Јован Рајић

1726-1801

Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726 — Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски историчар, писац и педагог.

Рајић је рођен у Карловцима 11. 11. 1726, где је Рајић похађао „словенску школу“ Емануела Козачинског, а потом, жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. По повратку је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, а затим у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио у манастиру

Ковиљу, и ту као архимандрит је остао до смрти 11.12. 1801.

Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).

Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, без веће научне вредности и без књижевне вредности иначе.

Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, ма да она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о великој традицији.

Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) противу Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета

1

родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.

Радови:

1. Историју разних словенских народа, посебице Хрвата, Бугара и Срба, Беч 1794.

Литература

„Историје југосл. књижевности“, писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)

2

Иларион Руварац

1832-1905

Иларион (право име Јован) Руварац (Сремска Митровица, 1. септембар 1832 — манастир Гргетег, 8. август 1905) је био српски историчар, свештеник, архимандрит фрушкогорског манастира Гргетег, ректор Карловачке богословије и академик. Сматра се за једног од зачетника критичког правца у српској историографији.

Школовање

Основну школу завршио је у Старом Сланкамену и Старим Бановцима где је и провео детињство. Гимназију је учио у Сремским Карловцима а завршио у Бечу. У Бечу се развила код њега тежња за проширивањем знања о српској историји. Већ у Карловцима где су му предавали Јаков Герчић, познавалац

светске историје и Александар Стојачковић, писац првих расправа из српске средњовековне историје, стекао је добру основу за познавање и проучавање историје. У Бечу је студирао права између 1852. и 1856, истовремено се бавећи и историјом. Интересовао се за проучавање историјских извора и компаративно проучавање народне традиције. Карловачку богословију је завршио 1859. године.

Рад

Замонашио се у Крушедолу и добио монашко име Иларион 1. јануара 1861. године. Под овим именом објавио је и највећи број својих научних радова. Убрзо је због свог образовања именован на положај бележника црквеног суда. Године 1872. постао је професор Карловачке богословије. У овом периоду интензивно чита историографксе расправе и учи језике који су му били неопходни за проучавање прошлости. Знао је латински, грчки, немачки а служио се и италијанским и мађарским језиком. Може се рећи да је Руварац први образовани српски историчар. Постављен је за архимандрита манастира Гргетег 1874. а следеће године за ректора Карловачке богословије. Због сукобљавања са патријархом Германом Анђелићем 1882. је уклоњен из Карловца са места ректора. Прво је склоњен у манастир Гргетег а потом је послат за мандатара темишварске епархије, али је одбио да буде владика. Вратио се у Гргетег где је остао настојитељ до краја живота. Манастир је обновио и унапредио. Ту се интензивно бавио научним радом. Познат по свом непоколебљивом ставу у бројним полемикама често је западао у неприлике, али је и добијао бројна признања. Године 1869. изабран је за чланак Српског ученог друштва. Постао је један од првих редовних чланова Српске краљевске академије 1888. године.

Његов историографски рад представља период борбе за критичку историографију у српској науци. Овај правац је на крају и превладао. Обрачун са романтичарима извршен је пре свега на пољу проучавања средњовековне српске историје. Предност критичких историографа било је велико стручно образовање које представници романтичарског правца углавном нису имали. Најжешће полемике водио је управо са главним представником романтичарске струје Пантом Срећковићем.

Своје прве радове почео је да објављује још као богослов, после повратка из Беча. Први чланак објавио је у Седмици 1856. под насловом Преглед домаћих

3

извора старе српске повеснице. Ту је пре свега извршио одвајање извора од литературе, што пре није чињено. Велики допринос ове расправе за српску историографију је прихватање става да без великог броја објављених и критички обрађених извора и нема историје[2]. Руварац је током читавог радног века трагао за изворима за српску историју и критички их објављивао. Његов начин критике извора прихватио је велики број његових савременика, српских историчара. Прихватио је став Леополда фон Ранкеа да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без сопственог улепшавања и домишљања. У Седмици је објавио и своју другу расправу Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858). Ове две расправе објављене су поново 1884. под називом Две студентске расправе. У овој рапсрави показује да се народне епске песме не могу узети као извор за догађаје о којима певају. И око овог питања водеће жестоке полемике са романтичарима који су сматрали да је епска песма ауторитет највише историјске вредности.

Све до 1867. није ништа објављивао да би тада почео да објављује низ радова, у почетку изворе и чланке из црквене историје. Расправе важније по резултатима из тог времена су: Краљице и царице српске (1868), О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу (1872), Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским манастирима у Босни (1878). У овим расправама разјашњава нека важна, а у хронолошком или смисаоном погледу нејасна места српске историје. У овом периоду још увек није страсни полемичар, мада се већ назире сукоб са Срећковићем. Велику полемику која је имала великог утицаја на српску историографију па и на српску културу крајем 19. века, изазвала је његова расправа из 1879. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти краља Вукашина и смрти цара Уроша. На исту тему је исте године рад објавио и Љубомир Ковачевић. Оба историчара су доказивали да краљ Вукашин није могао да убије цара Уроша, јер је погинуо у Маричкој бици 26. септембра 1371, а цар је умро почетком децембра исте године. На ове расправе уследиле су бурне реакције бранилаца историјске традиције, пре свега Панте Срећковића. Полемика се није водила само око овог питања, већ и око издаје Вука Бранковића, улоге грофа Ђорђа Бранковића приликом сеобе Срба, вековне независности Црне Горе и других спорних места српске историје.

Уочи 500 годишњице Косовске битке одлучио је да напише критичку биографију кнеза Лазара. Објављивао ју је у наставцима у часопису Стражилово више од годину дана. Ово дело објављено је као књига О кнезу Лазару 1888. године. Представља његов најзначајнији рад. Поред извесних недостатака којих је и сам аутор био свестан, ово дело је и данас употребљиво и представља добар пример критичке историографије. Често је чинио дигресије из полемичких разлога. Користи велики број разноврсних извора које правилно тумачи и анализира. Утврдио је начело да треба избегавати фалсификате и традицију као историјске изворе и да своју пажњу треба посветити изворима који су по времену и месту настанка ближи догађају о коме сведоче.

Његов велики опус обухвата радове из готово свих периода српске историје. Писао је живо, полемички, настојећи да читаоцу прикаже пут истраживања до коначног разрешења проблема.

Радови:

1. Преглед домаћих извора старе српске повеснице (1856)2. Прилог ка испитивања србских јуначких песама (1857, 1858)3. Две студентске расправе (1884)4. Хронолошка питања о времену битке на Марици, смрти

краља Вукашина и смрти цара Уроша (1879)

4

5. Краљице и царице српске (1868), 6. О првим годинама Душановог краљевања у хронолошком погледу

(1872)7. Нешто о Босни дабарској и дабробосанској епископији и о српским

манастирима у Босни (1878)8. О кнезу Лазару (1888)9. О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија III, (1868, 1879.)10. О хумским епископима и херцењговачким митрополитима до године(

1766, 1901)11. Рашки епископи и митрополити, (1901)12. Двије босанске краљице, (1893)13. Бановање Твртка бана 1333. до 1377, (1894)14. Монтенегрина, прилошци историји Црне Горе, (1898)15. Стари Сланкамен, (1892)

Његов брат Димитрије Руварац такође је био историчар.

Литература: Википедија-Биографија на сајту САНУ и Енциклопедија српске историографије, приредили С. Ћирковић и Р. Михаљчић, чланак Иларион Руварац, Београд 1997.

5

Стојан Новаковић

1842-1915

Стојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 18. фебруар 1915) је био српски политичар, председник владе Србије, дипломата (посланик на страни), историчар светског угледа, филолог, историчар књижевности, председник Српске краљевске академије.

Биографија

Рођен је 1. новембра 1842. у Шапцу као Коста, али је касније своје име посрбио у Стојан. Нижу гимназију завршио је у Шапцу као најбољи ученик 1857. године, вишу гимназију је завршио 1860. у Београду а Лицеј (одсек за

правне науке) три године касније.

Новаковић је 1865. постављен за професора гимназије и изабран за члана Српског ученог друштва. Од 1869. Новаковић је био библиотекар Народне библиотеке, 1872. професор Велике школе (претече данашњег Универзитета).

Већ 1873. именован је за министра просвете у влади Јована Ристића, да би у том ресору био укупно у три мандата (1873—1875. и 1880—1885), у конзервативним и доцније напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на друштвени и природни смер).

Године 1875. Новаковић се вратио у Велику школу да предаје Светску и Српску књижевност и словенску филологију. Новаковић је као филолог, историчар и библиограф, оставио веома дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке и политике био школован у иностранству, Новаковић је био научник светске репутације, цењен као историчар у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се наметнуо као водећи српски иторичар серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века па до историје Првог српског устанка.

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895—1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест Влада краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду где је и пензионисан. То је, ипак био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.

По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе 1909.

6

Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе криза, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 18. фебруара (5. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.

Библиотекар

Био је управник Народне библиотеке у Београду у периоду 1869—1874. Успео је да се законом из 1870. обезбеде за Библиотеку три обавезна примерка и да се помогне развој школских и народних библиотека у унутрашњости. Његовом заслугом донет је 1881. закон о Народној библиотеци и Народном музеју.

Био је члан првог Одбора Задужбине Николе Чупића. Ова Задужбина је настала 1871. после смрти Николе Чупића (1836—1870), Стојан Новаковић је био једно време њен секретар и четири године председник. Године 1877. одлучено је да Задужбина издаје једном годишње свој часопис који се звао „Годишњица Николе Чупића“, а где је је и Стојан Новаковић објавио велики број својих радова.

Преводилац

Бавио се и превођењем, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, издање на српском 1886. године.

Академик

Приликом оснивања Српске краљевске академије 1886. изабран је за једног од првих 16 редовних чланова — академика, у одељењу филозофских наука. Указом је постављен (1. фебруар 1906) за председника Академије и на том положају је остао све до смрти 1915.

Дана 10. септембра 1888. на свечаном скупу у славу стогодишњице Вука Караџића Стојан Новаковић поднео је уводни реферат о задацима Академије у неговању српског језика и износи научно утемељен и стручно образложен предлог за израду великог националног речника савременог српског језика.

Био је члан Руске академије наука и Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу.

Књижевник и историчар

Основао је 1865. часопис „Вила“ и уређивао га све време његовог излажења, тј. до 1868. Од самог почетка излажења он је прикупљао и објављивао информације о књигама објављеним на српском и хрватском језику, или на другим језицима о српском народу или уопште о Словенима. Сву сакупљену грађу о томе објавио је у књизи „Српска библиографија за нову књижевност 1741—1867“, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.). Библиографије је касније објављивао за сваку годину посебно од 1868. до 1876. (девет година) у Гласнику Српског ученог друштва. Ово су биле прве библиографије за књиге на српском језику и од огромног значаја за каснија истраживања.

Крајем седамдесетих година XIX века написао је Српску грамтику за ниже гимназије и реалке (у више делова, неколико издања).

Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. изабран је за њеног првог председника, песник Јован Јовановић Змај за потпредседника, док је историчар Љубомир Јовановић изабран за секретара СКЗ. Новаковић је дуги низ година био председник Српске књижевне задруге, утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.

7

Приредио је Душанов законик („Законик Стефана Душана цара српског“) на основу призренског преписа и штампао га 1870. и 1898. у Београду.

Библиотекарско друштво Србије установило је 1997. године, годишњу награду „Стојан Новаковић“. Награда се додељује појединцу или групи аутора за објављено дело из области библиотечко-информационе делатности, које представља значајан допринос библиотекарству. Године 2004. под истим именом је установљена награда за најбоље основношколске и средњошколске уџбенике у Србији, које се додељује сваке године. Новаковићу у част Друштво историчара Србије носи назив „Стојан Новаковић“.

Син Стојана Новаковића био је правник и професор Милета Ст. Новаковић, ћерка Милица Новаковић (удато Рајковић), а унук филмски режисер Радош Новаковић.

Главна дела:

1. Српска библиографија за новију књижевност 1741-1867, Српско учено друштво, Београд 1869. (624 стр.)

2. Историја српске књижевности, Државна штампарија, Београд 1871. (332 стр.)

3. Физиологија гласа и гласови српског језика, Државна штампарија, Београд 1873. (108 стр.)

4. Српске народне загонетке, Задужбина Чупићева, Панчево 1877. (283 стр.)

5. Село, Српска краљевска академија, Београд 1891. (261 стр.)6. Срби и Турци XIV и XV века, Чупићева задужбина, Београд 1893. (397

стр.)7. Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима,

Српска краљевска академија, Београд 1893. (299 стр.)8. Српска граматика, Државна штампарија, Београд 1894. (512 стр.)9. С Мораве на Вардар - путне белешке Краљ. срп. државна штампарија,

Београд 1894. (192 стр.)10. Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, СКЗ, Београд

1900. (118 стр.)11. Васкрс државе српске, Српска књижевна задруга, Београд 1904.

(252 стр.)12. Устанак на дахије 1804, Задужбина Илије М. Коларца, Београд

1904. (208 стр.)13. Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о

Балканском полуострву 1886-1905, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1906. (559 стр.)

14. Турско царство пред српски устанак, Српска књижевна задруга, Београд 1906. (429 стр.)

15. Уставно питање и закони Карађорђева времена, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1907. (131 стр.)

16. Законски споменици српских држава средњег века, Српска краљевска академија, Београд 1912. (912 стр.)

17. Двадесет година уставне политике у Србији 1883-1903, Књижарница С. Б. Цвијановића, Београд 1912. (336 стр.)

18. Калуђер и хајдук, Задужбина И. М. Коларца, Београд 1913. (296 стр.)

8

19. Историја и традиција : изабрани радови, Српска књижевна задруга, Београд, 1982 XX+478 стр.

20. Преписка Стојана Новаковића и Валтазара Богишића, прир. Б. М. Недељковић, САНУ, Београд 1968. (IX + 264 стр.)

21. Стојан Новаковић и Владимир Карић, прир. M. Војводић, Clio & Aрхив Србијe, Београд 2003. (615 стр.)

Завод за уџбенике и наставна средства објавио је 1990-их критички приређено издање Изабраних дела Стојана Новаковића у 16 књига, њихови наслови су (редом):

22. Земље и народ у старој српској држави23. Списи из историјске географије24. Срби и Турци25. Османско царство пред српски устанак26. Васкрс државе српске27. Балканска питања28. Национална питања и мисао I29. Национална питања и мисао II30. Аутобиографски списи31. Историја српске књижевности32. Први основи словенске књижевности33. Стара српска књижевност I34. Стара српска књижевност II35. Примери књижевности и језика старог српскословенског36. О народној традицији и народној књижевности37. Српска библиографија.

Литература

Споменица Стојана Новаковића, Српска књижевна задруга, Београд 1921 (с прилозима Павла Поповића, Станоја Станојевића, Слободана Јовановића, Љубомира Протића, Јована М. Јовановића).

Dimitrije Djordjevic, “Stojan Novaković. Historian, Politician, Diplomat”, Historians and Nation Builders. Central and South Eastern Europe, ed. by Denis Deletant and Harry Hanak, Mc Millan Press, London 1988, стр. 11-69.

Dimitrije Djordjević, “Stojan Novakovic”, Serbian Studies, North American Association for the Serbian Studies , Chicago, 1985–1986, стр. 39–57.

Стојану Новаковићу у спомен, прир. Aндреј Митровић, Српска књижевна задруга, Београд 1996 (cа прилозима Андреја Митровића, Михаила Војводића, Душана Т. Батаковића и других)

Радован Самарџић, Писци српске историје, Београд 1978.

Душан Т. Батаковић (ур.), Нова историја српског народа, Београд 2000.

9

Љубомир Ковачевић

1848-1918

Љубомир Ковачевић (Петница, 4/16. јануар 1848 — Врњачка Бања, 19. новембар/2. децембар 1918) је био српски историчар и политичар. Један је од зачетника критичке историографије у српској науци.

Школовање и рани рад

Рођен је од оца Михаила Ковачевића, петничког свештеника, и мајке Василије, ћерке учитеља Јанићија Поповића.[1] Основну школу похађао је у родном месту. Ниже разреде гимназије завршио је у Шапцу. Више разреде гимназије

и Велику школу завршио је у Београду. Наставничку активност започео је 1870. године као суплент у Неготину а две године касније прешао је у Крагујевац у учитељску школу. Када је ова школа премештена у Београд он је дошао заједно са њом.

Културни и политички рад

Брзо је постао члан Српског ученог друштва. Био је изузетно активан у готово свим ондашњим српским културним и научним установама. Био је председник Српске књижевне задруге. За академика га је именовао краљ Милан Обреновић 1887. а након пензионисања Пантелије Срећковића предавао је историју на Великој школи. Био је министар просвете у кабинету Стојана Новаковића између 1895. и 1897. године. Значајан је његов пројекат закона којим је Министарству просвете ускраћено право да поставља професоре на великој школи. Током његовог деловања настава на високој школи се примакла универзитетском нивоу јер су ученици морали „радити и у семинарима, заводима и лабораторијама“[2]. Наставничку делатност прекинуо је због обавеза у Српској краљевској академији. У овој научно-културној установи био је секретар одсека за друштвене науке а затим је постао главни секретар академије. Постао је државни саветник 1912. године једногласном одлуком Народне скупштине. Учествовао је у два српско-турска рата (1876 — 1878) а у Првом балканском рату погинуо му је син јединац.

Научни рад

Током свог школовања Љубомир Ковачевић није се припремао за историјска проучавања. Његова интересовања била су више везана за математику и биологију. Такође се у ђачким данима бавио сакупљањем народних умотворина. Његов историчарски рад почео је исправљањем датирања појединих повеља и писама. Унапредио је помоћне историјске науке својим радовима из области нумизматике и историјске географије. Био је и колекционар старог новца и оставио је вредну нумизматичку збирку. Занимљиви радови у сфери нумизматике се тичу описа и обраде врло ретког старог Влашког и Бугарског новца.

Писао је средњошколске уџбенике. Са Љубомиром Јовановићем је отпочео писање обимне историје српског народа али она није довршена. Прекида се са 1020. годином. Сакупљао је и објављивао изворе. Истовремено са Ватрославом Јагићем објавио је Светостефанску хрисовуљу. Између ова два издања не постоје значајније разлике. Пажљиво је припремао за објављивање збирку светогорских повеља чије је исписе направио 1894. године. Ова збирка делимично је пропала у Првом светском рату. Део исписа које је направио издао је Стојан Новаковић у књизи Законски споменици српских држава средњег века.

10

Највећи број његових расправа односи се на проблематику одвајања предања од поузданих извора. Као и Иларион Руварац одлучно је побијао истинитост легенде о убиству цара Уроша и о издаји Вука Бранковића. После објављивања ових радова уследила је жестока полемика са романтичарским историчарима, српским Пантелијом Срећковићем и руским Владимиром Качановским. Тек је Константин Јиречек завршио ову полемику доказујући документима из Дубровачког архива да је цар Урош надживео краља Вукашина Мрњавчевића. Студијом Вук Бранковић доказао је да овај српски великаш није издао кнеза Лазара на Косову пољу 1389. године. Користио је све, у том тренутку, расположиве изворе. Утицај традиције био је толико јак да је теорија о издаји Вука Бранковића нашла места и у уџбеницима. Због непоколебљивог става Љубомира Ковачевића су означавали као народног издајника иако је био велики патриота.

Љубомир Ковачевић је радио изузетно пажљиво, настојећи да сваки проблем сагледа и разуме до краја и да тек онда публикује своје резултате. Зато је објавио релативно мали број радова. Склон детаљу велику пажњу посвећивао је појединим питањима настојећи да установи научну истину тамо где се романтичарска историографија држала традиције.

Важнији радови

Неколико хронолошких исправки у српској историји, 1879.

Знамените властеотске породице средњег века, 1888.

Деспот Стефан Лазаревић за време турских међусобица (1402 — 1413), 1880.

Најстарији бугарски новци, 1908.

Два непозната босанска новца, 1910.

И опет краљ Вукашин није убио цара Уроша, 1884.

И по трећи пут краљ Вукашин није убио краља Уроша, 1886.

Вук Бранковић, 1888.

Срби у Хрватској и велеиздајничка парница, 1909.

Неколико питања о Стефану Немањи, 1891.

Жене и деца Стефана Првовенчаног, 1901.

Историја Српскога Народа, 1893.

Референце

1. ^ одредница „Поповић, Јанићије“ у „Биографски лексикон ваљевског краја“, књига 4, свеска 16, стр. 10-11, Ваљево 2012.(COBISS)

2. ^ Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, одредница Љубомир Ковачевић, Београд 1997.

11

Љубомир Стојановић

1860-1930

Љубомир Стојановић (понекад помињан као Љуба Стојановић; Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930) био је српски државник, политичар и филолог, редовни члан Српске краљевске академије.

Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Најпре гимназијски професор, Стојановић је био професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику, Стојановић ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања

млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909) у Србији, под демократском и уставном владавином краља Петра I Карађорђевића. У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као наслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. државни саветник, Стојановић је био од 1910. до 1912. Током Првог светског рата

После Првог светског рата Стојановић је био један је од оснивача Републиканска странка и први председник њеног Главног одбора. Од 1913 до 1923. године био је секретар Српска краљевске академија наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих споменика, рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије и Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао критички приређена дела Вукова дела, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и приређивао уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а најзначајније му је дело биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића.

Описиван је као моралиста у политици: „Други један цензор јавних нарави, Љуба Стојановић, више се бунио на њих што су онакве какве су, него што је испитивао зашто су такве. С његовим у неку руку тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што у далекој будућности једног дана треба да буде. Зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити „необрађеним масама“ са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим крутим ставом Љуби Стојановићу нелагодно је било правити благовољење бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе листе у округу, објашњавања са народом, место њега морао вршити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и сваког и готов на свако лично самопрегорење, Љуба Стојановић није могао да појми да и сваки други није у стању да чини као и он – у каквим год приликама био, личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави...“

12

Објавио је монументално дело о средњовековним српским изворима „Стари српски записи и натписи“ у 6. томова: 1. књига 1902. на 480 страна; 2. 1903. године на 482 стране; 3. 1905. године на 487 страна; 4. 1923. године на 227 страна; 5. 1925. године на 334 стране; 6. 1926. године на 347 страна.

Изабрана дела:

1. Српски родослови и летописи, уредио их Љ. Стојановић, У Београду : Краљевско-српска државна штампарија, 1883.

2. Мирослављево јеванђеље ( Évangéliaire ancien serbe du prince Miroslav), Preface (in Serbian and French) and notes (pp. 203-229) by Ljubomir Stojanović. - "Édition de sa majesté Alexandre I roi de Serbie" p. [iv], Fotografska reprodukcija i štampa c. i k. dvorskog umetničkog zavoda Angerera i Gešla, u Beču, 1897.

3. Вук Стефановић Караџић : његов рад на српском језику и правопису : говор проф. Љуб. Стојановића у свечаној седници академијског савета Велике школе на дан преноса Вукових костију из Беча у Београд 20. септембра 1897. године, Љуб. Стојановић,Београд : Државна штампарија Краљевине Србије 1899.

4. Старе српске штампарије, од Љуб. Стојановића, Београд : Нова електрична штампарија Петра Јоцковића, 1902.

5. Каталог Народне библиотеке у Београду. Књ. 4, Рукописи и старе штампане књигећћ, саставио Љуб. Стојановић, Београд : Краљ.-српска државна штампарија, 1903.

6. Српска граматика за III разред гимназијећћ, саставио Љуб. Стојановић, Београд : Велимир Валожић, 1913.

7. Живот и рад Вука Стефановића Караџића : (26. окт. 1787 + 26. јан. 1864),написао Љуб. [Љубомир] Стојановић, Београд, Геца Кон, 1924, XXIV-783 стр.

8. Старе српске повеље и писма. Књ. 1, Дубровник и суседи његови. Део 1, средио Љуб. Стојановић, Београд : Српска Краљевска Академија, 1929.

Литература:

1. Милан Грол: „Искушења демократије“, Службени гласник, Београд 2006.2. Љубомир Стојановић: живот и дело / Научни скуп "Љубомир Стојановић -

живот и дело“, (Ужице, април 18-19. 2002); уредник Видан Николић; Ужице: Учитељски факултет, 2002.

3. Душан Т. Батаковић: Нова историја српског народа, Београд 2000.

13

Јован Радоњић

1873-1956

Јован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик и ученик чешког историчара Константина Јиречека.

Биографија

Основну школу похађао је у родном месту. Гимназију је завршио 1891. у Новом Саду. Студирао је на Филозофском факултету у Бечу где је 1896. године стекао докторат из филозофије. Годину дана служио је у добровољачкој војсци у Далмацији а потом одлази у Русију где је у Петрограду и Москви изучавао руско-српске односе у 16. и 17. веку. У српској гимназији у Цариграду радио је годину дана а у јесен

1899. постао је библиотекар Матице српске у Новом Саду. Одмах по оснивању постао је ванредни професор опште историје средњег века на Београдском универзитету. Учествовао је у Балканским и Првом светском рату. Године 1919. постао је редовни професор на Београдском универзитету. Убрзо је постао и редовни члан Српске краљевске академије. Био је спољни члан Чешке академије у Прагу, дописни члан ЈАЗУ у Загребу и румунске академије у Букурешту као и члан књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. За секретара академије биран је 1937. и 1940. године. а 1923. и 1925. за посланика у Народној скупштини. За сенатора града београда именован је крајем 1939. године. Активно политичко деловање није га спречило да после рата у новим политичким условима настави свој плодни научно-истраживачки рад. Велика је његова заслуга за оснивање Историјског одељења САН чији је члан остао све до дубоке старости.

Историографски рад

Наставио је настојања Илариона Руварца на увођењу критичког правца у српској историографији. Изучавао је националну српску историју и смештао српску историју у шири европски контекст. Његово капитално дело о овој тематици је Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века (1902). Њему припада заслуга за повезивање националне и опште историје. То је био један од прворазредних задатака српске историографије у његово време.

У његовим првим радовима види се тежња да се разуме деловање Србима суседних држава, пре свега Византије. Ширио је круг свог интересовања са проучавања улоге Виузантије на проучавање улоге држава које су у појединим историјским раздобљима имале велики политички утицај на дешавања у Србији.

Другу особеност његовог историографског рада представља покушај пластичног приказивања појединих личности и смештање њиховог деловања у шири историјски контекст. Први овакав рад је његова докторска дисертација О великом војводи босанском Сандаљу Хранићу Косачи. Други овакав рад је монографија Гроф Ђорђе Бранковић и његово време.

Бавио се и изучавањем историје Срба у Војводини. О овој теми најзначајније је дело Срби у Угарској. Док је био у избеглиштву написао је већи број научних радова са намером да одбрани српске интересе у Војводини. Године 1902. написао је детаљан преглед свих студија о српској историји објављених те године што представља круну његовог рада као библиотекара у Матици српској.

14

Ово дело и до сада је непревазиђен пример библиографије на српском језику. Значајан је и његов преводилачки рад. Преводио је са немачког а касније и са чешког и румунског језика. Ранији преводи углавном су из области књижевне историје а каснији из области историје. На првом месту је превод Јиречекове Историје Срба и његових студија о средњовековној Србији. Ове преводе је и допуњавао новим резултатима. Радио је и на објављивању архивске грађе из Дубровачког архива.

Хронолошки његово интересовање обухвата готово целу српску историју—од изучавања племена која су пре Словена живела на Балканском полуострву па до бурних дешавања из 1848. године и догађаја блиских његовом времену. Његови радови такође се одликују и великом тематском разноврсношћу: од издавања историјских извора, научне критике па до стварања синтетичких прегледа прошлости као круне рада једног историчара.

Радови:

1. О великом војводи босанском Сандаљу Хранићу Косачи2. Гроф Ђорђе Бранковић и његово време3. Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој

половини XV века, 19024. Срби у Угарској5. Рад на домаћој историји у години 1902

Литература: Википедија и Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997, 610.

Станоје Станојевић

1874-1937.

15

Станоје Станојевић је рођен 1874. у Новом Саду а умро је 1937. године у Бечу. Школовао се у Новом Саду до велике матуре. Студирао је у Бечу филологију и историју. Међу професорима који су му предавали били су и Ватрослав Јагић и Константин Јиричек. Као 20-годишњи студент својим радом Прилошци библиографији србуља привукао је пажњу професора Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle“ (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој часопис Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу

усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот, нарочито византијско-српски односи. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.

За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године а 1920. за редовног члана.

Станоје Станојевић је такође покренуо Југословенски историјски часопис (директор 1935-1937) и организовао Историјско друштво у Новом Саду, чији је председник био 10 година.

Био је један од покретача листа Политика, 1904 године. Први је српски енциклопедиста јер је покренуо и уређивао „Народну енциклопедију Срба, Хрвата и Словенаца“ 1925, једино дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом до тада. То дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.

Историографски рад

Станоје Станојевић је писао приказе још као средњошколац. Као студент писао је приказе и критике о делима Стојана Новаковића:

Срби и Турци у 4. и 5. веку (Стражилово, 1893) Стара српска војска (1894)

Он је написао и критику Историје Срба, Милана Убавкића ( Летопис МС, 1948). Ту се успротивио писању популарних историја.

Његов први прави рад било је дело:Како је умро краљ Радослав (1894)Станоје Станојевић је проучавао старе српске животописе и као резултат

те активности настали су радови: О склопу Немањине биографије од Стевана Првовенчаног. (1895.) Извори Немањиних биографа. (1895.) Белешке о склопу Данилова Родослова. (1895.)Хронологија српских архиепископа по Данилову Родослову. (1895.)

Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на делу Византија и Срби. Себи је ставио у задатак да напише дело у 10 свезака од досељавања Словена до пада Цриграда 1453. год. Желео је да у првих 9 књига пише о политичкој историји а у десетој би писао о културном утицају Византије на Србе. Од планираних изашле су свега две књиге дела Византија и Срби 1903. и 1906.

16

године које су завршавале досељавањем Срба на Балкан. Станоје Станојевић је одбацио теорију о аутохтоности Срба на Балканском полуострву али и већи део причања Константина Порфирогенита.

Посебно је значајна његова Историја Српког народа коју је објавио 1908 године. У овом делу Станојевић је детаљније обрадио средњи век. Међутим, књига је пала у засенак Јиречекове Историја Срба. Јиричекова историја се састојала из четири целине од којих је само прва објављена 1911. (политичка историја до 1371) док су друге три објављене 1922. и 1923. (историја до 1537. и културна историја у две свеске). Данас се Јиричекова историја штампа углавном у две књиге (Политичка историја до 1537. и Културна историја).

Станојевић је годинама вредно и систематски студирао историјске изворе и литературу, долазио до многих запажања, чинио белешке и спремао се да напише „Историју српског народа у средњем веку“, у 9 књига. Успео је да приреди само прву књигу, о изворима, и то не у коначном виду.

Станоје Станојевић је прихватао критички метод Илариона Руварца, борио се против дилетантизма у проучавању историје и тога да се на све српско гледа као на добро а на све несрпско као на лоше. Критиковао је дела Константина Јиричека и Јована Скерлића.

Библиографија:

1. Кад je умро краљ Радослав. 1894.2. Прилошци библиографији Србуља. 1894.3. О склопу Немањине биографије од Стевана Првовенчаног. 1895.4. Извори Немањиних биографа. 1895.5. Белешке о склопу Данилова Родослова. 1895.6. Хронологија српских архиепископа по Данилову Родослову. 1895.7. Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als

Geschichtsquelle. 1896.8. Нешто o Јакшићима. 1901.9. Гипотеза о славянскихъ заимствованныхъ словахъ изъ германскаго. 1901.10. Pipo Spano. Прилог српској историји почетком XV века. 1901.11. Српско име у западним крајевима. 1902.12. Борба о наследство Баошино. 1902.13. Византија и Срби I: Балканско Полуострво до VII века. 1903.14. Књиге и друго у старим српским записима. 1906.15. Византија и Срби II: Колонизација Словена на Балканском

Полуострву. 1906.16. Историја српскога народа. 1908, 1910³.17. Историја српскога народа за средње школе. I–II 1908 (Са проф. Л. Зрнићем).18. О Јужним Словенима у VI, VII и VIII веку. 1909.19. Историја Босне и Херцеговине. 1909.20. Борба за самосталност католичке цркве у Немањићкој држави

1911.21. Студије о српској дипломатици, Београд 1914-1935. 22. Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца, покретач и

уредник, Београд 1925. 23. Свети Сава, Београд 1935.

Теодор Тарановски

1875-1936

17

Теодор Тарановски (Плоњск, 12/24. мај 1875 — Београд, 23. јануар 1936) је био руски правник и историчар који је након Руске револуције емигрирао у Краљевену Срба, Хрвата и Словенаца где је наставио своје научно стваралаштво.

Рани живот и школовање

Рођен је у мешовитој руско-пољској породици. Завршио је гимназију у Варшави и Правни факултет Руског универзитета. Професори су му били и чувени изучаваоци јужнословенског права Теодор Леонтовић и Теодор Зигељ. Прве научне радове објавио је још као студент. Магистар је постао 1899. и постављен је на место доцента на Катедри енциклопедије права варшавског универзитета.

Научни рад

Почетни успеси младог научника омогућили су му да предаје на више универзитета. Редовни професор постао је са 36 година након што је објавио монументално дело Догматика позитивног државног права у Француској за време старог режима. Понуду министра просвете да постане професор Петроградског универзитета одбио је уз образложење да не жели угледно место без претходног избора. Професор овог факултета постао је тек 1917. године.

Од 1920. до 1936. године био је професор на Правном факултету у Београду где је систематски испитавао српско средњовековно право нарочито Душанов законик. Није подлегао романтичарском заносу због чланова овог законика који су наизглед осликавали изузетно напредно друштво (рад Начело законитости у Законику цара Стефана Душана). Чланове који стављају закон изнад цара види више као одраз владарско-правне идеологије него одраз правне праксе.[1] Бавио се упоређивањем различитих правних споменика средњовековног словенског права. Српској правној прошлости посветио је капитално дело Историја српског права у немањићкој држави. Међу његовом рукописном заоставштином налази се и довршена монографија о Душановом законику.

За редовног члана Српске краљевске академије изабран је 1932. године.

Извори:

Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997.

Никола Радојчић

1882-1964

18

Никола Радојчић (29. август 1882, Кузмин — 12. новембар 1964, Београд) је био српски историчар, један од најзначајнијих прочавалаца историје средњовековне Србије свога времена као и историје српске историографије. Његово издање Душановог законика је квалитетом превазилазило сва ранија издања и даље представља узорно издање средњовековног правног споменика.

Његов син Светозар био је истакнути српски историчар уметности, проучавалац српске средњовековне и византијске уметности.

Биографија

Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Сремским Карловцима. Студирао је у Грацу, Загребу, Јени и Минхену. Међу његовим професорима били су истакнути историчари, византолози и медиевисти као и филолози Матија Мурко, Хајнрих Гелцер, Константин Јиречек и Карл Крумбахер. Докторирао је са дисертацијом Два последња Комнена на цариградском пријестољу. Ова дисертација је објављена као књига 1907. године. Био је професор гимназије у Карловцу а затим од 1908. до 1920. професор у Сремским Калровцима. Био је члан југословенске делегације на Конференције мира у Паризу 1919. године. Значајну промену у његовом наставничком и научном раду представљала је 1920. година када је изабран за професора српске и хрватске историје на новооснован универзитету у Љубљани. На првом словеначком универзитету је радио двадесетак година и ту је уживао велики углед као научни радник. Након слома Југославије у Априлском рату 1941. године прелази у Београд. На крају рата био је укључен у обновљени рад Универзитета што је имало за последицу његово пензионисање 1945. године након успостављања комунистичке власти. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1934. а за редовног 1938. године. Након пензионисања 1945. године његов рад је био претежно везан за ову установу. Учествовао је у формирању и раду низа установа у окворима САН које су биле посвећене историјским студијама (Историјски институт, Византолошки институт).

Историографски рад

Радојчић је био плодан и свестран стваралац у српској историографији. За разлику од других српских историчара који су рад започели почетком 20. века Радојчић није био у оној мери под утицајем филолошког метода који је карактеристичан пре свега за ученике Константина Јиречека већ је био отворен за методолошке новине и резултате византологије и модерне европске историографије. У првом периоду свог научног стваралаштва био је заокупљен византијским темама блиским онима којима се бавио у својој дисертацији. Расправљао је о господарима града Просека (1909), женидби Стефана Првовенчаног (1912) а касније се систематски бавио вестима византијских писаца о српској историји 11. и 12. века (Како су називали Србе и Хрвате византијски историци XI и XII века, 1926, Вести Ане Комнине о Србима, 1927). Доцније је писао о писцима из времена Косовске битке (1928, 1931, 1932).

Своје бављење развојем српске историографије почео је радовима о Илариону Руварцу (Руварчева тежња за истином, 1909) и Александру Стојачковићу (Стојачковић као историчар, 1911). Током целокупног историографског стваралаштва Радојчића су привлачиле теме из историје српске историографије којима је посветио велики број радова. Сматра се једним од најзначајнијих изучаваоца српске историографије. Према речима Симе Ћирковића ретко се дешава да једна област науке буде у толикој мери плод рада једног човека као што се десило са историојом српске историографије коју је

19

створио и развио Радојчић. Бавио се појединим српским историчарима, о најистакнутијим међу њима као што су Јован Рајић и Иларион Руварац писао је у више наврата изучавајући различите аспекте њиховог дела, а своја темељна изучавања је заокруживао посебним књигама o Мавру Орбину (1950) и Јовану Рајићу (1952). У Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој написао је преко 70 одредница о историчарима и историографији. О својим савременицима писао је поводом јубилеја и у некролозима. Његови радови о српској историографији 18. века имају пионирски карактер.

Током живота и рада у Љубљани отпочела су његова ситематска истраживања српског средњовековног права и државног уређења средњовековне Србије. Низ мање обимних прилога заокружио је значајном књигом Српски државни сабори у средњем веку из 1940. године. Друго значајно поље Радојчићевих интересовања у овом периоду био је Душанов законик. У српској историографији Радојчић је покренуо нови талас истраживања Душановог законика, која су готово замрла након Новаковићевог издања Законика (1898). Прво је изучавао византијске утицаје у Душановом законику, затим се бавио појединим рукописима овог правног споменика да би 1960. године рад на Законику заокружио новим издањем. Радојчић је издавањем законика имао намеру да се у што већој мери приближи оригиналном тексту, занемарујући промене које су настале током употребе Душановог законика. У студијама у којима се бавио државном организацијом средњовековне Србије Радојчић је настојао да превазиђе методе правних наука које су склоне да у средњовековну средину пројектују идеје о држави и државном уређењу карактеристичне за касније раздобље. Значајно Радојчићево достигнуће представља и то што му је САНУ поверила издавања Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића (1962), рукописа који је био новооткривен и чије је откриће представљало значајно проширење изворне базе о средњовековној Србији. Бавио се и историјом средњовековне Босне, претежно историографијом а и појединим питањима о босанском краљу Твртку (Обред крунисања босанског краља Твртка I, 1948; Твртково венчање, 1957; босански грб, 1929). Након изучавања византијских писаца значајних за српску историју Радојчић се бавио и српским средњовековним писцима. Посебно су значајни његови радови о Барском родослову (назив који је он предложио уместо назива Летопис попа Дукљанина), Теодосију и Даниловом зборнику. Теодосију је давао хронолошку предност у односу на другог хагиографа светог Саве Доментијана али ово мишљење није прихваћено у историографији. И поред тога што су главне теме његових истраживања везане за средњовековну Србију и историју српске историографије Радојчић је велику пажњу посвећивао и српској историји 18. века. У вези са овим периодом српске историје писао је о историографији, култури, простору који је српски народ насељавао, политичким и верским установа и сл. Сматрао је да изучавању овог периода српске историје треба посветити већу пажњу, али је његово настојање да популарише истраживања овог периода наишло на релативно слаб одјек.

Литература Радојчић, Никола (С. Ћирковић, стр. 607—608), Енциклопедија српске

историографије, Београд 1997. К. Милутиновић, Никола Радојчић историчар, Студије из српске и

хрватске истоиографије, Нови Сад 1986, 184—212.

20

Владимир Ћоровић

1885-1941

21

Др Владимир Ћоровић (Мостар, 27. октобар 1885 — , 12. април 1941) је био српски историчар и редовни члан Српске краљевске академије.

Биографија

Владимир Ћоровић је рођен 27. октобра (15. октобра по старом календару) 1885. године у Мостару, у познатој српској трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Била је то средина са веома јаком и разбуђеном српском националном свешћу, којој је тон давала група

истакнутих књижевника, међу којима је био и његов брат Светозар. Године 1904. Владимир Ћоровић се уписао на Бечки универзитет, где је студирао словенску филологију, археологију и историју. Професори су му били чувени слависти Ватрослав Јагић, Константин Јиричек и Милан Решетар. Ћоровић је био врло активан у Српском академском друштву „Зора“, о коме је 1905. године објавио књижицу. Тезом о Лукијану Мушицком, докторирао је у Бечу 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену (1908 — 1909) код познатог немачког византолога Карла Крумбахера. Неко време је боравио у Паризу и Болоњи, где је истраживао старе словенске рукописе.

Од септембра 1909. године Ћоровић је живео у Сарајеву, радећи најпре као кустос, а затим као управник библиотеке у Земаљском музеју. Тада је почео период његовог врло снажног, интензивног и разноврсног научног и књижевног рада. Био је сарадник врло значајних српских часописа, а посебно „Босанске виле“, „Српског књижевног гласника“ и „Летописа Матице српске“ (у коме је објавио и своју дисертацију о Лукијану Мушицком). Поред осталог, у Сарајеву је био секретар Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и приређивач њеног календара за 1911. годину. Након атентата Гаврила Принципа, 28. јуна 1914. у Сарајеву, Ћоровића су ухапсиле аустроугарске окупационе власти. На познатом бањалучком „велеиздајничком“ процесу, чији је првооптужени био Васиљ Грђић, Ћоровић је најпре осуђен на пет, али му је Врховни суд повисио казну на осам година робије због интензивног рада у „Просвјети“. Нови аустроугарски цар и краљ Карло IV, под снажним притиском светске јавности, извршио је 1917. године замашну амнестију политичких затвореника, па је Ћоровић пуштен из затвора у Зеници, где је углавном издржавао казну. Тада се настанио у Загребу, па је са групом југословенски усмерених писаца (Нико Бартуловић, Иво Андрић и Бранко Машић) уређивао часопис „Књижевни Југ“. У то време је почела његова запажена сарадња са југословенским политичарима у разним земљама, а нарочито у Аустроугарској, као и припремање документарне Црне књиге (Београд-Сарајево, 1920) о страдању и патњама српског народа у Босни и Херцеговини. У улози делегата у привременом народном представништву, Ћоровић је био присутан 1. децембра 1918. године у Београду на свечаном проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу.

Од 1919. године, када је изабран за ванредног професора на Филозофском факултету, Ћоровић је непрестано живео у Београду. Великим личним радом, изванредним научним резултатима, створио је редак углед и утицај и изузетну каријеру: 1921. постао је редовни професор на Филозофском факултету, за дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1922, а за редовног 1934. године. Две године био је и ректор Београдског универзитета, током школске 1934/35 и 1935/36 године.[1] После напада Немаца на Југославију, напустио је Београд и кренуо у емиграцију заједно са више тадашњих истакнутих југословенских политичара, али је авион којим су путовали оборен 12. априла 1941. године изнад Грчке. У тој несрећи погинуо је и Владимир Ћоровић.

22

На основу текста који је написао академик Радован Самарџић, Владимир Ћоровић је заступљен у књизи Сто најзнаменитијих Срба (Београд - Нови Сад, 1993, стр. 529-534).

Библиографија

Веома је велик Ћоровићев стваралачки опус, који чине бројне књиге и појединачни текстови растурени по разним часописима и листовима. Иако су чињени и значајни покушаји, још није састављена и комплетна библиографија његових радова и прилога о њему. Ово су само неке његове књиге:

1. Бан Кулин(расправа)2. Бан Борић о његови потомци (расправа)3. Како је војвода Радослав Павловић продао Дубровчанима

Конавле 1423-1427( расправа)4. Питање о пореклу Котроманића(расправа)5. Краљ Твртко I Котроманић (монографија)6. Територијални развој Босанске државе у средњем веку 7. Сребрница за време деспота Стефана1

8. Деспот Ђурађ Бранковић према конавласком рату2

9. Женидба деспота Лазара3

10. Сребрница у средњем веку4

11. Када је Часлав дошао на власт(расправа)12. Питање о хронологији у делима Св. Саве(расправа)13. Подела власти између краљева Драгутина и Милутина 1282-

1284. (расправа)14. Војислав Илић (Мостар, 1906)15. Српске народне приповијетке (Матица српска: Нови Сад,

1909)16. Покрети и дела (Геца Кон: Београд, 1920)17. Црна Књига. Патње Срба Босне и Херцеговине за време

светског рата 1914-1918. (Београд, 1920)18. Велика Србија (Народно дело: Београд, 1924)19. Босна и Херцеговина (Српска књижевна задруга: Београд,

1927)20. Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862 (Српска

краљевска академија: Београд, 1923)21. Свети Сава у народном предању, 192722. Списи Светога Саве, 192823. Уједињење (Народно дело: Београд, 1928)24. Мостар и његова српска православна општина (Београд,

1933)25. Историја Југославије (Народно дело: Београд, 1933)26. Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку (Државна

штампарија Краљевине Југославије: Београд, 1936)27. Хисторија Босне књ. I (Српска краљевска академија:

Београд, 194028. Историја Срба (БИГЗ: Београд, 1989) - постхумно, користећи

оригинални рукопис29. Света Гора и Хиландар до 16 века, 198530. Стари српски записи и натписи, 1997

1 Расправе настале по необјављеној грађи2 исто3 исто4 исто

23

Грегор Чремошник

1890-1958

Грегор Чремошник (24. фебруар 1890, Ползела — 12. новембар 1958, Љубљана) је био словеначки историчар.

Школовао се у гимназијама у Цељу и Марибору. У Грацу је студирао историју и славистику где је стекао докторат 1915. године. Исте године похађао је предавања из историје код Константина Јиречека у Бечу. Предавао је у гимназији у Трсту од 1915. до 1917. године. Од 1917. године радио је у Институту за проучавање балканских земаља у Сарајеву. Библиотекар и кустос Земаљског музеја у Сарајеву постао је 1919. године и на том месту је остао све до 1935. године. Дописни члан Српске краљевске академије постао је

1932. године. На Филозофском факултету у Скопљу предавао је као редован професор општу историју средњег века и помоћне историјске науке од 1935. до 1941. године. Након завршетка Другог светског рата предавао је историју јужнословенских народа на Филозофском факултету у Љубљани.

Чремошник је од почетка свог рада вршио обимна истраживања у Дубровачком архиву и на основу те грађе објавио је велики број радова из економске, друштвене и културне историје средњовековне Србије, Босне и Дубровника 13. и почетка 14. века. Користио се дубровачком архивском грађом и за истраживање српске нумизматике у чему је остварио вредне резултате. Прикупио је, обрадио и публиковао велики број докумената из дубровачке канцеларије и нотаријата, углавном оне настале до краја 13. века. Ову грађу објавио је у збиркама докумената: Канцеларијски и нотарски списи 1278—1301. (1932); Списи дубровачке канцеларије, том први, Записи нотара Томазина де Савере 1278—1282 (1951). Истраживао је и деловање дубровачке канццеларије. Чремошник је такође обрадио и публиковао нотарска акта Ластова. Своја истраживачка итересовања временом је све више усмеравао ка помоћним историјским наукама, посебно дипломатици. У пет студија обрадио је формалне аспекте ћирилских повеља насталих у средњовековној Босни и Захумљу: Босанске и хумске повеље средњег века, Годишњак земаљског музеја, 1948, 1949—1950, 1951, 1952, допуна 1955. Бавио се и појединим проблемима из ћирилске дипломатике, посебно српском дипломатском минускулом (Српска дипломатска минускула, Слово 13, Загреб 1963). Чремошник је планирао да напише широко замишљени синтетички преглед дипломатике и сигилографије али није стигао да оствари своју замисао. Из списа насталих током рада на овом делу постхумно је објављена књига Студије за средњовјековну дипломатику и сигилографију Јужних Славена (Грађа АНУБиХ, 1976). Увод ове књиге односи се уопште на дипломатику и сигилографију док се посебан део бави српским средњовековним печатима.

Избор из библиографије:

1. Наше робље у средњем веку, Југословенска њива 6, 1922, 21-26.2. Наша трговачка друштва у средњем веку, ГЗМ 36, Сарајево, 1924, 69-81.3. Дубровачка канцеларија до год. 1300, ГЗМ 39, Сарајево, 1927, 231-253.4. Прилози дубровачкој и српској нумизматици, Славиа, Праха, 7,

1928/1929, 564-584.

24

5. Продаја Босанског Приморја Дубровнику год. 1399. и краљ Остоја, ГЗМ 40, Сарајево, 1928, 109-126.

6. Вредност дубровачког извоза у Србију и Босну, ГЗМ 41, Сарајево, 1929, 57-62.

7. Додатак чланку дубровачка канцеларија, ГЗМ 41, Сарајево, 1929, 121-122.

8. Када је постао дубровачки архив, ГЗМ 44, Сарајево, 1932, 57-61.9. Историски споменици дубровачког архива, Сер. ИИИ, св. 1,

Канцелариски и нотарски списи 1278-1301, Зборник СКАН ИИИ, Београд, 1932.

10. Развој српског новчарства до краља Милутина, Посебна издања СКАН, књ. 101, Београд, 1933.

11. Виноградарство и вино у Далмацији средњег века, ГЗМ 45, Сарајево, 1933, 15-38.Рад Земаљског музеја у Сарајеву на историској науци после ослобођења, ЈИЧ И, Београд, 1935, 243-245.

12. Око богумилства у средњевековној Босни, Просвета, Сарајево, XXИ, 1937, 10-16.Оригинални документи јужнословенских владара у млетачком архиву, Споменик СКАН 93, Београд, 1940, 121-132.

13. Студије из српске палеографије и дипломатике средњег века, Гласник скопског Научног друштва 21, Скопље, 1940, 1-19.

14. Уговор између краља Твртка и Дубровника од 9. априла 1387, ГЗМ н.с. И, Сарајево, 1946, 123-127.

15. Правни положај нашег робља у средњем веку, ГЗМ н.с. ИИ, Сарајево, 1947, 69-73.

16. Босанске и хумске повеље средњега вијека И, ГЗМ н.с. ИИИ, Сарајево, 1948, 103-143.

17. Босанске и хумске повеље средњега вијека ИИ, ГЗМ н.с. ИВ-В, Сарајево, 1949-1950, 105-199.

18. Босанске и хумске повеље средњега вијека ИИИ, ГЗМ н.с. ВИИ, Сарајево, 1952, 273-336.

19. Постанак и развој српске или хрватске канцеларије у Дубровнику, Анали Хисторијског института ЈАЗУ у Дубровнику И, Дубровник, 1952, 73-84.

20. Босанска краљица Груба, ГИД БиХ 4, Сарајево, 1952, 147-163.21. Босанске и хумске повеље средњега вијека. Допуна, ГЗМ н.с. X, Сарајево,

1955, 137-146.22. Дубровачки печати средњег вијека, Анали Хисторијског института ЈАЗУ у

Дубровнику ИВ-В, Дубровник, 1956, 31-47.23. Оригинал повеље Кулина бана, ГЗМ н.с. XИИ, Сарајево, 1957, 195-213.24. Дослеј незнани јужнословански печати, ЗЧ, XИИ-XИИИ, Љубљана, 1958-

59, 51-74.25. Студије за средњовјековну дипломатику и сигилографију Јужних

Славена, АНУ БиХ, Грађа 22, Одјељење друштвених наука 18, Сарајево, 1976.

Литература

Чремошник, Грегор (Десанка Ковачевић—Којић, стр. 713), Енциклопедија српске историографије, Београд. 1997.

25

Александар Соловјев

1890-1971

Александар Василијевич Соловјев (18. септембар 1890, Калиш код Гродна, Руско царство, сада део Пољске — 15. јануара 1971, женева, Швајцарска) је био руски историчар, стручњак за српску средњовековну историју и средњовековну хералдику. Иако се образовао у Русији Соловјев је добар део радног века провео у краљевини Југославији након што је избегао током револуције у Русији. Након Другог светског рата Соловјев је, након неколико година живота комунистичке власти у Југославији избегао у Швајцарску где је радио као професор славистике и преводилац дела истакнутих руских књижевника Достојевског и Толстоја на француски језик.

Биографија

Школовао се у Варшави, која је тада била део Руског царства и где је његов отац Василиј Фјодорович радио као судија Врховног суда. Дипломирао је на Правном факултету Руског универзитета у варшави 1912. године а потом је завршио Историјско-филолошки факултет варшавског факултета. Варшава је тада важила за једно од најзначајнијих средишта славистике и историографије о словенским народима. Међу истраживачким интересовањима слависта у Варшави били су и историја средњовековног српског права. Соловјев је магистрирао код Фјодора Ф. Зигеља који је био истакнути изучавалац српског средњовековног права. године 1914. Соловјев се запослио као асистент на Правном факултету Универзитета у Варшави а потом је кратко радио као асистент на Московском универзитету. Приватни доцент за историју права и средњовековну руску историју постао је 1917. године, током драматичних догађаја руске историје током Првог светског рата, када је универзитет на коме је радио премештен у Ростов на Дону. Због револуционарних дешавања у Русији избега је прво у Истанбул чекајући како ће се развијати догађаји у Русији. Како се пораз белих снага чинио све извеснији Соловјев прво одлази у Софију а затим у Немачку, у универзитетски центар Хајделберг где је упознао истакнутог византолога Георгија Острогорског. Убрзо ступа у контакт са Теодором Тарановским који га је позвао да пређе на Правни факултет у Београду.

Асистент на Правном факултету псотао је 1920. где је предавао историју словенских права. Први радови које је написао у новој средини односили су се на историју права Дубровачке републике а затим се његова истраживачка интересовања оријентишу ка правној историји средњовеквоне Србије. Један од својих најзначајнијих радова објављује 1926. године под насловом Одабрани споменици српског права—од XII до XV века . Посебно интензивно се бавио законодавном делатношћу српског цара Стефана Душана па је 1928. стекао докторат дисертацијом која се односила на ову тему. Објавио је две студије каорезултате истраживања Душановог законодавства законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка (Скопље, 1928) и Душанов законик г. 1349. и 1354. (Београд, 1929). Године 1930. постао је 1930. а редовни 1935, након што је 1931.

26

постао југословенски држављанин. Министарство просвете је његов избор на место редовног професора потврдило тек 1937. године. Поред универзитетске каријере предавао је руски језик у Руској гимназији у Београду. Његова научна интересовања су и даље била окренута изучавању српског средњовековног права па је заједно са Владимиром Мошином објавио 1936. зборник дипломатичке грађе Грчке повеље српских владара. Исте године објавио је и књигу Књига свих реформација града Дубровника. У ово време почело је његово интензивно бављење хералдиком. На основу својих предавања о словенском праву објавио је књигу Предавања из историје словенских права 1939. године.

Пошто Правни факултет није радио током Другог светског рата Соловјев се у потпуности посветио научном раду. И поред тешких околности какве је наметнула ратна ситуација Соловјев је објавио неколико чланака о законодавној делатности светог Саве. Пошто је неке своје радове објавио у гласилима које је издавала влада генерала Милана Недића након рата је одређен да Соловјев није погодна личност да предаје на универзитету. Отназ са универзитета добио је 1946. а 1947. постао је професор новооснованог Правног факултета у Сарајеву и као најугледнији научни радник међу професорима постао је и први декан овог факултета. током година проведених у Сарајеву посебно се бавио проблематиком богумилског покрета и црквом босанском. Ухапшен је 1949. године из идеолошких разлога и осуђен је на осамнаест месеци затвора. Са породицом је избегао у Женеву 1951. године. Након неколико година 1955. постао је редовни професор Факултета за књижевност Универзитета у женеви. Водио је катедру за словенске језике и књижевност до 1960. године када је пензионисан. Радио је на значајном пројекту превођења руских писаца Толстоја и Достојевског на француски језик. Његови преводи са коментарима издати су у Лозани између 1960. и 1962. године. У ово време објављивао је радове о руској историји у угледним светским часописима и завршио је своје најзначајније дело из области хералдике Историја српског грба које је објављено у Мелбурну 1958. године. Члан Међународне академије за хералдику постао је 1967. године. Умро је у Женеви 1971. где је и сахрањен. Пред крај живота завршио је рад на рукопису књиге Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године која је објављена у издању САНУ 1980. године и која представља сумирање његовог рада на Душановом законику.

Његов син Александар Александрович Соловјев радио је у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Радио телевизија Србије је посветила Соловјову једну епизоду серијала Заборављени умови Србије која је емитована 11. марта 2007. године.

Научни рад

Соловјев је био плодан писац и објавио је преко двеста научних радова на неколико језика. Инече је био полиглота, говорио је десетак словенских језика а предавао је и на енглеском, француском, немачком и италијанском. Његов обиман научни опус углавном је био концентрисан у вези са неколико основних тематских кругова. У први круг спада изучавање словенске правне историје, посебно компаративно изучавање српкског права у односу на друга словенска права и утицај византијског права на правни развој јужнословенских народа. На његово сагледавање историје српског средњовековног права од великог утицаја је био приступ Теодора Тарановског. Соловјем је напустио романтичарске представе о Душановом законику као о аутохтоном словенском правном споменику и врло скрупулозно је изучавао утицај византијског права на настанак овог правног споменика. Такође се бавио рукописном традицијом Душановог законика где је предложио, на основу темељне палеографске анализе, груписање рукописа Душановог законика у три фазе током којих су настајали. Разлике у преписима Соловјем није разумевао као резултат случајних промена већ као

27

свесну намеру законодавца. За развој српске историографије, превасходно медиевистике, посебно је знчајан његов рад на објављивању извора. Радећи у бројним архивима значајним за српску средњовековну историју приредио је и објавио многе до тада непознате изворе, посебно повеље. Поред збирки дипломатичких извора објавио је низ појединачних документа значајних за правни развој средњовеквоне Србије (Закон градски, Номоканон светог Саве, српска црквена правила и законске компилације 17. века и друга). У вези са Душановом законику бавио се анализом Властареве синтагме и такозваног Јустинијановог законика. Бавио се и утицајем Душановог законодавства на правни развитак полуаутономних зетских области у оквирима Млетачке републике (Грбаљска жупа и Грбаљски статут, Књига привилегија грбаљске жупе, Богишићев нацрт закона за херцеговачке усташе). Соловјев је објавио већи број чланака који су се односили на богумиле и цркву босанску (Јесу ли богумили поштовали крст?, Вјерско учење босансек цркве, Нестанак богумилства и исламизација Босне, Фундијати, Патарени и Кудугери у византијским изворима и други). Један његов обиман рад о богумилима налази се у рукопиној заоставштини. Значајан допринос Соловјев је дао у развоју српске хералдике. Поред капиталног рада Историја српског грба објавио је и већи број мањих прилога (Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић, Приноси за босанску и илирску хералдику и други). Последње године његовог научног рада посветио је изучавању руске историје и писао је о државној организацији ране Русије у 10. веку, историји руске цркве а нарочито је значајан његов превод Историје Ивана Грозног принца Курског.

Научно дело Александра Соловјева одиграло је значајан утицај на развој правне историје и хералдике у српској историографији.

Изабрана библиографија:1. Одабрани споменици српског права од XII до краја XV века

(Београд, 1926)2. Законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка (Београд,

1928)3. Душанов законик г. 1349. и 1354. (Београд, 1929)4. Le patriciat de Raguse au XVe siècle (Дубровник, 1931)5. Земље Јужних Словена и њихови грбови у шпанском путопису XIV

века (Нови Сад, 1933)6. Les emblèmes héraldiques de Byzance et les Slaves (Праг, 1935)7. Грчке повеље српских владара (Београд, 1936)8. Предавања из историје словенских права (Београд, 1939)9. Правни положај српског сељака и занатлије у Средњем веку

(Београд, 1943)10. Vjersko učenje bosanske crkve (Загреб, 1948)11. Prinosi za bosansku i ilirsku heraldiku (Сарајево, 1954)12. Историја српског грба (Мелбурн, 1958)13. Der Einfluss des Byzantinischen Rechts auf die Völker Osteuropas

(Вајмар, 1959)14. По поводу Рижского списка слова о погибели Рускыя земли

(Москва, 1960)15. Les armoriaux illyriens et la famille Ohmuchievich (Берн, 1968)16. Чайковский и его музыка (Њујорк, 1971)17. (Београд, 1980)

Литература:

Соловјев Александар (С. Аврамовић, стр. 640—642), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

28

Јорјо Тадић

1899-1969

Јорјо Тадић (Стари Град на Хвару, 5. јун 1899 — Београд, 4. октобар 1969) је био хрватски историчар и академик САНУ.

Биографија

Основну школу је завршио у родном месту а класичну гимназију у Задру и Сплиту. Историју и филозофију је студирао у Загребу, Берлину, Лајпцигу, Прагу и Београду. Био је једно време суплент Поморске академије у Котору а потом професор и директор Поморско-трговачке школе у Дубровнику. За доцента Филозофског факултета у Загребу изабран је 1935. на предмету историја новог вијека. Виши саветник министарства просвете у

Београду постао је 1938. године. Од 1951. радио је као редовни професор Филозофског факултета на предмету Општа историја новог века. Био је дописни члан ЈАЗУ и редовни члан САНУ а од 1959. Историјског института у Београду.

Историографски рад

Његово дело настајало је током више деценија и чини га велики број радова о средњовековној историји Дубровника и о разним темама из српске и јеврејске историје у периоду између 16. и 18. века. Хронолошки се може поделити на два периода: предратни од 1925. до 1941. и послератни од 1945. до смрти 1969. године.

Од свих истраживача дао је највише података и тумачења дубровачке историје[1] Написао је биографије многих истакнутих личности из дубровачке историје између осталих и Фрања Гундулића, Николе Працатовића, Серафима Гучетића, Цвијете Зузорић и Јоханеса Газулуса у збирци радова Дубровачки портрети издатој 1948. године. У каснијој фази свог стварања претежно се окреће темама из привредне историје, а запоставља изучавање политичке историје. Његови радови о привредној историји имају изузетно велики истоирографски значај због изношења низа, до тада, непознатих података о овој тематици.

Био је један од најбољих латинских палеографа свога времена. Изузетно је било његово познавање рукописа дубровачких канцелара и нотара средњег века. Систематски је објављивао дубровачку архивску грађу (Писма и упутства Дубровачке републике I, Прилози за историју здраствене културе старог Дубровника (заједно са Ристом Јеремићем), Дубровачка архивска грађа о Београд и Грађа о слиакрској школи у Дубровнику XVIII—XVI века у два тома).

Поред студија уско везаних за дубровачку историју значајан је његов рад на расветљавању привредне прошлости српских и балканских земаља средњег века. На основу дубровачке архивске грађе добио је читав низ бројчаних података о аграрној и рударској производњи у Србији средњег века. Проучавањем српске економије и друштва показао је како је Србија од Косовске битке до пада Деспотовине под турску власт имала једну од најразвијенијих рударских производњи у Европи онога времена. Указао је на развој трговачког сталежа у

29

средњовековној Србији. Такође је указао на значај српске рударске производње за развој Дубровачке републике. Објављивао је и радове о култури Дубровника. као историчар културе нарочиту пажњу је посвећивао биографијама и разматрао је дела појединих књижевника и ликовних уметника. Посебно је занимљив његов рад на изучавању историје свакодневног живота у Дубровачкој републици.

Библиографија:

1. Шпанија и Дубровник у XVI веку, Београд 1932;2. Миха Працатовић–Працат, Дубровник 1933;3. Јевреји у Дубровнику до половине XVII столећа, Сарајево 1937;4. Промет путника у старом Дубровнику, Дубровник 1939;5. Организација дубровачког поморства у XVI веку, Историјски

часопис 1949:6. Дубровачки портрети I, Београд 1948.

30

Владимир Мошин

1894-1987

Владимир Мошин је рођен 1894. у Петрограду а умро је 1987. године у Скопљу. Био је историчар- византолог и слависта и свештеник Руске Православне цркве. Највећи део живота провео је у Југославији.

У Краљевину СХС дошао је 1921. године. Дипломирао је у Београду 1922. а докторирао у Загребу 1928. године са тезом „Норманска колонизација у Источној Европи“. Доцент је постао на Филозофском факултету у Скопљу за област византологије 1931. а већ идуће године на исти положај са истим звањем је постављен на Универзитету у Београду. Био је члан Одбора за издавање грчких извора за историју Српске краљевске академије. У том својству је сваке године или сам или заједно са Александром Соловјевом или Георгијем Острогорским радио у светогорским манастирима.

Изабран је 1947. за сарадника Историјског института САНУ а истовремено је постављен за директора Архива ЈАЗУ а потом за вршиоца дужности управника Хисторијског института ЈАЗУ у чији је састав архив био укључен.

Био је члан Археографске комисије при Министарству културе СР Србије 1959—1961) а после тога руководио је тада основаним археографским одељењем Народне библиотеке у Београду. Ту му је главни задатак било организовање систематског описивања словенских рукописа у Србији и осталим републикама СФРЈ.

Током шесдесетих година држао је курсеве из словенске палеографије, историје илуминације, повеза и водених знакова на Филозофском факултету у Београду. Предавао је и на Универзитету у Скопљу.

Историографски рад

Главна интересовања Владимира Мошина била су славистика и византологија и у обе ове области дао је велики допринос како у српским и југословенским тако и у светским оквирима. Изучавао је византијске изворе значајне за српску средњовековну историју а резултат тог рада било је издање „Грчке повеље српских владара“ које је заједно са Александром Соловјевом издао 1936. године. Направио је више издања аката светогорских манастира ( “Акти из светогорских архива”1939 „Акти братског сабора из Хиландара“, 1940).

Доста је радио у области српске и византијске дипломатике где је у већем броју мањих прилога решавао различите проблеме углавном у вези са датирањем појединих повеља. (Повеља краља Милутина Карејској келији из 1318, 1938, Повеља краља Милутина Богородичином манастиру у Бистрици и златне буле краља Уроша, 1940 , Повеље краља Милутина, 1971)

Резултат његовом рада на светгорским актима били су и просопографски прилози посвећени значајнијим Хиландарцима („Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. века“, 1940; „Хиландарски игумани средњег века“, заједно са Миодрагом Пурковићем, 1940). Бавио се и историјом доласка руских монаха на Атос као и питањима око оснивања и развоја њиховог манастира.

Још 1919. године у Кијеву радио је на пописивању старог рукописног материјала. Своје рано интересовање за ову врсту извора наставио је да развија после 1947. када се посветио систематском проучавању рукописа, преносећи

31

своје широка знања на млађе сараднике. Организовао је рад на описивању рукописа у Београду, Загребу и Скопљу.

Најпре је описао рукописе архива ЈАЗУ (први је проучавао рукописе ЈАЗУ) „Ćirilski rukopisi Jugoslovenske akademije I—II“ (1952, 1955), радећи у исто време на издавању и других значајних текстова (Душановог законика и Летописа попа Дукљанина између осталих). У више студија је систематски обрађивао поједине елементе рукописа као што су водени знак и орнамент. Описивао је рукописе из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, манастир Никољац код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани).

1967. руководио је радом на описивању рукописа Македоније у државном архиву у Скопљу и био је редактор едиције „Споменици за средњовековната и поновата историја на Македонија I—IV“.

Библиографија његових радова објављена је у часопису Слово 18—19 (1969) као и у Зборнику Владимира Мошина (1977).

Радови:

1. Грчке повеље српских владара, 1936. (са Соловјевом)2. Акти из светогорских архива, 1939.3. Акти братског сабора из Хиландара, 1940.4. Supllementa ad Acta Chilandarii, 1948. (са Соловјевом)5. Повеља краља Милутина Карејској келији из 1318, 1938.6. Повеља краља Милутина Богородичином манастиру у Бистрици и

златне буле краља Уроша, 19407. Повеље краља Милутина, 1971.8. Хиландарац Калиник, српски дипломата 14. века, 1940.9. Хиландарски игумани средњег века, 1940.10. Ћирилски рукописи Југословенске академије I-II, 1952, 1955.11. Властарева синтагма и Душанов законик, 1949.12. Летопис попа Дукљанина, 1950.13. Ћирилски споменици у Босни и Херцеговини, 1959.14. Ћирилски рукописи Морачког манастира, 1960.15. Рукописи манастира Грачанице, 1961.16. Ћирилски рукописи у манастиру Никољцу код Бјелог Поља, 1961.17. Споменици за средњовековната и поновата историја на Македонија I

—IV (Споменици за средњовековну и недавну историју Македоније 1-4), 1967

18. Рукописи Пећке патријаршије, 1968-1971.19. Ћирилски рукописи у повјесном музеју Хрватске, Копитарева збирка

словенских рукописа и Чојсов ћирилски одломак у Љубљани, 1971.

Михаило Динић

1899-1970

32

Михаило Динић (23. април 1899, Лучица код Пожаревца — 12. мај 1970, Београд) је био српски историчар и академик САНУ. Највећи део научног рада посветио је истраживању српске средњовековне прошлости.

Школовање и рани радови

Школовао се у родном месту, Пожаревцу, и у Београду. Када је избио Први светски рат, био је присиљен да прекине школовање. Учествовао је у повлачењу српске војске преко Албаније. Након завршетка Првог светског рата наставио је школовање у Француској. Историју и географију је студирао на универзитету у Монпељеу. Након повратка у Србију радио је

као гимназијски професор у Крушевцу, Вршцу, Књажевцу, Винковцима, Земуну и Београду. У периоду од 1928. до 1930. усавршавао се у Бечу. Ментор му је био Карло Пал. Ту је докторирао са дисертацијом о средњовековном Срему. Након завршеног доктората, добио је место професора у учитељској школи у Дубровнику, где је имао прилику да истражује у дубровачким архивама. Тада је написао и своје прве научне радове, студије о Николи Алтомановићу (1932), крунисању Твртка I за краља (1932) и о ватреном оружју у Дубровнику и околним земљама.

На Београдском универзитету

Његов рад приметили су водећи српски историчари тог времена, између осталих, Станоје Станојевић који га је позвао да дође у Београд, те је 1934. добио место професора на Београдском универзитету. У Београду је имао повољне услове за научни рад, те је ускоро објавио радове о дубровачким трибутима (1935), караванској трговини (1937), земљама херцега од Светог Саве (1940). Године 1937. боравио је у Паризу где се упознао са новим историјским изворима. У овом периоду посебно интерсовање је показао за Косовску битку.

Други светски рат прекинуо је Динићев научни рад, када је, као резервни официр војске Краљевине Југославије, био заробљен током Априлског рата. До краја рата боравио је у заробљеничким логорима где му је здравље нарушено.

Најплоднији научни период

По завршетку Другог светског рата Динић се вратио на Београдски универзитет и наставио архивска истраживања. Ово је најплоднији период његовог стваралаштва током кога су настале бројне студије о најразличитијим темама из политичке и привредне историје, историјске географије и помоћних историјских наука. Објавио је монографије о државном сабору средњовековне Босне (1955), средњовековном рударству у Босни и Србији (1955, 1964) и о хумско-требињској властели (1967). За Кембричку историју средњег века написао је преглед историје Балкана од 11. до 15. века (1963). Такође се бавио и објављивањем изворне грађе. Поред појединачних докумената које је објављивао као прилоге уз своје радове објавио је више збирки докумената: одлуке дубровачких већа 1380—1389 (1951, 1964), грађу о робљу, патаренима, дубровачкој ковници и пословну књигу Лукаревића вођену у Новом Брду у три свеске под насловом Из дубровачког архива (1957—1967), грађу за историју средњовековног Београда (1951, 1958)

Добио је велики број научних признања. Био је редовни професор и декан Филозофског факултета у Београду. За дописног члана САНУ изабран је 1948. а за редовног 1955. године. Пензионисан је 1957. године али је наставио своја истраживања у дубровачком архиву док год му је здравље то допуштало. Умро је

33

12. маја 1970. У Београду. Након смрти, његова библиотека и рукописи са исписима из дубровачке архиве пренети су у Народну библиотеку где чине посебну целину. Неки његови рукописи објављени су постхумно. Српска књижевна задруга је 1978. године у књизи објавила његове Историјско географске студије, радове из области историјске географије. Ову књигу приредио је Сима Ћирковић.

Значај

Његов обиман научни и педагошки рад извршио је снажан утицај на историографију о српској средњовековној прошлости. Наставио је најбоље традиције српске критичке историографије настојећи да продужи рад свог узора Константина Јирeчека. Такође је пратио дешавања у светској историографији и у складу с њима настојао да развије, обогати и унапреди српску историјску науку. Значајно је што је истраживао теме које су биле готово запостављене (каравански саобраћај, ситно племство, ватрено оружје у српским земљама средњег века). Био је велики противник инструментализације историје чиме је значајно допринео континуитету научне историографије у српској науци.

Динићева библиографија

Библиографија радова Михаила Динића објављена је у Споменици коју му је посветила Српска академија наука и уметности (Библиографија радова Михаила Динића, Споменица посвећена преминулом академику Михаилу Динићу, Посебно издање САНУ, Споменице 48, Београд 1971, 27-37). Делимичне библиографије његових радова објављене су у следећим публикацијама:

1. Уз шездесету годишњицу Михаила Динића, ЗРВИ 6, Београд 1960.

2. Михаило Динић, редован члан, Годишњак САН 65, 1958.

3. Сима Ћирковић, Раде Михаљчић, Библиографија радова Михаила Динића, Зборник ФФ у Београду 8, 1904.

34

Гавро Шкриванић

1900-1984

Гавро Шкриванић (7. фебруар 1900, Омиш – 19. јануар 1984, Београд) је био официр војске Краљевине Југославије и Југословенске народне армије и историчар.

Школовање и војна каријера

Основну школу је похађао у Омишу а гимназију у Шибенику. Крајем 1917. је мобилисан а наредне године је затворен у Бечу. Матурирао је у Сплиту 1919. године. Завршио је Нижу школу Војне академије у Београду у чину инжењерског потпоручника. Историју је апсолвирао на Филозофском факултету у Скопљу 1925. године. Исте године је ступио у авијацију и завршио је Ваздухопловно-извиђачку школу. До 1939. бавио се наставом летења. Од октобра 1939. до избијања Другог светског рата на тлу Југославије био је изасланик ваздухопловни изасланик у Италији. Потом прелази у Лондон где је био референт ваздухопловства при председништву југословенске владе. Крајем 1942. постављен је за инспектора југословенсог ваздухопловства у саставу РАФ-а на Средњем истоку. Био је краљев ађутант од марта до августа 1944. године. Био је на Вису 1944. године са Иваном Шубићем потом је уз сагласност АВНОЈ-а постављен за шефа југословенске војне мисије у Паризу. На овом положају је био до 1945. године. На свој захтев вратио се у земљу где је постављен за начелника IV одељења Команде ваздухопловства ЈНА. Ову дужност обављао је од 6. фебруара 1945. до 24. јуна 1948. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 28. фебруара 1947. године. Докторирао је априла 1955 године. До пензионисања (1971) је радио у Историјском институту САНУ. Са групом аутора био је добитник Октобарске награде града Београда 1974. за књигу Историја Београда (књига трећа, део: Београд у Првом светском рату).

Научни рад

Његов научни рад сконцентрисан је углавном на различите теме из војне историје а бавио се и историјском географијом и топономастиком. Највећи број радова засновао је на теренским истраживањима на територији СФРЈ а истраживао је у архивима Амстердама, Фиренце, Болоње, Париза и Лондона. Написао је 97 радова од којих седам књига. У оквиру Историјског института наставио је развој историјске географије и картографије који је отпочео Илија Синдик. Различите теме из историјске географије обрађују његове књиге Именик географских назива средњовековне Зете и Путеви у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику као и већи број мањих радова о властелинствима, топономастици, границама српске средњовековне државе, о појединим областима и комуникацијама.

Израдио је карту Југославије у Меркаторовој пројекцији у 20 секцији у размери 1:500.000. Био је уредник зборке Monumenta cartographica Jugoslaviae I и II. За Школски историјски атлас који је од 1965. имао више од десет издања израдио је 25 историјских карата.

У области војне историје проучавао је средњовековно оружје и војску у српским земљама, начин ратовања, фортицикације, поједине ратове и битке. Поред низа мањих радова објавио је књиге Оружје у средњовековној Србији, Босни и Дубровнику и Косовска битка. Његова обимна књига (преко 1000 страна) Војна историја средњовјековне српске државе још је у рукопису.

Литература:Владимир Стојанчевић, Др Гавро Шкриванић (1900-1984), ИЧ 31 (1984) 333—

336.

35

Иван Божић

1915-1977

Иван Божић (Макарска, 23. април 1915 — Београд, 20. август 1977) је био српски историчар.

Биографија

Рано детињство је провео у Прчању а школовао се у Дубровнику, где је 1934. завршио класичну гимназију. Студирао је историју на Филозофском факултету у Београду (1934 — 1938). Био је библиотекар, затим од 1940. асистент на Катедри за општу историју средњег века и помоћне историјске науке. У послератник годинама је радио на Филозофском факултету као предавач, а кад је 1951. докторирао дисертацијом Дубровник и Турска у XIV и XV (објављена као књига 1952) изабран је за доцента, касније за ванредног па за редовног професора. Радио је годину дана (1953/54) у Паризу као лектор држећи на универзитету курсеве о језику и култури Јужних Словена. Годину дана касније провео је у Венецији истражујући у архивама и библиотекама. Био је декан Филозофског факултета у Београду, председник Савеза историчара Србије и Југославије, уредник часописа и организатор бројних публикација и научних скупова. Изабран је за редовног члана Црногорске академије наука и умјетности и за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Божић је својим обимним делом ствараним у току четири деценије у више праваца унапредио српску историографију у другој половини XX века. У првом периоду рада био је заокупљен темама из унутрашње историје Дубровника и односа балканских држава према Турцима у време њихових великих освајања. Тематику је заокружио дисертацијом о Дубровнику и Турској мада се појединим питањима из ове тематике враћао и касније. Друго поље на коме је Божић истрајно и систематски радио чинили су аграрни односи. Почео је са целином српске државе у књизи Доходак царски. Поводом 198. члана Душановог законика (1956), затим расправама о племенитој баштини (Коњ добри и оружје, 1956), Параспору (1956) а касније се сузио на области Зете и северне Албаније. Значајне новине је унео не само захваљујући млетачкој архивској грађи, него и захваљујући друкчијем репертоару постављених питања заснованом на савременој социјалној историји. Значајне је продоре начинио у проучавању катуна, племена, ситног племства у појединим жупама и у планинским областима у залеђу приморских градова. Знатан део студија о аграрним и друштвеним односима сабран је и прештампан у постхумно објављеној књизи Немирно Поморје XV века (1979).

Као и други историчари његове генерације и Божић је резултате свога рада најрадије саопштавао у облику расправе. Врло је успешан био у писању општих прегледа и учествовао је у изради већине колективних дела почев од Историје народа Југославије (1953), преко Историје Југославије (1972, 1974, 1984) до Историје српског народа (II, 1982). Највећи подвиг и по обиму и по количини новина представља његов други део књиге Историје Црне Горе (II/2, 1970), у којој је период 1386 — 1496. Писао је уџбенике за основне и средње школе и на тај начин помогао да се подигне ниво наставе историје. Историја хуманизма у приморским градовима била је Божићева омиљена тема током читавог стваралаштва. Писао је студије о Ксенофону Филелфу и Филипу де Диверсису, чији је опис Дубровника превео на српски језик, адаптирао је

36

дубровачке комедиографе и помогао да изађу на позорницу. Био је веома предан наставничком раду, помагао је развој младих научних кадрова, унапредио наставу помоћних историјских наука. Велики утицај на студенте вршила су (и даље врше) његова умножена предавања из дипломатике и хронологије.

37

Синтагмат Матије Властара

Матије Властара синтагмат је назив издања овог законског споменика које је приредио Стојан Новаковић. Пун наслов издања је Матије Властара синтагмат, азбучни зборник византијских црквених и државних закона и правила, словенски превод времена Душанова а издат је у оквиру серије Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, споменици на српском језику, књ. IV у Београду 1907. године.

Синтагмат Матије Властара је номоканонски зборник који је 1355. у Византији саставио монах Матија Властар. Одредбе црквеног, државног и грађанског права Властар је распоредио према редоследу грчког алфабета а сабрао је одредбе из различитих епоха византијске правне историје. На грчком језику су постојале две редакције: Цариградска и Охридска међу којима нема битнијих разлика. Охридска редакција послужила је као предложак за превођење на српски језик, односно српскословенски језик. Позната су два превода Синтагмата на српски језик: пуни и скраћени. У скраћену верзију укључени су само црквени прописи општег карактера и готово све грађанске одредбе које заједно чине око једне трећине пуне верзије на грчком језику.

Стојан Новаковић је приредио издање словенског превода Синтагмата. Ипак његова дугогодишња истраживања овог правног споменика нису уродила крајњим разјашњењем разлика између пуне и скраћене верзије. Наиме, пуна верзија Синтагмата истоветна је по садржају са грчком охридском редакцијом док скраћени синтагмат представља селективни превод прописа. Пуни Синтагмат је тако у складу са византијском државноправном идеологијом у којој је царска власт претпостављена црквеној и у којој је положај цариградског патријарха истакнут у односу на друге патријархе док се аутокефалност српске и бугарске цркве прећуткује. У Скраћеној верзији избор прописа извршен је у складу са државноправном и црквеном идеологијом Српског царства. Она је дело српских кодификатора па се тако често налази заједно са рукописима Душановог законика. Стојан Новаковић није ово увидео и због тога није приредио одвојена издањапуне и скраћене верзије Синтагмата. У овом издању Новаковић је означио одељке скраћене верзије посебним словима али њеним укључивањем у састав пуне верзије изгубила се могућност праћења кодофикаторског рада приликом састављања овог споменика и уочавање његове идеолошке позадине.

Литература

Матије Властара синтагмат (Раде Михаљчић, стр. 27), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

38

Законик Стефана Душана цара српског (прво Новаковићево издање)

Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354. је наслов издања Душановог законика који је приредио и издао Стојан Новаковић у Београду 1870. године.

Сам текст Законика цара Стефана Душана законика више пута је издаван пре овог Новаковићевог издања. Први пут се шира читалачка публика могла упонати са овим текстом у оквиру дела Јована Рајића ИСторија разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов. Издавач Стефан Новаковић је у оквиру Рајићевог дела самовољно, без знања и одобрења аутора, издао текст Душановог законика и то на основу једног млађег, непоузданог преписа, који је био у власништву браће Текелија. Затим су текст Законика издавали Георгије Магарашевић у Летопису сербском према Раковачком рукопису, потом Павле Јосиф Шафарик према Ходошком и Раковачком препису а Јован Ђорђевић је приредио издање на основу рукописа браће Текелија.

За разлику од ранијих издавача Новаковић је на располагању имао поузданији, Призренски рукопис. Ипак, приређујући ово издање он се огрешио о нека суштински важна начела критичког издавања извора, што је у великој мери умањилло значај овог издања. Он је изменио редослед чланова са циљем да средњовековни текст доведе у лођички ред. Текст Законика поделио је у једанаест одељака. Чланове о државном праву сврстао је у први одељак а првих 37 чланова који су се односили на црквено-правна питања и који су представљали заокружену логичку целину сместио је у трећи одељак. Одредбе које су се односиле на друштвене слојеве сврстао је у један одељак иако су оне донете одвојено, и у првој (1349) и у другој (1354) кодификацији. Променом првобитног распореда чланова који сам по себи има изворну вредност Новаковић је ово издање учинио неупотребљивим у истраживачке сврхе а ондашња критика приказала га је врло неповољно.

Законик Стефана Душана цара српског (друго Новаковићево издање)

Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354. је друго издање Душановог законика које је приредио Стојан Новаковић. Књигу је издала Задужбина Илије М. Коларца у Београду 1898. године.

Након првог издања које је приредио 1870. године и где је одустао од првобитног распореда чланова Законика цара Стефана Душана, под утицајем критике и властитог историографског рада, Новаковић је дошао до закључка да треба приредити ново издање које би поштовало оригиналну композицију правних прописа. припрему другог издања пратио је замашан Новкаовићев рад на издавању других правних споменика српске средњовековне државе као и рад на правној историји о чему је објавио више радова. Између првог и другог Новаковићевог издања појавила су се два издања Душановог законика руских истраживача, Теодора Зигеља и Тимофеја Флоринског. Уз Душанлв законик Зигељ је објавио закон цара Јустинијана и делове синтагмата Матије Властара а Флорински је уз Душанов законик одјавио Закон цара Јустинијана и Скраћени синтагмат Матије Властара. Према оцени Николе Радојчића ова издања су била испред достигнућа ондашње српске историографије и могла су послужити као сигуран ослонац за друго Новаковићево издање.

39

Основа за друго издање Новаковићу је као и за прво био Призренски рукопис. Чланове 187. и 188. преузео је из Атонског рукописа, члан 189. из Бистричког рукописа (овај члан се налази само у овом рукопису) а последњих дванаест чланова рукописа и Реч цара Душана уз Законик преузео је из Раковачког рукописа. Обимна уводна студија највећим делом је посвећена рукописној традицији Душановог законика али је ту Стојан Новаковић посветио пажњу и постанку писаних закона у српском народу, установи сабора у средњовековној Србији и саставу Душановог законика. После уводне студије објављено је критичко издање текста са варијантама из других рукописа а потом и слободан превод чланова на савремени српски језик. Ово издање послужило је као основа за бројна каснија издања, коришћено је у научно-истраживачком раду а усвојена је у литератури Новаковићева нумерација чланова.

Литература: Законик Стефана Душана цара српског 1349. и 1354. (Раде Михаљчић, стр. 21—22), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Законик цара Стефана Душана (издање Николе Радојчића)

Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. је издање Душановог законика које је приредио српски историчар Никола Радјчић. Ово издање штампано је као посебно издање Српске академије наука и уметности у Београду 1960. године. Ово је до тада најуспелије издање Душановог законика а Радојчићев превод Законика послужио је као основа за многа доцнија, популарна издања.

Пре Радојчићевог најзначајнија су била издања Душановог законика која је приредио Стојан Новаковић. Он је 1870. приредио издање које је наишло на бројне критике па је након више од две деценије, 1898. године, приредио друго, знатно успелије издање. Оба ова издања била су заснована на Призренском рукопису Душановог законика. Изучавања рукописне традиције Душановог законика, у чему су се посебно истакли Никола Радојчић и Владимир Мошин, дошло се до нових сазнања у вези са Призренским рукописом. Иако је овај рукопис преписан са доброг предлошка оспоравана је његова старина. Изворну вредност и старину појединих рукописа (посебно Струшког) истицао је још Константин Јиречек. Захваљујући овим истраживањима Радојчић је одлучио да своје издање заснује на рукописима који су били старији од Призренског, на Струшком, Атонском и Бистричком. Призренски рукопис је коришћен само као допуна. Из Раковачког рукописа је морао да преузме последњих дванаест чланова рукописа и Реч цара Душана уз Законик пошто се ови елементи не налазе у другим рукописима.

Радојчић је започео рад на издању са намером да на основу најпоузданијих рукописа у што је могуће већој мери реконструише првобитни текст. Испод сваког члана дат је податак из ког је рукописа преузет и одакле потиче његов натпис. Иако је током 19. и 20. века Душанов законик преведен на више страних језика (француски, руски, пољски, енглески, румунски, немачки) до Николе Радојчића није постојао целовит превод Душановог законика на српски језик. Наиме, Стојан Новаковић је само парафразирао оне чланове за које је сматрао да неће бити разумљиви савременом читаоцу. Пред сам текст Законика објављена је обимна Радојчићева студија о рукописима, утврђеним изворима, издањима и преводима. Преведене чланове прати попис најважније литературе. Као мана овог издања истиче се недостатак варијаната чланова како се оне срећу у различитим рукописима па су за поједине истраживачке сврхе погоднији друго Новаковићево издање и каснија издања појединих рукописа.

Закон о рудницима деспота Стефана

40

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића први пут је издао Никола Радојчић 1962. године у Београду. Према речима Симе Ћирковића откриће текста овог Законика представљало је изузетан добитак за историогафију о средњовековној Србији. Српска академија наука и уметности је издавање овог правног споменика поверила Николи Радојчићу као врсном познаваоцу српске средњовековне историје који се већ у више наврата афирмисао издавајући различиту грађу о средњовековној Србији.

Иако се на основу других извора и на основу рударске праксе средњовековне Србије наслућивало постојање рударског законодавства, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића дуго је био непознат модерној историографији. Српска академија наука добила је од амбасадора Франца Хочевара 1959. рукопис који је садржао Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића. У питању је рукопис из друге половине 16. века који је купљен на једној лицитацији старина у Бечу након Другог светског рата. Ускоро је откривен и латинични препис ћириличног текста. Њега је у градској библиотеци у Сплиту открио Петар Колендић. Латинични рукопис преписан је 1638. године у Ћипровцу, рударском месту у западној Бугарској. Рударски законик деспота Стефана Лазаревића састоји се из четири целине: уводне речи деспота Стефана, правних одредаба о рударству (52 члана), извода из Законика Новог Брда који се састоји из 23 члана (сматра се да је у питању Статут Новог Брда) и завршне деспотове речи.

Пре основног текста Никола Радојчић је написао обиман увод који се састоји из три целине: Ново Брдо као рударски град, Рударско законодавство у средњовековној Србији и Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Радојчић је такоће расправљао о рукописима законика у Још два рукописа о закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића. У издање је такође укључен и речник стручних рударских термина карактеристичних за Сасе у средњовековној Србији, а као прилог дат је и снимак рукописа у 26 табли.

Законик о рудницима превела је Биљана Марковић, а њен превод са опсежном правно-историјском студијом Рударство и рударско право по Закону о рудницима деспота Стефана Лазаревића издала је САНУ 1985. године. Како је на европским територијама Османског царства у 16. веку дошло до оживљавања рударске производње Законик о рудницима је превођен и на турски језик. Турски превод Саског законика (како је називан) који је регулисао рударску производњу у Новом Брду, Кратову и у другим рудницима у европском делу Османског царства превео је и издао на српскохрватском језику Фехим Спахо 1913. године.

Законски споменици српских држава средњег века

Законски споменици српских држава средњег века је издање српских средњовековних повеља, писама и других аката са правном снагом које је приредио српски историчар Стојан Новаковић. Збирка је издата као посебно издање Српске краљевске академије у Београду 1912. године.

41

Један од битних делова богатог и разноврсног историографског опуса Стојана Новаковића је његов рад на прикупљању и издавању извора за српску средњовековну историју. Правна проблематика привлачила је Новаковића још од ђачких дана због чега се и определио за студије на правном одсеку Лицеја у Београду. Од 1885. године почиње његов систематски рад на прикупљању законских споменика српске средњовековне државе и то са намером да се они публикују у посебној збирци. Стојан Новаковић је повеље сматрао за кључне правне текстове средњовековне Србије, али је рад на њиховом прикупљању и приређивању био врло дуготрајан па је у међувремену објавио друго издање Душановог законика 1898. године, а потом и Синтагмат Матије Властара 1907. године. Законске споменике објавио је тек 1912. године. Иако није био задовољан чињеницом да издања нису објављивана редоследом који би одговарао правном развитку српске средњовековне државе Стојан Новаковић је ипак приметио да то неће сметати истраживачима средњовековне Србије.

Дипломатичка грађа о средњовековној Србији била је веома расута па је њено прикупљање трајало од 1885. до 1912. године. Новаковић је морао да се ослони на различлите претходне збирке српске средњовековне дипломатичке грађе: збирку Павла Карано-Твртковића Споменици српски из 1840. године, затим збирку Monumenta Serbica коју је издао Франц Миклошић 1858. године, Споменике српске Меда Пуцића коју су издати у два тома 1858. и 1862. године и збирку средњовековних иправа југослаовенских народа Павла Јосифа Шафарика. У научном часопису Споменик Српске краљевске академије издато је неколико мањих збирки дипломатичких споменика које су приредили Љуборми Стојановић (Споменик 3 за 1980. годину) и Константин Јиречек (Споменик 11 за 1898. годину) док је Новаковићу помогао и Љубомир Ковачевић који је припремао издање хиландарских повеља за Споменик 44. Ковачевићева збирка је делимично одштампана али је уништена током Првог светског рата. Ковачевић је ипак део исписа, укупно 58 повеља, уступио Стојану Новаковићу па су они издати у Законским споменици. Губитак Ковачевићеве збирке тако није представљао потпуни губитак за српску историјску науку, а од 58 хиландарских исправа које је према Ковачевићевим преписима у Законским споменицима издао Стојан Новаковић свега је 13 претходно било познато научној јавности.

Збирка Стојана Новаковића изузетно је разноврсна по својој садржини. Она обухвата: градске законе, документе о аутономији жупа, типике, законе о станку, повеље српских владара издаване Млетачкој републици и Дуборвнику, баштинске повеље о приватним имањима, а преко половину збирке чине повеље издате манастирима. Ипак, и поред ванредне обимности збирка Стојана Новаковића је само делимично употребљива у историјској науци. Наиме, он је издавао искључиво делове повеља са законском снагом, а не и делове повеља које се понављају односно оно што је чинило сложену идеолошку и културну позадину издавања једног правног акта у средњовековном друштву. Због тога су, ако не постоје новија издања, истраживачи принуђени да користе она издања повеља којима се користио и сам Новаковић.

Објављивањем Законских споменика Стојан Новаковић је заокружио свој рад на издавању српских средњовкеовних извора. Ипак корпус законских текстова српске средњовековне државе употпуњен је значајним открићем Рударског законика деспота Стефана Лазаревића који је издао Никола Радојчић.

Одабрани споменици српског права

42

Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века) је издање одабраних средњовековних српских правних аката које је приредио Александар Соловјев. Збирка је први пут издата у Београду 1926. године и садржи 145 исправа.

Соловјев је ово издање приредио како би било коришћено за извођење наставе на пошто се збирка Законски споменици коју је приредио Стојан Новаковић показала као неприкладна за потребе наставе. Избор је извршен тако да буду представљени типични правни споменици (међународни уговори, владарске исправе, тужбе, парнице, опоруке, тапије, протоколи). Како делови повеље који нису правног садржаја у најужем смислу те речи могу имати павни значај Соловјев није скраћивао акта која је издавао осим када у питању нису биле изузетно дуге повеље као што су дечанска, бањска или арханђеловска повеља. од укупног броја издатих аката 49 је већ било издато у збирци Стојана Новаковића али је већину ових исправа Соловјев допунио, неке према читању са оригинала. Девет до тада непознатих оригинала пронашао је у далматинским архивима (бр. 49, 50, 60, 71, 93, 94, 96, 119, 122) и четири из ризнице манастира Хиландара (бр. 77, 78, 128 и 129). Више исправа из Хиландара које је фрагментарно објавио Стојан Новаковић Соловјев је употпунио на основу исписа Љубомира Ковачевића. Према оригиналу је објављено 29 исправа које су означене звездицом. Како садрже само исправе које су резултат српске средњовековне правне праксе Соловјев је из Дубровачког архива изабрао само неколико аката и то оних где је једна страна била српски владар, властилин или сељак.

Акта у овој збирци су распоређена хронолошким редоследом. Соловјев је разрешио скраћенице у актима, покушао да датује акт ако он није био до тада датован а иза главног текста је дао податке о месту где се налази оригинал као и о степену очуваности. Иако је првобитно била намењена раду студената збирка је коришћена (а и даље се користи) и за потребе истраживачког рада.

Литература

Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века) (Р. Михаљчић, стр. 29), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Споменици србски

Споменици србски од 1395. до 1423. то ест писма писана од Републике Дубровачке краљевима, деспотима, војводама и кнезовима србскијем, босанскијем и приморскијем је збирка аката из Дубровачког архива која садржи преписку Дубровачке републике са српским владарима у залеђу а коју је објавио Медо Пуцић у Београду 1858. године. Другу књигу издало је Друштво српске словесности у Београду 1862. године.

Преписка настала у средњем веку између Дубровачке републике и српских владара која је делимично сачувана у Дубровачком архиву представља извор од прворазредног значаја за истраживање српске средњовековне историје. Ову ћириличку преписку регистровали су дубровачки канцелари бележећи притом краће или дуже изводе или читаве преписе. Ипак ни серије ових књига су непотпуне тако да постоjе периоди за које преписка српских средњовековних владара са Дубровником уопште није сачувана. За период од 1395. до 1423. сачуване су вероватно копије свих писама које је дубровачка општина слала. Руско Христифоровић, дубровачки канцелар, све их је регистровао у посебној књизи Lettere e comissioni di Lеvante dal 1399 (погрешно наводи годину, уместо 1395) al 1423. Писма сачувана у овој канцеларској књизи издао је Медо Пуцић у првој књизи збирке Споменици србски. Да би се разумеле историјске околности под којима је настала ова преписка Медо Пуцић је објавио извод из хронике

43

Јунија Растића преведен на српски језик. Поред основног текста Пуцић је преписао и примедбе и белешке из службених књига јер према његовим речима све што се налази у овој књизи без обзира да ли је писано на српском, латинском или староиталијанском треба да се сматра службеним актом а самим тим и прворазредним историјским извором за то доба.

Известан број ћириличких исправа пронађен је у кодексима (архивским књигама) који су вођени на латинском језику. Ту је махом у питању пословна преписка упућена из унутрашњости Балканског полуострва ка Дубровачкој републици. Ова преписка је чувана у општинским службеним књигама јер је могла да послужи као доказно средство. Пуцић је преписао ове исправе и нотарске белешке о њима на латинском или староиталијанском језику из серија Diversa Cancellariae, Diversa Notariae и Testamenta Notariae и издао их је у другој књизи Споменика србских. На крају основног текста Пуцић је издао два додатка, Закон о Србима и Закон о новцима које је исписао из књига Дубровачке општине. Константин Јиречек је допунио својим издањем другу књигу Пуцићеве збирке. Као један од највећих познавалаца Дубровачког архива Јиречек је из серија вођених латинским језиком (Diversa Cancellariae, Diversa Notariae, Lamenta de foris, Libri Reformationum) сакупио преостале средњовековне ћириличке исправе (86 ћириличких, 9 на латинском и 5 на италијанском језику) и објавио их је у збирци под називом Споменици српски у Споменику Српске краљевске академије 11 (1892).

Литература

Споменици србски (Раде Михаљчић, стр. 20—21), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Старе српске повеље и писма

Старе српске повеље и писма. Књига прва, Дубровник и суседи његови је издање ћирилских споменика Дубровачког архива које је приредио српски историчар и филолог Љубомир Стојановић. Издање је приређено у два дела. Први део издат је у Сремским Карловцима и Београду као део посебних издања Српске краљевске академије 1929. године, а други део је издат у саставу исте серије 1934. године.

Према одредбама мировног уговора склопљеног у Сен Жермену 1919. године Аустрија се обавезала да Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца преда документа Дубровачког архива која су се налазила у Бечу. Документа су пренета у Београд наредне, 1920. године. Акти су једно време задржани у Београду како би се припремило њихово издање. За рад на овом издању није био ангажован тим стручњака или посебан одбор него је цео посао на себе преузео секретар Српске краљевске академије Љубомир Стојановић који је и раније издао неколико збирки средњовековних споменика, међу којима су се издвајале збирка старих српских записа и натписа као и католог рукописних књига Народне библиотеке у Београду. Године 1927. Љубомир Стојановић је издао српске родослове и летописе у збирци Стари српски родослови и летописи. Ускоро је објавио и први део збирке Старе српске повеље и писма која је садржала 619 аката. У кратком уводу на почетку књиге Стојановић је изнео кратак план и методолошке смернице за издавање ових аката а затим је дао преглед публикација где су поједина акта већ била издана (Преглед књига у којима су ови споменици раније штампани).

44

Издање другог дела збирке Љубомир Стојановић није дочекао. Током његовог живота одштампано је 28 табака а последња два и по уредио је Степан Куљбакин. Куљбакин је додао неколико докумената исписима које је сачинио Стојановић, затим је унео и исправке које је сачинио Ото Гринентал и на крају је одштампан хронолошки регистар за свих 109 исправа колико је издато у оба дела збирке. Исправе су распоређене према два критеријума: прво су подељене по народима са којима су Дубровчани саобраћали Дубровник и Срби, Дубровник и Бугари, Дубровник и Арбанаси, Дубровник и Турци, Дубровник и Маџари, Дубровник и Румуни, Дубровчани међу собом и Допуне Степана Куљбакина, а затим су у оквиру сваке од ових целина подељене по лчностима. Старе српске повеље и писма су до сада најпотпунија збирка дубровачких ћирилских докумената али ова збирка садржи бројне недостатке. Стојановић је документа само преписивао, без разрешивања скраћеница, затим су многе исправе недатиране, белешке о документима непотпуне а регеста погрешна. Посебну тешкоћу представљало је што за два обимна тома није израђен неопходни регистар. Регистар за збирку Старе српске повеље и писма издат је у оквирима посебних издања Историјског института САНУ у београду 1992. године. Посебан проблем представља употреба аката из канцеларске књиге Руска Христифоровића која су разбацана широм збирке. Због тога је у овом случају погодније издање Меде Пуцића.

Литература:

Старе српске повеље и писма (Р. Михаљчић, стр. 30—31), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Стари српски записи и натписи

Стари српски записи и натписи је шестотомна едиција српских записа и натписа које је прикупио и издао српски филолог и историчар Љубомир Стојановић. Томови ове едиције објављивани су између 1902. и 1926. године као посебне књиге Зборника за историју, језик и књижевност српскога народа. Српска академија наука и уметности, Матица српска и Народна библиотека Србије објавиле су фототипско издање овог дела између 1982. и 1988. године.

Проучавајући старе српске рукописе и припремајући издање српских летописа и родослова Љубомир Стојановић је успутно прикупљао и записе из рукописа. Његов првобитни план био је да изда грађу у три књиге које су и објављене између 1902. и 1905. године али је онда због обимности материјала између 1923. и 1926. издао још три књиге. Стојановић је објавио велики број дотад непознатих записа и натписа а прештампао је и све оне који су били до тада објављени у српским и страним публикацијама. У припремању друге серије Старих српских записа и натписа помоћ су му пружили бројни сарадници који су су давали да се у овој публикацији објаве записи и натписи који су они открили. Љубомир Стојановић је намеравао да поново штампа са исправкама и допунама прву свеску дела а примерак са ауторовим белешкама и исправкама чува се у Архиву Српске академије наука и уметности.

У збирку су укључени натписи на камену, изведени фреско-техником, урезани на металне предмете затим записи уз рукописа и мање систематично поговори старих штампаних књига и угребани натписи. Хронолошки збирка обухвата грађу насталу све до 19. века. Није спроведена јединствена подела грађе које би се аутор придржавао током у целом делу. Одвојени су датовани натписи од недатованих а у појединим књигама су међусобно одвојени натписи на камену од насликаних натписа. Сви текстови су појединачно нумерисани од броја 1 до

45

броја 10.552. Начином обележавања и слогом аутор је упозоравао на оне натписе и записе које је преузео од других аутора али које није имао прилике сам да провери. Неке од ових натписа Стојановић је касније сам прегледао а евентуалне исправке у читању и датовању уносио је у своје дело. Приступ овим изворима и властити начин рада Стојановић је објаснио у предговорима за прву, другу, трећу и шесту књиигу. Велику пажњу поклањао је исправном датовању а у шестој књизи је штампао обимнији рад посвећен питањима хронологије старих српских записа и натписа (датирање, проверавање даирања, израчунавање датума празновања Васкрса). Све књиге Стојановићевог дела су фототипски прештампане уз поговоре за Симе Ћирковића први том и Л. Црнић за остале томове. Овде су пре свега дата обавештења где су поједини записи и натписи боље издати. Такође су дата обавештења о значајнијим збиркама натписа и записа јер од 1926. не постоји јединствени корпус ове врсте грађе.

Литература

Стари српски записи и натписи (С. Ћирковић, стр. 26—27), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Грчке повеље српских владара

Грчке повеље српских владара је издање повеља које су издали српски средњовековни владари на грчком језику а које су приредили историчари Александар Соловјев и Владимир Мошин. Ово издање је први пут издато у Београду 1936. године у издању Зборника за језик, историју и књижевност српског народа. Други пут ово дело је издато у Лондону 1974. године.

Српски владари су издавали повеље на грчком језику углавном у трећој четвртини 14. века када је српска средњовековна држава обухватала значајан део некадашњих византијских територија. Добар део повеља објављених у овој збирци био је раније објављен у различитим публикацијама док су Соловјев и Мошин неке од њих први пут издали. Издање обухвата четрдесет пет аката и пет прилога. Највећи део повеља у овој збирци издао је Стефан Душан, затим је ту једна повеља коју је издао цар Урош и акта цара Симеона-Синише, његовог сина Јована Уроша, деспота Јована Угљеше и на крају једна повеља деспота Стефана Лазаревића. Повеље су углавном издаване различитим светогорским манастирима, затим манастиру светог Јована Претече на Меникејског гори недалеко од Сера, као и различитим манастирима у Тесалији. На почетку издања налази се темељна студија а затим су давана обавештења и коментари карактеристични за свако модерно издање историјских извора. Објашњени су историјске околности које су довеле до повећања броја аката српских владара на грчком језику а затим су дати подаци о сваком појединачном акту, дотадашњим издањима и радовима о тим повељама. Дипломатичка анализа аката и компаративан преглед српских аката у односу на одговарајуће византијске акте представља значајан дипломатички приручник и за модерне изучаваоце средњовековне Србије. Акти су објављивани по критичко-реконструктивном начелу. Погрешни ортографски облици су исправљани осим када су у питању топоними и просопографски подаци. Књига обухвата индекс и регистар грчких израза са коментарима. Знатан део ових аката поново је издат у серијама докумената Archives de l'Athos али је по многим мерилима издање Соловјева и Мошина и даље референтно. За енглески репринт предговор је написао бугарски медиевиста Иван Дујчев.

Литература

46

Грчке повеље српских владара (Р. Радић, стр. 31—32), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

47