ROMANTIZAM

Romantizam je razdoblje u evropskoj umetnosti prve polovine XIX veka.Teško ga je definisati kao pravac jer se romantizam više odnosi na stanje duha nego na određeni stil.

Razočarani etapama razvoja revolucije, uplašeni od društvenih i ekonomskih promena života, umetnici beže od stvarnosti. Inspiraciju za svoja dela nalaze izvan nje: u prošlosti, naročito u srednjem veku, orjentalnim ili egzotičnim zemljama, nestvarnoj i nepostojećoj idili, u literaturi- po kojoj i dobija naziv (roman=vrsta književnog dela).

Romantizam se nije formirao kao određeni stilski pravac ni zbog toga što umetnike karakteriše izraziti individualizam. Ono što karakteriše svakog od njih je dominacija mašte i osećanja nad racionalnim, izražavanje opšteg stanja nezadovoljstva i nespokojstva, traženje lične slobode za umetnika i slobode umetničkog stvaranja, sentimentalizam i jaka ljubav za sve što je prirodno, pa i prirodu samu.U ime prirode romantičar je obožavao slobodu, ljubav, snagu,Grke, srednji vek...Zapravo, obožavao je osećanje koje je samo sebi cilj.

Slikarstvo romantizma obogaćeno je bojom koja dominira nad crtežom. Snažna boja dopunjena je igrom svetlosti i senke. Kompozicija je slobodna, u pokretu, a na likovima su ponovo oživljene emocije zanemarene u neoklasicizmu. Novinu predstavlja i ravnopravnost svih motiva i tema, a naročito se afirmisao pejzaž kao samostalno delo, bez uklapanja figura u njega. Oživljene su i grafičke tehnike: drvorez, bakrorez, litografija. Pojavljuje se i karikatura (Domije).

Pretečom romantizma u slikarstvu smatra se francuski umetnik Teodor Žeriko.

Teodor Žeriko(1791-1824)

Od mladosti se interesovao za konje, često ih je slikao ili crtao slobodne na livadama i u stajama. Opsednut ljubavlju prema konjima,putovao je na mnoge značajnije trke po Evropi, kao što su one u Rimu ili Epsomu. Konačno, ta velika vezanost za ove divne životinje i strast koju je osećao prema njima prouzrokovale su Žerikoovu preranu smrt– umro je od posledica pada sa konja kada mu je bilo svega 33 godine. Iako je njegovo stvaralaštvo trajalo svega dvanaestak godina (od 1811-1823.god.), danas možemo sa sigurnošću reći da je ostavilo traga u razvoju evropskog slikarstva XIX veka.

Kada je imao svega 21 godinu naslikao je Oficira carske garde na konju. Oficir zamahuje sabljom sedeći na konju koji se propinje. Kompozicija je dinamična, naglašena dijagonalom koja se proteže od gornjeg desnog do donjeg levog ugla, lepršavom grivom, uskovitlanim repom i stražnjim nogama konja, kao i odvažnošću samog oficira. Dramatičnost povećava i prikaz neba koje sakriva plamen. Zanimanje za konje i jahanje razvilo je kod Žeriokoa neverovatnu sposobnost beleženja i prikazivanja pokreta.

Boraveći u Rimu (1816.god) imao je priliku da upozna Mikelanđelova dela u Sikstinskoj kapeli. Uticaj ovog velikana renesanse vidljiv je na slikama kao što je Konjske trke u Rimu, naprimer.

Najpoznatije delo mu je slika Splav „Meduze“ (1819.god.), inspirisana stvarnim događajem-brodolomom koji je zadesio brod „Meduza“ na obalama severne Afrike. Sa broda se spasla jedna grupa ljudi koji su danima, iznemogli od gladi i žeđi, plutali morem na inprovizovanom splavu. Žeriko dramatično prikazuje brodolomce u času kada su na horizontu ugledali jedra nekoga broda, očekujući spas posle dugih patnji. Ovoj veličanstvenoj slici prethodile su mnoge studije i skice utopljenika i bolesnika. Pošto je za događaj saznao iz štampe, Žeriko je, istinski dirnut pričom, razgovarao sa preživelima, proučavao leševe po mrtvačnicama, a da bi slika bila još ubedljivija, on je u svom ateljeu čak i konstruisao jedan model splava. Rezultat takvog rada je izuzetno dramatična kompozicija sa naglašenim dijagonalama i mikelanđelovskim figurama raspoređenim piramidalno. Na vrhu te piramide je crnac koji sa poslednjim atomima snage maše brodu na vidiku, dok su, kako se spuštamo ka osnovi piramide, ličnosti sve iznemoglije, sa sve manje znakova života, da bi one, sasvim na dnu, već padale sa splava. Kontrast između slabih ljudi i uzburkanog mora, isprepletenost živih i mrtvih tela i snažne emocije na likovima brodolomnika čine ovo delo monumentalnim. Slika Splav „Meduze“ je romantična po izrazito ličnom doživljaju i prikazu stvarne situacije.

Sposobnost saživljavanja sa patnjama drugih ljudi ogleda se u seriji portreta duševno obolelih ličnosti koje je radio nakon posete jednoj bolnici u kojoj se sprijateljio sa Dr Žoržeom, psihijatrom. Prikazujući različite tipove poremećaja, Žeriko je uspeo da u žrtvama duševnih poremećaja vidi sebi ravna ljudska bića. Time se svrstao u red najhumanijih i najplemenitijih stvaralaca ne samo XIX veka, već i slikarstva uopšte.

Ežen Delakroa, velikan francuskog romantizma, rekao je da Žeriko ima sve ono što je nedostajalo Žak Luj Davidu „onaj nerv i onu smelost koji su u slikarstvu ono što je vis comica u pozorišnoj umetnosti, onu lepotu koju greške ne umanjuju“.

Najveći predstavnik slikarstva romantizma nesumnjivo je Ežen Delakroa.

Ežen Delakroa (1798-1863)

Delakroa potiče iz porodice u kojoj je stekao solidno humanističko obrazovanje. Svoj prvobitni slikarski jezik formirao je kopirajući i studirajući dela starih majstora u Luvru: Rafaela, Ticijana, Veronezea, Rembranta, Vatoa, a naročito Rubensa. Ipak, iako poštovalac starih majstora, nikada nije postao rob podražavanja bilo koga od njih,niti imitator bilo koje slikarske škole.

Za slikarstvo je govorio da je njegova „jedina ljubav“ i da u njemu nalazi „sasvim posebnu vrstu emocije“. Zato je radio danonoćno, neumorno, predano, što je bilo potpuno u suprotnosti sa njegovim krhkim, slabašnim izgledom. Govorio je da „oseća potrebu da ima više života da ostvari sve ono što ključa u njemu“.

Pokolj na Hiosu, koji mu je doneo veliku slavu, je naslikao za svega četiri dana (1824.god.) i to je bio početak umetnikovog četrdesetak godina dugog stvaralaštva. Kada je delo bilo izloženo u Salonu, kritike su bile podeljene: dok su ga jedni oduševljeno prihvatili, drugi, oni konzervativni, su mu dali epitet „pokolja slikarstva“. Slika je inspirisana grčkim ratom za oslobođenje od Turaka, a njen puni naziv je Pokolj na Hiosu: grčke porodice u iščekivanju smrti ili ropstva. U prvom planu su

figure date u dramatičnom svetlo-tamnom kontrastu, dok je iza njih blistav i beskonačan pejzaž.

Grčka izdiše na ruševinama Misolungija (1827.god.) inspirisana je, takođe, grčkom savremenom istorijom. Razlika je u tome što je prikaz sa Pokolja ovde sveden na alegorijsku figuru devojke, ruku palog borca koja viri prignječena kamenom i figuru Turčina koja je uronula u tamnu pozadinu.

Važan trenutak u razvoju Delakroa predstavlja dramatičan doživljaj Žerikoove slike „Splav Meduze“, koja ga je inspirisala da naslika kompoziciju koja će biti prelomna u njegovom slikarstvu: Dante i Vergilije u paklu. Slika je izazvala oduševljenje i njome je već jasno izražen novi pravac-romantizam.

U vreme Julske revolucije iz 1830.god. Delakroa je pokazao jak patriotski zanos, karakterističan za romantičare, iako sam nije učestvovao u burnim istorijskim događajima. Ipak, njegovo delo Sloboda predvodi narod predstavlja odjek suštine tadašnjih zbivanja. Kompozicija je organizovana dinamičnio, pokret u njoj je izrazito naglašen, svetle, tamne i površine koje su u senci sugerišu dubinu i postižu potpunu iluziju prostora. Glavno izražajno sredstvo je boja i njoj su podređeni i linija i forma. Figure su alegorijske, svaka od njih predstavlja jedan društveni stalež, dok je u centru ove priramide „majka Francuska“ -mlada devojka obnaženih grudi koja odlučno maše francuskom zastavom.

Kolorit Delakroovih slika je bujan, naročito posle putovanja u Maroko i Alžir (1832.god.) u kome je „pronašao svetlost i boje koje će zauvek zadržati u očima“. Pisao je „Boja sanja, peva, priča: to je muzika slike“ i “Dajte mi blato i od njega ću umeti da napravim blistavu žensku put“. Na ovom putovanju napravio je u svojim beležnicama mnoštvo skica po kojima će neumorno slikati razne scene Lova na lavove, Arape koji lutaju pustinjom, Alžirske žene u haremu i dr.

Slika Bitka kod Teleburga (1835/7.god) veoma ubedljivo pokazuje istorijsku pobedu Luja IX nad Henrijem III Engleskim. Uprkos ogromnim dimenzijama platna (485x555cm), kompozicija je čvrsta, vrtlog figura usmerava našu pažnju na središnji deo kojim dominira Luj IX na konju. Duhom romantičara, oslobođen krutog klasicizma, Delakroa je naslikao kompoziciju sa velikim zanosom i strašću u toplim tonovima, mekanim potezima kista koji podseđaju na Rubensa.

Radio je mnoge teme: istorijske, mitološke, biblijske, teme inspirisane literaturom, portrete, mrtvu prirodu, a naročito su ga privlačile orjentalne i egzotične. Kao što je bio raznolik u tematici, tako se služio i različitim tehnikama. Osnovna tehnika mu je uljana, a radio je i akvarele, zidne slike (za Skupštinu, Gradsku većnicu, Luvr, crkvu sv Sulpicija i dr.). Kao izvanredan crtač, ostavio je niz trenutnih zabeleški. Radio je i u bakropisu i akvatinti ilustracije literalnih dela (Hamlet, Faust i dr.).

U jednoj od svojih beležnica napisao je:“Počinjao bih da radim nešto što vredi tek kad bih zaboravio sitne detalje, da bih zadržao ono što je snažno i poetsko.Dotle sam bio obuzet željom za tačnošću, koju većina smatra istinom“.

Na Svetskoj izložbi u Parizu 1855.god. Delakroa je izložio 36 platna u jednoj prostoriji. Njegova bogata korespodencija i dnevnik beležaka predstavljaju komentar društvenog, intelektualnog i umetničkog sveta Pariza u prvoj polovini XIX veka.

Fransoa Rid (1784-1855)

Skulptura romantizma raskinula je sa „beskrvnim“ klasicizmom, nastojeći da izrazi snažna uzbuđenja.Teme su, kao i u slikarstvu, iz romantičarskog repertoara. Njen najznačajniji predstavnik je Fransoa Rid.

Godine 1830. dobio je porudžbinu za četiri reljefa na Trijumfalnoj kapiji u Parizu (trg Etoal). Najznačajniji od njih je Marseljeza (Polazak dobrovoljaca 1792.) sa izrazito naglašenom dramatikom koja se ogleda u zamahu tela, ekspresivnom izrazu, pokretu skulptoralnih masa i međusobnoj povezanosti ličnosti. U modelaciji, Rid je sklon realističkom prikazivanju, studirajući pokret i izraz po prirodi, a oblici koje stvara deluju robusno. Ono što je romantičarsko u njegovom delu je patriotsko-herojski prizvuk koji se ogleda ne samo u izrazu, već i u pokretu masa.

Arhitektura romantizma teži obnavljanju srednjevekovnih stilova i oblika, a naročito gotičkih, tako da je neogotika najupečatljiviji njen odraz.

Prilikom izgradnje sajkralnih objekata primenjuje se neogotika, dok se na privatnim i javnim građevinama njeni elementi kombinuju sa elementima klasicističke arhitekture.

Značajnu tekovinu romantizma predstavlja potreba da se srednjevekovne građevine restaurišu i organizovano čuvaju.