У В О Д

Предшколско доба је веома осетљиво раздобље у дечјем развоју. Игра је најзначајнија активност и саставни део дечјег живота. Јавља се као основна специфична форма дечје активности, која се налази у складу са психофизичким особеностима дечјег организма. Игра је неисцрпан извор радости, хтења, одушевљења, неопходних подстицаја у изградњи јаке и чврсте личности. Она је за дете : рад , мишљење, уметност, реалност, фантазија, као и могућност за развој разноврсних способности, особина и даровитости. Игра је једини начин преко које се ангажују све стране дечје личности. Активност детета у игри повољно утиче на развој организма у целини, а посебно на дисајне органе, крвоток и коштано - мишићни систем. У процесу телесне активности развијају се и усавршавају се њихове функције, које су од огромног значаја за живот детета уопште. У игри дете задовољава потребу за кретањем, па се ствара ведро и радосно расположење, животна радост и оптимизам она му покреће мисао, развија памћење, пажњу, машту, стваралачке способности.

„Игра је посебан облик учења. Дете има потребу да разуме свет који га окружује и да овлада њиме. Оно у игри потврђује и присваја стечена искуства и постаје свесно тих искустава.“1

Зато се с правом може рећи да је за дете игра начин живота, јер доприноси хармоничном физичком развоју, јачању здравља, складном интелектуалном, моралном и социјалном развоју.

У раду ће бити теоријски приказане основне претпоставке које су потребне за квалитетно извођење игара и вежби, као и одабране игре и вежбе које развијају специфичне особине код деце предшколског узраста.

1 Коруга,Д:Корак по корак 2,Креативни центер-Београд 2002. стр.2

1. ОСОБЕНОСТИ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА

Према програму рада Установа за друштвену бригу о деци и према наставном плану и програму, предшколски узраст се дели у две узрасне целине :

јаслени узраст ( 1 до 3 године ) предшколски узраст ( 3 до 7 година )

Уважавајући ово правило у могућности смо да децу предшколског узраста разврстамо у три узрасне групе :

1. млађа узрасна група ( 3 године )2. средња узрасна група ( 4 године )3. старија узрасна група ( 5 - 6 година ).

Да би боравак деце у вртићу био садржајан , интересантан и користан неопходно је организовати рад према потребама и у циљу свестраног деловања на правилан раст и развој организма . Зато програм физичког васпитања треба усмерити на решавање основних задатака , и то : • на подстицај развоја моторике преко природних облика кретања : ходања , трчања , скакања пузања , пењања ,бацања и осталих .

• на подстицај развоја биомоторичких способности:координације , равнотеже , спретности , окретности , снаге , брзине и издржљивости .

• у правцу превентивног деловања на успостављању правилног положаја и складног односа појединих делова тела .

Облици рада у физичком и здраственом васпитању су разноврсни ,споменућемо неке од њих :

• јутарња телесна вежбања; • игра; • усмерена активност; • шетње • излети , посете; • слободне активности; • покретне игре;

Игра је основни облик рада у физичком и здраственом васпитању предшколске деце. О избору и припреми игре васпитач поклања велику пажњу. Основно је да се изврши адекватан избор игре (при чему се полази од материјалних

и временских услова), да се деци игра методски и стручно, правилно објасни и да има свој ток.

Већина елементарних игара може да се организује, кроз све ове облике рада , са децом свих узрасних група ,разлика може постојати само у начину иизвођења

1.1. Усмерена активност

Путем усмерених активности у дечјем вртићу плански и организовано са спроводи васпитно-образовни рад. Усмерена активност подразумева такву форму рада у којој деца у одређено доба дана заједнички раде на упознавању унапред планираних васпитно-образовних садржаја, према унапред одређеном циљу, задацима и садржају активности. То је облик рада у којем се најпотпуније реализују задаци физичког васпитања , плански развијају одређене способности , стичу одређена знања , вештине и навике. У њој се деца емоционално и физиолошки оптерете у одговарајућој мери.

Трајање је у зависности од узрасне групе, способности и интересовања за рад и оно износи :

• у млађој групи траје до 20 минута ,

• у средњој групи траје до 25 минута ,

• у старијој групи траје до 30 минута .

Усмерене активности одвијају се по одређеним фазама активности. Тако микроартикулација једног занимања најчешће има следеће фазе са временским трајањем и то :

-Уводна фаза траје од 3 до 7минута, и има задатак да уведе организам у напорније вежбање.

-Основна фаза траје од 10 до 20 минута, вежбање се спроводи у два дела. У " А " делу се користе вежбе за развој појединих мишићних група (вежбе обликовања ). У " Б " то је део основне фазе активности у којој се врши реализација задатака где се могу користити справе и реквизити.

-Завршна фаза траје од 3 до 5 минута , деца се смирују у емоционалном и физиолошком погледу, користе се разне врсте ходања уз музику или мирне покретне игре.

У току једне усмерене активности потребно је да буду заступљени сви облици телесне активности, као што су :

-Вежбе за развијање навика организованог постављања и кретања. -Вежбе за развијање појединих мишићних група. -Вежбе за развијање кретних навика.

У току једне усмерене активности треба да буде што више облика физичког и здраственог васпотања. Тако ће се на једном занимању наћи и трчање, ходање, скакање, вежбе за развој појединих мишићних група итд., али се увек мора проналазити садржај који ће бити доминирајући за ту активност, тога дана, како би се успешније реализовали задаци, који се управо односе на оно што се датом вежбом може постићи.

Усмерене активности из физичког и здраственог васпитања треба да буду весеље и радост за сву децу.

1.2. Организација игре

Након избора игре васпитач прелази на организацију игре, односно на објашњење, мотивацију и саму игру.

Објашњење треба да је кратко, јасно и занимљиво. Садржај треба излагати са ведрином у гласу, и пратитига мимиком, гестакулацијом и модулацијом гласа. Свето привлачи дечју пажњу, весели их и мотивише за игру. При излагању садржаја треба правити психолошке паузе, јер се тако ствара интересовање за игру.На пример: кад објашњавамо игру“Вук и овце“ паузу правити у тренутку када објашњавамо долазак вука. После садржаја треба објаснити место одаклесе почиње игра, где треба да се зауставе, која ће средства да користе, као и друге детаље без којих се игра не би могла извести. Треба проверити да ли су деца разумела игру запамтила садржај, текст који говоре или певају. Следећи корак је подела улога. За поделу улога треба да се посвети посебна пажња. За децу је најбезболније користити разбрајалице,јер је ово најприхватљивији начин за одређивање улога. Подела улогаважна је на почетку игре, јер се њеним понављањемзамена деце одвија према правилима и циљу игре.Мотивација деце за игру не сме тећи у смислу “ Кобуде ухваћен, биће ловац“, јер деца тада не изврша-вају задатак, већ се подмећу, у жељи да буду ухваћена. Треба рећи “ Ко може да побегне, кога ловац не ухвати “- тај ће преузети улогу ловца. Тако се постиже циљ игре- брзина , окретност и друге позитивнеособине. Мотивација се постиже и кратком причомзагонетком и песмом, која има исти садржај каоигра, а може се користити и лутка која се обраћадеци, преко

васпитача. Деца се могу мотивисати преко реквизита, са којима се може обележити простор, као и деца. На пример: траке можемо стави-ти деци око руку, око струка, на рамена и ...Децасе посебно мотивишу када припремају са васпитачемпростор за игру. После објашњења, мотивације, избора средстава прелази се на игру. Трајање игре зависи одинтезитета игре, циља и карактера, интересовања иброја деце.

Игре се обично понављају пет до шест пута, а онеинтересантније и више пута. Децу треба потпуно ангажовати, да игру науче и упамте, али их треба пустити да сами одлуче када ће се укључити. Децу обавезно треба похвалити за добро извршен задатак и придржавање правила.

Игра се може завршити на више начина. Васпитач води разговор са децом о протеклој игри, сазнаје да ли им се игра допала и зашто. Васпитач је организатор, учесник, посматрач и интервенише у односима међу децом. Од односаваспитача према игри, зависи и успех игре. Васпитач прати, учествује, али не сме да се меша превише, већ деци даје што више слободе. Мора да буде доследан, да храбри благим речима, да бодри повучене и плашљиве.

2. ОДАБРАНЕ ИГРЕ

НОШЕЊЕ ЛОПТЕРазноврсна ношења лопте која доприносе развоју спретности, окретности, орјентације у

простору, брзине и издржљивости треба организовати у виду игара прилагођених узрасним способностима деце.

Деца јасленог узраста радо преносе разне играчке па међу њима треба да буду и лопте разних величина тежина и боја. (Слика бр. 1)

Слика 1 Слика 2

Ако се на тло поставе две кутије или корпе, деца ће преносити лопте из једне у другу.

Након слободног преношења лопти може се организовати игра у којој деца пуне једну кутију лоптама, а кад је напуне сестра истреса лопте на све стране. Уз весео смех деца их поново сакупљају, доносе и убацују у кутију. (Слика бр. 2)

КОТРЉАЊЕ ЛОПТЕ

Котрљање лопте је један од елемената који деца радо примењују. Котрљајући лопту на разне начине усавршавају прециз-ност, координацију и орјентацију у простору, а притом јачају мишиће руку, леђа и, посебно, ногу.

Због нагиба трупа напред и савијених ногу, при котрљању брзо долази до замора леђних и ножних мишића, па се оно треба краће упражњавати или комбиновати са другим елементима.

Лопта се може котрљати у месту и кретању. Котрљање из места се врши тако што се клекне, на пример, на десно колено идесном руком усмери лопта у жељеном правцу.

Котрљање у кретању се врши тако што је труп савијен напред, а колена згрчена.Слободно котрљање лопте

Деци треба омогућити да на слободном простору кортљају лопте различитих величина и тежина на произвољан начин. Слика бр.3)Котрљањв лопте ка одређеном циљу

Усмеравање лопте у жељени циљ упочетку се врши са краћег растојања ка већем циљу.У ту сврху може се користити слободан зид. У почетку дете закотрља лопту до зида, иде по њу, враћа се на означено место, одакле је поново котрља. Касније покушава снажним замахом да је закотрља ка зиду тако да се она одбије од њега и врати до детета. (Слика бр. 4)

На тло се поставе велике и лаке лопте. Деца са крећег растојања покушавају малим и тежим лоптама да погоде велике и тако и њих закотрљају. (Слика бр. 5)

На удаљености 1 метар од зида постави се столица. Дете снажно закотрља лопту испод ње ка зиду тако да се она одбије и истим путем врати ка детету

Слика 3 слика 4

Слика 5

БАЦАЊЕ, ГАЂАЊЕ И УБАЦИВАЊЕ ЛОПТЕ

Током друге године дете све чешће успева да усмери покрет руке ка жељеном циљу и тако мањом лоптом, са краћег растојања, може да погоди већи циљ.

Развојем детета и разноврсним подстицајним играма покрети руку се све више усавршавају, тако да се са све већом прецизношћу лопта може усмерити у различите правце, на разноврсне циљеве, уз поступно повећање растојања.

Први циљеви ка којима се упућује лопта су на тлу, а затим се поступно подижу. То може бити обележен простор, мања струњача, део тепиха, обруч, кружно постављена вијача (Слика бр. 6) При том дете треба да гађа одређени циљ или да у њега убацује лопту десном, левом и обема рукама.

На тле се затим постављају кутије, корпе или кошеви, у ко-је деца, на произвољан начин, убацују лопте. (Слике бр. 7, 8)

Слика 6 Слика 7 Слика 8

Бацање лопте са обележеног места у одређен циљ или неки његов део представља сложен задатак, који од детета тражи да усклађује покрет руке са дужином растојања са којег баца. (Слике бр. 9, 10)

Слика 9 слика 10

Поред бацања, гађања и котрљања, ови простори се могу користити и за друге моторне активности, пре свега за скокове, поскоке и трчања. Стога се препоручује да се један део погодног асфалтираног или поплочаног терена обележи масном бојом како би се допринело разноврсном осмишљеном боравку на отвореном простору.

После овладавања гађањем и бацањем у циљеве који су на тлу, они се поступно подижу.

Причвршћена корпа или кутија на ниској столици представља импровизовани кош у који деца радо убацују лопте. (Слика бр. 11)

Децу ће посебно обрадовати грађање у „праву" мету. То може да буде повод да им се укаже на технику гађања, али на њој не треба инсистирати.

При бацању лопте у циљ, на пример, десном руком, лева нога је напред, а десна назад. Лопта се држи у десној руци, која је савијена у лакту под углом од '90°. Опружањем руке у лакту и шаци лопта се усмерава ка средишту мете. (Слика бр. 12)

Слика 11 слика 12

Центри првих мета треба да буду У висини раменог појаса, а цела мета довољно велика како би је дете могло погодити са да-љине од 1 м.

Обележавањем једног, а касније два концентрична круга, дете се подстиче на већу прецизност. (Слика бр. 14)

Ради даљег развоја координације ока и руке, осећаја простора јачине и брзине замаха руке, дете треба да решава разноврсне, њему доступне и интересантне задатке.

Бацање лопте преко ластиша затегнутог између два широко постављена стакла обезбеђује потребну висину бацања. Висина ластиша се одређује према висини деце. У почетку је она у нивоу рамена, а затим се постепено повећава до висине опружене руке. Приближавањем сталака смањује се ширина простора за бацање, што од детета тражи већу прецизност. (Слика бр. 13)

Слика 13 слика 14

Затегнут конопац између два зида дели импровизовану мету на десну и леву страну. Лопта се сад може бацити преко или испод ластиша на леви или десни зид, или се може закотрљати ка углу између зидова. (Слика. бр. 15)Овладавањем претходно описаним бацањем и гађањем деца су стекла потребну прецизност тако да се сад може прећи на бацање лопте између два ластиша причвршћена на сталке. Да би се овај сложен задатак прилагодио способностима деце, размак између ластиша треба да буде 1 м, а његов замишљени центар у висини дечјих рамена. (Слика бр. 16)

Слика 15 слика 16

Где то просторни услови дозвољавају, на тлу се, наспрам слободног зида, обележи неколико поља како би деца могла да гађају из њих. При том није толико важно да се

повећава даљина са које се баца, већ да дете научи да усклађује снагу покрета руке са даљином са које баца. То ће се постићи честим мењањем места са кога се баца, тј. повећањем и смањењем растојања од циља. У почетку ће се гађати празан зид, а затим ће се у висини раменог појаса на зид поставити једна или више мета различитог облика и боје. (Слика бр. 17)

Кад дете почне све прецизније да упућује лопту у циљ који се налази на тлу или у висини рамена, циљ се подиже до висине опружене руке, а затим се његова висина, облик, величина и простор са ког се гађа мењају.

У ту сврху добро ће послужити кош на сталку. Посебно ако се његова висина може регулисати (слика 18)

Табла са више отвора истог или различитог промера пружа могућност за решавање различитих задатака зависно од дечјих способности и интересовања.

Слика 17 слика 18

Млађој деци треба понудити да кроз табле са отворима различитих промера убацује лопте адекватних величина. Зато се уз табле постављају кутије са лоптама различитих величина, како би дете за сваку од њих тражило одговарајући отвор. (Слика бр. 19)

Убацивање лопте кроз отворе на табли која је уздигнута и удаљена од места бацања знатно је сложенији задатак и подразумева овладавање претходно описаним елементима. (Слика бр. 20)

Слика 19 слика 20

Пред таблом са отворима постављеним у три низа детету се може предложити да убацује лопту у одређен квадрат (горњи, средњи леви, десни доњи ...) што доприноси орјентацији у простору и побољшању прецизности. (Слика бр. 21)

Обешен обруч, на пример, о грану дрвета, представља привлачну инпровизовану мету. Висина обруча, као и даљина са које се баца одређују се према могућностима деце. (Слика бр. 22)

Слика 21 слика 22

Већ стечена прецизност омогућава гађање или убацивање лопте у покретну мету.То иззива радост и игра обично дуже траје.Гумена лопта у мрежи представља мету која се лако може поставити у соби или

дворишту. Величина лопте, висина на коју се причвршћује мрежа и даљина са које се баца одређују се према могућностма деце. (Слика бр. 23)

Пластична корпа, такозвани „кош-ранац", на леђима детета пружа могућност за веселу дечју игру. (Слика бр. 24)

Слика 23 слика 24

Напомена: У раду са предшколском популацијом дете никад не треба да представља мету која се гађа. Да би дете што боље овладало руковањем лоптом, треба да је баца левом, десном и обема рукама нагоре, право и надоле, као што је описано у претходним примерима

Убацивање лопте у кош и вијугаво трчање

Кош у који се убацује лопта може бити причвршћен на зиду, сталку, лествама, или се на под постави кутија, корпа или „стојећи" кош.

На удаљености 2—3 метра од коша стоје деца у колони, а иза њих, на размаку од 1 метар, поставе се три чуња.

Игру започиње прво дете које држи лопту. Са произвољне даљине убацују лопту у кош, хвата је, додаје следећем у колони, трчи вијугаво око чуњева и стаје на зачеље. (Слика бр. 25)

Слика 25

БАЦАЊЕ, ХВАТАЊЕ И ДОДАВАЊЕ ЛОПТЕ

Правилно бацање и хватање лопте је један од основних предуслова за овладавање разноврсним играма лоптом.

Дете прво овладава индивидуалним руковањем лоптом, затим у пару и најзад прелази на групне игре.

Сваки елеменат који се показује деци увек се изводи правилном техником, али се деци препушта да их изведу на онај начин који њима највише одговара. Развојем детета и избором разноврсних игара, које представљају предвежбе сложенијим елементарним играма, дете се поступно припрема за усвајање њему доступне, правилне и рационалне технике.

За реализацију следећих примера индивидуалног руковања лоптом треба обезбедити довољно простора и по једну лопту за свако дете.

Из стојећег става дете обема рукама баца лопту увис, а затим је хвата и спрема се за следећи избачај. (Слика бр. 26)

Варијанта

Бачена лопта увис пусти се да падне на тле и тек кад се одбије хвата се и поново баца увис. При овом елементу рад се изводи са обе руке. (Слика бр. 27)

Слика 26 слика 27

Бацање лопте о зид и хватање након њеног одбијања представља кординационо тежи елемент и може се извести на више начина, од којих се предлажу ова два:

Прва варијанта

Са удаљености од 1 до 2 метра дете баца лопту једном руком о зид. Након њеног одбијања хвата је обема рукама. (Слика бр. 28)Друга варијанта

Лопта се након одбијања о зид пусти да падне на тле, а затим се после одбијања са тла хвата обема рукама. (Слика бр. 29)

Мада је додавање (хватање и бацање између сувежбача) координационо сложена радња, двогодишње дете је успешно савлађује ако му је сувежбач одрасла особа, која у благом луку упућује лопту право у дечје руке, а често невешто бачену лопту са успехом хвата. Тако се додавање развија у интересантну игру. Неухваћена лопта која се одбија и котрља по поду исто тако привлачи дечју пажњу. Оно трчи по њу, хвата је, доноси и додавање може да се настави (Слика бр. 30)

Слика 28 слика 29 слика 30

Током треће године деца већ могу међусобно да додају лопту. То су још невешта бацања једном или обема рукама, а хватања обема. (слике бр. 31, 32). Иако се додавање врши са кратког растојања, лопта често „бежи", па игра губи на својој динамичности. Зато се деца на њој краће задржавају, али јој се временом све чешће враћају. Усавршавањем технике додавања игра постаје разноврснија, занимљивија, а самим тим и дуготрајнија.

Слика 31 слика 32

Поступно децу треба уводити у њима доступну технику држања, бацања и хватања лопте.

Држање лопте

Лопту треба држати тако да се сваког момента може лако извести жељена акција (бацање, убацивање, вођење, котрљање и слично).

Лопта се најчешће држи са две руке тако да се прсти налазе са стране, иза и испод лопте. Палчеви су усмерени један према другом. Шаке и прсте треба поставити тако да не прелазе најшири део лопте. (Слика бр. 33)

Лопта се држи у висини груди чврсто, али не грчевито (Слика бр. 34)

Слика 33 слика 34

Правилном хватању лопте, као једном од основних предуслова за игру лоптом, треба посветити одговарајућу пажњу. Овладавањем претходно описаним елементима створена је основа за увођење у рационалну технику бацања. На њој и даље не треба инсистирати, али јој се све чешће треба враћати како би је деца временом усвојила.Дете стоји са нешто размакнутим, паралелно или дијагонално постављеним стопалима. Ногесу благо савијене у коленима како би се обезбедила амортизација покрета.Руке благо савијене у лактовима постављене су у правцу доласка лопте, шаке су отворене, са палчевима усмереним један ка другом да лопта не би прошла кроз руке; остали прсти су раширени, меки и лако повијени. (Слика бр. 35)У контакт са лоптом прво долазе прсти, тј. јагодице прстију, које се под притском лопте исправљају и повлаче у назад. При првом контакту прстију са лоптом руке се савијају у лактовима и привлаче ка грудима. Ови по-крети представљају амортизацију и омогућавају боље хватање лопте. (Слика бр. 36)

Слика 35 слика 36

Додавање лоптв

Додавање једном руком

При додавању лопте, на пример десном руком, лева нога је нешто напред а десна назад. Уз помоћ леве руке лопта се доводи изнад десног рамена. Шака десне руке је, целом својом површином, на доњем задњем лу лопте, док је лакат у висини рамена. (Слика бр. 37)

Покрет бацања почиње у рамену, прелази на лакат, који се опружа, и завршава шаком и прстима. Шака и прсти треба да су што дуже у контакту са лоптом како би утицали на њен правац и брзину.

Додавање је утолико спорије уколико је већа параболичност лета лопте и обрнуто, што је путања лопте приближна правој линији додавање је брже.

Хватање лоптв

Давањв са две руке

Додавање са две руке се врши из усправног става са нешто размакнутим, паралелно или дијагонално постављеним стопалима.

Додавање започиње опружањем руку у раменима, па се тај покрет ланчано преноси на опружање у лактовима и шаци да би се завршило брзим и енергичним савијањем прстију. (Слика бр. 38)

Слика 37 слика 38

При држању лопте врхови прстију треба да буду из њеног најширег дела како би „гурали" лопту од тела. (Слика бр. 39)

Да би деца овладала додавањем, треба им омогућити да усвоје и усаврше ове елементе разноврсним и интересантним играма, претежно у паровима (на двоје деце једна лопта), затим у мањим колонама, кругу и другим формацијама.

На краћем растојању деца у паровима додају лопту једном и обема рукама. (Слика бр. 40)

Слика 39 слика 40

Између два стакла постави се ластиш, чија се висина мења и креће између висине груди, главе и испружених дечјих руку.

Деца у паровима стоје једно наспрам другог тако да се изме-ђу њих налази ластиш. Она међусобно додају лопту, пребацујући је при том преко ластиша. (Слика бр. 41)

Варијанта

Додавање се врши на тај начин што једно дете баца лопту свом саиграчу преко ластиша, а овај му је враћа котрљањем ис-под ластиша.

Парови стоје један наспрам другог на растојању 2—3 м. Лопта се додаје са две руке.Дете које држи лопту упућује косо надоле, а његов пар је хвата након одбијања са

тла.Троје или четворо деце чине колону и стоје у усправном ставу. Наспрам њих је

васпитач који држи лопту. Васпитач баца лопту првом детету у колони, овај је хвата и враћа васпитачу. Чим је дете бацило лопту спушта се у чучањ тако да сад васпитач баца лопту другом детету, које се након бацања такође спушта у чучањ и тако се игра наставља до последњег играча. Након тога деца се подижу из чучња и игра се наставља на описани начин. (Слика бр. 42)

Слика 41 слика 42

Деца у паровима стоје лицем окренута једно према другом. Свако дете има по једну лопту. На договорени знак истовремено бацају лопте једно другом и хватају бачену лопту. Да се лопте у ваздуху не би судариле, деца се претходно договарају чија ће лопта ићи у вишем а чија у нижем луку. За то могу да послуже лопте различитих боја или величина. Тако, на пример, већа лопта иде вишим луком, а мања нижим. После неколико додавања висина лука се мења. (Слика бр. 43)Деца стоје у тројкама и између себе додају лопту једном или обема рукама. (Слика бр. 44)

Слика 43 слика 44

ВОЂЕЊЕ ЛОПТЕ

Вођење је једна од основних елемената игара лоптом. Због његове разноврсности и динамичности деца га радо упражњавају.

Лопта се може водити главом, руком, ногом у разним правцима и формацијама, око препрека и уз промену брзине. (Слика бр. 45)

Деца прво треба да науче вођење у месту, затим у кретању, да би га потом применила у разноврсним играма.

Како би се предупредиле или смањиле неке од основних грешака, деци треба свако вођење правилно демонстрирати, а према потреби и скренути пажњу на неке његове елементе.

Слика 45

Вођвње у месту

Вођење у месту се изводи из усправног става са благо савијеним коленима и нагибом тела унапред. Да би се имао добар преглед терена, што је од посебног значаја за вођење у кретању, глава треба да буде у продужетку трупа а не савијена на доле.

Ако се припрема за вођење десном руком, онда се десна шака поставља на лопту одозго са благо раширеним прстима, а лева придржава лопту са стране и одоздо. Вођење започиње потискивањем из рамена, преноси се на руку и завршава шаком и прстима. У моменту започињања потискивања лопте десном руком лева се истовремено одваја од ње. Лопта се потискује ка тлу тако да падне испред и са стране десне ноге, а не између ногу, што би касније ометало кретање.Шака и прсти треба равномерно да дејствују на горњу површину лопте како би се она одбила са тла вертикално, што омогућава наставак вођења. (Слика бр. 46). Деца треба наизменично да воде лопту десном и левом руком. Описано више вођење повремено треба

комбиновати нижим, које је заморније због нижег положаја, тела, те га треба краће примењивати. У ниже вођење се прелази јачим савијање трупа и ногу у коленима, а у више се враћа опружањем колена, исправљањем трупа и јачим потискивањем лопте

Да би деца на интересантан начин овладала вођењем лопте левом и десном руком, уз промену висине и истовремено праћење збивања на простору испред њих, може се применити игра „Ради шта и ја". За игру треба обезбедити довољно простора и по једну лопту за свако дете.

На простору за игру деца се слободно распореде, а васпитач стане испред њих и започне игру вођењем лопте на пример, десном руком, затим мења руку и висину вођења. Деца треба што пре да уоче промену вођења и сама да је примене. Ако при том неком детету „побегне" лопта, он је хвата, враћа се на место и укључује у игру. (Слика бр. 47).

Слика 46 слика 47

После упознавања игре, уместо васпитача игру могу водити деца. Временом, што се усвоји више елемената (вођење напред, назад, клек или сед на тло и дизање, а да се при том лопта не испусти), игра постаје богатија и интересантнија.

Вођење у кретању

Након овладавања вођењем у месту, прелази се на вођење ходом, а затим лаганим трчањем.

Положај и покрети руку при вођењу лопте у кретању слични су као при вођењу у месту. Рука потискује лопту одозго и отпозади. Лопта се води испред и са стране тела.

Глава је у продужетку трупа а поглед испред тела како би се пратила збивања на терену и избегли нежељени судари. (Слика бр. 48)

Због разноврсности и динамичности, игре у којима доминира вођење лопте веома су омиљене. Упражњавајући их, деца усавршавају координацију и оријентацију у простору.

Вођење са променом руке и брзине кретања

На довољно великом простору, који омогућава несметано кретање, свако дете има лопту и ходом је води у жељеном смеру.

Кад деца овладају вођењем тако да им лопта не „бежи" а при кретању не долази до судара са осталом децом, вођење се отежава тиме што деца повремено мењају руку којом воде лопту и смењују ход са трчањем или заустављањем. (Слика бр. 49).

Слика 48 слика 49

Следећу отежавајућу варијанту чини унапред договорена промена вођења, која се врши на знак васпитача, а може да представља пљесак руком, ударац у даире и слично.

Наизменично вођење у месту и кретању

На простору за игру нацрта се више квадрата и сваки се подели на четири једнака поља, која се обележе тако да у једном пољу буде један цвет, у другом два,у трећем три и у четвртом четири. Деца се крећу из поља у поље, с тим што се у сваком зауставе и у месту воде лопту онолико пута колико у том пољу има цветова. (Слика бр. 50)

Вођење по означеном просто-ру за игру може се вршити на више начина, на пример:— у сваком пољу се мења рука којом се води лопта,— вођење у месту се врши из чучећег положаја,— промена смера вођења,— истовремено двоје деце воде лопту тако што се једно креће у смеру од првог ка

четвртом пољу а друго од четвртог ка првом пољу.

При претходно описаним играма свако дете је имало „своју" лопту, а у следећим играма, које се изводе бржим темпом, деца се деле у подгрупе.

Да би се правилно смењивале фазе рада и одмора и одржала потребна пажња, препоручује се да подгрупе буду састављене од четворо деце (док једно ради троје се одмара).

Вођење по правој линији

Простор за игру се обележи са две хоризонталне линије на размаку од 5 метара. Деца се поделе у колоне и стану иза прве линије.

Прво дете у колони има лопту, води је до друге линије, обилази је и враћа се до своје колоне, предаје лопту следећем и стаје на зачеље. (Слика бр. 51)

Слика 50 слика 51

И ово вођење се може вршити на више начина, на пример:— при доласку на другу линију дете се заустави и у месту води лопту три пута

десном руком, три пута левом, а затим наставља вођење до почетне линије,— при вођењу у једном смеру креће се ходом, а у другом трчи,— у једном смеру лопта се носи, а у другом води,— лопта се води до друге линије, а одатле котрљањем враћа у колону.

Док следеће дете у колони хвата лопту и води је ка другој линији, прво се трчећи враћа на зачеље колоне.

Вођење по кружној линији

На простору за игру исцрта се више кругова пречника око 3 метра. У сваки круг, једно поред другог, стаје четворо деце. Прво здесна има лопту и почиње да је води око круга. Кад дође на место поласка, предаје је следећевс и стаје на крај врсте. Чим прво дете поведе лопту, остали се по-мерају у десно, како би следећи сачекао лопту на ивици круга и истовремено се ослободило место за оног који завршава вођење. (Слика бр. 52)

После неколико вођења мења се смер кретања тако да игру почиње дете које стоји прво са леве стране. При вођењу се може мењати рука којом се води и брзина кретања.

Вођење по испрекиданој линији

Четворо деце формира две врсте, окренуте једне према другој. Размак међу врстама је око 3 метра, а између деце у њима око 2 метра.

Игру започиње прво дете из једне врсте, водећи лопту до првог саиграча супротне врсте, предаје му лопту и стаје на његово место. Дете које је примило лопту води га до другог играча супротне врсте, предаје му лопту и стаје на његово место. Игра се тако наставља

до последњег, четвртог детета. Оно води лопту на упражњено место (одакле је започета игра) и наставља је на већ описан начин. (Слика бр. 53)

Слика 52 слика 53

Вођење око препрека

Простор за игру се обележи хоризонталном линијом, иза које се формирају колне од по четворо деце. Ради несметаног одвијања игре размак међу колонама треба да износи око 2 метра.

Игру започињу први у колонама, водећи вијугаво лопту око чуњева. Кад обиђу последњи, на исти начин се враћају до своје колоне, предају лопту следећем саиграчу и стају на зачеље. (Слика бр. 54)

Игра се може организовати у више варијанти, на пример:— у једном смеру лопта се води левом руком ходом, а у другом десном, трчањем,— у једном смеру лопта се води вијугаво, а у другом право,— у једном смеру лопта се води, а у другом носи, котрља,води ногом и слично

Слика 54

Вођвње и бацање лопте у кош

Претходно описан простор за игру користи се и за ову, само што се иза последњег чуња, на удаљености 2—3 метра, постави кош, који може бити причвршћен на зиду, стаклу, високим лествама, или се на тле постави кути ја, корпа или стојећи кош.

Игру започињу први у коло ни, водећи лопте вијугаво око чу њева; кад обиђу задњи, настави вођење према кошу и са произвољне даљине убацују је у њега, хватају је и вијугавим вође њем око чуњева враћају се до своје колоне, предају лопту сле дећем и стају на зачеље. (Слика бр. 55)

Слика 55

Ношење лопте

На терену за игру повуку се две хоризонталне линије на размаку од 5 метара. Иза прве стану деца подељена у колоне по четворо. Свако прво дете има лопту и започиње игру тако што трчећи носи лопту до друге линије, обилази је и враћа се ка својој колни, предаје лопту следећем и стаје на зачеље. (Слика бр. 56).

Слика 56

Ношвње лоптв међу колонама

На размаку од 5 метара повуку се две хоризонталне линије. Иза сваке линије стају деца подељена у колоне по четворо, тако да две и две колоне стоје једна наспрам друге, а прво дете једне колоне има лопту.

Оно започиње игру тако што трчи према другој колони, даје лопту првом играчу у њој и стаје на зачеље.

Дете које је примило лопту трчи ка првој колони, даје лопту првом играчу у њој и стаје на зачеље. Током игре деца мењају колоне, стајући увек на зачеље оне колоне чијем су првом играчу предали лопту. (Слика бр. 57)

Слика 57

Додавање лопте

Лопта путује уназад

Деца подељена у мање подгрупе (4—6) стану у колоне. Први играч има лопту и започиње игру тако што лопту диже изнад главе и уназад даје првом саиграчу иза себе, овај следећем и тако све док лопта не стигне до последњег, који, чим прими лопту, трчи на чело колоне, диже лопту изнад главе и уназад је даје следећем. (Слика. бр. 58)

Друга варијанта

Уместо изнад главе, лопта се додаје уназад између ногу. Да би се деца при додавању могла савијати унапред, размак међу њима треба да буде већи него у претходно описаној варијанти и износи око 50 ст. (Слика бр. 59)

Слика 58 слика 59

Трећа варијанта лопта путује унапред

Деца формирају колоне на већ описан начин. Лопта се налази код последњег играча у колони. Он је ставља у руке саиграча испред себе, овај следећем, док лопта не дође до првог, који трчи на зачеље колоне и наставља игру. (Слика бр. 60)

Напомена: Ова варијанта је нешто тежа од претходно описаних, јер деца примају лопту не видећи је и обично држе сувише раширене руке. Зато дете које предаје лопту треба да је стави пажљиво у руке саиграча, помажући му на тај начин да је добро прихвати, како би несметано наставило игру.

Лопта путује укруг

Четворо до шесторо деце формира круг. Размак међу децом треба да буде око 50 цм, тј. такав да омогућава несметано додавање лопте.

Једно дете у сваком кругу има лопту и започиње игру додајући лопту, на пример, првом саиграчу удесно, овај следећем и тако лопта кружи, прелазећи из руке у руку. Кад опише два круга, мења се смер додавања. (Слика бр. 61)

Слика 60 слика 61

Вођење лопте

Вођење око препрека

Иза хоризонталне линје стоје деца у колонама по четворо. Испред линије, на удаљености 3—5 метара, поставе се препреке, у нашем примеру столице. Препреке се поставе наспрам колона, међу којима је размак око 2 метра, како би се омогућило несметано одвијање игре.

Прво дете сваке колоне има лопту, води је према препреци, обилази је и враћа се до своје колоне, предаје лопту првом играчу и стаје на зачеље. (Слика бр. 62)Напомена: Лопта се до препреке може водити једном, а од препреке другом руком. До пре-преке се лопта може водити, а од ње носити и слично

Слика 62

3. ИЗАБРАНЕ ВЕЖБЕ

ВЕЖБЕ ОБЛИКОВАЊА

У нашој пракси се често уместо термина вежбе обликовања среће непотпун термин „вежбе за развој појединих мишићних група".

С обзиром на комплексност утицаја вежби обликовања на организам деце, ову терминолошку неправилност треба исправити.

Вежба обликовања, које чине правилно одабране, дозиране и локализоване вежбе, утиче се на развој и функционалне способности апарата за кретање2 и унутрашње органе, а преко њих и на цео организам. Даљи значај ових вежби огледа се у позитивном утицају на формирање и одржавање правилног држања телаг као и на обликовање и развијање елемената кретања, као што су правац, јачина и брзина, чиме се доприноси развоју опште усклађености кретања.

2 Апарат за кретање чине кости, зглобови, везе и мишићи. Пошто кости, зглобови и везе само пасивно учествују у кретању, називају се пасивни делови апарата за креташе, за разлику од мишића, који представљају његов активни део, јер својом активношћу изазивају кретање.

Ради потпунијег увида у разноврсност вежби обликовања и начина њиховог вођења, оне су подељене:

а) према утицају који врше на организам:— вежбе лабављења,— вежбе растезања,— вежбе јачања;

б) према најкарактеристичнијим утицајима које врше на поједине делове апарата за кретање:— руке и рамени појас,— труп,— ноге и карлични појас;

в) према начину извођења (са и без реквизита):— индивдуално,— групно,— са сувежбачем.

Вежбе обликовања треба често изводити уз примену лаких реквизита, као што су обруч, ви-јача, лопта, траке, чуњеви и слично.

Вежбе уз примену реквизита доприносе развоју и усавршавању спретности, окретности, координацији и орјентацији у простору.

Од спонтане игре реквизитима, преко одабраних вежби, код деце се поступно постиже мекоћа, гипкост, еластичност и ритмичност покрета, концентрација пажње и брзина реакције.

Вежбе реквизитима различитих облика, тежине и величине омогућавају деци да осете карактер кретања. Покрет тела и кретање реквизита треба повезати у складну целину, што изазива осећај задовољства код деце.

Не треба заборавити да су лопте, вијаче и обручи дошли у ритмичко-спортску гимнастику из света дечје игре.3

У даљем тексту дајемо примере вежби обликовања уз примену лопте.

Циљ вежбе:Јачање мишића руку и раме-ног појаса.

Опис вежбе:Усправни став са мало разма-кнутим ногама, руке савијене у лакторима држе лопту

испред тела — наизменично опружати ру-ке испред тела и враћати их у полазни положај. (Слика 63)

Варијанта

Из описаног почетног положа ја подићи руке изнад главе а за-тим их савијањем у лактовима вратити испред тела. (Слика бр. 64).

3 В. Иванчевић, Ритмичко спортска гимнастика, НИП Партизан, Београд, 1976, стр. 155

Слика 63 слика 64

Циљ вежбе:Јачање, растезање и лабављење мишића руку, трупа и ногу.

Опис вежбе:Усправни став са рукама подигнутим изнад главе, у опруженим рукама налази се лопта

— подизањем на прсте и истезањем целог тела лопту подићи што више увис, а затим руке са лоптом привући на груди уз истовремено спуштање у чучањ. (Слика бр. 65)Опис ввжбе:

Усправни став, ноге раширене, у подигнутим рукама изнад главе налази се лопта — савијањем трупа напред и доле руке са лоптом се доводе испод ногу, а затим се исправљањем трупа враћају у полазни положај. (Слика бр. 66)

Слика 65 слика 66

Напомена: Уколико су покрети меки, без истезања у крајним тачкама изнад главе и испод ногу, вежбом се лабаве мишићи руку и трупа, а уколико се раде са истезањем и са два до три замаха уназад, кад су руке изнад главе и испод ногу, вежбом се растежу мишићи руку, трупа и ногу.

Циљ вежби:Јачање трбушних мишића.

Опис вежбе:Седећи положај на тлу са савијеним ногама у коленима — лопта се котрља испод ногу у

једном, па у другом смеру. Кад је лопта испод ногу, оне се мало одижу са тла. (Слика бр.67)Опис ввжбв:

Седећи положај на тлу, са опруженим ногама — лопту поставити на доњи део потколенице, руке пренети иза тела, а ноге лагано подизати косо нагоре, како би се лопта докотрљала до стомака, а затим спуштањем ногу на тле поново вратила у полазни положај. (Слика бр. 68)

Слика 67 слика 68

Циљ вежбе:— растезање мишића руку, раменог појаса и предњег дела трупа,— јачање мишића леђа

Опис ввжбеЛежећи положај на стомаку, руке раширене испред тела, између њих се налази лопта

— одићи горњи део трупа са тла и котрљати лопту између руку (Слика бр. 69)Опис вежбе:

Лежећи положај на стомаку, опружене руке испред тела држе лопту — одизањем руку и горњег дела трупа подићи лопту горе, а затим се вратити у полазни положај. (Слика бр. 70)

Слика 69 слика 70

Циљ ввжби:Јачање мишића ногу.

Опис вежбе:Седећи положај на тлу, одупрети се рукама о подлогу иза тела, ноге опружене и раширене, са унутрашње стране Једног стопала, на пример десног, лежи лопта — замахом те ноге закотрљати лопту ка левој нози и овом је на исти начин вратити ка десној. (Слика бр. 71)Опис вежбе:Усправни став боком окрену-тим према лопти, која лежи на тлу — суножним одразом обеју ногу скакати напред-назад. (Слика бр. 72)

Слика 71 слика 72

ЗАКЉУЧАК

На самом почетку је закључено да су предшколска деца специфична у сваком смислу те њихово васпитање и усмеравање развоја је веома комплексно. Игра је најефективнији начин за анимацију и управљање правилним развојем детета.

Игра је вид активности кроз коју се ангажују све стране дечје личности, она је права припрема за живот, јер је то прва манифестација способности детета, да сопствена искуства провери, употреби и да своју свест употреби на један нов, стваралачки начин. Свака игра има сопствену мотивацију, омогућава слободан избор и одлуку, а истовремено захтева од детета да се повинује правилима игре. Са елементарним играма, деца могу веома успешно и значајно да се васпитају и образују, јер су оне неисцрпно богатство у постизању вишег, лепшег, пријатнијег и људскијег.

Наравно лопта као реквизит игре као што је и приказано у овом раду је непресушан извор разних варијанти игри које развијају специфичне способности деце. Лопта је магичан реквизит који привлачи максималну пажњу деце и тиме она постиже максималне резултате при васпитању и усмереном развоју деце.

РЕЗИМЕ:

У раду су приказане теоријске варијанте игри са лоптом за специфичан циљани развој одређених способности детета предшколског узраста са посебним освртом на основе усмеравања игре али и организације саме игре. Ови додатни елементи по ауторовом мишљењу представљају основ за максималан ефекат приказаних одабраних игара са лоптом.