Русоово схватање државе у делу „О пореклу и основима неједнакости међу људима“

Жан-Жак Русо је противник свих облика владавине који се заснивају на

неједнакости, јер сматра да је она узрок свега лошег у држави. Русо сматра да

човек у свом природном стању није познавао неједнакост јер није било

приватне својине. Човекова способност сталног напредовања и усавршавања

довела је до неједнакости у друштву. Људи су постали зависни једни од других

након што су се трајно настанили на одређеној територији. Тада наста подела да

богате и сиромашне, а потом и господарење и ропство. Неједнакости нужно

повлаче са собом сукобе између људи припадника различитих слојева. Богатима

то није одговарало јер су они ти који ратове финансирају и тако излажу ризику

животе и имовину појединаца. То их је приморало да нађу начин да приволе

незадовољне на своју страну, обећавши им заштиту живота и имовине од

угњетавача, као и доношење закона који би представљали темељ правде у

друштву тако што би пред њима сви појединци били једнаки. Ови закони, које

су људи непромишљено оберучке прихватили, само привидно су гарантовали

слободу. »Имућнима су [закони] дали нову снагу, неповратно уништили

природну слободу и ударили темељ закону својине и неједнакости, вештом

преваром начинили га неумитним и ради користи малобројних славољубаца

натерали људе да раде и робују« (Русо 1995:171).

У почетку власт није имала сталан облик, а друштво се састојало из

одређеног броја споразума од општег значаја, за које су се појединци обавезали

да ће их поштовати. Народ је бирао вође да сачувају људима слободу. Они који

су на власти имају тенденцију да људима приписују природну склоност ка

ропству на основу трпељивости са којом га подносе. »Дивљак не повија главу

под јармом који образован човек носи без поговора и слободу пуну буре

претпоставља сужањству које му доноси спокојство« (Русо 1995:174). Русо,

дакле, закључује да човек по природи није склон ропству и да робови не могу

говорити о слободи.

Русо осуђује апсолутизам, у којем поданици припадају апсолутисти, као

и све што је у њиховом поседу, и за који каже да је »далеко од мудре и добре

правде владара, нарочито француских краљева« (Русо 1995:175). Формирање

политичког тела треба да подразумева друштвени уговор између народа и

власти коју је он себи изабрао. Њиме се обе стране обавезују да ће се

покоравати донешеним законима. Пошто је народ на тај начин вољу свих сажео

у једну, сваки израз те воље постаје основни закон који мора поштовати сваки

појединац. Изван домена права власти је моћ да промени државно уређење.

»Они који су на управи обавезују се да ће поверену им власт употребити само

према упутствима оних који су им је поверили и да ће се старати да свако ужива

на миру свој иметак, а да ће увек општу корист претпоставити личној« (Русо

1995:177).

Кроз историју се злоупотреба оваквог уређења показала као неизбежна.

Са уништењем основних закона власт би престала да буде легитимна и народ

више не би морао да јој се покорава, јер власт, као и сва њена права, почивају

управо на основним законима. »Тада би суштину државе представљао закон, а

не више управа, и слобода би припала свакоме по праву« (Русо 1995:177). Не

постоји виша власт која би контролисала исправност поступака управне власти

и народа и која би их принудила да испуне своје обавезе, па би тако свака

страна могла да престане да поштује уговор ако јој он више не би одговарао или

ако би јој се учинило да га друга страна не поштује. »Ако је дато право

управном телу у чијим је рукама власт и које ужива све користи уговора да је се

може одрећи, тим пре народ који испашта све грешке својег вођства, треба да

располаже правом да се може одрећи зависности« (Русо 1995:177). У циљу

избегавања сукоба који би настали као последица таквог права, било је

неопходно да се врховна власт оправда божјом вољом. Божја воља учинила би

власт неоспорном, а поданици би тако били лишени права на отпор власти.

Различити облици владавина потичу услед разлика између појединаца у

тренутку формирања власти. Ако би народ изабрао једног човека који се истиче

својом моћи, врлином, богатством или угледом, држава би постала монархија.

Ако се ради о неколико приближно једнаких људи који одударају од осталих,

ствара се аристократија. У друштву у којем богатство и особине нису у таквој

несразмери и које се мање удаљило од природног стања, засновала би се

демократија. »У сваком од ових видова владавине управна власт је у почетку

била изборна, и кад богатство није било утицајније, преимућство је припадало

заслужнима, којима власт природно одговара и старијима који у послове уносе

искуство, а хладнокрвност у одлуке« (Русо 1995:178). Проблем са бирањем

старих био је у томе сто су се избори морали често одржавати. Временом је

дошло је до појаве странака и грађанских ратова. Они који су из истих излазили

као победници и успели да се наметну, пренели су своје знање на породицу.

Тако су владари постали наследни и почели да на државу и све у њој гледају као

на породичну својину.

Пратећи развој неједнакости, Русо уочава да је најпре дошло до

доношења закона и права својине. Затим се образовала управна власт, а на крају

долази до смене законите владе произвољном. »У првом ступњу било је могуће

бити богат или сиромах, у другом јак или слаб, а у трећем господар или роб,

што представља крајњи степен неједнакости и границу којој теже сви остали све

док нови преокрети не свргну власт потпуно или је опет не приближе законитом

виду« (Русо 1995:179). Када постоји неједнакост између вођа и народа, она се

брзо осети и међу грађанима. Онај ко је на управи може злоупотребити власт

помоћу појединаца којима је принуђен да уступи известан део. »Грађани

пристају да их други тлаче зато сто следују слепој зељи за славом и гледају на

оне испод себе, не на оне горе. Пристају на окове само да би могли другима да

их ставе« (Русо 1995:179).

Чим су ступили у исту друштвену заједницу, људи су почели да се

пореде. Од свих врста неједнакости међу људима, »богаство је последњи облик

на који се своде све остале, јер је од непосредне користи за благостање и

најлакше је њиме служити се за куповину свега осталог« (Русо 1995:180). Када

се установи ова неједнакост, неминовно долази до супарништва. Права грађана

и слободе народа се постепено гасе, а сваки захтев или негодовање бива

тумачен као бунтовништво. »Политика само на плаћенике своди част која

човеку припада да брани опште добро. Дошло би до неминовности пореза и

појавила би се чудна правила части. Они који бране отаџбину претворили би се

у њене непријатеље. Вође би смишљале начине да разједине народ стављајући

их на супротне стране у погледу права и користи, а у циљу учвршћивања

сопствене власти. Тако би на рушевинама републике завладао деспотизам«

(Русо 1995:181). Деспотизам представља крајњи облик неједнакости који враћа

људе скоро до природног стања. Све се своди на закон јачег тј. на ново стање у

природи које за разлику од чистог, почетног облика, представља продукт

претеране покварености. Категорија државног уговора практично престаје да

постоји. Деспот представља господара само док је најјачи и нема места његовој

жалби против насиља чим народ успе да га отера, јер је свргавање деспота

једнако законито као и његови поступци док је био на власти.

»Тако можемо видети да у природном стању неједнакост готово да није

ни постојала, већ се развија упоредо са људским особинама и развојем људског

духа, као и да добија сталан и законит вид завођењем приватне својине и

доношењем закона« (Русо 1995:183). Идеална држава, према Русоу, била би

заснована на вољи народа израженој у законима. Темељ складног

функционисања државе представљао би друштвени уговор између сваког

грађанина и државе који би се морао поштовати. Држава би, према томе,

гарантовала за живот, слободу и иметак појединца, док би он био обавезан

заузврат да испуњава одређене обавезе према држави.

Литература:

Русо, Жан-Жак. 1993. О пореклу и основима неједнакости међу људима, Филип

Вишњић, Београд.