УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ БИЈЕЉИНА

НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОНОМСКЕ МИСЛИ

Ментор:

Проф. др Милан Томић

Студенти:

Марко Гаврић, 118/14

Станислава Вуковић, 129/14

Бијељина, март 2015.

Садржај

1. Увод........................................................................................................................................3

2. Историјски развој, меркантилисти и физиократи..............................................................5

3. Енглеска класична школа.....................................................................................................7

4. Циљеви економске политике...............................................................................................8

5. Марксистичка економија....................................................................................................10

6. Вулгарна буржоаска политичка економија......................................................................11

7. Историјска школа................................................................................................................12

8. Субективна теорија вредности..........................................................................................13

9. Савремена економија..........................................................................................................14

10. Закључак............................................................................................................................17

11. Литература.........................................................................................................................18

2

1. Увод

Ријеч „економија“ потиче од грчих ријечи oikos – кућа, газдинство, домаћинство

и nomos – закон, ред, правило. Тако је економија у античкој Грчкој представљала скуп

правила и закона у вођењу домаћинства. Свако домаћинство се у свом свакодневном

животу суочавало са бројним одлукама – који члан ће обављати коју активности, када и

како ће се активности обављати, како ће се располагати дохотком домаћинства и тако

даље. Закон и правила требало је да обезбеде мудро вођење домаћинства, а мудо

вођење домаћинства требало је да обезбеди опстанак и напредак. Значење речи

економија суштински се, дакле, није мењало ни до данас – то је и даље скуп правила

који домаћинству, предузећу, држави треба да омогуће развој и благостање. Задатак

економије као науке је проучавање свих законитости и правила која одређују

економску активности људи.

Различити теоретичари су, од само настанка економије па до данас, на различите

начине дефинисали појам, задатке и циљеве економије као науке:

Класично схватање економије – економија проучава активност људи у

процесу стварања и расподеле друштвеног богатства у цљиу задовољења

људских потреба;

Марксиситичко схватање економије – економија проучава друштвене односе

у четири области човековог делања: производња, расподела, размена и

потрошња;

Савремено схватање економије – економија проучава људско понашање у

избору између више циљева који се могу постићи оскудним ресурсима на основу

процене њиховим алтернативних употреба.

Разлике између различитих схватања појма, циљева и задатака економије као

науке не потичу само од чињеница да су та схватања настајала у различитим

историјским периодима и на различитим степенима развоја људског друштва. Због

уске повезаности економије и друштва разлике између теоретичара настајале су

како из научно-теоријских, тако и из политичких, идеолошких, филозофских и

других разлога.

Током двадесетог века грађанска економска мисао и марксистичка економска

мисао на различите начине су одређивале природу економије као науке.

3

Марксистичка економска мисао полазила је од става да економија представља

нормативну науку, односно да она треба да критикује савремено капиталистичко

друштво указујући на то каква би привреда (али и друштво) требало да буде. Ова

економска мисао прихватила је назив „политичка економија“ наглашавајући на тај

начин друштвену и историјску димензију економије. С друге стране, грађанска

економија градила се као позитивна наука усредсредивши се на анализу стварног

стања ствари у економској пракси настојећи да на основу те анаизе повећава

ефикасност и предвиђа будућа економска кретања. Историја је несумњиво показала

супериорност грађанске економске мисли и супериорност тржишне привреде. Данас

се економија најчешће дефинише као наука која проучава на који начин друштво

управља својим оскудним односно ограниченим ресурсима.

4

2. Историјски развој, меркантилисти и физиократи

Осветљавање економије као научне дисциплине немогуће је без представљања

њеног историјског развоја односно теоријских праваца који су били доминантни у

различитим историјским периодима. Теоријски правци који су обележили историјски

развој економије као науке су:

меркантилизам,

физиократска школа,

класична политичка економија,

неокласична политичка економија

економија благостања,

кејнсијанска економија,

марксистичка политичка економија,

савремена економија.

Настанку економије као посебне науке претходила су прва систематска разматрања

идеја о томе како нека земља или друштвена заједница може да повећа своје богатство.

Иако такве идеје сежу у дубоку прошлост ипак се, као посебне групе схватања или као

прве целовитије и више образложене теорије, могу препознати два приступа настала

током 16. и 17. века. Реч је о две школе мишљења које су покушавале, свака на свој

начин, да дају упутства за деловање, односно, пруже одговоре на нека важна питања

свог времена. У историји економске мисли ове две школе познате су под називима

меркантилизам и физиократизам.

Иако је одређених парцијалних теоријских знања о економији било и у античкој

Грчкој (Ксенофон, Платон, Аристотел) настанак економије као науке се углавном

везује за XVII век и појаву првог унеколико заокруженог система економског

мишљења – меркантилизма. Меркантилисти су се, као први теоретичари економске

мисли, превасходно бавили прометом (трговином), а мање производњом. Сматрали су

да се богатство може стећи једино путем спољне трговине као и да се богатство једне

земље мери количином злата односно сребра који та земља поседује. До тих

племенитих метала се може доћи само трговином са иностранством, а држава својим

интервенционизмом треба да у промету са иностранством обезбеди суфицит. Дакле,

5

меркантилисти су се залагали за снажну државу која треба да обезбеди да продајом

своје робе у иностранству земља заради више злата него што је морала да плати за увоз

робе из иностранства. Представници меркантилизма су Томас Ман, Џејмс Стјуарт,

Антоан Де Монкретјен, Антонио Сера, Жан Бодин итд.

Суштина меркантилистичких погледа заснивала се на следећим главним идејама.

Треба активирати све расположиве домаће ресурсе за производњу, понекад их само

допунити сировинама из света (само оним којих у земљи нема) и створити вишкове –

преко онога што задовољава домаће потребе – који ће се извозити. За извезене

производе земља ће добити новац, а у то време, то је углавном значило злато, које треба

чувати и које се не сме извозити. Са друге стране држава треба да обесхрабри и

ограничи увоз. На тај начин би, кажу меркантилисти, земља која више извози него што

увози стално увећавала своје богатство. Данас, када смо сведоци једне све више

глобализоване привреде са растућим обимом и извоза и увоза, овакви погледи делују

необично. Па ипак, они су били доминантна доктрина готово два и по века – од почетка

16. до пред крај 18. столећа. Штавише, они су били разлог и многих ратова који су тада

вођени, а касније и колонијалних освајања. Сам израз меркантилизам настаће касније

као последица критике тих погледа у 19. веку и са популаризацијом нове теорије –

класичне политичке економије.

Насупрот меркантилистима, физиократска школа (настала у Француској средином

осамнаестог века) за најважнију делатност сматрала је пољопривреду уместо трговине.

Физиократи су сматрали да се једино у пољопривреди обавља производни рад, да

индустрија и занатство само прерађују пољопривредне производе, а да трговина те

производе премешта из руке у руку. Били су против државне интервенције и залагали

су се за економску самосталност свих привредних субјеката уз препуштање привреде

природним законима тржишта. Најистакнутији представник физиократа био је Франсоа

Кене.

Појам физиократија означава владавину природе односно, природни поредак.

Физиократе занима како да објасне економски живот и то на начин који би био једнако

егзактан као и онај који описује природу и да притом, укажу на везу између економске

делатности и природе. За њих је природа, пре свега земља, представљала основни

фактор привредне делатности, сасвим у складу са временом у ком су живели. Супротно

меркантилистима, физиократи су трговце као и занатлије сматрали стерилном класом

која само прерађује производе оних који су продуктивни. По њима, продуктивни су

6

једино радници који обрађују земљу или из ње обезбеђују сировине и на тај начин

једини креирају нову вредност. Трећу класу чине земљовласници који обезбеђују

земљу на којој производи продуктивна класа. Пошто рад оних који раде на земљи

једини ствара нове вредности, произлази да је њихов рад извор свеколиког богатства. У

том погледу физиократи су претече идеје о раду као ствараоцу вредности која ће бити

детаљније развијена касније, у оквиру класичне политичке економије.

3. Енглеска класична школа

Класична економија започиње са појавом Адама Смита и његовог дела

„Богатство народа“ (1776.). У основи учења класичне економије је економски

либерализам – слободно тржиште и слободна конкуренција као најбољи регулатори

функционисања привредних активности. Држава не треба да се меша у привредни

живот већ треба да врши одређене јавне послове и обезбеђује сигурност грађана. Давид

Рикардо као следећи представник класичне политичке економије (најзначајније дело

„Принципи политичке економије и опорезивања“ из 1817. године) развио је теорију

радне вредности по којој вредност робе одређује рад који је уложен у њену

производњу. Још један представник овог правца је Виљем Пети.

Прави почеци класичне економије у Француској везани су за Пјера Боагијбера. Он

се бави теоријом радне вредности.

Представници класичне политичке економије: Адам Смит и Давид Рикардо

дефинишу јасно предмет политичке економије, и притом истичу основне проблеме

свога времена. Друга половина 18 века је период када поцињу радикални технолоски и

економско-социјални преврати познати као индустријска револуција у 18. веку.

Основне карактеристике класичне политичке економије су:

• помоћу методе апстракције успела да сагледа категорије измена који у систему

друштвене репродукције делују;

• слободна конкуренција се јавља као израз максималних слобода коју имају

привредни субјекти;

• поставила основну теорију радне вредности која се испољава као дијалектичко

јединдинство измедју економских појава и процеса;

7

• установљен је производни рад у сфери друштвене производње и јавља се као

прави извор друштвеног богатства;

За класичну економију је везан појам политичка економија. Значи да класична

економска теорија првенствено изучава привређивање у оквиру целе земље или неке

друштвене заједнице. То је важна одредница класичне школе. Класичари привређивање

виде као целовит и сложен систем унутар друштвене средине коју посматрају, што

доводи до зависности измедју економских актера.

Може рећи да њих од почетка у мањој мери занима индивидуално понашање

учесника у економским процесима. Њихов је приоритет препознавање општих

законитости које делују у привреди као целини како би дошли до закључака о начину

на који се могу повећати економске добробити за цело друштво.

4. Циљеви економске политике

Циљевима се изражава намера и жеља носиоца економске политике,а може се

дефинисати као жељено будуће стање које се може остварити једино планираном

људском акцијом. Циљ,као одлука, изражава одређени интерес њеног доносиоца. Кроз

циљ се успоставља однос између носиоца одлуке и неког будућег стања и мора

испуњавати услов да је остварив. Из тога произилази: прво,да циљеви морају бити

специфирани и мерљиви, и друго, да је циљ могуће остварити у расположивим

околностима и средствима. Субјекти одлучивања у економској политици се налазе увек

пред одређеним бројем алтернатива у погледу избора циљева. Најчешће алтернативе

су:већа стопа раста уз нижи ниво садашње потрошње и обрнуто.

Према временском фактору циљеви Економске политике могу бити:

- краткорочни– значајни за постизање краткорочне привредне равнотеже,

инструменти стабилизационе ЕП. Најбитнији: стабилност цена, позитивна стопа раста,

пуна запосленост, позитиван платни биланс.

- Дугорочни – најчешће 10 и више година. Неки примери: побољшање алокације

фактора производње, регионални развој...

Према значају, циљеви економске политике могу бити:

- основни тј. главни – Постоје основни дугорочни и основни краткорочни циљеви.

Главни краткорочни циљеви односе се на ДП, запосленост, цене, спољнотрговинске

односе;

8

- споредни – изведени из главних и условљени њиховим остварењем.

Према међусобном односу, циљеви економске политике могу бити:

- независни – остварење једног не утиче на остварење другог циља, ово је реткост.

- комплементарни – паралелан ефекат (нпр. повећање стопе привредног раста –

смањење стопе незапослености)

- конфликтни – реализација једног негативно утиче на други циљ (нпр. виша

стопа инфлације, нижа стопа незапослености).

Према садржини, циљеви економске политике могу бити:

- Економски у ужем смислу

- Економски у ширем смислу – промене у институционалној структури

привредног система од значаја за економске циљеве у ужем смислу.

Битне одлике циљева економске политике су:

- Сфера њиховог деловања, правац промена у природи и субјекти који их

реализују морају бити јасно одређени;

- Битна одлика је и могућност квантификације, нпр. исказивање у проценту, да би

се степен остварености циља лакше измерио. Краткорочни циљеви су више мерљиви

него дугорочни;

- Временска одређеност циљева и постојање скале приоритета циљева;

- Међусобна ускладивост (подела на независне, комплементарне и конфликтне

циљеве);

- Циљеви морају бити реални, објективни. Пре него што се одреде неопходно је да

се постојећа привредна ситуација анализира. Реалнији су они циљеви чија реализација

не води ка драстичној разлици између постојеће привредне ситуације и оне која се жели

постићи.

Испуњење циљева економске политике зави од следећег:

- Квантитативан израз степена остварења постављених циљева мора бити већи од

трошкова насталих при реализацији тих циљева.

- Сматра се да се мањим применама инструмената постижу бољи ефекти.

Изабране инструменте не треба мењати у току примене, а ако је то баш неопходно,

промене не треба да буду велике (инструментална стабилност).

- Инструменти морају бити правовремено примењени – морају бити усклађени са

тренутним стањем привреде тј. усклађени са постојећом фазом привредног циклуса.

9

Између времена предузимања мере и њеног дејства може да прође дужи период –

ефикасност ЕП је већа уколико је тиме-лаг краћи.

5. Марксистичка економија

Марксистичка економија настаје на наслеђу:

1) енглеске класичне политичке економије

2) класичне немачке филозофије

3) револуционарне францусле литературе

Главни представник је Карл Маркс и она настоји да разоткрије законитости развоја

капиталистичког друштвеног система и да му нађе мане. Она је не само то учинила већ

је стекла довољно знања за стварање новог система без тих мана. То је марксистичка

политичка економија не само критика класичне политичке економије већ и критика

капиталистичког начина производње. Ова школа је утемељена на дијалектичком И

историјском матријализму, И третира капитализам само као фазу. Марксистичка

политичка економија се не бави само истраживањем законитости производње,

расподеле, размене и потрошње већ истражује и како настају ти односи. Циљ да се

сазна како су настали ти односи довео је до сазнања да је основни закон развоја

људског друштва дијалектички однос производних снага и производних односа.

Марксистичка политичка економија је посветила доста пажње развијању метода

апстракције и његове примене. Захваљујући том методу установљава се разлика између

конкретног И апстрактног рада садржаног у роби и постављају се темељи теорији радне

вредности која превазилази недостатке ранијих теорија. Захваљујући теорији радне

вредности извршено је разграничавање између рада најамног радника И радне снаге као

робе. Закључено је да управо од тога како се користи радна снага у процесу производње

зависи вишак вредности (теорија вишка вредности). На основама радне теорије

вредности и теорије вишка вредности увидео се извор богаства који се налази у

капиталу, као И то да управо капитал условљава да се репродукција обавља као процес

производње И присвајања вишка вредности.

10

Захваљујући теорији вишка вредности и разумевања капитала дошло се до открића:

1) Закона пораста релативног вишка вредности И опадања релативних најамних

радника;

2) Општег закона акумулације капитала ;

3) Закон концентрације и централизације капитала ;

4) Закона профита и просечног профита и

5) Дугорочне тенденције опадања просечне профитне стопе.

На основама свих ових закона марксистичка политичка економија је проникла у

природу трансформације величине вредности робе у цену производње. Она је утврдила

и основе законитости друштвене репродукције. Бављењем свим овим појавама и

законитостима марксистичка политичка економија је разоткрила сву сложеност

супротности класних интереса међусобно супростављених класа.

6. Вулгарна буржоаска политичка економија

Маркс је сажето следећим речима оцењује:

„Напоменут ћу једном за свагда да под класичном политичком економијом разумем

сву економију која испитује унутрашњу повезаност односа буржоаске производње,

насупрот вулгарној економији, која се потуца само по области привидне повезаности и

која само изнова прежива материјал што га је научна економија већ одавно пружила, и

ради на пријемљивом популаризирању тако рећи најгрубљих феномена за домаћу

потребу буржоазије, док се иначе ограничава на то да отрцане и сујетне предоџбе

агената буржоаске производње о своме властитом најбољем свету систематује,

инпедантира и прогласи их као вечне.“

Пет година касније обелоданио је Jean Baptiste Say Тraite d'Еcnomie Politique - први

приручник вулгарне буржоаске политичке економије. Он раздваја профит на камате и

подузетничку добит, те третира потоње као накнаду зарад самог капиталисте. Добио се

тројни образац: капитал - камата, земља - рента, рад - најамнина, који плиписује

дохотке продуктивности фактора производње и представља вриједност као функцију

корисности. Овом се становишту међу енглеским вулгарним економистима безрезервно

приклонио једино James Lauderdale, у тек донекле и сам Malthus у Principles of Political

Economy - где истиче да профит треба третирати као »правичну награду за онај дио

11

производње, доприноса капиталисте, који се процењује једнако баш као и допринос

самога радника«.

Маркс је више наводио „вулгарна“ као ознаку оног правца економске мисли који

избјегава истраживање унутрашње повезаности односа друштвене производње и

одраничава се само са њихове вањске манифестације. О људима и класама никада се не

може ваљано судити по ономе што они сами о себи мисле, а вулгарна се економија

управо тиме задовољава те прихвата и систематизује преодређења саме буржоазије о

капиталистичком начину производње.

7. Историјска школа

Историјска школа појављује се 40-их година 19. вијека у Њемачкој, која је имала

оригиналне друштвене и привредне услове. Њемачка је, за разлику од Енглеске, која је

била колонојална сила, била заостало аграрно подручје, разједињена на 30 кнежевина.

Кашњење у капиталистичком развоју, и државно и политичко уједињење тек под

Бизмарком, утицало и на њен развој економске мисли у Њемачкој. Историјска школа се

разликује од британске класичне економије у сљедећем:

Јединица анализе није свијет у цјелини, већ поједине земље;

Свака земља налази се на различитом степену развоја;

Државе треба да проводе интервенционистичку политику умјесто

либералистичке.

12

Утемељивач историјске школе, теоретичар царинског протекционизма: дјело:

Национални систем политичке економије. Залаже се за заштиту од стране

конкуренције, одбацује космополитизам Смита и Рикардову спољну трговину на

упоредним предностима. Напредак сваког појединца зависи од напретка његове земље.

За земљу је пресудна производна снага, валоризација домаћих производа и

производних потенцијала, те равнотежа између грана на самодовољном националном

тржишту. Васпитни протекционизам ствара предуслове за развој на националној

територији, а предмет заштите је индустрија. Царинска заштита потребна је док земља

не ојача и не постане конкурентана; Лист одриче постојање универзалне политичке

економије и говори о националној економији примјереној интересима сваке земље.

Теорија о производним снагама (наука, занати, унутрашња подјела рада, умјетност)

динамични је фактор развоја земље.

8. Субективна теорија вредности

То је заједнички назив за све оне теорије вредности које у истраживању разменске

способности робе полазе од субјективних оцена њихове корисности од стране

појединачног потрошача. Дакле, присталице субјективне теорије вредности полазе од

потрошње. Наиме, истражујући законе економског понашања потрошача, они настоје

да вредност робе објасне као корисност коју она има за самог потрошача и то управо

онако како то сваки потрошач субјективно оцени. Може се, значи, закључити да

поједини потрошач и његове потребе представљају полазну тачку субјективне теорије

вредности.

Неки зачеци оваквог схватања могу се наћи већ код Аристотела, а у 17. и 18. веку

такав приступ економској анализи налази се код низа италијанских и француских

економиста (Монтанари, Галиани, Тирго, Кондијак)

Сматра се међутим, да су значајне промене у развоју СТВ настале тек после 1870.

године. То се, у ствари, везује за радове Џевонса у Енглеској и Менгера у Аустрији, а

нешто касније и Валраса. Они су, приближно у исто време, али потпуно независно,

дошли до сличних резултата - развили су два основна принципа субјективне теорије

вредности : принцип маргиналне корисности и принцип маргиналне продуктивности.

Према СТВ корисност се схвата као важност коју свака појединачна особа

приписује појединим предметима потрошње. Сматра се, међутим, да са сваком даљом

употребом неког предмета његова корисност опада, а када дође до потпуног подмирења

13

одређене потребе тада предмет губи сваку корисност за ту особу. Тако се долази до

категорије маргинална корисност која је релевантна за одређивање величине вредности

појединачне робе. Важно је, међутим, истовремено и то да су из овог општег става

касњи маргиналисти извели и закон о опадању маргиналне корисности који има

двоструко значење: да се повећањем потрошње неког производа смањује његова

појединачна вредност (сразмерно смањењу његове маргиналне корисности), и да се

тиме истовремено смањује и укупна вредност одређене врсте робе.

Како, међутим, средства за производњу немају непосредну корисност за тзв.

финалне потрошаче, она се - према теорији маргиналне корисности - изводи посредно

из корисности потрошних добара. Сматра се, у ствари, да се вредност средстава за

производњу изводи из њиховог доприноса корисности потрошних добара, односно из

њиховог доприноса корисности робе која се употребљава као потрошно добро. Тај

допринос се утврђује на бази принципа маргиналне продуктивности у смислу да се та

гранична (маргинална) продуктивност средстава за производњу у производњи

средстава за сличну потрошњу узима као мера њиховог доприноса стварању

корисности финалних потрошних добара.

За даљи развој субекривне теорије вредности важно место заузима учење познатог

италијанског економисте и социолога Вилфреда Парета. За разлику од његових

претходника, према којима се корисност објашњава као важност коју појединац

приписује појединачном добру, Паретов појам *офелимитет* означава значајну

промену у тумачењу саме корисности производа. За њега је важно како потрошач

комбиновањем различитих врста материјалних добара обезбеђује да укупан

офелимитет расте. Парето проблем корисности схвата много шире и фактички он

напушта теорију вредности и настоји оформити теорију избора потрошача, са жељом да

утврди стање равнотеже у избору различитих роба.

9. Савремена економија

Иако је једна од најизразитијих карактеристика модерне економије велики број

различитих економских теорија, често потпуно супротних по својим закључцима, ипак

се све те теорије могу грубо поделити на два доминантна правца – један који се залаже

за слободно тржиште и минимизирање улоге државе и други који полази од тога да је

интервенција државе у привреди неопходна. Први правац се означава као неокласична

14

школа, а други као неокејнзијанизам. Главни представници неокејнзијанизма су Џоан

Робинсон и Николас Калдор.

Између ова два правца налази се мноштво других економских школа и теорија које

све имају за циљ да боље осветле привредни живот и кретања на тржишту, да

надограде, па чак и да међусобно повежу та два основна правца. Неке од значајнијих

школа су:

школа институционалиста – настала у САД почетком XX века са Торстеном

Вебленом као главним представником; институционалисти су сматрали да

сваки економски закон важи само у одређеним условима и у оквиру датих

институција због чега сврху економије треба тражити управо у проучавању

институција – правно успостављених установа у друштву (приватна својина,

тржиште итд.);

неорикардијанска школа – настала под утицајем Јозефа Алојза Шумпетера, а

залагала се за повратак класичним узорима економске науке;

велика синтеза – економска школа чији главни представник је Пол

Семјуелсон, а која се залагала за помирење кејнзијанске макроекономске

теорије и неокласичне маршалијанске микроекономске теорије; кључна

питања на која економија треба да дâ одговор су „шта, како и за кога

производити?“;

школа теорије игара – настаје са радовима Јохана Фон Нојмана и Оскара

Моргенштерна који су тржиште посматрали као скуп играча који се

понашају као учесници у одређеној игри; резултат игре зависи и од

понашања одређеног играча (тржишног учесника), али и од понашања

других играча (конкуренције, државе); сваки играч настоји да повећа свој

добитак и то на рачун смањења добитка противника;

монетаризам – веома значајан правац у економској теорији; јавља се

седамдесетих година XX века, а творац и главни представник је Милтон

Фридман; главна теза ове школе је да поремећаји у привредном животу

настају због поремећаја у монетарном систему привреде; да би се избегли

поремећаји (на пример инфлација) стопа раста новца у оптицају мора да

прати стопу раста производње;

15

школа рационалних очекивања – представници су Роберт Лукас и Нил Валас;

полазећи од схватања да су учесници на тржишту рационални и да

располажу свим потребним информацијама, долази до закључка да они могу

исправно да процењују будућа економска кретања и да због тога треба

препустити тржишту да решава све неуравнотежености које се појављују;

економија понуде – школа чији су најистакнутији представници Мартин

Фелдштајн и Артур Лефер; настала крајем седамдесетих година XX века;

залажу се за дерегулацију у привреди, против су интервенционизма и

кејнзијанизма; такође, залажу се за реформу пореског система у корист

богатих јер полазе од тога да је код богатих слојева већа склоност штедњи

него код сиромашних; на теоријским основама школе економије понуде

заснивала се економска политика америчког председника Роналда Регана

почетком осамдесетих година XX века.

И у социјалистичким привредама јављали су се различите школе које су на

различите начине посматрале економску стварност – то су генетичка школа која је

заступала идеју да економски закони делују и у социјалистичкој привреди и

телеолошка школа која се залагала стварање искључиво планске привреде која би се

заснивала на пројектованим и теоретски одређеним планским пропорцијама и

показатељима.

Савремене тенденције у развоју економске мисли карактерише мање интересовање

теоретичара за анализу општих принципа функционисања економског система

(проблеми вредности), док се много више усмеравају ка ужим областима привредног

живота и ка анализи појединачних феномена (теорија инфлације, анализа тржишта

радне снаге, анализа тржишта капитала итд.). Такође, треба истаћи и све већу употребу

достигнућа наука као што су математика и вероватноћа и статистика у економској

анализи. Коришћење тих наука нарочито подстиче висок ниво развоја које су у

протеклих неколико деценија достигле информатичке технологије.

16

10. Закључак

Видели смо неке основне тезе о настанку економије, њеном развијању кроз

историју, и како су је поједини учени људи схватали. У тексту се могло видети како је

свако доба имало свога предстваника у економији, и како се та ера управо зове по том

учењаку. Ту су се рађали и разни покрети који су опет били вођени идејама разних

људи. Све ово је била претеча данашње економије, и темељ на коме се данас заснива

економија читавог света. Овај рад описује епохе у развоју економије и њихове

представнике. Наравно ово је мали део онога што бих могао да опишем о овој науци,

али ипак довољно да се читалац упозна и да стекне нека основна знања о развоју

економије и људима који су тада водили главну реч.

17

11. Литература

1. Dragičević, A. (1978). Klasična i vulgarna politička ekonomija. Politička misao, 15

(4), 631 – 643.

2. Marks, K. (1978). Kapital. Beograd: Biblioteka MARKSIZAM.

3. Stanković, K. (1999). Tokovi razvoja savremene ekonomske teorije. Ekonomski

horizonti, 1 (1-2), 71-84.

4. Томић, М. И Бабић, С. (2011). Основи економије. Брчко: Економски факултет.

5. Carroll Quigley, C. (1981). The Anglo-American Establishment. New York: Books in

Focus

6. Интернет извори:

a. www.wikipedia.com

b. www.pravokutnik.net

18