj zemlji mogu privremeno, na rok od 3 godine, odobravati zajmovi po tzv IDA uslovima.

56. Međunarodna finansijska korporacija (IFC)

Da bi se podstakao privredni razvoj kroz ulaganja u privatni sektor, 1956g je osnovana Međunarodna finansijska korporacija IFC (International Financial Corporation), kao afilijacija Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Preko Korporacije se sredstva mogu obezbediti u vidu kredita i u vidu učešća, ali je mnogo značajnija katalizatorska uloga Korporacije u povezivanju privatnih preduzeća kojima je potreban kapital sa zainteresovanim ulagačima. Ona ne konkuriše privatnom kapitalu, već stvara uslove za povećanje njegovog plasmana.U radu Korporacije učestvuje 176 zemalja, a članstvo u ovoj organizaciji je uslovljeno članstvom u IBRD. Ima sopstvena sredstva i službenike, ali je rukovodeće osoblje zajedničko sa Bankom, s tim što postoji izvršni podpredsednik Korporacije.Upisani kapital je pri osnivanju bio 100 miliona dolara, ali je kasnije nekoliko puta uvećan. Do početka 2004g, Korporacija je finansirala bezmalo 3.000 projekata u 140 zemalja. U svom poslovanju Korporacija sarađuje sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj i sa Multilateralnom agencijom za garantovanje investicija – MIGA. Od 1986 godine pri Korporaciji postoji Savetodavni servis za strane investicije – FIAS.Jugoslavija je postala član Međunarodne finansijske korporacije 1968g, kada je prihvaćeno objašnjenje da naša preduzeća nisu državna, već društvena, pa da mogu koristiti sredstva Korporacije.Zadatak Međunarodne korporacije za investicije u Jugoslaviji bio je da podstiče plasman kapitala iz privatnih izvora u jugoslovenska preduzeća, prvenstveno kroz zajednička ulaganja. Godine 2003, Jugoslavija je obnovila članstvo.

57. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)

Na skupštini Banke u Seulu oktobra 1985g, usvojena je konvencija o Multilateralnoj agenciji za garantovanje investicija – MIGA, čiji je cilj da davanjem garancija za nekomercijalne rizike, podstiče priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju.Obuhvaćene su sledeće vrste rizika:1. vladina ograničenja konvertovanja i prenosa deviza2. ograničenja vlasništva stranaca3. raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora4. ratni konflikti i nemiri5. druge vrste nekomercijalnih rizika koje prihvati Odbor direktora

MIGAGarancije se daju za plasmane u vidu dugoročnih investicija, akcija i kredita, ali ne i za izvozne kredite koji su već osigurani kod nacionalnih agencija.Članice Agencije mogu, ali ne moraju, biti zemlje članice IBRD. Organi upravlja su Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Odbor direktora imenuje predsednika MIGA. Predviđeno je da posle trogodišnjeg prelaznog perioda grupa razvijenih i grupa zemalja u razvoju imaju podjednak broj glasova.Sporazum o osnivanju MIGA stupio je na snagu aprila 1988g. U 2004g MIGA ima 162 zemlje članice. Jugoslavija je septembra 1989g, pristupila ovoj organizaciji, a sada joj status miruje.U novije vreme MIGA posebnu pažnju poklanja pružanju tehničke pomoći, obrazovanju i obuci kadrova u zemljama u razvoju za poslove u oblasti ulaganja stranog kapitala.

58. Banka za međunarodne obračune (BIS)

-nastala je na Konferenciji u Holandiji 1930.godine.Njen nastanak se vezuje za tzv.Jangov plan-njime se olaksava placanje Nemackoj za ratne reparacije posle I svetskog rata,na osnovu Versajskog ugovora.Sediste ove banke je u Bazelu.-kapital banke 2006.je iznosio 1500 miliona zlatnih franaka.Vrednost zlatnog franka je bila jednaka vrednosti svajcarskog franka,a to je 0,29 gr cistog zlata.-2006.god.,55 centralnih banaka ima pravo glasa u BISu,a 140 centr.banaka i dr.finansijskih institucija drzi svoje devizne rezerve u BISu sto cini oko 6%ukupnih deviznih rezervi celoga sveta!-njen sastav cine-Opsti sastanak,Uprava i Odbor direktora.Njeni osnovni zadaci su da odrzava stabilnost medjunarodnih finans.institucija i saradnju centr.banaka.Ona je agent preko koga se obavljaju poslovi u vezi sa medjunar.finans.aranzmanima,poput EPU,EMS i EMA.-tokom 1996.i 1997.je saradjivala sa 9 centr.banaka Azije,Afrike i Lat.Amerike.Ima svoju predstavnicku kancelariju u Hong Kongu.Ucestvuje u radu razvijenih zemalja,G-10.

-pri osnivanju BISa akcije su bile na javnoj prodaji,te je tada svako mogao da kupi akcije.To su cinili i privatnici i na taj nacin su postajali privatni akcionari.Medjutim,2001.god.je odluceno da akcije ne mogui vise da poseduju i kupuju privatnici,vec samo CB-ke.Zbog toga je moralo da se isplati akcionarima po 16 000 svajc.franaka.Ali to je izazvalo nezadovoljstvo medju njima.-bivsa 3 akcionara su zbog toga pokrenula postupak pred Arbitraznim sudom u Hagu. 2003.sud donosi odluku da se akcionarima isplati po jos 7977,56 svajc.franka po akciji.Postupci su pokretani i pred Trgovinskim sudom u Franc.i dr.sudskim instancama,ali je rezultat svega toga bio da BIS banka ne priznaje ni jedan drugi sud sem Arbitraznog suda u Hagu!

59.EVROPSKA INVESTICIONA BANKA-EIB

-Osnovana je 1957.godine Rimskim ugovorom kada i Evropska ekonomska zajednica,EEZ. Clanovi EIBa su i clanovi EEZ.Sediste EIBa je u Luxemburgu,kao i IFCa.Jugoslavija je postala njen clan od 1976.od kada koristi njene zajmove.Do kraja 2004.g.joj je EIB odobrio 23 zajma.-cilj EIBa je da na neprofitnoj osnovi razvije Zajednicu kroz finansiranje projekata koji ce biti od zajednickog interesa za vise zemalja clanica.-EIB daje garancije,odobrava kredite i primenjuje fixnu kamatnu stopu. 2000.god.je osnovana Grupa EIB.Tu Grupu cine EIB i EIF.-EIF daje garancije,savete,zajmove, i sredstva u vidu preduzetnickog kapitala.Moze da se zaduzi i na finansijskom trzistu.

60.EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ-EBRD

-ova banka je osnovana 1990.godine,a sa radom je pocela 1991.godine.Sediste banke je u Londonu.U njen sastav ulazi 60 zemalja,2 institucije-EU i EIB,i 2 vanevropske zemlje-SAD i Japan.Jugoslavija je postala clan ove banke 2001.godine.-sastav banke-Odbor guvernera i Odbor direktora.Odbor direktora cini 23clana,sa mandatom od 4god.,a Odbor guvernera cini po 1 clan iz svake zemlje clanice,sa mandatom od 3 god.Odbor direktora se bavi pitanjem budzeta banke,poslovanja banke i njene strategije.-cilj EBRD je da se podstakne razvoj trzisne privrede u zemljama Centralne ik Istocne Evrope i da se one ukljuce u medjunarodnu ekonomiju.-EBRD daje savete,garancije,saradjuje sa IC,osigurava strane investicije i odobrava kredite.Do 2005.godine su sa Jugosl.potpisano Ugovori o finansiranju 40 projekata,u iznosu od 810 miliona evra.

61.EVROTRZISTE

-Razvoj-sve do kraja 50ih godina XX veka postojala je velika glad za dolarima,ali to se menja vremenom.Faktori koji su uticali na to da se smanji ta velika potraznja za $ bili su-razvoj industrije u zemljama Zapadne Evrope i Japanu,postignuta je

konvertibilnost njihovih valuta i omoguceno je da se ove valute koriste u medjunarodnim placanjima.-padu traznje za $ je dovelo i to sto je $ velikom brzinom oticao iz SAD,sto je u SADu postojao veliki deficit p.b.,ogromna sredstva su bila koriscena za vojne baze u inostranstvu,i dolazi i do odliva kapitala iz SAD.-stari naziv za evrotrziste je bio evrodolarsko trziste,kasnije se ono menja u evrodevizno trziste ili samo evrotrziste.Evrotrziste je kreditno trziste,na kome se obavljaju kreditni poslovi uz upotrebu strane valute.Poslovi na evrotrzistu se obavljaju van kontrole monetarnih vlasti,obavljaju se brzo i bez velike formalnosti.Nije bilo potrebe drzati velike rezerve u zemljama.-razvoju evrotrz.su doprinele i neke novine u bankarskom poslovanju,kao sto su varijabilne kamatne stope i sindikalizovani zajmovi.Dolar je i dalje bio veoma vazna valuta,ali raste znacaj i drugih valuta.kao sto su brit.funta,nem.marka,svajc.i franc.franak i jap.jen.

-Poslovi na evrotrz.-postoje 4 vrste posla.To su-1.trziste evronovca 2.trziste evrokredita 3.trziste evroobaveznica i 4.trziste evrozapisa-trziste evronovca-pozajmice mogu da se uzmu na period od 1 dana do 1 godine,pozajmljivaci mogu biti poslovne banke,centralne banke,regionalne uprave,vlade ili preduzeca.-trziste evrokredita-kredit moze da se dobije na period od 1 godine do 10god.Kredite koriste najvise multinacionalne kompanije,vlade i medjunarodne institucije.-trziste evroobaveznica-Medjunarodno trziste obaveznica se deli na trziste evroobaveznica i na trziste stranih obaveznica.-trziste evrozapisa-znacajni su jer smanjuju razlike u kamatnim stopama na medjunarodnom i domacem trzistu,popunjavaju prazninu izmedju kratkorocnih i dugorocnih hartija od vrednosti i uspostavljaju cvrscu vezu izmedju nacionalnih finansijskih trzista.

-Znacaj evrotrz.-znacaj ima veliki,ali kako sa pozitivnim,tako i sa negativnim stranama. Pozitivno je to sto je on vrsio uravnotezenje pl.bilansa,razvija medjunarodnu trgovinu, povezuje finansijska trzista.A losa strana je sto je ono potpirivalo svetsku inflaciju i sirio je prostor za neravnotezu.Zemlja koja je imala najvise koristi od stvaranja i od sirenja evrotrz. su bile SAD!