1

ДЕЧЈА КЊИГА

2

Дечја књига ДОБРИЦА

Сроски писци

Књига седамнаеста

Уредник ДОБРИЦА ЕРИЋ

Знак Српске књиге и Дечје књиге Добрица нацртао Добрица Ерић

3

САВО ШКОБИЋ

М О Р Е У Л А В О Р У

И ДРУГЕ ПОЗОРИШНЕ ИГРЕ ЗА ДЕЦУ

СРПСКА КЊИГА РУМА * 2004.

4

НЕСТВАРНА СТВАРНОСТ

Лица:

ГАГИ, дјечак са штакама,

МАЈА, његова млађа сестра,

ВЕСНА, њена пријатељица,

ЈЕЦА, мала комшиница, трачало,

КАПЕТАН КУКА, залутао из бајке,

НЕУСТРАШИВИ ПРИНЦ, залутао из бајке,

ПЕПЕЉУГА, залутала из бајке.

5

Сцена

Дјечакова соба. Напријед десно је фотеља са лампом (кутак за читање); напријед лијево двосјед, салонски столић и двије мање фотеље; у позадини, под прозором иза којег се види дрво у дворишту је кревет уредно поспремљен, а десно иза радни сто и витрина са пуно књига (које се налазе свуда). На радном столу је велики глобус и писаћа машина уз мноштво књига.

Лијево су врата, а отуда се чује гласна музика. ГАГИ сједи у фотељи за читање са књигама у крилу и сваки час с негодовањем погледа у правцу врата.

1. појава

ГАГИ и МАЈА

ГАГИ: Мајо, Мајо! Стишај мало ту музику!

МАЈА (угаси касетофон и из друге собе): Шта је? Шта се дереш?

ГАГИ: Па стишај мало ту музику, ниси сама на планети!

МАЈА (уђе): Како то мислиш, сама на планети?

ГАГИ: Покушавам да прочитам ову књигу, али ништа скоро да не разумијем због твоје гласне музике. Па зар не може то мало тише? Буди парламентарна.

МАЈА: Хоћу, када будем у парламенту, али када сам у својој соби, ја радим шта хоћу, колико хоћу и све што хоћу.

ГАГИ: Не браним ти ништа, само те молим да мало стишаш музику.

МАЈА: Па ти ништа и не можеш да ми забраниш, док дохватиш те штаке, док се подигнеш, кренеш, ихај... Ја ћу већ отићи далеко. Ништа ти мени не можеш!

ГАГИ: Па шта мислиш? Да ћу ја читав живот провести на штакама? Још једно мјесец-два па ће да лете у Дрину.

МАЈА (смијеши се): То и мене радује, али за та два-три мјесеца ти ћеш е већ одљутити па ћу ја опет проћи без батина!

ГАГИ: Па гдје си ти видјела да брат туче своју сестру?

МАЈА: Богами да видиш само како Сале млави своју Јецу, знаш Јецу?

ГАГИ: То она мала нова комшиница са трећег спрата?

МАЈА: Са четвртог, али толико ларма да сам и ја мислила да је са трећег, е њу. Она ти, знаш, имају обичај да се три пута дневно закаче и онда ти је то јурњава по кући.

ГАГИ: А зашто се свађају?

6

МАЈА: Јецина језичина ти је подугачка и никада не престаје да млати, а њега то нервира. Он је заљубљен и жели да уз тиху њежну музику машта о својој љубави, да смишља лијепе пјесмице и тако то. Међутим, од Јеце не може ни да размишља.

ГАГИ: Па кад знаш то, зашто мене не поштедиш те галаме из твоје собе.

МАЈА: Ма извини, мало сам се занијела па сам и заборавила да си ти у кући.

ГАГИ (тужно): А гдје ћу са овим штакама?

МАЈА: Па изађи мало пред кућу, да само видиш како је лијеп дан!

ГАГИ: А откуда ти знаш кад си читав дан у оној својо соби и растураш сопствене бубне опне?

МАЈА: Нећеш вјеровати колико је архитектура напредовала, сада на собама праве и прозоре застакљене па се кроз њих све види.

ГАГИ: Све?

МАЈА: Па све оно што је иза тог прозора, ријека, улица, људи, парк, небо... Све!

ГАГИ: А види ли се како трава расте, гдје и како спавају птице и како цвијеће мирише?

МАЈА (смије се): Па не може да се види како цвијеће мирише!

ГАГИ: Може.

МАЈА: Не може!

ГАГИ: Па наравно да може да се види, да се кладимо!

МАЈА: Нећу да се кладим, али хоћу да знам како то мислиш када тврдиш да се види како цвијеће мирише?

ГАГИ: Ево како, узми мало бијелог лука и ситно га исјецкај, што ситније можеш, затим га саспи у каћун или сличан цвијет, па га гурни својој пријатељици Весни да помирише, по њеној фаци ћеш видјети како цвијеће мирише?

МАЈА: Баш занимљиво. Одакле ти то? ...(покаже на књигу)... Је л' одавде?

ГАГИ: Не ...(покаже на главу)... Одавде. Сад сам то измислио.

МАЈА: А шта то читаш?

ГАГИ: Књигу.

МАЈА (мало нервозно): Ма знам, али коју? ...(он јој покаже)... Значење бајки?!... Чудна ми чуда, па знамо шта бајке значе, шта ће нам књига о томе. Бајке значе да је бака дошла у кућу и да ће нам читати бајке пред спавање.

ГАГИ: Да, то је било некада давно, када је бака била жива и кад смо ми били јако млади.

7

МАЈА: Богами, ја и сада волим да прочитам неку бајку. Мислим да их и дан данас знам све напамет. Када се само сјетим како су ми стварним изгледале, све сам очекивала да ће почети око мене да се јуре сви ти јунаци. Неке сам вољела, а неке не. Вољела сам Петра Пана, али нисам вољела капетана Куку.

ГАГИ: Па бајке су саткане од добра и зла у вјечитој борби. Ту су добре виле и зле вјештице. Замисли бајку у којој би вјештица била добра, скромна, дарежљива и умиљата, а рецимо, Пепељуга зла и опака, а?

МАЈА: Ала би то био урнебес, па да, на примјер, три прасета саножевима јуре вука, хоће да га закољу и поједу.

ГАГИ: А вук бјежи код Црвнкапе и њене баке да га оне спасу!

МАЈА (кроз смијех): Па на крају бака поједе ловца...!

2. појава

ВЕСНА и пређашњи

ВЕСНА (улази): Куцала сам, али ме нико не не чује... Добар дан вам желим!

МАЈА (брише сузе смијалице): Ћао, Весна, извини, нешто смо се зацерекали па те нисмо ни примијетили.

ГАГИ (са смјешком): Добар дан, Весна, како си?

ВЕСНА (сједа на фотељу лијево): Хвала на питању, добро сам, које и вама желим. А чему сте се смијали ...(Маји)... је ли то господин Тужни нешто провалио?

МАЈА (сједа до ње на двосјед): Немој да га зовеш господин Тужни, ниси фер.

ВЕСНА: Па кад је стално тужан.

МАЈА: Немој му на муку пристајати. Послије операције здравље му се исувише споро поправља, па га то брине и растужује.

ВЕСНА: Па ти сит у да му поправиш расположење, потруди се мало.

МАЈА: Јесте, да и ја немам својих брига.

ГАГИ: Ево, слушај Мајо …(чита)… У овој мрачној шуми често среће творевину наших жеља и стрепњи – вјештицу – као што се дешава једном од браће Грим. Ко не би волио да посједује моћ вјештице или чаробњака И да је користи за задовољавање свих својих жеља, за приближавање свих оних добрих ствари које жели за себе, И за кажњавање својих непријатеља?... Шта велиш, како би било лијепо да имаш тај чаробни штапић? Шта би прво урадила?

ВЕСНА: Ја бих себи прво набацила пуно добрих крпица.

МАЈА: Ја бих требала теби вратити здравље, али се бојим да ћеш онда да ме бијеш за све што сам ти скривила у ово вријеме твоје немоћи.

ГАГИ: Ја бих себи набавио добра компјутер.

8

МАЈА: Па зар не би прво здравље поправио?

ГАГИ: Па рекла си да ћеш то ти да средиш, онда ја могу да набавим компјутер.

ВЕСНА: То као она Циганка: Да имамо брашна као што немамо уља, посудили би у селу тепсију па питу направили.

ГАГИ (сви се смију): Е, та ти је добра, свака част! Машта може свашта.

МАЈА: Увијек сам се дивила писцима бајки. Прво што морају имати јаку и бујну машту, а онда треба добро да познају дјецу и све оно шта они воле, а шта не.

ВЕСНА: Моја бака је рођена за писца бајки, да само знатекако лијепе бајке измишља, па то је за невјеровати, одувијек.

МАЈА: И ми смо имали дивну баку, Бог душу да јој прости ...(прекрсти се)... Али је умрла.

ГАГИ: Није умрла, преселила се у бајке, сјећаш ли се, тако је увијек говорила?!

МАЈА (са радошћу): Сјећам се, говорила је овако: “А када дође тај дивни тренутак спознаје сна, ја ћу се преселити у неку бајку и отамо увијек пред ваш сан нешто тихо, тихо шапутати. Толико тихо да ћете ме моћи чути само ако будете јако, јако тихи пред свој сан”.

ГАГИ: Јесте, и могу ти рећи да ми се понекад чини како је чујем. Као да ми као некад чита неку од својих бајки.

ВЕСНА: Зар се не бојите?

МАЈА (изненађено): Чега да се бојимо?

ВЕСНА: Па то су духови… то, ти… гласови, та шапутања?

ГАГИ (смије се): Ма не, Весна, то је само ствар маште. Мени тада, у ствари, машта само помаже да се присјетим њеног гласа.

МАЈА (са сјетом): Био је тако мек И топао, као да ме грије.

ВЕСНА: Не знам, али је све то некако чудно… и мени се већ почињу догађати чудне ствари.

ГАГИ: На примјер?

ВЕСНА: На примјер …(кратко их погледа, одмахне)… Ма ништа, није важно.

МАЈА (заинтересована): Хајде, реци ми!

ВЕСНА: Не смијем, смијат ћете ми се.

ГАГИ и МАЈА (углас): Нећемо!

ВЕСНА: Зато сам, у ствари, и дошла до вас… Синоћ сањам, као дошла до мене мене у собу Пепљуга, јадна, прљава и уморна и пита ме да ли сам видјела негдје њен кључ од зачараног ковчега што га је сакрио Капен Кука, док га је Неустрашиви Принц јурио!

9

ГАГИ (са смјешком): Ауу, што ти то све лијепо помијеша! Како си само успјела?

ВЕСНА (љуто): Знала сам да ћете ми се смијати!

МАЈА: Ево, ја се не смијем. То ме и не ћуди јер обично у сну се и деси да се све нешто смути и помијеша. Није то ништа чудно!

ГАГИ: Па ти рече да ти се догађају чудне ствари, а то са сном и није ништа чудно

ВЕСНА (извади из джепа на конопцу велики стари кљу): Ево, то је то чудо!

МАЈА (изненађено): Је ли то тај кључ који тражи Пепељуга?

ВЕСНА: Изгледа да јесте.

ГАГИ: А одакле код тебе? Гдје си га нашла?

ВЕСНА: У мојој папучи, као да га је неко намјерно тамо ставио.

МАЈА (сви са страхопоштовањем гледају у кључ који виси у Весниној руци): А да то није неки ваш кључ… од нечега?

ВЕСНА: Ма не, видиш колики је… Ја за такву браву не знам!

ГАГИ: То је кључ од катанца и то неког великог.

МАЈА: Да немате на тавану, можда, неки стари сандук?

ВЕСНА: Немам ни таван, а камоли сандук!

МАЈА: Да сам на твом мјесту питала бих маму и тату.

ВЕСНА: Е, па ја сам била на свом мјесту и питала сам их.

ГАГИ: И шта кажу?

ВЕСНА: Кажу да сам ја дјевојчица, а не дјечак, и то велика дјевојчица, и да не треба да се играм са старудијама, него да то вратим тамо одакле сам га и узела.

ГАГИ: Па врати га.

ВЕСНА: Не могу, јер онда нећу моћи користити ту папучу, а друге немам.

МАЈА: Весна, је ли се то ти шалиш са нама или је то, не дај Боже, стварност?

ВЕСНА: Да је бар шала али није... Шта да радим?

МАЈА (погледа на сат): Знаш шта ћемо, хајде ти са мнм лијепо до библотеке, морам књигу замијенити, па ћемо успит већ нешто смислити.

ВЕСНА (погледа по собит): Па шта ће ти књига код оволико књига код Гагија?

ГАГИ: Маја чита само срцепарајуће теме.

МАЈА: Ако, боље и такве него ове твоје пустоловине!

ВЕСНА (гледа у кључ): А шта ћу са кључем? Не могу га, ваљда, носити по граду?!

ГАГИ: Бојиш се да те Капетан Кука, не појури по граду?! ... Остави га овдје, ја ћу ти га причувати.

10

МАЈА: Па могао би, док се ми не вратимо, у тим твојим књигама потраћити нешто о том кључу, зар не?

ВЕСНА (даје му кључ): И ја ћу се боље осјећати када је ово код тебе.

МАЈА (крене): Идемо. Ћао, Гаги!

ВЕСНА: Ћао!

ГАГИ: Ћао и пуно среће низ степенице!

3. појава

ГАГИ, потом КАПЕТАН КУКА

ГАГИ (загледа кључ): Ма какав ковчег, каква Пепељуга и какав Капетан Кука?! Што дјевојчице знају да смисле причу, то нико жив не зна... Бога ти питај гдје је ова то нашла па нам соли памет... Капетан Кука је изгубио кључ док га је јурио Неустрашиви Принц. Добро није рекла Петар Пан и три прасета, а и за штримфове би ту, изгледа, било мјеста.

КАПЕТАН КУКА (из или иза витрине искочи са сабљом): Ха, ту ли си, мрски непријатељу, брани се!

ГАГИ (тргне се и подигне штаку у одбрану): Ко си ти? ... Шта ти је?

КАПЕТАН КУКА: Како: ко сам ја?!.. Како: ко сам ЈА?!... Јеси ли ти луд или ти ноге смрде?... Ко то још не зна да сам ја славни сурови и неустрашиви Капетан Кука?!

ГАГИ: Ма који Капетан Кука, шта се фолираш?... То су те оне двије лудаче послале да ме заплашиш!

КАПЕТАН КУКА: Ха!... Не плашиш се, а? Је ли, ко си ми га па ти па се не плашиш мене, свемогућног гусара над гусарима?!

ГАГИ: Ја сам Гаги, а ко си у ствари ти? Упао си тако у моју собу, машеш том сабљетином и ко је ко ти, а овамо ни најосновније из бонтона не знаш. камо ти добар дан, је ли слободно, како сте...?

КАПЕТАН КУКА: О, људи, шта је ово?!... Да ниси ти прерућени Петар Пан? Једино је он био тако храба.

ГАГИ (прислони му штаку на прса, љуто): Е, сада је доста! Или ћеш ми рећи ко си или ћу из ових стопа да зовем полицију.

КАПЕТАН КУКА: А ко ти је тај?

ГАГИ (зачуђено): Тај?

КАПЕТАН КУКА: Да тај, из које је он бајке?

ГАГИ: Е, он није ни из једне бајке, он ти је из стварности.

11

КАПЕТАН КУКА: Шта је то стварност и какво ти је то оружје што си га у мене уперио?

ГАГИ: То ти је штака, много гадна и опасна ствар, а имам још једну.

КАПЕТАН КУКА: Па добро, човјече, гдје сам ја? Каква је ово необична бајка?

ГАГИ: Велим ти да ово није бајка, него стварност, а ти мораш одмах да се вратиш одакле си дошао, па макар то била и бајка!

КАПЕТАН КУКА: Е, то неће моћи ове ноћи!... Нисам пронашао!

ГАГИ: Шта ниси пронашао?

КАПЕТАН КУКА (у повјерењу): Кључ... чаробни кључ од зачараног ковчега!... Морам га пронаћи!

ГАГИ: Па куд код мене да га тражиш?

КАПЕТАН КУКА: Пепељуга га је овдје негдје изгубила, косу ћу јој запалити, само да је нађем!

ГАГИ: Сад је доста, излази док те нисам распалио овом штаком ...(чује се звоно на вратима)... Бјежи!

КАПЕТАН КУКА (иде унатрашке ка оној витрини): Идем, али ћу се вратити!... Ја сам славни сурови и неустрашиви Капетан Кука!

ГАГИ (док онај одлази): Ма ти си глупи, смијешни, магарац!

4. појава

ГАГИ и ЈЕЦА

ЈЕЦА (прилази, званично се рукује и не престаје да говори): Да, добар дан. Ја сам Јеца са 4. спрата, тек смо се доселили, тачније прије пар дана, па желим да упоознам све станаре ове лијепе, али мало тајанствене зграде. Знам, тамо гдје сам прије живјела, све је било весело и раздрагано, са много вике и гласне музике, тако да лијепо нисте морали ни да палите касетофон, него ако вам се не свиђа једна музика, ви лијепо промијените прозор, тачније пређете у собу и тамо слушате другу музику, која вам се тада већ вјероватно свиђа.

ГАГИ (покушава да је ослови): Извините...

ЈЕЦА: А, у ствари, ријетко сте и били расположени да сједите у кући и слушате глупу музику. Много је боље било изаћи у двориште и јурити се по читав бијели дан, толико је било и мјеста и дјеце, да вам никад није било досадно, али овдје, у овој згради, боље рећи у овом улазу, или, ако хоћете, хаустору, ја просто ни да зинем не смијем, јер одмах сви говоре како сам дрска, безобразна и неваспитана, па гдје сам ја то живјела? У којој джунгли, молим вас лијепо, а то све низашта, ама баш низашта. Па шта ако сам просула смеће кроз прозор? откуд сам ја знала да нека комшиница пролази доље под прозором и зашто је

12

она морала баш тада да пролази, је л’ те, молим вас, да није пролазила не би ни страдала од моје кесе са смећем?!

ГАГИ: Добро, Јецо, сад смо се упознали, до виђења.

ЈЕЦА: Како до виђења? Зашто до виђења? Па ми смо сада сусједи и ми морамо боље да се упознамо. А гдје вам је сестра, оно јој бијеше име Маја и има ону глупу пријатељицу, а да, Весну, млади некаквим кључем и каже да јој га је дала... ко јој га бијеше дао? Трнорућица? ... Не! ... Ма она, јој, са стакленом ципелицом, она Успавана Љепотица, да, не, да. Она.

ГАГИ: Пепељуга.

ЈЕЦА: Па да Пепељуга. тако сам и рекла, можете мислити, нема коме да се појави Пепељуга него баш Вени, боже, боже, каква случајност, а овамо није три књиге прочитала. Глупља је од Трноружице, те, хоћу рећи, Златокосе.

ГАГИ: Пепељуге.

ЈЕЦА: Па да тако сам и рекла, Пепељуге. Знам ја то добро ...(кревељи се)... Огледалце, огледалце, ко је најљепши на свијету?

ГАГИ: Е, то ти је Сњежана и седам патуљака.

ЈЕЦА (с невјерицом): Седам?

ГАГИ: Седам.

ЈЕЦА: А ја увијек мислила да их је било четрдесет. Знате, Сњежана и четрдесет патуљака, дивна бајка, све сам плакала. Тако је тужна, њежна, дивна, красна, сјајна.

ГАГИ:Не, то је бајка Алибаба и четрдесет разбојника, али је Сњежана имала само седам патуљака, а зашто си плакала, мени заиста није јасно.

5. појава

ПЕПЕЉУГА и пређашњи

ПЕПЕЉУГА (као из завјесе да је изашла, стидљиво): Добар дан, извините, да ли је Весна код вас?... Знате, рекли су ми да је отишла овамо.

ГАГИ (Јеца је занијемила од страха и само упире прстом у њу ): Да, била је овдје, али је отишла са Мајом у библиотеку, а ко си ти?

ПЕПЕЉУГА: Ја сам Пепељуга и хитно је морам наћи, бојим се!

ГАГИ (подругљиво): Је ли то ви из глумачке екипе сте одлучили да се мало са мном нашалите, а?... Малочас је овдје био бајаги Капетан Кука, сада Пепељуга, па шта је слиједеће?

ПЕПЕЉУГА: Кључ!

ГАГИ: Шта, кључ? Какав кључ?

13

ПЕПЕЉУГА (у страну се осврће): Знате, ако кључ од чаробног ковчега први пронађе Капетан Кука, ја сам готова.

ГАГИ: Готова си ти и ако те ја млатнем овом штаком! Шта сте сви запели за мене, олабавите мало, маме вам. Идите да се играте бајки у неком другом замку, имам ја својих проблема!

ПЕПЕЉУГА (одлазећи): Морам га пронаћи, морам га прва пронаћи.

6. појава

ГАГИ и ЈЕЦА

ЈЕЦА (престрашено када ова оде): Па то је била она Пепељуга!

ГАГИ: Ма немој, баш она?

ЈЕЦА: Јесте, познала сам је по... овај, ма она је, сигурно.

ГАГИ: Знаш ли ти, паметнице, колико су старе бајке?

ЈЕЦА: Одувијек.

ГАГИ: Па добро, није баш одувијек, јер ништа није одувијек, али су стварно много, много старе. Е, сад, како моће неко да живи неколико хиљада, рецимо, година, па да ти тако бане у кућу и тражи ти некакав кључ? И откуд да Пепељуга говори баш српски?

ЈЕЦА: Не знам.

ГАГИ: Не знаш, а знаш да је то била Пепељуга?

ЈЕЦА: Па иста она, видио си.

ГАГИ: Ма видио сам ја и Капетана Куку, малочас, па шта? То су неке зезализе, али не знам још ни ко су, ни ко их шаље.

ЈЕЦА: Је л’ хоћеш да останем са тобом, да ти држим страх?

ГАГИ: Ти мени да држиш страх, а малочас си занијемила од страха.

ЈЕЦА: Није то био, вјеруј ми, страх, него онако, како да кажем, изненађење. И требао си мене пустити да са њом разговарам, све бих сазнала, вјеруј ми. Ево, ако сада дође, ти само мене пусти, за пет минута ћеш све сазнати, јер нема тог коме ја не извучем сваку тајну из срца и главе, вјеруј ми.

ГАГИ: Како и нешто да ти призна кад од тебе не може доћи до ријечи?

ЈЕЦА (помирљиво): Па јесте, мало више причам али ја истовремено могу и све да чујем шта ми се говори.

ГАГИ (смије се): Е, то сам видио својим очима – три жене истовремено у глас говоре и све једна другу чује и разумије.

ЈЕЦА: То сте ви мушкарци измислили ... Онда, одох ја... Хвала што смо се упознали.

14

ГАГИ: Па ето, Јецо, сад знао ко овдје станује па наврати који пут.

ЈЕЦА: Ћао.

ГАГИ: Ћао, Јецо, и пуно среће низ степенице.

ЈЕЦА: Што ниси тако духовит био са Пепељугом?!

ГАГИ: Па она прође кроз зид, није отишла степеницама.

ЈЕЦА: Кроз зид?!... Ала ти имаш бујну машту.

ГАГИ (мало љут): Па видјела си, оде тамо, а тамо нема врата.

ЈЕЦА: Ништа ја нисам видјела, ћао!

ГАГИ: Ћао!

7. појава

ГАГИ и НЕУСТРАШИВИ ПРИНЦ

ПРИНЦ (изађе иза двосједа, повјерљиво): Здраво, Гаги, извини, немам времена да ти објашњавам. Све вријеме сам провео ту иза двосједа. Рећи ћу ти само да је вјероватно дошло до неке грешке у компјутеру ...(покаже на књиге)... оном од свијета бајки, па смо ти се почели овуда јурити. Ако ја или Пепељуга нађемо тај кључ од чаробног ковчега, све ћемо опет вратити на старо, али ако то уради Капетан Кука, онда куку и нама и вама. И нама из бајки и вама који сте изван тих бајки. Дакле, гдје си сакрио кључ?

ГАГИ: А ко си сад па ти? Тебе баш не познајем.

ПРИНЦ: Ја сам Неустрашиви Принц из бајки.

ГАГИ: Из које бајке?

ПРИНЦ: Па из многих бајки. Увијек се на крају појавим на бијелом коњу, соасим принцезу и ћивим дуго и дуго година у добру и срећи.

ГАГИ: Па гдје ти је коњ?

ПРИНЦ: Није хтио у лифт, а уз степенице не смије. Дај кључ.

ГАГИ: Па када си ти Неустрашиви Принц, што си се тако испрепадао па се стално осврћеш? Бојиш се Капетана Куке, зар не?

ПРИНЦ:Не, бојим се Пепељуге. Ако ме затекне овдје, одвешће ме у своју бајку или ће отићи са мном у моју бајку, па од регулисања компјутерске грешке ништа ...(чују се гласови)... Видимо се касније, спреми ми тај кључ и не дај га никоме.

15

8. појава

ГАГИ, МАЈА и ВЕСНА

МАЈА (улази са Весном и затиче га насред собе, изненађено): Опа, дечко је проходао!... Јеси ли, напокон, одлучио да своје лијепо лице покажеш сунцу?

ГАГИ (мало збуњено): Пошао сам... у... у ве-це.

ВЕСНА: Јао што је стидљивко, стиди се што мора помињати оно што нам је природа натоварила на леђа.

МАЈА: Па што се мора, није тешко.

ГАГИ: Нисам рекао да морам, него да сам у пошао у ве-це.

МАЈА: Па иди, ко ти брани?

ГАГИ (сједне): Е, сад нећу.

ВЕСНА: Хоћеш, хоћеш, само док ти пригусти.

ГАГИ: Сједите и ви, морамо озбиљни да поразговарамо.

МАЈА (сједају): Сједи, Весна, мени је познат овај глас. Када је овако озбиљан, ништа добро не може да нам се деси.

ВЕСНА: То по оној народној: “Не бојте се, боље бити неће!”

ГАГИ: Доста шале. Слушајте, нисмо више дјеца и ја не волим никакве игре. Поготово не игре те врсте коју, изгледа, вас двије играте.

МАЈА: Не разумијем.

ГАГИ (даје Весни кључ): Ево ти твој тајанствени кључ и игра је готова.

ВЕСНА (узима кључ): Каква игра? Ко се игра?! Ако сам ти се пожалила као пријатељу, очекивала сам да ћеш ми помоћи, а не још да ћеш ме оптужити да се играм с тобом!

МАЈА: Гаги, ниси фер... (устане)... Весна, идемо!

ГАГИ (Весна крене): Сачекајте, сједите? ...(сједну)... Ако то није ваша игра, онда морамо сазнати чија је?!

МАЈА: О каквоиј је игри ријеч? Весна је нешто сањала, а потом је нашла кључ у својој папучи. Гдје је ту игра?

ГАГИ: То ме буни. Нико није могао играјући се угурати у сан Весни своју тему.

МАЈА: И зашто онда мислиш да је то нека игра у питању?

ГАГИ (мало застане): Сада ћете се ви мени смијати

ВЕСНА: Нећемо.

МАЈА: Кажи.

16

ГАГИ: Теби се, Весна, Пепељуга у сну јавила, а мене је посјетила, у соби. И Јеца ју је видјела.

МАЈА и ВЕСНА (у глас): Пепељуга?!

ГАГИ: А прије ње су ту били и Капетан Кука и Неустрашиви Принц. У ствари, принц је дошао послије.

ВЕСНА: Јеси ли ти скоро мјерио температуру?

МАЈА: А да ти твоји лијекови немају неке необичне нус-појаве)

ГАГИ: Наравно да не вјерујем да су то стварни ликови из бајки, него нека добро смишљена и изрежирана представа у мојој соби.

МАЈА: Ко би и зашто то теби радио?

ГАГИ: То желим да сазнам.

ВЕСНА: А шта кажу, зашто долазе код тебе?

ГАГИ: Траже кључ... Онај твој тајанствени кључ.

ВЕСНА: Па зашто им га ниси дао, био је код тебе?

ГАГИ: Ти си ми га повјерила на чување, како сам га онда могао дати? Шта ти мислиш о мени, а?

ВЕСНА: Извини.

МАЈА: А шта је Јеца тражила овдје? Да то није њено масло?

ГАГИ: Сумњам. Она се толико уплашила да се умало није упишкила у гаће.

МАЈА: Баш си прост!

ГАГИ: Можда сам ја прост, али нисам као ти непажљив и негостољубив. Пријатељица ти долази данас већ други пут, а ти никако да је почастиш.

ВЕСНА: Ма не треба ништа.

МАЈА: Овај пут си у праву. Одмах ћу ја! (оде)

9. појава

ГАГИ, ВЕСНА, потом ПЕПЕЉУГА

ВЕСНА: Ниси требао то говорити, сад је Маји непријатно што се није сама сјетила.

ГАГИ: И ја сам жедан.

ВЕСНА: Па могао си сам затраћити сок, а не да је постидиш.

ГАГИ: Па ако сте праве пријатељице, онда она не треба пред тобом да се стиди, а ни ти да то очекујеш од ње.

ВЕСНА: Стид је осјећање, којим се не може командовати.

17

ГАГИ: А којим се то осјећањем може командовати?

ВЕСНА: Маштом.

ГАГИ: Машта није осјећање!

ВЕСНА: Него шта је?

ГАГИ: Ништа, машта.

ВЕСНА: А је л’ се лијепо осјећаш док машташ?

ПЕПЕЉУГА: Осјећам, али...

ВЕСНА: Е, видиш. Машта је осјећање и то не једно, него неколико осјећања истовремено.

ПЕПЕЉУГА (пришла им је тихо иза леђа): Извините... (они се престрашено тргну)... Молим вас, дајте ми кључ!

ВЕСНА: Па ја, овај, сањам! ... Пепељуга!

ГАГИ: Не сањаш, то ти је то.

ВЕСНА (скрива кључ иза леђа): Ко си ти? Шта хоћеш?

ПЕПЕЉУГА: Ја сам Пепељуга и молим вас дајте ми кључ од зачараног ковчега, вријеме ми истиче.

ГАГИ (покаже прстом Весни да не да кључ): Какво вријеме?

ПЕПЕЉУГА: Имамо врло мало времена да извршимо корекцију у компјутеру, иначе ће доћи до самоуништења и онда од нашег свијета бајки неће бити ништа... Сви ћемо се преселити у ову глупу стварност.

ВЕСНА: Ма немој, глупу стварност? А зашто глупу, молићу лијепо? Шта је овдје глупо?

ПЕПЕЉУГА: Не желим да вријеђам, али људи у стварности су зли и само мисле на себе и како да њима буде лијепо, а о дјеци скоро да и не мисле.

ГАГИ: И ти ми нешто о томе говориш! Па како се ти, јадна проводиш у својој бајци? Муче ти и израбљују и ништа ти не дају.

ПЕПЕЉУГА: Јесте, али бајка је тако и написана да би дјеци било јасније ко је добар, а ко зао. Читава моја бајка, као и остале, има задатак да дјеци уљепша живот, али и да их нечему научи.

ГАГИ: Малочас је овдје био и некакав Неустрашиви Принц и он је тражио кључ.

ПЕПЕЉУГА (престраши се): Јао, нисте га ваљда њему дали! ...(сједне и почне горко да плаче)... Јао мени, јадној!

ВЕСНА (згледа се са Гагијем па њежно): Немој плакати, Пепељуго. Нисам му дала кључ, ево га код мене ...(показује)... Види!

ПЕПЕЉУГА (нагло престане плакати, дигне поглед, смије се): Ниси!... Дај га мени.

18

ГАГИ (отме кључ): Не може. Овај кључ нико неће добити док се не разјаснимо.

ПЕПЕЉУГА (стидљиво): Али, ја сам мислила... Извините.

ГАГИ (ова крене): Сачекај, мораш ми објаснити...!

ПЕПЕЉУГА (бјежи): Извините!

ВЕСНА: Господе Боже, шта ово би? Па гдје оде тамо, тамо нема врата... Тамо је зид!?

10. појава

ГАГИ, ВЕСНА и МАЈА

МАЈА (Уноси тацну са колачима и соковима): Шта вам је? Нешто сте ми узнемирени, као да сте врага видјели?

ВЕСНА: Нисмо врага, него ђавола!

МАЈА: Ма то је исто.

ГАГИ: Опет смо имали посјету.

МАЈА: Посјету?! Па нико није ушао у стан!

ВЕСНА: Јесте, кроз зид.

МАЈА: Кроз зид? Шалите се.

ГАГИ: Опет је долазила Пепељуга или бар неко ко глуми њу.

МАЈА (сједне): Па зашто ме ниси звала? Ја бих је зграбила за косу и све би ми признала!

ГАГИ (смије се): А Весна се скроз расплакала са њом.

ВЕСНА: Нисам. Било ми је жао када се заплакала, онако горко.

ГАГИ: Као у бајци – горкоо је плакала, као да има слатко плакање!?

МАЈА: Претпостављам да је и она тражила кључ. Што јој га нисте дали?

ВЕСНА: Гаги га је зграбио.

ГАГИ (гледа кључ): Зато што мислим да је овај кључ истовремено и кључ цијеле приче. Он откључава браву иза које се крије тајна.

МАЈА: Да, али како пронаћи браву за тај кључ?

ГАГИ: Прво треба да нађемо начина да их све троје истовремено доведемо овдје.

МАЈА: Како?

ВЕСНА: Да пробамо са неком чарањима, шта мислите?

ГАГИ: Само се ти зезај, а ти си ово све и замутила.

ВЕСНА: Шта сам то замутила? Како сам замутила?

19

МАЈА: Имам идеју, ја ћу да легнем овдје и да заспим као она Успавана Љепотица, па ће Принц доћи да ме пољупцем пробуди. Када се он приближи, ви га зграбите и вежите!

ГАГИ: Да, али она је била успавана сто година, а мени се толико не чека.

ВЕСНА (сјети се): Имам идеју, дођите ...(приђу јој сасвим близу, она тихо)... Говорићемо само ствари које ће их наљутити, као Неустрашиви Принц је у ствари кукавица, Капетан Кука је један обични шоња, а Пепељуга је глупа и лијена шмизла.

ГАГИ (усправи се и гласно): Ма који Капетан Кука и бакрачи?! Он ти је један обичан шоња. Јесте ли знали да он руку гдје му је сада некаква кука није изгубио у борби него се обô на некакав трн док је крао крушке, па му се крв затровала и морали су му је ампутирати?! Да, да, дјецо, то вам је тај кобајаги Капетан Кука.

МАЈА: А и онај Неустрашиви Принц, ђавола је неустрашиви. Он се толико плаши дјевојака да ни једној не смије ни прићи. Ено, пољубио је Успавану Љепотицу, јер је била успавана. Да је била будна, не би јој смио прићи ни на десетак корака, да, да, то је тај Неустрашиви Принц. Боље би било да се зове Престрашиви Принц.

ВЕСНА: А Пепељуга, она вам је посебна прича. Знате ли зашто се није смјела удати за оног принца из њене бајке, већ је побјегла главом без обзира да је и ципелу изгубила?... (они одмахују главом)... Зато што је знала да ће одмах након пар реченица њених Принц увидјети са каквом глупачом има посла. Па та не зна ништа друго него да се кмези и кењка.

11. појава

ЈЕЦА и пређашњи

ЈЕЦА (улази и већ с врата не престаје са причом ): Је ли ви то о мени причате? Шта сам ја, кмеза која кењка?! Па када сте ви то видјели да ја кењкам, када? Ја и када плачем, ја тако тихо плачем да ме скоро нико и не чује. Да, да, а не као ти, Весна. Је л’ те неко мало наљутио, а ти цијелу зграду дигнеш на себе. Па добро, некада ме мој глупи брат Сале појури или клепи, али ја му кажем шта већ треба да му кажем и збришем у своју собу и закључам се.

МАЈА (дрекне): Стани мало, гдје се гасиш??!

ГАГИ: Иштекај је из зида.

ВЕСНА: Слушај ти, мала дивљакушо. Окани се ти мене, боље ти је.

ЈЕЦА: Нисам ја никаква дивљакуша, а то што сам мала, нека те не брине, знаш добро да се у малим флашицама парфем држи. Да, да, ако ниси знала. Уосталом, ја

20

због тебе нисам ни дошла ...(окрене се Гагију)... Молим за извињење што овако испадам у сред трача, али...

ГАГИ: Нико тебе није трачао. говорили смо о Пепељуги.

ЈЕЦА: О Пепељуги, е и ја хоћу да говорим о њој. Већ ми је доста. Нико, чак ни мој брат Сале ми не вјерује да сам ја својим очима видјела Пепељугу, овдје, у твојој соби.

ГАГИ: Па шта ти ја могу. Мора да си их раније лагала па ти сада не вјерују.

ВЕСНА: У лажи су кратке ноге.

ЈЕЦА: Можда сам некада малкице слагала нешто, па шта и то је за људе. Сви помало лажу ено и они на ТВ. Јесте, јесте, како да не лажу. Како то, молим вас, ако не лажу, како то да се Том и Джери онако јуре, туку, подваљују, пјевају, свађају и све остало и како то, молим вас, да постоје Штрумфови и да још говоре српски? Како?! Никако, кажем вам ја, сви лажу.

МАЈА: Ма о каквој лажи ти говориш? О цртаним филмовима? Ма дај, молим те, стварно претјерујеш.

ЈЕЦА: А зашто, онда, Мајо, теби сви вјерују, а мени нико, зашто?

МАЈА: Не знам. Знам само да ја не лажем и ни о коме ништа лоше не говорим. Исто тако не допуштам да преда мном неко о некоме лоше говори.

ВЕСНА: Да трача, као овамо неки.

ЈЕЦА: Шта гледаш у мене, нисам ја трачало? Ако не знаш ко је и шта је то трачало, треба да одеш доле у фризерски салон “Мачо”, да чујеш госпа Цану, како та трача, никога не оставља на миру. Она и она њена пријатељица Перса са трећег спрата.

МАЈА: Не занима ме.

ЈЕЦА: Хоћеш ли ти, Гаги, да ми помогнеш, молим те?!

ГАГИ: Па шта треба да радим? Да идем около и вичем да Пепељуга постоји и да је код мене била у посјети и да си је видјела?!

ЈЕЦА: Па само сиђи доле са мном и реци им да је истина то што сам им испричала, молим те.

ГАГИ: Не пада ми на памет!

ЈЕЦА (јогунасто излази): Е, баш си некакав.

12. појава

ГАГИ, МАЈА, ВЕСНА,

ВЕСНА: Глупача. Све нам поквари.

21

МАЈА: Баш је некаква. Увијек ми је жао када су дјеца оваква. Умјесто да живи лијепо и нормално, па да брине само своју бригу. Било би љепше и њој и нама.

ВЕСНА: Што би мој стари рекао: “Свашта у божјој башти”.

ГАГИ: Ма пусти то ...(намигнме им)... Шта ћемо ми са оним глупим шоњом Капетаном Куком, како да га се отарасимо једном заувијек?

МАЈА: Ма ко га шиша!

ВЕСНА: Вјероватно је отишао да тјеши ону глупаву шмизлу Пепељугу. И јесу једно за друго, не зна се ко је глупљи.

МАЈА: Још само да им се придрући онај Неустрашиви плашљивко Принц, ако већ није од страха напунио гаће. Јесте такав вам је он.

13. појава

КАПЕТАН КУКА и пређашњи

КАПЕТАН КУКА (искочи из или иза витрине): Ха! Голубићи! Ту сте! Е, сада ми нећете умаћи!... (приђе Гагију и гурне му мач под грло)... Ко је шмокљан и кукавица, ха?! Говори!

ГАГИ: Ти си, у ствари, неки јако лош глумац. Што лијепо не признаш ко те и зашто шаље?, па да завршимо са овом игром.

КАПЕТАН КУКА: Да, да, кукавице, готов си! Твоја једина шанса је да ми даш кључ од зачараног ковчега, па да заувијек нестанем из ове глупе бајке.

ВЕСНА: Ово није ни глупо, а није ни бајка.

КАПЕТАН КУКА (њој преко рамена): Ма немој? А шта је онда ово?

МАЈА: Ово је стварност. Ви из бајке то не разумијете јер не видите разлику. Ми који смо прочитали бајке знамо разликовати стварност од бајке.

КАПЕТАН КУКА: Немам ја шта разликовати или не разликовати, баш ме брига ...(унесе се Гагију пријетећи у лице)... Кључ на сунце, док те нисам пробуразио и бацио ајкулама, балавче!

ГАГИ (пркосно): Не дам.

КАПЕТАН КУКА (пријтећи): Не даш?

ГАГИ: Не дам

КАПЕТАН КУКА: Е, сад си готов! ...(замахне сабљом)... Умри!

МАЈА (тресне га тацном по глави и док овај успорено пада, гледа у Гагија): Јао, да га нисам убила?

ГАГИ (узме му сабљу): Ниси, само си га онесвијестила. Хвала ти.

МАЈА: Морала сам, хтио је да те убије.

22

ГАГИ: Добро си урадила, вежите га док се није освијестио.

ВЕСНА (вежу га): Ево, овако ће проћи и онај плашљивко Принц, само да се појави.

ГАГИ: Ко да се појави? Он?... Ма не смије он, зна да ћу га појести са чизмама.

14. појава

НЕУСТРАШИВИ ПРИНЦ и и пређашњи

ПРИНЦ (искочи из иза двосједа са исуканим мачем): Ево ме, хвалисавче! Изволи, бирај оружје ... (гледа у штаку, коју је Гаги махинално подигао)... Шта ти је то? Какав ти је то мач? Ја такво оружје у свом животу нисам видио.

ГАГИ: Јаког ти живота, из бајке у бајку јуриш на бијелом коњу и ту и тамо спасип неку дјевојку, принцезу, шта ли већ?

МАЈА: Или пољупцем пробудиш успавану љепотицу.

ВЕСНА: Или Сњежану.

ПРИНЦ: Е, то са Сњежаном то је била моја највећа грешка у животу. Сви ти патуљци су јој одједном постали браћа, а мени шурјаци. А шурјаци кô курјаци. Кад год су ми долазили у посјету, све су појели што сам имао. Мука жива.

ГАГИ: Јадан ти.

ПРИНЦ: Нисам ја јадан ... (гурне му мач под грло)... Дај тај кључ ако му је живот мио.

ГАГИ: Што ће ти?

ПРИНЦ: Шта тебе брига што ће мени кључ од зачараног ковчега??! ... Дај кључ!

ВЕСНА: Како шта нас је брига? Ти нешто мутиш?

ПРИНЦ (преко рамена): Не мутим!

МАЈА: Мутиш, мутиш!

ПРИНЦ (Гагију): Кључ!

ВЕСНА: Малочас је овдје била Пепељуга ...(Принц се тргне)... Горко је плакала када је помислила да смо теби дали кључ.

ПРИНЦ: Па и ја бих горко плакао да сте га њој дали.

МАЈА: Зашто?

ПРИНЦ: Зато што би мојој слободи дошао крај. Ја бих је морао оженити, а онда више не бих могао да лутам по свијету и ослобађам заточене љепотице и успаване принцезе.

ВЕСНА: Ваљда обратно?

ПРИНЦ: Шта обратно?

23

ВЕСНА (даје Маји знак да узме тацну): Ништа, ништа.

ПРИНЦ (пријетећи Гагију): Дај овамо кључ!

ГАГИ: Не дам!

ПРИНЦ (пријтећи): Не даш?

ГАГИ: Не дам, шта ми можеш?

ПРИНЦ: Како шта ти могу? ... Па могу шта хоћу.

ГАГИ: А шта хоћеш?

ПРИНЦ: Ја хоћу кључ... К-Љ-У-Ч!!!

ГАГИ: Не дам и готово!

ПРИНЦ (замахне мачем): Е кад је готово, онда је готово!

МАЈА (лупи га тацном по глави и он успорено пада) : Јао, ово ће ми прећи у навику ...(Весни)... Везујмо га! ...(Гагију)... Јеси ли добро?

ГАГИ: Добро сам.

ВЕСНА: Е сада када би још дошла она глупача која се представља за Пепељугу, па да и са њом завршимо.

ГАГИ (Весни): Нећеш ваљда и њу? ...(показује на тацну)... Немој, па она је дјевојчица.

МАЈА: Па шта, глава је глава, била мушка или женска.

ВЕСНА: Само што је та Пепељуга схватила колико је глупа и да је за њу опасно да дође овдје па се боји.

МАЈА: Ма не боји се она. Она се боји да ће је овај одвести у свој дворац ...(показује на Принца, а потом и на Капетана Куку)... или овај на свој брод.

ГАГИ: А нико не пита шта би она хтјела?

ВЕСНА: Да, стварно, можда би она хтјела сасвим нешто друго...

МАЈА: Када би само дошла, па нам отворила своје срце, можда јој и помогнемо.

15. појава

ПЕПЕЉУГА и пређашњи

ПЕПЕЉУГА (као из зида улази): Ево ме, Мајо...

МАЈА: Пепељуго, дођи, сједи... Испричај нам све по реду.

ВЕСНА (Маји): А ниси нам вјеровала.

МАЈА (даје Пепељуги сок): Изволи, опусти се.

ПЕПЕЉУГА (лагано отпије гутљај): Важно је да су њих двојица везана.

24

ГАГИ: Они су везани, а врло брзо можеш и ти бити везана ако нам одмах све не испричаш. Слушам.

МАЈА: Нека, Гаги, нека се мало одмори и сконцентрише.

ПЕПЕЉУГА: Све је почело када су мој тата и Сњежанин тата... Знате онај из бајке Сњећана и седам патуљака?... добили на чување кључ од зачараног ковчега. Посвађали су се око тога ко је од њих лошији отац и ко треба да код себе има тај кључ. Гдје има свађе, ту често дође и до туче, а све то је искористио Капетан Кука и украо им тај клкјуч са жељом да у нашем компјутеру све преокрене, а мене и Сњећану и Трноружицу и Златокосу и још неке лијепе дјевојке и принцезе одведе на своје тајно гусарско острво. То је сазнао Неустрашиви Принц и хтио је да му отме кључ за своју корист, а Капетан Кука га је сакрио у Веснину папучу, са жељом да га узме прије него се ова пробуди. Остало знате. Још пар сати па ће мој тата са својим партнером морати предати кљу слиједећим стражарима, а ако то не ураде, оде им глава и наше бајке ће бити заборављене, као многе до сада.

ВЕСНА: Па да, па сада измишљају нове, лошије бајке.

ПЕПЕЉУГА (молећиво погледа Гагија): Молим вас, дајте ми кључ!

МАЈА: Гаги, ја јој вјерујем. Дај јој кључ.

ВЕСНА: Нека поведе и ову двојицу ...(они су се већ освијестили и у страху и тишини проматрали шта се догађа)... Нама више не требају.

ПЕПЕЉУГА: Молим вас, немам пуно времена да спасим оца, дајте ми кључ.

ГАГИ (пружи јој кључ): Изволи, и нека ти је са срећом!

ПЕПЕЉУГА (лагано устане, пољуби Гагија и узме кљу): Хвала, хвала вам свима ...(благо гурне ону двојицу напријед)... Идемо ...(осврне се)... Хвала вам, ви сте дивни чувари бајки... Збогом!

16. појава

ГАГИ, МАЈА, ВЕСНА и ЈЕЦА

ЈЕЦА (улијеће сва усплахирена када су ови изашли): Људи, нећете ми вјеровати кога сам видјела... Ево малочас ту на степеништу сам срела Петра Пана, мајке ми!

МАЈА (зграби тацну и крене на њу): Ма даћу ја теби Петра Пана!

ВЕСНА (почне истовремено да је гађа јастуцима са двосједа): Е, већ ми је доста и тебе и твоје језичине...!

ГАГИ (крене и он на њу са подигнутом штаком): Ма ако те само дохватим овом штаком, даћу ти и Петра Пана и све остале...! (изјуре за Јецом)

З А В Ј Е С А

25

МОРЕ У ЛАВОРУ (комедија за дјецу)

Лица:

СУЗАНА (дјевојчица 13 година)

ЖАНА (Сузанина најбоља другарица, 13 година)

БАЏА (будући морепловац, 12 година,

ДАВЕЖ (дјечак из њиховог разреда)

МАЈА-Прст, (сусјетка, 13 година)

НЕДА-Нокат (њена нераздвојна другарица)

ПАХУЉИЦА (лик из Сузанине маште)

26

ПРВА СЛИКА

Башта пред кућом Сузаниних родитеља, сунцобрани, пар столица за плажу, цвијетни грмови. Лијево је излаз на улицу, а десно улаз у кућу. Сузана потрбушке лежи на ћебенцету и чита неки часопис за младе. С касетофона иза ње чују се звуци неке популарне мелодије. Звони телефон.

1. Појава

СУЗАНА, потом ЖАНА

СУЗАНА (искључи касетофон и узме мобилни телефон): Да?... Еј, ћао мама!... Добро сам, ево учим... Да, мама... Да, мама... (слаже фацу досаде)... Да, мама, не секирај се! Све је под контролом... Да, мама, све ћу појести... Да, мама, лијепо ћу се обући... Да, мама, пазит ћу преко цесте... Да, мама, ћао мама!... (баци телефон крај себе, устане, гледа у телефон, па дрекне)... Не, мама! Не, мама!... Уф!

ЖАНА (улази весело): Ћао, љутице! С ким се то свађаш?

СУЗАНА: Са мамом!

ЖАНА: Па, гдје ти је мама?

СУЗАНА: На послу... (покаже прстом на телефон)... Сад ме је звала.

ЖАНА: Знам како ти је. И мене је моја Перса малочас давила.

СУЗАНА (још увијек љута):Досада досадна! Немој, ово, немој, оно, уради ово, уради оно, као да сам робот!

ЖАНА: А жале се како су им мале плате. Када би престале само да телефонирају по два-три пута, уштедјеле би много и имале добру плату.

СУЗАНА (сједне уморно): Е, моја Жана, теби је лакше, ти имаш брата, па ту муку са њим дијелиш.

ЖАНА: Ма којег брата, не зову га бадава Давеж. Пола сата сам излазила из куће, те „гдје ћеш“, те „како ћеш“, те „зашто идеш“, питањима никад краја.

СУЗАНА: Ма ја бих се на то навикла, али на ово ...(опет покаже прстом на телефон)... не могу, па ме убиј!

ЖАНА: Гдје су остали?

СУЗАНА: Не знам ...(гледа на сат)... Ти си, у ствари, мало поранила. Доћи ће.

ЖАНА: Еј, чула сам добар фазон. Прегледа доктор пацијента, у ствари мјери му пулс ... (узме Сузанину руку и „ мјери“ јој пулс, гледајући у свој сат )... Дуго гледа на сат, па ће ти на крају: „Знате шта, или сте ви мртви или је мени стао сат!“

СУЗАНА (смије се весело): Е, та ти је добра!

ЖАНА (нагло се уозбиљи, па у повјерењу): Видјела сам га!

27

СУЗАНА: Дејана?... Гдје?... Када?

ЖАНА: Полако, бре, нисмо на квизу. Јутрос у паркићу је играо кошарку са оним будалетинама из VIII-3, она га је чекала стрпљиво и заљубљено чувала његов горњак.

СУЗАНА: Дукс?

ЖАНА: Свеједно.

СУЗАНА: Коза!

ЖАНА (разочарано): Зашто? Има цура право, није он моје власништво.

СУЗАНА: Ја бих јој очи извадила... оне... оне... оволике, к'о у слона!

ЖАНА: Њему се свиђају.

СУЗАНА: Ма ко га шиша?! Можда је и боље тако, зар не? Боље да је на вријеме открио своје право лице, него да си се скроз затрескала.

ЖАНА: У томе и јесте проблем... Ја сам се скроз затрескала.

СУЗАНА: Ма проћи ће те то брзо, видјећеш!

ЖАНА: Нећу видјети, убићу се!

СУЗАНА: Па ја се због таквог идиота не бих ни мало секирала.

ЖАНА: Кад сам глупача глупа.

СУЗАНА: Ниси.

ЖАНА: Па нисам, ваљда, глупача паметна?

СУЗАНА: Ти уопште ниси глупача. Онако добре оцјене у школи не може имати једна глупача, него само једно тако велико штребало!

ЖАНА (скочи весело): Ма ко је штребало?! ...(почне да је јури по башти)... Сад ћу ти показати како штребало бије!

СУЗАНА: Ухватит ћеш ме, ал' у пањевима!

ЖАНА (сједне на столицу): Кад спомену пањеве, гдје је онај твој?

СУЗАНА: Отишао је код баке на село.

ЖАНА: Тамо му је и мјесто!

СУЗАНА: Опет ти?!

ЖАНА: Не подносимга, па бог!

СУЗАНА:Зашто? Шта ти је он крив?

ЖАНА: Не знам. Немам ама баш никакав опипљив разлог, али га не подносим!

СУЗАНА: А он тебе обожава.

ЖАНА (изненађено): Стварно?!

28

СУЗАНА: Да, најбоље своје вицеве прави на твој рачун!

ЖАНА (скочи весело): Е, сад си стварно готова! ...( почне да је јури)... Кад те ја средим ти ћеш бити најбољи његов виц... Одвешће те на своје бајно село, код своје бајне баке да му служиш као страшило за птице!

СУЗАНА: Немој, Жанице, немој молим те!... Па ја сам ти најбоља пријатељица, зар си то заборавила?!

2. Појава

БАЏА и пређашњи

БАЏА (прво мало стоји и гледа их како се јуре, а онда јако звине; када се оне изненађене зауставе, он мангупски, с кука на кук, ушета на сцену): Шта је вама, дјевојке? Да вам, можда, сунце није ударило у главу?

ЖАНА: Ма, дај, Баджо, зар не можеш бар једанпут доћи као човјек?!

СУЗАНА: Истраумирао си нас.

БАЏА: Шта сам требао? Да се и ја јурим са вама?

ЖАНА: Па не би ти шкодило мало тренинга.

СУЗАНА: Требат ће ти у животу.

БАЏА: Неће. Мени неће.

ЖАНА: А зашто то ...(имитира га)... теби неће?

БАЏА: У мом животу неће бити трке ни јурњаве... Стајаћу на крми свога брода и проматрати како море залази у сунце.

СУЗАНА: Ваљда обратно.

БАЏА: Шта обратно? Неће ваљда крма стајати на мени?

СУЗАНА: Не рекао си да ћеш гледати како море залази у сунце, а колико ја познајем географију, то се никада није догодило и никада се неће ни догодити.

ЖАНА: Не залази море у сунце, него сунце у море.

БАЏА: Ја нисам тако рекао!

СУЗАНА и ЖАНА: Јеси!

БАЏА: Стајаћу на крми свога брода и како сунце тоне у Тихи океан.

СУЗАНА: Богами, тај Тихи океан зна и да не буде тих. Читала сам да у вријеме олује на њему буду таласи велики по тридесет метара.

БАЏА: Па шта. Када имаш добру и искусну посаду, нема проблема.

ЖАНА: А ти ћеш је имати?

29

БАЏА: Да, ја ћу је имати. И то какву посаду! Посаду снова, само добри стари морски вукови.

ЖАНА: Или ће то, можда, бити морски пси?

СУЗАНА: Или само пси?

БАЏА (док се оне смију): Само се ви смијте! Ко се задњи смије, најслађе се смије.

ЖАНА: А предзадњи?

БАЏА: Шта, предзадњи?

ЖАНА: Шта ће бити ономе ко се предзадњи смије?

БАЏА: Појешће га морска крава!

1. Појава

МАЈА, НЕДА и пређашњи

МАЈА (с капије): Ћао...

НЕДА: ... Друштво!

МАЈА: Како...

НЕДА: ...Сте?

БАЏА: Па боље да говорите углас, него што се тако надопуњујете.

СУЗАНА: Маја и Неда.

ЖАНА: Прст и Нокат. Је ли истина да сте баш сасвим нераздвојне?

МАЈА: Да, шта има...

НЕДА: ... Ту лоше?

ЖАНА: Па ништа, само питам.

СУЗАНА: Још нисмо сви.

МАЈА: Ко...

НЕДА: ...Недостаје?

БАЏА, СУЗАНА и ЖАНА (углас): Давеж!

МАЈА: Он увијек...

НЕДА: ... Стиже задњи.

2. Појава

ДАВЕЖ и пређашњи

ДАВЕЖ: Мало касним, али стижем и прашину путем дижем!

30

СУЗАНА: Ево га и он напокон стиже на вријеме, са рекордно малих 16 минута закашњења.

ДАВЕЖ: Неки минут доље горе Десет дана прије зоре.

БАЏА: Стихоклепац.

ЖАНА: Па зар на твом броду не би требао неко као он, Давеж?

БАЏА: Мало си полупала лончиће. На дворцу, а не на броду је дворска луда.

ДАВЕЖ: Све док сањаш ти о мору

Кваси гаће у лавору!

БАЏА (крене према њему пријетећи ): Ако те ја дохватим истрест ћу те из гаћа!

МАЈА: Престаните...

НЕДА: ... Смјеста!

СУЗАНА: Дај, сједајте да се на брзака договоримо за сутра ...(сви сједају)... Јесте ли обезбиједили одобрење родитеља за наш сутрашњи излет?

ЖАНА (док остали углас потврђују): Ма тише, дјецо, нисмо на политичком састанку!

СУЗАНА (кад се умире): О кеј, идемо даље. Скуп је ујутро пред кином у шест. Ко закасни нека се врати кући или нека нас слиједи и стигне! А сада разлаз! (сви одлазе разговарајући углас)

ЗАВЈЕСА

31

ДРУГА СЛИКА

Пред завјесом кутак у Сузаниној соби. Мали столић и столна лампа. Она сједа, узима дневник, листа га и смјешка се.

1. Појава

СУЗАНА

СУЗАНА: Шта данас да упишем у дневник? Издешавало се много тога. Моји се жале на напоран дан и проблеме. Који њихови проблеми?! Да не закасне на посао, да ручак не загори, да не искључе струју и те безвезарије. Када му „Звијезда“ изгуби, тата би пуцао из топа, а маму је тата опет наљутио, јер је након посла свратио с пријатељима на по једну смрду. Боже, гдје то они живе? У којем свијету? Зар је проблем да ли ће мама за прилог направити рестани или пире кромпир? А и тај глупи фудбал! Толико младих и лијепих, одраслих људи јури за оном лоптом, вуку се туку по терену и превијају као неке бебе, а неколико хиљада тата се нервира, псује и галами на стадиону у исто вријеме, када њихова дјеца воде борбу за живот, за опстанак. Мама као да је заборавила како је била заљубљена до бесвијести у татине лијепе плаве очи, него га сад мрзи и смислити не може због пар чашица, а и он, као њој за инат, увијек сврати са тим чика Пером на по једну. Лако је њима, они ће све то брзо заборавити и опет ће се смијати и плесати на прослави Нове године, а шта ћу ја? Како да изађем на крај са својим проблемима? Какво село и каква бака на селу? Знам ја зашто он иде тамо, због оне некакве Љубице, пољубила га она, дабогда, у хладно чело!... Боже, како су бајке лијепе. У њима можеш све. И у машти, каже наставница српског. Лијепо одмашташ нешто и касније као да ти се стварно догодило. Вољела бих када бих имала сестрицу, ако не близнакињу, онда мало млађу од мене. Свака част Жани, она ми је као сестра, али само као, а не права сестра. Али њој онај њен Дејан, прави толико проблема, да нема времена још и за мене, али кад би било...

2. Појава

ПАХУЉИЦА и СУЗАНА

Мали музички и свјетлосни интермецо – Сузанин сан – с десне стране јој долази „ нестварна дјевојчица, њена вршњакиња Пахуљица, благо се смјешка и сва је успорена, а лијепо и некако необично обучена.

СУЗАНА: ... Да имам сестрицу, да је лијепа, њежна, паметна и добра. Како ћу је назвати...?

ПАХУЉИЦА: Пахуљица.

32

СУЗАНА (погледа је са смјешком): Да, Пахуљица. Ти ћеш, Пахуљице моја, живјети само у мојој машти. Нико за тебе неће знати, чак ни мој дневник, ни Жана. Бићеш ту увијек...

ПАХУЉИЦА: Када буде потребно.

СУЗАНА: Да. Када буде потребно, када сам сама и тужна...

ПАХУЉИЦА: Ја могу, Сузана, да будем крај тебе и када ниси сама, јер и онако ме нико не може ни видјети ни чути, само ти. А зашто мораш бити тужна? И зашто да будеш тужна? Млада си, лије, паметна, вриједна...

СУЗАНА: Полако, полако, још ћу се и уобразити. Нисам ти ја ништа од свега тога. Ти си дио мене, из моје си маште, па сад испада да ја тако о себи мислим, зар не?

ПАХУЉИЦА: Не. Ја јесам дио тебе али о свему ја могу имати своје мишљење, а моје мишљење је да не мораш увијек да будеш тужна и забринута.

СУЗАНА: Па и нисам.

ПАХУЉИЦА: Наравно да ниси. Ти си једна сретна дјевојчица која је у том животном раздобљу да се свијет врти око тебе. Када мораш брзо реаговати и знати шта хоћеш.

СУЗАНА: А шта хоћу?

ПАХУЉИЦА: Не знаш?

СУЗАНА: Не знам... У ствари знам, али... Не знам.

ПАХУЉИЦА: Па и не мораш баш увијек да знаш шта хоћеш, него онако, углавном. Мораш имати неки, рецимо, крајњи циљ. Имаш ли га?

СУЗАНА: Имам... У ствари, немам ... Не знам.

ПАХУЉИЦА: Знат ћеш, не бој се. Када га будеш имала, знат ћеш.

СУЗАНА: Шта би ти урадила да си на мом мјесту?

ПАХУЉИЦА: У вези чега?

СУЗАНА: Не знам, онако уопште.

ПАХУЉИЦА: Па... што се тиче Жане...

СУЗАНА: Не, не Жане и њеног Дејана, ни било кога уопште, него онако, како да кажем, што се мене тиче.

ПАХУЉИЦА: Не бих урадила ништа, јер као што си рекла мами, све је под контролом.

СУЗАНА: А је ли стварно?

33

ПАХУЉИЦА: Јесте, Сузана, јесте. Не секирај се, него иди да спаваш, јер ујутро мораш поранити. Чека те напоран али лијеп дан. Твој први групни излет без родитеља.

СУЗАНА (устаје): Да, у праву си. Лаку ноћ

Уз мали музичко-свјетлосни интермецо оне одлазе свака на своју страну.

34

ТРЕЋА СЛИКА

Пропланак лијеп и осунчан. С десна стижу једно по једно, вјероватно се колона отегла. Како ко улази, тако уморно сједа на ливаду или пањ.

1. Појава

БАЏА, потом МАЈА и НЕДА

БАЏА:Ура! Стигао сам први! Тако то раде будући морепловци! Нема те препреке коју не можемо савладати ...( гледа на сат)... Да сам и сто пута до сада долазио овамо ово би ми био рекорд. Ходао сам тачно 3 сата, двадесет једну минуту и 2 секунде... Мање-више. Гдје су остали ...(гледа одакле је дошао)... А, ево их.

МАЈА (уморно се стровали на траву): Боже. Пући ће ми...

НЕДА: ... Срце. Готова сам

БАЏА (надмено): Шта је, дјевојке? Умориле се, а?

МАЈА: Па знаш ли...

НЕДА: ... Човјече, како ти јуриш?

МАЈА: Па шта, тако се и иде на планину. Ако хоћете да планинарите, морате за то имати и кондицију, а бити спреман и на велике напоре. Морате бити одважне и снажне, а не мамине мазе.

НЕДА: Нисмо ми...

БАЏА: ... Мамине мазе!

МАЈА: Али је ово...

НЕДА: ... Стварно напорно.

МАЈА: Јесмо ли...

НЕДА: ... Стигли?

БАЏА: Јесмо, народе, стигли смо. То вам је то. Овдје ћемо се улогорит, само да стигну и остали.

МАЈА (погледају истовремено у правцу одакле су дошле): Ево иде...

НЕДА: ... Још неко

БАЏА (окрене се и погледа, а потом с ниподаштавањем): Давеж!

2. Појава

ДАВЕЖ и пређашњи

ДАВЕЖ (весело улази): Чим чујете псећи лавеж, знајте да је стиг'о Давеж!

35

БАЏА: Е јесу ти неки стихови... Касниш, касниш!

ДАВЕЖ: Не касним

МАЈА: Касниш, стигао си...

НЕДА: ... Послије нас.

ДАВЕЖ: Застао сам уз пут, гледајући гљиве. Има их феноменалних!

БАЏА: Гљиве? Фуј! Нисам луд да се отрујем.

ДАВЕЖ: Не можеш се отровати гљивама ако знаш које су јестиве а које не, јер пазите, нису све...

БАЏА: Добро, добро! Нећеш нам сад ваљда још и предавање о гљивама држати. Олабави мало, маме ти.

ДАВЕЖ: Гдје су остали?

МАЈА: Да се нису...

НЕДА: ... Изгубиле?

БАЏА: Још би нам само то требало.

ДАВЕЖ: Какви изгубиле, само су се тете мало задржале, јер када оне крену уз планину, то вам је као када пуж...

БАЏА: Како ти се допада овај пропланак? Ту сам са татом био још прошле године. Признај да је феноменалан.

ДАВЕЖ: видио сам и бољих-

МАЈА (гледа преко публике): Видите, како се...

НЕДА: ... Одавде види наш град.

МАЈА: Како је лијепо ено и...

НЕДА: ... Наше куће, ала је далеко!

БАЏА: Далеко, него шта.

ДАВЕЖ (сви гледају): Е, тамо смо, моји мили, пре два сата и ми били!

БАЏА: Три сата, двадесет једну минуту и 2 секунде је мени требало да стигнем овдје, а неким... (погледа у њега)... и много, много више.

3. Појава

ЖАНА и пређашњи

ЖАНА (полако се прикрада иза њих па дрекне): Вук, ето вука! Бјежите, ето вука!

36

БАЏА (док сви усплахирени јуре тамо-овамо тражећи заклон):Боже, вук, какав вук?!

ЖАНА: Прави, правцати вук са оволиким зубима!

МАЈА: Јеси ли...

НЕДА: ... Га видјела?!

ЖАНА: Јесам, мајке ми!

ДАВЕЖ: Гдје? Гдје си га видјела?

ЖАНА (сједне мирно на пањ): Прије пар дана у зоолошком врту у кавезу. Прави, правцати живи вук са оволиким зубима!

БАЏА (свима лакне): 'Ајде, Жана, што нас испрепада!

ДАВЕЖ: Како кога, мене богами није ни мало. Ја знам да, поготово у ово доба, овако близу града, вукова нити има нити може бити, јер, знате, вукови су вам у ствари...

БАЏА: Доста, бре, доста! Па о чемо год да се раи или говори, ти би нам одмах предавање држао. Баш си прави давеж!

МАЈА: Ја сам се, богами...

НЕДА: ... Сасвим престравила.

ЖАНА: А ти, Баджо, како мислиш да будеш неустрашиви морепловац, када се тако лако препадаш?

БАЏА: Друго је то на мору. Свуда око тебе вода, а ти на на броду са јаком искусном посадом.

ДАВЕЖ: А овдје ти је какав капетан, таква и посада, све сами страшљивци, него, гдје ли нам се то Сузана задржала?

МАЈА: Да није...

НЕДА: ... Залутала?

ЖАНА: Не вјерујем, па није мала.

ДАВЕЖ: Да није, можда, јела оне отровне гљиве, јер, знајте, то са гљивама, то вам је јако опасна ствар. Неке од њих изгледају лијепе и праве, а у ствари су отровне. Код гљива вам је најважније...

БАЏА: Е, баш си ми се, давежу један, попео на врх главе са тим гљивама. Шта си ти – професор?

ДАВЕЖ: Нисам, само кажем...

БАЏА: Доста, бре! Доста!

МАЈА: Можда би је...

37

НЕДА: ... Требало потражити?!

ЖАНА: Слажем се. Иди ти, Давежу, тражи је.

ДАВЕЖ: Идем.

БАЏА: А ми ћемо се, у међувремену, улогорити. 'Ајде, дјевојке, на посао ...(док остали скачу и праве логор)... Жана, дај ту музику.

4. Појава

Пређашњи без ДАВЕЖА

МАЈА: Гдје да...

НЕДА: ... Ставимо ствари?

БАЏА: Ставите их негдје у крај, да нам не сметају ...(игра уз музику, пјевоуши и разапиње шатор)... Ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла,ла...!

5. Појава

СУЗАНА и пређашњи

СУЗАНА: Ћао, народе, извините што касним ...(осврће се)... А гдје је Давеж? Још није стигао? Да се није изгубио?

МАЈА: Отишао је тебе...

НЕДА: ... Да тражи.

СУЗАНА: Мене? Зашто мене?

МАЈА: Мислили смо...

НЕДА: ... Да си се изгубила.

БАЏА: Залутала.

СУЗАНА: Ја? Ја да залутам? Па нисам, ваљда, мала!

ЖАНА: Ниси мала, наравно, али, богами, ниси ни велика, а шума је шума.

СУЗАНА: Па ко је и шума, није джунгла.

МАЈА: Није, али има...

НЕДА: ... Разних животиња.

СУЗАНА: Е, баш.

БАЏА: Има, јакако да има, а и ко зна какве се протуве мотају овуда. Могу те отети и продати у бијело робље.

МАЈА: Шта ти је...

НЕДА: ... То, бијело робље?

38

БАЏА: Много гадна ствар. Разни бјелосвјетски криминалци украду тако неке дјевојчице, па их касније продају Арапима за робиње.

МАЈА: Па не би на...

НЕДА: ... Сузани баш зарадили.

СУЗАНА (патетично): Ха! Ха!

ЖАНА: А мислите да сте вас двије нешто боље?

МАЈА и НЕДА (углас): И јесмо!

БАЏА: Доста, дјевојке! Па ми смо дошли на излет да се забавимо, а не да се свађамои препуцавамо. То препустите великима.

ЖАНА: Што ли се то Давеж задржао?

МАЈА: Да се и он...

НЕДА: ... Није изгубио?

БАЏА: Е, од њега ме то не би изненадило ...(из далека се чује страховит јаук)... То је он ...(осврће се)... Одакле ли је само дошао тај јаук?!

МАЈА и НЕДА (углас, показујући прстом у супротним смјеровима): Отамо!

ЖАНА (крене у трећем правцу): Ма не, овамо ...(пође)... Шта ли му се то догодило?!

БАЏА: Пусти, Жана, ја ћу! ...(заустави је, а он пође)... Ви, дјевојке, останите ту и немој да ми се разилазите! (оде)

6.Појава

Пређашњи без БАДЖЕ

МАЈА: Што се прави...

НЕДА: ... Важан!

СУЗАНА: Не прави се важан. Он је мушкарац и хоће да нас заштити.

ЖАНА(гледа за Баджом): Ма гдје оде тамо? ...( пође)... Брат ми је овамо... Одох ја да видим!

7. Појава

МАЈА, НЕДА и СУЗАНА

МАЈА: Па гдје ће...

НЕДА: ... Сад она?

СУЗАНА: Оде да тражи брата ...(поно се чује јаук )... Јао, боже, шта ли му се то догађа? ... (пође)... Морам га наћи.

39

МАЈА (Кад Сузана крене ): Ма није тамо...

НЕДА: ... Него овамо! (оду)

8. Појава

ДАВЕЖ

ДАВЕЖ (прво је позорница мало празна, а потом се ушуља): Хе, хе... Баш сам их прешао. Пар јаука са пар страна и они ти се одмах разлете на све стране. Добар штос ...(осврће се)... Гдје да се сакријем? ...(увуче се у шатор)... Е, овдје ме сигурно неће тражити.

9. Појава

БАЏА и СУЗАНА

БАЏА (уђу са двије различите стране): Има ли га?

СУЗАНА: Нема. Тако ме је страх! Нисам требала ово организовати. Ако му се шта догоди за све ћу ја бити крива.

БАЏА: Шта му се има догодити?

СУЗАНА: А они стравични јауци? Као да га неко, боже ми опрости, дере. И то прво са једне, а затим са друге стране.

БАЏА:То ме и брине. Као да га је нека звијер зграбила и вуче га кроз шуму.

10. Појава

Пређашњи, МАЈА и НЕДА потом ЖАНА

БАЏА (кад њих двије уђу): Има ли га?

МАЈА: Као да је...

НЕДА: ... У земљу пропао!

СУЗАНА: Ја ћу се онесвијестити!

БАЏА: Немој, Сузана, сад и ти да ми правиш неприлике. Полако, смирите се, без панике.

ЖАНА: Лако је теби рећи без панике. Није твој, него мој брат!

БАЏА: Знам, Жана, али морамо се смирити и организовати да га тражимо.

МАЈА: Ја богами, више...

НЕДА: ... Не могу. Пала сам...

МАЈА: ... С ногу.

40

СУЗАНА: И не морате, ми ћемо га потражити.

БАЏА (покаже на Мају и Неду): Вас двије останите овдје, ја идем овамо, ти Жана тамо, а ти Сузана тамо. Ко га први нађе нека зове остале!

11. Појава

МАЈА, НЕДА и ДАВЕЖ

МАЈА: Па нека иду, кад су...

НЕДА: ... Луди. Ми, богами...

МАЈА: ...Нећемо. Нисмо ми своје ноге...

НЕДА: ... Нашле на путу.

ДАВЕЖ (из шатора измјењеним гласом завија): Ауууу!

МАЈА (тргну се): Шта је то...

НЕДА: ... Било?

ДАВЕЖ: Ко је то у мојој шуми?!

МАЈА (загрле се престрашено): Јеси ли чула, то је...

НЕДА:... Нешто страшно! Ко, ко...

МАЈА: ... Ко је то?

ДАВЕЖ (излази из шатора, а оне га не виде; огрнуо се чебетом, на главу је навукао хлаче наопачке, а на уздигнутим рукама иа патике – као дупли човјек без главе): Ја сам страшни Шумски дух! Шта радите у мојој шуми?

МАЈА: Ми, ова, ми смо...

НЕДА: ... На излету... Нисмо ми...

МАЈА: ... Криве, то је...

НЕДА: ... Сузана, она нас је...

МАЈА: ... Наговорила! Немој...

НЕДА: ... Нас, него...

МАЈА: ... Њу, њу и...

НЕДА: ... Оног Баджу, они су...

МАЈА: ... Криви, они!

ДАВЕЖ: Све ћу вас појести. Већ сто дана нисам никога појео, па сам јако гладан. Прво ћу појести вас, а онда и остале!

МАЈА: Јао, бјежимо...

НЕДА:... Одмах! (одјуре)

41

12. Појава

ДАВЕЖ, БАЏА и СУЗАНА

БАЏА (уђе са друге стране, када се Давеж увукао у шатор): Еј, гдје одоше оне двије?!

СУЗАНА: Одјурише, као да их змије јуре?!

БАЏА: Мора да су се нешто препале.

СУЗАНА: Шта их је тако заплашило?

ДАВЕЖ (из шатора као прије): Ауууу!

БАЏА (тргну се): Шта то би?

СУЗАНА (престрашено): Не знам, као да нешто завија!

БАЏА (осврће се престрашено): Шта ли је то могло бити?

СУЗАНА (примиче му се): Шта или ко?!... Баджо, ја се бојим!

БАЏА (покушава да глуми храброст): Ма нема чега да се бојиш, ово је мирна шума, близу је града и...

ДАВЕЖ (из шатора као прије): Ауууу!

СУЗАНА: Јао, ево га опет! ... То је нека звијер!

БАЏА: Или је можда...

ДАВЕЖ (изађе као малочас): Страшни Шумски дух!

СУЗАНА (врисну од страха): Јао!

БАЏА: Бјежимо! (одјуре за Мајом и Недом )

13. Појава

ДАВЕЖ, потом ЖАНА

ДАВЕЖ (урла за њима са подигнутим рукама а којима су патике): Ауууу!

ЖАНА (прилази му с леђа; прво се мало тргне, затум насмијеши, пришуља му се с леђа и зграби га као са канджама око струка – зарежи и залаја као пас): Гррр, ав... Ав!

ДАВЕЖ (падне у страху и покушава да се демаскира): Јао, мајко моја, појешће ме вук!

ЖАНА (не да му да се ослободи маске, лаје и „ гризе“ га рукама, као да су кандже): Грр, ав... ав...ав...

ДАВЕЖ (галам): Упомоћ!... Спшавајте ме!... Баджо, помагај!

42

14. Појава

ДАВЕЖ, ЖАНА, БАЏА, СУЗАНА, МАЈА и НЕДА, потом ПАХУЉИЦА

МАЈА: Жана, пази, то је...

НЕДА: ... Страшни Шумски дух!

БАЏА: Требало би бити опрезан!

СУЗАНА (смјешка се): Прије бих рекла да је то...

СВИ (кад га Жана демаскира): ДАВЕЖ!

МАЈА (љуто): Идиоте, ти си један...

НЕДА: ... Идиот!

ДАВЕЖ: Само сам се шалио.

ЖАНА: А ја сам се стварно уплашила за тебе.

БАЏА: Ја сам се мало бринуо, али уплашио нисам.

СУЗАНА: Јок, ниси, бјежао си као зец!

БАЏА: Не, то је било тактичко повлачење.

СУЗАНА: Да, знам, умало нисмо ноге поломили повлачећи се као зечеви.

МАЈА: Давежу, да знаш, ово ти никада...

НЕДА: ... Нећу опростити!

ДАВЕЖ: Па кажем вам, само сам се мало нашалио, како би нам излет био забавнији.

ЖАНА: Мени си га упропастио!

БАЏА (прилази му): Е, сад ћу да те бијем!

ДАВЕЖ (скочи и сакрије се иза Жане и Сузане): Дај, Баджо, шта ти је? Зар не знаш за шалу?!

БАЏА (покушава да га дохвати): Даћу ја теби шалу, само да те дохватим.

СУЗАНА: Смири се, БАЏАо.

ЖАНА: Остави човјека на миру.

МАЈА: И треба...

НЕДА: ... Да га бијеш!

БАЏА: И хоћу!

ЖАНА: Е, вала нећеш. Ако ће ко да га бије, то ћу бити ја, али не овдје него када дођемо кући.

43

ДАВЕЖ (док је она то говорила, брзо се увукао у шатор и донио у свом планинарском шеширу много шумских јагода; званично): Даме и господо, у знак захвалности што сте ми опростили...

МАЈА: Нисмо ти...

НЕДА: ... Опростили!

ДАВЕЖ: Имам за вас мали дар – пун шешир дивљих јагода, које сам само за вас убрао!

МАЈА: Јагоде! Е, сад смо ти...

НЕДА: ... Опростили!

БАЏА: Па кад су јагоде у питању ...(служе се)... И ја ти од свег срца праштам

СУЗАНА: Јагоде су једна милина божија, а ове шумске поготово!

ЖАНА (сви се служе): Е, стварно си се искупио. Ево, нећу да те бијем ни кући кад дођемо, часна ријеч.

СУЗАНА: А ја ћу за награду да те пољубим ...(пуси га у образ)... Ето, хвала ти за јагоде!

МАЈА: Богами, овај излет...

НЕДА: ... Изиђе на добро.

ДАВЕЖ (узме лименку сока и као са микрофоном пође да имитира ТВ водитеља; публици): Драги наши ТВ гледаоци, добро дошли у нашу емисију која се зове „Маштовник“. Ево пред вама су дјеца Улице јоргована и сада ће пред вама да отворе своја срца и из њиховог најчуванијег угла изнијети своја најискренија маштања ...(прилази Баджи)... Ево, да представим и овог јунака, будућег морепловца Баджу... Баджо, кажи за наше ТВ гледаоце о чему машташ?

БАЏА (прихвати игру): Па знате, океан је велики и на њему има мјеста за све. Ево, ја сам одлучио да ћу бити морепловац и то океански.

СУЗАНА: Ваљда, прекоокеански?

БАЏА: Па нисам ја брод па да будем прекоокеански, него морнар, морепловац океански. Не идем ја преко океана, него бродом по океану.

ЖАНА: Па зашто си онда морнар, што ниси океанар?

ДАВЕЖ: Молим вас, госпођице Жана, немојте да збуњујете мог саговорника... Изволите, господине Баджо, о вашим маштањима ми разговарамо.

БАЏА: Маштам о томе како стајим на крми свога брода и посматрам како...

СУЗАНА и ЖАНА (углас): Море залази у сунце!

БАЏА (док се сви смију): Не, него како сунце тоне у Тихи океан.

44

ДАВЕЖ (прилази Маји и Неди): А ове двије лијепе дјевојке које се зову Маја и Неда, а остали их зову „Нокат и Прст“, јер су толико нераздвојне пријатељице да чак и размишљају истовремено, шта оне маштају?

МАЈА: Па знате, ми...

НЕДА: ... Мало маштамо, врло...

МАЈА: ... Ријетко.

ДАВЕЖ: Да, а када то ипак радите о чему маштате?

ЖАНА: Или, можда, боље да их питамо о коме маштају?

МАЈА: Немамо ми те ваше...

НЕДА: ... Бубице. Жељеле бисмо бити...

МАЈА: ... Филмске глумице или...

НЕДА: ... Балерине.

СУЗАНА: Ја сам у својој машти измислила Пахуљицу... (иза ње се појави Пахуљица, коју нико сем Сузане не види)... Она је једна лијепа дјевојчица, моја сестра.

ЖАНА: Неко као ја?

СУЗАНА: Да, неко као ти, само што она нема својих проблема. Ако и има проблема то су јој моји проблеми.

БАЏА: Наш народ каже: „Само будала нема проблема“.

ПАХУЉИЦА (Баджи који је не примјећује): Будала си ти!

СУЗАНА (Пахуљици): Тише, чуће те.

ПАХУЉИЦА (са смјешком): Па знаш да они не могу ни да ме виде ни да ме чују.

БАЏА: Ко ће ме чути?

СУЗАНА: Нисам теби ништа рекла!

МАЈА: Прича сама...

НЕДА: ... Са собом.

ПАХУЉИЦА: И то је боље него се наглабати са вама ... двојницама.

СУЗАНА (смије се): Баш си луда!

МАЈА: Нисам ја...

НЕДА: ... Луда, ти си...

МАЈА: ... Луда.

ДАВЕЖ: А каква је та твоја Пахуљица, можемо ли је видјети?

СУЗАНА: Не можете је ни видјети ни чути, то само могу ја.

БАЏА: А зашто само ти?

45

ЖАНА: Па она је, глупсоне, у њеној машти, а тамо за тебе нема мјеста.

ДАВЕЖ (приђе Сузани и унесе јој се у лице): А да ја мало вирнем кроз твоје око у твоју машту, смијем ли?

СУЗАНА (одгурне га): Бјежи, Давежу!

БАЏА: Ма шта ме брига за ту твоју Сњегољицу, ја имам свој брод!

ПАХУЉИЦА: Сњегољица си ти, слону!

СУЗАНА: Није Сњегољица, него Пахуљица.

МАЈА: Као...

НЕДА: ... Снијег.

ДАВЕЖ: У сред љета?!

ЖАНА: Сузана има Пахуљицу, БАЏА брод, а ја, Давежу тебе. Какав си давеж, ни одмаштати те не бих могла.

МАЈА: Ми имамо...

НЕДА: ... Своје снове.

СУЗАНА (Давежу): А ти? О чему ти машташ? Шта ћеш бити кад будеш велики?

БАЏА: Биће велики давеж!

ДАВЕЖ: Не. Бићу професор. Професор биологије.

ЖАНА: Јао што ће да удави дјецу са оним својим гљивама.

ПАХУЉИЦА: питај их, Сузана, да ли се ичега боје?

СУЗАНА: А да ли се ичега бојите?

БАЏА (док Давеж улази у шатор): Не. Ја се никада ничега не бојим. Када само помислим какви ме изазови чекају у будућности, буре и невере, па пуста и још неистражена острва, немам времена за страх.

ЖАНА: Бојим се... бојим се мрака и олује.

МАЈА: А ја...

НЕДА: ... Змија, оне су тако...

МАЈА: ... Љигаве и опасне.

БАЏА (погледа на земљу иза њих и дрекне): Пази, змија!

ЖАНА (када ове двије врисну и скоче): Немој, Баджо, да си вбезобразан! И мене си опрепао! Како би било теби да тебе неко тако препадне?

БАЏА: Мене не може нико препасти. Плаше се само глупе женске.

ПАХУЉИЦА: А ти си један глупи мушки!

СУЗАНА: Ти га не волиш, очито.

46

МАЈА: Кога ја то...

НЕДА: ... Не волим?

ПАХУЉИЦА: Не, ти га не волиш, не заборави, ја сам дио тебе. Ја само изражавам дио твојих осјећања.

СУЗАНА: Па добро, мало је нападан и сит себе.

БАЏА (Жани): Она је скроз одлијепила, маме ми!

ЖАНА: Ма није, само се замислила нешто.

МАЈА: То тако...

НЕДА: ... Почиње

ЖАНА: Шта?

МАЈА: Па то...

НЕДА: ... Кад полуде.

БАЏА: Кад откаче!

ЖАНА (љутито): Одлијепили, полудили и откачили сте ви, а не моја најбоља пријатељица, срам да вас буде ...(пође да се према)... Већ ми вас је доста! Сузана, идемо!

МАЈА: Па шта ти...

НЕДА: ... Би? Што се...

МАЈА: ... Наљути, одједном?!

БАЏА: Па нисмо ништа теби рекли.

СУЗАНА (док Пахуљица одлази): Пусти их, Жана, нису они криви.

ЖАНА: Јок, нису они криви. Они су били и лијепи и паметни само су их замијенили у породилишту.

МАЈА (гледа преко публике): Гледајте...

НЕДА: ... Сунце залази!

БАЏА: Вријеме је за покрет!

СУЗАНА: Какав диван призор!

БАЏА: Биће мени призор од мог старог ако не ођем на вријеме кући.

ДАВЕЖ (поново маскиран изјури из шатора): Аааааа! Ја сам страшни Шумски дух! ...(сви врисну и отрче, а он за њима)... ААА!

ЗАВЈЕСА

47

ПЛАВИ САН (позоришна бајка за дјецу са пјевањима)

Лица:

1. ВЈЕВЕРИЦА,

2. ВЈЕВЕРИЦА,

ПТИЦА,

ЈЕЛЕН,

ДЈЕВОЈЧИЦА,

МЕДО,

БУКВА,

ЗЕЦ,

ШУМСКИ ДУХ,

ЦВРЧАК,

ДОБРА ВИЛА,

ЛИСИЦА и

ЦВИЈЕЋЕ

48

Мјесто радње: Шумски пропланак.

Испред завјесе, лијево, освијетљене зеленим рефлекторима су двије вјеверице, а десно, нешто касније, пали се наранджасти рефлецтор који ће освијетлити Меду, који у почетку спава у свом брлогу.

1. Појава

1. ВЈЕВЕРИЦА и 2. ВЈЕВЕРИЦА

1. ВЈЕВЕРИЦА: Како је ова зима досадна.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Баш је досадна.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Немамо ништа да радимо.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Баш немамо ништа да радимо.

1. ВЈЕВЕРИЦА: А и храна нам је при крају.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Сасвим је при крају.

1. ВЈЕВЕРИЦА: А кад смо гладне - не можемо ни да се играмо

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не можемо гладне да се играмо.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Зашто ти понављас све сто ја кажем?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Зар ја понављам све што ти кажеш?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Па понављаш,ето видиш да понављаш.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не понављам, видиш да не понављам.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Понављаш.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не понављам. А можда ти понављаш за мном?!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Како то ?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па ја кад помислим нешто да кажем,то ти прва кажеш. Значи да и понављаш моје мисли.

1. ВЈЕВЕРИЦА: А како ја могу знати шта ти мислиш, кад не мислиш на глас?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Можда је то од глади?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Којо?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не може којо, него које.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Шта које?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па ти си рекла то.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Којо?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Ма ти мене завитлаваш,зар не? Ти се само шалиш?

49

1. ВЈЕВЕРИЦА: Па морам мало да нам не буде досадно.

2. ВЈЕВЕРИЦА: (подигне један орах) Ово је последњи орах, да га сада подијелимо и поједемо, или да га оставимо за ручак?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Да га поједемо.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Боље је да га оставимо за ручак, сада је још рано.

1. ВЈЕВЕРИЦА: А шта сад да једемо?Умријећемо од глади до ручка.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Хајде да провиримо мало напоље,можда је стигло пролеће?

1. ВЈЕВЕРИЦА: А ако нас зграби лисица И она је сада јако гладна?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не вјерујем. Село је близу, а гдје је село тамо су и коке њена, посластица.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја се плашим, јако се плашим.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Не бој се, ми смо и брзе и спретније од ње. Лако ћемо јој побјећи.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ипак се плашим.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па ако ћу да бирам, радије ћу умријети од лисице, него од глади.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Добро, идемо, али, молим те буди јако опрезна.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Ја идем прва, а ти замном.Добро пази и будимо јако тихе.

(Крену лагано једна уз другу гледајући на све стране.Зелени рефлецтор се угаси, а упали се наранджасти,гдје Медо спава.Када га угледају оне се окамене и врисну.)

2. Појава

МЕДО и пређашњи

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ју, сестро, шта је ово?

2. ВЈЕВЕРИЦА: То ти је нека успавана бунда.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Па… па… то… је… је… мед… мед

2. ВЈЕВЕРИЦА: Није мед, него Медвјед, прави правцати убундисани медо.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Он ће нас појести?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Неће! Ми јесмо медене, али нисмо од меда. Ово ти је Медо, којег још зову и Крушко.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Крушко? Зашто Крушко,ако једе мед?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Е, па он не једе само мед. Слиједећа посластица на његовом јеловнику су крушке,слатка моја. Тихо да га не пробудимо из његовог зимског сна. Идемо.

МЕДО: Стоп, стој, стани!...Је ли то стигло прољеће?

50

1. ВЈЕВЕРИЦА: Јао мајко моја!

МЕДО: Нисам ти ја мајка.

2.ВЈЕВЕРИЦА: Опростите гос’н Медо, то она у страху.

МЕДО: У страху су велике очи, а не језик.Је ли стигло прољеће?

1.ВЈЕВЕРИЦА: (кад он устане) Јао, види колики је?!!

МЕДО: Био сам велики, а сада више нисам…(глади стомак) … Мало сам смршо преко зиме, извините, је л’ то стигло прољеће?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па пошто је и нама нестало хране, мислимо да је већ стигло, идемо да видимо.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја даље не смијем. Сва сам се укочила од страха.

МЕДО: Како си се укучила,кад дршћес ко мала јасика?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Па то се тако каже.

МЕДО: Не каже се, знам ја ваљда како се каже када се неко добро препадне. Каже се да се уплашио, утроњо, уцвико, укакио…

2.ВЈЕВЕРИЦА: Добро Медо довољно је. Него ти, лијепо даље спавај, а ми идемо да видимло како је вани.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Мене је страх!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па и мене је мало страх, али морамо једанпут изаћи одавде.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Не. Ја не смијем.

МЕДО: Идем и ја са вама., онда вас, вјероватно, више неће бити страх?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Баш те љубазни, гос’н Медо, свака вам част на услузи.

МЕДО: Молим,лијепо!... (погледа 1. Вјеверицу) А ова је нова, колико се сјећам?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Јесте, то ми је сестра од тетке, њену су шуму спалили, па се морала јесенас доселити код мене. Зато нам је тако брзо и понестало хране.

МЕДО: (поправља фризуру) Па упознај нас.

2.ВЈЕВЕРИЦА (њој): Драга моја сестрице, ово тије мој сусјед Медо Кришко… (њему)… Драги мој сусједе, ово је моја сестра од тетке, Вјеверица Леца.

МЕДО (рукују се): Мило ми је, госпођице.

1. ВЈЕВЕРИЦА: И мени је мило, драги Медо. Не знам зашто, али када сам у вашој близини, ја се скоро више ничега не бојим.

МЕДО: Ласкате ми, љепотице.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ако овде останемо до мрака, ништа од нашег ручка.

МЕДО: Добро, идемо… Ја ћу напријед,а вас двије за мном.

51

(Завјеса се лагано отвори иИ освијетли шуму, која је почела да листа са пуно цвијећа. Сва је осунцана.)

3. Појава

ЦВИЈЕЋЕ, БУКВА и пређашњи

1. и 2. ВЈЕВЕРИЦА: Ура стигло је прољеће!

МЕДО: Видите, већ је све олистало.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Какво дивно цвијеће!

ЦВИЈЕЋЕ: Даље од нас, поломићете нас! Склањајте те своје боцкаве шапе!... На нас смију да слијећу само лептири и пчелице.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Нећемо вам ништа, само мало уживамо у вашој љепоти

ЦВИЈЕЋЕ: Уживајте издаље.

МЕДО (сједе под букву): Ух, да се мало одморим.

БУКВА (буни се): Зар опет ти стара брундало! Хоћеш да ме обориш? Нису ме обориле дрвосјече зимус, а ти би сада с прољећа, када сам још слаба И крхка?

МЕДО (тргне се): Ох, извините, стара дамо, али сам хтио само да почешем леђа И да се мало одморим у хладу.

БУКВА: Хладово си цијелу зиму, а сада за послом!

МЕДО: За каквим послом?

БУКВА: Прво среди и провјетри свој брлог, а онда мало поспреми и ову шуму. То старо грање однеси у јаругу, помети суво лишће како би трава И цвијеће несметано могли расти.

МЕДО: Полако, успори мало, жива била,тек сам се пробудио.

ЦВИЈЕЋЕ: Ако брзо не покупиш сво ово смеће око нас, ми нећемо моћи да растемо, увенућемо.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ако брзо не нађемо нешто за јело И ми ћемо увенути.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Нећемо увенути, него угинути нисмо ми биљке па да увенемо.

МЕДО: Ја ћу крепати од глади. Морам одмах пронаћи гдје дивље пчеле крију мед.

БУКВА: Е, глупа незналица! Па ти би бар требало да знаш да су и пчеле појеле своје залихе меда преко зиме. За сада, драги мој брундове, од меда ништа.

МЕДО: Ништа!

ЦВИЈЕЋЕ: Ништа!

МЕДО: А крушке? Има ли крушака?

52

БУКВА: Сумњам, ако је шта остало од тебе јесенас, то је све опало и струнуло испод снијега. Бехар је тек кренуо, па ћеш крушке морати причекати до јесени.

МЕДО: Па шта ћу да једем?

2.ВЈЕВЕРИЦА: Па као и сваког прољећа, крени у потргу за биљем, травом, лишћем, луковицама, печуркама, затим потражи рибизле, шумске јагоде, дудињеи, наравно малине и боровнице.

ЦВИЈЕЋЕ: Шта њушкаш нас Нас није споменула… Иди тамо даље и тражи свој доручак, насостави на миру.

МЕДО: Баш сте ми цакане,штета само што нисте јестиво биље… (даље њушка и разгрне грми угледа птицу повријеђену) … Хеј, шта је с тобом, као да си из гроба устала?

4. Појава

ПТИЦА и пређашњи

ПТИЦА (тужно): Пусти ме, да умрем на миру!

1. и 2.ВЈЕВЕРИЦА: Јаднице, ко те тако удесио?

ПТИЦА: Не питајте, миле сестре моје…Готово је са мном.

БУКВА: Па ја се баш нешто чудим, јер те од јутрос не видјех на гранама. Шта ти је?

ПТИЦА: Умирем.

БУКВА: Шта ти је било то са крилима?

ПТИЦА: Неки глупи људи запалише шуму доле код језера, па ми крила запалише, једва сам живу главу извукла. Морала сам се сакрити у овај грм, да ме лисица не пронађе, да се мало одморим и ојачам.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Какос у запалили шуму?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Зашто’

ПТИЦА: Синоћ су логоровали, а јутрос када су пошли, нису ватру угасили па вјетар пренио пламен прво на грмље, па 0онда на цијелу шуму… Све је изгорјело, мало ко се спасио.

МЕДО: (љут) Е, да ми падну шапа, добро бих их испрашио по туру, више им на памет не би пало да пале ватру у шуми.

БУКВА: Не вриједи, доћи ће други.

ЦВИЈЕЋЕ: Па шта раде ти учитељи? Зашто их не науче?

МЕДО: Такви и не држе до школе иначе би и знали.

ПТИЦА: Јао, све ме боли.

53

МЕДО: Дођи да ти помогнем…(помаже јој да сједне код букве)… Хајде, лези на сунце да се мало загријес.

1. и 2. ВЈЕВЕРИЦА: А ако наиђе лисица?

МЕДО: Не бојте се, ја ћу бити ту И пазићу добро.Кад мене види, неће се смјетти ни приближити.

ЦВИЈЕЋЕ: Па ти си гладан,Медо?

МЕДО: Могао сам цијелу зиму без хране, па могу ваљда,још мало, док се птица не опорави.

5. Појава

ЗЕЦ и пређашњи, потом ЛИСИЦА

ЗЕЦ: (утрчава) Брзо, другари, помагајте. Морам да се сакријем, иде неко људско биће. Ако је ловац готов сам.

ПТИЦА: Јао, готова сам!

1. и 2. ВЈЕВЕРИЦА: Бјежимо брзо!

МЕДО: Стоп, стој, стани!...Шта сте се успаничиле...Нико никуд док не видим ко је и какав је!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Послије може бити касно!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Да,може да буде касно!

МЕДО: Некада можда и јесте касно, али не моора да буде и прекасно.

ЦВИЈЕЋЕ: Како то?

МЕДО: Лако.Ко год да је увијек има времена да га ја добро преплашим, а ви се за то време успентрајте уз букву. Ја ћу се већ снаћи. Битно је само да га отјерамо што даље од ове јадне птице.

БУКВА: А ако и мене запале?

МЕДО: Е то ћу својим животом спријечити.

ПТИЦА: Боље сприечити него лијечити.

ЦВИЈЕЋЕ: Медо не дај нас.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја ипак предлажем да бјежимо.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Нека, сестрице ја вјерујем Меди.

МЕДО: И треба да ми вјерујете. Ја сам јак и не бојим се тих глупих људи, а баш бих мало и да се поврем са неким. Ја у шуми немам довољно јаког противника.

ЗЕЦ: Ево је, долази.

СВИ: Ко?

54

ЗЕЦ: Нека дјевојчица.

МЕДО: Дјевојчица?

ЦВИЈЕЋЕ: Шта је то дјевојчица?

МЕДО: То ти је човјек у мањем облику.

ЗЕЦ: Женски човјек, па још мали.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Човјеково младунче.

ЦВИЈЕЋЕ: Јао, она ће да нас узбере?!

МЕДО: Само преко мене мртвог.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Шта она тражи овако далеко,хоћу рећи,дубоко у шуми?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Да ми, ипак побјегнемо?

МЕДО: (доноси неко грање и покрива птицу) Вас двије се сакријте иза овог грма, ја сам сакрио птицу и склонићу с привремено иза букве.

БУКВА: Напокон да и ја неког кријем.

ЗЕЦ: А ја?... А ја?

МЕДО: Ти узлети на врх крошње.

ЗЕЦ: Како ћу кад немам крила?

МЕДО: А шта имаш?

ЗЕЦ: Имам ноге.

МЕДО: Па бјежи онда теби је бар лако.

ЗЕЦ: А хтио би да је видим изблиза.

ЦВИЈЕЋЕ: Сакриј се иза нас, али нас немој појести.

ЗЕЦ: Нећу,кеве ми (сакрије се иза цвијећа) Ух, што лијепо миришете.

ЦВИЈЕЋЕ: Немој нас ни мирисати да ти не порасте апетит.

БУКВА: Пст! Ево је, долази.

Док су се сви посакривалии ишчекују долазак дјевојчице, с десне стране кроз салу им се тихо прикрада ЛИСИЦА и пење се на позорницу, њима иза леђа.

ЛИСИЦА (лукаво и сервилно): Понизно се клањам сада овом дивном шумском скупу: пропаде ми ова нада да ћу данас јести супу.

ЗЕЦ (провирује иза заклона): Какву супу? Шта је теби?

55

ЛИСИЦА: То ти реци своме Меди. Јесте да сам јако гладна, ал’ чорба је од тебе јадна, од глади ћу да се срушим, ал’ ја овдје птицу њушим.

МЕДО (излази из заклона): Слушај ти, Лијо! Дошла си ми кô кец на десетку, како то кажу коцкари. Љут сам кô паприка, бјежи док те нисам млатнуо овом шапом!

ЛИСИЦА (повлачи се): Шапом, мотком или стијеном мене нећеш отјерати, осладит ћу ја се њеном супом, једном ти то схвати!

ЗЕЦ: Медо, удри је, она тебе завитлава!

МЕДО (појури Лију која бјежи десно): Ма сад је доста!

ЗЕЦ: Стани, Медо, побјегла је... Брзо, сакриј се, ево долази она дјевојчица.

6. Појава

ДЈЕВОЈЧИЦА и пређашњи

ДЈЕВОЈЧИЦА (уплашено полако улази гледајући на све стране): Ко је то? Ко? ... Лијепо сам чула неке гласове... Ма, ко је ту? Немојте да ме плашите?! ...(за себе)... Нема никога. Од глади и умора почело ми се већ и причињавати да чујем неке гласове ...(сједне под букву)... Морам се мало одморити, а кад спавам, ни глад нећу осјећати... Јао. када бих само знала пут до села ...(зијева)... Можда кад се пробудим и одморим можда ћу се и сјећати куда треба да идем... (заспи).

ЗЕЦ (полако се приближи дјевојчици): Спава ...(осталима)...Дођите слободно, спава као топ!

1. ВЈЕВЕРИЦА (дотрче): А ако се пробуди?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Баш слатко спава, а и веома је лијепа.

МЕДО: Ништа од моје борбе, па она је тако крхка. Када бих је само загрлио, кићму бих јој сломио.

ЦВИЈЕЋЕ: Оне су најгоре, кад год виде лијеп, диван цвијет, оне га одмах узберу и носе својој учитељици.

БУКВА: Тихо, пустите је да спава, видите да је уморна.

МЕДО: Па зар није и она спавала цијелу зиму?!

БУКВА: Ма, не. Људи и зими раде, увијек нешто раде.

56

ЗЕЦ: И имају јако велике пушке, видите ...(покаже на криво ухо)... Ово ми је направио пушком један бркати ловац, погодио ме у ухо.

МЕДО: Није он тебе погодио у ухо, него ти је промашио главу.

БУКВА: Како да јој помогнемо?

1. и 2. ВЈЕВЕРИЦА:Зашто?

БУКВА: Па чуле сте да се изгубила, не зна пут до села-

ЦВИЈЕЋЕ: Па ко ју је тјерао да иде у дубоку шуму?!

ЗЕЦ: Како могу и језеро и шума да буду дубоки?

МЕДО: Лијепо, кад код тебе може и топ да спава, онда и шума може да буде дубока.

ЦВИЈЕЋЕ: Ко од вас зна пут до села?

ЗЕЦ: Знам ја... овај... чини ми се да знам.

МЕДО: Је ли знаш или не знаш?

ЗЕЦ: Па знао сам, овај, док се нисам уплашио и побјегао чак овамо, па сад сам се збунио... и ... овај, кад ме ти толики тако страшно погледаш, онда све заборавим.

ПТИЦА (извири испод грања): Када би ми крила била здрава, ја бих узлетила, јако, јако високо и одозго бих лако угледала пут за село, али овако...

МЕДО: Иди, Зеко, пролутај брзо мало около, па пронађи тај пут, вас двије Вјеверице идите на ону страну, видите да није тамо и сви се брзо вратите, је ли јасно?

1., 2. ВЈЕВЕРИЦА и ЗЕЦ: Јасно!

БУКВА (Меди): А шта ћеш ти да радиш за то вријеме?

МЕДО (полази иза Букве): А ја ћу мало да дремнем, овдје на твојој жили, па кад се дјевојчица пробуди, ти цимни своју жилу и ја ћу се одмах пробудити.

ЦВИЈЕЋЕ: А ми? А ми?

МЕДО: Ви пазите да Буква не заспи.

ЦВИЈЕЋЕ: Како?

БУКВА: Пјевајте ми.

ЦВИЈЕЋЕ: Шта да ти пјевамо?

БУКВА: Пјевајте ми ону пјесмицу о лептиру, њу јако волим.

ЦВИЈЕЋЕ (пјева): Љетни дан кад на нас личи, одмах дођу лептирићи и крилима лијепих боја маштања ми буде моја.

57

Лептир на нас тихо слети, само шути и мирише, затим опет он полети, тихо, тихо он уздише.

Нама драго, нама мило кад нас такне лијепо крило. Знам да ће свуда проћи, ал’ ће ипак нама доћи.

Лептир на нас тихо слети, само шути и мирише, затим опет он полети, тихо, тихо он уздише.

ПТИЦА: Буква и Медо су заспали. Лијепо сте пјевали, хвала вам.

ЦВИЈЕЋЕ: Хвала на комплиментима, тужно птиче, зашто ти не спаваш?

ПТИЦА: Не могу, све ме боли.

ЦВИЈЕЋЕ: Па шта да радимо? Како да ти помогнемо?

ПТИЦА: Никако, са мном је готово.

ЦВИЈЕЋЕ: Не буди таква, не смијеш се предавати. Погледај нас, када неко узбере који цвијет, ми се опет поново рађамо и опет нас буде пуно и једнако смо лијепе.

ПТИЦА: Друго сте ви, нас кад “уберу”, са нама је готово... И са мном је готово... Дође ми да се попнем на ову букву и скочима са ње наглавачке... да се убијем.

ЦВИЈЕЋЕ: Хоћеш ли да и теби пјевамо?

ПТИЦА: Може, али опијело.

ЦВИЈЕЋЕ: Пст. Сакриј се, ево ова се буди... Јој, како ћемо пробудити Букву, да пробуди Меду?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Ко то говори?... Кога има у близини?!... Смјела бих се заклети да сам чула неке гласове!

7. Појава

ЗЕЦ и пређашњи

ЗЕЦ (не види да се дјевојчица већ пробудила, утрчи): Па ово као да је зачарана шума, нигдје стазе, да ми ноге селу газе!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Наравно да је шума зачарана када у њој зечеви говоре!?

ЗЕЦ: Ти си се пробудила?!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Као да нисам. Чини ми се да још сањам.

58

ЦВИЈЕЋЕ: Сањаш, наравно да сањаш, а онај ко сања не смије у сну цвијеће да бере.

МЕДО (излази иза букве): Нико цвијеће не смије брати док сам ја жив, било да спава или да је будан.

ПТИЦА: Смири се, Медо, видиш да је ова дјевојчица добро и да неће ником наудити.

ДЈЕВОЈЧИЦА (сажаљиво се сагне ка птици): А шта је теби, љепотице моја? Као да те је неко ранио, крила ти поломио?

ПТИЦА: Спалио. Неко ми је крила спалио, ја умирем.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Како умиреш? Зашто умиреш? Ти не смијеш да умреш, ја ћу ти помоћи да оздравиш.

ПТИЦА: Нема мени помоћи.

БУКВА: Не буди таква, птичице. Ако дјевојчица каже да ће то помоћи, она ће ти сигурно помоћи... Ови људи свашта знају, имају чак и болнице гдје лијече своје болеснике, а и она је људ.

ЗЕЦ: Не каже се људ него човјек!

МЕДО: Како ћовјек кад је дјевојчица?!

ЗЕЦ: Ма то је компликовано за тебе.

8. Појава

1. и 2. ВЈЕВЕРИЦА и пређашњи

1. ВЈЕВЕРИЦА (утрчи и угледа дјевојчицу, брзо се сакрије за цвијеће): Јао, мајко моја!

2. ВЈЕВЕРИЦА (обрадује се): Еј, пробудила си се! Ћао!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Ћао, вјеверице. Баш ми је ово лијеп сан, нећу никада да се пробудим!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Није то сан, лијепа моја, ти не сањаш, ти си будна.

БУКВА: Шта вам је то сан?

ЗЕЦ: То је кад спаваш па сањаш, па ти се свашта нешто догађа, а ти мислиш да је стварно, а када се пробудиш, знаш да је то било оно што си сањала, то јест, оно што је изгледало стварно, али је било сан, то јест није стварно, мислим... У ствари, стварно је било док си сањала... Је л’ јасно?

БУКВА: Није!

МЕДО: Дај да ти ја објасним... Сан је стваран, али само док сањаш, тачније док спаваш, а није стваран када се пробудиш.

ЗЕЦ: Је л’ ти сад јасно?

59

БУКВА: Није!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па оно што ти се догађа док спаваш, то је сан.

БУКВА: А како ја могу знати шта се догађа док спавам, кад спавам и ништа не видим шта се догађа?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Па то што сањаш, то ти се кобајаги и дешава, а у ствари не дешава, знаш?

БУКВА: Не знам... Мени се, истина, дешава док спавам да ми се у крошњу доселе неке птице и ту направе гнијездо, али ја то не знам док се не пробудим. А када се пробудим, оне су стварно ту... је ли то сан?

ЗЕЦ: Не, није то сан ...(одмахне шапом)... Будали објашњавати је такође будалештина!

БУКВА: Пази ти малиша да да те ова будала не опали овом граном по том твом кривом уху!

ПТИЦА: Ја што сам сањала, сањала сам. Сада је готово.

ДЈЕВОЈЧИЦА (тужно): Немој тако, птичице... Све ће бити у реду, видјећеш, дај да погледам? ...(подигне јој крило)... Аха, само да нађем неку гранчицу и нешто да ти повежем крило, срећом није сломљено ...(тражи)... Ево, ова ће одговарати, али прво да уберем мало метвице и боквице, да зацијели рану, па ће све бити у реду за дан-два.

ПТИЦА: Па за тај дан-два ће ме пронаћи и појести лисица или ћу умријети од глади.

МЕДО: Нико тебе неће појести, ја сам ту!

2. ВЈЕВЕРИЦА: А нећеш ни умријети од глади, ми ћемо ти доносити храну!

1. ВЈЕВЕРИЦА: ‘Ајде да јој донесемо неки орах или љешник!

ЗЕЦ: Па не једу прице орахе и љешнике, него зрневље и мушице.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Само пожурите, молим вас ...(тужно)... И ја сам гладна.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Хоћеш ли да и теби донесемо мушицу?

ЗЕЦ: О, глупих ли вјеверица!... Па, људи не једу мушице, него колаче!

ЦВИЈЕЋЕ: А шта су то колачи?

ЗЕЦ: То вам је нешто онако као крушка, али се прави од јабука и брашна и шећера и свашта још, па је слатко, а има и шлага.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Што су ови људи компликовани!

МЕДО: А има ли и меда у тим колачима?

ЗЕЦ: Има, али се онда ти колачи зову медењаци.

МЕДО: Е, донесите онда те медењаке, па да и ја једем са овом дјевојчицом.

60

БУКВА: Идите ви вјеверице својим послом ...(када ове оду)... А шта ми да радимо?

МЕДО: Зеко, ја ћу мало да одспавам, а ти држи стражу. Ако неко наиђе, одмах ме пробуди! Јеси ли разумио?

ЗЕЦ: Си, шефе!

БУКВА: Па зар ниси спавао сву зиму?

МЕДО (смјешта се под Букву): Јесам, али ми фали само још мало, оволицко сна.

ПТИЦА: Медо, молим те немој да спаваш.

ДЈЕВОЈЧИЦА: А шта ја да радим? Како да нађем своју кућу?... Ја морам кући ...(плаче)... Морам да идем својој мами, она ће се јако уплашити... Требала сам давно већ да се вратим!

БУКВА (Медо већ хрче): Па драго дијете моје, видиш и сама да нико не може да пронађе пут до твог села?

ПТИЦА: Ја бих ти радо помогла, али не могу да летим. Када бих могла да летим, ја бих лако са висине угледала и твоје село и пут до њега.

9. Појава

ШУМСКИ ДУХ и пређашњи, потом ЛИСИЦА

ШУМСКИ ДУХ (вријеме се нагло погорша, сијева, грми и остане само свјетлост плава, а кад се бура стиша из дубине улази): Стан’те врази и стоврази! Стан’те кише и олује! И ти громе сад зашути, сви морате ово чути!

Нема муње, нема грома, нема стани, нема крени, нема шумом ко да скита за дозволу нека пита!

Ова шума и потоци, и у шуми што је живо, подаништво то је моје и мене се само боје!

ЗЕЦ (покушава да пробуди Меду): Медо, буди се, медо!

ДЈЕВОЈЧИЦА (преплашено): Јао, мајко моја, ко је ово?

БУКВА (савија се од вјетра): То ти је Шумски Дух, најодвратније и најзлобније шумско створење!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Хоће ли нас појести?... Ја се бојим!

61

ЦВИЈЕЋЕ: И ми се бојимо!... И ми се бојимо!

ШУМСКИ ДУХ: Завежи, умукни и зашути! Джаба вам је вриска та. Не смије се ни ријеч чути, ту говорим само ја.

Хајде сада све по реду, дјевојчице, причај ми и не буди старог Меду, сад говори само ти.

Дивљакушо, како смијеш мојим царством да се шеташ, са извора воду пијеш, шумском реду ти да сметаш?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Нисам хтјела никоме да сметам, мало сам прошетала да наберем шумски јагода, а онда сам залутала и више не знам како кући да се вратим?

ШУМСКИ ДУХ: Залутала ниси ти то су моје смицалице волим тако зачарати да ти видим тужно лице.

Пута лако нећеш наћи, ту сам стручњак, вјеруј ми. Мораш прво ти се снаћи и ријешити задатка три.

Плачљивица ти си права и плакат ћеш стално, знам задаци су моји страва, ал’ ти помоћ ја не дам.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Не бојим те се. Ни тебе ни твојих задатака. Хајде, кажи, шта треба да ријешим?

ШУМСКИ ДУХ: Полако, гуско, полако, волим да се наслађујем, јер ја волим када тако мрске људе побјеђујем.

Плава боја која ову моју шуму преплављује успавати неће сову што се хуком најављује.

Али зашто свако биће које сунцу радост пружа

62

неће видјет како свиће док не нађем брзог пужа!

ЛИСИЦА (увуче се на сцену пред крај реплике Шумског Духа, прилази му и клања му се до земље, понизно): Моћни душе, теби слава, понизно се теби клањам, свједок ти је моја глава да о теби само сањам.

Желим да ти кажем нешто: моћ је твоја изнад свега, на свој начин ја ћу вјешто бити носач твога стијега.

ШУМСКИ ДУХ: Добро, слуго, ти остани и припази шта се збива, овог трена ти постани моје ухо, душа сива!

ЛИСИЦА: Моја глава јесте мала, а код Меде вел’ке раље е зато ћу, вјеруј, вала све пазити ја из даље!

/Кад Шумски Дух оде, и Лисица збрише десно. Нагло загрми и засијева, а Шумски Дух нестане уз громогласан смијех. Сви у страху погледаше у дјевојчицу, која је мало збуњена. Чак и Медо се пробуди./

10. Појава

Пређашњи без ШУМСКОГ ДУХА

МЕДО (престрашено): Шта је ово, живи били? Је ли ја ово још сањам? Све је плаво, као сан?!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Не сањаш, мили мој медо, не сањаш. Да бар и ја сањам. Проблем је велики.

МЕДО: Колико велики?

ЗЕЦ: Као највећа лисица!

ЦВИЈЕЋЕ: Као највећи вјетар са градом и кишом!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Као највећа змија!

БУКВА: Као највећа сјекира!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па тежак јесте али није велики!

С В И : Како то?

63

2. ВЈЕВЕРИЦА: Тако, лако. Треба само мало размислити и брзо ћемо ријешити задатак. Треба само размишљати.

МЕДО: Ја не волим размишљати, одмах ми се спава.

ЗЕЦ: Ја не волим размишљати, одмах огладним.

ЦВИЈЕЋЕ: Размишљати, зашто? Боље је пјевати. Да пјевамо?

ПТИЦА: Вама је до пјесме, а ја умирем.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Је ли ти и мало боље, птичице?

ПТИЦА: Па јесте, све ме много, много мање боли, али још увијек боли.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Па мора мало. Стрпи се још мало, брзо ће проћи.

ЗЕЦ: Шта ту вриједи и да оздрави кад неће моћи да лети све док не пронађе брзог пужа?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Шта је то пуж?

ЦВИЈЕЋЕ: Па ти ништа и не знаш! Па ти ништа и не знаш!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Знала сам, али сам заборавила, дуга је зима била.

МЕДО: Јесте. Зима је била дуга, а пужева зими нема.

БУКВА: Па гдје буду? Јесу ли као и ти, Медо, у зимском сну?

МЕДО: Не знам, ја када спавам, ја ништа не видим. Никога.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Спавају, спавају дубоки зимски сан. Затрпају се у маховину или растреситу земљу и ту презиве. Буде се тек у прољеће, када на биљкама крене лишће и пупови.

ЦВИЈЕЋЕ: Знамо то. Знамо то. Увијек дођу и грицкају наше младо лишће, па ми будемо мање лијепе.

БУКВА: Знају да се успужу уз моје стабло и да ми једу лишће и пупове, а ја им ништа не могу. Не могу да се помјерим, да их стјерам.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Какви ли су тек остали задаци, када је овај први овако тежак?

ЗЕЦ: Их, када би сад дошла Добра Вила, па да нам помогне да ријешимо овај задатак.

ЦВИЈЕЋЕ: Као у бајци. Као у бајци.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја не волим бајке. Увијек су некако тужне.

11. Појава

ЈЕЛЕН и пређашњи

ЈЕЛЕН (уђе лаганим, поносним кораком): Шта се то овдје догађа? Да ли је то неки састанак шумског свијета?.. Шта је ово?. Зашто је све плаво?!

64

МЕДО: Био је овдје Шумски Дух и зачарао нас је.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Због ове глупе дјевојчице, због ње је и нас казнио.

ЗЕЦ: Зашто тако говориш? Дјевојчица није глупа, само се изгубила.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Изгубила се зато што је глупа.

БУКВА: А ти си безобразна.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Изгубила се зато што је то тако хтио Шумски Дух. Чули сте шта је рекао?

ЗЕЦ (имитира): Залутала ниси ти то су моје смицалице волим тако зачарати да ти видим тужно лице.

ЦВИЈЕЋЕ (имитира): Пута лако нећеш наћи, ту сам стручњак, вјеруј ми. Мораш прво ти се снаћи и ријешити задатка три.

ЈЕЛЕН: Какви су то задаци, јесу ли тешки?

БУКВА: Плачљивица ти си права и плакат ћеш стално, знам задаци су моји страва, ал’ ти помоћ ја не дам.

ЈЕЛЕН: Па добро, нека не дâ помоћ. Ми ћемо јој помоћи. Који је први задатак?

МЕДО: Али зашто свако биће које сунцу радост пружа неће видјет како свиће док не нађем брзог пужа!

ЈЕЛЕН: Брзог пужа?

С В И: Да, брзог пужа!

ЈЕЛЕН (збуњено): Али брзог пужа нема, не постоји!

ЗЕЦ: Па ту и јесте проблем. Зато тај задатак и јесте тећак.

1. ВЈЕВЕРИЦА: А да ова дјевојчица није дошла у нашу шуму, сада би био лијеп сунчан дан.

ЦВИЈЕЋЕ: Баш си зла! Баш си зла!

ЗЕЦ: Ја сам баш нешто мислио, како би било лијепо када би дошла Добра Вила и помогла нам.

ЦВИЈЕЋЕ: Као у бајци! Као у бајци!

65

ЈЕЛЕН: Али у овој шуми нема Добре Виле. Истина, била је некаква Вила, ни добра ни лоша, него онако, Вила кô вила. али ју је Шумски Дух зачарао и сада спава негдје у магли над језером. Тако кажу.

ДЈЕВОЈЧИЦА: А да њу потражимо и некако је ослободимо те чаролије?

МЕДО: Али како да је пронађемо?

ЦВИЈЕЋЕ: Да пјевамо? Да пјевамо?

ЗЕЦ: А ако је и нађемо, како да јој скинемо чаролију.

ЦВИЈЕЋЕ: Пјесмом! Пјесмом!

БУКВА: Шта да радимо?

ЦВИЈЕЋЕ: Пјевајмо! Пјевајмо!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ух што сте запеле глупо ... (имитира)... Да пјевамо, да пјевамо! ... Ви ништа и не знате друго, него само да пјевате, а и није вам баш нека пјесма!

ЦВИЈЕЋЕ: Бар нисмо глупе као ти! Глупе као ти!

1. ВЈЕВЕРИЦА (руга им се): Беее!

ЦВИЈЕЋЕ: Беее теби! Беее теби!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Престаните да се свађате. Свађа нас нигдје не води.

ЦВИЈЕЋЕ: Прва је почела! Прва је почела!

ЈЕЛЕН: Станите! ... (ослушкује)... Шта то чујем? ... Неко пјева!?

ПТИЦА: То није птица... чекајте ... (радосно)... Па то је цврчак!

ЦВИЈЕЋЕ: И он лијепо пјева! И он лијепо пјева!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Сумњам.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Шта се правиш да не знаш. И сама си га чула како пјева.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Јесам, али га не волим. Он је лијен. Неће у јесен да скупља храну за зиму, већ стално пјева, а кад зими огладни, он дође до нас и тражи да му дамо мало своје хране. Сву нам је храну појео.

ЦВИЈЕЋЕ: Као у бајци! Као у бајци!

БУКВА: Е, вала је доста и вас и те ваше бајке. Дајте да нешто радимо. Хајде да га зовемо!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја нећу!

С В И (сем 1. Вјеверице):

ЈЕЛЕН (радосно): Ево га долази!

66

12. Појава

ЦВРЧАК и пређашњи

ЦВРЧАК (пјеваа уз гитару): Здраво, друштво, чето мала! Свима здраво, здраво, здраво! Је ли ово нека шала? Све је плаво, плаво, плаво!

ЦВИЈЕЋЕ (пјева рефрен): Није шала, мили друже, ово није, није здраво. Увенуше наше руже, све је плаво, плаво, плаво!

ЈЕЛЕН: Станите мало, живота вам. Није нам сада до пјесме.

БУКВА: Морамо брзо ријешити један тежак задатак, па да се спасимо ове несреће

ЦВРЧАК: Какав задатак?

ЗЕЦ: Шумски Духнас је зачарао, видиш, све је плаво!

ЦВИЈЕЋЕ: Као у бајци! Као у бајци!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Добро је што си дошао.

ЦВРЧАК: Па шта да радимо?

ЦВИЈЕЋЕ: Да пјевамо! Да пјевамо!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ово прољеће је сасвим сумануто! Па ко је још видио да цвијеће пјева?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Ја сам већ чула да цвијеће умије и да пјева, али само за онога ко зна да га слуша.

МЕДО (цврчку): Ово дијете је залутало, па је и њега и нас Шумски Дух зачарао и дао нам задатак да пронађемо, замисли, брзог пужа!

ЦВРЧАК (изненађено): Брзог пужа? ... Па такав не постоји.

ЦВИЈЕЋЕ: Не постоји. Не постоји!

МЕДО: Па смо мислили, како би било да пробудимо раније зачарану Вилу и замолимо је да нас, за награду, ријеши те напасти.

БУКВА: Да нам врати сунце, а и да дјевојчица пронађе пут за њено село.

ПТИЦА: Па ја ћу лако пронаћи пут, већ ми је боље и могу да летим, али кад је све плаво и ништа не видим. Како да јој пронађем њен пут?!

ЦВРЧАК: Ко зна гдје је она сада и како ћемо је пробудити?

67

2. ВЈЕВЕРИЦА: Ево како. Ти и ово лијепо цвијеће отпјевајте јој неку лијепу пјесму, па кад се она пробуди и дође овдје, ми ћемо јој све лијепо објаснити и лијепо је замолити да нам помогне.

ЦВИЈЕЋЕ: Да пјевамо! Да пјевамо!

ЦВРЧАК (пјеваа): Шта је сунце него радост, љубав, срећа, живот цио, на сунцу нам буја младост, свакоме је живот мио.

ЦВРЧАК и ЦВИЈЕЋЕ (пјевају рефрен): Пробуди се, Вило мила, слушај нашу пјесму милу. Пробуди се гдје год била и уништи ову силу!

ЦВРЧАК (пјева): Даруј нама, Вило бајна, нашег сунца топлу боју. А твоја ће коса сјајна вратит ону снагу твоју! свакоме је живот мио.

ЦВРЧАК и ЦВИЈЕЋЕ (пјевају рефрен): Пробуди се, Вило мила, слушај нашу пјесму милу. Пробуди се гдје год била и уништи ову силу!

13 . Појава

ВИЛА и пређашњи

ВИЛА (уз звуке фанфара, свјетлост разнобојно затрепери па све постане бијели сунчан дан; она улази гордо): Ево ме, мили моји. Ту сам. Хвала вам што сте ме том лијепом пјесмом ослободили оне чаролије Шумског Духа.

ЦВИЈЕЋЕ: Као у бајци! Као у бајци!

БУКВА: Добро нам дошла!

ПТИЦА: Видите, чаролије је нестало!

ЈЕЛЕН (сретан): Опет је лијеп сунчан прољетни дан!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Добра моја Вило, како да нађем пут до своје куће?

68

МЕДО: Мораш прво да ријшиш задатке задатке које од тебе тражи Шумски Дух. Ако то не урадиш он ће мас опет зачарати.

ВИЛА: Да, Медо, ту си у праву. Са њим се није шалити. Он је моћан. Ето, кад је и мене зачарао, можеш мислити шта све тај може.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Па шта да радим? Гдје да нађем брзог пужа?

ВИЛА: Па то није неки тежак задатак. То је бар лако.

ЦВИЈЕЋЕ: Како? Како?

МЕДО: И ја се питам како? Гдје си ти видјела брзог пужа!?

ВИЛА (покаже на Зеца): Ево га.

ЗЕЦ: Па ја јесам брз, најбржи, али нисам пуж, него Зец!

ВИЛА: Од данас си пуж!

1. ВЈЕВЕРИЦА: И ова је глупа!

2. ВЈЕВЕРИЦА: Завежи! ...(Вили)... Како то мислите?

БУКВА: И мене интересује.

ЦВИЈЕЋЕ: И нас! И нас!

ЈЕЛЕН: Стварно, како?

ВИЛА: Јелен је јелен, јер га тако зовемо. Буква, цвијеће, птица, вјеверице Медо, све. Све. Е, од данас ћемо зеца звати пужем, па ћемо тако добити брзог пужа, зар не?

С В И: Браво!

ЗЕЦ (мало се буни): Али то је увреда за мене; ја – па пуж! То не може!

ЦВИЈЕЋЕ: Може! Може!

БУКВА (зграби га за врат): Е, вала, када Вила тако каже, тако мора и да буде! Је л’ јасно?

ЗЕЦ (уплашено, помирљиво): Може! Може!

МЕДО (пусти га): Може, јакако да може!

14. Појава

ШУМСКИ ДУХ и пређашњи

ШУМСКИ ДУХ (вријеме се нагло погорша, сијева, грми и уз фијук вјетра и громогласан смијех из дубине улази): Врло бистро, мала вило, то је врло лако било.

69

Стани, дијете, и не бјежи, чека те задатак тежи.

МЕДО: Имао бих ја нешто да вас замолим...

ШУМСКИ ДУХ: Завежи, врећо дебела, да не би и ти добила! Ни ријечи нећу да чујем јер овдје ја наређујем!

Спасити себе пробај, други задатак је овај: коме из ока, ти смисли, можеш прочитати мисли?

С В И: Ауууу!

ЦВИЈЕЋЕ: То не може нико! То не може нико!

1. ВЈЕВЕРИЦА (Када Шумски Дух нестане уз громогласан смијех, грмљавину и треперење свјетла, па све се смири): Како је глупо све ово! Па то стварно нема смисла.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Куку мени, шта сад да радим?

БУКВА: Богами, дијете, велики проблем.

МЕДО: Па, ево, ни ја немам рјешење.

ВИЛА: Па то је лако.

ЦВИЈЕЋЕ: Како? Како?

ЈЕЛЕН: Коме у очи да погледаш и да му тако мисли прочиташ?

ЗЕЦ: Никоме.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Добра Вило, кажи нам, да ли је то могуће?

ВИЛА: Јесте, велим вам да је лако.

ЦВИЈЕЋЕ: Али како, како?

ВИЛА: Дик сам дуго, у плавом сну била зачарана, имала сам много времена за размишљање. О свему сам размишљала. О свему. Тако сам сазнала да се ви задаци најбоље и најлакше рјешавају када о њима размишљаш из угла оног ко их је поставио.

ЦВИЈЕЋЕ: Како? Како?

МЕДО: Ја увијек размишљам из своје главе, другачије не знам.

ЦВИЈЕЋЕ: Па и ми тако! Па и ми тако!

ЈЕЛЕН: Па зар може другачије?

ВИЛА: Може, наравно да може.

70

ЗЕЦ: Ја немам кад да размишљам, ја зграбим па збришем.

БУКВА: Ја нисам као ви, ја не размишљам, јер немам чиме да размишљам, немам мозак, главу.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Али имаш душу?

БУКВА: Да, душу имам.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Ја сам размишљала о томе како до куће да дођем. Моја се мајка већ сигурно јако, јако брине.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па и ми се бринемо за тебе, како да ти помогнемо?

ЦВИЈЕЋЕ: Како? Како?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Наравно да нам је стало да што прије одеш, тако ће престати и наше бриге, па ће нам опет бити лијепо...!

МЕДО: Престани да звоцаш док, ме ниси сасвим наљутила, а када се ја наљутим, тада се и разбјесним. Када се разбјесним, тада ова моја шапа сама млати по тинтари.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Хоћу кући!

ПТИЦА: Одох ја, дјевојчице, да видим гдје је твој пут.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Хвала ти.

ПТИЦА: Ја сам теби захвална. Да није тебе било, ја бих угинула ...(оде).

15. Појава

Пређашњи без ШУМСКИ ДУХА и ПТИЦЕ

2. ВЈЕВЕРИЦА: Јадна дјевојчице, како да ти помогнемо?

ЦВИЈЕЋЕ: Вила каже да је лако! Вила каже да је лако!

МЕДО: Кажи нам, добра наша Вило, шта да радимо?

ЗЕЦ: Хоћу ли ја опет бити жртва?

ВИЛА: Нећеш, зече, нећеш!

БУКВА: То је лијепо, а шта да ми радимо, како ми да помогнемо дјевојчици?

ВИЛА: Кажи ми, дјевојчице, са ким си ти најискренија и ко је према теби најискренији?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Моја мама.

ЦВИЈЕЋЕ: Мама! Мама!

ВИЛА: Добро, али сада твоја мама није овдје.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Не знам ... ја свима вама вјерујем.

71

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ја не вјерујем никоме!

ЦВИЈЕЋЕ: И ми вјерујемо! И ми вјерујемо!

ВИЛА: У које око, када погледаш, можеш знати шта мисли?

ЈЕЛЕН: У моје.

ЦВИЈЕЋЕ: Ми немамо очи! Ми немамо очи!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Све очи лажу.

МЕДО: Не лажу. Само неке очи лажу. Лијини на примјер.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Ја знам. Ујутро, када на језеру пијем воде, у њему видим своје око и знам, наравно, шта мислим.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Огледало! То је рјешење задатка!

С В И: Ура!

ВИЛА: Тако је. Ето видиш да није био тежак задатак.

16. Појава

ШУМСКИ ДУХ и пређашњи

ШУМСКИ ДУХ (вријеме се нагло промијени, сијева, грм, а уз фијук вјетра улази): Почињеш да ме љутиш, паметнице моја мала, сад ћеш да зашутиш кад ово не будеш знала.

Заувијек дан ће овај, знај, постати таман, модар, ако не ријешиш задатак за крај: како зао да постане добар?

ВИЛА: То није поштено, душе шуме, није поштено.

ЦВИЈЕЋЕ: Није поштено! Није поштено!

ВИЛА: Ти обичној дјевојчици дајеш тако тешке задатке.

ШУМСКИ ДУХ: Шта, ти се буниш, злоћо биједна? Имена свога ниси вриједна!

МЕДО: Али стварно, добри душе, може ли да буде мало лакши задатак?

ШУМСКИ ДУХ: Ти ушути, врећо сала, улога је твоја мала. Само спаваш, гунђаш, једеш, као мачак у сну предеш!

МЕДО (буни се): Не предем!

72

ЦВИЈЕЋЕ: Предеш! Предеш!

МЕДО: Ама, не предем, нисам мачак!

БУКВА: Мачак ниси, али предеш.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Мрзим када неко преде.

МЕДО (љуто): Шта је вама свима?! ‘Ајде, ко је икада видио да спавам, а камо ли да предем?

ЦВРЧАК (пјева): Све што овој шуми вриједи, то је један медо сиједи. Само гунђа, спава, једе, као када мачак преде!

МЕДО (важно): Е, видите – КАО! Вели КАО КАДА МАЧАК ПРЕДЕ!... Није рекао да предем, него да је то као када мачак преде.

ШУМСКИ ДУХ: Доста више, проклетије, до свађе ми ваше није! А ти, дијете, сад пожури, да ти вријеме не исцури! ... (Свјетлост и звучни ефекти испратише Шумског Духа).

17. Појава

Пређашњи без ШУМСКОГ ДУХА

ДЈЕВОЈЧИЦА (тужно): Е, сад сам готова, пропала сам.

ЦВИЈЕЋЕ (тужно): Пропала! Пропала!

ЈЕЛЕН: Баш је ово било веома покварено од овог духа, па макар то би и моћни Шумски Дух !

БУКВА: Е, сад нас чека вјечна тама!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Плава тама.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Као плави сан

ЗЕЦ: Вјечни плави сан!... Како ћу сада да крадем купус од сељака и какав ће тај купус да буде – плави! Замислите, плави купус!

1. ВЈЕВЕРИЦА: Не волим да замишљам.

ВИЛА: Горе главе, пријатељи.

МЕДО: Лако је теби рећи – горе главе, ти си Вила.

ЦВИЈЕЋЕ: Добра Вила! Добра Вила!

ДЈЕВОЈЧИЦА: Шта да радимо, добра моја Вило?

ЦВРЧАК (пјева): Једном давно, давно била, шумска добра, Добра Вила.

73

Добру душу имала је срећу свима стварала је!

ЦВИЈЕЋЕ и ЦВРЧАК (пјевају рефрен): Свима наду давала је, дивне пјесме пјевала је. Шума бјеше пуна цвијећа, владала је шумом срећа!

ЦВРЧАК (пјева): Њене крупне плаве очи свијетлиле су и по ноћи. Шумом лица сва се смијеше, ал’ то давно, давно бијеше.

ЦВИЈЕЋЕ и ЦВРЧАК (пјевају рефрен): Свима наду давала је, дивне пјесме пјевала је. Шума бјеше пуна цвијећа, владала је шумом срећа!

БУКВА: Вама је до пјесме, а нас уби брига.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Мрзим пјесму!

ЈЕЛЕН: Вило, има ли спаса за нас?

ВИЛА: Нада увијек постоји.

ДЈЕВОЈЧИЦА: Добра Вило, шта да радим? Како да ријешим овај задатак?

ВИЛА: Ја вам морам нешто признати... Ја нисам то што ви мислите да јесам.

1. ВЈЕВЕРИЦА: Ниси Вила?

ЦВИЈЕЋЕ: Јесте Вила! Јесте Вила!

ВИЛА: Јесам Вила, али нисам Добра Вила!

ЗЕЦ: Како ниси Добра Вила? Каква си ако ниси добра?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Па јеси добра вила, видиш како си ми до сада помагала.

ВИЛА (као да се правда): То сада, послије зачараног сна...

ЦВИЈЕЋЕ: Плавог сна! Плавог сна!

ЈЕЛЕН: Како то ниси била добра вила?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Па ја, поштено да кажем, о вама, драга наша Вило, до данас нисам чула ништа ни добро ни лоше.

БУКВА: Истина, било је неких прича да ви постојите, али вас до сада ја нисам видјела.

МЕДО: Мени су, истина, причали да постоји нека Шумска Вила која је опака и која може све душе у трену да замрзне!

74

ВИЛА (тужно): То сам ја... То сам била ја.

ДЈЕВОЈЧИЦА: А више ниси таква, више ниси зла?

ВИЛА: Нисам откако сте ме ви спасили.

2. ВЈЕВЕРИЦА: Сада си Добра Вила?

ВИЛА: Надам се...

ЦВИЈЕЋЕ: Јеси, јеси! Ти си Добра Вила... Добра Вила

ДЈЕВОЈЧИЦА: Па ето рјешења мога задатка.

С В И: Како?

ДЈЕВОЈЧИЦА: Сјећате ли се како је гласио задатак?

2. ВЈЕВЕРИЦА: Заувијек дан ће овај, знај, постати таман, модар, ако не ријешиш задатак за крај: како зао да постане добар?

1. ВЈЕВЕРИЦА: Нико није добар!

МЕДО: Ау, сада схватам... Ова Вила је прво била зла Вила, а сада је Добра Вила, је ли тако.

ЦВИЈЕЋЕ: Тако је Медо! Тако је Медо!

ЦВРЧАК (пјева): Само једно сад ме тјеши, све задатке она ријеши. Лоша Вила више није сада доброта из ње сије!

БУКВА: Е па, дјевојчице, успјела си!

ВИЛА (када нагло почне свјетлост да трепери, сијева, грми и све се смири)): Ето, и он, Шумски Дух, је признао пораз... Честитам ти, дјевојчице!

ЗЕЦ: Три пута ура за дјевојчицу!

С В И: Ура!... Ура!... Ура!

18. Појава

ПТИЦА и пређашњи

ПТИЦА (улијеће сва сретна): Дјевојчице, дјевојчице!... Нашла сам пут до твоје куће!

С В И: Ура!

ДЈЕВОЈЧИЦА (сретна пљесне рукама): Браво, птичице моја, браво! Хвала ти за све... Свима вам хвала!

75

ЦВРЧАК (пјева док сви играју уз пјесму, а цвијеће са њим пјева рефрен): Ево сада, пјесма моја нек награда буде твоја, нек те срећа свуда прати, а ти некад нама сврати!

Пјесма, игре и весеље, то су, вјеруј, наше жеље. Нек ти коса буде цвијеће, а у души увијек среће!

Хајде сада наше дијете, своје мајке дивни цвијете, твојој кући ти се врати, тебе чека твоја мати.

Пјесма, игре и весеље, то су, вјеруј, наше жеље. Нек ти коса буде цвијеће, а у души увијек среће!

З а в ј е с а

76

ГДЈЕ ЈЕ МОЈ НОС (дјечија игра у 2 слике)

Лица:

ОЉА (дјевојчица, 13 година),

ДАНА (њена вршњакиња)

ТАТА (Ољин и Нешин отац)

МАМА (Ољина помајка)

НЕШО (Ољин брат, живи са мајком),

ПРЕДРАГ

НЕНАД (браћа близанци из сусједства)

ЛАЖ (лице из Ољиног сна)

ИСТИНА (лице из Ољиног сна) ,

ТУГА (потом) СРЕЋА (лице из Ољиног сна)

Догађа се данас у маленп, граду.

77

Сцена

Велика дјечија соба са простором за спавање (лијево је кревет уз који је мноштво постера пјевача и глумаца), учење (десно је радни сто са сликом неког писца и мноштвом књига) и игру (напријед). Лијево су врата за стан, а отрага, на задњем зиду, прозор који гледа у двориште.

П Р В А С Л И К А

Када се завјеса отвори Ољина соба је сва у бојама - САН. Оља спава, а свуда око ње су дјевојке лепршаво и разнобојно одјевене, играју. Оља се лагано буди и још мало љешкари. Пред крај мелодије чује се МАМИН глас који је дозива. Дјевојке се разбјеже на све стране, а боје изгубе. Улази МАМА.

1. п о ј а в а

ОЉА, МАМА

МАМА: Оља, Ољице! Хајде кћерко, буди се!... (отвара прозор)... Види како је лијепо недељно јутро, а ти још спаваш!

ОЉА (покрива се по глави): Само још мало, мамице!

МАМА: Ни минуте више. У твојим годинама ја сам устајала са првим пјетловима!

ОЉА: Зато што си морала краву мусти, а шта ја да радим? Да помузем тетрапак млијеко?

МАМА: Добро, де, сада су друга времена, али зато не мораш спавати до подне.

ОЉА: Али мама, прекинула си ми сан када је било најепше. Знаш ли шта сам сањала?

МАМА: Наставит ћеш вечерас, а сада устај и за сто. Доручак те већ чека.

ОЉА: Јао, мама, требала си да живиш у доба инквизиције. Када би само знала какав си ти мучитељ!?

МАМА: Ако за пет минута не будеш за столом, тек ћеш тада да упознаш маму мучитеља! ...(оде)...

Лагани музички интермецо. Оља покушава да још мало одспава, а позорница се опет претвара у САН.

78

2. п о ј а в а

ОЉА, ЛАЖ, потом ИСТИНА

ЛАЖ (у црном плашту сједа крај ње на кревет): У праву си. Твоја мати је стварно наопака. Зашто устајати рано, бити добра и вриједна, када је живот око тебе и онако лаж!?

ОЉА: Ко си ти?

ЛАЖ: Ја сам Лаж. Твоја лаж. Ја живим у сваком живом створењу, неки ме прихватају, а неки не. Ја владам овим свијетом и биће онако како ја хоћу да буде.

ОЉА: Како да ти вјерујем када си ти лаж?

ЛАЖ: Мени и не требаш вјеровати. Ја јесам. Мене можеш дотакнути, а Сунце не, иако постоји.

ОЉА: Сунце је истинито, оно грије.

ЛАЖ: Ништа стварније не грије од лажи. Моје главно оружје је трач, а пун га је град, зар не?

ОЉА: Трач није лијеп. Истина је лијепа. Не желим више са тобом разговарати. Губи се.

ЛАЖ: Не можеш ме отјерати, ја сам свугдје присутна.

ОЉА: Гдје има лажи има и истине. Она ће те сада отјерати. Истина увијек побјеђује.

ЛАЖ: И то је лаж. То су приче за малу дјецу.

ИСТИНА: Не, то није лаж. То је истина. Ја сам Истина.

ЛАЖ (престраши се): Шта ћеш ти овдје? Ко те је звао?

ИСТИНА: Оља ме је звала. Њој треба лијеп сан, а у том сну за тебе нема мјеста. Губи се!

ЛАЖ: Увијек ми све поквариш. На крају ћу ипак ја побиједити!

ИСТИНА: Истина се никада није бојала лажи, а тако је и сада.

Чује се куцање на вратима. Прво нестане Лаж, а потом гордо, уз смјешак за њом одшета и Истина. Боја нестане, а тако и САН.

ТАТА,(иза завјесе): Оља, сине, могу ли ући?"

ОЉА: Уђи, тата, пут је слободан.

79

3. п о ј а в а

ОЉА, ТАТА

ТАТА (у пиђами и пењоару): Добро ти јутро, мала моја дјевојчице, јеси ли се наспавала?

ОЉА: Нисам. Мама ме пробудила када ми је било најљепше.

ТАТА: Ја ока нисам склопио. Уложио сам силне новце на спортску и једва сам чекао да сване ова недеља, па да се види је ли премија моја или не.

ОЉА: Тата, шта је то истина?

ТАТА: Истина је да ће "Партизан" данас зијанити, а милиони припасти некој већој будали, него што сам ја.

ОЉА: Ноћас сам у сну видјела и Лаж и Истину, је ли ми вјерујеш?

ТАТА: А зашто ти не бих вјеровао? Ја то гледам свако јутро, када се бријем, у огледалу.

ОЉА: Како могу бити стрварне и Истина и Лаж?

ТАТА: Самар без коња не ваља.

ОЉА: Лако је разликовати самар од коња, али истину од лажи тешко.

ТАТА: Није тешко. Треба само вјеровати себи и спознаја је ту.

ОЉА: Може ли човјек себе лагати?

ТАТА: Ја сам ти ортодоксни примјер тога. Годинама лажем себе да ћу на спортској прогнози добити милионе и повести вас у иностранство. Из недеље у недељу и никад ништа.

ОЉА: То је друго, то је нада, а она није ни лаж ни истина.

ТАТА: Она је лаж. Све је лаж. И мој нос је лаж. Гдје је мој нос?!

ОЉА: Па ето ти га гдје је и увијек био, ту испод очију, а изнад бркова, опипај га.

ТАТА (пипа нос): Не, није то мој нос. Какав сам ја некада нос имао! Могао сам нањушити пет фиксева. Затим паметно распоредим двознаке и трознаке у скраћеном систему и ето тринаестице. И све то за друге. Они су испуњавали тикете по мојим комбинацијама, дизали лову и частили ме. Знаш ли како су ме звали? Не знаш? Нос! Миле Нос, тако су ме звали. А сада, када тај нос треба мени, ја га више немам. Сада умјесто мог паметног и видовитог носа имам ову глупу бабуру.

ОЉА (устане из кревета и пољуби га у нос): Није то никаква глупа бабура, него лијепи носић мог најљепшег таје! Да видимо ко ће први до купатила! Јуриш...! (одјури)

80

4. п о ј а в а

ТАТА, потом МАМА

ТАТА (гледа тикете): Неће ваљда "Војводина" тући "Партизан" у сред Београда. Нисам толики баксуз! Е, а када би "Будућност" побиједила "Звијезду", то би било нешто. Ту сам ставио фиксеве.

МАМА: Па ти се још ни обукао ниси! О, Боже, за кога сам ли се ја удала, само да ми је знати!?

ТАТА: Госпођо, ако нисте знали, да вам се представим: Ја сам ваш супруг Миле Нос, далеко познат као добар прогнозер.

МАМА: Давно било, сад се спомињало. Хајде, Миле, спремај се па у ред пред самопослугу, стигло је уље. Купи пет литара.

ТАТА: Зашто пет? Купит ћу два литра, то ти је за сада доста. Нека и други имају.

МАМА: Само ти мисли на друге, други су те и усрећили. Прије си био Миле Нос, а сада си Миле Носоња.

ТАТА: Немој да вријеђаш!

МАМА: Шта је, истина те боли?

ТАТА: Истина?! Лаж?! Шта сте јутрос сви запели за ту истину и ту лаж?

МАМА: Низашта ја нисам запела. Иди и купи то уље док се још није распродало.

ТАТА: Идем, али да знаш, купит ћу само д в а литра!

МАМА: Купи ако хоћеш и 5 капи уља, само пожури... (Тата оде)

5. п о ј а в а

МАМА, а потом ОЉА

ОЉА: Мама, зашто тата ронда? Опет сте се свађали?

МАМА: Рондат ћеш и ти када дођеш у његове године.

ОЉА: Пусти, ја ћу спремити свој кревет, нисам више мала.

МАМА: Плашиш се да ти снове из јастука не растјерам, а?

ОЉА: Да. Моји снови су само моји и само ја имам право да их сређујем.

МАМА: У реду. Са сновима ради шта хоћеш, али са школом, са истином, ту нема шале. Спреми собу и књигу у шаке. Сутра имаш контролни из математике, то си заборавила?

ОЉА: Ништа ја нисам заборавила, чак ни то да је данас недеља и да имам и ја, ваљда, мало права на одмор.

МАМА: Одмарај се када дође распуст, а сада учи... (оде).

81

Оља узме јастук, загрли га и тужно гледа кроз прозор. Сцена се претвара у САН. Иза леђа јој тихо дође Туга и лагано јој дотакне раме, Оља се незнатно помјери и ослушкује, али је невиди.

6. п о ј а в а

ОЉА, ТУГА

ТУГА (њежно): Звала си ме, Оља?

ОЉА: А ко си ти?

ТУГА: Ја сам Туга. Твоја туга.

ОЉА : Никога ја нисам звала.

ТУГА: Јеси, звала си ме. Том сузицом у оку си ме звала. Тим њежним смијешком си ме звала. Тим уздахом.

ОЉА: Ја јесам, тужна, али те нисам звала. Ако си ту, зашто те не видим? Чујем те, осјетим те, али те не видим.

ТУГА: Ја сам осјећање и зато ме не видиш. Ипак сам ту када год то зажелиш.

ОЉА: Али ја нисам жељела да будем тужна, него одједанпут, све је тако некако чудно и тужно.

ТУГА: Да би људи били срећни најприје треба да буду тужни. Тада је срећа још љепша.

ОЉА: А шта ћеш ако дође Срећа па те најури?

ТУГА: Неће мене Срећа најурити. За разлику од Истине и Лажи, Срећа и Туга се не свађају и не мрзе.Оне су сложне, једна другу надопуњавају и тако човјеку испуњавају живот.

ОЉА: А зашто сам ја сада тужна? Је ли зато што си ти ту?

ТУГА: Не, најприје си била тужна па сам ја дошла, дакле, није због мене. Тужна си због тате и његове зле среће на спортској прогнози, тужна си због маме која је исувише одрасла да би схватила твоје снове, тужна си због једног гаравог чуперка из треће клупе. Ето, зато си тужна.

ОЉА: Хоће ли ми цијели дан пропасти због тебе, овако, уз прозор?

ТУГА: То не зависи о мени него о теби. Бит ћеш тужна колико ти то желиш.

ОЉА: Али ја већ сада желим да не будем тужна. Како да постанем срећна? Како да позовем Срећу?

ТУГА: Затвори очи и изговори чаробне ријечи.

ОЉА: Које ријечи, реци ми?

82

ТУГА: Не, ја ти их нећу рећи. Мораш их сама пронаћи. Мало се потруди. Срећа је увијек на дохват руке, али је мораш сама дозвати. За разлику од туге срећа не долази сама … (одлазећи виче)... Пронађи чаробне ријечи и Срећа је ту...!

САН нестаје, а у собу улази ДАНА.

7. п о ј а в а

ОЉА, ДАНА

ДАНА: Шта је, спавалице, сањариш?

ОЉА: Ма не, нешто сам се замислила.

ДАНА: Знам и на кога мислиш. Већ неколико дана се теби врзма Саша по глави. Знам ја то веома добро, мене не можеш лагати.

ОЉА: Ма какав Саша, мени је математика на памети.

ДАНА: Знам ја ту математику, сједи у трећој клупи до прозора у нашем реду. Само да знаш, њега не интересују бубалице као што си ти. Више га интересује Веца Зезалица, она из ВИИ 5, синоћ ју је водио у кино. Гледали су филм "Прохујало са вихором".

ОЉА: А откуда, трачалице мала, ти то све знаш.

ДАНА: Имам ја своје шпијуне.

ОЉА: А зашто би баш теби ти твоји шпијуни све јављали?

ДАНА: Свијет мора од некога да сазна шта се у граду дешава.

ОЉА: Трач је главно оружје лажи.

ДАНА: Ма немој?! У осталом, ово и није никакав трач, него права, правцијата истина.

ОЉА: Упознала сам и Лаж и Истину, а осјетила сам и Тугу. Морам да пронађем чаробне ријечи па да позовем Срећу.

ДАНА: Јао, то је лудо! Помоћи ћу ти. Колико и каквих ријечи садржи та твоја чаробна формула?

ОЉА: Не знам и немој ми помагати. Туга је рекла да ја сама морам пронаћи те чаробне ријечи.

ДАНА: Баш си себична. Добро, ако је тако од мене више ни ријечи о Саши нећеш чути.

ОЉА: Па ја те ништа о њему нисам ни питала.

ДАНА: Али ти је драго када ти о њему говорим.

83

ОЉА: Ти и онако говориш само то што ће ме растужити, а никако обрадовати.

ДАНА: Имам ја и лијепих ствари о њему, али их од мене сигурно нећеш чути. Пронађи своју чаробну формулу, дозови срећу па нека ти она прича оно што ти срце жели чути.

ОЉА: Да знаш и да хоћу. Ти си, у ствари, једна најобичнија лажљивица.

ДАНА: Лажљивица си ти! Не само да лажеш цијели свијет, него си почела лагати и саму себе. Само сањариш и не смијеш истини у очи погледати.

ОЉА: Само ми немој рећи да си ти та истина, живота ти?!

ДАНА: И јесам, да знаш! Ја не маштам, ја све гледам онако како то и јесте... (љутито устане)... Од сада нећу више да се дружим са тобом. А Саши ћу рећи да је глуп што се у сањалицу загледао!

ОЉА: Шта си рекла?

ДАНА (мало збуњено): Ништа нисам рекла.

ОЉА (весело је загрли и пољуби): Јеси, јеси, рекла си ми! Ти си моја најбоља другарица.

ДАНА: Ја ти више нисам другарица, рекла сам ти, а сада идем.

ОЉА: Иди, охлади се па се врати да радимо математику за сутрашњи контролни.

ДАНА: О томе ћу још размислити... (крене па застане на вратима)... Јеси ли сигурна да не желиш да ти помогнем да нађеш чаробну формулу за дозивање среће?

ОЉА: Сигурна сам.

ДАНА: А хоћеш ли ми, барем, каснија рећи те ријечи којима си дозвала срећу?

ОЉА: Хоћу, али да би ти дозвала своју срећу мораш пронаћи њену формулу. Свако има своју срећу.

ДАНА: И несрећу?

ОЉА: И несрећу.

ДАНА: Добро. Доћи ћу послије ручка да вјежбамо математику. Ћао.

ОЉА: Ћао, Дано... (Дана оде).

8. п о ј а в а

ОЉА, потом НЕШО

ОЉА (игра се "школице" и гласно размишља): Како би изгледала та чаробна формула? ... СРЕЋО, ДОЂИ!... (осврће се)... Не није ... МОЈА СРЕЋА ЈЕ У МОЈИМ РУКАМА!... Не, то је глупо... СРЕЋА ЈЕ НАЈВЕЋЕ ЧОВЈЕКОВО

84

БОГАТСТВО... Није ни то. Здравље је највеће човјеково богатство... Како да пронађем формулу?

НЕШО (улази весело): " Оља, Ољице, сестрице.

ОЉА (радосно): Нешо!

НЕШО (грли је и љуби): Јесам те се пожелио, Оља!

ОЉА: И ја сам се тебе пожелила, брацо мој мали.

НЕШО: Нисам више мали, идем већ у пети разред. Па ти си свега двије године године старија од мене.

ОЉА: Можеш ти бити велики као солитер и стар као историја али ћеш за мене бити увијек мој мали брат Нешо.

НЕШО: А када стварно одрастем, па кад се оженим и дјецу набавим?

ОЉА: И онда, Нешице. И онда.

НЕШО: Такве сте ви женске.Увијек некако глупо размишљате. Ми мушкарици то све озбиљније схватамо. Знамо када је игра, а када стварно, а код вас женских је, некако, све наопако.

ОЉА: Нисмо ми наопаке. Ви сте наопаки. Правите се важни и одрасли. Ако се и играте, играте се само некаквих глупих ратова.

НЕШО: Да се не бих играо са луткицама и колачићима од блата.

ОЉА: Боље и то него се свађати и јурити без везе по читав дан.

НЕШО: А ако ми је воља да се јурим, ја ћу се јурити па ти пукни од муке.

ОЉА: Нећемо се, ваљда, брацо, одмах свађати, а нисмо се видјели три мјесеца.

НЕШО (постиђено): Шта ја могу када ми мама неда да долазим овамо? Она мрзи ову твоју маћеху. Мисли да нас она само туче и пати глађу.

ОЉА: То није никаква маћеха из бајки за дјецу, него је то моја нова мама. Воли ме и пази као да ме је родила. Она воли мене и ја волим њу. Волим и праву маму.

НЕШО (мрзовољно): Ма, ја не волим више никога. Без везе. Све ово смијеш, ово не смијеш, учи, једи, спавај, пери руке и све тако. Нико да каже: Ево ти црвенка иди на сладолед. Сви се као брину за моје крајнике, а уствари штеде лову за своје дупе.

ОЉА: Не буди тако прост.

НЕШО: Нисам прост, него простопроширен. Праве ли још увијек, доле иза угла у сластичарни торту звану "хавана"?

ОЉА (тужно): Праве, али ја немам ни пребијене паре...

85

НЕШО: Води тебе твој велики брат на праву њупажу. Дала ми мама 50 динара да се непатим глађу, овдје код вас. Пожури, гладан сам као Гаргамел...Чувајте се штрумфови... (изјуре ван)!

З А В Ј Е С А

86

ДРУГА СЛИКА

Када се завјеса отвори на позорници је живо. Оља и Дана уче математику (десно), за радним столом. Предраг и Ненад се играју сличицама, Нешо, напријед, у средини, вјежба карате. Са магнетофона се чује гласна музика. То траје неколико тренутака, а потом у собу "упада" МАМА, прилази магнетофону и гаси га. Сви застану и у чуду се загледају у њу.

1. п о ј а в а

ОЉА, ДАНА, НЕШО, ПРЕДРАГ, НЕНАД МАМА, потом ТАТА

МАМА: Побогу, дјецо, па шта ви то радите? Попуца ће вам бубне опне!

ОЉА: Али мама, како да учимо у потпуној тишини?

МАМА: Па као и сва добра дјеца. Зна се када се учи, када се игра, или слуша музика и то полако, тихо, на уво.

ОЉА: Прошла су мама та времена. Сада се слуша гласна музика.

МАМА: Па и гласна, у реду, али ова је стварно прегласна.

ДАНА: У праву сте, госпођо Петровић, нећемо више.

МАМА: Добро. Учите само... (дјечацима)... а ви мушкарчићи или будите тиши или идите у двориште. Оне морају да уче за сутрашњи контролни.

НЕШО (вјежба и не гледа је): Ја сутра полажем за наранxасти појас, морам и ја да вјежбам.

МАМА: Добро, Нешо, вјежбај. А вас двојица коцкара, зар немате неку паметнију игру?

ПРЕДРАГ: Има много игара али је ова сада у моди.

НЕНАД: У моди је и то да ја добијам, а мој брат Предраг да губи.

ПРЕДРАГ: Видјећемо сада ко ће да губи... Лези! Чарало, барало у слику се стварало.

НЕНАД: Боби, Руди бијело буди!

МАМА (са врата): Оља, када завршите дођи по колаче, ускоро ће бити готови.

ОЉА (виче): Добро, мама! ...(мама оде)...

ДАНА: Једва чекам те колаче. Сви у граду знају да мама Петровић прави најљепше колаче.

НЕШО: Ја нећу јести те колаче, а не би требала ни ти Марице.

ОЉА: Каква сам ти ја сад Марица?

87

НЕШО: Сјећаш ли се оне приче о Ивици и Марици. Ја сам Ивица, а ти си Марица. Она ће нам у колаче ставити нешто да нас успава, а онда ће нас одвести и оставити далеко у густој шуми.

ТАТА (улази): Даћу ја теби шуму по шотари, безобразниче један. Ко те је само томе научио? Она твоја матерешина, а?

ОЉА: Тата, немој га грдити. Нешо се само шали, не мисли он то озбиљно.

ПРЕДРАГ: Јесте, чика Миле, он се само шали, ми се тако играмо.

НЕНАД: Сви се играмо, ево и ми се играмо.

ПРЕДРАГ: Ја сам Том Сојер, а Ненад је Хаклбери Фин.

ДАНА: А ја сам Успавана Љепотица.

НЕШО: Радије ћу да будем и Ивица, него принц из бајке који треба да пољупцем пробуди успавану љепотицу.

ДАНА (руга се Неши): "Беее!

НЕШО (узврати јој): "Беее!

ТАТА: Добро, дјецо, смирите се. Оља, сине, дођи мало овамо.

ОЉА (дотрчи): Молим, тата?

ТАТА: Јеси ли негдје срела оне моје тикете спортске прогнозе?

ОЉА: Нисам, а гдје си их оставио?

ТАТА: Када бих знао небих тебде питао. Гдје да их тражим?

ОЉА: Погледај у пењоару, јутрос си у њему танцао по кући.

ТАТА (обрадован): Браво, одлично!Ти имаш тај нос.То си од мене наслиједила. Неко своме дјетету остави кућу, неко благо, а ја сам теби, сине, оставио нос. Има да те служи до гроба и назад.

ОЉА: Има ли каквих резултата? Јеси ли погодио шта?

ТАТА: Утакмице су тек почеле, па ми требају тикети да их пратим. Одох, а ти припази на брата да шта нелупи пред мамом.

ОЉА: Не брини тата.... (тата оде)...

2. п о ј а в а

ОЉА, НЕШО, ПРЕДРАГ, НЕНАД, ДАНА

НЕШО: Увјежбао сам ову кату ко бог. Има сутра да будем најбољи на полагању.

ОЉА: Требао би да будеш најбољи и у понашању, велиш да си одрастао.

НЕШО: Одрастао јесам, али њу не могу да волим.

88

ОЉА: Нико те и не тјера да је волиш, али не мораш ни да будеш безобразан према њој.

НЕШО: Она је крива што ти и тата више нисте са нама.

ОЉА: Није тачно. Тата ју је упознао тек послије развода од маме.

НЕШО: Свеједно, неволим је и тачка.

ДАНА: Нешо, Оља је у праву. Мораш бити мало пристојнији према госпођи Петровић.

НЕШО: Тебе, улизице, нисам ништа питао.

ПРЕДРАГ (карикира): У праву сте, госпођо Петровић, нећемо више!

НЕНАД (карикира): Сви у граду знају да мама Петровић прави најљепше колаче.

ОЉА (док се дјечаци смију): Треба да вас је срамота! Ругате се мојој најбољој другарици, а ти Нешо, да знаш за све ово ћу те рећи мами.

НЕШО: Којој? Оној правој или овој кобајаги?

ТАТА (иза завјесе, радосно дрекне): "Гооол!

ПРЕДРАГ: Води "Партизан" 1:0.

ДАНА (Ољи): Одох ја да видим јесу ли готови колачи... (гласно) ... Само нама двјема ћу донијети колаче!

НЕШО: Па вас двије и јесте једине погузије овдје!

ДАНА (с врата се наруга Неши): Беее!

НЕШО(узврати јој): Беее!

ОЉА (приђе Неши): Немој, брацо, да си тако груб према Дани.

НЕШО: Она је прва почела, видјела си.

ТАТА (иза завјесе): Ух!... Сто му богова!

НЕНАД: "Војводина" је изједначила!

Њих тројица се смију, а потом играју "зуце". Оља одлази ка крвету и сједе на њега, а позорница се претвара у САН. То дјечаци не примјећују. Пред крај СНА долази Дана тихо. Носи колаче, гледа у Ољу не примјећујући ликове из СНА и боје.

89

3. п о ј а в а

ОЉА, НЕШО, ПРЕДРАГ, НЕНАД, потом ЛАЖ, ИСТИНА, ТУГА, ДАНА

ЛАЖ (Приђе Ољи с леђа): Видиш да не можеш без мене. Лаж ти је потребна у животу, јер живот је лаж.

ОЉА: Ниси ми потребна. Одлази, ко те је звао?!

ЛАЖ: Ниси ме звала, али си се са мном послужила. Сада, када ти више не требам, сада ме тјераш, а?

ОЉА: Не, тобом се никад нисам служила.

ЛАЖ: Ево и сада лажеш. Рекла си тати да се Нешо само шалио када је рекао оно за твоју маћеху, знала си добро да није.

ОЉА: Није то никаква лаж. Нешо је још мали и не зна, у ствари, ништа о томе. Он и не зна шта говори. Само лупа, као и сви дјечаци, његови вршњаци.

ЛАЖ: И то је лаж. Зар не видиш, свака твоја друга ријеч је лаж?!

ОЉА: Истина ми је свједок да не лажем.

ЛАЖ: Нека буде. Гдје је та твоја велика и теби лијепа истина? Нема је, видиш, лагала си!

ОЉА (тужно): Добро, признајем, лагала сам, али никога нисам тиме хтјела увриједити, нити икоме нашкодити.То је само да би био мир у кући.

ЛАЖ: Свеједно, лаж је лаж.

ОЉА: Истина ће ми повјеровати и доћи да те отјера, јер највећа моја истина је да мрзим лаж.

ИСТИНА (иза леђа Лажи): У праву си, Оља, истина увијек побјеђује, а ти, што ме гледаш?

ЛАЖ: Има ли граница твојој самоувјерености?

ИСТИНА: Одлази из Ољиног сна и мисли! Видиш да ти ту нема мјеста?!

ЛАЖ (одлази): Одлазим, али на кратко. Ускоро ће она сасвим одрасти и ја ћу јој се вратити заувјек... Без мене неће моћи, видјет ћеш!

ОЉА (кад Лаж оде, Истина крене за њом): Истино, не иди! Могу ли да те питам нешто?

ИСТИНА: Интересују те чаробне ријечи да дозовеш срећу, зар не?

ОЉА: Да, али не тражим од тебе да ми их кажеш. Само ми покажи гдје да их тражим.

ИСТИНА: Толико ти смијем помоћи. Тражи их тамо гдје си најискренија, у срцу. Тамо их потражи и пожури. Срећу мораш пронаћи прије него сасвим одрастеш. Иначе може да буде касно, сасвим касно!

90

ОЉА: ( Истина оде): Истино, стани, чекај... Оде! Како ћу сада пронаћи праве ријечи и како ћу знати да је срећа ту и када је дозовем? Како ћу препознати Срећу? Тугу већ добро знам... (Туга јој прилази сасвим близу)... Њу већ и осјећам, могу је препознати у себи самој, а Срећу, њу још не познајем. Хоћу ли је икада и упознати, ко то зна?

ТУГА: Исувише много мене у себи имаш. Крајње је вријеме да нађеш праве чаробне ријечи, позовеш срећу. Потруди се.

ОЉА: Добра моја туго. Више нисам ни сигурна да ли желим срећу за себе или за друге. Шта ће мени срећа, ако је само моја? Боље би било да тата напокон пронађе свој нос и један пут погоди типове на спортској прогнози. Да мој брат Нешо прихвати живот какав јесте и не мрзи моју нову маму. Да обје моје маме буду сретне свака у свом дому, да Дана пронађе своју срећу и не буде више овако несретна, а због тога и лажљивица и трачало, а и Саша нека воли кога хоће, нека нађе своју Срећу. Тек тада бих ја била срећна. Срећа није за једну особу, него и за све људе заједно. Такву бих срећу једино и могла жељети... (боје постају веселије, а Туга окреће свој црни плашт и он је сада потпуно бијел. Туга постаје Срећа. Оља је тек тада угледа, радосна је и окреће се гледајући свуда око себе, угледа Дану, насмијану са колачима - Срећа одлази, а позорница прелази у ЈАВУ. Нешо притрчи до Дане пољуби је у лице и "мазне" јој колач, смију се).

ТАТА (иза завјесе): Гоооол!

ПРЕДРАГ: Повео је “Партизан” са два - један!

ТАТА (иза завјесе): Имам тринаестицу!...

НЕШО: Тата је напокон нашао свој нос!... Живио татин нос!

С В И: Живио!!!

З А В Ј Е С А

91

ВАСО ПИКАСО ( комедија за дјецу)

Лица:

ВАСО ПИКАСО (дјечак)

ТЕТКА ДАЧА АЛАПАЧА (Васина тетка)

МИЦА ИЗЈЕЛИЦА (Васина сестра)

ЛАЗА ШТРЕБЕР (Васин школски друг)

МУТАВКО (Васин школски друг)

ДОБРА ВИЛА (лик из Васиног сна.)

92

Сцена:

Неуредна дјечија соба. Ствари су свуда разбацане. Десно, уз зид је неспремљен кревет, лијево, у позадини, двосјед, округли столић и 3 столице, а напријед, лијево, штафелај са платном за сликање окренут бочно, тако да публика не види шта Васо слика. Напријед, десно, воде врата за дневни боравак. Када се завјеса подигне, уз бучну музику, Васо сав у умјетничким покретима нешто слика на платну. Мало је умазан бојама по лицу и радном мантилу, а на глави му је некакав умјетнички качкет.

1. п о ј а в а

ВАСО, потом ТЕТКА

ТЕТКА (улази непрестано безгласно причајући, са два прста и са гађењем диже Васину чарапу са десне столице, баца је на кревет и сједа. Када примјети да је Васо не слуша, дрекне): Васо!!!

ВАСО (мало одсутно, угаси касетофон и овлаш је погледа, потом хладно): Да, тетка.

ТЕТКА: Васо, па ти мене и не слушаш?!

ВАСО: Да тетка?

ТЕТКА: Васо, лијенчино једна! Лијепо сам ти рекла да спремиш овај свињац, види на шта личи?! Исти си као Марин Перо, а она, гуска дебела, само мисли на своју стражњицу, једе ли једе и ни на шта друго и не мисли, иста је као Стојадинка, комшиница одоздо. Сваки дан из меснице вуче ли вуче и стално нешто жваче и подригује на кулен.

ВАСО: Да, тетка.

ТЕТКА: А Дара се само нашминка, натрацка свим бојама, утегне се и у шетњу. Брига ње да ли ко у тој кући има шта да једе. Њој је само важно да се дочепа каквог официра, добро се уда, а за остале баш је брига и још за собом вуче ону јадну Наташу. Дијете само што је завршило школу и умјесто да гледа како да се запосли у ова тешка времена, она се дала зјала продавати. Срамота!

ВАСО: Да, тетка.

ТЕТКА: Него, Васо, лијепо и паметно теткино дијете, како би било да скокнеш до продавнице и купиш својој Теткици нешто слаткиша, види како сам ти ослабила, сва сам се усукала, као она Митровица из банке. Нема ме пас за шта да уједе.

ВАСО: Али, тетка, куд баш сад, кад сам овако надахнут. Због тебе никад нећу завршити ову слику.

93

ТЕТКА: Добро, де, а шта то сликаш својој теткици, могу ли да видим?

ВАСО: Не! Знаш ли ону стару изреку: Не гледај оно што не можеш ни да видиш?

ТЕТКА: Врло мудро, врло мудро, лијепо теткино дијете. Није важно, иде тетка сама да нам купи какав слаткиш, само мало да прегриземо, а од понедељка ћу опет на дијету. Ја се тога строго придржавам, нисам као она Здравка кривонога, која сваки други дан почиње са новом дијетом, а у међу времену ждере ко крава, Боже ми опрости.

ВАСО: Да тетка.

ТЕТКА: Ти, мили мој Васенко само ради, биће нешто од тебе... (крене па би, као случајно да баци поглед на Васино платно, али га он тијелом сакрије)... Добро, добро, идем. (Оде)

2. п о ј а в а

ВАСО, потом ЛАЗА и МУТАВКО

ВАСО (сам): Ово ће бити моје највеће ремек дјело. Сви ће се отимати за моје слике. на паноу испред галерије, гдјеће бити постављена моја прва изложба, писат ће великим неонским свјетлима: ВАСО ПИКАСО... Да, постат ћу славан... Онда ће новинари тражити мој интервју и на питаље... (узме кист као микрофон и заузме позу новинара, његовог саговорника, извјештаченим гласом)... Господине Васо Пикасо, молим вас да за наше ТВ гледалиште одате тајну, како сте успјели да откријете ваш нескрвени таленат?... (затим се врати на своје мјесто подбочи главу и мудро)... Па знате, тај феноменални колорит фундеметално апокалипстички и психоадаптички у надреалном колапсу паралелних свјетова излијева се на платно право из моје душе, њиме надахнујући моју поезију... (врати се на мјесто и у позу новинара)... О, ви пишете и поезију?... (као сликар)... Да, наравно, само у изузетним тренуцима весељенског надахнућа... Ево, на примјер, стихова које ћу управо сада, за вас, спјевати: Једна коза с брзог воза искочила на главачке јер рогове своје суре ставила је наопачке...

ЛАЗА (улази бучно са Мутавком): Па, човјече, ти си потпуно заборавио на школу! Шта више толико молујеш? Ликовно нам је тек у сриједу?

ВАСО: Каква школа? Шта је теби? Ко на школу да мисли када сам управо добио свемирску енергију и надахнуће да стварам. Човјече, па нећу, вада, свој таленат трошити на некакву математику, физику и хемију?!... Ја сам створен да стварам!

ЛАЗА: Створит ће теби Даждевак кеца из матиша. Данас је контролни, то знаш?...

94

ВАСО: Знам, али не хајем. Ван Гог је себи због сликарства ухо откинуо, па могу и ја, ваљда, да жртвујем једну математику.

МУТАВКО: Васо, брате, шта лупаш? Хајде човјече да вјежбамо мало математику. Откинуће ми матори главу ако не исправим кеца.

ВАСО: Ви штребери вјежбајте, ја стварам!

ЛАЗА: (Мутавку): Идемо, Мутавко, овај је не урачуњив.

МУТАВКО: (Васи): Сабери се, Васо. Књигу у шаке док још није касно.

ВАСО: Шта је један контролни у поређењу са славом која ме чека?

МУТАВКО: (Лазо): Управу си, Лазо, он је непоправљив.

ЛАЗО: Идемо. Нек ти је бог на помоћи, господине Пикасо... (оду)

3. п о ј а в а

ВАСО, потом МИЦА

ВАСО (За њима виче): Свако иде путем своје судбине. Мој пут је ка слави! Тако је записано и ја тако морам!... (хоће да слика па застане)... Шта да радим са том математиком? Ако одем на час кец ми не гине, а ако не одем, биће неоправдано!... (сјети се крене ка телефону)... Имам идеју. Васо ти си генијалчина!... (бира бројеве)... Хало, да ли је то школа?... Да, јесте, основна школа, па не идем ваљда ја, то јест мој син Васа у средњу школу. Ко?... Не нисам Васо, ја сам мој то јест Васин тата... Јесте, зато вас и зовем. Васо данас не може доћи у школу, има запетљај цријева са симптомима жутице... Да, хвала ...(спусти слушалицу)... Тако и то је сређено!

МИЦА: (улази једући велики сендвич): Ћао, Василије, како си?

ВАСО: Можеш ми бити сестра и сто пута, али ме тако од сада више не можеш звати!

МИЦА (прогута велики залогај): "Је ли? А зашто ако смијем питати? Колико ја знам тако ти пише у крштеници.

ВАСО: Зато што сам ја сада Васо Пикасо.

МИЦА: Ни мање ни више? Пикасо, а?

ВАСО: Пикасо, јакако!

МИЦА: А зашто то?... (поново загризе сендвич )... Баш ме занима.

ВАСО: Зато, драга моја Милице, јер сам ти умјетник, а свако да би био умјетник мора имати своје умјетничко име. Ето ја сам изабро оно које се римује Васо Пикасо.

95

МИЦА (једва прогута залогај): Па зашто ниси, кад је већ због риме, изабрао: ВАСА ПРАЗНА КАСА или ВАСА ТАНАК КО КАЈАСА, то је мање познато?

ВАСО: Име мора да буде звучно. Име доводи публику, а радови воде ка слави... (занесено)... Мој пут ка слави је широм отворен и поплочан је звијездама.

МИЦА: (преко залогаја): И мени су све звијезде пред очима ако не једем бар пет пута дневно.

ВАСО: Па и не зову те xабе Мица Изјелица.

МИЦА: Само ме ти тако зовеш и то из зависти.

ВАСО: Зависти? На чему ја то теби завидим, живота ти?... Па ваљда си ти мени завидна на мом урођеном таленту за сликарство?

МИЦА: Завидиш ми што могу да једем и што нисам пуно избирљива, што се тиче твог урођеног талента, рећи ћу ти само ово: ти си надарен само да бјежиш из школе и да лажеш.

ВАСО: Пут ка слави је трновит и човјек мора понекад да се користи и неистином, а неистина не мора увијек да буде лаж.

МИЦА: Ма немој?!

ВАСО: Неистина је само неистина, односно није истина, а лаж је лаж.

МИЦА:То је исто. Оно што није истина, оно је лаж. Уосталом, да чујем, због чега ДАНАС не идеш у школу? Је ли опет напад слијепог цријева или вирусна грипа?

ВАСО: Не, овај... Данас не идем у школу, јер су сви наставници болесни.

МИЦА (с невјерицом): Баш сви?

ВАСО: Сви.

МИЦА (прогута залогај): Како то, баш сви?

ВАСО: Баш сви, до једнога. Јели су неке сендвиче са шунком, па су сви добили трчкавицу.

МИЦА (са страхом гледа свој сендвич): Са шунком?

ВАСО: Да, са шунком... Имаш ли, можда, неки чудан осјећај у стомаку?

МИЦА (опет би да загризе, али се боји): Шалиш се, зар не?

ВАСО: Не шалим се, стварно.

МИЦА: Зашто увијек сестра мора вјеровати брату?... Ето, и сад си ме преварио, а ја сам ти скоро повјеровала. И није истина то за наставнике, јер сам малочас срела наставницу из српског, а и она твоја два другара, Лазу и Мутавка. Одоше у школу.

96

ВАСО: Како можеш вјеровати сопственим очима? Лаза Штребер се никада не одваја од торбе са књигама, кажу да је носи и у ВЦ када иде, а Мутавко је мутавко. Он само ради оно што и Лазо.

МИЦА: А наставница из српског?

ВАСО: Она је, овај... Она је на дијети па није јела тај сендвич.

МИЦА: Ти ниси Васо Пикасо, ти си ВАСО ЛАЖОВЧИНА.

ВАСО (изненађено): А?!

МИЦА: И да знаш, сутра идем код твоје разреднице, рећи ћу јој да си жив и здрав, али лијен, а о свему овоме ћу писати тати и мами, па ћеш видјети шта ће ти донијети из Швице.

ВАСО (пријетећи): Само пробај, то ће ти бити последњи сендвич који си у животу појела.

МИЦА: Шта је, мислиш да те се бојим? Боље да се зовеш ВАСО КО КОЊ КАСО!

ВАСО: Шта си рекла?!

МИЦА: То што си чуо!

ВАСО (појури на Мицу, а она врисне и бјежећи око стола руши све пред собом): Е, сад ћу ти показати како коњ каса, само да те дохватим...!

4. п о ј а в а

ТЕТКА и пређашњи

ТЕТКА (укочи се на вратима од изненађења): Ју, дјецо, шта вам је?!... Васо, душо, зар своју јадну сестрицу?!.. (ухвати га, а он би да крене)... Смири се, душо теткина, шта ти је?

ВАСО: Она ме вријеђа, безобразнице једна! Стално ме изазива и даје ми ружна имена.

ТЕТКА: Добро, дјецо, смирите се. Па то није лијепо, смијат ће вам се сви сусједи. Хоћете да будете као они Козићи са првог улаза? Стално се туку и свађају, па сви са њима уста испирају! Највише им се смије онај Перо испичутура, умјесто да прво види своје кћерке, балавице, које жива мира у кући немају. Само улете у стан, баце књиге и одмах одјуре на моторима са оним дрогерашима. Је л то хоћете?!

МИЦА: Тетка, ти би стварно требала да поведеш мало више рачуна о овом дерану. Накупио је много неоправданих, а оцјене су му као спортска прогноза, све јединице и двице.

ТЕТКА: Та није то, ваљда, истина, Васице, срце теткино мезимче?

ВАСО: Није, тетка, тебе ми!

97

ТЕТКА: Јакако да није, а ти, завиднице мала, боље ти је прихвати се мало посла. Опери већ једном оно суђе!

МИЦА: Суђе сам давно опрала, али би ти њему могла рећи да спреми већ једном ову своју собу, види на шта личи! И враг би ту ногу сломио!

ТЕТКА (важно): Он је умјетник, а умјетници морају сви бити мало неуредни и боеми. Је ли тако Васо, злато теткино?

МИЦА: Који црни умјетник?!

ВАСО: Јесте, теткице, тако је. Не могу ја да расипам свој таленат на некакве женске послове. Ја сам умјетник и ја морам да стварам.

ТЕТКА: Тако је, мило моје дјетешце. А ти, Милице душо, када Васо оде у школу прихвати се посла и ти му мало среди ову собу. Ти си дјевојчица, није ред да дјечаци раде женске послове.

МИЦА: Па, зар не видиш да он није ни отишао у школу, већ је давно требао?!

ТЕТКА (погледа на сат): Стварно, зар сам се толико задржала?... А само сам мало стала са Јелом пиљарком да јој саопштим саопштим новости о њеној заови, слатко се сиротица исмијала, а како и не би, када је ова свом мужу грешком направила слатку кромпирачу и слатку супу од гљива. Дјеца јој замијенила натписе на теглама за со и шечер, мангупи мали, да би ли мангупи. А она је мени, потом, испричала како су њени сусједи, неки Ускоковићи или Поскоковићи, ко би их све знао, правили палачинке па им се уље на шпорету запалило, сву су зграду смрадом засмрдили, а ја сам, затим, њој испричала...

МИЦА: Али тетка!.. Реци већ једном Васи да мора да иде у школу! Крајње је вријеме!

ТЕТКА: Ајде, Васо, чедо теткино, спремај се па у школу, закаснит ћеш.

ВАСО :Али, већ сам закаснио. Како ћу сада да уђем у разред на пола часа?

ТЕТКА: Па шта фали, школа је тамо због ђака, а нису ђаци због школе. Немој ти мени као онај срећо Љепосавин, који...

МИЦА: Тетка знамо ту причу. Потјерај га, видиш да избјегава да оде у школу.

ТЕТКА: Иди, Васо, сине, иди! А када се вратиш теби ће твоја тетка да исприча све новости са пијаце, има много тога. Хајде сада, жив ти мени био, хајде.

ВАСО: Али тетка, данас сам био толико надахнут за сликарство да књигу ни пипнуо нисам. Како ћу сада у школу, а имам и кнролни из математике?! Ти не би вољела да добијем јединицу из математике, зар не?"

ТЕТКА: Наравно да не бих, али...

ВАСО: Е, ако одем у школу, сигурно ћу је добити!

98

МИЦА: А овако ће те најурити из школе због толиких неоправданих, па ти сада види шта је горе.

ВАСО: Води ти рачуна о својој школи, а мене пусти на миру.

ТЕТКА: Добро, Васо, онда настави данас да сликаш, па ћеш сутра у школу и све ће бити у реду... Мицо, душо, дођи да ти испричам шта сам чула за Перковићку, нећеш ми вјеровати, али је то жива истина. Она је, знаш... (оду)

ВАСО (скочи као да је управо постигао кош): Јес!... Васо, то!... То мајсторе! Васо, ти си генијалчина!"

Уз гласну музику "од некуд" свјетла постану сва у бојама и у покрету. Васо се престраши и гледа свуда око себе. Из позадине до њега долази ДОБРА ВИЛА, он је не примјећује док му не дође сасвим близу.

5. п о ј а в а

ВАСО, ДОБРА ВИЛА

ВАСО: Ко... Ко си ти?... Откуд сте дошли, како?... Одакле?

ДОБРА ВИЛА: Ја сам Добра Вила. Овдје сам да бих те спасила.

ВАСО (престрашено): Ме... мене спасила?... Од кога?... Од чега?...

ДОБРА ВИЛА: Од тебе самог.

ВАСО: Како од мене? Не разумијем.

ДОБРА ВИЛА: Гледам те већ неколико дана, постајеш све гори и гори. Просто да човјек не повјерује колико си се измјенио.

ВАСО: Како?... Како сам се то измјенио?

ДОБРА ВИЛА: Постао си аљкав, безобразан и лажов.

ВАСО: Нећу, мајке ми... Нећу више бити такав, дајем вам своју чврсту ријеч.

ДОБРА ВИЛА: Како да ти вјерујем? Како, уопште, лажову може неко да вјерује?

ВАСО: Ево, моја Добра Вило, кунем се! Поправит ћу се одједном! Неће ме нико моћи препознати, видјећеш, стварно!

ДОБРА ВИЛА: Ти, знаш, деране, да ми виле можемо да награђујемо, али и да строго кажњавамо?

ВАСО: Знам, јасно ми је. Бићу добар, ма шта добар, бићу најбољи. Од сутра ћу прати све зубе, руке и ноге редово, учићу, све ћу слабе исправити.

ДОБРА ВИЛА: А ова соба, твоја соба, шта ћемо са њом?

ВАСО: Средит ћу је, одмах ћу је средити, када ти, то јест ви одеш.

99

ДОБРА ВИЛА: Немам ја времена да се са тобом замајавам и да те редово контролишем. Ниси ми ти једина брига на свијету. Има још мангупа које треба научити памети. Него, овако ћемо ми лијепо: ја ти уводим условне казне. Слушај ме пажљиво. Када први пут нешто слажеш, одузет ће ти се десна рука. Нећеш је моћи помјерити, тако ни сликати ни писати. Када други пут слажеш, ти ћеш тако почети да муцаш, да те нико неће моћи ни слушати ни разумјети. Једва ћеш ишта моћи и да изговориш. Али ако ти то не буде доста, па слажеш и по трећи пут, тада ћеш све вријеме поскакивати и њакати као магарац и нећеш моћи никако да се смириш, јели ти јасно?

ВАСО (престрашено): Јесте, да!

ДОБРА ВИЛА: Одлично, а сад почни да извршаваш своје обећање које си ми управо дао.

Вила оде истим путем којим је и дошла, музика и боје нагло нестану.

6. п о ј а в а

ВАСО, потом МИЦА

ВАСО (прене се, као из сна): Шта ово би?... Јесам ли ја то будан сањао или ми је слава већ почела да удара у главу, па сам мало шенуо?

МИЦА: Василије, зове те тетка Дача на ручак. Пожури да се не охлади.

ВАСО: Тетка Дача алапача! Та не престаје да прича и све живо она истрача. Права је алапача.

МИЦА: Није лијепо да тако говориш о њој, Васо. Она нас храни и пази. Шта би ми без ње?

ВАСО: Како шта би? Били би, лијепо, са татом и мамом у Швицарској, не бих ишао у школу, могао бих потпуно да се посветим свом таленту, сликању и надахнућу... (почиње да спрема собу)... а овако, овдје, само трунем, а она лијепе паре прима од наших из Швице.

МИЦА: Идеш ли на ручак или не?

ВАСО: Не могу, морам собу да средим.

МИЦА (прекрсти се): Хвалим те Боже! Нек сам и то доживјела, па шта буде да буде!

ВАСО: Малочас ми је у посјети била Добра Вила и са њом сам направио споразум... (застане и погледа је)... Не вјерујеш ми?

МИЦА: Што ти не бих вјеровала, па тебе су виле давно почеле да носају!

ВАСО: Не шалим се, стварно!

100

МИЦА: Јеси ли јој, барем, обећао да нећеш више лагати?

ВАСО (слика): Јесам, рекао сам јој да нећу више лагати, а ја, у ствари, никада нисам ни лагао. Никада, никога нисам ни слагао, живота ми!... (стресе се, а десна му рука паде низ тијело као одузета, он изненађено и уплашено)... Ух, па ја оно нисам сањао!

МИЦА (и она угледа то са руком): Јок, ниси слагао! Како би ти могао лагати?! Интересује ме само да ли си икада ишта истинито изговорио?!

ВАСО (тужно): Само ме ти задиркуј и немој ми вјеровати, нема везе, доће маца на вратанца!

МИЦА: Идеш ли на ручак или не?

ВАСО (брижно погледа одузету руку): Не, не могу.

МИЦА: Како хоћеш, ја те више не могу чекати, умирем од глади.

ВАСО (она одлази): Почните ви без мене, брзо ћу ја. Стићи ћу вас.

7. п о ј а ва

ВАСО, потом ЛАЗА и МУТАВКО

ВАСО (лијевом руком подиже па потом пушта да падне одузета му десна рука): Е, мој Васо, сад си надрљао. Стиже те прва Вилина казна, клетва, шта ли је већ? Како да исправим грешку? Да се извинем Мици? Она то и онако не би схватила. Шта да радим?

ЛАЗА: Шта је Васо Пикасо, ти не дође на математику? Наставник те, богами, записао у своју "црну књигу", а то никако није добар знак, да знаш.

МУТАВКО: Ко у њу уђе, тешко да ће икада да изађе.

ВАСО: Је ли био контролни из математике?

МУТАВКО: Није, вели наставник да ће са контролним чекати тебе.

ВАСО (иронично): Па што човјек није лијепо рекао да не може без мене, ја бих одмах дошао у школу?

ЛАЗА: Послала нас разредница да видимо шта је са тобом и због чега ниси данас дошао у школу?

ВАСО: И послала баш вас двојицу - Штребера и Мутавка, а? Није имала никог паметнијег?

МУТАВКО: Ја сам Вања, а надимак Мутавко си ми ти дао и то без везе.

ЛАЗА: И мене си назвао Штребер и сада ме сви у школи тако зову.

МУТАВКО : Па то Штребер и није тако лоше, али куд мене, брате, тако нагрди?

101

ВАСО: Зато, Мутавко, јер си прави мутавко. Лијепо сам те замолио да наставници из хемије кажеш да ја требам да те отпратим на станицу, како би помогли твојој тетки да пренесе ствари до твоје куће, а ти ништа.

МУТАВКО: Па нисам могао када ми је она тетка и то једина. Зна, ваљда, жена, моја рођена тетка, да ја немам другу тетку.

ВАСО: Откуд сам ја то могао знати?

МУТАВКО: Зашто ме ниси питао?

ВАСО: А кад си ми, потом, код ње требао да шапућеш хемију, ти си занијемио као мутавко неки прави.

МУТАВКО: Како сам ти могао шапутати ту лекцију када је ни ја нисам знао? Реци, како?

ВАСО: Па шта сад, ја требам да испаштам и тамо се презнојавам и стидим, зато што господин није научио лекцију?

ЛАЗА: Шта нападаш човјека, маме ти?! Па изволи, господине, књигу у шаке.

ВАСО: Само ми ти Штреберу немој ништа говорити.

ЛАЗА: Што сам штребер, је ли зато што пуно учим и шта је ту лоше?

ВАСО: Пуно?!... Ти то називаш пуно? Па ти, човјече, не испушташ књигу из руку. Када те зовем да се јуримо, ти учиш. Када те зовем да идемо у кино, ти учиш, штребаш. И јеси прави Штребер, да знаш!

8. п о ј а в а

ТЕТКА и пређашњи

ТЕТКА (уноси сокове): Ево мало да се засладите, момчићи.

ЛАЗА и МУТАВКО (углас): Хвала, тетка Дачо.

ТЕТКА: Неће вама тетка Дача да смета.

ЛАЗА и МУТАВКО (углас): Не сметате, тетка Дачо.

ВАСО: Тетка Дача прави најбоље колаче на свијету и околини, то јест, најбоље на цијелој земаљској округли и околини!

ТЕТКА (забринуто гледа у његову одузету руку): Васо, сине, шта ти је то са руком? Као да је одузета, Боже ми опрости?!

ЛАЗА и МУТАВКО (углас): Види, стварно!

ВАСО (мало збуњен): Ма ништа... Мало је одмарам!

МУТАВКО: Свашта.

ТЕТКА: Одмараш?...(са чуђењем)... Како то мислиш, одмараш?

102

ВАСО: Тако, лијепо, одмарам је, јер у њој се крије сав мој таленат за сликање. Њу, своју златну десницу сам поштедио од свих осталих неважних радњи.

ЛАЗА: Е, Васо, Васо, шта још нећеш измислити?!

ТЕТКА (с олакшањем): Ако, Васо, ако. Само ти њу, сине одмарај... (дјечацима)... А ви, момчићи, како сте? Шта има у школи?

ЛАЗА : Ништа посебно, тетка Дачо, учимо.

ТЕТКА : И треба да учите, учење је пола здравља, што је рекао неки научник.

МУТАВКО: Ма, послала нас разредна до Васе, да видимо...

ВАСО (удари га ногом испод стола): ... Заправо, јако је интересује моје сликарство, па их је послала да виде како напредујем...(стресе се, па с муком настави муцајући)... тттаачнииије, ооона... Уф!... Какакакажи Мумумутавтавко, ттто јест ттти Лалалазооо.

ТЕТКА (престрашено): Ију, драго теткино дијете, шта ти би одједном?

ЛАЗА : Да зовемо доктора?

ВАСО: Нининитреба... Нининије ттто ниииишшштаа.

МУТАВКО: Богами, Васо, како ништа? Па ти, ето, омутави на пречац!

ЛАЗА: Ругала се руга, па јој била друга!

ТЕТКА (даје Васи сок): Ево, Васице мој мили, попиј мало сока!

ЛАЗА (док Васо покушава да пије): Да ми, тетка Дачо, ипак позовемо љекара? Видите, прво та рука, па сада ово силно муцање, то не може никако на добро изаћи.

МУТАВКО: Или је то, можда, чак и за лудницу!?

ВАСА (прсне сок по њима): Нининитретреба... Јјја сасамо хохоћу да какакажем... ууу стваствари... уф!...Мимимими...

ТЕТКА: Схватам, хоћеш да зовем Мицу, сестрицу твоју?!... Одмах, Васо мој лијепи... (пође десно)... Одмах!

МУТАВКО: 'Ајд што омутави, у реду, али што ме окупа?!

ТЕТКА (виче на вратима): Мицо!

ЛАЗА: Стварно, Васо то ти није фазон!

ТЕТКА (виче): Мицо, душо, дођи брзо овамо!... (приђе Васи)... Немој дијете драго да се узбуђујеш, сад ће Мица... Јој, овако се и комшија Симо размуцао па га је тешко разумјети шта прича. Кад тај почне да кокоће и додоће, можеш комотно кафу самљети, скухати и попити, док он не изговори једну једину реченицу.

ВАСО : Тететека, какака... реци Мимимици, кококо...

103

МУТАВКО: Богами, Лазо, овај се раскокодакао као да ће сада снијети јаје!

ВАСО (хоће да га удари књигом): Да да да даћу...

ТЕТКА: Добро, дјецо, смирите се. А вас двојица, немојте му на муку пристајати.

9. п о ј а в а

МИЦА и пређашњи

МИЦА (улази са метлом у руци ): Звала си ме, тетка?

ВАСО (Мици са муком): Мимицо, ререре... кажи... тет... тет... тетки зза добдобдобру вилвилвилу.

МИЦА (са чуђењем): Шта би овоме?

ЛАЗ: Омутави и замуца на пречац.

ТЕТКА: О чему он то трабуња, злато теткино... Да ли га Мицо, сине, шта разумијеш?

МИЦА : Ако сам га добро разумјела, жели да вам исприча још једну његову глупост.

ВАСО: Нининије глуглупосссст, ттто је истистистина, мајк мајк мајк, тетке ми!

ТЕТКА : Пиле теткино.

ЛАЗО: Све је код њега истина.

ТЕТКА: Добро, Васо сине, смири се. Зна твоја теткица да си ти добро и паметно дијете... (Мици)... Причај, шта чекаш?!

МИЦА: Малочас ми је испричао како га је, наводно, посјетила некаква Добра Вила. Лијепо су се, вели, испричали, поразговарали. И још каже да је са њом направио некакав споразум.

МУТАВКО: Ух, ала тај зна да слаже!

ЛАЗА: Стопроцентно!

ТЕТКА: Добра Вила?!... Васо, сине, је ли то истина?

ВАСО: Јејејесте да, стваствастварно.

МИЦА: Још ми је рекао како јој је обећао да више неће лагати, а онда му се одузела десна рука. Наједанпут одузела!

ТЕТКА: Ју! Не дај ми Боже, па то су враxбине!... Да ти није, мили мој Весенко, нешто подметнула она Јаца вјештица из сутерена. Она, кажу, то добро зна да ради. Веле да је тако једанпут и Жики пивопији намјестила некакву враxбину, гатку, шта ли, па јадан човјек више ништа не може да пије, него само пиво.

104

ВАСО: Ка ка ка... рекао сасам јјој... стваствастварно ддда нененећћћуу...

ТЕТКА: Добро, Васице, добро... Можда си ти то само сањао...Можда си се сувише исцрпио сликајући, па те то сада снашло, што те је снашло!?

МУТАВКО: Хоће то, хоће.

ЛАЗО: Идемо ми, тетка Дачо, да овдје више не сметамо.

ТЕТКА: Хајте, дјецо, мили моји. Оставите га сада на миру, нека се мало одмори. Ти Мицо иди и донеси му мало супице да једе, то ће му ваљати.

МИЦА: Добро, тетка.

ТЕТКА : А ја одох до Јаце вјештице да видим да му некако скине те чини.

ВАСО: Нинини нетнет... реба.

ЛАЗО: Идемо, Мутавко, ионако смо се већ морали вратити на час разредној.

МУТАВКО: Речи ћемо јој шта се догодило, а послије школе ћемо доћи да те обиђемо. Веома ме интересује како ће се ово завршити.

ЛАЗА: И мене, свакако.

МИЦА: Јао што ће да буде смијурија у разреду када им испричате!

ВАСО: Немнемнемојте молмолмолимммвааас...реререците да имимимам темптемпераератутуру."

ТЕТКА (Стави му руку на чело): Температуру?! Па ти Васо немаш температуру. Чини ми се чак и да се хладиш, глухо било!

ЛАЗА: Како брзо избацује лажи, смијешан је торпедо.

ВАСО: Имимимам теттеттека, стваствастварно.

МИЦА : Овај и муцав не престаје да лаже!

ВАСО (стресе се, скочи и почне да њаче и скаче као магарац свуда по соби): Иа!... Иа!

ТЕТКА (престрашено): Васо, шта ти би?!

ВАСО : Сликарство!

ЛАЗА : Овај је откачио стопроцентно!

ВАСО : ...Школа!...

МУТАВКО: Одлијепио, маме ми!

ВАСО : ...Слава!...

ТЕТКА: Васо, сине, смири се! Шта ти је?...

ВАСО: ...Лагати!

105

ТЕТКА : Васо, лијепо теткино дијете! Васице, не скачи као да си магарац, Боже ми опрости!

ВАСО: ...Лагати!...

МИЦА: Да зовемо, тетка, хитну помоћ или још боље лудницу?!

ВАСО : ...Васо Пикасо!...

ТЕТКА: Ма какву лудницу, језик прегризла!? Дјецо, хватајте га!

ВАСО: ...Мица изјелица...

МИЦА: Лудницу, него шта! Нека дођу и ставе му луђачку кошуљу!

ВАСО: ...Лазо Штребер!...

ТЕТКА: Ти и ја, Мицо, ћемо послије разговарати, само да овога смирим!

ВАСО: ...Мутавко!...Тетка Дача алапача!...

ТЕТКА: Ју, зар ја алапача, срам те било!... (узме метлу од Мице и покушава да удари ВАСУ који све вријеме скаче )... Сада ћу ја теби показати ко је алапача, само да те дохватим!

ВАСО (када га тетка удари метлом по леђима стане, нормалним гласо,): Немој тетка, немој слатка моја теткице.

ТЕТКА: Зашто немој?

ВАСО: Па знаш да ме боли!

ТЕТКА: И треба да те боли, магарчино једна безобразна!

ВАСО: Бићу добар, бићу стварно добар. Никада више нећу лагати.

ТЕТКА: Обећаваш?

ВАСО: Нећу, тетка, тебе ми...(оде до кревета и узме своју торбу за школу пошто је претходно скинуо радни мантил)... Лазо, Вања, идемо у школу. Све ћу признати разредној па шта буде да буде... Довиђења тетка!...Ћао Мицо!

Васо а за њим Лазо и Мутавко изјуре, а тетка пребацивши руку преко Мициног рамена, а метлу преко свога гледа за њима.

З А В Ј Е С А

106

МОЈА МАМА ЈЕ КЛИНЦЕЗА (комедија за дјецу)

Лица:

ВАЊА (дјечак, 10 година)

САШКА (његова сестра, 8 година)

МАМА (њихова )

ТАТА (њихов)

ДРУГАР (Вањин)

ПОШТАР (пијан)

ЛУЈКА (старија сестра)

107

Лијепо намјештена соба за дневни боравак.

1. п о ј а в а

ВАЊА

ВАЊА: (покушава да напише задачу): Када бих ја био велики! Глупог ли наслова за домаћи задатак. Боље би звучало: "Када сам ја био велики" јер сам до сада бар сто пута одмаштао то како би било кад бих било, да сам ја велики. Уосталом, не каже се кад бих било, него кад би било. То сада није важно, важно је сада Вања тупане, да добро размислиш и поштено напишеш тај задатак. Учитељица је рекла да морамо пустити машти на вољу, па да пишемо онако како осјећамо и мислимо. Тако ћу и урадити па шта испадне од тога... (почиње да пише)... Када бих ја био велики, онда бих био велики... (цијепа лист из теке)... Вања, глупсоне, није то пут ка Нобеловој награди. Шта лупаш? 'Ајд поново... (пише)... Када бих ја био велики, то би било супер... (звони телефон... Имао бих добар посао, добру плату, добра кола и добру лову... (и даље звони)... Добро, добро идем ... (приђе до телефона и дигне слушалицу)..Хало?... (збуњено и тише, за себе)...Ух, Веца зезалица! Најдосадније досадно створење на свијету? Шта да радим? Ах, па да. Ово нисам ја... Ја сам сада велики, као мој тата. Ја сам мој тата... (врати слушалицу на ухо, па дубљим гласом)... Да?... Да... Не. Није код куће... Отишао је са дјевојком у шетњу...Како? Па ти си његова дјевојка? Е, богами, онда он има бар двије дјевојке, јер је прије пола сата отишао са неком Славицом, а ти си Весна, зар не?... Добро речи ћу му да ти се јави... Свакако... Не, нећу заборавити... Довиђења!... (спушта слушалицу, шета по соби и наставља дубоким гласом, за себе)... Па ово је стварно супер. Остат ћу овако велики, мислим одрастао... Могу сада и да пушим. У овом татином пењоару морају бити цигарте, у једном од ових джепова... Аха, ево их. Ајд да пробам. (вади из кутије и припаљује, закашље се)... Ух, како могу да пуше, па то гуши, али шта фали мало, већ ћу се навикнути... (завали се у фотељу, дигне ноге на столић и рашири велике новине да чита, као тата)... Да, дааа!

2. п о ј а в а

ВАЊА и САШКА

САШКА (улази и с великим знацима умора, одпухује и оставља ствари на радни сто): Добар дан, тата. Ја сам ти се уморила и прокухала ...(крене да га

108

пољуби, а када овај склони новине, запрепашћено се тргне): Па ти си идиот, Вања! Шта то радиш?! Убиће те тата, ако те само ухвати.

ВАЊА (дубоким гласом): Шта је, душо? Шта те мучи?

САШКА: Како то говориш?

ВАЊА: Шта како? Па као и сваки други одрастао човјек.

САШКА (руга му се, дубоким гласом): О господине, извините, нисам вас препознала... (дрекне на њега)... Па, човјече, скини већ једном те ножурде са стола!

ВАЊА (полако скине ноге и нормално сједне): Извини, душо.

САШКА (својим гласом): Је ли се то ми нешто сада играмо?

ВАЊА: Не, не играмо се. Ја сам одлучио да све окренем наопачке.

САШКА: Наопачке? Како наопачке?

ВАЊА: Тако, лијепо. Од сада ће тата и мама да буду мали, а ти, ја и сви наши другари - велики.

САШКА: Па зар се то може?

ВАЊА: Може, јакако да може. Ако то желиш и ти, онда ће то бити још боље.

САШКА: желим, али ја не знам како се то ради.

ВАЊА: Овако, затвори очи и дубоко у срцу то пожели... (она затвори очи и напрегне се)... Јеси ли?...

САШКА: Аха!

ВАЊА: У реду, сада отвори очи. Ето, видиш да није тешко.

САШКА (збуњено): Је ли то - то?

ВАЊА: Јесте, само сада мораш да говориш као одрасли, овако као ја.

САШКА (дубљим гласом): Је ли овако?

ВАЊА: Тако. И да знаш, више нема играња са луткицама, бебицама... (приђе столу и све своје играчке трпа у неку кутију)... Нема ни пушака ни пиштоља, ништа. Ево, и ја ћу бацити све оне играчке са којима сам се играо док сам био мали.

САШКА: Па зар се велики не играју?

ВАЊА: Играју, наравно да играју. Ја ћу испуњавати спортску прогнозу и лото, а мало ће мо се и картати, када нам дођу гости.

САШКА: Морамо сада и размишљати као одрасли, зар не?

ВАЊА: Да. Свакако. Сада су све бриге свијета на нашим леђима. Ево и ја читам о политичкој ситуацији, како код нас, тако и у свијету.

САШКА (замисли се): Боже, шта ћу кувати данас за ручак?

109

ВАЊА: (радостан нормалним гласом): Палачинке!

САШКА: Не, то је за дјецу. Напунит ћу паприке и скухати супу од поврћа.

ВАЊА: (дубоким гласом): Слажем се, душо. Ја одох да купим павлаку. Без павлаке пуњене паприке ништа не ваљају.

САШКА: Добро. Одох ја у кухињу, а ти пожури. Купи нам и литар црног вина.

ВАЊА:: Договорено... (Он оде лијево, а она десно).

3. п о ј а в а

МАМА и ТАТА

ТАТА (улазе): Гдје одјури оно дијете?

МАМА: Не знам, али ми је био некако необично озбиљан.

ТАТА: Па ја му лијепо кажем: Здраво сине, како си? А он ће ти мени: Здраво, сине, добро сам!

МАМА (смије се): Е, па, сине, ко је сада коме син?

ТАТА: Изгледа ја њему. И још, јеси ли му чула глас, дубок, мушки... (смију се, имитира)... Ајде ти сине кући, опери руке, ено мама спрема пуњене паприке за ручак!

МАМА (вири у кухињу, па у пола гласа мужу): Еј, Сашка стварно нешто куха, види, молим те, узела је моју кецељу и сва је важна.

ТАТА (као она): Да, да, и све нешто отпухује као ти... (звони телефон)... Ево је иде, брзо, сакријмо се у дјечију собу!

МАМА: Брзо, брзо... Стани, немамо времена. Сагни се иза те фотеље, а ја ћу иза ова. Пст, да те нисам чула!

4. п о ј а в а

САШКА и пређашњи

САШКА (диже слушалицу и дубоким гласом): Молим?... (онда, када чује ко је зове, обрадује се и даље говори нормалним гласом)... Еј, ћао. Ја сам, јесам Верице... Ма не, то је нешто друго... Па промјењен ми је глас био јер се Вања и ја нешто играмо ... Молим?... Играмо се да смо бајаги он и ја одрасли, а да су тата и мама мали, јесте ...

ТАТА (у пола гласа): Пази, молим те!

МАМА (у пола гласа): Шути!

САШКА: Јесте он је отишао по павлаку а ја правим пуњене паприке, знаш, паприке без павлаке ништа не ваљају... Не знам, мислим да сам све ставила као и мама,

110

видјет ћу како ће све то испасти... Да, он ће уз то да купи и још литар црног вина... Да, да... (смије се)... Послије ручка ћемо попити мало вина, а онда ће мо се картати ... Молим?... Ах, да, ја ћу морати да оперем суђе, а он ће, онда, вјероватно лећи да спава на тросјед са папучама на ногама, као тата.

МАМА (тати, тихо): Јесте, увијек спаваш са папучама на ногама!

САШКА: У реду, Верице, све ћу ти испричати, сада журим. Вања ће доћи, а ја нисам још готова. Здраво!... (спусти слушалицу па погледа на сат)... Што га већ нема, па трговина је одмах ту иза угла...(оде у кухињу)...

5. п о ј а в а

МАМА и ТАТА

МАМА (излазе из заклона, гласно): Богами, Петре, видиш ли ти ово?

ТАТА: Мрка капа.

МАМА: Ето, дјеца одлучише да се мало замијенимо за улоге.

ТАТА: Е, баш ме интересује, како ће Вања попунити спортску прогнозу. Гдје ће ставити фиксеве?

МАМА: Ставили су они нама већ фиксеве на главу, зар ти то, човјече не видиш?

ТАТА: Видим, видим, ал' шта да им се ради?

МАМА: Како шта? Како шта, човјече?! Треба то одмах зауставити. Ко зна на шта све може изаћи?

ТАТА: Е, вала нећемо.

МАМА: Шта нећемо?

ТАТА: Нећемо то заустављати, хајде да прихватимо њихову игру.

МАМА: Како?

ТАТА: Тако. Они су сада тата и мама, а ми смо, предпоставам, њихова дјеца зар не.

МАМА: Не долази у обзир.

ТАТА: Аман жено...

МАМА: Немој ти мени - аман жено! Нема ту аман жено. Игру њихову прекидамо смјеста.

ТАТА: Слушај, жено. Ништа нас не кошта да се мало и ми поиграмо.

МАМА (мало у недоумици): Мислиш?

ТАТА (чује се пјесма пред вратима): Ево га Вања, долази.

МАМА: Као оно ти, прексиноћ... цврцнуо.

111

ТАТА: Па попио мало, па шта... 'Ајде, 'ајде да се склонимо. Брзо, дођи овамо! ... (оду у дјечију собу).

6. п о ј а в а

ВАЊА и ДРУГАР

ВАЊА (као пијан улази са другаром, загрљени су, љуљају се и пјевају): Мој колега пређимо на млијеко ракија нас одведе далеко!

ДРУГАР: Е, вала, пријатељу ши мој, швака теби част! Шве ши то лијепо ишпланирао и шредио и како шамо шмијеш... (потеже из флаше)... како шамо шмијеш овакав у шред бијела дана да банеш жени на њене шужне очи?!

ВАЊА: Важан је стил.

ДРУГАР: Јеште, он је швешвршходан.

ВАЊА: Шта је он?

ДРУГАР: Ко?

ВАЊА: Па стил.

ДРУГАР: А, штил!... Он ти је, кажем швешвршходан, шхваташ?

ВАЊА: Шхватам, овај, схватам, како не бих схватао али те не разумијем.

ДРУГАР: Како, болан, да ме не ражумијеш? Швешвршходан жначи да је швешвршходан, то јешт да је кул.

ВАЊА: А, то, сад те разумијем, али не схватам.

ДРУГАР: Ма нема веже, пријатељу ши мој, нема веже. 'Ајд, жаведи једну.

ВАЊА: Па шта да заведем?

ДРУГАР: Пјешму, пјешму жаведи, швега ти. Ти баш жнаш швашта да пјеваш, а ја ћу жа тобом шамо оно: ооооооо!

ВАЊА: (пјева): Нећу мала с тобом ић' у кино, радије ћу с другом пити вино!

7. п о ј а в а

САШКА и пређашњи

САШКА (улази нагло, па запрепаштено): Ју, црни Петре, опет си се наљоскао!

ДРУГАР: Вања. Он ше жове Вања... (Вањи)... Глупе женшке!

САШКА: А ја те чекам на ручак... (плачно)...О, Боже, шта сам ти ја скривила!?

112

ВАЊА: Извини, опрости, али пардон.

ДРУГАР: Шори.

ВАЊА (другару): Шта шори?!

ДРУГАР: жнаш, као на филму - Шори мај Шужи!

ВАЊА: А, сори! Али она не зна енглески.

ДРУГАР: Па швеједно, важан је штил.

САШКА: Гдје си до сада, Бог те не убио!?

ВАЊА: Па ишао сам да купим павлаку, тако си ми наредила.

САШКА: Па нисам те послала на село да музеш краву.

ВАЊА: Па нисам ни ишао на село, него ту иза угла.

ДРУГАР: Вижави.

САШКА: Шта "вижави"?... (Вањи)... Шта овај лупа?

ВАЊА: Знаш, душо, он ти мало шушка, кад попије.

ДРУГАР (буни се): Ко шушка? Шта ти мени ту "шушка", ја не шушкам. Ја шамо кажем да шмо ше шрели ту ижа угла, вижави!

ВАЊА: А, да, виза-ви! Јесте, жено, срео сам свога старог школског друга, сјели смо на клупу у парку, мало проговорили и мало потегли из флаше.

ДРУГАР: Јеште, гошпођо. Нишмо ми мужли краву, него шмо мужли ову флашу... (хоће опет да пије, али му Сашка узме флашу)... О, шори, ижвините!

САШКА (гледа у полупразну флашу и клима главом): Богме сте је сасвим помузли, а мислила сам да послије ручка попијемо по шољицу - двије, како се то већ ради у срећним породицама.

ДРУГАР: О, ручак, то шашвим лијепо жвучи!

САШКА (љуто): Ко је тебе звао на ручак, шушкави?

ДРУГАР (увријеђено): жашто шви тврдите да ја шушкам, када ја не шушкам? И то жа ручак, жнајте да је шашвим неприштојно.

ВАЊА: Душо, он је мој другар, школски другар и када ја једном доведем свог друга кући, онда сам га довео кући. Схваташ? Има да га примиш као човјека и да нас послужиш без приговора, схваташ?

САШКА (љуто): Води га матери! (оде у кухињу).

8. п о ј а в а

ВАЊА и ДРУГАР

ДРУГАР: Шада шу почеле и ишкре да шијевају, па је вријеме да и ја шијевам!

113

ВАЊА (расположено): Ма не долази у обзир, она се то само шали!

ДРУГАР: Шве ми ше чини да ше она не шали. Очекивао шам да ће да ме ошлајдари ша оном флашом... (осврће се)... Еј, штварно, гдје однеше ону флашу, да још мало чугнемо?!

ВАЊА: А, женско к'о женско. Мало ће дувати па ће се и охладити, видјет ћеш.

ДРУГАР: Шумњам да ћу видјети.

ВАЊА: Зашто?

ДРУГАР: Шијевам, ај' ждраво! Нека ши ми жив, ждрав и дебео!

ВАЊА: (зауставља га): Ма стани, забога, човјече. Па моја жена није рогата!

ДРУГАР (отима се): Није, жнам, али ше штрашно наљутила.

ВАЊА: Ма шта има она да се љути или не љути? Па зна се. ваљда, ко је газда у овој кући!... (лупи шаком по столу)... жено!... жено!

9. п о ј а в а

ВАЊА и САШКА

САШКА: Шта се дереш?

ВАЊА: Слушај, жено: док сам ја газда у овој кући има да ме слушаш, јел' јасно?... (Сашка би нешто да каже, али је он зауставља)... Ни ријечи нећу да чујем! Донеси одмах овдје кафу, пиће и мезу за мене и мога другара!

САШКА (смјешка се): Којег другара?

ВАЊА (осврће се): Пази стрварно, побјегао.

САШКА (умиљава се): Добро је, душо, немој да се љутиш, прорадиће ти чир... 'ајде ти лијепо ту мало прилегни до ручка, а тебе ће твоја женица пробудити када буде готово... 'Ајде, мили мој, 'ајде.

ВАЊА (спушта се на кауч и још мало јогунасто): Ја само хоћу да се зна ко је газда у овој кући!

САШКА (скида му патике и покрива га): Ти, душо, ти... (одлази па за себе)... Али само онда када ја нисам у кући. /оде/

10. п о ј а в а

ВАЊА: сам, потом САШКА и ПОШТАР

Вања хрче и не не чује звоно на вратима. Након извјесног времена, пошто се звоно неколико пута огласило, Сашка из кухиње жури ка вратима (као мама).

114

САШКА (виче ка вратима): Идем, идем!... Ко ли је сад у вријеме када највише посла имам... (погледа у Вању)... Овај мој срећо спава ли спава, к'о заклан... (звоно, она виче)... Ево, ево одмах... (отвори врата)... О, ви сте чика поштаре!

ПОШТАР (улази пијан): Добар вам дан... хик... госпоја, овај, госпојице... Је ли вам, можда, мама код куће?

САШКА: Није, то јест ја сам мама, а мама се игра у дијечијој соби са мојим сином, то јест татом.

ПОШТАР: Опростите, хик, али ја вас нисам добро разумио или ви мене нисте разумјели. Није ми јасно...

САШКА: Мени је све јасно, а шта сте требали?

ПОШТАР: Имам једно препоручено писмо за вас, то јест вашег тату или маму.

САШКА: За мога тату?

ПОШТАР: Јесте, од суда.

САШКА: Од суда?

ПОШТАР: Јесте, зовите тату.

САШКА: Али не могу сада, па дјеца се лијепо играју, а мој муж спава.

ПОШТАР: Која дјеца?

САШКА: Па тата и мама.

ПОШТАР: Ништа ми није јасно.

САШКА: Мени јесте.

ПОШТАР: Зовите ми, одмах, домаћина куће.

САШКА: Па рекла сам вам да спава, ја га не смијем пробудити, тек је заспао.

ПОШТАР: Ко је заспао?

САШКА: Па мој муж.

ПОШТАР: Ваш...хик...муж?!

САШКА: Да, мој брат.

ПОШТАР: Ваш муж је ваш брат, а тата и мама се играју у дјечијој соби...хик... Да се можда не играју тате и маме.

САШКА: Не, ми се играмо тате и маме, а они се играју нас.

ПОШТАР: И коме ћу сада ја... хик... опростите, да предам ово писмо?!

САШКА: Па дајте га мени, ја сам татина мама.

ПОШТАР: Татина мама?

САШКА: Да.

115

ПОШТАР: Онда сте ви сама себи баба, зар не?

САШКА: Не, баба је на селу.

ПОШТАР: А гдје вам је село?

САШКА: На тераси, све сам лијепо средила, Вања ће се обрадовати када види.

ПОШТАР: Село је на тераси, а баба у селу?

САШКА: Хоћу ли ја добити то писмо или не?

ПОШТАР: Дајте ми... хик... личну карту?

САШКА: Чију?

ПОШТАР: Па вашу, хик, ако је имате.

САШКА: Откуда мени лична карта, па ја сам још мала..

ПОШТАР: Извините, а могу ли ја да попричам мало са вашим татом?

САШКА: Па не можете њему дати тако важно писмо, он ће га поцијепати, он незна ништа, још је мали.

ПОШТАР (изнервирано): Па ко је, забога... хик... овдје велики?

ВАЊА (дремован, пробудио га поштар): Шта се то тамо догађа?... (приђе им)... Шта желите?

ПОШТАР: Од тебе, синко ништа... хик!

ВАЊА: Онда идите. Знате,са другаром сам мало попио, па морам мало да одспавам?

ПОШТАР: Попили, хик!? Шта сте попили, млијеко?

ВАЊА: Не, вино.

ПОШТАР: Вино, какво вино?!

ВАЊА: Црно, Вранац!

ПОШТАР: Вранац? Е, онда сам ја магарац!

САШКА (тргне се): Ју, загори ми ручак! /одјури у кухињу/.

11. п о ј а в а

ВАЊА и ПОШТАР

ПОШТАР: Какав ручак, хик?!

ВАЊА: Пуњене паприке, али нисам купио павлаку, заборавио сам да је купим. Знате, како сретох другара, а пошто сам купио већ оно вино, ми смо мало потегли и запричали се, па, ето, заборавих да купити павлаку, а знате, пуњене паприке без павлаке ништа не ваљају.

ПОШТАР: Хик, какве сада пуњене паприке?

116

ВАЊА: Па ове што спрема Сашка.

ПОШТАР: Сашка, хик?!

ВАЊА: Да, моја жена.

ПОШТАР: жена?!

ВАЊА: Да, моја сестра.

ПОШТАР: Ваша... хик... сестра?

ВАЊА: Да, мамина мама.

ПОШТАР: Мамина?!

ВАЊА: Да мамина мама и татина мама. Да, татина и мамина мама.

ПОШТАР: Значи ваша баба, она која је на селу, хик, а село вам је на тераси.

ВАЊА: Ми немамо терасу. Шта је вама, ви изгледа да сте мало попили, а?

ПОШТАР: Е, вала од данас нећу више ни капи, почео сам већ да халуцинирам, то се зове делиријум!

ВАЊА: Шта сте, у ствари, ви требали?

ПОШТАР: Вашег тату.

ВАЊА: Ја сам мој тата.

ПОШТАР: Онда сте и сами себи деда?!

ВАЊА: Немам деду, он је давно умро.

ПОШТАР: И ја сам, изгледа... хик... (иде ка столу, сједа, вади писмо из ташне и потура блок за потпис Вањи)... Дајте ви само овдје потпишите па ја... хик... одох.

ВАЊА: Зашто да потпишем?

ПОШТАР: Имам једно препоручено, хик, писмо од суда за вашег тату, то јест сина, а ви као његов тата, то јест ваш деда који је давно умро, треба да потпишете, како бих вам могао дати ово писмо, јер се ваш тата, то јесте син сада игра у дијечијој соби са вашом мамом, то јест својом сестром, која је вашој сестри, то јест жени и вама бака, која живи на селу, а село вам је на тераси, коју, у ствари, немате.

ВАЊА (потписује) : Ништа ми није јасно!

ПОШТАР: (даје му писмо) : Вама!? Вама ништа није јасно ... хик!.... Па коме је јасно ако вама није јасно, побогу брате?! /оде/

11. појава

ВАЊА потом САШКА

117

ВАЊА: О, лудог ли човјека, боже ме саклони. Тако стар, а већ пије!

САШКА (улази док Вања отвара писмо): Оде ли тај пијандура?

ВАЊА (Гледа у писмо): Оде напокон.

САШКА: А шта је то?

ВАЊА: Писмо.

САШКА (мало изнервирано): Ма знам да је писмо али какво?

ВАЊА (хладно): Препоручено.

САШКА (више изнервирано): Ама знам да је то препоручено писмо али какво?

ВАЊА (и даље хладно): Од суда.

САШКА (веома љутито): Слушај , драги! Знам да је то писмо, да је од суда и да је препоручено, нисам толико глупа, али шта пише у њему?

ВАЊА (хладно): Свашта."

САШКА (дрекне): Шта свашта?!

ВАЊА: Што се нервираш?.... (лупка писмом по руци).... Пресуда од суда за неплаћену кирију и парно гријање.

САШКА (смирено): А ја мислила Бога питај шта је ... Иди па то плати да се више не замајавамо око тога.

ВАЊА: Али ја немам новаца ... Немам, а и да имам, одакле ми?

САШКА: А плата?

ВАЊА: Која црна плата?!

САШКА: Па добро, нек чекају, шта нам могу ?

ВАЊА: Како шта нам могу, ево, прочитај ... (дадне јој писмо у које она овлаш гледа) ... Истјераће нас из стан на улицу, а мене ће стрпати у затвор .

САШКА (са прјекором): Па да, ти ћеш лијепо у затвор, имаћеш гдје да спаваш и шта да једеш, а ја јадна са дјецом на улицу... (као плаће) ... Јадна моја дјеца!

ВАЊА (загрли је): Немој плакати, душо, то ћемо већ некако рјешити, хајде сад да ручамо... (спусти писмо на сто и оду у кухињу).

12. појава

ТАТА и МАМА

МАМА (опрезно): Ајде Петре, пут је слободан!

ТАТА (улази и њуши ваздух ): Богами из кухиње нешто лијепо мирише... Чек, да погодим... Пуњене паприке!

118

МАМА (затеже прекривач на тросједу, гдје је спавао Вања ): Могу се они играти одраслих колико хоће, али ипак не знају оно основно. Опет ја морам за њима да спремам.

ТАТА (чита писмо): Оног су поштара баш лијепо излудили!

МАМА: А већ је ред и био да му неко одржи лекцију. Увијек је пијан и увијек нешто мудрује .

ТАТА (и даље чита ): Е, сад сам га стварно надрљао...Три моје плате, које и онако касне, не могу ме извући из дугова.

МАМА: Па шта мислиш?

ТАТА (забринуто): Затвор ми не гине, сто посто!

МАМА (имитира Сашку): Па да, ти ћеш лијепо у затвор, имаћеш гдје да спаваш и шта да једеш, а ја јадна са дјецом на улицу ...

ТАТА (смијешка се): Ајде, жено, не будали... (диже телефонску слушалицу)... Зваћу брата Стеву, ако ми он не помогне, стварно не знам шта ћу ... (бира број) ... Држи ми фиге.

МАМА: Објасни му фино, без срджбе.

ТАТА: Знам, кога је молити, није га љутити.

МАМА (тргне се и тихо): Бјежимо, ето дјеце! /одјуре у дјечију собу./

13. п о ј а в а

ВАЊА, САШКА и пређашњи

ВАЊА (поново имитира тату, са обоје руке се тапше по стомаку ): Е, вала жено, овај ти је ручак за пет плус! Баш сам се добро набубао.

САШКА (улази за њим и носи кафу): А сада ћемо, слатки мој мужићу на миру кафендисати, па ћеш се ти послије лијепо одморити док ја оперем суђе.

ВАЊА: Свака част, ти си права домаћица. Моја мила женица (пуси је у лице).

САША Хвала ти. Ти си најбољи мужић на свијету... Ју, ја донијела три умјесто двије шољице!

ВАЊА: Неко ће нам доћи, тако се каже.

САШКА: Вала и да неће. Шта ће нам ко? Баш нам је овако лијепо.

14. п о ј а в а

ЛУЈКА и пређашњи

119

Улази Лујка, њихова старија сестра, студент. Има вокмен на ушима, "лудо" је обучена и сва је у неком ритму. Прави велике балоне од жваке и пуца са њима.

ЛУЈКА: Еј, ћао клинци!... (љуби их)... Како сте шта фурате?... (угледа кафу)... Кофи! Па то је кул!

ВАЊА: Здраво, дете, како си? Шта има на факултету?

ЛУЈКА: Нема ништа, све сами фосили. Сваком профану смртовница вири из джепа, кеве ми!

САШКА: А како са испитима?

ЛУЈКА: Јој, Сашкице, ти ко наша кева... Који црни испити, ко на њих да мисли?! Живот треба фурати док он не профура тебе!

ВАЊА (озбиљно): Знам, дете, али школа је на првом мјесту.

ЛУЈКА: Ма које прво мјесто, нема је ни на видику... (показује патике)... Шта велите, систер вам набавио нове "рибоковке"?

САШКА (одушевљено): Јој, супер су!

ЛУЈКА: Глотирала сам новчарку, немам више ни једног кинтиша, зато сам и дошла да оробим маторце па да фурам. Ноћас је у паркишу луда журка... (осврће се)... А гдје су старци?

ВАЊА (као тата): Ту смо, дете!

ЛУЈКА (не капира): Ма, старци, бре, маторци... Гдје су нам фосилијандери?

САШКА: Тата и мама?

ЛУЈКА: Да, ба, гдје су исфурали?... Дигли сидро, па збрисали, а ви по кафици?!... (осврће се)... Има ли у овој гајби шта за цугу? Само да сперем прашину са гласних жица?

ВАЊА: Има неко вино... црно.

ЛУЈКА: Ма може, ба, дај!

ВАЊА (Сашки): Ајде, душо, донеси оно вино.

ЛУЈКА (док Сашка излази): Вањице, душо, гдје стари крије пљугу?

ВАЊА: Молим?

ЛУЈКА: Ма цигарете, ба?

ВАЊА: Ах, да... (вади из их джепа и нуди јој)... Ево, запали, иако ти не бих препоручио. Пушење је, знаш, опасно. Можеш добити рак на плућима.

ЛУЈКА: Ко ми каже?! Ти клинац, вадиш из джепа цигарете и мени кажеш нешто против пушења... (угледа лошу марку цигарета, па са гађењем)... Фуј, крђа... Систер пуши само "Марлборо" и тако то у том фазону... (сркне кафу)... Гдје рекосте да су старци... (устаје) ... Морам опалити један гребалино од ћалета?

120

САШКА (уноси флашу са вином): Ево, винце за живце.

ВАЊА: Не, жено, пивце је за живце, а винце за пјесмице.

ЛУЈКА: О, па мој брадер је стихоклепац, браво.

САШКА: Зна он и лијепо да пјева, да си га само малочас чула.

ВАЊА: Ма не, то ја онако.

ЛУЈКА: Па хоћете ли ви клинци већ једанпута да ми кажете гдје су маторци или не?

ВАЊА (мало збуњено): Они су, овај...

САШКА: ...Отишли су у кино!

ЛУЈКА: У по бијела дана у кино, шта је теби?

ВАЊА: Ма ту су негдје, шта ја знам.

ЛУЈКА: Бројим до фајф, ако се не сјетите биће по ушима. Дакле један... један...!

САШКА (Вањи, тихо): Шта да радимо?

ЛУЈКА (плеше по соби уз музику са вокмена): ...два...

ВАЊА (тихо сестри): Па да је пошаљемо у нашу, дјечију собу?

ЛУЈКА: ...три ...

САШКА: Ма не смијемо, све ће нам покварити!

ЛУЈКА: ...четиријус... (Звоно на вратима, Вања се обрадује, а Сашка јурне ка вратима).

САШКА (док Лујка скида вокмен): "Ево, ме... Идем! /одлази/

ЛУЈКА (Вањи): Шта би овој шизики?

15. појава

ПОШТАР и пређашњи

САШКА (весело, поштару): Изволите, изволите... (Вањи)... Ево нашег поштара!

ЛУЈКА (као на демонстрацијама): Доле униформе!

ВАЊА (прилази поштару, рукује се): О,добро нам дошли, стари пријатељу, изволите, сједите!

ПОШТАР (збуњен): Ја, овај, хик... Извињавам се што опет... хик!... Али сам заборавио да...

САШКА (сипа вино у чашу и даје поштару): Ма ништа, ништа, не морате се извињавати... Изволите попијте.

ПОШТАР (нећка се): А, не, хик... опростите... Ја не пијем док сам на дужности... хик!

ВАЊА: Ма немојте се устручавати, своји смо.

121

ЛУЈКА: Еј, народе, хоћу и ја цугу!... (Сашка јој даје чашу)... Нисам у животу пила са пензионерским хитом!

ПОШТАР: Како молим? Ја вас... хик... Опрости, извини али пардон! Ја вас ништа не разумијем... (Вањи)... Хик... Реци ми, стари, којим она то језиком говори?

ЛУЈКА: Шта се правиш луд, па зар се теби највише не радују пензионери? Чим те угледају, веле стигла пензија!

ПОШТАР (смије се ): А, то!... Хик... Ту сте у праву, госпојице!

ВАЊА: Више волим добар виц него добар дан!

ПОШТАР (устаје, затеже униформу, љубазно): Опростите, нисам имао част да се упознамо...

САШКА: То вам је наша сестра...

ЛУЈКА (нагло): Лујка! Ја сам Лујка.

ПОШТАР (важно): О, драго ми је, ја сам поштар Пеле. Знате, некада сам добро играо фудбал у зонској лиги па сам добио тај надимак, Пеле.

ЛУЈКА (наздравља): Е, па живјели, мистер Пеле.

ПЕЛЕ: (наздравља): жива и здрава ђевојко била! /пију/

САШКА (Вањи): Шта да радимо?

ВАЊА (Сашки): Да бјежимо!

САШКА (Вањи): А гдје?

ВАЊА (Сашки): У нашу собу.

САШКА (Вањи): Али тамо су мама и тата... Наша дјеца!

ВАЊА: Ух, сто му мука!

ПОШТАР: Ух, сто му мука, баш добро вино... Хвала вам, а сада бих вас.. хик... замолио, знате заборавио сам да...

ЛУЈКА (умиљава се поштару): Чика Пеле, чик Пеленце, имате ли неку пqугу?

ПОШТАР: Плуг?! Одакле мени плуг?... Хик!... Имам, наравно, али горе на селу, гдје сте ви видјели да неко носа плуг у граду?

ЛУЈКА: Ма не, болан, плуг, него пљугу, цигарилос...

ВАЊА: Тражи дете цигарету.

ПОШТАР: А, знам, схватам.

ЛУЈКА: Капираш?

ПОШТАР: Копирам, али немам... Ја, знате, не пушим... Хик. Један порок је једном човјеку сасвим довољан... (празном чашом куцка у флашу, а пошто Сашки не

122

схвата понавља)... Само један порок... Знате, ја имам само један... хик... порок у животу, а то је "златна капљица"...

САШКА (досјети се па му сипа)... Ах да, опростите, нисам видјела да вам је празна чаша... Изволите, уздравље попили!

ПОШТАР: Па нисте морали, госпојица... хик... Опростите!... Не бих смио док сам на дужности.

ЛУЈКА (као на демонстрацијама): Доле дужности.

ПОШТАР: Лако је вама младима да вичете ово или оно. Доле... хик, ово, доле оно. А да немам ову униформу и овај посао, то јест... хик... дужност, шта бих радио, од чега бих живио?

САШКА (некако би да их испрати): Е, па, баш смо се лијепо испричали и почастили ... Знате, ми морамо сада да идемо у госте. То је златно правило: Ако нећеш да примиш госте, а ти бјежи у госте.

ЛУЈКА (гледа у сат, изненађено): Јао, профура ми термин за судар! Мој ће ме Зврле лансирати у орбиту што касним.

ВАЊА: Јесте, дете, пожури!

ЛУЈКА: Ама како ћу кад сам декинтирана!"

ПОШТАР: Шта си?

САШКА: Остала је без новаца

ПОШТАР (као да му је јасно): А, то.

ЛУЈКА: Дјецо, сада ћу се стварно наљутити. Ви нешто кријете од мене.

ВАЊА: Шта ти дете, пада на памет!

ЛУЈКА: Де ти дијете, немој мени "дете", него говори гдје су нам маторци?

САШКА: Па шта се љутиш, сестрице, рећи ћемо ти, зашто ти неби рекли...

ПОШТАР: Тоје ваша сестра?

САШКА: Она је Лујка, наша Лујка.

ЛУЈКА: Систер, него шта!?

ПОШТАР: Систер?

ЛУЈКА: Систер, ба, шта си зинуо ко пеш?

ПОШТАР (Сашки): Ако је она теби сестра, а он ти је муж...

ЛУЈКА: Шта овај булази?

ПОШТАР: ... А село је на тераси, гдје живи баба...

ВАЊА: Ударило вино у главу.

ПОШТАР: Ти си себи баба, а он деда који је давно умро...

123

ЛУЈКА: И не ударило по овој вручини.

ПОШТАР: А терасу немате...

САШКА: Јесте, чика поштар, смирите се.

ПОШТАР: Онда је Лујка теби заова... а теби, Вања, Лујка је свастика.

ЛУЈКА (изнервирана): Еј, болан, охлади! Луд ли си или ти ноге смрде!?

ПОШТАР: А своме оцу она дође тетка.

ЛУЈКА: О, људи моји, луда човјека! Овај је подилканио начисто!

16. п о ј а в а

ТАТА, МАМА и пређашњи

ТАТА (извјештаченим, дјечијим гласичем): Мама... оћу пикити!

ПОШТАР (запрепашћено): Коли ли је ово?!

МАМА (извјештаченим, дјечијим гласичем): Мама...мааамааа, бато ће се упишкити!

САШКА: Ју, дјецо шта вам је?

ВАЊА: Аман, жено, шта је с тобом!? ... Дај туту дјетету!

ЛУЈКА: Еј, ово је кул, маме ми!

МАМА (плаче као дијете): Бато ме је вукао за кике!

САШКА (Милује ју и тјеши): Неда тебе твоја мама.

ВАЊА: жено, смири ту дјечурлију!

МАМА: Оћеш ли га истући?

САШКА: Хоћу, мило моје, хоћу."

ТАТА (дрекне у плач): Мееееее!

ВАЊА: Шта је теби, одједном?!

САШКА (и МАМА почиње гласно да плаче): Шта им је забога?

ЛУЈКА (виче преко њиховог плача): Је ли Пеле, је ли ја ово сањам или је ово можда нека дилкана?

ПОШТАР: Од данас, дајем вам своју поштарску ријеч да нећу више ни капи попити!

МАМА (на тренутак престане да плаче): Ајде, мама, истуци бату што ме је вукао за кику! /настави да плаче./

САШКА: Хоћу, ћерко, хоћу!

ТАТА: Хоћу да пикимиии!

ВАЊА: Па иди пикини, ко ти брани?!

124

ЛУЈКА: Шта се овде дешава, хоћели ми неко објаснити?!

ПОШТАР: Мени само треба број личне карте, нисам уписао... Ко има од вас личну карту?!

ВАЊА (дрекне): Доста!... Рекао сам доста!... (сви се смире, Сашки)... Сашка, ја нећу више да се играм. Не знам, а сада ме оставите на миру, морам да пишем домаћи задатак!

ТАТА (виче, а потом се и МАМА расплаче код Сашке, а Лујка, Поштар и Сашка се углас расправљају): Хоћу да пиким!!!

З а в ј е с а

125

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ Саво Шкобић је рођен 21.10.1947. у Травнику, а школује се и одраста у

свршеног гимназијалца у Новом Травнику. Од ране младости пише и објављује у многим омладинским часописима. Прво

аматерски, а потом од 1977. ради професионално као аниматор културе у своме граду, гдје од 1971. до 1991. режира 25 позоришних представа, а од тога 6 својих текстова за младе. Радио Сарајево му на конкурсу 1986. откупљује и емитује радио игру за дјецу “Гдје је мој нос”.

Вјетрови рата га доносе 1996. у Вишеград, гдје почиње да ради у Дому културе и одмах формира вишеградско глумиште. Од тада до данас је у овом граду режирао 18 позоришних представа, од тога и 6 својих текстова за дјецу. Свих 6 текстова за дјецу се налазе у овој књизи.

126

САДРЖАЈ

НЕСТВАРНА СТВАРНОСТ .................................... 4.

МОРЕ У ЛАВОРУ.................................................... 25.

ПЛАВИ САН ............................................................ 47.

ГДЈЕ ЈЕ МОЈ НОС ................................................... 76.

ВАСО ПИКАСО ...................................................... 91.

МОЈА МАМА ЈЕ КЛИНЦЕЗА ............................... 106.

127

Штампање ове књиге помогли су: – Аустралијска амбасада у Бечу – Скупштина општине Вишеград – “Електропренос”, Вишеград – Радио Вишеград – Миро Голијанин Трново – Драмска радионица “Талија”, Вишеград

128

Саво Шкобић МОРЕ У ЛАВОРУ

Главни уредник

СИНИША ЖИВАНОВИЋ

*

Издавач

СРПСКА КЊИГА Рума, Павловачка 27.

* За издавача

МИЛУТИН ЖИВАНОВИЋ *

Лектор БИЉАНА ЖИВАНОВИЋ

*

Коректор

МАЈА ЋОСИЋ

*

Припрема и штампа

„Графампромет“ Рума

Штампано у 500 примерака

2004. године

СРПСКА КЊИГА и штампарија „Графампромет“ у Руми, Павловачка 27, телефони: 022/422-196, 429-746, телефакс: 429-589

Уредништво СРПСКА КЊИГА у Београду Трг Николе Пашића 2.

http://www.grafampromet.co.yu

129

CIP – Каталогизација у публикацију

Библиотека Матице српске, Нови Сад

821.163.41-93-2

ШКОБИЋ, Саво

Море у лавору и друге позорише игре за децу / Саво Шкобић. – Рума : Српска књига Графампромет). – 183 стр.; 20 cm. – (Дечјa књигa Добрица. Српски писци; књ. 17)

Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 125. ISBN 86-7564-192-3

COBISS.SR-ID 192188423