Revija za pravo osiguranja

Prof. dr Wolfgang ROHRBACH*

ISTORIJA OSIGURANJA - LUKSUZ ILI DOPRINOS

BRANŠI? Austrija je jedina zemlja na svetu sa potpuno dokumen-

tovanom istorijom osiguranja od antičkih prethodnika do da-nas. Na ovom projektu 20 godinaje radilo preko 200 rukovo-dećih stručnjaka i naučnika, novinara i funkcionera kompe-tentnih za tu ohlast. Rezultat ovih naporaje „Istorija osigu-ranja u Austriji" u 9 tomova (preko 10.000 strana). U ovom radu svojim prilozima učestvovali su i srpski autori (prof. Dejan Medakovič, prof. Jovan Slavnič, Vitomir Perič, prof. Zdravko Petrovič, Jasmina Lechleitner i drugi). Za sledeču godinu planirano je izdavanje 1. toma istorije osiguranja u Srbiji. Kao što se na osnovu ovog priloga može zaključiti ova-kvi projekti predstavljaju mnogo više od običnog luksuza.

Pitanje koje se često, a naročito u kriznim vreme-nima, postavlja istoričarima glasi: može li se iz istorije nešto naučiti? Odgovori na ovo pitanje su složeni i protivrečni. Oni na prvom mestu zavise od istorijskog materijala koji stoji na raspolaganju, kao i od eko-nomsko-političkih strategija koje su primenjivane „ta-da", npr. tokom svetske ekonomske krize nakon 1929. godine, u poređenju sa svetskom finansijskom kri-zom iz 2008. Da li greške koje su tada napravljene, da-nas - nakon procene sadašnjih zakonskih i ekonom-skih osnova - mogu biti izbegnute?

Tada je vladalo mišljenje da se kriza može „preve-slati" i da se tržište samo sebi pomoći. Rečeno drugim rečima tada nije bilo (u dovoljnoj meri) poznato da se korekcije izvršene u oblasti finansija ne moraju auto-matski reflektovati i na realnu ekonomiju. Stoga se in-sistiralo na striktnoj budžetskoj disciplini i sprovođe-na je deflaciona politika. Valuta je doduše bila super-stabilna, ali veliki deo stanovništva za nju jedva da je mogao da nabavi nešto više od osnovnih životnih na-mirnica. To je dovelo do zatvaranja velikog broja pred-uzeća i do kontinuiranog rasta stope nezaposlenosti. Osim toga, čak su i oni koji su raspolagali dovoljnim količinama novca počeli da umesto adekvatne potroš-nje praktikuju paničnu štednju, što je dovelo do ozbiljnog zastoja prometa. Posledica toga bilo je stor-niranje sve većeg broja ugovora o osiguranju (tran-sporta, proizvodnih pogona, itd.). Da bi se koliko-toli-ko oslobodili zaliha robe preduzetnici su sve više sma-njivali marže za svoje proizvode, da bi ih na kraju nu-dili i ispod cene koštanja. Iako je sve pojeftinilo, situa-

* Profesor Bečkog državnog univerziteta.

cija je ličila na noćnu moru. Prihodi države od poreza smanjivali su se iz nedelje u nedelju. U potpuno no-vim kućama, osiguranim protiv požara, sve češće je uz pomoć plaćenih „pomagača" izbijala vatra, da bi se is-plaćeni iznos na ime odštete iskoristio za obnovu, od-nosno upošljavanje zidara, tesara, stolara, itd.

Danas se vrše pokušaji, da se uz pomoć niskih kamata podigne likvidnost i olakšaju investicije. Mnoge države čak svesno ulaze u veće deficite, da bi masovno investirale u programe koji pospešuju ko-njukturu. Štefan Šulmajster, ekspert austrijskog Insti-tuta za ekonomska istraživanja (VVIFO) komentariše ovu praksu (vidi Michael Bachner, „Neophodna zašti-ta namenskih depozita za individualnu gradnju" u li-stu Kurier od 1.11.08. str. 15) na sledeći način: „Ako dr-žava dopusti veći deficit, lađe neće potonuti do dna i na kraju će država ipak imati manji deficit." Ovo su samo dva od brojnih primera koji pokazuju na koji način ekonomisti izvlače svoje zaključke iz proteklih događaja, odnosno kako tumače istorijski materijal da bi sprečili ponavljanje ekonomskih grešaka.

Kada se radi o istoriji neke branše, kao što je npr. istorija osiguranja, odlučujuće je, kao što se može vi-deti iz primera, i način njene povezanosti sa drugim privrednim granama. Potrebno je npr. ispitati način i intenzitet partnerskog povezivanja osiguravača i ba-naka ili osiguravača i politike itd.

Nije dakle dovoljno da se u nekoj raspravi iz oblasti istorije osiguranja osvetle samo strukture koje se odnose samo za tu branšu, bez osvrta na sigurna i profitabilna ulaganja kapitala osiguravajućih društa-va u bankarski sektor, osvrta na poreske olakšice, itd.

Jer ako zakonodavac ne stvori odgovarajuće okvirne uslove za forsiranje zdravih partnerskih od-nosa, ne pomažu ni najbolje ekonomske teorije. U SAD država u najbližoj prošlosti nije ispunila upravo te zadatke. Ona naime nije izvukla nikakve pouke iz istorije (krize 1929) i tako je, ponavljanjem mnogih starih grešaka, u znatnoj meri doprinela krahu.

ISTORIJA OSIGURANJA - VIŠE OD ISTORIJSKE POD-DISCIPLINE

Istorija osiguranja na dva načina zauzima poseb-no mesto. Ona je, s jedne strane, deo nauke o osigu-ranju, a, s druge strane, ona je deo istorije kao nauke.

Sama nauka o osiguranju je zbirna nauka koja uz pomoć veoma različitih metoda nastoji da dođe do spoznaja, dakle do znanja o fenomenu osiguranja.

26 Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 26

Ona se deli na: - Ekonomiju osiguranja, - Pravo osiguranja, - Aktuarsku matematiku, - Medicinu osiguranja (procena rizika u oblasti osi-

guranja lica na osnovu toka određenih bolesti), - Inženjering osiguranja (procena rizika na osnovu

tehničkog razvoja i mogućnosti prevencije šteta), - Politiku osiguranja (vrsta i intenzitet državnog

uticaja na delatnost osiguranja), - Kriminalitet u osiguranju, itd.

Raznolikost istraživačkih metoda proističe već iz samog širokog spektra pod-disciplina.

Ali i u samoj istorijskoj nauci danas se mogu uočiti opsežne i delom veoma različite podele meto-da. Tako se kriteriji za rasprave iz oblasti istorije eko-nomije, istorije društva i/ili istorije prava bitno razli-kuju od kriterija za izradu ekspertiza iz oblasti istori-je preduzetništva i istorije svakodnevice. Austrija mo-že da se pohvali da je istoriju osiguranja kao posebnu istorijsku pod-disciplinu uvela ,,na velika vrata" (miš-ljenje nemačkog eksperta za osiguranje prof. dr Pete-ra Koha o delu „Istorija osiguranja u Austriji").

Dugo je istorija osiguranja, pojednostavljeno reče-no, bila identifikovana sa opisima osnivača preduzeća, sa glorifikovanim uspesima generalnih direktora i sa-mohvalisavim prezentovanjem „zadovoljavajućeg" razvoja premija. Ratovi i periodi kriza zaobilaženi su rečenicama tipa „A onda su nastupila teška vremena..." Zato nije nikakvo čudo što su kritičari kao što je npr. esejista Mihael Šarang negirali da se iz istorije izvlače pouke... i što su osim toga konstatovali: ,,Ko na ovakav način ograđuje sadašnjost, blokira svoja iskustva i svo-je mišljenje... Samo dobro razumevanje sadašnjosti omogućuje zadovoljavajuće naslućivanje prošlosti i prognoziranje budućnosti." (uporedi „Istorija osigura-nja u Austriji", Beč 2000, knjiga 6, uvod).

KREIRATI BUDUĆNOST BEZ OVLADAVANJA ISTORIJOM?

Da li je dakle došlo vreme da napokon otkačimo prošlost i okrenemo se budućnosti? Ovakva i slična pi-tanja počivaju na pogrešnom načinu razmišljanja. Proš-lost, sadašnjost i budućnost ne mogu se razdvajati. Na-protiv. Upravo njihova trodimenzionalnost predstavlja realnost. Sa sadašnjošću i budućnošću uspešno se mogu izboriti samo oni koji su uz pomoć naučnih metoda ,,si-ne ira et studio" savladali prošlost i ovladali istorijom.

Ovaj zadatak u nekim oblastima Austrije još uvek nije, ili je tek vrlo kasno dovršen. Da navedemo

jedan primer: Savezna vlada je tek 53 godine posle završetka Drugog svetskog rata angažovala jednu međunarodnu komisiju istoričara da ispravi stare ne-pravde učinjene nad žrtvama nacizma. Na ovom po-slu austrijsko osiguranje je svojim angažmanom dalo primer vredan pažnje. Ostali, koji to nisu učinili, mo-rali su da shvate da ih nesavladana istorija proganja i na kraju sustiže i da se za agresivno ignorisanje nesa-vladane istorije često mora platiti skupa „školarina".

Popularan zahtev, da se pod ovaj mučan deo isto-rije podvuče crta, negira činjenicu da je ljudska civili-zacija sazdana od zbira njenih saznanja i iskustava. Brisanje bolnih sećanja iz kolektivne savesti ravno je presecanju sopstvenih korena. Potiskivanje dovodi do neuroza!

Ova konstatacija ne važi samo za pojedince, već i za kolektive. Potiskivanje istorije nije dobra strategija budućnosti za jednu novu i sigurnu Evropu. Ove konstatacije posebno važe za osiguravajuću delat-nost, koja predstavlja jednu ekstremno istorijski ori-jentisanu branšu.

Svi oni koji se potrude da prelistaju tekstove za-kona vezanih za osiguranje, donetih u Dunavskoj monarhiji od sredine 19. veka, lako će konstatovati da su sve grube greške pojedinih osiguravača sa sobom nosile opasnost od ponavljanja i da su bile povod za nove, reformisane zakone o osiguranju.

Liberalna era 19. stoleća u Dunavskoj monarhiji završila se slomom berze 1873. godine. Tada je u Austriji propalo okruglo 20 osiguravajućih društava, jer su kompletne premijske rezerve investirali u na-vodno ekstremno profitabilne akcije čiji su se kursevi 1873. godine survali do dna. Država je u liberalnoj eri bila preuzela ulogu noćnog čuvara koji je sve prepu-stio samoregulišućem tržištu.

Kao posledica krize iz 1873. godine koja je done-la i kraj liberalizma u Dunavskoj monarhiji, u Austriji je uspostavljen državni nadzor nad osiguravajućim društvima. Od tada je svaki korak osiguravajućih društava, od njihovog osnivanja, preko kreiranja pro-izvoda i cena, pa sve do politike investiranja bio regu-lisan oštrim propisima i strogo kontrolisan. Austrija je krajem 19. veka postala „velesila" u osiguranju.

Njena društva i rukovodioci uživali su veliki me-đunarodni ugled. To što su strogim propisima austrij-skog Zakona o osiguranju o rezervama kapitala, odno-sno prethodnice tog zakona, takozvane Osiguravajuće regulative, od kraja 19. veka stalno osujećivane preve-like investicije kapitala u akcije i što je uprkos svim pe-simističkim glasovima uvek iznova propisivano ra-zumno investiranje u nekretnine (na dobrim lokacija-ma), bio je dobro naučen domaći zadatak iz istorije.

Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 27

Revija za pravoosigurania

Često se ispravnost mera potvrđivala tek nakon nekoliko decenija. Bez svoje raskošne poslovne zgra-de i stambenih zgrada u glavnim gradovima pokraji-na, izgrađenih još u vreme carevine, austrijska osigu-ravajuća branša bi u periodu velike inflacije nakon raspada Dunavske monarhije (1918-1922) u polpuno-sti propala. Zahvaljujući prodaji i iznajmljivanju ne-kretnina u vlasništvu osiguranja i to za stabilnu ino-stranu valutu ili zlato, bilo je moguće da se desetina-ma hiljada osiguranika isplaćuju samo delimićno obezvređene privatne penzije i time im se obezbedi egzistencija (za razliku od potpuno obezvredenih štednih uloga koje je pojela inflacija).

Uzroci finansijske krize 2008. godine, koja pred-stavlja uvod u kraj neoliberalizma, uostalom ne leže u investiranju u nekretnine, već kao što je konstatovao Štefan Jani (Stefan Janny) u članku „Šarlatani nekret-nina" (Wiener Zeitung od 25. oktobra 2008, str. 25) za to postoje drugi razlozi: „Uzroke ogromnih gubitaka ka-pitala koji su pogodili upravo i ulagače nesklone rizi-cima, treba pre svega tražiti u činjenici da ustvari ni-su kupovane nekretnine, već akcije i certifikati kom-panija koje se bave nekretninama. A mnoge od njih (iako ne sve) vodile su jednu krajnje problematičnu poslovnu politiku koja je sada predmet istraživanja državnih tužilaca i nadzornih organa."

Ovim ignorantima istorije, ona sada izdaje ,,di-plomu": Oni koji danas obećavaju mali rizik a istovre-meno sigurni rast vrednosti moraju biti šarlatani. Upravo se u Austriji dogodio jedan markantan i za sva vremena poučan primer stranputice na kojoj se našla jedna kompanija za životno osiguranje. „Krah Fenik-sa" iz 1936. godine je doduše bio samo jedan (svakako tragičan) pojedinačan slučaj, ali on je ukazao na skoro sve rupe u tadašnjem Zakonu o nadzoru, koje je (ne-gativni) genije dr Vilhelm Berliner, direktor društva Feniks zloupotrebio za svoje špekulacije.

Austrija je u Prvoj republici imala čitav niz nauč-nika iz oblasti osiguranja (Erencvajg, Lajmdorfer, Šle-zinger, itd.). Oni su stvorili jedan „zakonski pancir" koji je trebalo da onemogući ponavljanje ovakvih skandala u Austriji.

Pored pravnika specijalizovanih za osiguranje sve više su kao garanti sigurnosti branše uključivani i speci-jalisti za aktuarsko-matematičke probleme koji su zavr-šili tehničke fakultete. Matematičari-aktuari naime pre-težno istražuju slučajeve šteta i isplate naknada iz proš-losti i to na osnovu istorijsko-statističke dokumentacije. Zatim se uz pomoć matematike verovatnoće kalkulišu buduće premije osiguranja, uključujući i neophodne tehničke rezerve, tako što se na bazi iskustava iz prošlo-sti prave prognoze o očekivanim štetama i isplatama

naknada u budućnosti. Austrijska privreda osiguranja je decenijama neprekidno usavršavala svoj sigurnosni sistem. Od 1936. godine (propast osiguravajućeg druš-tva Feniks) nijedno austrijsko osiguravajuće društvo ni-je zapala u teškoće.

Zato se i treba složiti sa dr Luisom Normanom Audenhoveom, direktorom Saveza osiguravajućih društava Austrije (VVO) koji je pohvalio austrijske za-konodavce (Louis Norman-Audenhove, „Sigurna osi-guranja i u kriznim vremenima", časopis osiguravaju-će branše Versicherungsrundschau, 10/2008, str. 3): „Pri-vreda osiguranja generalno spada u najbolje regulisa-ne privredne grane unutar Evropske unije. Austrija, u poređenju sa drugim zemljama EU, ima veoma stro-ge propise za sopstvena sredstva, kapitalne investici-je i polaganje računa osiguravajućih kompanija i ras-polaže internim sigurnosnim sistemom koji osigura-vajuća privreda vodi zajedno sa službama nadzora i koji se tokom više decenija dokazao."

To bi trrebalo da znači da su i stari kao i moderni uči-telji i filozofi koji su isticali korist od istorije ipak bili u pra-vu. Starokineski filozof Konfučije rekao je: „Ispričaj mi svoju prošlost i ja ću ti rastumačiti tvoju budućnost."

Humanisti ranog novog veka su najavili: „Historia magistra vitae" (Istorija je učiteljica života). A krajem 60-ih godina 20. veka Erih fon Deniken je objavio svoju pr-vu knjigu pod naslovom „Sećanja na budućnost".

Istoričar ekonomije Herbert Matis, profesor Eko-nomskog fakulteta u Beču, nedavno je u jednom in-tervjuu (Hermann Siletsch, „Blizanci - država i kapitali-zam" / intervju sa Herbertom Matisom u listu Wiener Zeitung od 31. 10. 2008.) konstatovao: ,,U svim eko-nomskim krizama ima paralela. Hiperprodukcija i precenjene akcije, špekulacije i krah berze. Izraz „krah" je inače 1873. godine nastao u Beču i kasnije su ga preuzeli ostali jezici. Ovome najčešće slede širenje krize na realnu privredu, opadanje konjukture, zane-marljiva međunarodna trgovina i na kraju pretnja masovne nezaposlenosti."

DA Ll SE ISTORIJA PONAVLJA?

Sa istorijom stvari stoje slično kao sa šahom. Iako je svaka igra po sebi jedinstvena postoje kombinacije figura i potezi izvedeni iz iskustva (prošlosti) koje si-gurno mogu pomoći da se opasnost izbegne ili ubla-ži. Takođe se kod određenih konstelacija mogu prilič-no precizno predvideti budući potezi partnera, a da čovek pritom ne mora da bude prorok.

To isto važi i za privredu u njenoj društveno-po-litičkoj povezanosti. Tako je prof. Erih V. Štrajsler, pro-

28 Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 28

fesor nacionalne ekonomije na Bečkom univerzitetu, nedavno podsetio na opšte poznate ekonomske činje-nice iz istorije koje se rado potiskuju: veće zarade za sve zaposlene moguće su samo pri srazmernom pri-vrednom rastu. U skladu sa tim profit od špekulacija, dakle profit na osnovu očekivanog porasta prinosa u budućnosti generalno može dati rezultate samo u slu-čaju značajnog privrednog rasta. Ako je, međutim, rast društvenog proizvoda po glavi stanovnika mali ili uopšte ne postoji, špekulacija može dovesti samo do preraspodele dohotka i imovine. Špekulacione hi-sterije čak mogu dovesti i do toga, da praktično svi budu gubitnici (E. Streissler, „Trošiti kao lud", list Wie-ner Zeitung od 31. 10. 2008 / prilog ,,extra", str. 1 i 4).

Iako se istorija ne ponavlja baš u svim detaljima, činjenica je da ipak postoje pravila i tokovi koji se uvek vraćaju. Jirgen Kocka (Juergen Kocka) u svom članku „Društvene funkcije istorijske nauke" iznosi pet zaključaka:

1. Razumevanje pojedinih pojava u sadašnjosti nezamislivo je bez istorijskih saznanja, jer ona otkri-vaju njihove uzroke i dalji razvoj;

2. Istorijsko sećanje služi i legitimaciji postoje-ćih socijalnih i političkih odnosa moći, kod pravdanja političkih odluka, odbrane od kritike i obrazlaganja protesta;

3. Time što društvenu i političku stvarnost pri-kazuje u kontekstu njenog nastanka što uključuje i njenu promenljivost, istorijska nauka može doprineti formiranju stava koji stvarnost ne prihvata u njenoj prividnoj neophodnosti, već na osnovu pozadine de-tektuje iskorišćene i propuštene, bivše i eventualno još postojeće mogućnosti;

4. Istorija stvara identitet. Zahvaljujući kon-frontaciji sa frapantno drugačijim pojavama i objaš-njavanju aktuelnih fenomena polazeći od njihovih istorijskih uzroka, istorija može doprineti orijentaciji pojedinaca i grupa u njihovoj sadašnjosti;

5. Istorija na kraju može biti i predmet razonode i zadovoljstva. Ima mnogo glupljih, štetnijih i neprijatnijih načina da se utroši vreme nego što je to čitanje neke isto-rijske knjige, čak i ako to služi isključivo razonodi.

ANATOMIJA SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE 2008. G O D I N E

Sadašnja privredna kriza, za koju brojni istorijom potkovani ekonomski eksperti tvrde da je najveća posle svetske ekonomske krize iz 30-ih godina (20-og veka), ima svoje korene u SAD. U euforiji „pobede kapitali-zma i aroganciji očigledno jedine svetske sile, u revno-

sti, kojoj su podlegli mnogi političari, publicisti i propo-vednici i ne mali broj ekonomista, da taj model uspeha proširi na ceo svet." (Helmut Kramer, Jesen kapitalizma, Die Presse/Spektrum od 4.10. 2008, str. 2). Nadmoć ame-ričke tržišne privrede merena je na rastućem odnosu kurs-profit, indeksa akcija Standard + Poors. Mamac za prihvatanje ovog trenda bio je tobožnji neograničeni rast koji su tehnički omogućili potencijali novih komu-nikacionih svetova sa visokom produktivnošću i zane-marljivom inflacijom. Ovoj iluziji podlegla je i Američ-ka emisiona banka FED (Federal Reserve System) pod ru-kovodstvom „neprikosnovenog čarobnjaka Alana Grinspena. Ona je u svakom slučaju odgovorna za neo-rtodoksno upumpavanje previše vrelog vazduha u mo-netarni balon (bubble)". S druge strane, banke i druge fi-nansijske institucije (između ostalih i američki osigura-vajući koncern AIG) nisu odoleli iskušenju da ostvare apsurdno visoke prinose na taj način što su sve više ras-tezali odnos između sopstvenog i pozajmljenog kapita-la (leverage), u nekim slučajevima i do 40:1. Fed je dakle u Grinspen-eri položio temelje za sadašnji krah, para-lelno sa razvodnjavanjem pravila i običaja od strane američkog finansijskog nadzora (SEK).

AGRESIVNO AMERIČKO IGNORISANJE EKONOMSKIH NAUKA I ISTORIJE

Finansijska kriza je, što se razmera tiče, zastrašu-juća, ali nije neobična. Pogled na ranije slomove bana-ka sigurno može pomoći da se nađe put za izlazak iz ove mizerije (iz jednog komentara Nikolausa Pipera, Nemačka, oktobar 2008).

Od početka 20-og veka dogodilo se više spekta-kularnih bankrotstava banaka: 1907. godine u SAD, 1990. godine u Švedskoj i Japanu, 1994. godine u Meksiku, 2001. godine u Turskoj. Bankarska kriza iz 1931. godine predstavlja specifičan slučaj. Ona je bila prva globalna kriza ove vrste i zbog političkih greša-ka dovela je do katastrofe. Ekonomisti kao Paul Krug-man i Jozef Štiglic su još 1997. godine upozoravali na to da najveća svetska nacionalna ekonomija neće mo-ći beskonačno da živi na zajmu od ostatka sveta.

Krizu na finansijskim tržištima, danas kao i tada, karakterišu pohlepa i oholost. Pritom su evidentne zastrašujuće paralele: sve ovo je već viđeno pre jedva 80 godina (iz komentara Ulriha Šefera, dilera iz Vol-strita, oktobra 2008).

Ko želi da sazna koliko strašna finansijska kriza može da nastane, trebalo bi da prelista Džona Keneta Galbrajta. Ovaj američki ekonomista napisao je pre pet decenija knjigu pod naslovom „Veliki krah". On je na 205 strana opisao kako su se SAD, a sa njima i osta-

Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 29

tak sveta 1929. godine skotrljali u svetsku ekonomsku krizu. Ispričao jednu priču o pohlepi, preobilju i oho-losti. Niko tada nije video opasnosti, niko nije bio za-brinut i niko nije pomišljao na to da se cela ta finansij-ska konstrukcija može srušiti. Svi su verovali da je američki ekonomski model skoro perfektan.

Takvo ponašanje se moglo posmatrati sve do 14. septembra 2008, kada je Volstrit počeo da se trese.

Amerikanci su, i danas kao i tada, verovali da su prodrli u jedno novo razdoblje, u fazu trajnogblagosta-nja. Amerikanci su se 1929. godine oduševljavali auto-mobilima, radiom, avionima i proizvodnjom na pokret-noj traci. Novi opasni proizvodi osiguravani su adekvat-no, odnosno prema novim kriterijumima. Mnogi su po-stali oduševljeni berzom i ulagali su svoj novac u nepro-zirne fondove. Irving Fišer, jedan od vodećih ekonomi-sta u SAD, tvrdio je bukvalno nekoliko dana pre velikog kraha da su kursevi akcija „dostigli trajno visok nivo".

U SAD je i pre ondašnjeg kraha došlo do buma nekretnina. Vrednost kuća i građevinskog zemljišta rapidno je rasla pre nego što su se cene, počev od 1925. godine survale. Propadanje tržišta nekretnina predstavljalo je uvod u pravu krizu. I tada je Ameriku vodio jedan predsednik koji je potiskivao realnost, kao što je to bio slučaj i u nedavnoj prošlosti. Herbert Huver je tada izjavio nešto što bi moglo poticati i od Džordža Buša: „Mi smo danas konačnoj pobedi nad siromaštvom bliži nego ikada do sada u našoj istoriji". Naravno da između 1929. godine i 2008. godine po-stoje razlike. Pre svega jedna: i političari i ekonomisti tvrde da su danas prepredeniji, da vlada, emisione banke i naučnici dobro znaju šta je tada pošlo naopa-ko, da su iz toga izvukli pouke i da zbog toga neće po-noviti stare greške. Može biti, ali, i današnji akteri su napravili velike greške delom iste kao i tada, delom drugačije. Te greške dovele su do današnje krize.

ODLUČUJUĆE GREŠKE U KRIZI 2008. G O D I N E

Amerikanci su decenijama živeli na kredit. Uopšte ih nije brinulo to da li će svoje dugove moći da otplate, već su živeli u ubeđenju da će njihov život (pa i njihove ekscese na tržištima kapitala) trajno fi-nansirati čitav svet. SAD su svojom neumerenošću ostatak sveta držali kao taoca. Kina, Japan i ostale azij-ske zemlje, delimično i EU, izvoznici nafte i Brazil do nedavno su u interesu sopstvenog izvoza i očuvanja vrednosti svojih ogromnih dolarskih potraživanja bi-le nepokolebljivo spremne da, bez jadikovanja i uz ni-ske kamate, finansiraju sve deficitarniji platni bilans Amerike.

Ova dužnička ekonomija se sada međutim uru-šava. Buš sada pokunjeno priznaje da je celokupna američka privreda u opasnosti. Nažalost, i Evropa do-bija svoju porciju. Evropska unija doduše ima svoju Centralnu banku, ali nažalost nema nadzor nad fi-nansijskim tržištem „koje grize". Skupo plaćen nauk iz nedavne istorije glasi: i Evropi je hitno potrebna jedna moćnija zajednička ekonomska politika sa oštri-jom regulativom nego što je to bio slučaj do sada.

Druga greška: Slabe nadzorne institucije u SAD koje su dopustile bezumne ekscese. Maksimiranje do-biti bez dodatnih uslova i bezosećajnost vrhunskih menadžera i mladih, neiskusnih dilera predstavljali su hazard na račun poštenih ljudi.

Malo je ljudi izvan finansijske industrije koji su ikada shvatili kako deluju kompleksni finansijski pro-izvodi. A sada se ispostavilo da je i broj insajdera koji su ih stvarno prozreli zanemarljiv. Nije zatajio samo službeni nadzor u SAD, već se to dogodilo i sa agen-cijama za rejting, sa revizorima i savetnicima vlade.

Mnogi poslovi izmešteni su iz bilansa tradicional-nih poslovnih banaka čime su izmakli nadzoru finan-sijskih tržišta. U ovoj igri nisu učestvovale samo pro-pale investicione banke, već i kreacije evropskih ba-naka i namenske tvorevine za trgovinu sa sertifikati-ma, fjučersima, derivatima na sertifikate, a ne treba zaboraviti ni hedžing-fondove.

Treća greška: Amerikanci su poverovali u to da se novac po volji može umnožavati. Emisiona banka je isuviše dugo privredu snabdevala jeftinim novcem. Hipotekarne banke su koristile milijarde da bi Ameri-kance bez sredstava navele na uzimanje kredite za nekretnine. Investicione banke i hedžing-fondovi su ulagali jeftin novac u svoje kompleksne finansijske in-strumente koji su opasniji od svega što je postojalo 1929. godine. Amerikanci su izigravali finansijsku su-persilu, kako to reče Peer Steinbriiek. Ovaj status sada su s pravom izgubili.

IZGLEDI

Američka nacionalna ekonomija kao lokomotiva konjukture je sada za duži period ,,out". Američki osi-guravajući džin AIG ima deficit od 150 milijardi američ-kih dolara. U prvom koraku izgubljeno je preko 100.000 radnih mesta za finansijske savetnike, brokere, finansij-ske inovatore, advokate, specijaliste za softver i kom-pjutere. Volstrit više nikada neće biti ono što je bio do nedavno (H. Kramer, Jesen kapitala). U ovaj užas meša se likovanje mnogih Evropljana nad posrnulom ohološću. Ali i jedan neutralni analitičar kao što je šef austrijske Nacionalne banke Evald Novotni zaključuje: „Velika sa-

30 Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 30

mouverenost američkog finansijskog sistema pokazala se kao neopravdana. Sistem univerzalnih banaka kon-tinentalne Evrope, ranije omalovažavan kao zastareo, pokazao se kao znatno stabilniji." (intervju u dnevnom listu „Kurier" od 19.10. 2008, str. 3).

REZIME

Jedno pitanje koje se naročito u kriznim vreme-nima često postavlja istoričarima glasi: Može li nas istorija nečemu naučiti? Odgovori na ovo pitanje su složeni i međusobno suprotstavljeni. Kritičari negira-ju da se iz istorije rnogu izvući pouke. Da li je, dakle, došlo vreme da napokon otkačimo prošlost i okrene-mo se budućnosti?

Ovakva pitanja se temelje na pogrešnom načinu razmišljanja. Prošlost, sadašnjost i budućnost se ne mogu razdvojiti. Naprotiv: Oni tek u svojoj trodi-menzionalnosti predstavljaju realnost. Ova činjenica se naročito dobro reflektuje u dobrim zakonima i pravnim komentarima.

Sa sadašnjošću i budućnošću uspešno se mogu izboriti samo oni koji su uz pomoć naučnih metoda savladali prošlost i ovladali istorijom. Popularan zah-tev da se pod istoriju podvuče crta, negira činjenicu da je ljudska civilizacija sazdana od zbira njenih sa-znanja i iskustava.

Ekonomisti izvlače brojne zaključke i iz proteklih događaja. Oni dakle koriste istorijski materijal da bi sprečili ponavljanje ekonomskih grešaka. Finansijska privreda SAD je poslednjih godina živela u uverenju da može da funkcioniše bez ove, u njenim očima za-starele, evropske logistike. Krajnji efekat je bio da fi-nansijska kriza 2008, između ostalog, predstavlja i eklatantno ponavljanje starih grešaka koje su za SAD, još u krizi iz 1929. godine, bile kobne.

U tom pogledu istorija osiguranja iz dva razloga zauzima posebno mesto: Ona je, s jedne strane, deo na-uke o osiguranju a, s druge strane, deo istorijske nauke.

Sama nauka o osiguranju je zbirna nauka koja uz pomoć veoma različitih metoda nastoji da dođe do spoznaja, dakle saznanja o fenomenu osiguranja. Ona se deli na:

- Ekonomiju osiguranja, - Pravo osiguranja, - Aktuarsku matematiku, - Medicinu osiguranja, - Inženjering osiguranja, - Politiku osiguranja, - Kriminalitet u osiguranju, itd. Ali i u samoj istorijskoj nauci danas se mogu

uočiti opsežne i delom veoma različite podele metoda (uporedi npr. rasprave iz istorije ekonomije, istorije umetnosti i istorije religije).

Ubuduće će se širom sveta ponovo više slušati glas onih „mudrih glava" koje planove za budućnost kreiraju uz pomoć iskustava iz prošlosti. Tu spadaju i zdravi kooperacioni odnosi i uspostava manje tvrdo-glavosti. Primer Islanda jasno pokazuje koliko opasna može biti izolovana ekonomska borba malih evrop-skih država u vremenima krize. „Zajedno smo jači" nije samo jedan od najvažnijih postulata privrede osi-guranja, već jedna mudra spoznaja istorije evropske kulture, a Srbija je deo te kulture i njene istorije.

Prevela sa nemačkog jezika Milica Vučković

* * *

Revija za pravo osigurarija £ Broj 4/2008 31