Психички живот

- Има своју биолошку, органску основу; тијело у цјелини; у тијелу орган (системи): нервни, чулни (ефектор, мишић; жљезде; акцептори)- То је органска основа психологије живота- Феномен парапсихологије

Психички живот човјека чине психички процеси и психичке особине.Психички процеси:1) Когнитивни (спознајни) процеси - Опажање (перцепција) - Мишљење - Памћење - Учење (централни појам јер проширујемо репертоар свог знања) - Маштање (маштање подлога креативности)

Све ово се називају спознајни (когнитивни) процеси.2) Емоционални процеси

- Наше емоције, осјећања

3) Вољни (волутивни) процеси (моторика)- Подразумјевамо све поцесе који нам...- Није све под вољним процесима, аутономни нервни систем на који воља не

може утицати...- Доносимо на свијет ...

Човјек се не понаша инстинктивно.- Неке рефлексне радње, са њима се рађамо: дисање, штуцање, повраћање,

гутање, метаболизам.Дијете се рађа са одређеним рефлексним радњама да би опстао у животу

- Шта значи кад кажемо да се човјек рађа као незавршено и несавршено биће?Незавршен и биолошки несавршен. Дијете кад се роди не може одмах да хода, не може да комуницира. Несавршеност се огледа у моторици, моторичка особине до способности... скијање, пливање, ..., плес (не само ходање)

- Човјеку је дато да се учењем развија- Опажањем почињу когнитивне перцепције- Реформа образовања почиње на емоционалној ...

удруживање емоција и

Психичке особине:- Способности:

1. интелектуалне (највише проучавамо интелигенцију),2. сензорне (вежемо их за адекватност, развијеност чула). Сензорне

способности се користе у настави. Дијете треба да се изражава (дијалог, расправа),

3. психомоторичке способности (мјере се разним тестовима).- Темперамент, вежемо га за емоције- Карактер – врста воље

1

Карактер почиње на развоју свијести, шта је добро, а шта лоше у односу понашања према самом себи и према другима. Бити дисциплинован, упоран, амбициозан је добар карактер.

o Изграђена свијест о здравом животуo Ријечи и дјела (испуни обећање)o Предан своме послуo Добро сарађује са људимаo Добар организаторo Уважава и поштује друге људеo Прихвата туђа мишљења (идеје) – флексибиланo Спреман да се мјењаo Национални идентитет; карактерне особине: одан својој култури,

традицији, језику

- Навике

Кад кажемо развој првих процеса, како бисмо то пренијели у педагогију? Психологија то проучава. А ко ће тај развој упражњавати, вршити – ми. Педагогија ће се бавити проблемима:

- интелектуалним васпитањем- моралним васпитањем (карактер, темперамент)- естетско васпитање (опажање, мишљење, развој свијести о складу човјека и

природе, лијепо живјети у складу, развијена свијест – еколошка љепота)- физичко васпитање (које су карактеристике развоја у доба пубертета)- радно васпитање (човјек постао од човјека)

Све је посљедица неке дјелатности, активности. Који су фактори доброг учења, активности?

мјесто педагогије у систему наука значење термина предмет проучавања задаци педагогије као науке основни педагошки појмови:

o васпитање (у ширем и ужем значењу)o образовање (функције, врсте)o наставаo самоваспитањеo самообразовањеo преваспитавање (ресоцијализација)

Васпитање као:1. друштвено-генерацијска појава (вертикални и хоризонтални; историјска појава; класно-политички карактер; сталешки карактер; карактеристике васпитања: свјесна, намјерна, интенционална, организована, планска, систематична),2. индивидуалан процес (сазријевање и учење; личност, зрелост за учење; подручја учења; критична раздобља). Основни фактори развоја: насљеђе, социјална средина; васпитање и активност јединке која се развија. Теорије о

2

улози васпитања у развоју личности: нативистичка, емпиријска, теорија конвергенције и мултифакторска.Могућности и границе васпитања у развоју личности. 3. интеракцијско-комуникацијска дјелатност.Интуитивно васпитање – родитељи. Педагози – стручни и образовани. Прави педагози – баве се истраживањем, проширивањем.

Њемац Хербарт- први користио термин педагогија- први предавао колегијум педагогије

Прије њега била је велика група филозофа: Крусо, ...

Предмет проучавања

Педагогија је наука о васпитању, процес формирања човјека са психичким, физичким, интелектуалним, моралним, радним, естетским, али и друга својства васпитања се уграђују. Човјек током читавог живота проширује свој репертоар васпитања, мијења себе. Васпитање је најинтензивније у дјетињству и раној младости. Релативна зрелост?Васпитање је процес формирања човјека са одређеним квалитетима.

МанипулацијаМоже ли се васпитањем манипулисати људима? У манипулацији човјек се

своди на објекат:- у рукама је некога јачег, под нечијим утицајем- није свјестан манипулације- некада је лакше бити манипулисан него освјешћен- одређује системе васпитања- одређује квалитет, шта је то квалитетан човјек

Манипулације људима у тоталитарним фашистичким идеологијама – „Фирер мисли за нас“ – Капит. Није манипулација само искључити некога из васпитања и образовања, него одабир информација који одговара манипулатору. Проблем генетског инжењеринга – велика опасност од манипулације људима, који би имали модел за производњу људи по жељи, то би било нешто најгоре, монструозно. Умјесто формирања – да се каже усмјеравање, позитивно утицање. Став представника хуманистичке психологије који теже да нема нико с вана право да врши васпитање, право на самореализацију.

Педагогија је наука која проучава законе васпитно-образовног процеса.

3

Задаци педагогије

1. Проучава и истражује васпитне појаве, открива педагошке законитости, формулише педагошке законе, класификује спознаје у посебне педагошке системе;2. На основу откривених законитости помаже развијање, унапређивање и усавршавање васпитно-образовне праксе;3. Прати и критички вреднује резултате у педагошкој теорији и васпитно-образовној пракси;4. Развија и усавршава специфичну методологију научних истраживања васпитних појава;5. Користи и повезује резултате других наука у објашњавању васпитних феномена и тако створе један кохерентан и функционалан научни систем.

Основни педагошки појмови

Основни педагошки појмови су: васпитање, образовање и настава.

Васпитање у ширем и ужем значењуУ ширем: - Најшири педагошки појам;- Подразумјева процес развоја свих компоненти или процеса развоја личности. Оно укључује:

- Когнитивно подручје – усвајање знања, развијање процеса вјежбања, навика и вјештина- Психо-моторичко- Афективно – односи се на развој читавог система ставова, опредјељења, темперамената, карактера- Когнитивна димензија је услов нашег опстанка и да је само, да нема других димензија човјек би био машина

У ужем:- Морална димензија наше личности- Оно по чему се препознајемо као индивидуа, карактер- Одговорни не само за себе већ и за друге

Васпитање у ужем смислу подразумијева емоцијалну интелигенцију (с ким то радимо, да ли је то посљедица страха, грча, мржње или позитивних ставова, позитивних емоција – одушевљење, заједничког рада). Образовање се испољава у ... менталних процеса. Ментални процеси су: опажање, памћење, мишљење (анализа, синтеза, апстракција), учење, способност да стечена знања препознамо у животу и да их знамо примјенити.

1. Рационална димензија образовања – испољава се у усвајању знања, података, чињеница са подручја науке, са подручја природе,2. Вредносна – након усвојеног знања имамо лични поглед на свијет (ми вреднујемо, процијењујемо),3. Хуманистичка – успостављање што бољих, квалитетнијих комуникација са другима; активног става; квалитет знања усавршавамо – преиспитујемо се стално шта, како...

4

Шта је то образовање из области природних наука? Испољава се у доживотној и на знању заснованој спремности и способности за формирање мишљења комуникацијом и аргументацијом о научним сазнањима и њиховој примјени. Који су то садржаји природних наука? То су сви садржаји за разумијевање свијета промјена у материји, у природи, у друштву... На који начин се ова знања стичу?Прво: посматрањем и идентификацијом нивоа чулне спознаје.Друго: закључивањем, истраживањем, класификацијом, аргументацијом, анализом, синтезом, развијањем неких нових модела, вредновање.Квалитет знања подразумијева:

- Обим- Разноврсност (шта)- Флексибилност (колико је то знање прилагодљиво)- Евалоирање (стварање нових модела)- Консолидовање

Квалитет школског образовања:- Децидно одређено наставним планом и програмом (природно то нема)- Систематично (усаглашено са способностима ученика). Просјечан ученик не

постоји- Школско образовање ако је наметнуто често ти уџбеници немају везе са

праксом. Није реално, није оствариво- Природно учење – у принципу засновано на нашим интересима и способностима

Постоје потребе да настава буде што више приближена дјетету, да се настава у школи заснива на интересима. Настава је континуални васпитно-образовни процес заснован на друштвено верификованим циљевима и задацима, дидактичким прилагођеним садржајима, просторно-радним условима. Тај процес се одвија у комуникацији водитеља и полазника. Комуникација наставника и ученика у систем укључујемо предшколско учење, зато кажемо водитељ и полазник, а ученици нису ни на факултету, није настава само у систему школе. Настава представља дидактички-дидактичко димензионирање науке, одабирање одређених садржаја, који ће се на одређеном степену (нивоу школе) учити, то одређује друштвено верификовано – одређено у наставном плану и програму, садржај.

Преваспитање је усмјерено према особи код које особине и нису у складу са друштвом. Јављају се двије суштинске димензије :

А) морално (прихватљиво),Б) неморално (неприхватљиво).

Процес преваспитавања не може се започети уколико се не знају узроци због којих он иступа од неких стандарда. Модел? Ситуација када се дијете награђује (кажњава) без разлога, одсуство система вредновања. Ментални дефицити? Самоваспитање – процес формирања у цјелини или у појединим сегментима (тачност, уредност, укус, храброст, комуникативност). Не можемо у процес самоваспитања кренути само васпитањем. Потребна је зрелост. Да је личност свјесна садржаја. Подразумјева развијену самоконтролу и самокритичност.

5

Васпитање

Васпитање је један од основних и најсложенијих феномена људског постојања. То је вјечан процес, не би се рекло већ је човјеку иманентно, својствено човјеку као врсти. Не укључује садржаје, принципе, намјеру; мислимо на појаву. Васпитање у почетку био несвјестан чин, процес освјешћивања трајао веома дуго, човјек се морао развити до одрђеног степена. У процесу освјешћивања када је на неки начин у одређеном смислу имао нагонску природу (опстали су они који су нагонски проширивали своја искуства).

Карактеристике:1. Васпитање је друштвено-генерацијска појава

Преношење искустава са старих на млађе усавршио се када је човјек овладао говором, а говор је тијесно повезан са мишљењем. Друштвено-генерацијски процес данас можемо посматрати са два аспекта:

1. Вертикалном – испољава се у биолошкој заснованости;2. Хоризоинталан.

По вертикали изражава се однос стари - млађи, долази до појаве традиционалног сукоба генерација, донекле конзервирајући да задржи развој својствен старијој генерацији, које васпитава у вертикалној – млађим се манипулише. Васпитаник је објекат рада (у вертикалној) да младе задрже на нивоу које су старије генерације задржале.

Хоризонтални је флексибилнији однос. Протиче кроз процес уважавања личности млађих генерација. На дијете се гледа као на могућност и развој, не гледа се на судбинско детерминисано биће. У хоризонталном далеко виши значај има социјални контекст, мјешају се генерације. Нпр. рачунар – не само да млади су у тој грани развијени (добри), већ и старији полако уче (усавршавају се). Хоризонтални појам интерактивне наставе, групног облика учења – савремени наставни системи који говоре о хоризонталном друштвеном процесу.

2. Васпитање је историјска појаваВаспитање се мјењало са човјеком и свим оним што је он у свом развоју

достигао. Може се објаснити примјерима. Човјек је овладао говором. Поред говора се јављају и писмо, затим и писани документи који постају извори знања, односно ... васпитања. Класе друштва – појава класних друштава развила систематичан начин образовања у институцији тако да је школа.

// настанак и развој школе кроз историју //

3. Васпитање носи класно-политичко обиљежјеАнтагонизам – супростављање до непријатељства. Он се развија и у васпитању;

у читавом васпитно-образовном систему учитеља и васпитаника.

4. Васпитање је увијек конкретно друштвено условљеноУвијек је детерминисано бројним факторима, друштвено-политичким

уређењем, класном организацијом, економским развојем, спољном и унутрашњом политиком. Стандард већине становништва (приватне школе, силни курсеви) - онај ко нема пара неће моћи ићи; развијеност саме науке, али и традиције; традиција у образовању. У истом дијелу са истим друштвеним уређењем биле су бугарска,

6

мађарска, југославија, куба. Не можемо рећи да је образовање свагдје било исто. Једино васпитање било јединствен процес, свако максимално развијао своје потенцијале; да што више приближимо школу животу. Када је васпитање постало свјесна активност, васпитање добија сљедеће карактеристике:

- систематично (а не случајно);- организовано и у складу са могућностима испитаника, све у складу са

природним токовима.

„Човјек савремене цивилизације је драматизовао дјетињство“. Посљедица тога је развијена социјална педагогија, психосоцијална помоћ. Полако се одвајамо од природе и онога што је нормално. Ми дајемо дјеци све. Да ли ишта тражимо од дјеце? Слабо. Данашње дјетињство не зна за одговорност и обавезе. Дајући му све не потичемо креативност, јер све имају, не потичемо продуценте већ само потрошаче (олаког). Кад заврши школу добије радно мјесто, онда каже па ово, па оно, од проблема устајања па на даље. Шта урадити да се та ситуација заустави? Тренд драматизације, да живот није само трошење. Учење и припрема. Спартанац је умирао са свјешћу да Спарта послије њега мора остати боља и јача. Они који га организују бирају адекватне садржаје и методе, имамо развијен појам о васпитању.

5. Васпитање је плански организованоНеформални систем; семинари, школе, радионице – гдје се усавршава знање.

Макаренка (совјетски педагод): „Строг сам јер те поштујем“.

6. Васпитање данасИма тенденцију тог продужетка. Да се продужује у нашем животу, та

тенденција је присутна у свим духовним дјелатностима. Пост модернаТопфлер: „Смрт сталности“.Ништа није стално.

Васпитање као индивидуалан процес

Индивидуалан процес је цјелокупна дјелатност, усмјерава се на развој индивидуе. Личност – психолошки појам. Гордон Олпорт („Склоп и развој личности“) се посветио појму склопа и структуре личности. Може се направити 50 различитих група личности. Дефинисати личност са филозофског није исто као дефинисати личност са правног аспекта. Дефиниција (Никола Рот): личност представља јединствену и непоновљиву организацију особина које се формирају узајамним дјеловањем организма и социјалне средине и одређује општи, за појединца карактеристичан, начин понашања. Из дефиниције се може закључити да она обухвата појам особина. Особине ћемо радити према Гилфорду. Увео је у психологију модел факторске особине личности. Он поставља 3 питања која обухватају системе особина. Питања су:

1) Које су то особине које откривају шта личност ради (мотивационе или динамичке особине личности);

2) Са каквим успјехом, то што неко ради – способностиГовори о читавом систему особина (способности). Те способности ћемо сврстати у 3 групе:

1. Интелектуалне

7

2. Сензорне3. Психо-моторичке

3) На који начин, које су то способности које говоре на који начин неко то обавља.

Како ми реагујемо на спољни свијет и оно што долази до нас? Особине темперамента – начин емоционалног реаговања на друге или самог себе. Како ми прихватамо некога, са којим емоцијама?

Мотивациони или динамички – који нас покрећу на активност. Можемо говорити и о значајном, ставовима, системима вриједности, навикама.

Јединствена и непоновљива – мислили смо на ове особине Фактори развоја – узајамним дјеловањем организма и социјалне средине.

Организам је једна биолошка могућност одређена биолошким насљедним фактором, чини је тјелесна структура.

Наш морфолошки облик тијела је највише под утицајем насљеђа, а тежина има свој генетички утицај, али је више под културолошким утицајем. Уколико тјелесна конституција одудара од нормале јављају се комплекси (ништа не умањује његове способности, али га други гледају, упозоравају на то, па се јављају комплекси).

Системи:- Нервни систем- Систем рецептора (чулни орган) и ефектора (систем који реагује на чула, то су мишићи, а нарочито су за психологију важне жљезде са унутрашњим лучењем).

То узајамно дејство организма и социјалне средине говори о активности саме личности. Узајамно дејство се односи на проблем учења и сазријевања. Под социјалном средином погразумјевамо:

- Породицу;- Све институције, школе и установе;- Вршњачка група;- Медији и средства масовне комуникације;- Различите друштвене организтације- Читав друштвени систем са својим структурама: политиком, економијом,

културом, ...

Кутуролошке установе. Из културолошког узимамо феномен религије и нације.Породица: како дјелује и чиме дјелује?

Породица утиче на развој ових особина, понашања, активности. Породица дјелује квалитетом и количином интеракција. Породична атмосфера говори о динамичности породичног живота (односи, ...). Квалитет интеракције представља атмосферу у којој се јединка развија. Атмосфера треба да обилује емоцијама. Много важније да дијете осјети да је вољено, важно, а не ти си крив због онога и онога, срећа што дијете постоји, а не да осјети жртву коју родитељи подносе; него материјални услови.

Ово је описао Џон Волви. „Материнска брига и душевно здравље дјетета“ управо говори о значају емоција, топле кућне атмосфере за психолошки развој дјетета. Волвиеви експерименти су показали да уколико се замјеница мајке појави до треће године могућа је компензација. Уколико до треће године буде расло у не добром породичном окружењу, јављају се трајне посљедице (интелектуалне). Емционална глад – примјети ме, пружи ми. Емоционалну глад не рјешавамо симпатијом, већ

8

емпатишући са њим/њом, вршимо когнитивну, рационалну идентификацију не емоционалну.Школа и личност

Како школа дјелује као социјални фактор на развој особина личности?Хауард Гарднер – појам вишедимензионалне интелигенције. Ко је то све у школи:

- Вршњаци, вршњачка група- Предавачи, наставник- Правила школе- Наставни садржај.

Утицај на формирање пожељних особина вршиће се са разредним старијешином у настави. Развијаћемо интелектуалне особине, емоције (интелектуалне емоције - радозналост). Настава васпитава:

- Васпитним методама- Различитим врстама организоване наставе- Успостављеном разредном климом.

Крактеристике сваке личности

Свака личност се трима карактеристикама:1) Личност је један систем. Све особине су увезане у један систем. Личност је само

цјеловит интегрисан систем.2) Особине, јединствене, јединке. Немају двије исте јединке. Особине су различито

развијене, достигле различит максимум, различито увезане и то чини личност непоновљивом.

3) Досљедно понашање. Не може човјек прије подне бити глуп, а послије подне паметан.

Младић воли опасне ситуације, без размишљања приступа различитим ситуацијама из чега закључујемо да је храбар, а са дјевојком слабић. Личност ћемо најсигурније упознати преко активности, рада, не баш причом.

Препорука (Големан) – развој емоцијалне компетенције:1) Фаза открића сопственог идеалног ЈА2) Фаза открића сопственог реалног ЈА (имати развијену свијест које, какве, шта су

моје добре стране, а које лоше). Слатки лимун и кисело грожђе – тенденција да своје способности маскира, а други немају храбрости да вам укажу на слабе стране, а опет има и да само указују на лоше (слабе) – резултат губљење самопоуздања

3) Изградња властитог плана. Како да развијем своје предности и исто да умањим своје недостатке

4) Фаза говори о упражњавању нових понашања. Мјењамо навике да бисмо побољшали себе. Ово се све дешава кроз 5)

5) Развијају се социјално-емоционални односи који ће омогућити зацртану промјену.

4-5 стварамо прилике??Индивидуализирам приступ ученику, стварам ситуацију у којој ће они

упражњавати нову навику у понашању. Циљ је да дијете само промјени сопствену слику о себи.

9

Васпитање као индивидуалан процесВезан је за формирање својствених индивидуалних карактеристика личности.

Тај процес прате:1) Појам раст – постепено увећавање организма у смислу висине, тежине и одређено је генетским моделом. Висина и облик више, тежина нешто мање.2) Појам развоја – процес који омогућава откривање потенцијалне могућности организма у квантитативном и квалитативном смислу.

Развој се остварује под утицајем сазријевања и учења. Матурација (сазријевање) је мјењање јединке под утицајем биолошких фактора. Она је основа на којој почива учење. То је процес проласка кроз модел развоја биолошки зацртаног. Зрелост (физичка, интелектуална, емоцијална, ...) је достигнуто стање неког организма које структурално и функционално одговара мјерилима пуне развијености. Зрелост се може односити на једну или више димензија развоја. Можемо говорити о зрелости ткива, о зрелости органа, о некој димензији зрелости (нпр. когнитивна). Релативна зрелост је степен развијености, није по свим димензијам развијености једнака полна зрелост – остварује се у пубертету, што није знак социјалне и психолошке зрелости. Може ли се васпитањем унаприједити процес зрелости? Одреди омјер учењеа и зрења, утицај социјелне средине у сљедећим активностима: пузање, ходање, пењање и спуштање низ степенице, шутање лопте, вожња бицикла, играње, пливање, скијање, играње кола, плесање. У почетку више утиче процес сазријевања, а касније процес учења. Пузање, ходање је одрђено зрењем мишићног ткива, костију, нерава, нервног ткива.

3) Појам критичних раздобља – дијете има потребу да манипулише средином, али је та манипулација ограничена његовим могућностима. Јавља се и унутрашња потреба организма за активношћу, има потребу да се креће и настојање социјалне средине да иде у сусрет тој потреби (раде се вјежбе ходања), дијете има потребу и потреба је поткрепљена (мотивација).

Са учењем не треба почети рано, када организам није биолошки спреман, јер ће неуспјех изазвати страх одбојности, али не треба одлагати вјежбу јер ће се за одређеним активностима изгубити интерес. Говор треба везати уз критично раздобље. Говор код дјетета: природа се побринула да наш организам продукује све звукове, свих слова, свих језика (оно ће научити зато што је било изложено таквој околини). Човјек се јавља биолошки недовршен за разлику од другог живог свијета. Репертоар понашања је углавном детерминисан насљедним могућностима, усавршавање овога што је биолошки дато.

Учење се дефинише као мјењање индивидуе под утицајем властите активности која је изазвана подстицајима самог организма или извана. Ефикасни и успјешни подстицаји ствар су мотивације како унутрашње тако и вањске. Мотивација – све оно што подстиче на активност, што је усмјерава, одређује јој интензитет и трајање. Мотивационо понашање је увијек усмјерено, засновано на потребама, а свака потреба тежи за поткрепљењем. Мотив је тежња за поткрепљењем.

Унутрашње и вањско поткрепљење на активност учењаОдлучујемо се на учење зато што очекујемо поткрепљење. Ученик учи да добије

добру оцјену, ученик учи да доживи признање, а нарочито му је важно признање вршњачке групе, учи да доживи социјалну промоцију, да добије неку материјалну награду. Све ово су вањски мотиватори. Унутрашњи су квалитетнији, али их је теже остварити.

10

Појам сатисфакције и ратификације - жеља, интерес, знатижеља, трагалачки менталитет, емоција пријатности, свијест да смо способни, да можемо сами одлучивати, задовољство самим собом, самопоуздање.Критична раздобља на која наставник мора да обрати пажњу: раздобље когнитивног, моралног и психосексуалног развоја.

Бењамин Блум је психолог који је развио учење о таксономији васпитно-образовних циљева, шта они који раде у настави треба са развијају. Основно полазиште Блума је да се личност остварује на специфичан (личан) начин. Развио је учење о потреби индивидуализоване наставе, настава мора бити тако организована, наставник мора давати такве инструкције, развити такву климу тако да ће се сваки ученик, без обзира на способности, моћи да развија. Тај развој у когнитивном подручју, морамо се максимално индивидуализовати, почиње прво од памћења, схватања, размишљања, рјешавања проблема, критичког, дивергентног мишљења, хипотетичког. Усавршавање менталних стратегија, односи се на формирање навика, а навика је везана за постављање јасног циља (вријме и мјесто учења, навике преслишавања, прављење биљешки, ...). Блум говори да постоје индивидуалне разлике код учења, односи се на количину знања, али се теже уочавају разлике на брзину учења. Споријима треба 3-4 пута више времена него онима који брже уче. Квалитет се изражава у могућности примјене знања. Способности учења зависе од:

1. интелигенције;2. претходних искустава;3. мотивације;4. физичког стања организма;5. ставова према учењу;6. интереса;7. техника и метода учења.

Таксономија

евалуацијасинтеза

анализапримјена

разумјевањепамћење

Наставник мора да индивидуализује наставу.Конвергентно мишљење - да се може дати одговор на питање.Дивергентно мишљење - хипотетичко мишљење (како, зашто).

11

Васпитање као интеракцијско-комуникацијски процес

Историјски гледано васпитање и образовање се одувијек одигравало на релацији васпитаник и васпитач. Увијек се остваривала одређена комуникација. Кроз историју анализирани су статуси и једног и другог, па су углавном у центру били васпитачи. У 20. вијеку покушало се дијете ставити у центар. Однос који је успостављен између васпитаника и васпитача:

1) од чега зависи успјешан људски однос;2) шта све утиче на тај однос;3) постоје ли законитости за успостављање и одржавање квалитетног међуљудског односа;4) шта то требају научити будући наставници да би успоставили квалитетан однос.

Свјесно и намјерно поставља ученика у позицију субјекта, оспособљава га, уважавајући индивидуалне могућности, за све сложеније улоге у међуљудском односу. Наставник свјесно води ученика да доживи процес свог саморазвоја, да максимално освјести ученика о свом саморазвоју. Које особине личности (ученика) по мишљењу наставника битно утичу на успјех (неуспјех) у школи: личност, сама личност, средина у којој живимо, садржај који се учи, направити хијерархију, какве су наше улоге, а и могућности...

Васпитање као интеракцијски и комуникацијски односМеђуљудски односи између 2 система: један систем су ученици, други систем

су они који их развијају – наставници. Та сарадња која се остварује у међуљудском односу је вођена јединственим циљем. Заинтересован да његов однос буде стваралачки. Добија стално повратну информацију, да ту комуникацију подигне на виши ниво. Систем ученика (за разлику од наставника) није овладао свијешћу. Ученик у комуникацији стиче свијест и наставник је дужан да та комуникација буде што мање трауматична и стресна. Долази до отежане комуникације или до прекида у комуникацији.

Комуникација и интеракцијаКомуникације је процес размјене садржаја или порука. Можемо бити у

комуникацији, а да не будемо у интеракцији. Како ми примамо информације од професора? Да ли мислимо да је веома важно или да се већ знамо или ...? Интеракција је процес у коме понашање било које стране у комуникацији стимулише на понашање другу страну. Било би пожељно да та стимулација поред когнитивног, да није само на нивоу спознаје, него да буде и афективна.

Развој комуникацијеПрирода се побринула да се ти знакови комуникацијски доносе на свијет. Први

тај комуникацијски знак; онтогенетски развој – развој јединке кроз пренатални и постнатални период. Четврта недеља живота – осмијех. Тај занак комуникацијски не говори да је он свијестан садржај, али онај коме је упућен изазива позитивну интеракцију са дјететом (комуникација). Осмјех - рефлексна радња. Сљедећи сигнал 4. мјесец праћење погледом, дошло до зрења нервних ткива. Комуникација погледом праћена је гласовном комуникацијом. Има различитих тоналитета. Фројд (дијете код пражњења цријева ужива и у тим тренуцима, гласовни). Прва година живота – комуникација постаје смислена. Које су то прве ријечи? Ријечи које су настале

12

опонашањем средине (мама, тата). Дијете развија комуникационе системе, стално учи. На крају друге године већ има фонд од око 50 ријечи. На крају треће године 1000 и више ријечи. Али није у граматичком смислу, неће говорити у прошлом и будућем времену. Употребљаваће род, приближава се говору одраслог, али је разлика у... Активности које упражњава дијете у току комуникације: говор. Дијете са развијеним говором овладава моторичким особинама. Дијете манипулише предметима, али не само да додирује, већ барата предметима, жели да осмисли (осмишља), развија се игра. У игри која је у почетку егоистична, није му потребан нико, има свој свијет, сам се игра. Треба усавршити да се у комуникацију (игру) уведе вршњак. Оно воли своју привидну осаму, када дође на комуникацијски ниво да може подијелити играчку и комуникацију са њим. Уколико је комуникација у раном дјетињству осујећена долази до трајног поремећаја. Масовна комуникација – пренос истих комуникација информисања већем броју људи на различитим мјестима. Средства масовне комуникације имају огромне посљедице. Могу да подстичу, да убрзају развој, али могу да подстичу терор.

Шта је за сваку комуникацију значајно? 1) Ко предаје поруку – ко је тај и колики је број учесника у комуникацијској вези;2) Шта је садржај те поруке: идеја, мисао, али и емоција;3) Важно је и на који начин се порука преноси. Методе: вербалне (треба мјењати моделима интерактивне наставе); 4) Јако је важно да онај ко предаје поруку зна што више о квалитету примаоца.

Појам просјечног ученикаПросјечан ученик се мора и у пракси и у настави кориговати процесом

индивидуализације. Шта се индивидуализује? Индивидуализује се приступ ученику. Свако дијете је личност за себе. Наставник уважава његове могућности, садржај информација, порука, односно извор знања. Садржај се веже углавном за интелектуалне способности, али и психомоторичке (на физичком се не може свако дијете попети уз конопац). Морамо водити рачуна о темпераменту. Како појединац емоционално реагује сигуран, а прије свега самопоуздан има вјеру у себе, цјени себе. Није самопоуздање могао развити ако је од стране наставника била само критика. Индивидуализује се приступ ученику. Како неко приступа радњи, како је сигуран у то, развија емоционалан приступ. Искуства која дјеца стичу у раном дјетињству утичу на темпо (треба да га што више активира, укључује). Повратна информација – квалитет повратне информације. Не само да се ми питамо да ли је пут којим неком преносимо информацију само евалуација, да ученици сами врше евалуацију и колективна евалуација, преиспитивање шта учимо. Комуникација се остварује различитим средствима, вербалним, али и другим. Наставник би на све ово реаговао (појам просјечног ученика): изњео би проблем обимног наставног програма. Групни облик, интерактивна настава доприноси да се комуникација подигне на виши ниво, да се обим градива редукује.

Блум таксономијапамћење – разумјевањепр. Блума и Блумове таксономијеДа се преиспита шта нема у уџбенику.

13

да се ученик исказује као креативно биће синтеза (да ученик научи принципе, појмове, закључке)

да ученик анализирада зна примјенити, препознати

разумијенаставник треба помоћи да памти

Да се наша настава завршава на првој степеници. Циљ васпитања: нема ученика који не зна дефиницију упамћено. Кад поставимо питање: која је сврха – нема одговора. Сврха, чему служи и зашто се поставља циљ васпитања? Циљ васпитања је формирати једну слободну, хуману, креативну, комплетну личност. То је један идеал. Гдје се циљ васпитања налази у књизи педагогије? На почетку. Да ли то нешто говори? Нема одговора. Нема логичког закључка. Ако је на почетку све остало зависи од тога и методе. Од постављања циља зависи све. То је фундаментално. Треба га научити да мисли.

Моћ и граница васпитања као фактор развоја личности

Фактори развоја личностиКада говоримо о факторима можемо их подијелити:

1) фактори насљеђа (биолошки фактори),2) ненасљедни биолошки фактори (конгениталне промјене),3) фактори социјалне средине (прије свега непосредни фактори социјалне средине, културе),4) фактор васпитања,5) фактор активности јединке (њеног активитета).

Супротстављања теорије Пијаже и Виготски о два приступа урођеног и стеченог.Јединка рођењем уноси један модел.

Нативистички приступ (лат. nativus - урођен) – који говори о одговорности родитеља и предака

Емпиријски приступ (грч. empir - искуство)

Ако се рођењем доноси чиста плоча, tabula rasa, онда се сва искуства утискују на ту плочу. Од емпириста почиње да се дијете рађа као tabula rasa. Кад се каже искуство и социјална средина: шта је то све искуство?

1) квалитет комуникације и интеракције,2) од околине и зависи и како ће појединац остварити могућност за учење, 3) којом врстом стимулације је дијете било потакнуто и на ту врсту симулације је давало различите одговоре.

Шта детерминише? У античко доба се почело размишљати о детерминистичком. Савремена од ова два битна фактора: биолошког и социјалног. Било би нормално да насљеђене структуре очекују већи ангажман социјалне средине. Које су то насљеђене биолошке особине:

- грађа организма;- осјетљивост нервног система – која се насљеђује, ..., еластичност –

прилагодљивост.

14

Ненасљеђени биолошки фактори - утицај околине и у пренаталном развоју на биолошку структуру и које имају

негативне и непожељне посљедице, прије свега развој нервног система, неисхрањеност нервног ткива у пренаталном периоду, опсхрбљеност мозга кисеоником за вријеме порађаја, повреде нервног ткива у порођају;

- искуство дјетета материјална и друштвена средина и рана стимулација. Друштвена средина: квалитет интеракције које дијете успоставља са родитељима, ближим рођацима, вршњацима и наставницима. Материјална средина која утиче као фактор развоја личности – то је све оно што задовољава елементарне, егзистенцијалне потребе биолошке природе;

- непосредна друштвена околина: сви они систем, култура, традиција, развијеност науке, примјена науке. Сваки појединац јединствен је и непоновљив што се развија под утицајем различитих комбинација биолошких структура и исто тако различитих, специфичних социјалних услова.

Да ли се може одговорити на питање: шта је важније – насљеђе или утицај социјалне средине? Не може једно без другога.

Фактори васпитања и теорије о тим факторима

На развој личности утичу фактори:1) биолошки, насљеђени,2) фактори околине,3) васпитање,4) активитет саме личности.

Ове факторе проучавају разне теорије:1) Нативистичка теорија. Нативистички фатализам – оно што колијевка зањише то мотика закопа.2) Емпиријска - Џон Лок. Емпирија је искуство. Дијете се рађа као празна плоча. Искуства које дијете стиче у социјалној средини формира његову личност.3) Теорија конвергенција – Вилиам Штерн. Човјек је пасиван у овој теорији.4) Мултифакторска теорија. То је више фактора.

Васпитање као факторДа ли је као васпитање свемоћно или има нека ограничења? Васпитање као

организован, намјеран, свјестан процес преко својих садржаја, метода и принципа значајно доприноси развоју, убрзава га, побољшава. На који начин? Васпитање требамо доживјети као процес сталних интеракција. Материјална околина нема смисла уколико је социјални ... не осмисле и дају функцију. Да ли је тај процес свемогућ? Васпитање је као фактор ограничено. Које га ситуације ограничавају?Прво: насљедни фактори (не само дјеца која су ограничена у развоју или која показују проблеме у понашању или учењу). Насљеђе је лимитирајући фактор и у другим особинама: као што су музичке (нисмо сви добри музичари) или када се дијете рађа, јавња се конгениталним (рађа се са стеченим стањима, карактеристикама). Васпитање има ограничења. Ако се не деси правовремено (биолошки сат, воз) уколико природна и

15

социјална средина адекватно не успостави интеракцију. Пр. дивља дјеца – негативан ефекат закашњелог учења.

Посматране су двије групе пилића, непосредно послије излијегања. Прва група је 2 дана била изолована од квочке и знали су шта значи квоцање. Друга група је 10 дана била изолована и када су се придружили више нису препознали квоцање, врло дезорјентисано су се понашали.

Гезел (творац тестова интелигенције за дјецу млађу од двије године) је експериментисао са двије близанке. Прва близанка од своје 46-е недеље живота била укључена у једно вјежбање, 6 недеља сваки дан 10 минута. Вјежбала је психомоторичке покрете (моторика): силажење, пењање низ степенице. Након 6 недеља била покретљивија у односу на сестру. Сестра није вјежбала. И једна и друга имале су 52-је недеље. Након тога сестри је требало само 7 дана у савладавању вјештине (јер је била зрелија). Зрење је веома битно у васпитању.

Дијете Виктор нађено у шуми са 12 година. Ходао четвероношке. Није употребљавао руке при храњењу. Имао изоштрено чуло слуха (за ниске тонове). Показивао је бијес, страх. Дијете расло изоловано од социјалне средине. Љекар и медицинска сестра радили са њим 5 година. Научили га топло-хладно, глатко-тврдо. Побољшао је емоције (развио емоције према медицинској сестри). Говор није научио. Научио неколико операција (сједи, устани).

Пронађене двије дјевојчице у јазбини. Једна је имала двије године, а друга осам година. Понашале су се као вукови. У тренуцима страха нападале, уједале, гребале ноктима. Млађа сестра се брже социјализовала (након 2 мјесеца научила неколико ријечи, дозволила да буде покривена). Врло брзо је умрла. Старија доживјела 17 година. До краја живота научила тек 30 ријечи. Тестови интелигенције су показали да оне нису биле ментално ретардиране. Ови примјери говоре о утицају насљеђа.

Сада примјер социјалне средине. Испитујемо интелектуалне способности.

степен сродства индекскорелације

биолошки родитељи и њихова дјеца 0,54стриц, ујак, тетак и нећак 0,34биолошка браћа и сестре одрасли заједно 0,55биолошка браћа и сестре одрасли одвојени 0,47двојајчани близанци различитог пола 0,49двојајчани близанци истог пола 0,56једнојајчани расли заједно 0,87једнојајчани одвојени 0,75дједови, баке и унуци 0,27

Ово говори како је биолошки фактор веома важан.

Четврто ограничење кодекс околине, прије свега социјалне. Породица као први агенс удара темеље наше личности. Прво структура породице (окупљеност).Истраживање: индекс окупљености породице; у савременој породици све мање сусретање, ручкови; породица двогенерацијска (родитељи, дјеца), оба родитеља запослена; тешко да се избалансира однос родитељске бриге и привржености.Сама култура у којој породица живи аутотона, субкултуре.Аномија (радикално, либерално, дозвољавамо да дијете остварује своје, сам се развија)Анархија

16

- шунд- медији

Географски детерминизамДоводи се у везу са ограниченошћу васпитања специфичне карактеристике по

мјесту живљења. Медитеранци – опуштени, Данци – затворени (хладноћа). Васпитање ограничено када долази рана професионализација јединке. Карактеристика за ране периоде када су само појединци могли да парципирају у школама. Упућивање дјеце у непосредан рад обезбјеђује егзистенцијалне услове. Колико је дјеце у свијету који имају потребу да сами обезбјеђују услове за праживљавање. Неријешен однос стручног и ... Гимназија као кичма образовног система (елитна). Даје најсвестраније (опште) образовање, даје добру платформу за студије. Сљедећи проблем је манипулација – ограничава васпитање у породици, друштву, школи. У школи када му се намећу предмети, план и програм (студенти у Европи тужили школу зато што су добили непотребно знање). Неусклађеност циљева васпитања – сепаратизам, расцјепаност јединке, занемарује морална, естетска, а интелектуална само. Стихидност у развоју. Ако се стихидно одвијало аутоматизам васпитног дјеловања не треба ништа радити све ће се само одвити, развити. Негативан модел у развоју личности – модел се опонаша или се идентификујемо са моделом и учимо негативан облик понашања несвјесно, личности се развија неправилно. Одсуство мотивације и претежно вањска мотивација. Методе подстицаја – шта то подстичемо? Подстичемо јединку да стално ствара нове потребе па са њом развијамо, радимо.

Ако у развоју претежно дјелује вањска мотивација (похвале, награда, оцјена) неће бити довољно. Потреба која се огледа у овладавању свијешћу. Шта је васпитање? Да се ради на самореализацији, то је унутрашњи подстицај. Васпитање се често сужава и на културу понашања, то је само један мали сегмент. Васпитање се сужава и када га посматрамо као процес у само једном периоду (дјетињству). Човјек док учи мјења своје понашање, а то радимо до краја живота. Васпитање, образовање: едукација

Само код нас постоје 2 појма: васпитање и образовање, али све више се употребљава појам едукација. Када смо говорили о образовању, старословенски вас питати – хранити. Образовање има више функција и доводимо га у везу са едукацијом. Морамо имати на уму (образовање – функција образовања). Образовање – стицати знање. Хуманистичка и вриједносна категорија. Правимо властите системе вриједности. Хуманистичка – да ставимо знање у неку ситуацију праксе, реда, хуманистички орјентисани, а можемо ли то без васпитања.

Како се васпита? Васпита се одређеним васпитним садржајем, методама и принципима. Шта је то васпитни садржај? Под васпитним садржајем подразумјевамо све одабране, пробране и вредноване спознаје са подручја науке, технологије, рада, природе, друштва, културе и умјетности. То су сви садржаји који помажу развоју свих компоненти и интелектуалне и моралне и естетске и физичке и оне радне, пректичне, професионалне стране јединке.

Методе којима се у васпитању користимо:1) метода увјеравања (убјеђивања),2) метода вјежбања и навикавања,3) метода подстицања,4) метода спрјечавања и кажњавања.

Васпитни принципи (основни закони, начини, правила):

17

1. принцип сврсисходности. Свјесност организације, циља васпитања.2. принцип активности. Човјек је биће рада, таксе и васпитања нема ту активности. Стварају се различите навике.3. принцип позитивне орјентације. Код дјетета се мора од почетка развијати осјећај уживања у томе што се учи, осјећај радости.4. принцип социјализације. Без обзира што је васпитање индивидуалан процес, у крајњој дистанци учимо дијете да зна живјети у социјалној средини са другим људима.5. принцип јединствености. Треба знати значај свих васпитних утицаја, посебно механизме и дјеловати на њиховом обједињавању.6. принцип досљедности. У васпитању морају постојати правила која се морају поштовати, та досљедност мора пратити и уважавати зрење (психомоторичко, когнитивно).7. принцип да све мора бити увезано примјерно способностима, искуству(дјеца у различитим породицама, школама квартовима стичу различиа искуства са различитим наставницима, са различитим садржајем. требало би то ујединити).

Педагошке дисциплине

Дисциплина је уже научно подручје (бави се једном од аспеката васпитања). Критерији подјеле дисциплина:1. узраст васпитања (психофизичке особености):

- предшколска педагогија- школска педагогија (основношколска, средњошколска)- високошколска педагогија- андрагогија (адултна педагогија, педагогија одраслих)

2. мјесто гдје се одвија васпитање:- породична педагогија- дидактика- домска педагогија (интерактивна)- педагогија слободног времена

3. вријеме када се одвија процес васпитања:- историја педагогије (општа и националан)- савремена педагогија- педагошка футурологија

4. специфични услови васпитања (инклузија у образовању?):- специјална педагогија

врсте:- сурдопедагогија (васпитање глувих)- тифлопедагогија (васпитање слијепих)- логопедагогија (васпитање оних са говорним проблемом)- ортопедагогија (кичма, екстремитети)- олигофренапедагогија (ментална дефицијенција)- индустријска педагогија- војна педагогија- религијска педагогија (конфесионалне)

5. ниво општости1) опште педагошке дисциплине: општа педагогија, методологија педагошких истраживања, историја педагогије, компаративна педагогија, педагошка футурологија,

18

2) посебне педагошке дисциплине: предшколска педагогија;3) појединачне педагошке дисциплине: методика наставе.

Педагошке дисциплине1. педагошка психологија – бави се процесом учења и мотивације, како процес наставе доприноси развоју личности2. социјална педагогија – бави се свим оним проблемима који су евидентни у животу појединаца и друштва. Прво насиље (не само у породици, већ и у школи) - дрогирање ученика, алкохолисано стање ученика, сексуални живот младих (све раније упражњавање на млађем узрасту, све више нежељених трудноћа); разорене породице.Проблем мултикултуралне педагогије – мјешање, судар различитих култура, вјера, нација, па чак и у оквиру једне религије – педагогија која ће развијати свијест заједничког, јединственог (а не да гледамо прво шта нас дијели – језик мржње).3. педагошка кибернетика – стварају се овисности о медијима, комуникације, комуникологија, ТВ, интернет, сајбер простор (можемо се лажно представљати), губимо реалну свијест ко смо заправо, постоји опасност да живимо живот измишљеног лика.4. мас медији и педагогија слободног времена – све више се човјек ослобађа рада и има све више слободног времена. Педагогија која развија свијест о правилном коришћењу слободног времена. Знати правилно користити слободно вријеме.5. еко педагогија – еколошки покрети, заштита животне средине. Интелектуално - морално-културолошки.6. музејска педагогија

Општа педагогија је база, темељ за све друге дисциплине, јер се бави основним педагошким проблемима (природу, моћ, границе, циљ васпитања, методе, принципе којима се васпита). Музејска педагогија – ако општа педагогија поставља циљ сваку од дисциплина ће развијати само једну дисциплину.

„Да свако буде компетентан, да се свако бави тиме, то је опасност за науку, морамо да владамо терминологијом“.

Јан Амос Коменски (Чех)Колико је задужио наставнике у 17-ом вијеку, поставио проблем, направио

коперникански преокрет у педагошкој мисли и самој пракси.Био је свештеник и имао је високо образовање (Хајденберг). Али је припадао

протестантима, крило католичке цркве. Све оно што је било специфично за чешку браћу уградио је у свој педагошки систем. Највећи утицај – рани социјалтописти Томас Мор – обавеза и право свих људи да буду образовани. Први педагог демократа, образовањ није доживљавао као привилегију богатих и моћних. Тумачио је: „Човјек је слика и прилика Божја и човјек у свом животу тежи да достигне ту слику, јер је Бог показао сву своју..., своје савршенство“. Мора се човјек у свом животу образовати, учити да би се приближио том савршенству. Само образован човјек може бити слика и прилика Божија.

Схоластика – црквена филозофија средњег вијека: човјек мора бити богобојажљив. Заснивала учење на страху, заснивала учење на истиннском гријеху (дијете се рађа грешно, циљ васпитања се једначио са бити слуга, бити вјерник). Дијете

19

је по својој природи добро, дио природе и треба га постепено развијати (Комнески). Треба почети изнутра. Све се развија изнутра (из клице). Педагошки натурализам карактерише његову педагогију. Он каже да у природи постоје 4 годишња доба: прољеће – развија се клица, љето - , јесен – убире плод, зима – ужива се у плодовима.

Говоримо о 4 фазе људског развоја. Свака траје по 6 година.1) од рођења до 6. године. Организација школског система. Творац школског система који ми данас имамо. Говори о материнској школи (када је дијете у породици). Данас предшколско васпитање не може само бити дио породице. Називом школа хтио да нагласи значај овог периода.

Написао дјело “Материнска школа“ или „Информаториј“. Говори о класама, диспозицијама које дијете носи, а не схоластичко мишљење да дијете долази грешно на свијет, тражи љепоту одрастања. Каже: прво треба развијати чула па онда говор, да дјеца прво буду изложена што већем броју дражи, а не схоластичко – учење напамет. Чула вежемо за опажање. У ових првих 6 година тражи да породица покаже дјетету свијет оно што га окружује, причај са њим. Основна књига схоластике „Катихизис“- књига са питањима и одговорима библије, а он био религијски. Револуционарна промјена не признаје право учења само свештеницима, мора учити и читати библију, сам је тумачити. Говори о тјелесној ... хигијенске навике. Дијете мора да се научи послушности, о кућним радњама (сједење за столом, како поспремити, почистити, поставити), да се схвати ред, хијерархија, да нешто из нечега сљеди. Све инструкције дао у Информаторијуму.2) од 6. до 12. године

Заговара оснивање елементарне, обавезне и за мушку и женску дјецу школе. Демократа. Морају бити школе гдје год има дјеце. Назива их школе матерњег језика.Та школа траје 6 година. До Коменског су постојале школе, али није било степена. Комненски: материнска, елементарна, 12-18 гимназије (латинска школа), академија.Новине: у школу уводи разреде (6 разреда), у разреде увео предмете, увео наставни час, увео школску годину, увео школски распуст, увео дневни распоред часова, увео за сваки разред предвидио један уџбеник (заступао идеју пансофијског образовања). Све што постоји треба да буде у том уџбенику - енциклопедијски, али како је систематизирао.

Увео појам наставног плана и програма. До Комненског настава се изводила индивидуално (богати људи који су ученог човјека доводили у свој дом сваком дјетету је давао различите задатке).

Први разред - ученици од 6. године. Могуће да један учитељ образује више дјеце, увео фронтални облик рада (раније један наставник за једног ученика). Намјерава да повећа број писмених и учених – демократска идеја. На његов педагошки рад највише утицао (когнитивни утицај) енглески филозоф Френсис Бекон. „Нема ништа у разуму што претходно није било у чулима“. Савремена психологија, заиста, у спознајном путу полази од опажања. Развиће у педагогији индуктивни пут спознаје (раније био дедуктиван пут спознаје), који се не може примјењивати на млађем узрасту. Нека се прво уче ствари, па тек онда ријечи (индукција, појединачно природа ствари па тек онда ријечи, опажај -> појмови -> закључци -> системи знања).

Да би се то спровело заговарао је да настава мора да се одвија по правилима – школски принципи. Принцип очигледности – да учитељ учење мора тако организовати да све што се учи, а може се видјети треба донијети пред дијете или што назива звук и то треба пред дијете ставити или што има облик - не причати о томе него дати дјетету да опипа или што има мирис – нека дијете то доживи и има искуство са тим. Други Коменскијев принцип: Принцип поступности - треба поћи од ближег, онога што је ближе, лакше од конкретног ка опстрактном. Уџбенике је замислио на принципу

20

концентричних кругова (по разредима). Да се пансофија проширује на све сложеније, удаљеније. То се могло у раније (у то) вријеме.

Принцип систематичности – говорио је да се у природи све одвиј по једном закону и ништа се не може прескочити. Мора постојати ред. У школи се морају давати садржаји који одговарају могућностима дјеце (могуће, али учење напамет које нема примјену). Заговара демократију – сви нека буду образовани.

Стари вијек до пропасти Римског царства царства (пропаст робовласничког друштва), 4-5 вијек нове ере. Добри развој хришћанства као монотеистичке религије. Човјек је имао развијена знања, системе град Атина, све што је остало. Можемо говорити о некој педагошкој мишљу. Шта се десило са том мишљу са прошпашћу? Античка религија била многобожачка. Нова монотеистичка није могла да прихвати ништа њихово (пепео је покрио трагове свих тих цивилизација). Требаће вјекови да дођу Платон и Аристотел.

Средњи вијек 5-15. Велики проиналасци, откривање нових континената. Требало се упутити у то. Карте, ... – све је то били елементи природе. Ко је ишао на путовања – нова класа – развила се из трговаца (млада буржоазија). Између 14-16 вјека хуманизам и ренесанса – враћање идеалима антике. Ново гледање на дијете. Дијете није грешно. Човјек може постати грешан, али дијете је по природи добро (није грешно). Предмети који су се учили: у основној школи пансофија се односила на технике читања, писања, рачунања, али елементи природних наука, земљопис (климатске појаве).

Уводи интерес у наставу (ништа напамет). Гимназија (латинска школа). Хуманизам и ренесанса враћа граматику, реторику, дијалектику, математику (налази примјену у градитељству, трговини), учи се географија, физика, хемија. Да знаш примјенити знање (конст). Гимназије нису биле сталешке. У њих су требали ићи само најбољи, али само мушкарци. Те гимназије су биле у већим градовима – мрежа школа. Академија – да буде добро опремљена, библиотека, да брине о ученицима (смјештај), најбољи професори. Говори о потерби да постоји правни систем, али на првом мјесту теологија, теолошки факултет, правни, медицински. Академија се треба обавезно завршити екскурзијом. У гимназијама обавезно учење страног (сусједног) језика. Да на екскурзијама заврше ту синтезу, али и да виде шта има у другим земљама. Тражио је да се у свакој држави оснује образовалиште за учитеље. Не мора свако бити наставник. Наставник мора да има одређено знање, али је тражио да наставник воли ученике (да се понаша према дјетету као родитељ) и да својим примјером васпитава и формира младе. Обраћао пажњу на тјелесну компоненту, развој чула. Наставу психолошки засновао, буђење интереса и активитете ученику. Био против вербализма и учења напамет (непотребних и неразумљивих ствари). Развио и интелектуалну компоненту, моралне компоненте јако присутне. Тражи од човјека једну моралност, строгост, овладавање својим емоцијама (бијеса, нагона). Човјек мора бити одговоран. Везао их је за вјежбање – вјежбати навике моралног понашања. Вјерско васпитање је била круна свега. Циљ васпитања је стицање вјечитог блаженства. То блаженство могуће постићи само учењем, васпитањем који није био схоластички. Његово гледање на дисциплину – како је дисциплиновао своје ученике? Био је против физичког кажњавања и било какве присиле. Мора постојати ред и правила, али без вике и присиле. Позната је његова мисао: „Школа без дисциплине је као воденица без воде“. Дисциплина би била једнако и метод и средство и циљ васпитања. Дисциплином се служимо, користимо је, али њој и тежимо. Дјела Коменског:

21

- „Велика дидактика“ (1632.), „Дидактика магна“, - „Информаториј“, „Материнска школа“ - методике рада предшколског васпитања- „Свијет у сликама“ – прва дјечија сликовница, да се ништа не учи напамет, дај дјетету слику, конкретан појам- „Отворена врата до језика“ – примјене свих његових принципа у когнитивном развоју ученика; индукција, очигледност, систематичност.Био је опозиција званичној католичој цркви. Није имао жену и дјецу. Као свештеник умро у Амстердаму код пријатеља у сиромаштву. У тим фазама мира у Европи био позиван од разних краљева да им организује систем школства, али рат није дозволио. Он је само поставио идеје, темеље.

Циљ и задаци васпитања (компетенције за 21. вијек)

Циљ васпитања: свестрано развијање свих потенцијала личности (насљеђених и стечених) и њихово богаћење и обједињавање у разноврсности (складан и хармоничан развој).

Ако не водимо рачуна о законима развоја дијете веома рано показује интерес за себе и свијет око себе. Тај интерес кратко траје. Наш задатак је да доведемо у склад (оно што је мање развијено). Знати одржати интерес - дијете се интересује, родитељи требају то пратити, подупријети дјечији интерес, пратити резултате које показује.Које то компетенције одликују човјека који живи у овом вијеку? Шта то треба наставник да развија код ученика да буду употребљиви за 20, 30 година?

Шта се сматра основним компетенцијама за 21. вијек?1) Знање, информисаност, способност употребе тог знања (али то знање мора бити актуелно). Оно би се могло везати за когнитивну димензију личности, а ми ћемо је развијати кроз интелектуално васпитање.2) Социјалне вјештине, изграђене социјалне способности сваког појединца, да развијамо способности комуникације, да развијамо групни, тимски рад на доношење одлука, да буду лидер, а не сљедбеници, да развијамо толерантност, културу, комуникације (без млатарања рукама).3) Емоционална стабилност, емоционална зрелост, препознавање емоција код других, владање сопственим. Метода играња – да се вјежбају, уче различите емоције. Емоционалну стабилност ћемо морати развијати самопоуздањем да вјерује, али реална слика о себи. Осмисли своје посзитивне ствари, направи план па га развијај.4) Наш организам – здравље. Превешћемо на подручје, код ученика перманентно стварати нове потребе.5) Савремени човјек мора овладати савременим системом писмености, информационе технологије, комуникације, култура, знање страних језика.Обе компетенције бисмо могли назвати задацима васпитања.

Свестрана личност (интензитет, ...) изједначава се са енциклопедијском, онај који зна све. Не може човјек све знати. Свестран ћемо више доживљавати као интензитет, а не екстензитет (не ићи у ширину, већ у једном – идемо у дубину). Имамо 3 групе вриједности садржане у циљу:

1. универзалне (универзална људска особина, не когнитивном знатижеља, да код ученика развијамо свијест о активитету, свијест о слободи),

22

2. регионалне или посебне (оне које означавају наш идентитет, развијати културу и потребу да се културолошки круг вреднује, познаје),3. појединачне или индивидуалне (развијаћемо код сваког ученика, ту ћемо имати помоћ Блума).

Култура – универзална (Стеван Мокрањац)– регионална

Детерминанте које утичу на концепцију циља васпитања:- друштво,- карактер људског рада,- сазнања о човјеку,- утицај других наука,- традиција у организацији васпитања,- потребе и интереси младих,- промјене настале у земљама у транзицији.

Конкретизација општег циља – постављање ужих циљева или задатака васпитања.

Са транзицијом дошло је до промјена не само у економији и политици, него и свијести сваког човјека и у његовом понашању. Свака промјена изазива страх у човјеку. Етноцентризам – везивање за групу из које долази. Десекуларизација – суровост моралних вриједности. Суноврат вриједности – корупција. Зашто да се мучим, неће се моја дјеца мучити као ја. Све је то пад. Требамо појачано дјеловати на васпитање и образовање младих.

Циљ васпитања кроз историју различито се дефинисао. Али чак и да је циљ васпитања увијек изражавао идеал којем човјек тежи. Циљем се увијек изражавала идеална личност, садржаји на којима је та личност израђивала били су различити кроз историју. Због чега се увијек поставља циљ васпитања? Смисао одређивања циља васпитања. У чему је тај смисао? Онај ко зна шта је циљ, знаће да одабере садржаје, методе, средства, принципе. Средства мас медија. Данас имамо много садржаја никакве вриједности – чиста комерцијала. Циљ васпитања се поставља и ради тога они који су за то постављени воде рачуна (министарство и владе). Та чињеница говори о озбиљности државе (да се циљ и задаци васпитања реализују). Смисао одређивања циља васпитања, систематично, организовано, ништа неодређено, произвољно. Развити личност, веома сложен задатак. Да ли је могуће ово извршити ако знамо само један циљ? Спустити га на земљу – општи циљ – одредити им ужи циљ, а ужи циљ су задаци васпитања. Ужи циљеви

- ниво друштвене компетентности; највиши ниво компетентности – устав (доноси скупштина), закони (доноси скупштина) третирају циљ и закон васпитања, разне декларације (из декларације људских права)

- васпитне институције- развојни критериј- категорија васпитања- средина у којој се васпитава- посебни циљеви и задаци у односу на школу и све активности које се у школи

одвијају- слободно вријеме- таксономија према структури процеса учења

23

- компетенција- конкретизација у школи – одређују се циљеви и задаци сваког предмета, сваког

часа ваннаставне активности.

Циљ и задаци васпитања

Шта је циљ? То је оно што је сврха одређене дјелатност, то је оно чиме се завршава нека активност. Циљ је обично свјесна дјелатност (у психологији признајемо и подсвјесне). Он произилази посљедица је објективне стварност. Циљ васпитања се мјењао кроз историју људског друштва или кроз развој педагошке праксе. На ту разбојност циља утицали су бројни фактори, које називамо детерминантема (прошло пре вање). У том циљу увијек сагледавамо човјека. Тај васпитаник или личност је веома сложен појам. Циљ се остварује преко одређених активности које називамо задациа васпитања. Шта се све филтрира до циља (васпитаника).

Компоненте васпитања – да би се знало остварити ово претходно наше педагогије кажу да морамо знати компоненте васпитања. Компоненте: интелектуална, естетска, морална, радна, физичка. Стране васпитања су исто што и компоненте. Димензије личности: когнитивна, апективна, психомоторичка. Да се више оријентишемо према димензијама. Когнитивна димензија исто што и интелектуална компонента, односно интелектуалне стране васпитања. Шта је задатак оних који раде у школи? Шта је њихов задатак у односу на когнитивну димензију? Како да развију интелигентну страну?

Кад говоримо о обавези наставника о циљу и задацима васпитања радићемо о овим компетенцијама.Когнитивне компетенције

1. Издвајање битног од небитног, вјештина одабирања информација,2. Постављање питања о градиву као и о властитој когницији,3. Разумијевање материје и проблема,4. Памћење, одабир информација које је нужно памтити,5. Руковање информацијама, менаџмент у кориштењу информација - брзо проналажење, кориштење и складиштење информација,6. Конвергентна и дивергентна продукција, фабриковање нових идеја, рјешења и продуката,7. Евалуација, вредновање ефикасности учења и рада као и остварене активности.

Когнитивне компетенције почивају на развијености ума или на развоју свих процеса које називамо когнитивне. А когнитивни процеси кроз наставу сваког предмета су:

1. процес опажања – морамо у настави вјежбати ученика како да уочавају појаве, процесе о којима се учи,2. везано и за функционисање чулних органа и што је ангажовано више чула сам процес ће бити квалитетнији.

У традиционалној настави опажање се ангажовало само на 2 чула (слух и вид). Наставник сам ученике упућивао доказивао, анализирао. Ученици су имали пасивну

24

улогу, добили су све готово. Њихов анганжман да питају, трагају упоређују нису билие искориштене.

Савремена настава подразумјева већи ангажман. Заснива се на активитету ученика који је осмислио наставник. Разлаже наставу на различите нивое тежине, врши индивидуализацију по могућностима, интересима, навикама. Радећи разлаже задатке по нивоу, сложености, начину. Морамо развијати ум.

Когнитивни развој пролази кроз неке законитости које је уочио Пијаже и он је подијелио когнитивни развој ума на 4 фазе:

1. Сензомоторичке – оне углавном трају до прве двије године живота, што не значи да се неће продужити до 10-е године.

2. Пред операционална фаза – траје од друге до седме године уз могућнст да се сљедећа фаза јави прије.

3. Фаза конкретних операција – од 7. до 11. године.4. Фаза формално логичких операција – доминира, апсолутно присутна већ од 12.

године.

До када траје когнитивни развој? Тешко је одредити, траје до интелектуалне зрелости, а она се јавља тек послије 20-е године (24-25 година интелектуална зрелост). Ми смо још у фази интелектуалног зрења. Када се фаза завршава? Врхунац интелектуалне зрелости се достиже у 50. години живота.

Индикатори интелектуалне зрелостиЗашто дијете није интелектуално зрело? Који су показатељи? То је зрелост

наших ставова, наших увјерења, прије свега стабилност наших интереса. Када можемо рећи да човјек има стабилност интереса:

- Ако показује свестран интерес према свему око себе;- Интерес за сталним сазнавањем, развијена свијест да увијек морамо да учимо, трагамо;- Зрелост показује једну квалитетну комуникацију, нема у комуникацији егоистичности, свијест да сами не можемо ништа;- Зрелост карактерише једна снажна мотивација (унутрашња);- Нормално је да уз ту мотивацију иде и компетенција – жеља да се докажем, такмичим са другима, нећу се подређивати;- Карактерише и одсуство празновјерја, сујевјерја.

Зрела личност – нису карактеристичне предрасуде, негативни ставови. Зрела личност је она којом се не може манипулисати, она све провјерава, а то јој све помаже да има изграђену животну филозофију.

Не може бити ни емоционалне ни социјалне ни било које зрелости без интелектуалне. Она је предуслов свакој. Самопоуздање – посљедица развоја нешег ума, когниције.

Когнитивни развој кроз ове фазе говори о фазама развоја мишљења. Од квалитета нашег мишљења (помоћу којег откривамо везе и односе међу појавама и процесима). Како се тај процес развија? Он пролази кроз 4 фазе:

- развија се од везаности за непосредно искуство (перцепцију), до замјене симболима и све веће апстрактности (сензо-моторичка фаза у којој је мишљење највише заробљено конкретношћу),- развија се од егоцентричног према социјализованом (кад питамо дијете шта мисли његов брат, неће знати, више је окренут себи, али кроз одрастање стиче искуство, да он није центар свијета),

25

- мишљење пролази фазу од конкретног ка апстрактном – по Коменском (ако идемо од једноставнијег ка сложенијем, поступност карактеристика тог прелаза),- мишљење пролази фазу од захватања само једне особине стварности према истовременом обухватању неколико особина стварности.

ПримјерПотребне су различите године кад се играмо са дјететом, може да раздваја

ствари по боји, величини, тежини.Од употребе вањских симбола према унутрашњим симболима. Вањски симболи су моторичке радње – говор наглас. Унутрашњи симболи – све што дијете замишља оно о томе и говори. Од вањске активности манипулисања предметима до појмова о односима међу њима. И на крају – од урођених рефлекса преко стечених навика до сложених понашања који одржавају њихову тензију.

Конвергентна и дивергентна продукцијаКако ћемо вјежбати конвергентно мишљење са ученицима? То је оно кад од

њега тражимо само тачан одговор, идеју; нема синтезе, анализе. На шта се продукција односи? На мишљење, навика да ученици сами постављају питања. Дивергентна продукција се вјежба ако ученике учимо да постављају питања, нарочито хипотетичка (шта би било ако..., да није). Евалуација (вредновање) говори о нивоу и квалитету оствареног циља. Како ћемо јачати нашу евалуацију? Ученик добија повратну информацију, утврђује мишљење о себи, својим способностима, а то побољшава способност учења. Евалуација и развијена свијест о значају, да се то може примјенити, да има значај, да ће побољшати моје компетенције људске. Фактори који утичу на компетенцију:

- биолошки, насљедни – сви они које смо набројали раније, они који су значајни; морамо знати како наши ученици живе, у којем окружењу, како други дјелују на њих.

Вршњачка група – да се сви одлични ученици погрдно зову штребери, а то утиче на развој когнитивних компетенција.

Наставници морају подстицати ученике на сазнавање. Утицати на њих да стварају стално нове потребе, да на основу њих развијају нове навике, из њих произилази способност. Да развијамо интелектуалне емоције, радост. Колико су дјеца срећна у школи? Требала би бити срећна. Али има ли емоција, како их развијати?

Наставник мора стално да прати напредак, да омили, да ослади то учење. Он ће то моћи ако укаже, похвали, награди, да ученик осјети социјалну потребу, промоцију. Али само ако ученику дамо задатак на основу којег ће он остварити ту своју интелектуалну моћ. Наставник треба да дозволи иницијативу ученику што је могуће више. Нека ученик предлаже, одређује, вреднује, критикује. Потцјењивање – нема глупог питања (страх ученика да ће поставити глупо питање)

Шта би то било интелектуално васпитање?1. Под интелектуалним васпитањем подразумјевамо извор, прераду и усвајање

вриједности у пољу система знања, навика, умјећа и способности,2. Интелектуално васпитање подразумјева подстицање развоја интереса,3. Подразумјева стицање навика самосталног интелектуалног рада,4. Подразумјева способност да се стечено знање примјени (писмени, задаћа,

истраживање, пројекат).

26

Како ћемо јачати когнитивне компетенције? Наставу што је могуће разноврсније организовати. Користи групни облик рада због тога што је ученик често бољи информатор од наставника који софистицира, а ученици на истој фази, говоре својим језиком. Наставу организуј да ученик у њој доминира, да сва чула употријеби. Блум и његова таксономија развоја когнитивних операција нека буде правило. Њоме се развија та нека когниција. Вјежбајте са ученицима не само њихов вербални исказ, ..., и кратки писмени радови, не типа теста. Вјежбајте мишљење, анализу, синтезу, закључивање, генералисање.

Физичко васпитање ће бити један узоран егземплеран узорак како да урадимо остале компоненте. У школама се све више примјењује егземплеран начин рада гдје наставник даје примјер како се самостално раде садржаји по аналогији онога што је наставник радио.

Физичко васпитање1. Сврха, темељни смисао физичког васпитања – огледа се у расту и развоју ткива

и органа за нормално функционисање организма у цјелини, у оспособљавању и обављању професионалних и других задатака, посебно образовање младих за репродуктивну функцију и стварање потомака.

2. Циљ физичког васпитања и свих других компоненти – развој свијести о значају физичке културе и потреби унапређивања физичког здравља, развој вјештинаи навика, одржавање физичке кондиције.

3. Значај: огледа се у његовој основности и универзалности, што би значило да се од њега почиње, тијела физичког развоја; без ње не би могло бити ни једне друге компоненте. Читав историјски развој говори о свијести, значају физичког развоја, посебно данас о природним факторима који утичу на наше здравље (клима), али и стресне ситуације (вријеме силних промјена, а то се може претворити у стрес). Значај се огледа и у правилном коришћењу слободног времена (психологија ефикасне наставе говори о значају рада и смјени одмора и рада, у односу на постављене и остварене циљеве).

4. Задаци физичког васпитања:- здравствено-хигијенски огледа се у тјелесном расту и развоју (тежини, висини)- насљеђе, али и задовољавање физичких потреба (хране), подразумјева и вјежбање, контролу здравља, ритам рада и одмора – огледа се у развоју ставова, увјерења, погледа у развоју једне животне филозофије у којој је високо позициониран наш физички статус. У развоју учествују: породица, школа и шира друштвена заједница- образовни задатак – подразумјева развој свијести да знања из хигијене, анатомије, физиологије (пубертет, проблем полног сазријевања) утичу на нове и све савршеније облике понашања (проблеми у исхрани савремене дјеце – булимија, анорексија – поремећај исхране)- морални – огледа се у развоју свијести, из ње произилази аутоматски и понашање које на здрав начин интегришу појединце у социјалну средину (појаве које су супротне моралном задатку – скитничарење, алкохолизам, наркоманија, насилно понашање)- естетско-рекреативни – огледа се у развоју свијести и увјерења о потреби сталног бављења физичким активностима, о навикама правилног коришћења слободног времена, рекреације. Не огледа се у испољавању статусних положаја (да покажемо одјећу коју носимо).

27

5. Фактори физичког васпитања – од насљеђа, биолошки фактори, зацртаног модела, матрице нашег зрења, сазријевања, учења – а то се огледа у породици, од ставова које дијете у свом тијелу развије у породици, то ће бити модел за друге институције, школе.- Школе- Друштво – у свом односу према култури и свом здрављу (има школа без сала и без спортских терена)- Организација за физичку културу – друштва, клубови, све то доприноси и здрављу и рекреацији, развија се такмичарски дух.- Мас медији – средства информисања могу доприњети да се развије свијест о потреби, да мотивише, потукне младе (покушај идентификације са врхунским спортистима)

6. Облици, методе, средства и принципиОблик: јавља се настава физичке културе, гдје се поред вјежби и тренинга и кроз одабрана предавања код младих покушавају развити нове потребе или промјенити ставове у односу на физичко здравље и развити потребу за бављењем физичком активношћу. Као облици користе се разне манифестације гдје се млади срећу (такмичења, клубови).Принципи: Принцип уважавања васпитаника – сваки наставник је дужан да сходно

могућностима дјетета врши одређени утицај у смислу развијања физичког васпитања.

Принцип личног ангажовања – наставник причом не може бити добар модел, он и сам мора да вјерује у оно што каже.

Принцип многостраности васпитног рада – говори да и у математици, физици и биологији се могу пронаћи садржаји који ће потакнути развој свијести о потреби физичког васпитања.

Принцип социјализације – сваки појединац мора бити оспособљен за све шире социјалне заједнице. Прва заједница је породица, али она је најлакша. Ту лакоћу чине везе међу члановима породице. Прва матрица која се у породици успостави пратиће нас током читавог живота. То је касније тешко мјењати.

Принцип досљедности – не смије бити колебљивости, мјењања ставова, не смије се радити без постављених захтјева, ставова. Треба пустити дјецу да се види које су њихове претензије, па онда кориговати нешто ако треба.

Принцип гелисходности – увијек орјентисано према циљу. Принцип организованости – потребе да се увежу у један систем, и фактори и

методе и облици да би се створио један препознатљив стил рада (не треба бити баш толико посебан, мора се сваки испуњавати, јавља се аномија у раду).

Принцип систематичности – не може без утемељених научних знања, морамо уважавати систематичности, кориговање ставова, сузбијање предрасуда.

Које су то емоционалне компетенције? Како се развијају?1. Емоционална свијест – способност препознавања својих и туђих емоција. Шта је

то свијест? Свијест представља збир индивидуалних животних искустава или менталних садржаја. Оне не постоје саме од себе, него произилази из животних процеса, губи се кад спавамо (или у коми), а повећава се са нашим буђењем. На нашу свијест утиче опште стање организма, а прије свега функционисање

28

нервног система (мозга). Често се свијест и савјест замјењују. У неким језицима чак не постоји разлика. Савијест – најстарије одређење урођене или божанска сила, наше психе да правилно судимо о моралним стварима. Можемо дефинисати и као лични систем моралних вриједности које употребљавамо у ситуацијама одобравања или негирања сопствених алата. Савијест представља способност људског духа да прати сопствену дјелатност, да је процјењује, вреднује и да се сходно том и понаша. То процјењивање и вредновање се обично односи на друштвену и идеолошку страну, прије свега идеолошку или моралну страну.

2. Самопоуздање – имати изграђен и јасан осјећај властитих моћи и ограничења (лимита), реална слика о самом себи.

3. Самоконтрола – имати изграђену јачину контроле ометајућих емоција, импулса (дисциплина духа, дисциплина ега).

4. Емпатија и алтруизамЕмпатија је једна тенденција саживљавања посматрача са психичким свијетом друге особе. Емпатија није уживљавање и проживљавање стања друге особе. То би била идентификација, то је сазнајна, интелектуална пројекција у структуре и особине друге личности (ја знам како ти је). Треба је разликовати од симпатије.Алтруизам се доживљава као један мотивациони фактор када узимамо у обзир добро других, када радимо у корист оних око себе (уважавамо, дијелимо).

5. Истинољубивост – изградња стандарда, части и интегритета. Ми знамо да право и правда нису идентични појмови, али то нас не смије претворити у мање јаког борца за истину. У тој изградњи части и интегритета велику моћ има полна припадност, вјерска припадност, култура.

6. Адаптибилност – способност прихватања промјена (прилагодљив)7. Отвореност за нове идеје

Карактеристике зреле личности

Емоционално зрела личност:- емоционална стабилност (извјежбана контрола); формирана морална савјест- емоционална независност (успјешно остварене сепарације)- способност успостављања дубљих емоционалних веза; сигурност, толеранција- слобода од конформизама (живимо у свијету правила, знаће се организовати према томе, неће тому робовати) - ослобођена тешке емоције љубоморе- релативно добро отпорна на стрес (морамо се вјежбати како да реагујемо на стрес)- способност самоконтроле (нећемо робовати страсти, владати емоцијама)- једнако срећна када даје и када прима- реализам (ни претјеран оптимизам, нити изражен песимизам)

Емоционално незрела личност:- несамостална- савјест јој је оптерећена страховима, неодговорношћу- слабо радно прилагођена- слабо сексуално прилагођена- није способна за дубље емоције

29

- показује тенденцију неуротског, везивање за друге (потребан јој стално его подупирач)- неотпорна на неуспијех- раздражљива, љубоморна- у фази сталне егоцентичности (увијек је у центру)- неемпотисање и егоцентричност

Знање о емоцијама предпоставља двије структуре: знање о емоционалним процесима и знање о емоционалном развоју.

Емоционални процесиУ психологији још увијек не постоји јединствена дефиниција, они су толико

значајни за живот човјека. Емоције су доживљаји нашег вредновања и субјективног односа према стварима, људима, догађајима и властитим поступцима. Емоционалан доживљај не мора увијек бити јасан, може бити манифестован као блага пријатност и непријатност. Прави се разлика између једноставних доживљаја и сложених емоција. Емоције су важан мотивациони фактор. Оне су нагон за активитет (лат. motere – кретати се, emotere – кретање унапријед). У емоцији се изражава увијек нагон за дјелатношћу. У структури емоције постоје 3 димензије:

1) Емоционални доживљај,2) Емоционално понашање,3) Физиолошке промјене које прате емоције.

Емоционални доживљај (нпр. страх) – увијек индивидуалан. Најтеже га доказати и објаснити. Једна иста ситуација (падне неко). Код појединаца изазива различите реакције (неко се смије, неко ће суосјећати). Емоционални доживљај се може лако мјењати, а можемо истовремено осјећати двије емоције (истовремено љубав и мржња - амбиваленција).

Емоционално понашање – изрази или експресије, понашање читавог тијела (трчање у страху) или неких покрета (гестикулација) или само мимика (мишићи, израз лица) или моторичка активност (глас различитог тоналитета).

Физиолошке промјене које прате емоције – бљедило лица од страха. Дешавају се под дејством нервног система (хипоталамуса) и симпатичког и парасимпатичког. Систем под надраживањем органа: све жљезде (вањског и унутрашњег лучења), органи, крвоток (срце и крвни судови), желудац, јетра, бубрези (стална потреба уринирања), адренална жљезда (скочио шећер), гениталије.

Два основна питања:1. Чему служе емоције?2. Како настају емоције?

1) Еволуциониста Дарвин сматрао да су емоције физиолошки рудименти, да им је главни задатак да помогну организму да преживи и опстане. Нпр. страх изазива кочење, инхибицију који могу бити спасоносни за појединце. Данас емоције помажу повећано ангажовање организма. Човјек употребљава више енергије да постигне циљ уз одређену емоцију.

2) Одговор ћемо добити када будемо говорили о органским основама емоција. Емоционални доживљај се ствара на основу пријема, прераде информација,

30

давање смисла тој информацији, њено вредновање, одређивање значаја за нас, наше понашање. Укључена је когнитивна (сазнајна) димензија, акциона (понашање), али и вољна, мотивациона димензија. Емоција је резултат интеракције физиолошког узбуђења, перцепције средине у којој се јединка налази и обраде информација.

Емоције су мотиватори нашег понашања.Врсте емоција – критеријуми подјеле

1. Критеријум учесталости и времена јављања

Примарне – јављају се најприје и њихово јављање упозорава да емоције имају наглашену биолошку основу, нешто што зависи од нашег понашања, везана је за опште стање нашег организма. Рађамо се само са диспозицијом. Заиста, примарне емоције се јављају рано, оне се јављају и код све дјеце читавог свијета, а јављају се истим редосљедом, биолошки су детерминисане. Тек око 6-12 мјесеца пријатне емоције. У назнаци се јавља емоција љубави – стање усхићења, након 12. мјесеца можемо говорити о љубави (афективној емоцији). Након 6. мјесеца јавља се издеференцирана емоција као што је бијес, гађење, страх. Иза 18. мјесеца као непријатну емоцију, афективна везаност за мајку. Веома је важно да се из тих примарних емоција развијају све наше емоције које припадају тој базичној. Он се научио из те примарне емоције. Негативна љубомора се јавља измељу 18 и 24 мјесеца. У исто вријеме јавља се и веома изражен осјећај наклоности, љубави не само за мајком него и за друге људе, прије свега дјецу. Ове прве емоције (страх, бијес, усхићење, радост) имају веома важан значај за цјелокупан развој јединке, повећану активност, повезане су са неким циљем било да желимо нешто остварити или ...

Феномен афективне везаностиУ психологију су га увели Волви и Харлон. Афективна везаност је емоционална

везаност за мајку, али може бити и квалитетна замјеница мајке, која се почиње јављати око 8. мјесеца и завршава се у просјеку са 18 мјесеци. Мајка иде у сусрет дјечијим потребама (органске биолошке потребе), потреба за храном, пресвлачењем, фактилне потребе (да се дијете држи, да је чврсто). Задовољење ових потреба код дјетета изазива осјећај пријатности. По законима учења имамо драж, имамо задовољење те дражи, осјећај пријатности ће се везати за мајку и када она не извршава те потребе (не храни мајка 24 часа на дан). Сама појава мајке добија осјећај пријатности. Не биолошка већ психолошка потреба, афективна везаност за мајку. Бројна истраживања показују да је за нормалан развој потребан неки квалитет околине који се не исцрпљује само у биолошкој сигурности. Истраживања су вршена на мајмунима и то тако што су биолошку праву мајку научници замјенили жичаном мајком. Имала је на грудима флашице са храном. Мајка је била промјењена. Жичана мајка је у једној фази била обојена млијеком, у једном дијелу имала је крзно. Више су били у близини плишане мајке. На жичаној су се само хранили и одмах прелазили у крило плишане. Они нису имали прилику да развију афекцију (емоционалну везу, нешто више од физиолошких потреба, нагона). Они који су нормално живјели са правом мајком су били слободни, сигурни, сретни, храбрији одважнији, више вјеровали сами у себе. Они који су 6 мјесеци били у изолацији без мајке су плашљиви, избјегавали дружење, несигурни, нису имали самопоуздање. Када су одвојена младунчад физиолошки сазрела нису показивала нормалан интерес ка мужјаку, плашили су се, били узнемирени, слабо функционисали. Када су добили младе (вјештачки оплођени), те мајке су показивале толику агресију да су биле спремне да их лише живота. А њихова младунчад, није

31

имала искустава, без обзира што их је мајка избјегавала. Усвојили су мајку, отопили су њену анксиозност. Она их је одбацивала, али они су се пењали по њој. Они су је научили мајчинству.

Афективна везаност је примарна потреба једнака као и биолошке потребе, она није веза за мајчином бригом. То је потреба за љубављу. Незадовољене ове потребе у дјетињству. Дошли су до закључка (Волви) да мајка може умријети, али има замјеница. Та дјеца остају трајно емоционално гладна. Та емоционална осујећеност изазива промјене на интелектуалном плану, чак и ако има добар генетски материјал. Оне остају неискориштене ако се мајка појави до треће године (послије те сепарације), могуће је њено одсуство надокнадити. Интеракција мајке и дјетета показује низ типичних облика понашања која су урођена и еволуцијом усавршена (смјешак – рефлексна радња да се стопи незаинтересована мајка; не може бити неравнодушна, природа се за то побринула). Како мајка реагује? Почиње да развија јец, шири очи на посебан начин, радост са оним што види, гледа, почиње да говори на други начин (душо моја, према дјетету је то специфично, не као кад то говори мушкарцу). Већ са 5-6 мјесеци је у стању да повеже, да протумачи и увиђа разлике, али оно не зна намјеру (да га мајка не престаје вољети ако га остави на тренутак).

Темељ самопоуздања и наше сигурности Због недостатка зрења дијете развија сепарацијске страхове. Око 8-ог мјесеца на овакву реакцију мајке развијаће сепарацијске страхове, у страху од непознатих особа (у контексту са другим људима), страх од одвајања од мајке. За ове страхове потребно је зрење (да зна да мајка није што и друге особе у њиховом животу). Страхови су развојног карактера. Родитељи не треба да се плаше због тога. Страх ће се гасити са 2,5 године у нормалним околностима; стекло искуства од 18-24 мјесеца. Његова покретљивост – устаће да тражи мајку. Развој говора – разумјеће шта му мајка тражи. Ако је мајка родила дијете па јој је нека њена визија то пореметила, дијете јој је обавеза, нема партнера, она неће препознати потребе свог дјетета. Код дјетета ће се јавити сумња (страх) која ће трајати дуго. Мајка одлаже задовољење потребе (док погледа серију, док поразговара са колегиницом).

Примарне емоције су веома важне и веома бројне. Јављају се прве и јављају се редом код сваког дјетета у приближно исто вријеме. Чулни апарат – преко ког доживљава стварност. Из првих емоција све се даље емоције уче (немају сви исте страхове). Развијају се учењем сљедеће (секундарне):

- из бијеса (током времена и искуства социјалне средине): узнемиреност, огорченост, зловоља, љутња, увредљивост, нетолерантност; а патолошки екстрем: мржња и насиље

- емоција страха: лабилност, сумњичавост, узнемиреност, несигурност, раздражљивост; патолошки облик страха: паника

- емоција радости: задовољство, одушевљење, ведрина, чулно уживање, пријатност, разузданост; патолошки облик: екстазичност (манија)

- љубав: повјерење, доброта, одговорност, оданост, прилагодљивост, дружељубивост; патолошки облик: залуђеност, љубомора

- емоција стида: понижење, непријатност, кајање, жаљење, кривица, обамрлост (празна свијест, блокирани да не можемо мислити)

- емоција изненађења: запањеност, задивљеност, шок- емоција одвратност: омаловажавање, ниподштавање, одбојност, ненаклоњеност

(аверзија).

32

Које емоције разликујемо по подручју?1. Чулне – када неки објекти надражују наша чула (или органска чула):

пријатно/непријатно, угодно/неугодно; од благе неугоде до не... (или страсти)2. Интелектуалне – знатижеља, чуђење, задовољство собом због успјеха

(незадовољство); дивљење или осамљеност (провјера, обнова, разговор са самим собом), хумор је такође интелектуална емоција – да би се ситуација завршила смијехом треба нешто да закључимо, нпр. виц (интелектуална обрада, не мора бити успјешна)

3. Естетске – треба их развијати, вежу се за естетски доживљај; ставови лијепог и ружног кроз историју се мјењали, то је индивидуално.

Естетика проучава феномен лијепог (теорија лијепог), али без обзира не то, индивидуална ствар (о укусима се не треба расправљати); постоје шунд и кич. Лијепо је трајно. Шунд има кратак вијек трајања. Естетске вредноте треба у школи вјежбати кроз различите активности: читање, одлазак у природу, музеј или међуљудска комуникација. Када смо у контакту са неким истинским вреднотама, губи се осјећај сопствене маленкости и ми интелектуално долазимо до спознаје непрекидне човјекове ангажованости о важности људског постојања и о нужности људског постојања, јер тај осјећај љепоте који се ствара у нама, ствара у нама сигурност у вјеру о неуништивости човјека и тих вреднота које човјек ствара (уживам у тој естетској вредноти). Долази до идентификације, ако смо доживљели, схватили, доживљавамо то као своје.Према смјеру, коме су упућене:

1) емоције према себи: задовољство собом, љубав према себи, у смислу једне велике одговорности (одговара сам према себи), понос, али и стид (осјећај кривице), мржња према себи; овим емоцијама треба да владамо, требамо их препознати (адолесценти – емоције до бола снажне, троше се, треба препознати емоцију и емпатисати са њима)

2) емоције према другим људима: љубав, љубомора, завист, мржња, поштовање, страхопоштовање; осјећај супериорности – може показивати самилост, омаловажавање, презир; инфериоран – страхопоштовање или непријатељство (злоба) или супротно злоби дивљење.

Који су знаци несигурне особе?1. особе са смањеним мотивима, амбицијама, емоцијама према самом себи2. особе које се претјерано ослањају на друге (да буду ту, да потврде да то што

ради добро ради)3. афективна је, конфликтна; ако смо блокирани идемо у агресивност4. због несигурности у себе избјегавају друге, осамљени су.

Како градити самопоуздање? Самопоуздање је доживљај вјере у један добар исход, доживљај у коме преузимамо ризик. Могућ је и индивидуалан и колективан приступ ученику.

- Кроз активност. Ученику давати, осмишљавати задатке (а не савјетовати). Осмишљавање задатака за које је сигуран да ће ученик урадити. Вјежбати га да доживи понос. С циљем да ученик промјени слику о себи. Мора му омогућити социјалну промоцију (да то и други примјете).

- У групном облику рада да се стављају са ученицима који имају изграђено самопоуздање

- Социјално учење – испољава се имитацијом другог, виши ниво идентификација.

33

- Учење улога – како његов друг организује, дискутује, даје задатке социјалних улога

- Замјена циља – употпунити садржајима вишедимензионалне интелигенције по Гордону.

Препознавање емоција код других људи:- израз лица (положај мишића око очију и уста)- глас - покрети тијела и удова- цјелокупна ситуација

Утицај социјалних норми - бијес и адреналин – надбубрежна жљезда- адреналин и говор тијела – под утицајем нервног и ендокрилног система- дејство хормона на пљувачне жљезде – под утицајем адреналина смањује се

пљувачка, сува уста, не можемо говорити- бронхије под утивајем адреналина шире се дубље и брже дишемо- срце – брже пумпање (срце лупа)- личност се блокира, његови центри се блокирају, не може да схвати- адреналин и јетра – лучење сокова, повећан шећер- адреналин на бубреге, цријева – потреба сталног уринирања, дехидрација

Хормони и емоције дјелују непосредно (тренутно), али постоји и дуготрајно дејство, хипоталамус и хипофиза, хормони који одлучују крајње особине, наш темперамент. Сексуални живот – неке емоције, постоји трајно дјеловање, природа се побринула да постоји опозиција симпатикосу – парасимпатикос. Проблем психосоматских поремећаја – појачано активирање унутрашњих органа, органи ће обољети, због неког психолошког циља (страх од испита). Обуздавање емоција, потискивање – ништа се није десило.

Трансполаризација емоција и трансфер – начин учења појединих емоција, интектуална основа емоција.Када говоримо о интелектуалној основи емоција:

1) промјена емоција се дешава уз једнаку интелектуалну основу, једнаку перцепцију

- имамо позитиван однос према некоме – симпатија, дивљење; али временом долази до промјене, долазимо до нове емоције да на основу увиђања мјењамо емоцију

- пубертет, адолесценција2) везање једнаке емоције уз нову интелектуалну основу- ако не волиш професора, не волиш ни премет који предаје

Блумова таксономија у афективној или емоционалној областиБлум је психолог који вјерује у могућност развоја сваког појединца без обзира

на његову индивидуу, развити сваког ученика понаособ. Шта се све индивидуализује?1. Индивидуализација садржаја кроз задатке (од неких тражимо само памћење, од

неких евалуацију)2. Извори знања (за неког само предавања)

34

3. Приступ ученику (имамо веома несигурне ученике, плашљиве, са слабим навикама, агресивне, који лако уче – не, можемо са свима на исти начин приступити)

4. Облик рада (наставник је потребан у комуникацији – интеракцији, добија повратну информацију да ли је на правом путу); не само фронтални, групе

5. Индивидуализирати на та начин што дајемо задатке различитог нивоа сложености

Квалитет учења зависи не само од интелектуалних способности, од емоционалног контекста од којих ученик учи, квалитета предавања, да у процесу учења доживљава радост, задовољство. Сам Блум је рекао да је много лакше одредити таксономију когнитивног подручја него афективног. Наша емоција је важна не само у процесу у којем усвајамо количину знања, него претварања ставова у увјерења. Емоције нам користе за систем стабилних ставова, вриједносних информација. Емоције нам помажу да се формирамо као особене, специфичне, препознатљиве личности са стабилним системом наше оријентације. Наставник је више окренут академски, да се учи, а мање да се то претвори у стабилне системе.

Фазе афективног (Блум)

карактеризацијапроцес систематизације

процес усвајањапроцес реаговањапроцес примања

Како долазимо до врха? Блум каже да свако дијете у школи долази са већ развијеном осјетљивошћу, осјетљиво да прими дражи. Ту осјетљивост треба доживјети као емоционалност (оно би да учи, да се дружи). Чак и дјеца ограничених способности. Фаза реаговања – ако је ученик спреман да реагује, аутоматски је спреман да се укључи. Шта је ту емоција уживљавања? У настави треба да осјети ужитак, задовољство. Ви добијате јединку која је биолошки отворена, спремна да прима.Усвајање – ако смо реаговали у одређеним активностима (учење или социјалне активности – ван-наставне активности, спортске, додатне, допунске) развијамо позитивне ставове, увјерења да је и учење и школа и настава нешто пријатно. Ученик је на нивоу да процијени да је то стварно добро, то ми се свиђа, то је корисно.

Појам интернализовања – ако нешто усвајамо, онда уносимо у себе (интернализујемо) вриједности објеката, људи. Развија се контрола емоција (у трећој фази), ако усвајамо, усвајамо уз један рационалан приступ. На почетку ове усвојене вриједности ставови нису довољно стабилни.

Појам вршњачке групе – емоционалне борбе у појединцу – школа и породица хоће једно, вршњачка група у школи и насељу неће хтјети једно (различите оријентације).

Увјерења се почињу стварати паралелно са развојем апстрактног мишљења (око 11. године). Почиње да тражи узроке, посљедице, види ово, види оно.

Фаза систематизације – процес који се одвија у средњој школи, хијерархијска организација усвојених ставова. Усвојени ставови се објашњавају законима, углавном

35

научним и етичким. Имају развијене судове и појмове о друштвеној одговорности. Како се препознајемо у дискусији, по свом понашању?

Карактеризација – завршна фаза, хијерархијски систем је направљен, афирмишемо се као таква личност. Понашање је досљедно, не можемо данас бити морални, а сутра неморални. Даље вршимо пројектовање властитог живота.

Контрола емоција везано за морал и ... - толеранција. За толеранцију су нам потребне социјалне вјештине: стрпљење, храброст, напор, емпатијада би могли мирно саслушати неистомишљенике, без осуде и одбацивања, а онда сталожени, искрено и јасно изнијети своја осјећања, потребе и захтијеве. Толеранција је једини цивилизован начин превазилажења разлика у погледима и интересима различитих група. Под толеранцијом се подразумијева допуштање изношења и разумијевања мишљења и увјерења са којим се не слажемо. То није пуко трпљење другог гледишта, већ и уважавање другачијег мишљења (а не одмах жигосања као глупог, бесмисленог, опасног). Толерантан појединац је у стању суздржати се од осуде или забране изношења њему страних увјерења. Погрешно је мишљење да је толерантан онај ко је слаб. Напротив, толеранција је израз самоувјерености, унутрашње снаге личности, духовне и моралне надмоћи. Нетрпељивост је израз интелектуалне немоћи, несигурности и личне инфериорности. Бити толерантан не значи бити непринципијелан, аморалан или без свог мишљења. Толерантан бити значи имати своје снажно увјерење, своје принципе и вриједности, али баш зато допустити да и други имају своје. Толеранција у психолошком смислу је, прије свега, отвореност ума, спремност за недогматско мишљење. Трпељивост значи слободу од конвенција, предрасуда и стереотипа. Појединац је слободан на децентрацију и дистанцирање. Децентрација је стање супротно егоцентризму. Вјештине када нисмо фокусирани на проблем, фиксирање на проблем. Пиле које је гладно и иза ограде види храну, оно је толико спремно да копа (до изнемоглости, смрти; фокусирано је на проблем). Такав је и човјек.

Нетолерантан човјек – човјек промјенљивог темперамента, бурних емоционалних реаговања (понекад елементарна непогода, некад потпуно индиферентан), хвалисавац, индиферентан према осјећању друге дјеце (заинтересован за своје задовољство, друге користи за своје циљеве, често плаши оне за које процијени да су слабији од њега), понекад има јако слабо мишљење о себи (потиче из злостављане породице, у којој су били присилни ауторитети, гдје се много кажњавало), у школском раду се јављају као насилници (физичко, вербално и емоционално злостављање). Шта је злостављање? Разне врсте пријетњи, удруживање у групе са одређеним намјерама, кршење елементарних људских права, посједовање различитих предмета (оружје), сексуално злостављање. У школи најчешће емоционално злостављање типа задиркивање (уноси карактер етикетирања, обиљежавања; једанпут добијемо етикету и она остаје). Насилници су дјеца која имају потребу да се осјећају моћно и да им насилништво доноси неке резултате. Насилници су развили метод насилничког понашања и застрашивања. Жртве насиља су на првом мјесту несигурна дјеца, са умањеним способностима и сметњама у развоју (задиркивање). Дјеца која пате од хроничних болести, коју родитељи превише штите и талентована, надарена дјеца су такође жртве насиља.

36

Морално васпитање као централни проблем

Централни проблем можемо назвати и морално васпитање. Када дефинишемо васпитање? У ужем значењу односи се на моралну страну, моралну свијест, црте карактера и једне снажне воље. У свакодневном животу користимо се појмовима морално – неморално. Морално је свако понашање појединца које је опште прихваћено друштвеним стандардима. Неморално је оно које упражњава појединац или група и својим понашањем нарушава тај склад. Аморално понашање је понашање у коме изостаје у коме нема, није дошло до развоја моралне свијести (дијете тек са 3 године развија појам власништва, нема изграђену свијест о својини или у недостатку интелектуалних способности немају могућност да развију ту своју моралну свијест). Морални развој морамо пратити, неће се сама развити морална свијест. Морална свијест се не може градити без знања (већ у трећој години постављамо темеље моралног развоја). Дијете намјерно доводимо у ситуације, проширујемо његова искуства. Развој морала иде веома тијесно, условљен когнитивним развојем. Морално суђење се одвија по етапама и најближе нам је да је вежемо за Пијажеову теорију когнитивног развоја.Функције морала:

1. спознајна,2. регулативна,3. васпитна.

Да бисмо могли да дјелујемо као морално биће морамо да познајемо неке етичке вриједности, норме. То би била спознајна функција морала. Човјек мора да влада оним системима вриједности које то друштво одобрава. Без регулативне не бисмо могли функционисати. Владали би као дивља хорда, било би нам све допуштено. Васпитна функција изражава своју ... кроз комуникацијску, естетску и етичку вредноту.Процеси моралног формирања:

1. морална спознаја,2. развој моралних увјерења,3. вјежбање, навика моралног понашања.

У процесу моралне спознаје користи се метода поучавања, убјеђивања. То није довољно, ко буде задужен за морални развој, послије једне поуке, одгледаног филма; да је то код ученика прихваћено, да ће се они такопонашати. Сада треба увести методу вјежбања, навикавања (млади немају животног искуства), чешћим довођењем у ситуацију да је то постало њихово увјерење. Не треба тражити само да ученик запамти, тражити синтезу, евалуацију, развијати дијалог.

Блум – когнитивни и афективни развој, фазе систематизације и карактеризације. Врши се хијерархија (ово ми је важније од овог, ово је прво ово може сачекати), правимо системе вриједности својих животних ситуација. Карактеризација – то смо у себе уградили, то је већ наш карактер, по томе смо препознатљиви, неодговорни, нетачни, одговорни.Задаци:

- упознавање морала и моралне теорије,- усвајање моралних ставова и формирање моралних увјерења,- формирање навика моралног понашања,- позитивне црте воље и карактера,- смисао за етичке вриједности,- одговорно понашање.

37

Црте воље и карактераКако је сигурно да нећете погријешити? За сваку личност одредити црте,

написати што више особина којима процјењујете ових осам релација:1) однос према самом себи;2) однос према другима;3) однос према породици, породичном животу;4) однос према особи супротног пола;5) однос према раду;6) однос према народу којем припадате;7) однос према човјечанству, људима уопште;8) однос према духовним и материјалним вреднотама.

Садржај моралног васпитања:- васпитање у духу хуманизма;- васпитање за породични живот;- васпитање у заједници за заједницу;- васпитање у духу патриотизма;- васпитање позитивног односа према раду;- васпитање у духу интернационализма;- позитивног односа према материјалним и духовним вреднотама.

Фактори моралног васпитања:- породица (квалитет и квантитет комуникација, васпитни стилови, аспирације

родитеља у односу на дјецу);- школа (настава, вршњаци, личност наставника, изван наставне активности);- мас-медиј (квалитет информација и ширина понуде);- културне институције;- радне организације (стилови руковођења);- слободно вријеме (навике у вези коришћења);- друштво, политика.

Принципи моралног васпитања:- сврсисходност;- социјализација;- активност;- досљедност;- јединственост;- позитивна оријентација;- примјерност.

Методе и средства моралног васпитања:- универзалне методе- средства васпитања.

Психологија моралаНајнеразвијенија област због сложености проблема, учествује и емоционална

и ... област нашег... грч. herahteros – жиг, печат.

Теорија се не може у потпуности прихватити ни одбацити.

38

1) Бихевиорална – теорија учења путем поткрепљења. Морални развој доводи у везу са учењем (Павлов – пас и мачка у кавезу). У понашању позитивно поткрепљујемо све оно што одобравамо. Негативно поткрепљење (казна, љутња, критика). Дијете избјегава негативна поткрепљења, тражиће позитивна поткрепљења.

2) Психо-аналитичка теорија (Фројд) – прихватамо само неке елементе: да су наши родитељи модели са којима се идентификујемо, то што хоћемо да будемо као они, уносимо у себе

Id – биолошка компонента (оно)Ego – психолошка компонента (ја)Superego – морална савијест (над ја)

Ид би по психо-аналитичкој теорији био господар (хоћу одмах), его се развија у контакту са реалношћу (можеш ли), суперего настаје у борби неразумног господара и разумног слуге.

3) Когнитивна Пијажеова теорија – разликује четри фазе у когнитивном и двије у моралном развоју.

а) Хетерономна – подудара се са двије предоперационе фазе когнитивног развоја;б) Аутономија морала – исправно је оно што је праведно, доживљава вањску објективизацију, пројектује кроз свој унутрашњи доживљај; унутрашња објективизација, уводи категорију праведности, а н искуства са 10 година доживљава свијет у црно бијелој техници, ступа у конфликтне ситуације, настаје аутономна моралност.

Колберг Предконвенционална – Пијажеова хетерономнаКонвенционална – фаза операционог мишљења, адолесценција

више од Пијажеа; признаје друштвени договор Постконвенционална – човјек расуђује конвенцију, правило, закон

је направио човјек па га може и мјењати

4) Теорија хуманистичке психологије – човјек је аутентично слободан, буни се против спутаности, ауторитета. Три универзалне људске вриједности: истина, љубав и правда.

Методологија научног истраживања у области васпитања и образовања

Методологија научног истраживања представља програмски саставни дио опште педагогије (или опште психологије). У систему наука некада се издваја и у посебну цјелину. Методологија је дио опште методологије научног истраживања. Без разлика на предмет изучавања бави се проблемима откривања нових спознаја, утврђивања законитости међу појавама, вредновања одређених теорија, преиспитивање одређених законитости у пракси. Циљ је унапређење сазнања са подручја васпитања и образовања и личности које учествују у том процесу. Зашто је потребна методологија наставницима? На наставнике се гледало као на потрошаче. У новој реформисаној школи наставник има нове задатке, он је у обавези да сам, не чекајући друге, преиспитује властите резултате рада, да сам изналази нове методе, поступке помоћу

39

којих ће властити рад унаприједити. Ова обавеза је садржана и у закону. Закон је предвидио да наставник направи најмање 2 истраживачка рада за 4 године. Често су наставници у традиционалној школи доносили закључке о појавама које су биле логички утемељене, али не морају бити и исправне. На основу властитог искуства вршили процјене које су некада имале велике посљедице, биле опасне. Знати да је неко мање способан, а не знати како да вам се помогне – веома опасно. Да не бисмо пали у замку која је посљедица незнања истражујемо:

- садржај;- метод и начин садржаја;- квалитет комуникација који успостављамо са ученицима;- моралне, емоционалне компетенције својих ученика (од њих ће зависити

атмосфера у којој ученици уче);- утицај других фактора (не само когнитивни, не само образовни, формирање

човјека у цјелини).

Технике и инструментиУ психологији стандардизован инструмент – тест интелигенције (тест

интелигенције је стандардизован). Ни психолози не праве тестове, они га користе. Они имају бројне тестове за испитивање личности.

Предмет и задаци методологије научног истраживања: теоријске основе, методе и технике и поступци и инструменти истраживања васпитно образовних појава и процеса.Задаци методологије би се могли дефинисати:

1. проучава и усавршава, открива различите методолошке приступе за истраживање сложених васпитно-образовних феномена;

2. као дио опште методологије истраживања формулише законе, дефинише појаве и процесе, поставља хипотезе, вреднује презентате, критички прати и вреднује резултате на подручју педагогије и психологије.

Врсте педагошког истраживањаНаучно истраживање је систематско и организовано, плански постављено

контролисано истраживање и стицање нових сазнања неопходних за рјешавање конкретних проблема у васпитно-образовном процесу. Сложена васпитно-образовна дјелатност подразумијева и сложен апарат, апаратуру (алат) којом ће се истраживати.

Ти инструменти су знања из методике научног истраживања. Издеференциеало се више врста истраживања. Врсте истраживања су.

1) Временска усмјереност – најраспрострањеније савремено педагошко истраживање. Ако хоћемо да истражујемо уџбенике који ће се користити у XXI вијеку, онда ће бити футуролошка усмјереност. Ако се интересујемо како је било у прошлости – историјска усмјереност.

2) Примјенљивост истраживања у васпитно-образовној пракси. Фундаментална – базична истраживања (немају директну примјену, њима се открива законитост, постављају нове теорије, служе да се користе); развојна – мост између теорије и праксе за проналажење нових поступака, нешто што је конкретно; оперативна истраживања;

o Инклузивност нашег система (Инклузија – отворен за све, укључивање свих, сви имају право, свако дијете има право да иде у школу у близини мјеста становања, има право на вршњаке, сепарација дјеце није пожељна, не смијемо је упражњавати, посебно се односи на дјецу са посебним

40

потребама – то је суштина инклузија). Како је процес инклузије саживјео у школама? Како је прихваћен од стране родитеља? Постоје оправдани разлози да се таква дјеца интегришу у посебне школе.

o Оперативно истраживање – испитивање законитости дјеловања саме праксе (дјеца са посебним потребама – да испитујемо наставни програм, колико је наставни програм индивидуализован с обзиром на посебне потребе дјетета)

3) Праћење динамике саме развојностиЛонгитудинално: она која појаву (предмет) прати у њеној генези, развојностиТрансферзално: испитивања (истраживања) у пресјеку.Када се дјеца први пут укључују у један образовни систем – лонгитудинално.Трансферзално – шта је то данас у Републици Српској (БЛ) урађено за дјецу са посебним потребама

4) Компаративна истраживања новијег датумаДемократски приступ. Раније није постојала. Компаративна истраживања – како се нека иста појава третира код нас и код неког другог, дакле идеолошки

5) Историјска истраживања – систематско прикупљање података о васпитним феноменима у прошлости

6) Акциона истраживања – промјене вриједности наставникових потреба7) Евалуацијска – прикупљају и критички вреднују подаци из праксе (матура,

државни испит). Етнографска истраживања – истражују васпитање као дио културе, традиције (које врсте казне у школи, све врсте казне које су у историји употребљаване).

Фазе у процесу истраживања1. Избор проблема за истраживање;2. Израда пројекта истраживања – најважније;3. Прикупљање истраживачке грађе;4. Обрађивање, систематизација добијене грађе истраживања;5. Квалитативна анализа, интерпретација, дискусија добијених података, писање

извјештаја

Избор проблема за истраживање:- потреба саме науке;- потреба праксе;- лични афинитет;- методолошке могућности;- финансијска средства.

Израда пројекта истраживања

Пројекат истраживања – шта је пројекат? Пројекат представља један писани документ (на 2-3 или више страница) у коме се, у зависности од теме и зависно од искустава, може на више различитих нивоа израдити.Први ниво идејног пројекта – јасно нам је који пројекат, која тема, јасан проблем, јасни циљеви, шта можемо тиме постићи, како ћемо те циљеве реализовати, имамо менталну слику апаратура како ћемо то одрадити

Други ниво – ако почињемо разрађивати то је студијски ниво, пројекат на нивоу студијске разраде, тачно се дефинише: инструментали правимо, пишемо анкету,

41

тестове, алат је већ на папиру, на папиру је и популација на којој ћемо вршити истраживање, који број, које школе и опредјељујемо се на једну научну аргументацију. Зашто тај узраст? Узраст нам је веома битан. Морамо тачно знати зашто се опредјељујемо на узраст. Како ћемо написати пројекат?

Предмет истраживања мора бити јасан, сажет

Нешто ћемо потврдити или одбацити

Ко ће бити ученици, којег разреда

Пројекат подразумијева прецизну динамику радова. Зашто се пише пројекат? То је писани документ. Пројекат говори о систематизацији

наших мисли. Писана форма омогућава нама самима да преправимо, дорадимо, ... Пројекат као писани документ служи за аплицирање на неким конкурсима. Први лист – распоред пројектних активности у виду табеле.

Пројектне активности Седмице...............

Презентација

Други лист – буџет пројекта, рашчлањени трошкови по свакој компоненти

Компоненте Трошкови по компонентамаРашчлањени

трошкови по свакој компоненти

Укупно

42

ПМФИме и презиме

Тема

Предмет истраживања

Циљ

Задаци

Хипотеза

Узорак

Алат

Трећи лист – евалуација

Очекивани резултати

Како ће се мјерити и евалуирати постичнуће

У којој фази ће се вршити евалуација

Оспособљеност студената за самостално истраживање.Евалуација – консултације, дискусије, оцјене које ћемо донијети из школе.Фазе – континуирана фаза

Наш интерес ће бити ученици првог разреда гимназије.1. Предмет истраживања

У циљу ефикаснијег васпитног и образовног дјеловања школе треба тежити што оптималнијем оптерећењу ученика. Пракса у нашим школама, а и шире, показује да долази до изражаја све већа оптерећеност, можемо рећи, преоптерећеност ученика. Преоптерећеност је негдје прешла све границе и изазива низ негативних појава како у физичком тако и у психолошком, а прије свега у емоционалном и социјалном развоју. Наше истраживање бавиће се временском оптерећеношћу ученика првог разреда гимназије, како у школи тако и ван школе у извршавању обавеза школе. Оптерћеност школом је превасходно педагошки, тј. дидактичко-методички проблем, али проблем и развојне, социјалне педагогије, али и физиологије. Емпиријски тачно утврђене норме оптерећења које би и теоријски биле утемељене не постоје или нису универзално прихваћене. До њих је тешко доћи, јер норме оптерећења исказане часовима стоје у великој вези, зависе од способности, зрелости, искуства, тежине и сложености наставних садржаја, нивоа аспирације самих ученика (мотива, опреме школе, квалитета инструкција, рада самог наставника). У Републици Српској усвојен је нови наставни план и програм, али њега не прати ни један документ нити текст који би се односио на оптерећеност ученика наставним садржајем. Значи постоји оправдана потреба да се оним малим истраживањем... У овом сложеном проблему велику помоћ могли би да пруже и наставници, али и родитељи.

2. Дефинисање проблемаУ овом истраживању под појмом оптерећеност подразумијевамо свеукупност физичких и психичких напора у настави и ван наставе којим су ученици изложени у одређеној временској јединици.Аспекти оптерећености подразумијевају:1) квантитативне податке (број часова);2) регистрација свих типова активности које се јављају у школи или ван школе

везане за учење. Физиолошки приступ оптерећености могао би се испитати одређивањем оптерећености мишића и организмаo Феномен умора, мотивације и стратегија учења;o Оптерећеност су и активности које ученици упражњавају у настави и ван

наставе;o Оптерећеност можемо мјењати по учењу (колико дневно), писање задаћа,

читање, цртање, одласци у библиотеку, галерије.3. Циљ истраживања

43

Утврђивање временске оптерећености ученика обавезним наставним, ваннаставним, факултативним активностима.

4. Задаци истраживањаНа основу постављеног циља постављамо сљедеће задатке:1) утврдити временску зависност у току једне седмице;2) утврдити временску зависност у извршавању школских задатакаизван

школе;3) утврдити просјечну дневну и недељну заузетост;4) утврдити удио појединих активности у укупној временској заузетости,

утврдити ово прво у односу на пол и неуспјех ученика;5) утврдити ставове и мишљења наставника о оптерећености;6) утврдити ставове и мишљења.

5. Хипотезе1) временска заузетост ученика првог разреда гимназије обавезама у школи у

складу је са предвиђеним наставним планом и програмом;2) у укупној оптерећености ван наставе и школе највећи удио има учењеи

писање задаће;3) дјечаци и дјевојчице са бољим успјехом више су заузети рјешавањем

задатака изван школе;4) родитељи ученика су мишљења да су њихова дјеца преоптерећена што се

испољава у физичкој неактивности, умору и мотивацији;5) по мишљењу наставника ученици су оптерећени што се испољава у ...

6. Карактери значаја истраживањаИстраживање с обзиром на циљ има теоријско-емпиријски карактер. Теоријски приступ указује на обавезност консултовања литературе у датом проблему. Емпиријски се огледа примјеном... Обзиром на значај истраживање има теоријски и практичан значај.

7. Методе, технике и инструменти истраживањаИстраживање се темељи на посматрању постојећег стања и његовој анализи, дакле – дескриптиван. Метода емпиријска не експериментална: сервеј метода (поступак) јер у себи обједињава више методолошких поступака и рад на педагошкој документацији, опсервацији активности ученика на часу, интервјуисању, анкетирање. Технике:

1) анализа садржаја (сви писани документи),2) систематска посматрања, анкетирања, интервјуисања.

Инструменти:1) опсервациони лист,2) протокол систематског посматрања,3) анкета (за ученике, наставнике, родитеље),4) протокол.

У фази сређивања користићемо:1) рангирања,2) груписање,3) приказивања, 4) статички подаци.

Од статичких података: 1) средња вриједност,2) коефицијент корелације.

8. Узорак на коме ћемо вршити истраживање

44

Три одјељења гимназије (први разред), родитељи истог броја ученика, наставници који предају тим ученицима и неко од званичника (из педагошких завода).

9. Вријеме тог истраживањаТабеле, пребројане све активности, с одређивањем календара.

10. Финансијска средства11. Очекивани резултати овог истраживања (заокружен пројекат)

Методе педагошког истраживања

Под методама подразумијевамо скуп поступака које истраживач планира, али и извршава када се интимно опредјељује за истраживање па до краја истраживачког рада. Методе у педагошком истраживању још увијек представљају научни проблем. Не постоје у оквиру класификације. Методама се називају оно што други називају... Методе можемо подијелити:

1. Метода теоријске анализе – она је почетна, универзална за свако истраживање. Она представља анализирање о проблему који већ постоји. То је аланиза научних ријечника, енциклопедија, рестаурата. Анализом научних садржаја утврђују се неке чињенице, утврђују релације међу њима, откривају нове, установљавају нове законитости. Најзаступљенији мисаоно-логички поступци су: анализа, синтеза, индукција, дедукција, верификација.

2. Историјско-научно истраживачка метода – истражује се прошлост. Има три фазе:1) проналажење и сређивање историјских извора који су веома разноврсни од

материјалних остатака;2) критичка анализа тих тих извора, односи се прво на установљавање

аутентичности тог извора, а онда на логичку садржајну анализу;3) теоријска синтеза – комбинацијом, изналажењем тезе проширујемо спознају.

3. Емпиријска метода (искуствена) – метода прикупљања података на терену.1) Неекспериментална – сервеј поступак – суштина у научној дескрипцији, не

само у голој дескрипцији. Углавном се користи за испитивање знања и ставова о проблемима и појавама;

2) Експериментална – у педагогију ушла из психологије. Без обзира на веома сложен методолошки приступ све више је радова у којима се користи експериментална метода.

Карактеристике педагошког експеримента:- Намјерно изазивање појаве чије ефекте желимо да откријемо;- Контрола услова под којим се појава дешава;- Постојање једног система: прати и израда прецизно одређених нумеричких

показатеља који потврђују наш експериментални рад;- Експеримент карактерише и могућност мијењања услова и можемо мијењати

услове.

45

Технике

Интервију – путем говора, вербалне комуникације, успоставља се између испитаника и испитивача. Његова неекономичност – за један интервију треба 20 минута, а један испитаник; а анкетом за 20 минута можемо испитати 100 и више испитаника.

1) Директни – када испитујемо лице које нас интересује, трежимо његове ставове;2) Индиректни – тражимо мишљење оних који добро познају субјекте нашег

посматрања (родитељи, наставници о ученицима);3) Слободна форма – подразумијева само оквирне теме које се могу мијењати,

њихов редосљед у зависности од тока интервијуа;4) Везана форма – унапријед направљен план са свим појединостима.

Интервију није дискусија нити је то наставна метода разговора, то је истраживачки поступак који се води по унапријед заданом плану. Свака техника има своје инструменте:

1) подсјетник за интервију (лист са питањима, помоћним знаковима),2) протокол самог интервију (пишемо одговоре).

Почетак интервијуа: добар продукт подразумијева вријеме, тачно дефинишемо мјесто гдје ће се интервију одржати. Мјесто се мора добро осмислити. Вријеме – да имамо довољно времена, вријеме које погодује, најбоље на крају свих активности, максимално 30 минута.

Проблем представљања – ако не будемо знали успоставити контакт, „пробијање леда“ – први фактор, правимо атмосферу у којој се осјећа уважавање (ако се ради о ученицима, они су отворени, али је питање шта ћемо добити), да се радујемо што смо их упознали, апеловати на искреност, гарантујемо на анонимност. Научник мора да има развијене моралне квалитете (знати шта значи анонимност). Представљање мора бити најискреније, да емпатишемо. Како почети разговор? Никад првим питањима везано за тему. Прије него што почне да одговара морамо му дати прилику да каже нешто што није везано за интервију. Чести су прекиди, дође до блокаде. Да ли је уморан, треба ли паузу? Унијети хумор, оптимизам. Нема тачних и погрешних одговора, то није тест знања, ми испитујемо ставове. Морамо имати сагласност да разговор снимамо, биљежимо. Добра и лоша страна, контакт очи у очи – да добијемо истину, али ако не започнемо добро (први контакт), да се деси супротно (е сад ћеш видјети, говори лажи). Када завршавамо веома је важно да се испитаник не осјећа искориштено, морамо завршити на људски начин: руковање, захвалност, радост што смо се упознали , задовољство јер нам је проширио искуство.

Самотестирање интелигенције по Хауард Гарднеру (вишедимензионална интелигенција)

Теоријски је обрадио појам вишедимензионалне интелигенције („теорија ума“). Од тада до данас његова теорија се много користи у образовању свих оних који раде са младима, за разлику од других који нагласак стављају на насљеђе, Вјежбањем је могуће развити интелигенцију. Он говори о 7 димензија. Код сваког човјека постоји 7 димензија и сваки је препознатљив по једној и та која је развијена добро може помоћи развоју осталих димензија. Проучавао је физиологију мозга; лијева (логичке, математичке радње) и десна (креативна, вербална) хемисфера. Једна хемисфера може помоћи развоју оне која је неактивна, оштећена.

46

Категорије, димензије интелигенције:1. А – вербална2. В – логичко-математичка3. С – визуелно-просторна4. D – тјелесна 5. E – музичко-ритмичка 6. F – интерперсонална 7. G – интраперсонална

Гарднер – први да се интелигенција вјежбом може побољшати, не негира насљеђе, али није искључиво да утиче мотивација, радне навике, когнитивни стилови (посљедице радних навика), култура (миље).

1. Вербално-лингвистичкаПримарна функција лијеве хемисфере – каракеристичан говор, разумијевање

смисла ријечи, симболичко значење ријечи, анализа и рачун (математика), распоређивање (анализа реда), вредновање, критика, логика, сложене астронаутске радње; помаже апстрактној интелигенцији јер се ученици вјежбају на откривање грешака у мишљењу (препознатљиви у издвајању битног, мишљење карактеришу аналогије, треба их искористити да траже сличности, разлике, уживају да друге поучавају, користити их за групни рад).Примарна функција десне хемисфере – креативност у смислу изналажења нових комбинација, присутне у умјетности, везане за нашу емоционалност, разумијевање, посебно тумачење емоција код себе и других, читање мисли код себе и других, величина, ритам, хармонија, оријентација у простору.2. Логичко-математичка

Уочавају скривене везе и односе, али брзо, снажно способни су да увиде удаљене везе међу предметима, спремни да произведу велики број идеја, воле знакове, карте, дијаграме, шеме, њихово мишљење још карактерише хипотетичко мишљење, у смислу процјена, апроксимација, критички вреднују. Пијажеова подјела: 4 фазе, фаза формалних операција (почиње око 11-15 године завршава), та фаза се завршава у том периоду само за просјечне (по Гарднеру), за над просјечне могу се још развијати аналогијом, задаци типа: хипотеза, вредновање, критиковање. Оваква дјеца не воле школско учење, више за самостално учење. Школа им дође као калуп, спутава их, треба им дати да уче нешто изван. Ова дјеца воле истраживати, експериментисати, логичке игре, мозгалице. Треба им пружити књиге, енциклопедије, интернет (истраживање), сусрети са људима који су остварили одређену каријеру. Треба их пустити да неки проблем истражују.3. Визуелно-просторна

Развијена способност тачног опажања, анализе, синтезе, памћења до даљег коришћења, визуелна дискриминација, вјежвати брзо и оштро (уочавање нечега што недостаје), визуелна меморија – вјежбати способност меморије у свијести (запамтити што више детаља). Покаже се слика, а не знате шта ће вас питати (боја, детаљи, радња). Ова метода се може вјежбати: практична настава, природа, али и у тексту (професор српског језика), разликовање битног од небитног, узроци – посљедице, доживљавају свијет у сликама – суштина стварања менталних слика, богатство менталних слика (чак је и Ајнштајн говорио о менталним сликама). Воле цртати, ликовно се изражавати, снимати, дизајн, умјетност.4. Тјелесна

47

Посебно важна оријентација. Највише долази до изражаја веза тијела и ума. Удружено тијело и мозак (мозак надгледа, интерпретира), које се огледа преко наших чула. Ови који су склони таквом доживљају имају развијен говор тијела, добар глумац, уживљавање, емпатисање. Такви ученици – уживљавањем, играњем улога, драма, довитљивост, да потичу на рад. Кроз говор тијела проширујемо искуства на друге области.5. Музичко-ритмичка

Превасходно десна хемисфера. Музика, ритам, без обзира да ли смо музички образовани (у лијевој хемисфери музичка образованост), да код младих развијамо осјећај за укус. Они ритмички мисле, осјетљиви су на све звукове, тонове. У нашем обраћању ће препознати дивљење, незадовољство и слично; развијено музичко памћење, боја гласа, тоналитет. Воле музику, пјевање, плес, све оно што могу ритмом да покажу.6. Интерперсонална

По Јунгу екстровертно, све оно што је окренуто према вани, другима, друштву. Комуникације вербалне – невербалне, емпатисање, читање мисли других, воле, истински уживају с другим људима, окупљају око себе, често лидери, знају да сарађују с другима, требају друштвене игре, облике дружења, итлети, воле поучавати друге. Да би смо свели у пожељне домене треба вјежбати (да не гуше друге) научити их неке социјалне вјештине.

1) слушање других – научити друге да причају о себи, исказују своја осјећања

2) треба вјежбати у препознавању, именовању, откривању властитих емоција, вјежбати у толеранцији, вјежбати изношење позитивних осјећања о себи, породици, другима. Треба вјежбати са ученицима и да кажу не (ако захтјев није оправдан). Циљ је да се повећа одговорност за властито понашање у социјалној средини, бољој самоконтроли, разрјешавање конфликата на прави начин.

7. ИнтроперсоналнаКа себи, ка унутра. Способност изражена у процјени себе, реалног доживљаја

себе, својих способности, изгледа, темперамента, које се доживљавају као цјелина, које знају шта су и шта желе. У комуникацији изоловани, они су тихи, знају се фокусирати на проблем и у томе уживају, они сањаре. Треба им омогућити индивидуализован приступ, рад самосталне пројекте. Имају својеврсну концентрацију и не сналазе се да ради, мисле као други, да имају своје мјесто. Било би јако добро да свако има развијене ове димензије. Пожељно да свако има реалну слику о себи. Како побољшати? Код свакога се требају развијати све: и лијева и десна хемисфера су укучене у сваком раду. Како радити са ученицима? Вјежбе типа писмене вјежбе – типа: Ко сам ја? Шта желим да постанем? Које особине не бих желио да промјеним? Шта је најважнија ствар у мом животу? Који су моји најважнији циљеви у ближој будућности? Процјењивати код себе јаче и слабије стране. Како видите свој будући живот? Које грешке из вашег живота нећете поновити?

Било би потребно да се будући наставници оспособе за све оне методе и технике које ће се користити да се понашање свих са којима радимо евентуално промјени. Основни задатак биће поучавање других, развијање способности других, откривање ометајућих фактора. Потребно је да овладамо одређеним фондом знања, а сама та чињеница говори да бити професорне може бити свако. Развити много специфичних вјештина, навика како би могли одговорити на задатке.

48

Психологија

Термин је грчког поријекла. Предмет изучавања психологије је психички живот човјека.

Дефиниција (Рот): психологија је скуп научних дисциплина које прочавају психичку стварност (или психички живот) као и органске, физичке и социјалне услове његова јављања.Задаци психологије:

1. проучава све облике (врсте) психичких појава и њихове структуре2. испита и открије законитости у развоју психичких појава3. установи везе међу психичким појавама4. да установи законитости мјењања особина (посљедица зрења, учења, старости, болести, повреда)5. да открије утицај спољних фактора на психичке појаве (мишљења, емоције, учење, мотиве, ставове)6. да утврди биолошке (насљедне) услове психичког живота

Психологија је наука која проучава:1. понашање човјека2. стање његове свијести3. његова осјећања, његове доживљајеПсихологија настоји открити и формулисати ... и ако затреба дјеловати на њих и

мјењати их.Дисциплине:

1) Теоријске психолошке дисциплине:- општа, систематска или генерална- психологија личности- физиолошка психологија- развојна или генетичка психологија- социјална психологија- психометрија- психопатологија (патопсихологија)2) Примјењене психолошке дисциплине- педагошка психологија (психологија васпитања и образовања)- психологија ометених у развоју или специјална психологија- психологија рада- психологија деликвенције (периолошка)- војна психологија- ментална хигијена- савјетодавна психологија

Примјењене:- педагошка психологија – испитује како се психичке појаве мјењају под утицајем

психичких фактора; методе и технике учења, памћења, заборављања, комуникације

- психологија ометених у развоју (специјалне) – дефектологија (замјењујемо термином), испитује психичке особине и могућности побољшања учења, рада или квалитета живота код оних који имају проблема у развоју, сазријевању, понашању; баве се проблемом узрока, насљеђивања таквих стања

49

- психологија рада – проучава улогу различитих психолошких особина у ситуацијама обављања радне дјелатности; толеранција, конфликтност личности

- клиничка психологија – бави се откривањем психолошких поремећаја помоћу одређених стандардизованих техника; у тјесној вези са психотерапеут...

- психологија делинквенције – пенолошка психологија – бави се узроцима девијалног понашања, мјерама превенције

- војна психологија – дејство армијског живота на појединца; командовање, одбрана, специјализоване јединице

- ментална хигијена – бави се проблемом очувања здравља, подизања нивоа свијести како се сачувати од стреса, како развити технике самозаштите у циљу очувања

- савјетовавна психологија – најтјешња веза са психологијом рада - спортска – припремање врхунских спортиста, бави се проблемом емоцијалне

стабилности, отпорности, упорности, воље, мотивације, жеље за побједом, али и компетиције (позитивне) која носи елементе агресије

- пропаганде – циљ да се оспособе људи да развијају увјерења, ставови који одговарају, увјерења

Различите теорије довеле су до развијености више психолошких школа: објективистичка, рефлексолошка психологија, психоанализа, духовно-научна, когнитивистичка, гестант. Зашто је дошло до развоја ових школа? Зато што се на психолошки живот гледа различито.

Елементе психичког вежемо за феномен осјетљивости. То је само за активитет везано. Једноћелијски организми могу имати способност реаговања на дражи (Леонтијев), али то није психички живот. Павлов је добитник Нобелове награде 1904. године за откриће везе нервног система и неких ракција које су процјењене као психичка стања. Леонтијев говори о 4 нивоа реаговања:

1) физички – каже да то није психички живот, физичко реаговање је активност једног механизма (сат, машина), та физичка активност постоји ради човјека

2) физиолошка активност – њу примјећујемо; рецимо биљка – она није психички живот, има свој активитет, физиолошки; у суштини периодима не мјења средину само се физиолошким реакцијама одржава у животу

3) активност у односу на субјекте – њу срећемо код животиња, обједињавање сензорних и моторичких способности, активност субјекта која је типична по томе што изазива мјењање и средине и самог субјекта

4) активност личности или активност човјека – по чему се разликује од животиња, човјек у рјешавању проблема не треба конкретност. Човјек посједује апстрактно мишљење: замишљање, планирање, учење из искуства других (зато што има способност говора, да читањем и слушањем учи); животиње реагују на задовољење органских потреба. Човјек ће водити рачуна и о контексту у којем рјешава проблем.

Тестови знања се називају школским или дидактичким тестовима. Мјери се количина знања, разумијевање усвојених појмова и способности примјене, препознавање тих знања у неким научним ситуацијама. Да се знања користе у смислу бољег сналажења, да изграђујемо своје професионалне ставове. Тестови знања поред предности имају и неке недостатке. По закону се не може закључити оцјена само на основу теста знања, мора бити усмени или неки практични рад. Коначна оцјена треба да садржи елементе знања и елементе конкретне писмености, елементе развијених

50

навика и вјештина, способност анализе и синтезе, елемент који говори о развијености конкретне личности.

Предности теста: тестови знања нису стандардизовани, баждарени. Правићемо низове задатака објективног типа (НЗОТ). Шта тест чини објективним?

1) исти задаци се дају ученицима једног разреда и што је могуће на основу тога се може вршити поређење знања

2) сваки задатак се вреднује и сви ученици подлијежу истом критеријуму вредновања

3) онемогућене су грешке типа:- хало ефекта (одличан ученик није добро знао одговор, али је он одличан па

добија 5)- дејство контраста (након једног ученика који је дао добар одговор, послије њега

друго, не можемо објективно оцјенити)- константна грешка (даје јединице на почетку, а касније двице; онда се тај

предмет не учи)4) само расположење наставника је искључено (наставник може бити болестан,

љут, не може да се контролише, да слуша, вреднује)5) наставник према својим ставовима: код неког боље пролазе особе женског пола,

код неког мушког, поријекло ученика, национални статус. На тесту се то не може десити

Оцјењивање се врши на 2 начина: субјективно (све што је доживљај наставника) и објективно (тест, све што се мјери). Субјективан доживљај може бити реалан (објективан) на основу увида. Због тога иде комбинација тест и усмено. Објективност проистиче из чињенице што више испитивача исти тест слично оцјене.Негативна страна теста:

1) овакав начин испитивања не одговара сваком ученику, нарочито оним са мање поуздања; нема потицаја од наставника

2) преферирају само једну димензију количине упамћеног (чињенице)3) ако је претјерана употреба теста вршимо редукцију нашег рјечника, постаје

таксативан (само заокруживање), нема емоције, нема придјева

Како се врши конструкција теста знања? Тест знања мора да прати наставни план и програм, да прати разред и годиште, прати програм (опсег, ширину и научну дубину). План прати годину. Морамо се концентрисати на разред (ширину, опсег, обим). У којој дубини могу да тражим знање? Тест мора да буде логички повезан, осмишљен да не буде с брда с дола. Прво морамо имати наставни план. Опредјељујемо се за једну наставну цјелину која може да се продаје 4, 6-20 часова (сами одредимо), и онда пратимо уџбеник. Не можемо давати питања а да о томе нисмо причали са учеником. Почињемо редати задатке. Могу бити различити. Користимо 7 врста задатака:

1) задаци типа двочланог избора (да – не, тачно – нетачно), 1 бод2) задаци вишечланог избора – не смије бити више од 5 алтернатива избора;

понудимо му одређену констатацију и тражимо да заокружи слово уз исправне алтернативе, а могуће је и да заокружи нетачне одговоре, за сваки тачан одговор дајемо по 1 бод

3) задаци типа досјећања – класично питање: шта је, ко је, од чега је? Често се користи за дефинисање. Бодовање: колико има носећих појмова оних које тражимо (мора се знати које су неизоставне ријечи), оцјењујемо оно што је

51

требало да изведе менталну активност свих; колико носећих појмова толико и бодова

4) тип надопуњавања – из једне констатације намјерно изоставимо појам, али који је репрезентативан у тој констатацији. Морамо направити линију – асоцијација да то нешто допуни; увиђа која констатација недостаје; ово можемо оцјенити са 2 (ако је сложенији) или са 1 бод (ако је то само један)

5) задаци спаривања – питање и понуђени одговори са двије врсте података да споји по неком критеријуму, доводи у неку везу понуђене одговоре; сваки тачан по 1 бод

6) задаци типа сређивања – понуђене различите информације које треба класификовати по одређеном критеријуму; пуно бодова

7) интерпретативни задатак – доказ па да инпретира, сликовни приказ, дијаграм и интерпретирај шта представља тај график, формула; бодовање: колико има особина, карактеристике садржаних на слици, шта текст и слика садрже толико и бодова

8) задаци који не спадају у задатке објективног типа – задаци есеј типа, њихов доживљај, нпр. информатика и негативне импликације, есеј писмена радња, мора да буде везан за материју да би неку своју зрелост, процјену изразили негдје гдје ће показати све своје знање, а да то буде слобода, како он то доживљава

Шта ви мислите? Кад они одговоре, како ћемо то вредновати, оцјенити, наградити? Како ћемо то регистровати? Феномен мијешања утисака је опасна ствар.

Психички живот човјека

Психички живот чине:1. психички процеси

1.1. спознајни (когнитивни) перцептивни (опажање) мишљење (говор, маштање, снивање) учење и памћење, заборављање

1.2. емотивни процеси1.3. мотивациони процеси

2. психичке особине: темперамент, карактер, динамичке или покретачке особине (интереси, ставови, предрасуде, системи, фрустрације и конфликти и одбрамбени механизми), тјелесне особине (морфолошке и физиолошке)

Органску основу психичког живота представља:- организам у цјелини и посебноа) рецепториб) ефекторив) нервни систем

Развој психичког живота: зрелост (различите врсте зрелости)- као најсавршенији облик понашања- као понашање које је зрело у односу на узраст- као биолошка спремност организма- као спремност организма на нове активности

52

- као статус појединца, статус зреле јединкеКад кажемо органску основу, психички одређен биолошки, насљедним

фактором. Број комбинација је огроман, неограничен, одређују родитељи. Насљедна обиљежја – искуства родитеља се не насљеђују; биолошке, али не

насљедне промјене. Дегенеративне промјене на генима, у пренаталном периоду (од зачећа до рођења – 3 фазе: овулијалну, ембрионалну, фетусну). Када може доћи до промјена? Уколико је плод изложен неадекватним хемијским процесима (љекови које уносимо у организам), токсинима, озрачењем.

Материјално и културно насљеђе се значајно одражава на психички живот. Цивилизацијско насљеђе су сви исходи које претходне генерације предају, остављају сљедећим генерацијама. Духовно дјелимично припада материјалном насљеђу, али је више културолошко – подкултура у којој јединка живи (традиција, обичаји, навике, интереси, статуси које појединац има).

Развој психологије живота је веома сложен процес. Тумачи се на различите начине.

Феномен зрелости – цјелокупан развој тече ка остварењу одређене зрелости. Једна личност може да оствари зрелост у једном, а не у другом аспекту психологије живота. Нпр. интелектуална и емоционална, али не и социјална.

1) Зрелост као најсавршенији облик понашања – можемо везати за Пијажеа. Сваки појединац пролази кроз исти развој, али сваки појединац не мора да оствари најсавршенији облик (она која је везана за највишу фазу формалних операција)

2) Зрелост која није дефинисана – свака животна доб има своје карактеристике које означавамо као степен зрелости (индикатори зрелости).

3) Говори да наш организам је уско везан за процес зрења одређених ткива4) Најважније: те нове активности подразумијевају биолошку зрелост

Зрелост и спремност поласка у школу: двије врсте зрелости: 1. физичка, психомоторичка развијеност спретности, коришћења

мишића2. психолошка зрелост (и емоционална и социјална зрелост) – говоре о

спремности јединке да доживи сепарацију, да се укључи у нови социјални контекст, сусрет непознаница; спремност за нове активности, спремност стицања нових искустава: нови садржаји, комуникација, емоционални доживљаји: да тумачи своја и туђа емоционална стања

На ову зрелост утиче: - квалитет комуникација у породици, а и у школи – уколико у школи или кући

јединка буде изложена васпитању као што је наредба, забрана, ауторитет, вербална комуникација је кратка, проста, једноставна; дијете нема прилику да га наставници у школи чују, а ни он сам себе не чује

- културна депривација (прикраћеност) – дијете је било прикраћено да оно каже, изнесе своје мишљење, ако ми говоримо умјесто њега постаје пасиван, гради свој пасивитет, не потичемо његову зрелост, долази до стања анксиозности која прераста у страх, губитак самопоуздања. Јединка која је била прикраћена није била у стању да развије мишљење. У процесу пријема и обраде података дражи она нема искуства или су она једнака. Лоша артикулација говора, слаб рјечник, кратки одговори (нема придјева, времена). Посљедица у мотивацији – помањкање интереса, ако постоји веома су малобројни, везани за циљеве ван школе, више хедонистички циљеви. Погрешно је мислити да ће школа ово аутоматски рјешити, то јесте оптимизам,

53

признавање те школе. Школа у којој једнакост услова потиче неједнакост у развоју. Наша традиционална школа би што прије требала добити новембар

o нови квалитет интеракције између ученика и садржаја које прима активитет ученика у познавању

o индивидуализована настава – настава различитих нивоа и индивидуализованог приступа ученику

Дјеца морају стицати разноврсна искуства како се не би доводила у стање неприпремљености. Појам фрустрације (извори: доживљај неуспјеха, стална процјена себе у односу на друге, негативне слике о себи, губитак самопоуздања, развој свијести да не можемо ништа промјенити о себи – одбрамбени механизам – рационализација – води ка психози).

5) Зрелост о којој говори Маслов – циљ цјелокупног развоја је осамостаљивање наших статуса. Одрастао, зрео човјек, школе, брак, дјеца, посао. Статус и мјесто у друштву. Перманентно ради на одржавању статуса. Појам старости – када наше ткиво стари долази до дегенеративних промјена са старошћу смо успоренији, треба нам више времена за рјешавање.

Улога насљеђа – теорије које постоје1. нативистичка2. биологистичка3. социјална (срединска)

Критична раздобља – раздобља у којима долази до интеракције интелектуалног и социјалног; да се адекватно стимулише нервни систем, успостављање одређених функција. Развој психичких функција се одвија кроз:

- физички развој- когнитивни развој- емоционални развој- развој социјалних односа и социјалне осјетљивости- развој личности се одвија кроз развој свијести о себи, развој афективне

везаности за мајку, развој слике о себи

Физички развој углавном детерминисан насљеђем промјене у размјерама, нашем физичком нарастању, али и сложености структуре (структуре нервног, ендокриног система и чулног система). У доба пубертета за физички развој карактеристична су примарна и секундарна обиљежја која настају под дејством хормоналног система, прије свега полних жљезда.

Психомоторни развој – координација покрета главе и трупа, сензомоторичка координација, хватање прстима (на крају прве године), локомоција (способност кретања у простору), латерализација (до четврте године), диференцијација (демоторике десне и лијеве хемисфере). Употреба мишића – координација покрета и уштеде. У пубертету, организам и активитет – нагли физички развој – најсложенији и физички и психички развој. Јединка није прилагођена сама на себе, јединка запиње. Спорт – организовање физичке активности стварање навика за одређене активности.

Опажање је темељ наше спознаје. Њиме успостављамо први контакт са околином (сензомоторичка, Пијаже, филогенеза). Свака личност има свој специфичан модел спознавања. Спознајна активност се састоји у пријему и обради података, анализирање околине и превођење резултата анализе у појмове јединице и категорије

54

(појам, суд, дефиниција, закључак, упоређивање). Перцепција – постајемо свјесни. Стање вежемо за доживљај, перцепцију стања у коме се налазимо. Руски филозоф Павлов говори о 3 дијела опажања.

Драж дјелује на наша чулаСензорни нерви импулс

преводе у наш мозакНервна активност – психички доживљај

Дражи: свјетлосне, физичке, топлотне, хемијске.

ЧулаПрема мјесту у тијелу гдје се налазе:

1) екстероцептори (на површини тјела) омогућавају доживљај вида, слуха, додира, укуса, мириса, топло – хладно, бол. Органи: кожа, око, ухо, језик, непце, нос

2) проприоцептори (у мишићима и зглобовима и тетивама) обавјештавају о активностима мишића или кинетички доживљај; (у унутрашњем уху) доживљај положаја тјела или статички; сензомоторна координација – чула вида и кинетичких доживљаја, нисмо их свјесни када ходамо степеницама (не гледамо колико ћемо стати), али ноћу гледамо

3) итероцептори – чулни органи у унутрашњости тјела, упозоравамо се о здравственом стању тјела

Јасноћа опажаја зависи од:1) карактеристика дражи – јачина и трајање дражи2) физиолошких процеса којима се импулс преноси и обрађује у нервном систему

(исправност чула, нервних путева, центара, али и умор, дејство алкохола, дроге, болести)

3) психолошких услова у којима се одвија опажање (у настави – да оно што предајемо буде јасно)

Нервни импулси у мозгу добијају различито значење зависно о:- мјесту мождане коре гдје стижу (видни дио кортекса)- количини у којој стижу- просторној организацији (које дјелове видног кортекса надражују)- временској организацији

Перцепција је интерпретација чулних дражи мишљења, памћења, емоција (искуства, мотива, стања организма), интерактивној функцији мозга. Не изазива сте асоцијације код различитих људи – иста перципирана ствар (зависно од искуства). У тумачењу дражи не утичу само дјелови мозга који су надражени већ и они који су у вези са претходним.

Константност и селективност опажајаОбјекте опажамо као непромјењене иако низ дражи које чине објекат се мјења

под под различитим углом – човјек у даљини требало би да га доживљавамо као малог, али основу претходних искустава доживљавамо га у величини човјека.

Селективност говори да у сваком тренутку на нас дјелује мноштво дражи, али ми опажамо само неке од тих дражи, а селекција зависи од наших интереса за одређене дражи. Селекција је усмјеравање активности, енергије на нешто што је изазвало нашу

55

пажњу. Пажња – повећавамо спремност чулних органа за пријем одређених дражи, али и мозгу да те дражи прими. Флуктуација пажње – појава колебања, разна мјерења показују да на школском узрасту је могуће одржати пажњу, 10 минута, послије падне, али се опет враћа.

Процес учења1. Шта је учење?2. Каква је природа учења?3. Који процеси све утичу у учењу?4. Како протиче механизам учења?5. Како себе препознајемо у фактору учења?

Учење је активност којом организам (јединка) мјења своје понашање под утицајем вањских фактора, али и резултата властите одговорности. Учење је континуалан процес и траје читав живот. Премда у учењу најзначајнију улогу има мозак, не можемо учење путем насљеђивања пренијети на потомке. Можемо да потакнемо неке од особина можданог ткива, мада је то све насљедно. Најоптималније раздобље за процес учења је 20-25 године (зрење, стабилизација интереса, формирани одређени модели). У сваком процесу учења учествују: опажање, мишљење, памћење, способности, заборављање. Опажање је процес пријема и предаје информација из стварног свијета, омогућава одржавање контаката са вањским свијетом и унутрашњом реалношћу. Процес опажања вежемо за функционисање чула (пирамида учења). Мишљење је психички процес помоћу кога захватамо односе и везе међу појавама. За мишљење је посебно важно откривање оних веза и односа који нису дати у перцепцији и нису похрањени (запамћени), нису дио прошлог искуства. Мишљењем процјенујемо исправност перцепције, стварамо судове о предметима и појавама, откривамо непознато, антиципирамо и предвиђамо будућа збивања. Конвергентно и дивергенто мишљење вежемо за Блума. Конвергентно мишљење је продукција, изналажење једног податка, одговора на основу задатих података који омогућују рјешење задатака и проблема. Код дивергентног мишљења долази до продукције разноврсних идеја и одговора које јединка (појединац) има у односу на неку ситуацију. Дивергентно мишљење се поставља као задатак нашег васпитно-образовног рада.

Креч и Крачфилд су одредили фазе процеса стваралачког мишљења у току рјешавања проблема.

1) фаза препарације („игра идеја“) – разматрају се сва становишта и постепено се заузима један став, хипотезе се испитују и одбацују, а друге се темељитије испитују

2) фаза инкубације или привидног мировања – може бити различита по трајању (минуте до мјесеци) и природи

3) илуминација (свјетлост) – рјешење долази нагло, иза тога на проблему се више не ради. Рјешење може бити и погрешно, али се на тренутак оставља

4) фаза верификације или тестирања главних принципа

Карактеристике стваралачког мишљења:1) оргиналност – способност коришћења познатох садржаја на нов и неуобичајен

начин, којом приликом се испољава досјетљивост и духовитост2) флексибилност – способност промјене усмјерености мишљења, прилагођавања

измјењеним условима задатка и ослобађање од шаблонског и стереотипног и крутог (ригидног) начина рјешавања проблема (од 6 шибица направити 4 истострана троугла)

56

3) флуентност – способност проналажења што је могуће већег броја рјешења (напиши број 100 помоћу 5 једнаких цифара)

4) редефиниција – способност употребе података у задатку на нов, другачији начин, да се старо искуство употријеби на нов начин

5) елаборација – способност да се идеје и подаци дати у задатку развију и допуњују новим подацима

Проблеми фиксације1) функционална фиксираност – навика да предмете које видимо у животу

користимо само за једну функцију (чекић само за куцање ексера), да се не би функционална фиксираност развијала у настави треба вјежбати да се постављају питања

2) фиксација на метод – начин рада, мишљења

Памћење је трајање остварених промјена у знању, понашање путем учења. Ретенција – задржавање промјена, рекогниција – препознавање раније наученог, репродукција – активирање задржаног.

Способности су оне особине личности од којих зависи разлика у успјешном обављању одређених послова, уколико они који обављају послове имају слично искуство и уколико су подједнако мотивисани да те послове обављају. Способност за учење повезана је са:

- интелигенцијом- претходним искуствима (породица и породични круг)- мотивација- физичким стањем организма (физиологија)- ставовима према учењу и раду- интересима за учење (унутрашња мотивација, доживљај радости, поноса,

изненађења)- техникама учења (стратегије – когнитивна и метакогнитивна)

Способност за учење се повезује и са менталном когницијом. Под тим појмом се подразумијева навика менталног рада. Способност за учење не односи се само на стицање трајног и квалитетног знања већ и на :

- способност апстраковања- извођења закључака- генерализације- флексибилности у мишљењу и осјетљивости за проблеме- откривање нових значења датих података- рјешавање задатака на нове и оргиналне начине

Заборављање је губљење (слабљење) снаге одговарања иако трагови памћења остају у нервном систему (расположиви су), али је отежан приступ до њих (нису доступни). Подручја учења:

1. спознајно (когнитивно) подручје – сазнају се појединости које се прије нису знале, учи се рјешавање проблема, обликују критеријуми према којима се процјењује да ли је рјешење добро или не

2. афективно – учењем појединац развија емоције, стиче мишљења, ставове, предрасуде, системе вриједности, склоности, интересе, потребе, развија се однос привлачења или одбијања идеја, догађаја, људи

57

3. психомоторичко подручје – уче се системи покрета вјештина радњи и економише се

ПРИЈЕМ ОБРАДАУПОТРЕБА

ИНФОРМАЦИЈАУкључује:- перцепцјске процесе- процес мишљења

Подразумјева:- мишљење- памћење

- школа, испити- реалне ситуације (рад, пракса, руковођење)

Употреба информација се темељи на процесима памћења и мишљења. Примарни процеси у намјерном учењу су спознавање захтјева ситуације. Напредовање у учењу подразумјева:

- модел или репертоар понашања у складу са ситуацијом- развија контролни механизам (свијест колико зна или колико може, то кодира у

нервном систему - самоевалуација)

Репертоар понашања:- вањско (изговорена ријеч, направљена кретња)- унутрашње (активност мишљења, доживљај)

Репертоари се дијеле на:1. мисаоно-вербалне2. психомоторне3. комбиновани

Принцип учења:- континуитет

асимилација акомодација

Нова понашања кодирају се у мозгу на 2 начина:1) уграђују се у постојеће шеме (том приликом се догађају промјене)2) обликују се нове шеме

Врсте учењаКритериј – циљ:

1. учење без намјере, ненамјерно, случајно2. намјерно учење

Критериј – садржај учења:1. вербално (механичко „напамет“)2. моторно

Критериј – начин учења:1. једноставно (условљавање, једноставно моторичко)2. сложено (увиђање, социјално учење)

Критериј – зрелости:1. рано

58

2. учење одраслих

Прелазни облици учења:1. утискивање (везивање) – прва искуства са мајком2. хабитација (навикавање) – слабљење осјетљивости на дражи3. сензитација – повећана осјетљивост на дражи и спремност на реаговање

Намјерно учење се догађа у стању спремности јединке за ту активност. Јединка је мотивисана (има циљ, избор шта и колико учити). Капацитет извора информација (наставник, књига) обично је већи од капацитета примаоца (ученика). Тежина текста (субјективан доживљај) зависи од количине садржаја (могућност сажимања, издвајања битног) и претходних знања. Схватање је повратна информација да је садржај учења добро примљен. Индивидуалне разлике у брзини декодирања:

1) брзина читања (усвајања визуелних слика)2) брзина разумјевања смисла ријечи или симбола3) брзина разумјевања смисла дијела или читавог текстаДекодирање аудитивних слика (говора) захтјева више времена (нижи узраст и нижа образовна разина).

Обрада информација врши се на различитим:1. разинама (перцептивној, категоријалној (груписање) и семантичкој (откривање смисла и значења))2. задацима (разумјети, упамтити, примјенити) – (Блум)

Истраживања која су вршена код нас (Квашчев – један од првих најзначајнијих психолога који је радио учење и наставу, дао хијерархију особина личности које утичу на учење): неразвијеност (развијеност) радних навика; мотивација; развијена (или слаба) одговорност према обавезама; малодушност; неистрајност; мала област интересовања; емоционална нестабилност; незрелост; пасивност; неразвијеност општих и специфичних способности учења; сугестибилност, раздражљивост; слаба концентрација; мишљење на нивоу конкретности; неспособност раздвајања битног од небитног; неспособност раздвајања цјелине; учење напамет; емоционално индиферентно учење; постојање крутог система вриједности; слаба контрола емоција; агресивност; трајно осјећање мање вриједности; слабо памћење; споро учење; брзо заборављање.Карактеристике личности које утичу на учење:

- доб, узраст, зрелост- полна припадност- фактор средине- садржај који се учи

Фактори учења:1. објективни (физички) – мјерљиви фактори, видљиви

- температура, влажност ваздуха, количина кисеоника, доба дана, мјесто учења (позитиван однос условних рефлекса – сам поглед на мјесто ствара се спремност на активност). Сваки објективан фактор, ако ми почињемо да дјелујемо на њега, он постаје субјективан.

2. социјални – материјални услови, социјални статус, стил васпитања3. физиолошки (органски)

59

- здравље и исправност функционисања система (чулног, нервног, еудокриног, моторике)- ситост/глад (тромост/будност)- умор (објективни и субјективни)- полна припадност (полно типизирање)- животна доб (зрење, старење)- структура нервног система (снага, покретљивост, уравнотеженост)

4. психолошки- способности (општа, специфичне (Гарднер), способности за учење (стратегије))- мотивација (интризична, екстризична)- тежња за постигнућем (ниво аспирације), награде и казне, игнорисање, успјех и познавање успјеха резултата учења, јасан циљ, план рада- емоције (пријатност, понос, радозналост, узбуђење)- сарадња- искуство (претходне навике учења), ментална кондиција (навике вјежбања), вјештина трансформације садржаја учења (повезивање, скраћивање), мјењање, категорисање- диференцијализација и индивидуализација (поједници се разликују по способностима, ставовима учења)

Игнорисање – Бета ХардерТри групе ученика уједначених способности. Прва група је била хваљена

послије сваке одрађене радње, без обзира на грешке. Друга група шта год је урадила било је мало. Трећа група је била препуштена сама себи, нити хваљена нити критикована. Резултати у првој групи су били најбољи. Резултати у другој групи – први дан улагали напор да буду још бољи, али кад су видјели да не помаже ни то пала је мотивација. Код треће групе је мотив најприје опао. Треба увијек наћи нешто за похвалу.Резултати учења – повратна информација која има 3 квалитета: реална, објективна и мора бити објашњена.Позитивне емосције ћемо развијати кроз интелектуалне емоције – знатижеља, радозналост, жеља за трагањем, феномен када се ученик ставља у ситуацију трагача.Сарадња – интерактивно учење, пројекти, групни рад; феномен хомогене групе – ако се изврши окупљање по једном критеријуму (нпр. одликаши, врлодобри, добри, ...), феномен хетерогене групе – свака група мешовито (онај најбољи жели да ради, ови други...). Проблем компетиција може имати отежавајуће факторе (група одликаша – морам ја да будем бољи од мог колеге).Искуства – ретроактивно дјелује наше искуство, доживљаји, непријатна искуства, трауме нас коче, ментална кондиција за методу вјежбања и навикавања. Феномен трансформације ссдржаја учења – повећање могућности удруживања, повезивања са претходним.Грађа – карактеристика грађе, врстаКарактеристике грађе: врста грађе, количина, познатост (Пијаже и аспирација и акомодација), поучност.Врсте грађе: вербална, моторичка (пливање, скијање, вожња аута). Колична грађе се савладава читањем садржаја.

60

5. Организациони фактори- након исказане намјере да се учи, ваља и одлучити шта ће се учити (циљеви) – шта нам је циљ учења (Блум)- чињенице препознати у различитим логичким цјелинама или нешто дословно репродуковати, учити ставове или развој свијести о... рјешавати проблеме- када, гдје, како (стратегије) и којим средствима и којом брзином- орјентација у грађи која се учи - биљежење (скица), биљежити текст- постављати себи питања и усмено одговарати- избјегавати гомилање информација- након цјелине поновити сва питања- стратегије (когнитивне и метакогнитивне) – технике учења, откривање веза и односа- понављање (интегрисано и обично) – понављање без повезивања са другим појмовима- методе учења: фрагментарно или глобално учење

6. Особине личности и учење- особине темперамента (флексибилан, слабо се уклапа и проблематичан) – бјежи од нових људи, слабо се прилагођава- категорије (здрава, надарена, дијете са проблемима у развоју учења, понашања)- развој селфа (слика о себи)

Улога наставника у организацији наставе и учења:1. извор знања (когнитивне компетенције)2. упућује (шта, гдје се то налази и како радити)3. обавјештава ученике о напредовању

Наставник је организатор и регунатор учења (2, 3).

Когнитивне стратегије – све оне активности које су везане за организациони фактор (организација грађе, прављење биљешки, понављање). Појам метакогнтивне укључује принципе и правила. То није понављање, то је више планирање, трагамо за принципима, мјењамо своје методе рада ради успјешног учења. Највећи непријатељ нашег учења је активност која наступа послије учења. Два приступа теорији заборављања:

А) ретроактивна инхибиција – говори о кочењу које наступа након учења. Када завршимо учење, а да га нисмо довоно добро научили, касније активности негативно дјелују, нисмо извршили стабилизацију. Како онда? Шта онда? Можемо мотивацијом, да нам је намјера да учимо прављење биљешки, понављање – постављање питања, да се у каснијим активностима преиспитујемо, обнављамо.Б) проактивна инхибиција – говори о ометању новог учења, јер дјелује на нас оно што смо раније учили.

61

Личности

Личност је јединствена организација особина која се формира узајамним дјеловањем организма и социјалне средине (Рот). Дјеловање организма и социјалне средине – утицај свих биолошких фактора (насљедних и ненасљедних), фактори средине: институција породице, школе, вршњака, друштва, мас-медија, културе, религије; они дјелују кроз процес социјализације.

Особине или црте личностиЦрта или особина личности је свака трајна карактеристика на основу које се

појединац разликује од неког другог појединца. Особине личности не опажамо директно. О њима закључујемо на основу тога шта појединац:

1) ради (шта воли да ради) – динамичке црте,2) са каквим успјехом обавља неки посао – способности,3) на који начин ради или поступа – темперамент.

Постоје 4 групе особина које се односе на:1. све способности неке личности,2. темперамент,3. типична реаговања једне особе у међуљудским односима – карактер,4. особине тјелесне конституције.

У нашим психологијама постоје 4 групе особина: способности, темперамент, карактер и тјелесне конституције.

Особине личности као димензије личности (како често и којим интензитетом се испољава)

1. особине су обично биполарне2. особине имају карактеристику веће или мање досљедности или конзистентности3. особине могу да буду мање или више универзалне – опште и генералне или уопштене (проблем самоконтроле)

Типови личностиХипократова подјела темперамента (тјелесни сокови):

1. колерик – жуч,2. сангвиник – крв,3. флегматик – слуз,4. меленхолик – црна жуч.

Павлов (нервни систем): стимулација, инхибицијаЈунг: интровертно и екстравертно реаговањеКречмер: шизотимици – циклотимици.

Значај познавања особинаОсобине личности нам помажу да предвидимо понашање другог човјека у

васпитно-образовном процесу. То је веома важно, од стране наставника.

Темперамент – начин емоционалног реаговања

62

Тип личности говори о профилу личности. Скуп особина које се увијек повезано јављају.

Хипократ – основни критеријум доминантне тјелесне течностиКолерик – има снажне реакције, лако се рјешава на акцију, раздражљив, склон ка агрсивном реаговању, лако долази у сукоб са другима, тежи за доминацијом, необуздан.Сангвиник – лако удари крв у лицу, лако мјења расположење, углавном ведра расположења, емоционално површан, много бољи за сарадњу него колерик, брзо плану, али се и брзо повуку.Флегматик – реагује ријетко и споро, осјећања слаба, тешко се испољавају, слабо покретљив, сталожен, слабо осјетљив, за комуникацију није опасан (као колерик), али може дјеловати споро.Меланхолик – интензивна осјећања, та осјећања дуго трају и углавном су тешка (туга), споро и ријетко реагују, али јако.

Без обзира на научност критеријума, његова подјела се у свим психологијама користи и доста добро разврстава типове. Међутим, не постоје у природи чисти типови. Зависно од ситуације, мотива, маште понашање је различито. Кад су у питању егзистенцијални мотиви наше понашање може попримити особине необузданости и агресивности.

Павлов – основни критеријум функционисање нервног системаСтимулација – да се изазове реакција.Инхибиција – способност заустављања, кочења.необуздан темперамент – способност стимулације и инхибиције (одговара колерику)живахан – врло брзо измјењују расположења и кочења (сангвиник)миран – (флегматик)слаб – (меланхолик)

ЈунгИнтровертно – ка себи, унутра (склоност размишљању, повученост, затвореност, уздржаност у показивању емоција код себе, осјетљивост на критику, тенденција остваривања контаката са људима, окупираност властитим емоцијама и доживљајима).Екстровертно – спремност за акцију, реалистичност, вођење рачуна о ситуацији каква стварно јесте, мање осјетљив, прагматичан, лако социјално прилагодљив.

Јунг сматра да сваки појединац реагује на један или други начин, али никако не постоје чисти типови, и један и други је у нама, али зависно од ситуације стичемо навику реаговања на један начин.

Кречмер – на основу поимања душевних болестСматра да постоје два основна облика душевних болести: шизофренија и психоза. Шизофренија – стварност се не опажа онаквом каква јесте, него је болесници доживљавају у складу са осјећањима и жељама, понашање је у складу са њиховим доживљајем свијета (халуцинације). Кречмер сматра да начин понашања душевно обољелих људи је само до крајности доведен начин реаговања нормалних људи. У складу с тим он говори о два начина реаговања нормалних људи:

1) шизотимни – повученост, озбиљност, раздражљивост, склоност ка фанатичном заступању идеје, хладан однос према другим људима, индивидуализам, склоност иронији, заједљивост, лична осјетљивост;

63

2) циклотимни – отворен, друштве, тактичан, ведар, срдачан, практичан, има тенденцију задовољења тјелесних потреба (хедонисти), склони умору.

Испитује да ли постоји подударност понашања нормалних људи, болесних људи и тјелесне конституције. Према томе је представник модерне конституционалне психологије.

Шизофрени болесници – тјелесно слабије развијени, мршави, уских рамена, високи, танани – лептозони (тјелесни тип) или су мишићави и снажно развијени – атлетски тип.

Манијахално депресивни – дебели, округласти, склони дебљању – пикнички тјелесни тип.

Тјелесна конституција је нешто што се насљеђује, али ми насљеђујемо и нервне структуре. Кречмер поставља питање: „Нема ли тјелесна конституција неку унапријед везу (предност) оног понашања које води до болесних људи?“.Шелдон – колерација (констит. психолог)Компоненте тјелесног изгледа и компоненте темперамента:

- ендоморфна(висцеротоничан) 0.79 – досљедност, толерантност, реализам, склоност угодностима

- мезоморфна (мишићи)(соматотоничан) 0.82 – покретљивост, активност, енергичност, храброст, тежњу за господарењем, агресивност, авантуризам, недостатак такта, слаба суосјећајност

- ектоморфни тип (њежни, крхки, развијен нервни и чулни систем)(церебротоничан) 0.83 – контролисаност поступака, повученост, склоност ка размишљању, склоност миру и тишини, лака осјетљивост, физички неотпоран

Испитује 60 особина личности које типује као особине (компоненте) темперамента. Узори су им били њихови пацијенти.Шпангер: вриједности

- теоријски тип (развијене когнитивне компетенције)- економски (данашњи менаџери окренути материјалним интересима)- естетски (тежи форми, хармонији, све подређује естетском доживљају)- социјални (окренут људима, њиховом добру)- политички (орјентисан на доживљај моћи, утицај)- религијски (мистична искуства, теже објашњењу о божанском поријеклу

универзума)

Факторска анализа је поступак утврђивања најмањег броја фактора или варијабли на које се могу свести различите особине. Факторску анализу је увео Гилфорд. Гилфорд – темперамент (3x5); 3 димензије, 5 заједничких фактора у свакој

1. особине које се испољавају у различитим активностима2. особине које се испољавају само у емоционалном начину реаговања3. особине које се јављају у вези са осталим људима

Фактори развоја темперамента:- биолошки (нервни систем и ендокрини систем), социјална средина (активности

које човјек обавља у конкретној средини или ситуацији)- утицај зрења (социјализација, емоционална зрелост, самоконтрола, толеранција)

64

- култура- националне карактеристике (то су навике понашања)

Карактер (грчки harakteros – жиг, печат) Различита тумачења. То је интегрисан систем особина које омогућавају појединцу да упркос препрекама на релативно досљедан начин поступа (у односу на принципе и морална схватања друштва), особине у којима су присутни вољни и етички елементи (досљедност, упорност, енергичност). Ове особине обично подразумијевају савладавање одређених себичних тенденција, одрицање од задовољења неких себичних мотива.Врсте: слаб – јак; позитиван – негативан; добар – лош.Гилфорд и карактерне особине (факторска анализа динамичких особина):

1. људска потреба за слободом (а против укалупљавања);2. потреба ослањања на самог себе (супротно повођење за другима, манипулација);3. тежња за конформисањем култури и владајућим обичајима;4. поштење као тенденција избјегавања лажи и превара.

Емоције

Ријеч емоција – латински motere – кретање, активност; e – према, ка. Емоције су оне црте, особине које човјека покрећу на активност. Постоји више школа. Олфорд: емоције су доживљај нашег вредновања, то је наш субјективан однос према стварима, људима, догађајима, али и самоевалуација – субјективан однос према власититим поступцима. Благ доживљај. Интензиван доживљај – страст.Емоција има 3 компоненте:

1) емоционални доживљај2) емоционално понашање3) физиолошке промјене у тјелу које прате емоционални доживљај.

Емоционални доживљај – индивидуалан, најтеже га објаснити, доказати, мјерити. Различити појединци имају супротне доживљаје неке једнаке ситуације.

Емоционално понашање – говори о раду нашег тијела и мишића, о експресији, испољавању емоције путем тијела, испољава се у нашој гестикулацији. Зависи од наших мишића. Моторика се не односи само на покрете тијела, већ и говор (гласно, прекиди, дрхтав глас). Ако смо у понашању неке туге, наше емоционално понашање је сведено на минимум. Физиолошке промјене – органске основе сваке емоције

- систем наших чула – емоција бола, емоција радости- нервни систем- ендокрини систем, систем жљезда са унутрашњим лучењем

У емоционалном животу учествује и поткорно ткиво, хипоталамус – раскрсница из које ти нервни импулси одлазе у кортекс гдје се одређеном податку даје контекст. Треба да произведе оно што се зове емоционална интелигенција – препознавање емоција код других, начин како ћемо завршити наше емоције.гарднер везано за вишедимензионалну интелигенцију говори о 2 ума: рационалном и емоционалном (емоционална интелигенција).

65

- хипоталамус- кортекс- арнигдала – центар у поткорном сљепоочном – инпулсивна емоционална реаговања

Вегетативни нервни систем: симпатички и парасимпатички нерви који врше функцију надражаја (узбуђења) и довођење у стање релативне стабилности.

- сузне, пљувачне, знојне жљезде- зјенице- органи крвотока: срце и крвне жиле; срце јаче куца, пумпа крв, желудац се стисне у чвор – грч, појачан рад желучаних мишића, бубрези – повећано уринирање, јетра – ослобађа вишак шећера – адреналин скочио, спољашње гениталије – мјењају своју функцију.- унутрашњих висцералних наших чула – изражавање емоција

Чему данас служе емоције? Емоције помажу веће ангажовање организма, човјек улаже више енергије да постигне неки циљ што у стању равнодушности не би могао.

Емоционални доживљај се ствара на основу пријема и обраде информација, давање смисла информацији, вредновање на основу чега сљеди наше понашање. У емоцију укључена и когниција (спознаја) и воља и мотивација и психомоторички потенцијал активитета организма.Емоције су резултат интеракције и перцепције срдине у којој се јединка налази.Врсте емоција:

1) све емоције дјелимо према учесталости и времену како се појављују;2) подручја на која се емоције односе;3) смјер наших емоција, према коме и чему су упућене.

1) Катарина Бриџес – увела појам примарних и секундарних емоција. Јављају се код свих припадника људског рода, веома рано и прилично истим редосљедом. Ако се нешто у нашем понашању јавља у ова 3 квалитета, онда је то гаранција да је то урођено, насљедно. Секундарне емоције су се развиле учењем током живота из примарних.

Вотсон не прихвата ову теорију (бихевиористичка теорија). Сматра да се све наше уче зависно од искустава у којима се појединац налази. Он ће научити и одређену емоцију (Алберт). Павлов – учење о условљавању

Вотсон – емоције страха код Алберта од бијелог миша, проширивање страха од бијеле боје уопште. Прихватио само неке реакције, тумачио их као рефлексне радње. Релативан страх од изложености изненадном звуку – бука, страх кад дијете лежи на подлози, па ту подлогу помјеримо, измакнемо, дјетету ће бити страх. Доказао је да се емоције уче, али се могу и разусловити (малог Алберта ослободио наученог страха). Могуће да се ослободимо неких емоција. Могу вјежбати самопоуздање ученика, промјенити негативну слику дјетета о себи.

Катарина – дијете се рађа са диспозицијом за емоционални развој. Из те диспозиције која се зове стање узбуђености, каналише. Око другог мјесеца узбуђења диференцирају се:

- стабло задовољства (иза 5. мјесеца – усхићење, одушевљење, љубав; око 20. мјесеца емоције радости, интелектуална емоција)

66

- стање узнемирености (око 3. мјесеца – стање љутње; 4. мјесец – стање гађења; 5-6 мјесец – стање страха; 15. мјесец – гађење, љутња, љубомора).

То би биле примарне емоције. Секундарне су све из овога изведене. Из љубави развиће се друге љубави.

Афективна везаност се развија послије 6. мјесеца живота, траје до 18. мјесеца када се стабилизује, послије тога има другу манифестацију.

Џон Волви – представља арматуру наше личности. Није биолошке него психолошке природе, настала на основу задовољења биолошких потреба. Ако је мајка изостала, раздвојила се, не напустити, појам замјенице мајке може се развити. Иначе се развија емоционална глад – патолошка потреба да примају љубав, а не знају да је дају. Дјечији осмјех – природа се побринула да се дијете рефлексно осмјехује (рефлексна радња, али се није емоционално развио да отопи мајчинску хладноћу, да је открави, да не остане индиферентна). Осјећај грљења – осјећај тијела на себи, отапа хладну мајку. Посебан начин гестикулације – другачије причамо са дјететом, други начин говора и тијелом и очима, рефлексне радње.

Афективна везаност и његово учење о условљавању. Мајка се бави дјететом, храни га, повија, љуља, успављује, али начин на који то ради, то дијете доживљава као награду. Процесом генерализације условних рефлекса – мајка кад храни, прича, смије се. Кроз задовољење биолошких потреба јавља се ова везаност.

Од 18. мјесеца проширује се дјечије искуство. Мајка га више оставља, а дијете доживљава сепарацијске страхове (у недостатку искуства) да ће се десити нешто страшно кад мајка није ту, страх у друштву непознатих. Та сепарација мора постојати.Добра мајка ће све радити да код дјетета развија осјећај сигурности, повјерења према другим људима, помагаће сепарацију дјетета од мајке. Само лоша мајка ће пријетити: „Оставићу те, видјећеш како је без мене“.

2) према подручју на које се односе1. чулне – изазване нашим чулним доживљајем (пријатно - непријатно)2. интелектуалне – знатижеља, чуђење, задовољство (незадовољство) собом, емоције процјене, емоције које се извршавају смијехом3. естетске емоције – везане за естетски доживљај и процјену. Развој естетских емоција кроз естетско васпитање треба његовати.

У контексту са естетском вреднотом код младих треба развијати свијест, осјећај поноса о непрекидној људској важности. То је нешто што треба чувати, да постоје, опстају. Све што је лијепо створио је човјек.

Периодизација

Праве углавном психолози. Оно што је својствено свим људима и што представља репрезетант:

1. пренатални (антенатални) – од зачећа до рођења, развијају се органи; зависи шта ће доћи на свијет као диспозиција

- I фаза јајета (овулијарна) – од зачећа до друге седмице- II фаза ембрија (ембрионална) – од друге седмице до другог мјесеца живота- III фетусна фаза – траје од краја другог мјесеца па све до рођења

2. постнатални период

67

- I раздобље дојенчета – можемо говорити о новорођенчету – јена или двије седмице. Фаза дојенчета траје годину дана.

- II фаза од 1. до 12. године А) рано, 1.-6. годинеБ) средње, 6.-10. годинеВ) касно дјетињство, 10.-12. године

- III доба младости – пубертет и адолесценција, 12.-18. године – до 24 године

Завршава релативном зрелошћу у физичком, емоционалном, социјалном, интелектуалном, моралнмом и психо-сексуалном погледу.Усавршавање функција треба да се заврши са:

1) личност која излази из фазе пубертета требала би да буде оспособљена да прихвати себе и своје физичко ја, позитивне слике о себи, али оном физичком2) једним зрелим односом према вршњацима, еманципација од вршњака, да има свој став, одвајање на физичко, интелектуално3) емоционално зрео, онај ко је одговоран, ко је у стању да врши самоконтролу, добра прилагођеност према особи супротног пола, изграђени системи вриједности, има регулативне системе (може да одгоди фрустрације, конфликте)4) са јасним професионалним интересима – зрелост интереса. Интелектуално зрела особа која има своје ја, она има стабилност интереса, ставова. Зрелост интереса – интелектуално зрела личност има развијене интересепрема стварности у којој живи, који јој помажу да се боље сналазе, да да себи одговоре на питања. Интереси не престају са 18. односно 24. годином. Због могућности да се открије неки нови интерес треба дјецу упућивати у разне ваннаставне активности (секције).5) зрела моралност, зрели системи, вриједности, ставови, већ изграђена животна филозофија

Карактеристике незреле личности: егоцентричност (искључива усмјереност на себе), брига ме за друге, важан сам само ја, интересу је само оно што је у вези са њом, обично мањег интелектуалног потенцијала, може се лако манипулисати, увијек јој треба неко да јој каже шта је добро, она је послушна, прилично пасивна, слабије радно и сексуално прилагођена. Морални принципи и системи вриједности врло колебљиви. Више процјењује ко каже, него шта каже. Нема развијено самопоуздање.

- IV одрасло доба, доба зрелости1) рана зрелост – касна адолесценција, траје до 24. године2) средња зрелост – од 25. до 50. године3) касна зрелост – од 50. до 65. године

- V старост1) рана – до 70. године2) средња – до 80. године3) касна – послије 80. године

68

Полни идентитет

Развој полног идентитета – психо-аналитички Фројдов поглед на развој.1) прегенитални период – траје од рођења до 5. године2) генитални период

Прегенитални период – развој сексуалности, гениталије постоје, али немају никакву функцију.

1. орална – карактеристична за 1. годину; дијете доживљава блаженство, додиривање и надраживање усана (дојење - храна); уколико потребе не буду задовољене доћи ће до фиксације – утиснуће своја искуства; они који причају стално је прст око уста (пушење, пијење, дрога) – све је то по Фројду утиснуто

2. анална – 2. година, уринирање, блаженство док врши физиолошку потребу. Анални карактер (они који су били ускраћени): тврдице, педанти, све у савршеном реду, шкрти су

3. фалусна – у 3. години; мушко име, обраћа му се у роду, облачимо га у мушко, дијете је свјесно разлика да се разликује по нечему, то су гениталије

Мушкарци се оријентишу према мајци, али отац се доживљава као ривал. Врши идентификацију са родитељем. Свијест да он личи на оца, мајка ће га прихватити.

Дидактика

У вези је са процесом учења, поучавања. Грчки didaskein – поучавати, didaktikos – поучан, didaskal – онај који поучава.

- Појам- Развој- Проблем дефинисања

Дидактика је релативно самостална педагошка дисциплина која истражује, валоризује и унапређује наставу у њеним теоријским и практичним комуникацијама на свим образовним степенима и критички се просуђује у различитим историјским, друштвеним и културним приликама.

Дидактичка пракса је веома стара. Развијала се паралелно са педагогијом мисли. Када је човјек овладао свијешћу васпитања и образовања. Од момента кад се почињу развијати институције плански се почињу развијати, развија се дидактика.

Ратке је први употријебио термин дидактика. Описивао је реформу образовања. Према ономе што је написао у „Великој дидактици“, Коменски се сматра родоначелником дидактике. Послије Коменског дидактичка мисао се много брже развија.

- Еманципација- Секуларизација

Посебан развој дидактичкој мисли дао је Хербарт. Он наставу сматра васпитним средством, свакој врсти интереса одредио један наставни предмет. Посебан развој дали и психолози. Експериментална психологија – да проучава навике, вјештине.Задаци дидактике:

1) развој педагошке теорије, тј. теорије наставе;2) прогресивно мјењање наставне праксе, образовног процеса уопште.

69

Развој се остварује:1. фундаменталним истраживањима (утврђивање дидактичких закона, правила, принципа);2. развојним истраживањима (развој праксе – наставе и учења);3. примјењеним или апликативним истраживањима (на основу познатих дидактичких сазнања проналазе рјешења и траже одговоре у конкретној наставној пракси).

Дефиниција појма дидактика:- Коменски: вјештина поучавања- Савременије: теорија образовања, теорија наставе

Основни дидактички појмови: - настава- наставни процес- наставни садржај- ученик- наставник.

Настава је главни предмет проучавања дидактике. Дидактика би могла бити педагошка дисциплина која се бави поучавањем у настави. Дидактичке ситуације (односи) су они односи који се јављају само у настави у оном процесу који је унапријед одредио своје циљеве и задатке, а са претходно утврђеном укупном дјелатношћу, тј. поучавање у настави мора бити на адекватним садржајима, уз примјену тачно адекватних метода и техника рада, поштујући одређене принципе и правила. То је процес у коме се остварује комуникација (ученик – наставник – наставни садржај (дидактички троугао)) заснована хронолошки и на менталним карактеристикама ученика. Мјери се ефикасност оствареног циља. Валоризација – анализа свих фактора који су били укључени када се образује.

Настава је организован интеракцијски процес (У – Н – НС – наставна технологија (дидактички четвероугао)) у коме се савладавају прописани образовни садржаји, стичу знања, развијају способности, навике и вјештине, изграђује поглед на свијет, развијају ставови и увјерења. Развија се активна и креативна личност која је оспособљеназа перманентно стицање знања и самообразовања.Дидактика је најтјешње повезана са психологијом (психологија ефикасног рада).

- Педагошка дисциплина методика наставе

Дидактика се бави проучавањем свих феномена, а методика све то на једном предмету (однос општег и посебног). Задаци наставе:

1. материјални (образовни),2. функционални (развојни),3. васпитни задатак.

Настава је:1) систематичан и организован процес2) комуникацијски процес3) увијек има јасан циљ и задатке4) служи добробити друштва и човјечанства.

70

Настав је социјална појава.1. настава интегрише, уклапа младе у друштвено биће тако што повезује

цивилизацијску прошлост, садашњост и будућност; открива човјеку његову димензију

2. због комуникацијског односа3. социјалне вјештине се развијају не само на релацији наставник – ученик, већ и

ученик – наставник4. кроз функцију субјекта и објекта у ситуацијама кад је ученик објекат – ученик је

прилично пасиван; интерактивна комуникација ученика подиже на субјективитет и то је ова социолошка функција

5. заједнички циљ ученика, припадницима народа, група

Настава је флексибилан процес.1. уважавање;2. методичка флексибилност: разноврсност наставних метода, принципа, врста

наставе, облика, средстава;3. флексибилност у самом наставном програму.

У односу на количину градива наставник мора да води рачуна о хоризонталној и вертикалној пропустљивости. Флексибилност у односу на ширину (вертикалу) да ученици који редовно уче, наставник не мора стално да понавља – ученици повезују. Флексибилност у односу на дубину – то је квалитет наставе, у смислу остварене спознаје да уђемо у садржај, науку, на ком смо нивоу промјене тог знања.

Флексибилност наставе везано за ученике – хронолошком и менталном узрасту ученика. Флексибилан је јер се прилагођава узрасту ученика, уважава његове способности, когнитивни процеси, мишљење и емоције. Мора да уважава ученике различитог степена развијености, мишљење: конкретно, апстрактно, дивергентно и конвергентно.Разлике и код памћења: сензорно.

- Пажња- Навике

Ментални стилови:- смислен, стабилан, стил развијене метакогнитивне стратегије- импулсиван стил- колебљив, не мјења стратегију, почиње опет испочетка, мали неуспјех га

обесрабрује

Емоције:- интелектуалне емоције: знатижеља, интереси, задовољство собом- чулна: пријатност, лагодност- различити ставови: школа се сматра глупом- различита искуства: дјеца често трауматизована- различита предзнања

Наставни процес је поливалентан систем дидакричких поступака и комуникација у релацији задатака наставе, образовања, васпитања.

Наставни садржај је одабрано, обликовано и припремљено знање о појавама, процесима и законитостима у природи, друштву, раду и људима. Наставни садржај је

71

са подручја науке, природе, културе, технике, производње и са подручја људског мишљења.Наставни садржај:

1. дидактички обликован,2. увијек усклађен са врстом школе,3. усклађен са карактеристикама ученика,4. увијек усклађен са планом и програмом.

Задаци наставе – свака настава има пред собом 3 групе задатака:1) материјалне (образовне)2) функционалне (развојне)3) васпитни задатак наставе

Материјални задатак се испољава у стицању знања из подручја природе и друштва. Овај задатак се реализује стално у свакој наствној јединици, децидно одређен наставним планом. Пренаглашавање материјалног задатка наставе назива се дидактички материјализам. Објективно се испољава у пренатрпаним наставним програмима, када се школа доживљава као једина образовна институција, а настава једини процес у ком се учи.

Функционални задатак усвајања знања не долази сам по себи. Пијаже: „Настава користи оно што је зрењем остварено (настава иза развоја, она га не унапређује)“. Виготски: „Заиста настава користи оно што је биолошки остварено, али она и развија“. Учењем се осавршавају способности: опажање, уочавање, процес мишљења и говорне способности.

Карактеристике зреле личности

С којим квалитетима личност би требала да изађе из тог периода? Пубертет представља период у коме долази до полног сазријевања – физичко сазријевање. Коштани, мишићни и нервни систем се развија (15-16 година), тијело се продужава, траје тај његов развој. Психолошке и интелектуалне зрелости су врх, лимит (око 18-25 године да се достигне). Карактеристике психичког зрења – интелектуална зрелостИнтелектуална зрелост се може анализирати кроз двије димензије:

А) зрелост интереса;Б) зрелост ставова.

Интереси као динамичке црте личности развијају се доста дуго и по завршетку адолесценције (50. година је лимит до којег је могуће да јединка развија интересе). До 50. године интереси би требали да буду стабилни у односу на:

- психосексуалну зрелост- професију- нас као социјално биће, као морално - филозофију живота (шта је то биће, што нас интересује, шта је вриједност)

Шпрангер говори о интересима:- теоријски- социјални- политички- економски

72

- естетски- религиозни

Карактеристике:То је особа коју интересује свијет у којем живи – зрелост интереса, има потребу

сталног откривања, сазнања. Незрела (интерес): емоционално и социјално незрелу; какву ја корист имам од тога, окренути ка самом себи. Објективност у просуђивању реалне слике, реалне процјене себе, које знају сввоје врлине, али и слабости. Оне ће своје јаке стране користити, неће свој живот провести у жаљењу што нисам онаква. Реализам у суђењу – мање склоне, тј. потпуно се одупиру дејству пропаганде. Нису подложне никаквом манипулисању, отворене за нова искуства, стабилизован систем вриједности.

Интелектуално незрела личност: нема снаге за увишање, треба јој „нацртати“ да би јој се појаснило, у њеном интелектуалном просуђивању има много сугестије. Није постојало вјежбање да се изрази, каже мишљење да јој се не смију. Усмјерена искључиво према себи, ригидна у одбрани свог става, несигурна, нестабилна, подложна утицају, спорије остварује антономију мишљења. Зрела особа је спремна на радикалне промјене. Незрела склона, нема јасну перцепцију саме себе, по природи ствари увијек себе прецјењује, а будући да се налази у социјалном контексту добија процјену других о себи, доживљава их као критику, негира их, ствара нереалну слику о себи.Зрела особа

Тачна је процјена што се тиче професионалних интереса (свјесна својих способности). У контексту социјалног омане у процјени става других према њему, живе у једној аномији – морална девијантност, знају да се рад не цијени, будући да то знају да груги не цјене.

Емоционална зрелост је чак испред интелектуалне зрелости. Емоције: перципирање, памћење, учење, емоција страх, ужаса и панике. „Празна свијест“ – чује, али долази до блокаде, не даје смисао ријечима. И перцепција и обрада података је ослабљена. Емоционално зрелу личност никада неће задесити оваква ситуација. Она је стабилна, ослобођена панике, влада ситуацијом. Емоцијална стабилност значи владати емоцијама, функција ендокриног, нервног система (18 година). Емоционална стабилност – органски детерминисан, слобода, независност, способност успостављања дубоких емоционалних веза (не боји се везе, обавеза), добра радна оспособљеност, прилагодљивост (зна владати стресом, стресним ситуацијама), самоконтрола која се вјежба, механизам који врши регулацију у односу на импулсе (дражи), не ометају нам прилагођавање, рад, процјену, све држимо под контролом, критичка сумња, опрез.

Незрела личност: обузета страховима, у све сумња, неприлагођена, сексуално није способна за емоционалну везу или је се боји или је мјења, везе доживљава као реципроцитет (зрела – нема реципроцитета, вјерују у давање), радно неприлагођене, прилично пасивна, тврдоглава (неће да се потруди да нађе аргументе за друго мишљење), препушта се радо вођењу других, љубоморна, склона сањарењу, склона регресији (облици понашања који су давно требали бити превазиђени), због своје егоистичности нису у стању да емпатишу са другима. Емпатија је ријеч грчког поријекла, empaso – утискивати, impatos – доживљај; процес пројектовања себе у нечији туђи живот, никако не значи емоцијалну идентификацију (рационална идентификација). Емоционално незрела нема ту способност. Та неспособност посљедица је искуства из раног дјетињства.Емпатија има двије компоненте:

73

1) когнитивна – способност перципирања, способност откривања узрока и посљедица, али с тачке друге особе2) емоционална (афективна) – проистиче из емоционалности саме личности, особа која има развијану свијест, онај који воли, ко је волио може знати како је другоме.

Социјална зрелост Говори о успјешном рјешавању односа индивидуе и групе, говори о успјешном

рјешавању циљева, оријентација на опште добро. Социјално незрела особа слободна од доминација и родитеља, али и од доминације вршњака, не тражи властиту сигурност кроз кроз идентификацију са већ афирмисаним људима око себе (гради свој статус) не карактерише је агресија и афективност, толерантна, осјетљива на потребе других, није егоиста, спрема се на критичко вредновање. Толерантна: у стању да рјеши проблем, а да не напусти базичне врсте свог идентитета. Слушање даје могућност другоме да изнесе своје ставове.

Социјално незрела: нееманципована од родитеља (презаштићавана), несигурност, несамопоуздање, немају пријатеља, чешће остају неожењени и неудате, слабо прилагођена радим условима, носталгија их хвата, развија депресију, склони регресији, несигурност прикривају понашањем које ми називамо снобизам, склони ексцентричностима.Психосексуална зрелост

Добра прилагођеност за супротни пол, позитиван однос према особама супротног пола (однос демократичности, биолошких разлика).

Стрес

Стрес је стање које настаје када су људи суочени са догађајима које сматрају пријетећима својој добробити или који од њих тражи улагање посебних напора како би удовољили захтјевима који се од њих траже.Класификација стреса:

- према узоку: психолошки и физиолошки- према интензитету: свакодневни, животни и трауматски- према дужини трајања: акутни и хронични

Сиптоми стреса:- соматски сиптоми: главобоља, вртоглавица- доживљајни сиптоми- когнитивни сиптоми- промјене у понашању

Начин реаговања на стресне ситуације:- толерисање- контролисање- резигнација

Одбрамбени механизми:- помакнута реакција- рационализација- супституција

74

- компензација- пројекција- регресија- фикција- негирање- резигнација

Посљедице стреса:- краткорочне- дугорочне

Узроци стреса на радном мјесту:- радни услови- особине посла- организација радова- међуљудски односи- особине особе

75