Sergej Jesenjin: SVE ŠTO ŽIVI OŽILJAK IMA

Sve što živi ožiljak ima, još iz detinjstva, poseban, ran. Da nisam pesnik, ja međ' svima bio bih hulja i lopov znam.

Mršav i rasta odveć malena, međ' decom bio sam uvek heroj, često, često nosa razbijena, vrać'o sam se ja i pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem, reč ceđahu usne krvavo-tmaste: - Ništa, de! Spotakoh se o kamen, a već sutra sve će da zaraste -

Pa i sada, kada se bez traga onih dana krv vrela smirila, nespokojna neka drska snaga na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe; i u svakom retku što se vije ogledaju se nekadašnje crte kavgadžije, nemirka, delije.

Kao nekad imam hrabrost mušku, al' nov korak moj se drukče sluša… Dok mi nekad razbijaše njušku, sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen, već tom šljamu što cereć' se raste: - Ništa, de! Spotakoh se o kamen, A već sutra sve će da zaraste! -

Sergej Aleksandrovič Jesenjin - Ispovest mangupa

Ne može sav svet

pevati, ni da jabukom

do tuđih nogu pada.

Ovo je najveća ispovest

jednog mangupa do sada.

Ja se namerno i raščupan i nesan, glave nalik petrolejskoj lampi, smucam. Ja volim da kroz ogolelu jesen

vaših mračnih duša zasvetlucam. Ja volim kada na mene se sruči ko žestoka kiša kamen poruge. Ja samo čvršće stisnem u toj tuči mehur kose, poput prsle čvoruge.

I tada mi se u živ spomen vrati šibljikav prud i sipljiv šumor jova, i da negde žive otac moj i mati, kojima sada nije do mojih stihova; a kojima sam drag ko krv i raž u polju

ko proletni dažd pod kojim livade zelene. I vilama bi pošli na vas , da vas kolju

za svaku ružnu reč i povik protiv mene.

O jadni, jadni seljaci! Zacelo poružneste, patite

u strahu od boga i pokislih useva. O, kad biste mogli shvatiti da je vaš sin najbolji pesnik u Rusiji! Zar niste nad njim zebli kad je bosim

nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka? A sad cilindar nosi, i cipele od laka.

Al u njemu plamsa stara narav

seoskog vragolana i lole. On se svakoj kravi s cimera mesara

izdaleka klanja da ga leđa bole. I kad na trgu kočijaše spazi te se seti smrada gnoja s rodne oranice, on je pripravan pomesti svakoj razi rep ko šlep venčanice.

Ja volim zavičaj. Ja tako volim zavičaj! I mada mu tuga rđom vrba soči, drage su mi blatne svinjske njuške

i zvonka kreka žaba u gluhoj noći. Od sećanja na mladost tiha bol me muči i travanjski sumrak sanjam, svež i snen.

Vidim gde pred vatrom zore čuči, željan da se ugrije, naš klen. O, kako sam često krao jaja vranja

verući se uza nj, do gnezda gore! Je li i sad isti, pun zelena granja, Je li i sad sveže snažne kore?

A ti, moj dragi, verni šarove? Od starosti i sipljiv i slep, ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove

pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep. O, i sad me nestašluk naš veseli, kad sam znao majci čitav hleb ukrasti, da bismo ga naizmence jeli, bez uzajamna gađenja, u slasti.

Isti sam kao pre. U srcu sam isti kao pre. Na licu cvatu oči ko različak u raži. Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem, još bih nešto nežno hteo da vam kažem.

Laku noć! Svima laku noć! Utihnu u travi mraka kosa zore..... Voleo bih danas, kad se veče stiša, s prozora i mesec da.... Sjaju plavi, sjaju tako plavi! U tom plavetnilu ko da mreti žali. Pa što, ako cinikom se pravim

vešajuć o zadak fenjer mali? Pegazu moj stari, dobri, isluženi, treba li to meni tvoj lagašan kas? ja sam došao ko majstor nesmiljeni da bitange pesmom slavim, a ne nas. Moja tikva kosom vedro

šiknu kao rujan vinom.

Želim biti žutim jedrom

U zemlju koju plovimo.

Сергеј Јесењин: ПЕСМА О КЕРУШИ

Јутрос у кошари, где сја, шушка

низ рогоза жућкастих и крутих,

седморо је оштенила кучка,

оштенила седморо је жутих.

До у сумрак грлила их нежно

и лизала низ длаку што руди,

и сливо се млак сок неизбежно

из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури

да заузме мотке, ил прут јак,

изишо је тад домаћин тмури

и сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,

стизала га, као кад уходе...

и дуго је, дуго је дрхтала

незамрзла површина воде.

При повратку вукућ се по тмини

и лижући зној с бедара лених,

месец јој се над избом учини,

као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави,глатки,

завијала болно за својима,

а месец се котрљао танки

и скрио се за хум у пољима.

Немо,ко од милости ил среће,

кад јој баце камичак низ брег,

пале су и њене очи псеће

као златни сјај звезда у снег.

Сергеј Јесењин: ПИСМО МАЈЦИ

Јеси л’ жива, ти, старице драга?

Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!

Нек вечерња она светлост блага

Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,

Да те за мном туга стегла љуто,

И да често излазиш до пута

С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,

Иста слика пуну стравом таму:

У кафанској тучи као неко

Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!

Само тлапњом страшно мучиш себе.

Нисам тако тешка пијаница,

Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,

Живим само једно сањајући,

Да се опет из овога јада

Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање

У пролеће бело испреплета.

Али немој опет у свитање

Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не будин одсањани жамор,

Не оживљуј што је хтела душа –

Одвећ рани губитак и замор

У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!

Минуло ми прошли дани скрише.

Само ти ми, мајко, носиш срећу,

Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,

И не тугуј за мном тако љуто.

Не излази пречесто до пута

С изношеним, старинским капутом.

MOST MIRABO

Ispod mosta Mirabo teče Sena

I ljubav naša

Zar je sve uspomena

Patnja uvek radošću beše ispraćena

Nek sat izbija i noć krene

Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći

Stojimo dok ispod

Mosta od ruku prolazeći

Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene

Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori

Odlazi ljubav

O živote spori

A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene

Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena

Prošlost je mrtva

Ljubav neoživljena

Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene

Sve nose dani osim mene

Autor : Gijom Apoliner

Sous le pont Mirabeau coule la Seine

Et nos amours

Faut-il qu'il m'en souvienne

La joie venait toujours après la peine

Vienne la nuit sonne l'heure

Les jours s'en vont je demeure

Les mains dans les mains restons face à face

Tandis que sous

Le pont de nos bras passe

Des éternels regards l'onde si lasse

Vienne la nuit sonne l'heure

Les jours s'en vont je demeure

L'amour s'en va comme cette eau courante

L'amour s'en va

Comme la vie est lente

Et comme l'Espérance est violente

Vienne la nuit sonne l'heure

Les jours s'en vont je demeure

Passent les jours et passent les semaines

Ni temps passé

Ni les amours reviennent

Sous le pont Mirabeau coule la Seine

Vienne la nuit sonne l'heure

Les jours s'en vont je demeure

Guillaume Apollinaire (1880 - 1918)

Lorelaj

Žanu Sevu

U Bahari živela veštica jedna plava

Sve muško poče zbog nje da pati očajava

Sam biskup pozvavši je pred sudije svoje

Jer beše tako lepa oslobodio je

O Lorelaj prelepa alemastih zena

Čijim li si činima reči opčinjena

Život moj je pretežak uklete mi oči

Ko me gleda biskupe taj u propast kroči

Nisu mi od alema oči već od vatre

U vatru ih bacite da te čini zatre

Taj plam o Lorelaj žeže moje grudi

Ti si me opčinila nek ti drugi sudi

Ne smejte se biskupe već molite za me

Bog s vama a mene neka guta plamen

Moj je dragi otišo i tuđinom luta

Ništa mi se ne mili nek me plamen guta

Srce mi je bolesno pa moram da umrem

Ako sebe ugledam moraću da umrem

Srce mi je bolesno jer on nije ovde

Srce mi je bolesno otkada on ode

I biskup tri viteza pozva na presudu

U manastir vodite ovu ženu ludu

Idi Loro mahnita Loro vatrooka

Da ko duvna u crnom čekaš kraj svog roka

I evo sve četvoro sada cestom jezde

Lorelaj ih preklinje oči su joj zvezde

Pustite me vitezi na vrh one hridi

Da svoj lepi zamak još jedanput vidim

Da se još jedanput u reci ogledam

Pa se udovištvu manastirskom predam

Gore joj u vetru kose lepršahu

Lorelaj Lorelaj vitezovi zvahu

A dole se na Rajni u brodiću svome

Moj dragi pojavio Zove Video me

Dragi stiže donosi mir srcu i duši

Ona se tad saže i u Rajnu sruši

Gde Lorelaj prelepe lik joj otkrio se

Očiju boje Rajne i sunčane kose

LEPA RIĐOKOSA

Evo sad stojim pred svima čovek pun razbora

Znam život i znam o smrti sve što živ čovek može saznati

Iskusio sam ljubavne patnje i radosti

Pokekad sam umeo da nametnem svoje ideje

Naučio sam više jezika

Proputovao dosta sveta

Video rat u artiljeriji i pešadiji

Ranjen sam u glavu lobanja mi je otvorena pod hloroformom

Izgubio sam u strašnoj borbi najbolje prijatelje

Znam o starome i novome koliko samo čovek može znati

I ne hajući danas za ovaj rat

Među nama i za nas prijatelji moji

Sudim o ovoj dugoj raspri koju vode ustaljenost i domišljatost

Red i Pustolovina

Vi čija su usta sazdana po ugledu na božja

Vi čija su usta sušti red

Budite milostivi kad nas upoređujete

Sa onima što behu savršenstvo reda

Nas koji svuda tražimo pustolovinu

Mi nismo vaši neprijatelji

Hoćemo da vam pružimo prostrane i čudnovate oblasti

Gde se rascvetana tajna nudi svakom ko želi da je ubere

Tu plamte nove vatre neviđene boje

Tu su hiljade nemerljivih pričina

Koje treba učiniti stvarnima

Hoćemo da istražimo dobrotu njene ogromne ćutljive krajeve

Tu je i vreme koje se može odagnati ili vratiti natrag

Imajte milosti za nas večite borce na granicama

Bezgraničnog i budućnosti

Milosti za grehe naše i zablude

Evo stiže leto vreme sile jarke

Proleće je mrtvo s njim mladost moja sva

O Sunce dolazi dob Umnosti žarke

I čekam ja

Blagi i plemenit oblik što ga prima

Da je uvek volim i da za njom krenem

Ko magnet na gvožđe deluje na mene

Ljupki izgled ima

Divne riđokose žene

Kosa joj je zlato kao da je

Sva od lepe munje koja traje

Ili one vatre razasute

Po žbunu gde venu ruže žute

No smejte se smejte meni

Vi ljudi odasvud pre svega ovdašnji

Toliko ima toga što ne smem da vam kažem

Što mi ne biste dopustili da kažem

Smilujte se meni