IV PREDAVANJE

OBLIGACIONO PRAVO

Napomena:

Ovaj tekst ne zamjenjuje knjigu, već služi lakšem savladavanju gradiva.

Literatura:

Jakov Radišić, Obligaciono pravo – opšti deo, Nomos, Beograd, 2008.

1. OBLIGACIONI UGOVOR

Riječ ugovor nema samo jedan smisao, nego se može odnositi na tri različite stvari:

1) na pravni akt,

2) na pravni odnos, i

3) na pravni dokument ili ispravu.

Ugovor u smislu pravnog odnosa rezultat je ugovora u smislu pravnog akta. Oni se jedan naspram drugoga odnose kao uzrok i posledica.

Pod ugovorom kao pravnim aktom treba razumjeti razmjenu saglasnih izjava volje između dva ili više lica. kojom se zasniva, mijenja ili ukida određeni pravni odnos.

Obligacioni ugovor - razmjena saglasnih (podudarnih) izjava volje između dva ili više lica, kojom se zasniva, mijenja ili ukida određeni obligacioni odnos.

Ugovor obuhvata sve, pa i krajnje različite konkretne situacije, ukoliko su one sve povezane istom osnovnom činjenicom: saglasnošću izjavljenih volja. U tom smislu ugovorom se naziva i slučaj kada neko kupuje jednu stvar, kao i kada je dobija na poklon ili uzima u zakup, što očigledno nije isto sa gledišta konkretnih i praktičnih posledica.

Jedno su - konkretni ugovori kao akti kojima se obavlja pravni promet (kupoprodaja, zakup, osiguranje, zajam, itd.), a drugo je - opšti pojam ugovora kojim se konkretni ugovori apstrahuju i zadržavaju samo njihova zajednička i osnovna obelježja.

Karakteristike obligacionih ugovora:

1. Dvostrani pravni posao,

2. Pravno relevantna saglasnost volja,

1

3. Pravno dopušteni učinak (pravno dejstvo),

4. Sloboda ugovaranja,

5. Konsensualizam.

Ugovor je dvostrani pravni posao, jer pretpostavlja izjave volja najmanje dva lica. On predstavlja zajedničko djelo strana kojih se tiče - nije prost zbir njihovih volja. S obzirom na broj njegovih strana, ugovor može biti dvostrani i višestrani.

Od ugovora treba razlikovati tzv. zajedničke izjave više lica,

kojima se, na primer, otkazuje neki pravni odnos ili vrši upotreba prava izbora između različitih alternativnih mogućnosti.

I kod zajedničkih izjava se radi o saglasnosti više izjavljenih volja, ali se te volje međusobno ne razmjenjuju.

Takve izjave su paralelne ili spojene u jednu udruženu izjavu, koju, u ime svih, čini jedno lice.

Svaka saglasnost izjavljenih volja nema karakter ugovora. Potrebna je volja obećaoca (izjavioca) usmjerena na nastupanje pravnih posljedica (tzv. pravna namjera). Sporazumi o npr. zajedničkom odlasku na utakmicu, u pozoriše i sl. ne sadrže takvu pravnu namjeru.

Saglasne izjave volja moraju biti usmerene na postizanje određenog dopuštenog pravnog učinka. Pravni učinak koji se postiže zaključenjem ugovora može biti: zasnivanje obligacionog odnosa, izmjene obligacionog odnosa ili gašenje obligacionog odnosa.

Riječ »ugovor« koristi se i kao oznaka za ugovornu ispravu, u kojoj su ispisane saglasne izjave volja određenih lica. U tom smislu se govori o »slanju« i »potpisivanju« ugovora o broju »primeraka« ugovora, i sl.

2. SLOBODA UGOVARANJA

Sloboda ugovaranja je izraz načela autonomije volje (privatne autonomije) u obligacionom pravu. Najvažniji dio (pars pro toto) privatne autonomije, budući da se ona ostvaruje pretežno preko ugovora

Pod privatnom autonomijom podrazumeva se princip (načelo) samostalnog uobličavanja pravnih odnosa od strane pojedinca prema njihovoj volji.“

2

Obligaciono pravo je glavno područje primene načela privatne autonomije. Najznačajnije sredstvo uobličavanja predstavlja ugovor.

Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji.

Pojam slobode ugovaranja

Princip slobode ugovaranja podrazumeva mogućnost pravnih subjekata da svojom slobodnom voljom stvaraju pravnu normu koja ih obavezuje na određeno međusobno ponašanje. Ta je norma rezultat njihove obostrane saglasnosti, koja se naziva ugovor i koja za njih ima snagu zakona (lex contractus).

Ugovorom se partneri, po pravilu, međusobno obavezuju, tj. svaki obavezuje samoga sebe i u isti mah drugoga.

Ugovor počiva na ideji da samoobavezivanje svakoga predstavlja akt slobode.

Granice slobode ugovaranja

Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Slobodu ugovaranja zakonodavac dodatno omogućuje dispozitivnim pravnim normama, koje se stranama ugovornicama nude samo kao neobavezan obrazac i kao dopuna njihove konkretne saglasnosti o pojedinim pitanjima ugovornog odnosa. I kad su ugovorni odnosi regulisani imperativnim normama, ulaženje u njih zavisi, najčešće, od slobodnog opredeljenja subjekata.

Sadržina slobode ugovaranja predstavlja zbirni pojam koji se sastoji iz više sloboda:

Sloboda da se ugovor zaključi ili ne zaključi.

Sloboda izbora ugovornog partnera.

Sloboda uređivanja sadržine ugovora.

Sloboda određivanja tipa ugovora.

Sloboda određivanja obaveznosti ugovora.

Sloboda izbora forme ugovora.

Sloboda da se ugovor raskine ili zameni.

Sloboda izbora merodavnog prava.

3

3. OGRANIČENJE SLOBODE UGOVARANJA

Ekonomski i socijalni činioci ne idu u prilog slobodi ugovaranja. Sloboda pretpostavlja ekonomsku i socijalnu jednakost ugovornika, a takve jednakosti među njima najčešće nema - samo jači partner slobodno odlučuje da li će i kakav ugovor zaključiti.

Najveći broj ugovora zaključuje se danas na temelju opštih uslova koje je sastavila jedna strana, gde druga strana nije u stanju da utiče na te uslove.

Sloboda ugovaranja je mogla biti sloboda za sve samo u jednom društvu socijalno podjednako moćnih - u društvu sve samih sitnih vlasnika. U uslovima socijalne i ekonomske nejednakosti, sloboda ugovaranja postaje sloboda diktiranja za moćnijeg, a pokoravanja diktatu od slabijeg.

Načelo slobode ugovaranja garantuje samo pravnu, ne i stvarnu slobodu postupanja ugovornika.

Slobodi ugovaranja se postavljaju i faktička ograničenja.

Razlozi za ograničenje slobode ugovaranja u različitim sredinama nisu ni istovjetni ni podjednako vredni, pa su i granice slobode ugovaranja u pojedinim pravnim porecima, takođe, različite.

Reč je o ograničenju ne o ukidanju slobode ugovaranja.

Vrste ograničenja:

1. Ograničenje slobode da se ugovor ne zaključi

2. Ograničenje slobode da se ugovor zaključi

3. Ograničenje slobode izbora ugovornog partnera

4. Ugovori za koje je potrebna saglasnost trećeg

5. Ostala indirektna ograničenja slobode ugovaranja

4. OPŠTI USLOVI NASTANKA UGOVORA

Ti uslovi tiču se:

poslovne sposobnosti ugovornika;

saglasnosti volja;

predmeta ugovora;

4

osnova ugovora;

forme ugovora

5. PREDMET UGOVORA

Nema jedinstvenog stanovišta o tome šta je predmet ugovora. Ono što čini neposredni predmet ugovornog obligacionog odnosa (obligacije, tražbine), jeste, u isto vrijeme, i posredni predmet ugovora u smislu pravnog akta. Predmet ugovora je činidba ili prestacija koju jedna strana u ugovoru duguje drugoj.

Dvostrani ugovor ima najmanje dva predmeta - svaka strana duguje najmanje po jednu činidbu (na primer, prodavac da preda stvar, a kupac da plati cenu.

Ako jedna strana duguje više raznovrsnih činidbi, onda su

jedne - bitne ili glavne,

druge - nebitne ili sporedne.

Sama stvar na koju se činidba odnosi nije predmet ugovora u teorijskom smislu, već predmet činidbe. Dužnik ne duguje stvar, nego predaju stvari, njenu opravku, čuvanje, i sl.

Određenje predmeta ugovora

Predmet nekog ugovora određujemo tako što se zapitamo na šta je obavezan dužnik poveriocu (quid debetur). Ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju.

Zahtjevi koji se postavljaju predmetu ugovora

Predmet ugovora mora da (je):

1. zadovoljava neki interes poveriočev, imovinski ili neimovinski;

2. određen ili odredljiv;

3. moguć;

4. dopušten.

Kad se predmet ugovora sastoji iz predaje stvari, zahtevi koji se postavljaju predmetu važe i za samu tu stvar.

5

Predmet ugovora treba da je određen ili barem odredljiv. Predmet je određen ako se tačno zna šta dužnik duguje poveriocu u pogledu: vrste, količine, kvaliteta, mesta izvršenja, vremena izvršenja, načina izvršenja.

Za određenost predmeta ugovora dovoljno je ako se ugovorne strane sporazumeju o tzv. bitnim elementima ugovora.

Ostali sastojci kojima se određuje predmet ugovora su izvesni i kad strane ugovornice njih ne odrede, jer su oni utvrđeni dispozitivnim zakonskim normama.

Odredljivost predmeta ugovora

Predmet ugovora je odredljiv u slučaju kad ugovor sadrži podatke pomoću kojih se on može odrediti, ugovornici su ostavili trećem licu (tzv. arbitražnom veštaku) da ga odredi.

Ako treće lice neće ili ne može da odredi predmet ugovora - ugovor je ništav.

Treće lice nema apsolutnu slobodu prilikom određivanja predmeta ugovora – određenje mora odgovarati pravičnosti.

Strana oštećena određenjem trećeg ima pravo da ga osporava i da zahteva da predmet ugovora odredi sudija.

Ko određuje predmet ugovora? Predmet ugovora određuju, po pravilu, strane ugovornice, i to sporazumno. Ugovornici se mogu dogovoriti da predmet odredbi samo jedna strana i o tome obavesti drugu.

njemačko pravo dopušta takve sporazume

ZOO i naša sudska praksa ne dopuštaju takve sporazume.

Određenost predmeta – izuzeci

Cijena kao bitan element ugovora o prodaji, smatra se određenom i kad je propisana od strane državnih organa. Ako bi se ugovorila veća ceny od propisane, kupac bi dugovao samo iznos propisane cene, a ako je već isplatio ugovorenu cenu, ima pravo na povraćaj razlike (član 463. ZOO).

Kad ugovorom o prodaji u privredi cena nije određena, niti u njemu ima dovoljno podataka pomoću kojih bi se on amogla odrediti, kupac je dužan platiti cenu koju je prodavac redovno naplaćivao u vrijeme zaključenja ugovora, a u nedostatku ove razumnu cenu. (čl. 462. st. 2. ZOO)

Pogrešno naznačenje stvari ne škodi ugovoru - ukoliko je njen identitet među ugovornicima nesporan.

6

Naši sudovi smatraju da na punovažnost pismenog ugovora ne utiče okolnost: što su u njemu pogrešno označeni: prodate nepokretnosti ili brojevi zemljišno-knjižnih uložaka i topografskih čestica, ako nije uopšte naveden broj kuće koja je prodana.

Mogućnost predmeta ugovora

Ako ugovorenu činidbu nije mogućno ispuniti, ugovor je, načelno, besmislen i bespredmetan. Ovde se misli isključivo na tzv. početnu ili prvobitnu nemogućnost, tj. onu koja postoji već u trenutku sklapanja ugovora. Pravna sudbina sklopljenog ugovora i njegove posledice zavise od toga o kakvoj se nemogućnosti radi.

Vrste nemogućnosti

Osnovna podjela nemogućnost predmeta ugovora je na: objektivnu, i subjektivnu.

Objektivna nemogućnost postoji kad je reč o činidbi koju nije u stanju da izvrši niko, ne samo određeni dužnik (apsolutna nemogućnost).

Subjektivna nemogućnost tiče se činidbe koja prevazilazi snage i sposobnosti konkretnog dužnika - naziva se i nesposobnost ili nemoć (relativna nemogućnost).

Prema uzroku, nemogućnost može biti: fizička ili faktička, i pravna.

Fizička nemogućnost - ostvarenje činidbe ne dopuštaju prirodni zakoni. Sa njome se izjednačavaju slučajevi u kojima je činidba teorijski, doduše, moguća, ali je praktično neostvarljiva (dugovani komad nakita leži, na primer, negde na dnu mora).

Pravna nemogućnost postoji u slučaju kada se dužnik obaveže na činidbu koja je pravno neizvodljiva.

Posledice objektivne nemogućnosti

Ako je u trenutku sklapanja ugovora predmet obaveze jedne strane objektivno i trajno nemoguć, ugovor je ništav.

Impossibilium nulla obligatio est. Ništavost ne zavisi od toga da li je ko god od ugovornika nemogućnost skrivio i da li je za nju znao. Ništavost je definitivna (ne otpada ako predmet kasnije postane moguć). Ukoliko je nemoguć samo deo predmeta obaveze - ugovor se smatra punovažnim u pogledu mogućeg dela, ako to odgovara pretpostavljenoj volji njegovih strana. Kad je u pitanju prodaja nepostojećeg potraživanja - ustupilac odgovara za postojanje potraživanja u času kad je izvršeno ustupanje (član 442. ZOO).

7

Posledice objektivne nemogućnosti

Ako je u trenutku sklapanja ugovora predmet obaveze jedne strane objektivno i privremeno nemoguć, ugovor je ništav. Izuzento ugovor je punovažan:

ako ugovor nije trebalo ispuniti odmah nego u nekom docnijem trenutku, a ispunjenje u tome trenutku je moguće.

kad je ugovor sklopljen pod uslovom da nemogućnost koja postoji u vrijeme zaključenja docnije otpadne (član 48. ZOO).

Dužnik odgovara za štetu u slučaju kad je obećao činidbu za koju je znao da je nemoguća ili je uz potrebnu pažnju morao znati – šteta zbog verovanja u važnost ugovora (culpa in contrahendo).

Oštećeni nema pravo na nadoknadu ako je i on, u vrijeme sklapanja ugovora, znao za nemogućnost ili je morao znati.

Posledice subjektivne nemogućnosti

Ugovor je punovažan. Tužba za nadoknadu štete - pošto dužnik ne može da izvrši dugovanu činidbu. Obaveza nadoknade obuhvata:

štetu zbog verovanja u važnost ugovora

štetu zbog neispunjenja.

Sporno je pod kojim uslovima dužnost nadoknade štete nastaje. Jedni smatraju da samo dužnik koji je odgovoran za vlastitu nemoć (znao je za nju ili je morao znati) ima obavezu da štetu nadoknadi, dok drugi opet misle da dužnik treba štetu da nadoknadi bez obzira na svoju krivicu, jer ima zakonsku obavezu garancije da je sposoban da obećanu činidbu izvrši.

Dopuštenost predmeta ugovora

Pravni subjekti ne mogu zahtevati od države da im ona stavi na raspolaganje svoja sredstva prinude radi ostvarenja ugovora koji je protivan njenim vlastitim ciljevima, idejama i vrednostima. Predmet ugovora mora biti dopušten, sa stanovišta države.

Predmet ugovora je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (član 49. ZOO). Dovoljno je i ako se izvršenjem dugovane radnje postiže zabranjeni cilj – nedopušteni cilj čini i sam ugovor nedopuštenim.

Ako zakon ne dopušta određeni ugovor zbog rezultata koji se njime postiže, zabranjenim se ima smatrati i svaki drugi ugovor kojim bi se, zaobilaženjem zakona, postigao isti rezultat.

8

Ugovori sa nedopuštenim predmetom su ništavi, osim ako cilj prekršenog pravila upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon propisuje nešto drugo.

Dopuštenost predmeta ugovora ceni sud u svakom pojedinačnom slučaju. Neke ugovore je zakonodavac “unapred” proglasio nedopuštenim.

6. OSNOV UGOVORA

Osnov ugovora je opšta pretpostavka važnosti ugovora u francuskom pravu (član 1108 GZ), u italijanskom pravu (član 1325. GZ), u našem pravu. Nema značaj u njemačkom i švajcarskom pravu.

Pobude zbog kojih se neko lice obavezuje ugovorom jesu njegove predstave o ciljevima koje želi postići. Osnov ugovora je onaj neposredni, tipičan, pravni cilj, koji ugovornik želi postići preuzimanjem obaveze prema drugoj strani.

Osnov ugovora - osnov obavezivanja - causa

Osnov ugovora treba razlikovati od pravnog osnova - činjenica koje imaju moć stvaranja obligacionih obaveza.

Cilj zbog kojeg se jedan ugovornik obavezuje zavisi od vrste ugovora. Ugovornik se obavezuje: zbog toga što želi da se i druga strana obaveže na nešto prema njemu – causa credendi, causa aqirendi, zato što mu je druga strana već nešto dala pa se obavezuje da to vrati, zato da bi drugoj strani učinio nešto besplatno – causa donandi…

Osnov kod obostrano obavezujućih (uzajamnih) ugovora - Obaveza jedne strane je osnov obaveze druge. Osnov obaveze svakog kupca jeste obaveza prodavca da mu prenese pravo svojine na prodatu stvar. Cilj vlastitog obavezivanja ne zaustavlja se na stvaranju obaveze za drugog ugovornika, nego obuhvata i njenu realizaciju. Obaveza jedne strane je bez osnova ne samo kad naspram nje ne stoji obaveza druge, nego i kad izostane njeno ispunjenje.

Kod jedne iste vrste ugovora, osnov je uvek isti. Osnov je, po pravilu, tipičan i stalan cilj koji ugovornici sebi postavljaju. Budući uvek isti, on određuje tip samog ugovora.

Značaj osnova ugovora

Osnov je bitan uslov nastanka i opstanka svakog ugovora. Ugovor kome nedostaje osnov jeste ništav. Pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen.Svaki cilj ne može biti osnov ugovora. Osnov mora biti: dopušten i istinit.

Osnov je nedopušten ako je protivan, prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Ugovor sa nedopuštenim osnovom je ništav. Ako je u pitanju uzajamni ugovor - ništavost obaveze jedne strane povlači i ništavost obaveze druge.

9

Kad ugovorne strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o osnovu, ugovor ne nastaje.

Značaj motiva

Motivi iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost. Izuzeci:

kod teretnih ugovora - ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva.

ugovor bez naknade (dobročin) nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

7. ZAKLJUČENJE UGOVORA

Ugovor se sastoji iz razmene dveju ili više izjavljenih volja.

Postupci kojima ugovarači saopštavaju jedan drugom svoju volju predstavljaju tehniku zaključivanja ugovora.

Među tim postupcima dva su najvažnija: iznošenje ponude i prihvatanje ponude.

Najprije jedna strana nudi određeni ugovor drugoj, a ova to prihvata ili ne prihvata.

Ako se ponuda i prihvatanje ponude međusobno podudaraju, to je znak da se podudaraju i volje lica koja su ih učinila, tj. da je ugovor sklopljen.

Svaka saglasnost volja ne dovodi do ugovora. Potrebno je da se steknu određene pretpostavke. Nije svako nuđenje ugovora ponuda niti je svako saglašavanje prihvat ponude.

8. PONUDA

Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu, koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor (čl. 32. st. 1. ZOO). Ponuda je jednostrana izjava volje kojom se daje inicijativa za ugovor. Ponuda u pravnom smislu je samo ona izjava koju je izjavilac dao u uverenju da je vezan njome, tako da nastanak ugovora zavisi još jedino od druge strane. Ponuda nije obična izjava kojom se priprema zaključenje ugovora, nego sama ugovorna izjava. Ponuda je punovažna jedino ako je potpuna - ako se iz njene sadržine može izvesno zaključiti o suštini ugovora koji se hoće zaključiti.

10

Ponuda mora predstavljati gotov nacrt ugovora tako da lice kome je ponuda upućena može ugovor sklopiti prostim saglašavanjem, bez ikakvih pregovora.

Poziv da se ponuda uputi (invitatio offerendi) se izražava spremnost na zaključenje ugovora, ali pošiljalac poziva ne želi da se njime obaveže, jer konačnu odluku da zaključi ugovor još nije doneo. Konačnu odluku o zaključenju ugovora pošiljalac će doneti tek kad ponuda od pozvanoga bude prispela. Pošiljalac poziva nije dužan da prihvati ponudu koja mu je upućena.Načelo savesnosti i poštenja nalaže pošiljaocu poziva da odbijanje ponude saopšti ponudiocu izričito i bez odlaganja, inače postaje vezan za svoju izjavu kao da je ponudilac.

Slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljaju ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima.

Pravna priroda ponude je sporna: po jednima, ponuda je jednostrani pravni posao, čije dejstvo nastupa u trenutku kad za nju sazna lice kome je i upućena. Po drugima, ponuda (kao i prihvatanje ponude) je jednostrana izjava volje koja nema karakter samostalnog pravnog posla.

Ponudilac ne daje ponudu u želja da pribavi pravno ovlašćenje ponuđenome, već želi da svojom izjavom dovede do zaključenja ugovora koji odgovara njegovoj vlastitoj volji.

Uslovi koje treba da zadovolji ponuda

Da bi ponuda proizvela pravno dejstvo potrebno je da ispuni sledeće uslove:

da potiče od ponudioca,

da je upućena ponuđenom,

da je odgovarajuće sadržine,

da postoji namera za obavezivanje kod ponudioca,

da je u propisanoj formi.

NAPOMENA: Više o uslovima koje ponuda treba da zadovolji vidi udžbenik.

Ponudom se stvara mogućnost za ponuđeno lice da jednostranom izjavom volje zaključi ugovor koji mu je predložen (tzv. pravo uobličavanja). Ugovor je zaključen čim ponuđeni blagovremeno prihvati ponudu. Ponudilac se nakon izjave ponuđenog ne može predomisliti i opozivanjem ponude sprečiti dejstvo zaključenog ugovora.

Da li ponuda obavezuje ponudioca i pre nego što bude prihvaćena? Pravni sistemi pojedinih zemalja daju različite odgovore na to pitanje:

11

u anglo-američkom pravu ponuda sama po sebi ne stvara obavezu, i ponudilac je može opozvati sve dok je ponuđeni ne prihvati.

u francuskom pravu svaka ponuda može se opozvati, sve dok je ponuđeni ne prihvati, ali kad je ponuđač odredio rok za prihvatanje ponude, može je opozvati i pre nego što prođe taj rok ali je dužan da ponuđenom nadoknadi štetu izazvanu opozivanjem.

pravni sistemi većine evropskih zemalja (uključujući i naše pravo) stoje na stanovištu da ponuda sama po sebi obavezuje ponudioca.

Ponudilac je vezan ponudom izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio, ili ako to isključenje proizlazi iz okolnosti posla (čl. 36. st. 1. ZOO). Ponuda sama po sebi obavezuje ponudioca, bilo da je oročena ili neoročena.Ponudilac postaje vezan svojom ponudom čim ponuđeni za nju sazna. Opozivanje ponude ostaje bez pravnog dejstva.

Opozivanje znači okončavanje pravnog dejstvo ponude koje je već nastupilo.Ponudilac prema ZOO ne može da opozove ponudu čije je dejstvo počelo da teče. Ako to učini, a ponuđeni ponudu prihvati, smatra se da je ugovor zaključen. Ponuđeni stiče pravo da traži da se ugovor izvrši, a ako ponudilac ne može (npr. otuđio stvar) – naknada pozitivnog ugovornog intreresa. Mogućnost opozivanja ponude postoji samo u slučaju ako se pre nego što ponuđeni prihvati ponudu bitno promene okolnosti na štetu ponudioca.

Povlačenjem se sprečava da pravno dejstvo ponude nastupi. njime se želi preduhitriti stanje vezanosti ponudioca za ponudu. Povlačenje se može učiniti u bilo kojoj formi. Povlačenje je mogućno samo pre nego što je otpočela vezanost ponudioca ponudom. Ponuda se može povući (opozvati) samo ako je ponuđeni primio povlačenje pre prijema ponude ili istovremeno sa njom.

Dokle je ponudilac dužan da čeka na odgovor ponuđenog? Rok trajanja ponude, tj. rok u kome ponuđeni ima pravo da razmisli i odgovori na učinjenu mu ponudu zove se deliberacioni rok. Deliberacioni rok može da odredi sam ponudilac,ako ponudilac nije odredio rok za prihvatanje ponude, tada se rok određuje prema tome da li je ponuda upućena prisutnom ili odsutnom licu. Ponuda u kojoj je određen rok za njeno prihvatanje obavezuje ponudioca do isteka tog roka. Ako je ponudilac u pismu ili telegramu odredio rok za prihvatanje, smatraće se da je taj rok počeo teći od datuma označenog u pismu, odnosno od dana kad je telegram predat pošti.

Kad ponudilac ne odredi rok za prihvatanje ponude ponuda učinjena prisutnom licu smatra se odbijenom ako nije prihvaćena bez odlaganja, izuzev ako iz okolnosti proizlazi da ponuđenom pripada izvestan rok za razmišljanje. Ponuda učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio-vezom smatra se kao ponuda prisutnom licu.

Kad ponudilac ne odredi rok za prihvatanje ponude ponuda učinjena odsutnom licu, u kojoj nije određen rok za prihvatanje, vezuje ponudioca za vrijeme koje je redovno potrebno da ponuda

12

stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu. Razuman rok zavisi od okolnosti: zavisi od vrste ugovora, od složenosti obaveza iz ugovora, od vrednosti ugovornih činidbi, udaljenosti ponudioca i ponuđenog, organizacije poštanske službe i dr. Prihvat ponude ponuđeni mora poslati na isti ili brži način nego što je bio način na koji mu je ponudilac poslao ponudu. Odgovor ponuđenog treba da stigne ponudiocu najkasnije u okviru radnog vremena poslednjeg dana roka za koji je ponudilac vezan ponudom.

9. PRIHVATANJE PONUDE

Prihvatanje je jednostrana izjava volje kojom se ponuda pretvara u ugovor. Izjava o prihvatu treba da zadovolji sledeće uslove:

Prihvatanje ponude mora poticati od ponuđenog,

Izjava o prihvatanju ponude treba da bude nedvosmislena,

Prihvatanje ponude treba da je bezuslovno,

Prihvatanje ponude treba da usledi blagovremeno,

Ponuda treba da bude prihvaćena i u odgovarajućoj formi.

NAPOMENA: Više o uslovima koje prihvat ponude treba da zadovolji vidi udžbenik.

Izjava o prihvatanju ponude može se povući samo dok ne bude dostavljena ponudiocu. Povlačenje se smatra blagovremenim i kad je dostavljeno istovremeno sa izjavom da je ponuda prihvaćena. Dešava se da posle upućene ponude, a pre nego što je ona prihvaćena ili odbijena, nastupi smrt ponudioca ili ponuđenog. Da li su naslednici ponudioca vezani ponudom svog ostavioca, kao i da li ponuda važi i za naslednike ponuđenog, i mogu li je oni prihvatiti. Odgovor zavisi, u prvom redu, od toga da li se ponudi priznaje pravno dejstvo i pre nego što je ugovor sklopljen. Ponuda ne gubi dejstvo ako je smrt ili nesposobnost jedne strane nastupila pre njenog prihvatanja, izuzev ako suprotno proizlazi iz namere strana, običaja ili prirode posla.” – ZOO. Samo izuzetno ponuda ne važi za naslednike ponuđenoga:

u slučaju kad je ponudilac u samoj ponudi odredio da njegovi naslednici neće njome biti vezani, odnosno da ona neće važiti za naslednike ponuđenog.

kada je ličnost ponuđenog, odnosno ponudioca od značaja za odluku druge strane da ugovor zaključi.

ponude koje se tiču neke činidbe što ima strogo lični karakter (na primer, delo majstora, umetnika, naučnika, i sl.),

13

kad je nekome ponuđena na prodaju stvar za njegovu ličnu upotrebu (na primer, violina muzičaru, mašina za šivenje krojaču, i sl.).

10. VRIJEME ZAKLJUČENJA UGOVORA

Vrijeme zaključenja ugovora proizilazi iz okolnosti da se ugovor sastoji iz ponude i prihvatanja ponude. vrijeme sklapanja ugovora značajno je zbog toga: što se od tog časa računa rok u kome ugovor valja da se izvrši; za ugovor važe samo oni zakoni koji su bili na snazi kad je on sklopljen; poslovna sposobnost ugovornika ceni se prema tom trenutku.

U kome je trenutku ponuda prihvaćena, to nije teško utvrditi ako se ona upućuje prisutnom licu, pošto ono mora da odgovori na ponudu odmah. Vremenski raspon od trenutka kada je ponuđeni doneo odluku da ponudu prihvati, pa do trenutka kad je ponudilac saznao za nju. O vremenu zaključenja ugovora postoje četiri teorije: teorija izjave, teorija otpravljanja, teorija prijema, teorija saznanja.

Po teoriji izjave (očitovanja) ugovor se smatra sklopljenim onog trenutka u kome je ponuđeni izjavio svoju volju da prihvata ponudu (na primer, napisao pismo ponudiocu).

Po teroriji otpravljanja (odašiljanja) ugovor je zaključen u trenutku u kome je ponuđeni poslao ponudiocu pozitivan odgovor na ponudu (na primer, predao pismo pošti ili ga ubacio u poštansko sanduče).

Po teoriji prijema ugovor je zaključen onog časa kad je ponudilac primio izjavu ponuđenog da prihvata ponudu (na primer, kad je dobio pismo ili telegram). Stanovište ove teorije prihvaćeno je u zakonodavstvu i praksi najvećeg broja zemalja.

Po teoriji saznanja ugovor je zaključen u trenutku u kome je ponudilac saznao da se ponuđeni saglasio sa ponudom (na primer, pročitao pismo ili telegram).

14