РАСТКО ПЕТРОВИЋ

Растко Петровић је био српски књиежвник, песник, приповедач, романсијер, есејиста, сликар и дипломата. Бавио се ликовном и књижевном критиом. Рођен је 1898. године у Београду као девето дете оца Димитрија, историчара, и мајке Милеве, учитељице. Растко је млађи брат Надежде Петровић. Расткова породица била је веома угледна и цењена у Београду. У детињству остаје без мајке. Као несвршени гимназијалац одлази на фронт, прелази Албанију и одлази у Француску. Други светски рат провео је у САД. Умро је 1949. године у Вашингтону. Најпознатија дела су: роман Бурлеска господина Перуна бога грома, збирка песама ,,Откровење'' (1922), путопис Африка, романи Људи говоре, Дан шести.

Песнички опус Растка Петоривића није уједначен. Особен ритам Петровићевог песништва, али и прозних текстова, пре свега се темељи управо на звучним и ритмичним поступцима садржаним у фолклорним жанровима: поклања пажњу пре свега оним говорним облицима који се везују како за формуле изражавања (изреке, басне, здравице, клетве) тако и за приповедачне формуле.

Разликујемо неколико раздобља у песничком стварању:

1. У првом стваралачком раздобљу (1917-1920) налазе се радови претежно традиционалног облика (сонети и јампски и трохејски стихови) и родољубиво-сентиментално-патетичне садржине. Ови песнички састави, ослоњени су на парнасовску поетику и штампани су у ,,Крфском забавнику'' под насловом Косовски сонети, односно Друге песме;

2. У другом стваралачком раздобљу средишња година је 1921. Ту се он окреће митопоетским структурама, односно старословенским и средњевековним темама. Примећују се и елементи пасторалне слике света, прожете карактеристикама карневализоване књижевности;

3. Следећа значајна годиан је 1922. Тада излази Откровење. Превласт добија тематика тела и за њега везаних функција, а нарочито отпор према животу и жеља за повратком у мајчину утробу, у постојању пре рођења; инсистирање на пренаталном животу праћено је изразитим поигравањем просторно-временским поретком, заступљеним и у претходним ,,старословенским'' делима.

4. Четврти период је након Откровења када се песник окреће регулисању стиха.

Збирком Откровење објављеном крајем 1922. године (као и годину дана раније објављеном Бурелском господина Перуна бога грома) Растко Петровић се нашао у жижи српске авангарде. Већ самим насловом збирке Петровић остварује једно од главних начела авангардне поетике: провокацију (разарање традиционалне евроспке културе коај се темељи на хришћанству, Растко је започео песмом Споменик објављеној поечтком 1922. године у часопису Путеви, у којој даје провокативну слику Христа као црначког симбола плодности). И заиста, у Откровењу песник преиспитује највиша хришћанска начела, провогативно изјављујући у програмско-поетском есеју ,,Пробуђена свест'' који рехабилитује тело кјое је у дугој хришћанској доктрини било скрајнуто. Та рехабилитација започеће у увудној песми збирке ,,Пустолов у кавезу''. Већ у првом стиху песник доводи у везу два појма међу којима не постоји никаква логична повезаност што је било у духу авангардне поетике: храст (дрво старих Словена) и пропелер (као модерно средство за савладавање простора), одричући сродност и са једним и са другим: ,,Не личим ни на храст, ни на пропелер''. Овај спој древног

и модерног каркатеристичан је за читаво песништво Растка Петровића. Одмах након утврђивања идентитета (кроз негацију), песник одређује темпорални ослонац песме, а и читаве збирке, обраћајући се пролећу (Растко свој темпорални ослонац смешта на птпоуно супротну страну у односу на поетику модерне која је сва у бојама јесени и умирања) као симболу препорода и живота. Међутим, код лирског субјекта постоји недоумица: ,,Да ли иронију или освежење на живот нови, пролеће, сад ми доносиш?'' Дакле, лирски субјект се пита да ли му пролеће заиста доноси нови живот или иронију у облику самоубиства, тј. срмти у периоду када се сав живот природебуди.

Затим, Растко Петровић уводи два нова мотива који ће бити каркатеристичкни за његову поетику: мотив младости (који је двострук: младост индивидуе и младост народа (стари Словени)) и мотив пута (друма) који је, заједно са мотивом путника (друга пор реду песма у збирци управо носи такав наслов) означава непрестано кретање (линеарно у виду савлађивање простора, али још чешће вертикално: кроз историјско време словенског пелмена и кроз егзистенцијлане слојеве свести). Младост која је изгубљена, а жуђена, изазива у лирском субјекту тугу(изостављена је могућност повратка, што се шире развија у песми ,,Тајна рођења''), а друмови (живот?) су несавладљиви, чиме је свака пустоловина унапред осуђена на пропаст. Иако болно свестан тога, лирски субјект који страсно жуди за животом, наставља своју борбу, не предајући се. Излаз је, природно, у продужетку живота, те отуд мотив сексуалне жеље која је дата у песми персонификовано.

Мотив сексуалне жеље игра важну улогу у поетици Растка Петровића, не само као једна од манифестација телесног живота, већ, што је још важније, као чин у коме се зачиње нови живот (дакле, нераскидиво је повезан са тајном рођења). Дакле, директни контатк са Богом, по Растку, човек остварује управо у сексуалном чину (тренутак у коме се људи, стварајући нови жвиот најближе примичу Богу). Песник жели да наговести дај е телесна димензија људског бића, коај се најпотпуније оставарује у тренутку зачећа бар исто толико вредна поштовања колико и духовна. У духу авангардне поетике која жели да изненади, да шокира. Петровић са трона потпуно свргава духовност, да би на њено место поставио тело.

Други строфоид започиње дефинисањем лирксог субјекта коа човека много, како је то песник формулисао у ,,Пробуђеној свести'' који тражи задовољење свих телесних (нагоснких и физилошких) потреба. Једна (за Растка кључна) манифестација телесног живота јесте сексуални чин који доводи до зачећа. Растко овај чин потпуно раздваја од љубавног заноса. Он као да у овим стиховима негира љубав. На крају песме закључује се да телесно односи победу над духовним. Ова пемса је совјеврсна песма манифест.

Поезија Растка Петровића је претежно повратним погледом окренута према почетку, према човековом доласку на свет. Тако се 20-тих година 20. века као ново, њему својствено тематско језгро издваја тајна рођења, која, као себи супротну, подразумева тајну смрти. Ако овај податак укључимо у свеукупнакретања у нашој књижевности тог времена видимо да је Расткова поезија у изразитом раскораку са поезијом модерне.

Први површни, али не мање значајан, податак јесте да песници модерне у средиште своје поезије стављају опште опадање, расуло и смрт како у човеку тако и у природи. Од Илића преко Ракића и ДИса, па све до Пандуровића и његове хладне гробанске стилизације, лирика модерне је буквално преплављена пејзажима сутона и јесени. У поезији српске модерне јесен

подрзаумева завршетак људског трајања, тачку према којој се одмерава трајање. Јесен је темпорална окосница за песничку слику. Међутим, Растко тај темпорални ослоноац премешта на супротну страну: у пролеће – људско трајање почиње да се одмерава према почетку годишњег обртаја, према сунчевом успону, не према његовом крају односно сунечвом паду.

Откровење почиње песмом Пустолов у кавезу и инвокацијом пролећу – да ли му иронију или живот нови пролеће доноси? У песми Једном сну за коју Растко каже да је прва песма Откровења, пролећни почетак се доводи у везу са сном у мајчиној утроби – он сања на рубу пролећа, док неко, тамо, сања у мајчиној утроби. У песми Једном сну јасно се види да се наспрам сна почетком пролећа који води у лето стоји сан у мајчиној утроби пре изласка из ње. Сан постаје медијум ка оном девичанском, исконском, недирнутом. Дотицај са недирнутим је општа тежња Расткове поетике 20-тих година 20. века, али и поетике читаве авангарде.

Да ова тежња није изнедренаискључиво у авангарди сведочи и Дисова Тамница. У Тамници песник сања о невидним даљинама са којих је пао, бачен у овај свет тамницу чином рођења. Расткова тајна рођења очигледно постоји и пре Откровења. Слике Дисове и Расткове поезије једва да могу да сеп ореде, толико су различите. Ипак, можемо говорити о њиховој типолошкој сличности. ПРе свега критичари и код Диса и код Растка помињу језичку невештину. Језичка невештина из синтагме или стиха се преноси на строфу па и на читавуп емсу, те се тако стварају групе стихова неједнаке уметничке вредности. Код Растка можемо говорити о фрагментарности и потпуном расулу. Те језичке неправилности, пукотине у језику нису плод песничког незнања и неукости већ представљају неодвојив део целокупне песничке структуре. Нарушавање језика код Растка постаје део авангардне поетике која срачунато циља на ефекат, део је песниковог програма. Обрнувши однос агенса и пацијенса Дис је створио малу пукотину у устаљеној слици света коју ће учинити довољно видиљивом песници авангарде.

Растко полази од искустава француске поезије, односно од Рембоове гласовите тврдње о видовитости песника захваљујући смишљеном растројству чула. Растко такође има на уму и тада актуелно дадаистичко разграђивање не само књижевних конвенција и синтаксе већ и структуре речи. У своја два најзначајнија есеја, Хелиотерапија афазије из 1923. и Младићство народног генија из 1924. године говори о дадаистичкој разградњи језика имајући на уму свхру којој би та разградња послужила, а не разградњу као сврху самој себи.

ЦРЊАНСКИ: ОТКРОВЕЊЕ РАСТКА ПЕТРОВИЋА

Књига има природно место у нашој новиојој књижевности, као што је у њој почео нов период – после огромних жртава. Узалудно је из разних интересња прогласити књигу прогласом анархистичке групе, јер таква група и не постоји. Она је остатак баналне потребе за књиежвним вечерима, фантом добрих и скромних. Зато је била занимљива лицемерна забринутост за друштво, морал и традиције, поводом те књиге, од које ништа није природније у нашој књижевности тада. Земља је место идиличних сељачких пејсажа, обрнула хаос улица и плотова, сасвим кубистички; болнице и станице, чађаве и страшне са криком самоубица и остављених породиља, сасвим футурлистички, чине да се Откровење чини као нека збуњена синтеза.

Наслови песама одају огромну разлику у односу на предратну поезију. Наглашена је везаност између песама, да се иза њих крију мишљења, резултат једног гледања по свету.

,,Откровење'' почиње песмом ,,Пустолов у кавезу'' и инвкоацијом пролећу – да ли му иронију или живот нови пролеће доноси? У песми ,,Једном сну'' за коју Растко каже да је прва песма ,,Откровења'' пролећни почетак се доводи у везу са сном у мајчиној утроби – он сања на рубу пролећа, док неко, тамо, сања у мајчиној утроби. У овој песми јасно се види да напсрам сна почетком пролећа који води у лето који сан у мајчиној утроби пре изласка из ње. У оба случаја сана се поајвљује као медијум као номе девичанском, исконском, недирнутом.

Мотив материнства и рађања без сумње је један од најсуштинскије карактеристичних мотива Расткове поезије. Тај податак од несумњивог је значаја за дубље психолошко мотивисање једне компоненте у његовој поезији. Материнство је у блиској вези са рођењем, тачније рађањем које га је као могућност посредстава божанског у људском времену и прилици чудесно фацринирало. Визија материнства, коначно, поистовећује се са свеопштим отварањем према свету, са визијом рађања без граница и законистоти када се са бићем рађа цео нови универзум, мисаони и физички систем. По свему судећи, тајна рођења коај није ништа мања од тајне смрти намеће се песнику нкао непроживљено, али судбинско стање. Рођење је врхуснки тренутак потврде егзистенције, као што је смрт врхунскис тренутак порицања егзистенције. Рађање јесте у ствари ОТКРОВЕЊЕ.

Прве три песме, Тајна рођења, Путник, Пустолов у кавезу јесу нека врста пролога. У три става говори се у њима прво о ослобађању од норми, потом о сазнавању света слтаним кретањем, у трећој о свету у коме треба да се појави новорођенче.

Песма Сви су чанци празни првобитно је имала наслов Пред откровењем, па ако се присетимо да се у њој налазе најдоживљенији стихови о рађању и материнству, онда можемо да изведемо закључак да је Растко рођење изједначио са откровењем. Расткове слике материнства су болне:

СВИ СУ ЧАНЦИ ПРАЗНИ

Тако заспи, месече,Над топлом супом детињства:Из мене ће прелити туга довече,Као из чанка младог животињства.

У овој ноћи опет празан

Чанак из ког, ко дечко, недокуса,Но заспа баш кад заструјиВеликом свемоћју укуса,Пићем: утопише се вољно у њ славуји.

То је дотицало богатство из матереКроз кратерство тањирног круга,И сав ће, сав ће склад да раздере

Огромност њена и туга,

Огромност њена и туга.

А заспим увек пред крај вечере,Служавка свлачи небо, дан и мене,Па баци ноћи да нас прождере:Тек јутро нађе кости разнесене.

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:Гушим се, зар, у плазми досаде;да је једна кап бар супе осталаКроз победу се ову смешну да прикраде.

У овој ноћи сви су чанкови празниникакво поткреплење!

Стресох са себе чедност,Стресох са себе поштење;Ни једне фикс-идеје.

У овој ноћи: радије заблуду;Но какво спасење!О љубићу те, љубићу те залуду;Тек да се твоје беде домамимТражићу од тебе опроштење,

Да насмеје се у мени остатак хумораКада се будеш сматрао недостојнимда усред поновне строгости и сумораПокушаш још једном исцељење.

У руци једној секс, у другој мозак,Гроздове, ту бербу вечности:Пијанством црним затетураћу га наузнак,Упркос рујног чела суморности.

Но у овој ноћи сви су чанкови без дна:где исцедити то врење!У јутро су опет чанкови празни;никакво оснажење.

То притицала је брига из матереКроз дубину тањирног круга,

И сав ће, сав ће склад да раздереОгромност њена и туга:

О, ја слободом ништа нисам стекаоНи назрео дно понора страшна,Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао

Лепињу од земље и брашна,Котао супе да сам испио,Загњурио главу у крило драгане,Свој гнусни жиг на њу прибиоПа пљувао пред праг и дане.

Изгреј, месече, и њима!Замесићу колач у чанку празну,У њ стресено ми поштење,У њ фосиле и фикс-идеје;И учинићу им то за казну

Но зашто, и коме!

У овој ноћи сви су чанкови празни,У овој ноћи ни једне фикс идеје,Одвратићемо главе.

Будва, 23. VII 1922.

У овој песми Растко Петровић се поистовећује са празнином свог чанка и тањирног круга, из кога је у детињству дотицало богатство из матере, кајући се што никада није докусао то богатство из матере, као супу свог детињства. Песник се обраћа Богу и каже да се ослободио свих веза и свих морала, гуши се у плазми досаде и жали што није бар једна кап супе остала. Са себе је стресао чедност, поштење.

Песма ,,Сви су чанци празни'' има два влеменска плана, ,,ову ноћ'' и ,,ноћ детињства''. казивање лирског субјекта тече из те две основне перспективе. Ситуациу ,,ове ноћи'' карактерише досада, отуђење, па се спас тражи у добу детињства када се свет тек упознаје иоктирва. Доба детињства, блиско мајчиној утроби приказује се као складно, али нарушено мајчином тугом. На крају песме изражва се разочарење у рођењем стечену сободеу која ништа није позитивно донела.

ПУТНИК

Станиславу Винаверу

Кнеже Потемкине изданули у колима на великоме путу,да могу, као ти, умрети на друму,Кад точак разглиба глину жуту;Шибај кочијашу, терај царски у Струму,Ћут!У тајности да ти поверим име једне звездеИли једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут!Али херој сам на друмовима:Од свега највише волим да се опијем, а после тога јошда путујем:Ко ти рече пријатељу, да ћу доћи у недељу, у недељуДунав тече!Ко ти рече Шар планину, кочијашу, друмовниче мој!Знам: и ти си сам, и ја сам сам,А псовка кочијашка - поздрав ветра завичајни Одисеју на мору.Са поносом да се носи бича његовог ожиљак на лицу,Груди су му длакаве као облаци сиви у зоруМаље крију једну црвену модрицу... смрти.Коњи каскају и ја плачем, велим: то је, ти си Сибињанин Јанко!Не трзај Црнко, ха, ха! Не, ја сам Јовановић Ранко,И села ми се зову Рудари; кочијаш сам, болујем од друма, изван датума.

Гле, месец, та чудна свим стенама рима! Због њега плимаЦрвенокошког поглавице односи леш:На таласима се таласа црна коса и Мокро перје, боливијско зверје,Он препливава океанеДа л' над водама, да л дуж кинематографских платана,Или по жицама телеграфским? на мишици ”амблем клана“Змија у чељустима лафским; он долази кроз океане и кроз векове,Мртав или жив; за њим његове шуме плове.Опажаш ли: сјајних очију куну, опажаш ли Хајдук Вељка на топу,Или Дмитра Јакшића да мегдан води?Шест краљева шпиритуса? Све то броди. Ко ће полудети први?Туп, туп! копају угаљ испод нас;Кло, кло! то у Бечкереку пију квас;Бум, бум! у Тамбукту нове крви.Ако девојчица понесе тајну у грлуДа јој по шупљим грудима прстом добошари кадет,У шуми густој масној фазанку умрлуКозачком игром оплакује свет.Но љубав служи за част силним у возу, између две железничке станице;На прозору саксија с три цвета, лице неке старице,На пољани из амрела извиру четири ноге голе...Бранко, мој Бранко, да ли девојка, да ли крин, да ли мач,Чистотом својом претходивши зору,Заспаше у куту ока ти? Клокоће извор у

Тами. Ескимоски чамци, који клизе низ воду,Отпрате ме својим током до болова - небесима;Шеснаест хиљада робиња тару великога бога уљима,На длану му енглеска флотила њише се:Адмирал, већи од палца, харангира Наполеона,Васиона растеже се. Ако те љубим под врат, шапнућуКлевету: ко ти рече мор-доламу!Мор-доламу, црна хата бесна свата, ах КоштаноМногочисна, многолепа, многоцветна, окупано,Окупано. Ох проклета!Та кључеви виолински у јетри ми коте се, ко бакциле Кохове:Ханибале, Каравађо лопове, хајдмо мили да славимо канибалике.Сад далеки свитај продубљује зелени исток,И Атлантик је толико широк и дубоко је у нашој жудњи тако,Шарлоику и Одисеју да запевамо, кад би ко плако.А загрокта ко свиња кад је ко штроји:О љубљена је локомотива;Та машиновођа није ништа другоДо нож који под материцом забоден стоји:Гарава бритва крива.Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља.О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ.Ноћ настаде савршени мрак,А кроз варнице што из димњака бију,- Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јакКроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћДа л' лети мој воз? О, толико варница,Кроз полудели подмлађени млечни пут;Доле се провиди и мирише нађубрена мрачна њива,Међ ноге ту прима послану жену Боз - и један месец жут,Огроман, истински први пут ноћас, месец жут(У чијем ли врту султанске кћери сад је скут?) о, ћут! о ћут!Под врбама сад пева, ко отац, месец жут.Ах боже мој, шта је то за мене!Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак;Ја не разумем, откуд се онда судара влак крај једне реке.Па замишљен сам, а плах,И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увекОнако јак ...!Из једног судара возова излазим,Окрвављен мало ево, као први зорин зрак,И смејем се: на девојку неку, што погибе.Разголићених боковаТако сјајна као птица сред пурпурних сосова,За мало големог дрхтања,И младости, сред крвавих сосова.

И да бих њен јаук саслушао, очи склапамПа мислим: да ће јој гроб бити бескрајанТамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан,И брат разбојник ужасан,Крвопија, млад и ужасан.И то записах ја крај једне рекеИ амин!

Песма Путник једна је од оних ретких које можда још и могу избећи сурову оцену у композиционом погледу. Сва муком укроћена, којекавко контролисана лавина лсика и емоција, од кнеза Потемкина све до девојке нагих бокова која је погинула у неком имагинарном песниковом судару возова, налази се одјендом у отвореном простору без јаве. Песму је посветио Станиславу Винаверу. Обраћа се кнезу Поетемкину који је издахнуо у колима на великом путу. И лирски субјект жели да умре на друму, на глини жутој. Лирски субјект од свега воли више да се опије и да путује.

У песми Путник има много асоцијација и још више звучних ефеката. Помињу се личнсоти из наше историје и народне поезије (Јанко Сибињанин, Ранко Јовановић, Хајдук Вељко, Бранко Радичевић). Ту су и позната имена из светске историје (кнез Потемкин, Наполеон, Ханибал), домаћа и страна географска имена. Све је дато у ковитлацу асоцијација које се организују око лгавне замисли путовања коа облика трансцеденталног превазилажења сваке статике бивања и афимрације живота. Стални узвици ,,ха-ха'' су дадаистичка техника.

ТАЈНА РОЂЕЊА

O crvenilo mi doteče iz matereSvetlost, čuj, iz doma gde se ne vraćaPlameni zrak, čuj! kroz prebele šatoreZa smešnog mladića(Kome se vizija detinjstva vraća!)Crveni zrak mozak da probode!Duboka zvučna šuma podseti na stado mladih jarića;Ja vam neću reći nikada crvenu plimu slobode,Ja vam neću spomenuti nikadaPrašumski zanos slobode!

A koliko supom pojih zanosnih svojih snova,Koliko vrućih nebesa kusah to iz tanjira:Trbuh još pamti težinu i grč bogova,Ostatke čije protera sa mučnog trbušnog pira!Ali crvena svetlost doma gde se ne vraća,I krepko telo još zvučno od himni i pokretaPobrkaće me kod načela i kaljača,Pobrkati – ha divote! – i otuđiti od sveta!Ta izađoh iz džungle namirisaneI pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja,I njuškah je tako duge daneDok ne zastrepih od razdraženja.

Ali umrli već dom gde se ne vraćaOdvući će me tajnom do mesta smrtnog košmara,I neće mi reći niko tad – koja je staza najkraćaDo spasenja: No umreću, vidim, od prskanjaDamara.

U jednoj maslinovoj šumi zanosa,gorčina nad Velalukom, na Korčuli.

Читаво његово стваралаштво прожетго је жудњом за једним недостижним идеалом неспутаног живљења, које је њему, интелектуалцу евроспског кова, било сукраћено. У архаичним и примитивисстичким култовима он је видео само њихов оргијастички карактер. Тајну роења као тему песме Петровић конкретизује мотивима који су емоционално-сематнички из простора између човековог рођења и смрти. Могле би се издовјити три основне групе тих мотива: једну сачињавају они мотиви који су повезани са рођењем, друга који се налазе на оси живота, а трећу мотиви који каркатеришу човекову смрт.

Дом где се не враћа је очигледно утроба материна у којој се човек зачиње и из које се рађа. У истој песничкој збирци којој припада ова песма Петровић у поетској прози Пробуђена свест, поред осталог каже: ,,Тајанство рођења је исто тако влеико, можда и веће но тајанство смрти''. За разумевање Петровићевог свхатања рођења може нам помоћи његова концепција континуитета човековог живота у различитим световима и времена, коју уткива у нека своја прозна дела. Петровићев Набор Деволац из Бурлеске живи међу старим Словенима у праисторијско време, пресељава се у рај, пошто је једном од богова одрубио главу, бежи из раја и враћа се у овај свет. Према Петровићевом схватању рођење је варница укресана финим и величанственим трептајима ,,бескрајних делића предодређене материје... мужјака и женке''. Међутим, човеково рођење је, према Петровићу, истовремено и долазак из других светова и неких других времена, тј. оно што је чин који нема никакве непосредневезе са биолошким циклусом човековог живота.

И једно и друго схватање се испољило у скупу главних мотива песме Тајна рођења. На биолошкој концепцији је несумњиво заснован мотив црвенила из матере, а ближи је њој него оној друогј и ,,дом где се не враћа''.

Да ли се Петровићева два схватања узајамно искључују? Његови прозни текстови дају основа за тврдњу да између тих двеју концепција има додирних тачака. Човеков живот је од рођења усмерен урођеним физиолошким покретима и у њему нема оне слободе избора као за прошлост пре рођења и историју.

У песми Тајна рођења има такође мотива који су на граници схватања рођења као доласка из других времена и светова. Значајно је сазнање да је у Петровићевој концепцији ,,откровење'' телесног (дакле и биолошка концепција тајне рођења) спојеноса исконским, порашумским и пољским светом старих Словена. Мотив човековог изласка из џунгле намирисане, осим што асоцира на прастара прашумска времена неспутаног живота, може упућивати и на биолошку концепцију човековог рођења.

Композициона веза мотива Петровићевог песниког исказа у Тајни рођења, упркос наслову, представља потпуну линију човековог живота, до смрти. Песма је уобличена у две асиметричне строфе (прва има 10, друга 17 стихова). Семантичко тежиште сиказа у провј наклази се на релацији живот-рођење, у другој на релацији живот – смрт.

У односу живот-рођење живот је конкретизован младићким узрастом. Он ту помиње пребеле шаторе који представљају дечачку телесну чистоту коју ће угрозити надолазећи физиолошки пориви.

Како је конкретизована релација живот-смрт у другој строфи? Смрт је представљена као резултат живота детерминисаног тајном рођења.

Завршни прозни текст Растко Петровић навзао је песмом. Обично се означва као манифест, односно као текст у коме песник објашњава своје песме. Има двоструки насло. Референцијални: ,,Пробуђена свест'' и поетски: ,,Јуда''. Првом ниеј потребно тумачење, аз други је потребно указти да се у њему превреднује традиција тако што се истиче име митске личности која у традиционалном систему вредности има изразито негативну конотацију. Прозно варирање мотива из песама можда може да нам буде од некакве помоћи у разумевању њиховог смисла јер суискази кохерентнији, али и њих такође треба интерпретирати. Наиме, прозни текст је поетског карактера, што значи да оно што псиац тврдида чини треба схватити условно. То се нарочито односи на исказе осмислу откровења. О томе је Растко Петровић писао: ,;Доста је моје тело сипаштало; оно хоће да уђе ослобођено у совј рај. Доста је својом лудошћу и мој дах испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислоио да ствари споредне и без важности; може се чак рећи да нисам ишта ни мислио. А сад је мисао спасоносно прелила моје тело као млак талас. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је надражила толико. Да би се разумео смисао ових ставова треба познавати дотадашњу европску културу историју и религијски систем мишљења у коме је духу даван предност над грешним телом. Није песник заиста мислио уз помоћ ,,својих органа и бутина'', нити је главну вредност налазио ,,у раду Руковања, Општења, Осмехом, Оддхрањивања, Олакшавања – црева или бшике'', или сексуалног...., већ је тиме желео негирати дотадашње вредности у култури. У томе није био усамљен, сличне ставове у којима се наглашава инситк, бруталност, чулност, телесност – све оно супротно од духовног , налазимо и у модерној уметности Европе.

Као и сва модерна поезија егзистенцијалног смера, која у пустоловини меса види једину могућу пустоловину човека, и Петровићева се поезија морала наћи једног тренутка пред осећањем апсурда као пред крајњим исходом свог биологистичког нихилизма. Али, Растко је био сувише младалачки пует, заљубљен у живот и романтичарски занесен да би сеп редао безнађу.

ЧИТАЊЕ. Најзад говорити слободно и до краја. Имао је петнаест гоидна када јеп исао у једном листу под насловом Пробуђена свест излазио рукписно у мојој соби. Он каже да је Божји син рекао да једе крух јер је то његово тело. И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! И ја и рад њега постах крвопија. Доста је моје тело испаштало, и оно хоће да уђе ослобођено у свој рај. Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплоини, ам исао га је била надражила толико.

И све ово говорим што бих хтео да покажем колико јетај свакодневни сусрет сексова величанствен, вљда најважнији у животу. Кад се два намагнетисан тела стану привлачити, ни њихова воља, ни сви људски морали, не могу их спречити да се привлаче све док су у области тог привлачења. Само енергија механичка равна енергији њиног привлачења и нешто јача може то спречити. Ја пак немам ништа против морала, као што немам ништа ни против академија наука, већ знам да живот постоји пре и после друштвеног морала, изван, испод и изнад њега.

Рођен сам; на хиљаду сам се начина трудиода то докажем; и још нисам умро. тајанство рођења је исто тако велико, сможда и веће но тајанство смрти. Како сам ја рођен? Зашто баш ја а не ко други; како се моја свест о лличнсоти увукла баш у ово тело, а не у које друго, рођено од моје мајке.

Грађење песама је један од најнужнији тренутакам ога жвиота: једна од његових фунција: то је као корачати или задрхтати. Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, и ако интезивна као и остали покрети животни могла да га замени.

И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав је полна. Зар и секс није једно откровење! Као да за Бога није најприродније да, јављајући се појединцу, јави му се преко силе његовог рођења и силе могућносг рођења његовог сина.

СА СВЕТЛИМ ПОЉУПЦЕМ НА УСНАМА

То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!Ову љубав са очију скинути, почетак ове мисли, ово дисање;Птицо, сложи крила, сенком њином узбуђује ме ливадаГледај, ево сунца! Јаднице, шта зовеш ти: дисање;Зар и зато умрети и нигде више не живети!Гледај, гледај овај друкчији Ускрс, гледај ове друкчије Цвети!Тешко крило! ... Никада више не живети, никада.Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се ...Чудне речи девојке, добре невезане речи,Срце, паметно срце моје, заборави!Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи,Заборави Тајне Рођења, заборави Великог друга;Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!Ил погледај још једном то дивно вече што пада:Пре но што пођеш смрти,да не живиш ваше никада, никада.Један се једини пут ипак пробудити у вечности,Не живети опет, већ час само своје очи отворити,Под небом препуним птица, под таласима младим светлости:Од општег узбуђења, одједном очи отворити:О, како чудно и дивно то дође!...Док гледах љубичасте зраке овог грања у зори,Као да њима опојна младост тек прођеНе лудуј, срце, о њима ни траг више не говори!

Узбуђен, незнаног часа, широких зеница у бескрају;Још један једини пут тада у величанственом сјајуЗаборављати; заборављати све то што живот би иза мене.Сањати, сањати, о, слушати да се из самог дна смрти пењеТај већ давно заостали пољубац за усне њине румене.Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење...У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада.Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада.То, то! Одједном очи отворити! ...Задихан и пробуђен за час јединством у дрвећу,Да л смрти оставих жеђ за дно идућег дана?Ослобођен видех кружна сливања да покрећуИ ову уморну моју усну, да с њом и зеница ми санаОд поноћи већ схвати Час ненадмашног ганућа!Кроз јединство бола мог проби зрак, док леже по дубравиСунца, што сијасте кроз мене у толика сванућа:Да један час сам вечит, сред ове безразложне љубави,Пронесете и сједините кроз мене неба вечито путујућа;Па нек се веже најзад све што би у телу, ненадмашно у гласу,И нек се изврши најзад та Жудња, једина верна овом Часу!И нека умрем већ једном, нек превазиђе та мисао,Сувише жедна да зна који би нов сан да уставиТолико добре тишине дође из ноћи коју сам дисао,Мир, срце; и тај Час даћу, за један још час љубави!Ил осврни се на вече што заста да гледа још у дан,И расветли се нагло ко да би сунце да врати;Осврташе се тако тад да нам и погледом платиТај Час; о срце, будно већ, што се враћаш у сан...Па небо кад буде расветљено, што већ би расветљено,Кад и даљина буде сама, што је вечито била сама,Када и радошћу и сазнањем све буде натопљено:О, тада тек, ко у сан, тонути у смрт из бескраја,Тонути, тонути, за вечност, са светлим пољупцем на уснама.

Нешто што је јако непријатноШто је осећање срамотности,Стрмоглаво,Што сте изазвали сами као признање,Што је похвала од људи за које би желелида је њихово мишљење за вас тајнајер их не можете уверитиу нешто у шта нисте уверили себе.Нешто што вас заувек чини нестрпљивиму жељи да потчините туђу мисао

и осећањаНешто што зауставља дах пред ликом који је у срџбиНешто што нико неће разуметиНешто што вас дубоко рании где не можете чекати да се заборавигде жена која лежи на пескуизгледа вам толико у вама и толико изван васгде људи који певају изгледају тако изван васда се осећате на граници апсолутногнегде где је дан што и ноћбезнадежно сам у тој оштрој светлостиБезнадежно ван човечанствапрви тренутак када мораш живети сам од своје крви и дисањапре првог крика и зракаапсолутно пре прве жеље да не живиш.

Завештајна реч пенсикова изгледа ми ипак да се налази у овој песми. Та реч гласи: пробудити се. Не треба да будемо одвише проницљиви па да схватимо да то буђење још једном у вечсноти представља оличену жељу да се живот огледа у будућности, из горње перспективе , изнад живота, да се наслути спиритуални вид настанка који јесте увек извесно враћање почетку. ,;један се једини пут ипак пробудити у вечнсоти. У том стиху је изражен песников нагон за продужетком живота, његов страх од смрти,не толико физичке колико оне потпуне. Сан нагони да говори о својој жудњи за смрћу, која ће на тако драмтичан начин не испољава ни код једног српског експресионисте (авангардисте). Вечни сан у коме се поништавају све разлике између ове и оне тајне рођења: ,,То, то! Умрети; никада више не живети! Никада!'' Између живота и смрти је, танка линија зрака сећања и осећања у чијој прозирности песник жуди да улгеда све оно из вечнсоти, жели да не живи, али да од њега остану једнако очи којма ће гледати, гледаће широм отворених очију тако да му се поглед, визура употпуни сликама. Смрт доива као олакшање од свести и егзистенције, од живота, а када се све то расветли, употпуњујући, обоје, песник жели смрт из бескраја у коју ће тонути са светлим пољупцем на уснама.

ДИГНЕМ ТАД ОЧИ НЕБЕСИМА. Sunčane lestvice

I

Videću opet one Lestvice SunčanePo kojima se sva Sunca dižu i spuštaju,Svih svetova gde u čašu krv će da prisvane,Videću opet jutra iz njih da igraju,Grdna usamljena Sunca belih gledanja.Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju,I jedva vidna, rođenja plavilom ogranjaGusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.

To more svetlosti, boja, spektralnih večera,naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanjuIl’ na ledenom tlu onih mladićkih glečera.

Osetiću tad smrtnu radost ponovnog mučenja,No neću maći stopalu više u dizanjuNi uterati međ sunca puls svojih grčenja.

II

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java,I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađaNa očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađaNiti ikada mogah izreći – koliko me to tad spasavaZaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove prugeSa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.

Ова песма је из висина, са небеса, полако упловљава у свест, у мисао. АЛи песникова свест је запловила у то плавило, у тај простор сна, а испод ње је одвећ почела да извире Јава. Чежња пролази кроз прозирне песковове руке; и он чује свој глас који одјекује небеским простором. Све ово је једно настајање песника да бол живота одагна, као да се цели тај живот ван песничког ,,ја'' успавао. Песник елегичноизноси копрену, своју бол, на видело .Туга безмерна резултат је сваке чак зграбљене стрсти. Од свег ужаса, смрт тишином је глувост краја. Али, песник на крају види прву формулу која је светла насупрот другој. Прва формула јкоа је на почетку и на крају песме, одлази из дубина прабића, свезна је и бујна. Друга се чупа из корења пресног живота свакодневице. Слагање обеју у симултаним слојевима песме и асоцијативним низовима, који брзо прелази из митског времан у данашњицу.

ВЕЛИКИ ДРУГ

За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака који помреше у Албанији

Целу ноћ леђа сам грејаоПрислоњен уз туђе плећи,

Целу ноћ, снег на сметове је вејао,По стопама мојим, по срећи.Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава, И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку О томе, како нема хлеба (а има л бога!); Тек при првоме јутарњем зраку Сазнадох лик суседа свога:То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу – Затим пи много воде.Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!

О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,У чијем крилу често почиваше ми глава,Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:О, нико радосније није целивао свога брата,Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе! И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.Притајих своју болесну руку близу његова даха: То ме последњи живи угарак људства греје! He, ja немам чежње, ни савести, ни страха; Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.

Приљубљујући се уз туђа леђа, И с руком надувеном у недрима, Најлакши уздах када ме вређа; О, како страшна беше та зима, Када се припијах уз незнанога.

Корачам опет, опет ми чело гори, Свежи предео главу опет ми болесну хлади; Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори – О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади! Шта значи оно чудно коло просјака преко снега; Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега, Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега! Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!

Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда; Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!

Међ људима раскида се закон реда и милости, О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости! Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета: За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света; Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега.Само застанем, a белина ми заигра пред очима, Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;Како то да раније нисам видео, Како то да раније нисам успео: Сад склопим очи и осећам како је живот ту, Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.

Ето ти, што су с Њим, гладни свег – живота, смрти –Што само мисле како да чмавају, како да леже, Ето ти, чија су уста згуљена, a у мислима шкрти, Што двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;Ето ти, који тако красно научише да просе, Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже; Да пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе: Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже, О, та зар ништа не може да их веже! – Ништа!

Гле, гле, како у царском вознесењу Падају оклопи са тела, И цепају се труле крпе Пред бескрајношћу откровења; Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;И све су зрачније очи у хрпе Хаџија, с којих падају одела.Све провиднија је њина кожа,Виде се како струје сржи кроз цеванице;Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.У жена се чак провиди чедо у утроби.(Почива ко бурма заручника у кутији),Огромни ме поглед његов плавила зароби;Ја не сретох никада поглед заноснији!

Онде по дивним пољима смо бљували,О, корење, о, кајмак трули, пун гљива,О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.

Јер прошло је време богатства,И дошао је час да се умире;Бескрајне сметове снега и осенчења плаваКао смрт сама, пред нас, да застире.

Прескупо плаћам исхрањење,Грозница помаже да се верем,Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесењеМодри и плави траг нигда с лица да сперем;

И већ малаксао лежим по снегу,Дубећи слику свог страшног тела,О, снови моји, снови, одједном ту се легу,Под провидношћу, гле, овог, несразмерног одела.

Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста; Они не дршћу више – чим би! – нити зеница им је слепа, Са заносом гледају само планину, као Христа.

У гладног, ко бурма уста скорела око зуба; Вечности муж, језик му црн, a глава на штапу стоји;Сваки час му се чини, на ивици је самој руба Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.

Као облаци, као мора, тако се, ето, одело цепа, Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа; Као одвратност, као смрад, и као крљушти, Тако се с крпе крпа, боље још с тела, љушти.

О, топли додир руковања, Што згреје зачас смрзлу руку; Већ сам заборавио пландовања, И сваки је звук замро у јауку О, топли додир руковања!

Већ се на видику губи врх планине, Коју сам пре два дана препешачио; И друкчије је чак, за мене, живот онда значио. Помакоше се за два дана све истине.

Зима ми скроји хладно одело, Под њиме тело неће да трули; Звери ће бити тек за јело, Када пролеће кору згули; О, хладно је моје, брате, одело!

Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;Са топлим дахом незнанога;Нит суза пали, нит брани веђаОд слане што се спушта с бога,

О, милостиви сусрет леђа!Ко сами мрачни зид да пипам оком,Тако се слепо шире ми очи:Очајно се ширим плећком ил боком;A оштри ваздух дисање кочи,Док га не затрпах капом дубоком.

Час мишљах: То ли је то што спремаш,Ти, Вишњи, за душу младу кад чезне; У гадост, себичност, умор и ваш, Последње људство моје да згрезне: Зар да ме разједе умор и ваш!Ил склопим очи a врат ме гуши,Отпуштајући све тела болести!Пљујући међ очи самој души,Шапуће: "Све ћеш напором стрести", A истовремено снагу суши! Ил склопим очи a Он ми рече: "Зар не осећаш да си гладан?" A нашто! Ето друго вече, Да у трбух, без круха, уђе сан; Та зар је то тек тако: друго вече!

– О, проклети, о, гадни враже; Зар ништа боље, зар ништа блаже, За душу ову што је слепа, Грдобност твоја да јој каже!

Пружах чутуру овоју слеђену; Он пи, пи, чињаше се сатима, Воду ту, длановима крављену; Како се не опи, ил следи, од пијења тога сатима.

Сад нам свитања одједном прелише лица,Још смо од вечери тако лежали, Из ока оног плављег од љубичица Синуше погледи поспали; Крвави одједном бише шињели!

Гле, како лагано свиће зора;Све више ти упознајем поглед и уста:Тако се диже сумрак са гора,Тако су јутра чудна и пуста,Кад спада снежно рухо са бора:Да спадне страшна зора са другаИ леш измили иза јела,

Што се и самом плавилу руга –Васкрсли леш из одела.

Па свака нова зора другим се лицем јави, Други незнани друг о себи ређа приче; Стално ми туђе раме одмора пружи глави, И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),Сусретнем његов поглед одједном да се плави; И да се смеше уста у нади ил искушењу: То бива тако изненада, он довршује своје речи Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу – Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи – Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!

Свуда, између два брега, препречи мене линија, Цео свет је измрежан подневком тим и луцима; Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија, A истинско презирање, и срџба, настањује се у грудима,Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо, Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах: О, колико слеп! Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром је леп.

То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух; Ја не само што примах живот, већ љубим му, гле, сјај; Стопут проклетство природи која у робу разви слухДа слуша из себе глас: у ропству да је рај! О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу, По лицу! О колико онда бејах заслужан њеног сна! Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!

Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,Питање морала; о, оно исто: постојати ил не; Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?! Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже, Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду – снежне руже!Па спавај, ти, бар сад, чији сан је ко лудило, И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило, Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.

О, боже, боже, зар је могуће! Да мртви друг свиће крај мене;Умрети од смеха ван своје куће, Крај ноћног друга, без драге жене! О, боже, боже, зар је истина,

Да са самртником сам о небу говорио; Да оно уз шта се загревах, беше грбина, Незнанога, са душом који се борио.

О, боже, боже, зар је могуће Да први пут кад загледах лице Мртвачко бледило откри свануће, A ноћ затрпа собом убице!

И не знајући, последњи пут згревах му руке,Последње људске слушах тад речи:Још уво ово буди те звуке,Што трулеж младог грла не спречи.

Очију отворених, ко звездама што шире се прозори, Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори; С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!

То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија, Ја загревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија!Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији, Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији! Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора, Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора; Само хладан леш друга свог, Човечанство цело да умире, Зар би се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!

О, која би ти вера изрекла опроштење,Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи; Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење, Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!

Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао, О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом! Ал немађах, ни онда, брате, суза, да бих те оплакао.Таквога у пустињи за собом остављах свога друга. О, руке ове освећене, што згреваху његове руке, И света нек је ноћ – ова божићна туга – Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.

Гле, опет небо и све! и опет видех море! Дођоше најзад страсти жуђења! Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре: Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!

Али више се не помути никад провидност духа, ни тела,Ево корачам опет преко широке пустиње снега, И дижући бескрајна – мишљу – небески рубља бела Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!

Посвећаена је вршњацима Растка Петровића, тачније њима 30000 који помреше у ЛАбанији. Овде Петровић доживајима из рата руши снове и чини их средство наивистичких и сурових дезилузија. Умрла је митологија и љубавна идила за песника отпочео је ,,неки нови живот''. И њмеу се мешауртесконо данас и јуче покиданог живота. Осећа се ритуални неопримитивистички образац који се додирује са журналистичким веризмом. Пемса је слика догађаја из историје, једне грозне данашњице у свој тој горзници стихова, речи, стања осећају се жртве рата.

ЕСЕЈИ

ОПШТИ ПОДАЦИ И ЖИВОТ ПЕСНИКА. Исто као и сви други друштвени типови и тип песника базира свој живот на једној раицоналистичкој основи. Труд за обогаћивање и труд око сачувавања тога богатства иде по истом закону код песника као и код било кога тзв. практичног човека, са том једином разликом што је рационализам овде примењен на терен духовног, а не материјалног богатства. Емоционални живот је за песника једно емоционално обогаћивање, он га негује, чува, развија, васпитава, има читаву науку да га вештачки реализује, уме да га материјализује, иде за новим искуствима на том пољу, и као што се јдан тзв. практичан човек емоционира кад увећа своје дотадање богаство, и песник има исту емоцију сазнања успеха при открићу какве нове емоције у себи; то је емоција емоције, тако да је код њега цео емоцинални жвиот удвојен и он сем оже наћи иземђу два огледала коај се огледају једно у друогм до у бексрај. жвит лудака, напротив, иако је у сонови стакође стварни жвит емоције, нема усеби те раицоналнсоти, не труди се око њеног одржавања, нити бар над њеном кристализацијом, нити се сматра срећним због ње. Лудило је један непресушни извор емоција, који човек који га поседује расипа немилице, јер он не осећа важност емоција, но важност онога сна који их изазива и којим усе тек чини стварност. Цео свој унутрашњи живот ( сан,осећања) лудак ставља у спољни живот, у реалну спољну стварност којј је он потчињен; песник цео спољни сживот (реалне визије) прерађује и улвачи усвој унутарњи емоцинални свет исксутва. Он за разлику од лудака, који има тежњу да објектизира живот, сујектизира га непрестано. Песник као такав припада једној људској врсти. По сили совјих индивидуалних карактеристика, он не може да цео спољни свет прееради у совј унутарњи живот. Он мора да рши један спонтани избор даа које му свет може пружити, и које му могу одговарати. Целог живота псник врши тај избор, под контролом совје осећајности. Отуда она нагла и велика песничка открића, која су у ставри дубоке и праве песничке инспирације. Осим тога надахнуће тежи да продужи живот у правцу тих нових сазнања, која одједном обасјају новим бојама живот и чине се увек као његова права одгонетка. Тако промене индивидуалне, преобразивши разумевање живота, његова прва права одгонетка. Сви песници творе јенду исту биографију и допуњјују. Нс ће моментално занимати само животна авантура кроз коју је морао проћи скоро сваки данашњи млади песник. Најпре, када се роди, његова зема била је савим малена, без мора, слаба; коначна срмт претила јој је сваки час. Убиство краља. Крунисање. Анексија, митинзи, уписивање у дечије добровољце, нередовно свршавање основне школе. Игра с дечацима по Тркалишту. Од анексије порастао је за читаву шаку. Бекство и смрт Лава Толстоја. Мобилизација. На Тркалишту је сад логор младих војника у новим шињелима. Упис у болничаре. Жеља да се све запише што се доживело. Жеља да се побегне на фронт. Чекање у школском дворишту (где се свршила основна) да се појаве кола с рањеницима. Ноћ. Бесвесно опажање да промичу жене, лекари, болничари. Стижу прва осветљена кола. Дотле чедно беле постеље испунише се израњављеним победницима. Скидање одела са њих, сечење маказама копорана да се ране не повреде, пажљиво и с љубављу прање њиних надимљених, крвавих тела.

Земља све више расте к југоистоку. Победе. Зима. Он је такође порастао за читав прст. У чарапама војничким које је скидао остајали су промрзли прсти. Кроз врата сале, до којих прати узбуђеног рањеника, виђао је другог над којим је радио лекар и још један. Тај младић

је лежао го, виделе су се његове несравњено извајане широке груди, и његове снажне бутине, издигнуте, тресле се од грчевитог бола. Лекар, који је био сав уфачлован, дизао је своје руке из његовог отвореног трбуха, крвавог, сав наоружан фантастичним оружјем. Ни та лепа пребледела глава, ни тај труп, ни ноге нису били делови једног човека, но то је све била једна страховита збрка бола, мучења и трпљења; и тај мозак који под лобањом није знао на који начин да васпостави своје функције свести, ни секс који је означавао негда мужа и војника. Све је то сад лежало тако некако неразумљиво покварено и упропашћено. Али они су расли, увек све више; он, његова земља и чак и тај двадесетогодишњи јунак који још није био стигао да дође до свога коначног узраста; расли су и они који више нису имали ногу, као да би да накнаде свој изгубљени раст. Увече је писао писма младим сељачким женама.

Нека прошла непојмљива љубав према нечем непознатом дизала се одједном страховито у њему, да је бледео, постајао свирепим и хтео се убити. Сам себи је копао гроб у башти, али се бојао смрти. По читаве ноћи само чита, чита и покушава да пише мисли. Решио се да учи астрономију, да путује у Кину и на Гренланд. Школе нередовно раде.

Земља се толико раширила и узрасла, али после колико мучења, после колико тескоба. Он сам сад је био млад, снажан човечић, који је желео поћи свим правцима света. Бежао је кроз Албанију, где је јео хлеб од буђи, и где се грејао уз туђе пећи и гледао лица која је јуче поштовао да се сад гадно свађају о мало места крај ватре. Сви закони социјални овде су били раскинути. Могао си убити човека и да никад никоме не одговараш; могао си умирати и да се нико на тебе не обазре, a цео тај свет је ипак био страховито везан и за негдашње друштвене законе који више нису важили, и за живот уопште. То је био повратак племенским пећинским уредбама чопора. Он се толико пута тад грозио и увек је хтео да живи. Тек тад почео је да пише песме, и да му се свака реч коју изговори учини страховито скупоценом; он је нервозно жвакао изразе гледајући коње и људе да цркавају, био је постао добар и није разумевао ко би могао уништити ту доброту у њему. Видео је људе који су од глади, мучења, очајања престали припадати људскоме роду, оне који су се бацали у реку и оне који су већ трулили. Видео је хиљаде својих вршњака, пре времена регрутованих, како бесциљно промичу кроз маглу, и како сваки час остављају за собом изнурене другове да умиру по друму. О, бити изван свега тога, моћи преместити цело друштво на други један терен решавања, научити се бити добар ићи испред целе доброте, не као апостол већ тако природно као што се иде испред свих предела. Хтео би погинути за какву велику и спасавајућу идеју. A деран је и при том је још увек растао, и рукави су му краћали. Земља на изглед мртва расла је такође, као у мртвог што још расту нокти, коса, брада. Само овде оно што је било врело и живо била је сама крв, која је увек и текла и проливала се нештедимице.

Тако су они израсли заједно: он и његова отаџбина; он и његов талент; нити се могло то одвојити једно од другог. Собом је представљао своју земљу, смелу, нову, пијану земљу, која у свакој области богатства и интелекта жели да васпостави нове, њима одговарајуће земље. Он је био млад, невешт, закони којима је покушао да води свој живот можда нису одговарали могућности остварења, али су зато то били непојмљиво надахнути опојни закони.

Почео се страховито и непојмљиво ужасавати од краја живота. Појмио је да ако пише песме то није зато да би се изразио, нити да би имао успеха, већ једино да би се будућом славом могао продужити и после физичког умирања. Уметност је била за њега куповање живота

негде преко граница појмљивог. О, бити од ма ког споменут после хиљаду година. Био је то још увек деран, када се нашао у францускоме колежу, страховито волео небо, и поштовао једино словенство. Усамљеност. Далеко од родитеља. Тишина дортоара. Недељне шетње по шуми. Бодлер, Верлен, Верхарен, Достојевски. Немци пред Паризом. Потмула вечерња канонада. Ноћно бомбардовање са аероплана, бараже, берлок. Роман који се пише и који никад није довршен. Напуштање колежа. Шетња по Паризу. Библиотеке. Велике и бучне сунчане недеље. Примирје, звона, огромне масе света које се тискају улицама, грле и вичу у екстази. Аутомобили, млади поали и мидинете. Вилсон. Бергсон под луксембуршким липама. Тихе ноћи над Паризом који је у жагору. Она о којој се непрестано мисли. С њом по плажама на мору. Њој све песме. С њом о бескрајности. Жеља да се умре јер се љуби. Опет она. У возу за Отаџбину. Воз који се не плаћа a путује шест дана. Узбуђење. Чежња да се што пре стигне. Београд, мала ојађена варош. Сусретања са старим друговима. Код свих тетака. Велике афазије. Досада. Озбиљне студије. Одлазак у унутрашњост. Отаџбина је тако огромна, фантастична: земља јој је још изривена од граната, шанци су још непокривени маховином. Жеља да се пређе све унакрст. Путовања. Реке. Шуме.

Случајан сусрет са људима код којих се открива исто интересовање, иста потреба да се изрази, да се организује нови живот. Утисак да све куће у престоници покушавају да израсту. Зида се на све стране. Сваки дан са људима који су такође песници, кафане, купања на Сави, огромно одушевљење што се има с ким радити. Штампање књига, песама, часописа. Оно што личи на славу – сензација и писање новина о њему. Страх од самога себе. Постоји живот велики, дивни пијани физички живот биља и растиња, пада река, јурења облака, младих тела. Моћи пити, јести, живети и са ситошћу умрети. Опет оно одвратно што личи на славу и што смета слободи духа и покрета. Гадни људи који мрзе све што је младалачко и свеже. Жеља да се опет постане непознат и сам, да се осећања не претварају у изражаје но у праву акцију.

Песник је већ потпуно човек. Он се помирио са свим стварима и каткад покушава да их разуме. Нема ништа нипротив кога. Не тражи да се ствари превазиђу, у свима њима је живот, и од њега само зависи како ће да их прими. Преокупиран другим стварима, више га не занима уметничко стварање. Он се ничега не одриче, он неће никакву позу; проживети само, свим својим човечанским способностима, живот. Проживети га добро и са дубоким осећањем разумевања и љубави. Он се ужасно боји смрти и страшно му је, али је пристао да умре. Када напише песму, она има још једино значење за њега, но и њему брзо огади. Осим ствари које мора и које су корисне, он чини и оно што му је пријатно и што му годи са истинском радошћу схватања да је учинио праву акцију. Његов је духовни живот можда мање интензиван али разгранатији и дубљи. Као да је понова ушао у детињство. Све га радује и забавља.

Ево кроз какве је све перипетије прошао један млади човек, лиричар, који, иако је прошао кроз рат, није убио ниједног човека у њему, јер га друштво за то није сматрало довољно дораслим: растао је заједно са својим завичајем. Његов дух јурио је да освоји и пређе све дотадање границе, и целог њега освојио је био тај ритам захукталости. Он је чинио гигантске гестове који су били смешни за оне који су их мирно посматрали. Наилазио је на читаве етапе тајни које његов дух није могао обухватити и зато му се чинило да га моћ схватања напушта и да улази у афазију. Падао је у неизлечиве меланхолије и очајања. Када се, још увек млад, вратио изненада у примљиве границе свести, закључи да су присутне све

негдашње способности a у дну откри дубоки и још неусахли врели извор свих сталних надахнућа. Би срећан да је сачувао све оно чиме може искористити силе живота. Било је као да је понова почео живети од детињства. Записујући једном, забаве ради, шта је све пронађено или усавршено од његовога рођења, зачуди се и обрадова колико је нових богатстава уведено у живот; као да пре његовог живота није ни постојао модерни живот; наиме:

Телефон, грамофон, бежична телеграфија, кинематограф, бицикл, аутомобил, аероплан, цепелин, радијум, серуми, Бергсон, Вороновљева метода за подмлађивање, теорија релативитета, Друштво народа. Поправљени су сви рекорди висине и брзине; исцрпљене непознате земље. Идеално замишљен, тако је до данас текао живот садашњега песника. Али оно што са истом силином утиче на његову духовну унутрашњост, као и искуства и доживљаји из којих он одмах гради себи своју митологију, такође је његово припремање будућега, сутрашњега живота, нада у њега и вера у њега. Шта има он пред собом и шта ће живот изградити још из његове личности? Он не зна и нико не зна, иако са највећом пажњом ишчекује, иако га само то чекање измењује. Оно што му увек остаје, и чиме је он изнад свих осталих типова човечанства, то је способност да се у великоме тренутку, и без трагедије, одрече свега што је чинило спољно богатство његова живота и да заувек напусти сва места где би га ико могао још ишчекивати. Сами принцип новога живота лежи увек у њему.

МЛАДИЋСТВО НАРОДНОГ ГЕНИЈА.