101. Razvoj monetarnih teorija

U literaturi o monetrarnim ekonomijama, postoje sledeće teorije:1. Klasična kvantitativna teorija

1.1. Transakciona varijanta1.2. Dohodna varijanta

2. Kejnzijanska i neokejnzijanska monetarna teorija3. Monetaristička teorija

3.1. Teorijska struktura monetarizma3.2. Fridmanova monetarna teorija

Tokom razvoja, postojao je (1) period klasične i neoklasične kvantitativne teorije novca, vladala do 30-tih;(2) period kejnzijanske revolucije, značajnije učešće od sredine 50-tih godina prošlog veka;(3) period monetarističke kontrarevolucije kvantitativne teorije novca, vreme od 60-tih godina;(4) period oštre konkurencije monetarista i nemonetarista (kejnzijanaca, postkejnzijanaca, neokejnzijanaca i fiskalista), od 50-tih do sredine 70-tih godina prošlog veka;(5) period nove kontrarevolucije kejnzijanaca u formi originalnih predpostavki Kejnsa, vreme od sredine 70-tih i početka 80-tih godina XX veka.

Ova geneza i periodizacija monetarne misli nije u potpunosti egzaktna, budući da nikada nije postojala jedna dominantna teorija, već su dominirale paralelne teorije.

Kratak opis teorijaKvantitativne monetarne teorije ulaze u sastav klasičnih i neoklasičnih ekonomskih teorija. Klasična kvantitativna teorija obuhvata transakcionu varijantu Fišera. Kejnzijanska dohodovna monetarna teorija sadrži teorije sa različitim varijantama i različitim interpretacijama uloge novca.Patinkinova teorija efekta realne količine novca, Fridmanova „monetaristička kontrarevolucija“, čikaška škola i njeni predstavnici, Tobinova monetarna teorija sa jelskom školom i njenim sledbenicima – daju pečat savremenim tokovima razvoja monetarne misli, koje istovremeno divergiraju i konvergiraju u rasponu izmedju kejnzijanaca i monetarista.

Monetaristički pravac ističe da je količina novca vladajuća determinanta proizvodnje i cena, dok kejnzijaski pravac smatra da količina novca nije ništa značajnija determinanta od drugih oblika finansijske i realne imovine.

Kejnzijanska monetarna ekonomija, za razliku od klasične kvantitativne teorije, obuhvata nekoliko varijabli: zaposlenost, proizvodnja, akumulacija, investicije i kamatna stopa – GDE UTICAJ KOLIČINE NOVCA NA REALNE VARIJABLE IDE PREKO UTICAJA NA KAMATNU STOPU.

Istorijat teorijaZanemarivanje monetarnih kretanja i monetarne politike u uslovima visoke nezaposlenosti, pogodovali su kontrarevoluciji u monetarnoj teoriji. Sredinom 30-tih godina kejnzijanska monetarna teorija je zamenila klasičnu kvantitativnu teoriju novca, a od sredine 50-tih godina monetaristička teorija pokušava da zameni kejnzijansku monetarnu teoriju. Krajem 70-tih i početkom 80-tih godina monetaristička kvantitativna teorija novca već je potisla kejnzijansku monetarnu teoriju. Krajem 60-tih i početkom 70-tih dolazi do ponovnog vraćanja Kejnsu.Istorijski okvir okvir Fridmanove teorije je imovinski pristup monetarnoj teoriji, u kome su iznos i struktura imovine determinante u funkciji tražnje novca.Nasuprot gledištima monetarista u litaraturi se moze naći relativno veliki broj pristalica nemonetarističkih stavova. Ali, novi talas monetarizma, unoseći promene među kejnzijancima, doprineo je razvoju kompleksnijeg shvatanja kejnzijanaca u smislu davanja većeg značaja monetarnim faktorima istovremeno sa realnim varijablama.

108. Fridmanova monetarna teorija

Monetarna ekonomija počinje reformulisanom kvantitativnom teorijom novca u interpretaciji M. Fridmana. Milton Fridman je najznačajniji predstavnik monetarizma. Svojim imovinskim nastupom 50-tih godina prošlog veka poveo je kontrarevoluciju u monetarnoj teoriji.

Osnovne pretpostavke shvatanja reformulisane kvantitativne teorije Mildtona Fridmana su:1. stabilnost i značaj funkcije tražnje novca,2. nezavisnost faktora koji utiču na tražnju i ponudu novca i 3. egzaktni oblik funkcije tražnje novca i drugih funkcija koje su s njom povezane.

Fridman ralikuje tražnju novca preduzeća i tražnju novca ostalih subjekata: preduzeća drže novac kao jedan od oblika imovine. Držanje novca kao dela imovine je, u stvari, polazna osnova modela u kome se imovina diferencira u pet oblika:

1. novac – dohodak potiče od kamate na depozite po viđenju,2. obveznice – dohodak predstavlja kamatu i prihod od promene cena obveznica,3. akcije – dohodak ikorporiše dohodak koji predstvlja kamatu, dohodak koji predstavlja korigovanu

kamatu i dohodak koji potiče od promena cena akcija na tržištu,4. fizička dobra – dohodak sadrži gotovo iste komponente dohotka od akcija,5. radni kapacitet pojedinca – dohodak predstavljaju nadnice (najamnine ili plate).

Faktori koji određuju raspoloživu nominalnu količinu novca determinisani su uglavnom monetarnim sisetmom. Po Fridmanu, determinante količine novca u opticaju su sledeće:

1. veličina monetarne baze (primarnog novca CB) i2. odnos depozita u rukama javnosti prema iznosu gotovog novca.

Tražnja novca objašnjava se razdvajanjem nominalne i realne količine novca. Nominalna količina novca izražava količinu bilo kojih novčanih jedinica (dolar, franak, funta, evro, jen), dok realna količina novca predstavlja obim dobara koji se može kupiti određenom količinom novca. – za sve ekonomske subjekte značajnija je realna od nominalne količine novca.

Relativna stabilnost u dugom roku između gotovog novca i dohotka, narušava se efektima dva faktora: (1) nivoom realnog dohotka po glavi stanovnika i (2) troškovima držanja gotovine.

Napuštajući pretpostavku o stabilnosti brzine opticaja novca klasične kvantitativne teorije, Fridman uvodi koncepciju stabilne funkcije tražnje novca, odnosno postavku o stabilnosti funkcijalnih odnosa koji determinišu tražnju novca.

Količina novca, po Fridmanovom konceptu novčane mase, egzogena je varijabla, koja je determinisana ponašanjem monetarne vlasti. Promena količine novca je nezavisna od tražnje novca.

Monetaristička teorija, nije dala ključni odgovor na spornu tezu: da li je klauzalni lanac ide od dohotka i potrošnje (imovine) prema novcu, ili od novca prema dohotku (tj. da li se transmisija prenosi u suprotnom pravcu).

Zastupnici kvantitativne teorije često pominju tri efekta koji promena stopa porasta količine novca ima na kamatnu stopu:

1. efekat likvidnosti,2. efekat dohotka i3. efekat promena cena.Visoke i rastuće kamatne stope koreliraju brzim porastom količine novca, kao što niske i opadajuće

kamatne stope kreiraju spornim porastom količine novca. Ovo znači da su niske kamatne stope pokazatelj da je monetarna politika, «stvarno bila» restriktivna, a visoke kamatne stope pokazuju da je monetarna politika «stvarno bila» ekspanzivna.

115. Targetiranje nominalnog društvenog proizvoda

Za monetarnu politiku zasnovanu na targetiranju nominalnog proizvoda predložena su dva osnovna principa:1. prvi predviđa da se ciljevi za nominalni društveni proizvod koristi u spoju sa ciljevima koji se odnose

na količinu novca u opticaju. Stvarno ponašanje monetarnih agregata determinisalo bi način reagovanja monetarne politike u odnosu na kratkoročne privredne poremećaje. Ovakav pristup se može opisati preko Banke Nemačke. Polazi se od «neizbežne» inflacije od 0-2%, koja se, onda dodaje dugoročnoj stopi porasta realnog društvenog proizvoda. Tako utvrđeni cilj za nominalni društveni proizvod služi Bundesbanci (Banci Nemačke) kao pokriće za obavljene ciljeve koji se odnose na obim primarnog novca.

2. drugi pristup uzima nominalni društveni proizvod kao jedini cilj monetarne politike. On je blisko povezan sa dve važne varijable koje predstavljaju krajnje ciljeve monetarne politike. Po definiciji, nominalni društveni proizvod je proizvod odgovarajućeg nivoa cena i realnog društvenog proizvoda. Postizanje određenog nivoa cena i realnog društvenog proizvoda (nivoa koji su saglasni sa stabilnošću cena na dugi rok i poželjnim privrednim rastom), jesu krajnji ciljevi monetarne politike. Ovaj pristup podrazumeva nastojanje nosilaca monetarne politike da postignu određenu putanju kretanja ove varijable, i to na vrlo sličan način kako se to radi u slučaju targetiranja monetarnih agregata.

CB ima zadatak da prilagodi upravljanje sa svojim instrumentima monetarnog regulisanja tako da se u sukcesivnim vremenskim intervalima stvarno kretanje nominalnog društvenog proizvoda drži u granicama koje su što je moguće bliže ciljnoj vrednosti za ovu varijablu.

To se može objasniti na sledećem primeru: uvek kada prognozirana vrednost nominalnog društvenog proizvoda za šest meseci unapred pokaže da bi ova varijabla mogla da odstupi od svoje ciljne vrednosti, monetarna politika treba da reaguje na odgovarajući način (ili u pravcu ekspanzije ili u pravcu restikcije).

Postoje tri osnovna razloga zbog koji je potrebno usredsrediti pažnju na nominalni društeni proizvod:

(1) instrumenti monetarne politike mogu biti mnogo pouzdanije povezani sa nominalnim društvenim proizvodom nego sa drugim varijablama u ulozi intermedijalnog cilja ili krajnjeg cilja monetarne politike.

(2) Ciljevi koji se odnose na kretanje nominalnog društvenog proizvoda mogu sprečiti nosioce monetarne politike da posegnu za iskorišćavanjem kratkotrajnog trade-off-a izmedju proizvodnje i inflacije. Takva politika povećala bi porast nominalnog društvenog proizvoda, prouzrokujući njegovo odstupanje od ciljne vrednosti.

(3) Targetiranje nominalnog društvenog proizvoda može biti uspešno sredstvo za obezbeđivanje dugoročne stabilnosti cena, pri čemu taj postupak istovremeno ostavlja relativno dovoljno manevarskog prostora nosiocima monetarne politike za reagovanje na kratkoročne privredne poremećaje.

Za nosioce monetarne politike nije značajno samo pitanje dostizanja predviđenog nivoa nominalnog društvenog proizvoda, nego daleko više kako je dostignuti nivo nominalnog društvenog proizvoda podeljen između cena i proizvodnje.

Između porasta nominalnog društenom proizvoda i porasta cena postoji dugoročna veza. Oštrina privremenih negativnih efekata na planu realnog privrednog rasta zavisi od brzine kojom se menjaju očekivanja privrednih subjekata u pogledu inflacije.

Koncept postavljanje dugoročnog cilja za nominalni društveni proizvod problematičan je iz najmanje dva razloga. Na agregatnu tražnju ne utiče samo monetarna politika svojim akcijama, nego i fiskalna politika i odluke velikog broja pojedinačnih privrednih subjekata (preduzeća i domaćinstava). Nosioci monetarne politike imaju vrlo malu (ili uopšte nemaju) mogućnost kontrole nad faktrorima ponude, kao što su cene energije (nafte naprimer). Zbog toga su monetarne vlasti prinuđene da ove faktore prihvate kao svojevrsna ograničenja u procesu formulisanja monetarne politike, a ne kao varijable koje su podložne njihovoj direktnoj kontroli.

Kratkorični privredni poremećaji odvode tržišnu privredu od njene dugoročne putanje rasta, prouzrokovajući kolebanje cena i realnog društvenog proizvoda. Sve dotle dok ne dođe do međusobne neutralizacije efekata nastalih kod cena i proizvodnje, nominalni društveni proizvod će se kolebati, reagujući na prisutne kratkoročne privredne poremećaje. Monetarne politika koja usvaja ciljeve u pogledu nominalnog društvenog proizvoda ima zadatak da spreči kolebanje ove varijable. Prema tome, monetarna poltika targetiranja nominalnog društvenog proizvoda na kratak rok treba da obezbedi, kroz odgovarajuće rukovanje instrumentima monetarnog regulisanja, neutralisanje bilo kakvih tendencija nominalnog društvenog proizvoda koji znače njegovo odstupanje od utvrdjene ciljne vrednosti.