Pod specijalnom pedagogijom podrazumevamo nauku o zakonitostima razvoja vaspitanja i

obrazovanja lica ometenih u razvoju. Specijalna pedagogija u pedagoškom smislu predstavlja

jedan oblik metodskog postupka koji ima jasno određen cilj da pomogne određenoj osobi, detetu,

da uspešno usvaja vaspitno obrazovne sadržaje. Tim postupcima se utiče na razvijanje neke

nedovoljno razvijene ili nepostojeće psihičke ili telesne funkcije. Specijalna pedagogija je uvek

primenjena kada konstatujemo da dete ne može da usvaja sadržaje vaspitno obrazovnog rada u

običajenim pedagoškim postupcima koje primenjujemo u svakodnevnom radu.

Defektologija je nauka koja proučava:

1. uzroke zašto i pod kakvim uslovima čovek postaje ometen u razvoju

2. promene u oblasti telesnog, psihičkog i socijalnog razvoja tj. kako je ometenost u razvoju

nastala i strukturu ličnosti čoveka

3. mogućnosti i metode rehabilitacione vaspitne tj. preventive

4. treba objasniti šta je ometenost u razvoju i koji su to uslovi koji čine čoveka ometenog u

razvoju.

Defektologija je međudisciplina koja iz oblasti društvenih nauka zalazi u oblast prirodnih nauka.

Specijalna pedagogija se zove tako zato što ima svoje posebne metode proučavanja lica ometnih

u razvoju i pristupa prema njima što ima svoj posebni pristup i specifične zadatke i ciljeve. Njoj

su potrebna specifično obrazovana stručna lica: vaspitači, učitelji i terapeuti.

Specijalna pedagogija razvija svoju delatnost u specijalnim školama, vrtićima, psihološko

pedagoškim savetovalištima, u organizacijama za postavljanje dijagnoze.

Za vaspitače je bitno da za svaki konkretan slučaj odaberu adekvatne metodske postupke i

odgovarajuće oblike rada koji će detetu biti razumljivi s obzirom na postojeću smetnju,

nedostatka ili nedovoljno razvijenoj funkciji. Program pomoći određuje se timski, a zasniva se na

načelu individualizacije i fleksibilnosti nastave. Specijalna pedagogija bavi se sa serijama vežbi (

stimulativne, aktivne, reedukativne) usmerenih pre svega na psihomotornu organizaciju i vežbi u

okviru pojedinih nastavnih sadržaja ( čitanje, pisanje, računanje i govorno izražavanje).

Šta je mucanje?Bilo je mnogo pokušaja definicije mucanja i sve su na neki nasčin nepotpune. Osnovni problem

je činjenica da mucanje spaja dva odvojena, ali isprepletena elementa: primetne poteškoće u

govoru, reakcije i iskustva pojedinca koje se odnosi na te govorne poteškoće. Osnovni problem,

dakle, je da li opisati primetne karakteristike poremećaja ili psihološke posledice.

Psihološke definicije

Postoje četiri definicije mucanja pri čemu se svaka fokusira na specifičnom psihološkom uzroku.

Coriat je 1943. godine ponudio frojdovsko objašnjenje mucanja kao psiho-neuroza u kasnijem

životu zbog rane oralne nege, kao i oralnih i analnih sadističkih komponenti.

Teško je poverovati u ovu definiciju, ali u istom vremenskom periodu diagnozogenička teorija

mucanja bila je preovladavajuća teorija i glasila je: „Mucanje je evaluacijski poremećaj. To je

ono što nastaje kada je normalna disfluencija ocenjena kao nešto što treba izbegavati i čega se

treba bojati; to je, na kraju, ono što osoba koja muca čini pri pokušaju da izbegne disfluenciju“.

Skoro 60 godina kasnije, diagnozogenička teorija i dalje generira raspravu između istraživača i

kliničara.

Sheehan (1970) tvrdi da mucanje nije poremećaj govora, već unutrašnji konflikt i problem

identiteta.

Definicije nastale posmatranjem simptoma

Postoje alternativne definicije koje se više temelje na fizičkom aspektu mucanja. Na primer,

Svetske zdravstvena organizacija(WHO) mucanje definiše kao smetnje u ritmu govora u kojem

pojedinac tačno zna šta želi reći, ali u isto vreme nije u mogućnosti to reći zbog nevoljnog

ponavljanja, produženje ili prestanka zvuka.

Van Riper (1982) uzima sličan stav i kaže: „Mucanje se događa kada je prekinut tok govora

zvukom, slogom ili rečju“, i nastavlja „.... ili reakcijom govornika na pomenuto“.

Perkins, Kent i Curtee (1991), u svojim neuropsihološkim perspektivama, kažu da je mucanje

poremećaj govora koji govornik oseća kao gubitak kontrole, iako ove izjave mogu da se

primenjuju na one koji pate od spazmodične disfonije.

Wingate definicija

Konačno, dolazimo do Wingate-ove definicije (1964). Na mnogo načina ona je više opis

simptoma nego definicija samog poremećaja. Ali ona razlikuje mucanje od niza drugih

poremećaja i predstavlja pokušaj da se kategorizuju sekundarne karakteristike govora koje mogu

u mnogim slučajevima činiti značajan deo ovog poremećaja. Od sredine 1960-ih citiran je od

mnogih, a 40 godina kasnije Wingate još uvek predstavlja najbolju referentnu tačku za

proučavanje poremećaja mucanja.

Izraz „mucanje“ znači poremećaj u tečnosti verbalnog izražavanja koji je karkterizovan

nevoljnim, čujnim ili nečujnim ponavljanjem ili prolongacijama u izričaju kratkih

elemenata govora, i to: zvukova, slogova i reči od jednog sloga. Ove smetnje obično se

pojavljuju često i ne mogu se lako kontrolisati. Ponekad su disfluencije praćene dodatnim

aktivnostima koje uključuju govorni aparat, vezane ili nevezane strukture tela ili

stereotipan iskaz govora. Ove aktivnosti čine da govor bude praćen velikim naporima i

unutrašnjom borbom. Takođe, nisu retke naznake ili izvešća o prisutnosti emocionalnog

stanja, u rasponu od opšteg stanja „uzbuđenja“ ili „napetosti“ do više specifičnih emocija

negativne prirode kao što su strah, zbunjenost, iritacije ili slično. Neposredni izvor

mucanja je vrsta nekoordinacije izražene u perifernim mehanizmima govora; konačan

uzrok je trenutno nepoznat i može biti vrlo složen.

Zašto neko muca?Najsloženiji i najteži muzički instrument koji se može zamisliti verovatno je čovečji organ za

govor! Da bi se zvuci i glasovi obrazovali, mora se upotrebiti ceo aparat: trbuh, prečaga, grudni

koš, grkljan, glasni mišići, usta, jezik, nepce, usne, zubi, nos i nosni sinusi.

Za stvaranje glasova najvažniji su mišići usta, nepce, usne i jezik. Mi tako dobro „sviramo“ na

tom instrumentu samo zato što smo naučili kako se to radi kada smo bili najprilagodljiviji, u

ranom detinjstvu, i zato što od tada neprekidno vežbamo!

Organi koji utiču na otežani govor i mucanje

Ako na tom instrumentu ne možemo da sviramo savršeno skladno, onda je očigledno da nešto

nije u redu s našim govorom. On je nepravilan i mi mucamo.

Mucanje ili zamuckivanje nastaje zbog grča jednog ili više organa koji učestvuju u stvranju

govora. Izgovaranje reči se iznenada prekida, nastaje pauza, posle koje često dolazi do brzog

ponavljanja zvuka na kome smo se pre toga zaustavili.

Može biti više vrsta mucanja – počev od neznatne nesposobnosti izgovaranja izvesnih glasova ili

slogova, pa do stanja kada su svi mišići jezika, ždrela i lica zahvaćeni grčem.

Mucanje se retko pojavljuje pre četvrte ili pete godine života. Dete može da počne da muca zato

što stvarno nešto nije u redu s nekim od organa koji učestvuju u stvaranju glasova; ali vrlo često

mucanje može da ima i duševni uzrok.

Obično, kad neko muca, ima najviše teškoća sa eksplozivnim suglasnicima b, p, d, m, k i g.

Eksplozivni suglasnici se stvaraju usmeravanjem izdahnutog vazduha, stiskanjem usana, a zatim

naglim oslobađanjem zaustavljenog vazduha zbog otvaranja usana.

Vrste mucanjaRazličiti autori daju i razne podele mucanja. Najuobičajenija podela kaja se koristi na našim

prostorima ( iako sigurno ne i najsveobuhvatnija) je na:

- fiziološko

- primarno

- sekundarno

- akutno ili abruptno mucanje.

Fiziološko mucanje

Javlja se u periodu intenzivnog razvoja govora, tj. u periodu između druge i treće godine

detetovog života. U to doba deca vrlo često netečno govore: zastajkuju u govoru, ponavljaju

glasove, slogove i reči, oklevaju u govoru, ubacuju različite poštapalice, produžuju glasove i

slično. Deca koja su sklona mucanju, odnosno ona koja nose neka hereditarna opterećenja ili ona

kojoj je govor “slaba strana”, imaju više ovakvih simptoma. Neka deca teže savladavaju

artikulaciju, neki glasovi su im tek u fazi razvoja, motorički su nespretnija.

Dete u početkurazvoja govora samo ponavlja reči i fraze koje čuje od drugih osoba. Zatim

počinje sastavljati svoje celine koristeći elemente govora kao materijal koji usavršavaju i

oblikuju u duhu maternjeg jezika. Dete te pokušaje čini ponekad sa mnogo napora, razmišljanja i

ispravki kako bi svoj govor približio govoru odraslih. Zamuckivanja koja se pri tome javljaju

samo fiziološki odražavaju stanje na čitavom misaono – fiziološkom planu i ona su prirodna. Sa

stabilizacijom govorno – jezične funkcije smiruju se i govorni tikovi. Fiziološko mucanje ako se

“ne dira”, tj. ako se na njega ne obraća pažnja, obično iščezava samo od sebe.

Primarno mucanje

Još nije reč o pravom mucanju; dete i dalje nije svesno svog nepravilnog načina govora, ne

napreže se u govoru, niti ga izbegava. Proces komunikacije nije otežan, iako takav govor već

privlači pažnju slušaoca. Pri ovom obliku mucanja zastoji u govoru su češći nego pri fiziološkom

mucanju.za razliku od fiziološkog gde šesto dolazi do ponavljanja reči i fraza, kod primarnog

mucanja češće se ponavljaju glasovi i slogovi. Grčevi, prisutni kod ovog oblika mucanja su

kloničkog tipa što znači da dete bez ikakvog napora ponavlja elemente govora. Dete može

postati svesno mucanja ako mu se na to obrati pažnja ili ako ga se ispravlja ili bilo kako

upozorava. Tada se vrlo brzo može razviti pravo mucanje.

Sekundarno mucanje

To je pojava pravog mucanja, koje već ima svoje određeno trajanje i osoba koja muca ga je

duboko svesna. Može imati različite simptome i različite stupnjeve razvijenosti, a pojačava se

neugodnim situacijama na koje osoba koja muca nailazi. Najkarakterističniji simptomi

sekundarnog mucanja su:

- opšta mišićna napetost celog tela, pposebno govornih organa

- strah od govora i pojedinih govornih situacija

- svesnost govornog poremećaja, odnosno svest o sebi kao o osobi koja muca

- pojava tikova i obrambenih pokreta

- nesklad između disanja, fonacije, artikulacije i govorno – misaonih tokova i drugo.

Pri sekundarnom mucanje treba što pre potražiti pomoć stručnjaka, jer stanje govora može biti

samo gore.

Akutno mucanje

Naziva se i “abruptnim” (naglim), a predstavlja naglu pojavu mucanja, odnosno erupciju

govornih poteškoća koje su u snažnom obliku prekinule ranije mirne tokove govorne

komunikacije. Može se javiti u svim životnim dobima, ali je najčešća pojava u periodu između

druge i treće godine života i u pubertetu.

Akutno mucanje nastaje kao rezultat patološki povišene emocionalne reakcije ličnosti na fizičku

ili psihičku traumu. Govor je pogođen zbog toga što je on “ slaba tačka” određene osobe. Uzrok

tom tipu mucanja gotovo je uvek poznat. Roditelji često kao uzrok navode preveliki strah deteta,

preveliko uzbuđenj, traumu i slično.

Slučaj deteta koje se u pratnji roditelja javilo u ambulantu “zbog mucanja koje je nastalo preko

noći”:

Detetu su bile nepune tri godine. Počelo je mucati pre desetak dana, jer se preplašilo zvuka

motora. Igralo se na igralištu uz oca, kad je odjednom iza njega velikom brzinom projurio motor.

Dete se preplašilo i počelo vrištati. Noću je nemirno spavalo, budilo se i prelazilo roditeljima u

krevet. Dva dana kasnije počelo je sve više mucati. Do pojave mucanja, prema navodima

roditelja, dete je govorilo vrlo tečno. Kontakt sa detetom se lako uspostavlja. U govoru ipak sada

vrlo često ponavlja slogove i reči. Primećuje se da je vrlo osetljivo na zvukove, okreće se i trza

na svaki šum. Na sreću, iako su vrlo zabrinuti roditelji nisu upozoravali dete na netečan govor

niti su ga ispravljali.

Dali su im uputstva za rad sa detetom i pri svakoj narednoj kontroli dete je sve manje mucalo.

Kao što je rečeno, akutno mucanje uglavnom se javlja kod dece kojima je govor “slaba tačka”.

To znači da se mucanje češće javlja kod konstitucije predisponirane za mucanje. Naime, vrlo

često kod roditelja te dece primećujemo određene netečnosti u govoru, iako kod njih nema

mucanja niti ga je ikada bilo. Verovatno se sa akumulacijom nasleđenih karakteristika, s

generacije na generaciju, pojačavaju neke osobine govornog mehanizma i jezičnog sistema na

čijoj se podlozi, pod posebnim uslovima može pojaviti mucanje.

Akutno mucanje je akutno od sedam do četrnaest dana zbog toga što se u to vreme još nije

razvilo naučeno ponašanje i drugi propratni simptomi. Stoga je bitno da se roditelji s detetom što

pre jave logopedu kako bi on mogao na vreme intervenisati.

Mogući uzroci mucanjaPokušaj otkrivanja uzroka mucanja star je koliko i samo mucanje. Teorije o mucanju javljale su

se kao odraz teorijskih svatanja znanstvenih disciplina koje se bave čovekom kao što su

medicina, psihologija, pedagogija, lingvistika i dr. Postojeća shvatanja i znanja uticala su na

pokušaj razjašnjenja ovog problema. U početku se smatralo da je mucanje posledica fizioloških

ili organskih uzroka. Tako se pretpostavljalo da mucanje uzrokuju nepravilnosti govornih

organa, alerije, endokrini poremećaji, različite bolesti, neadekvatni rad srca, gluvoća, povišena

količina šećera u krvi i slično.

Psihološke teorije uzroke mucanja najpre nalaze u emocionalnim konfliktima između deteta i

njegove okoline.

Pedagoške teorije uzroke mucanja traže u nepravilnom govornom vaspitanju, odnosno,

netolerantnom stavu odraslih prema prirodnim netečnostima u razvoju dečjeg govora.

Lingvisti smatraju da do mucanja dolazi zbog problema vezanih uz usvajanje jezika, odnosno

zbog dinamike učenja jezika prema zahtevima i normama odraslih.

Postoji više od stotinu teorija o nastanku mucanja. U svakoj od njih ima ponešto istine, iako

nijedna u potpunosti ne daje odgovor na pitanje šta je mucanje.

U novije vreme o mucanju se sve više govori kao o posledici neadekvatnog organizovanja

pokreta govornog mehanizma u vremenu. Kako je govor rezultat motoričkih pokreta govornog

mehanizma, pretpostavlja se da je u njegovoj pravilnoj realizaciji značajna vremenska sinteza.

Ritam, trajanje, brzina i sukcesivnost pokreta u govoru osnovni su elementi hijerarhijski

strukturisani preko vremenske sinteze. Pretpostavlja se da kod osoba koje mucaju ne postoji

mogućnost pravilnog organizovanja motoričkih sekvencija za određeni glas, slog, reč, u tačno

određenom vremenskom intervalu.

Još nije moguće dati opšti model koji bi objasnio način nastanka mucanja usled funkcionalnog

poremećaja vremenske sinteze. Model se može uvideti u istraživanjima Schalterbranda (1975.g.)

koji je, istražujući funkciju talamusa ( velike sive mase na bazi mozga u kojoj se nalaze mnogi

važni centri osećaja i motorike) u procesu govora, uspeo da dokaže da je njegova uloga

uglavnom „tehničke“ prirode, tj. da on učestvuje u realizaciji motoričkog dela govora i to

regulisajem vremenske komponente pokreta. On smatra da je talamus glavni sistem „unutrašnjeg

sata“ nervnog sistema koji reguliše odvijanje konfiguracije pokreta u vremenu. Schaltenbrand je

stimulisanjem dominantnog dela talamusa (leva polovina kod dešnjaka) uspeo „provocirati“

takav govor kod pacijenata, koji je po osnovnim obeležjima bio veoma nalik govoru osoba koje

mucaju. Nazvao ga je „kompulzivnim govorom“, a on nastaje kao posledica poremećaja

vremenske regulacije sekvencije pokreta govornog mehanizma.

Intenzitet mucanjaPonekad je vrlo teško odrediti težinu mucanja zbog toga što mucanje nije uvek kod iste osobe

jednakog intenziteta već varira u zavisnosti od situacije i trenutnom raspoloženju te osobe. Danas

u svetu ima dosta skala za procenu jačine mucanja. Vrlo su različite, kako u stepenovanju tako i

u kriterijumima prema kojima se stepenovanje obavlja. Skala za određivanje intenziteta mucanja

čiji je autor Eisenson:

0. stepen – nema mucanja;

1. stepen – blago mucanje; komuniciranje nije otežano; muca se na 0 – 5% reči;

2. stepen – mucanje srednje jaćine; komunikacija nešto otežana; muca se na 5 do

20% reči;

3. stepen – teško mucanje; komunikacija definitivno otežana; muca se na više od

20% reči.

Intenzitet mucanja se obično određuje na osnovu:

- učestalosti pojave mucanja

- napetosti govornih organa

- trajanja grča

- poremećenog govornog disanja

- propratnih telesnih i psihičkih reakcija i slično.

U praktičnom radu sa osobama koje mucaju najčešće se mucanje deli na blago, srednje i jako. U

blago mucanje se ubraja mucanje koje ne remeti normalnu verbalnu komunikaciju, koje osobi

koja muca ne pravi probleme i ne privlači pažnju slušaoca. Srednje jako mucanje nosi u sebi

napore u produkciji govora, poremećeno govorno disanje, klon-toničkog i tono-kloničkog tipa,

emocionalne i vegetativne promene, ali još ne onemogućava verbalnu komunikaciju. Jako

mucanje je popraćeno dugotrajnim i intenzivnim grčevima toničkog tipa, jako poremećenim

disanjem i brojnim emocionalnim i vegetativnim promenama osobe koja muca. Tikovi i

odbrambeni mehanizmi jako su naglašeni. Verbalna komunikacija teško se uspostavlja.

Pri proceni jačine mucanja bitan je element upotrebljivost verbalne komunikacije, odnosno

koliko mucanje remeti normalan tok govora.

Oklevanja u govoru

Oklevanja se uglavnom javljaju ili sa predosećajem grča, pre početka govora ili tokom govora

pri prelasku na novi iskaz. Vidljivi znakovi oklevanja mogu biti vegetativne promene, poput

crvenenja, znojenja, prigušenog disanja i ispuštanja neutralnog samoglasnika a, sličnog stenjanju.

Iza prividnog oklevanja, koje ponekad stvara utisak dubokog razmišljanja, obično stoje već

formirani grčevi organa za disanje, fonaciju ili govora.

Zastoji i pauze

Pojava je česta kod dece mlađeg školskog uzrasta. Kod neke dece mucanje nije izraženo

manifestno. Kad ih nastavnik prozove ustanu i ćute. Odaju utisak neznanja i bojažljivost.

Međutim, ako im se priđe i stavi ruka na grudni koš, osetiće se grčevi i stezanje mišića u tom

predelu, što znači da je mucanje prisutno, a da je ćutanje rezultat unutrašnjih teškoća koje dete

nastoji prevazići. Osobe koje mucaju, a kod kojih su prisutni zastoji pre početka govora i pauze

tokom govora, lakše savladaju mucanje. U vreme dok ćute, ne pokazuju svoje prave poteškoće,

pa nema ni negativnog povratnog delovanja slušaoca na njihov govor. Takođe, pokazuju

pozitivnu karakternu crtu, jer ne koriste nikakve prinudne radnje da bi grč prevazišli.

Bezglasni govorni pokušaji

Reč je o pokušajima koji se javljaju kod najrazvijenih formi mucanja, uglavnom kod odraslih i

znak su jakih toničkih grčeva. Za razliku od pauza, kod bezglasnih govornih pokušaja postoje

vidljivi napori da se grč prevlada. Oni su vidljivi u bezglasnim pokretima govornih organa,

naročito donje vilice, u neekonomičnom trošenju vazdušne struje i slično. Dolazi do teptanja

očnim kapcima ili širenja zenice, do tikova očnih kapaka, zabacivanja glave i drugih pokreta tela

kako bi se grč probio. Može se on pretvoriti u šaptav ili piskav govor, praćen snažnim probojem

vazdušne struje kroz usta.

Tikovi i drugi popratni pokreti

Tikovi su nesvesno usvojene automatizovane kretnje očnih kapaka, usana, glave, ramena i drugih

delova tela. Postoje nezavisno o govoru, ali se najčešće javljaju i za vreme mucanja, odnosno

grča. Popratni pokreti glave i tela, tzv. prisilni pokreti, počinju kao slučajan pokret u trenutku

grča. U tom trenutku, pokret je osobi koja muca skrenuo pažnje sa mucanja i lakše je prevladala

grč. Drugi put će osoba koja muca svesno upotrebiti taj pokret da bi se oslobodila grča. Usled

čestog javljanja, ti se pokreti automatizuju i više ničemu ne koriste. Da bi se oslobodila mucanja,

osoba koja muca služi se novim prisilnim pokretima koji joj na kraju ne mogu pomoći, a

neugodna su vizuelna reakcija za sagovornika. Pri rehabilitaciji na tom stepenu potrebno je

korigovati mucanje, ali i prinudne pokrete za koje je često potrebna i psihoterapija.

Disanje

Teži oblici mucanja gotovo uvek povlače za sobom poremećaj govornog disanja. Treba

napomenuti da te osobe dok miruju normalno dišu, a poremećaj se javlja samo za vreme govora.

To se govorno disanje najčešće izražava u laganom zadržavanju disanja, dugotrajnom

zadržavanju, plitkom i ubrzanom disanju, naglom ispuštanju vazdušne struje pre početka govora

i govorom na rezervnom vaszduhu, govorom kroz udisaj i slično.

Osoba sa poremećenim govornim disanjem obično se žali da joj pri govoru nedostaje vazduha.

Reč je zapravo o lošoj ekonomici vazdušnom strujom. Sa vremenom se to pogrešno disanje

može ustaliti i preneti na disanje u mirovanju.

Kod osoba koje sasvim tečno govore ponekad se javlja specifičan oblik disanja izražen

povremenim podrhtavanjem nozdrva. Neki autori smatraju da je reč o prikrivenom mucanju koje

se može lako otkriti. Obično su takve osobe mucale u detinjstvu, oslobodile se mucanja, a kao

trag poremećaja zadržalko se poremećeno disanje.

Prevalencija i učestalost mucanjaPrevalencija mucanja odnosi se na broj ljudi koji mucaju unutar definisane populacije i starosnih

grupa. U Velikoj Britaniji i SAD-u to je oko 1% od ukupne populacije, iako novija procena

govori 0.75%. Podatak od 1% znači otprilike 580.000 ljudi svih uzrasta, u Velikoj Britaniji i

2.740.000 u SAD-u koji mucaju. Slična prevalencija mucanja citirana je u mnogim drugim

razvijenim zemljama.

Neki tvrde da je mucanje verovatnjije u zemljama, naročito onih u zapadnom svetu, gde je veća

važnost stavljena na verbalne veštine, a time se povećava pritisak na artikulisan govor. Na

primer, Lemert (1962) je pronašao nižu učestalost mucanja kod polinezijskih društava, u odnosu

na japanski, smatra se da je to zbog različitih društvenih pritisaka između kultura.

Andrevs i Haris (1964) su studijom 1000 dece tokom 16-godišnjeg perioda u Newcastlu utvrdili

da mucanje najčešće počinje izmeću 3 i 4 godine (22% od svih onih čije mucanje se ne reši brzo)

i da 50% onih sa postojanim mucanjem počinju mucati sa 5 godina starosti. Iako je mucanje

pretežno poremećaj povezan sa predškolskim uzrastom, značajna manjina (25%) dece će početi

mucatinakon uzrasta od 6 godina.

Nedavna studija na preko 3.000 predškolske dece u SAD-u govori da je prevalencija mucanja

2,43% od ukupnog broja populacije.

Ko je u opasnosti od mucanja?

Činjenica je da postoji niz faktora koji izlažu pojedinca povećanom riziku od razvoja mucanja.

Neki od tih faktora su:

Starost

Brojke učestalosti pokazuju da su predškolska deca u najvećem riziku od mucanja. Tri četvrtine

svih koji mucaju će početi mucati pre 6 godine, a gotovo svi koji mucaju počinju pre uzrasta od

12 godina.

Genetska predispozicija

Postoje teorije da je mucanje nasledno. Deca koja imaju srodnike prvog stepena, a koji mucaju,

imaju 3 puta veće predispozicije da razviju mucanje od svojih vršnjaka. Moguće je da postoji

genetska deformacija koja dovodi do ovog poremećaja i čini se da su muška deca podložnija.

Razmera mucanja za različite polove

Razmera mucanja kod muškaraca i žena je oko 2:1 u korist muškaraca kod predškolske dece.

Spontani oporavak uobičajen je u oba pola, ali je razmera oporavka kod polova kod odraslih oko

4:1, što pokazuje da je više žena nego muškaraca sposobno za sponatni oporavak.

Deca sa zakašnjenjem u govoru

Neka istraživanja su pokazala da deca koja imaju zakašnjenje u govoru u većem su riziku od

mucanja. Slično tome, neki stručnjaci veruju da oni sa fonološkim poremećajem imaju povećan

rizik od mucanja. Međutim, postoje neki istraživači koji dovode u pitanje ove tvrdnje, tvrdeći da

su potrebna bolje kontrolisana istraživanja za potvrdu ovih nalaza. Nedavna studija je utvrdila da

trećina sve dece koja mucaju imaju poremećaje artikulacije, dok je nešto manje od 13% od 2.628

dece koja mucaju imalo fonološki poremećaj. Ukupno, oko dve trećine sve dece koja mucaju su

imala neku vrstu govornog poremećaja.

Poremećaji učenja

Mucanje čini da se preovlađuje među decom koje pokazuju poremećaje učenja. Blood et al.

(2004) je utvrdio da deca sa poremećajima prilikom učenja čine 15% dece koja mucaju.

Deca sa lošom motoričkom kontrolom

Deca koja mucaju imaju veću verovatnoću smanjenih artikulacijskih sposobnosti.

Osim genetske komponente, mucanje može biti imitirano, i u nekim slučajevima je moguće da

dete koje muca imitacijom pokrene mucanje. Neki naučnici tvrde da verbalni pritisak može

dovesti do povećanog rizika od mucanja, kao što to može i negativna reakcija slušaoca.

Mucanje i auditorno obrađivanjeOd potencijalno velike kliničke važnosti je činjenica da jedina populacija sa veoma malom

prevalencijom mucanja su gluvi ljudi. Prema nekim podacima kod gluvih ljudi prevalencija

mucanja je oko 0,4%, a prema drugim samo 0,2 %.

Mucanje i promenjena auditorna sprega

Postoje mnogobrojni načini da se poboljša fluentnost govora promenom načina na koji govornik

čuje svoj govorni signal. Jedan od njih je horski govor, tj. kada čita glasno ili čita sinhronizovano

sa drugim čovekom. Ove tehnike daju dramatične pozitivne efekte na govor. Iako je ovo

potencijalno veoma praktično, ipak je teško koristiti ovu tehniku zbog pravopisnih nedostataka,

te se pristupilo izradi aparata koji deluju na principu promene frekvencije glasa, kako bi se

imitirao horski govor. Neka od objašnjenja za ovaj fenomen su: ometanje, smanjenja smislenost

govora, sporija brzina govora i povećana glasnost.

Sledeća tehnika za poboljšanje tečnosti je tzv. zasenčeni govor. To se postiže kada postoji malo

zakašnjenje između govornika i osobe koja muca. I ovo može dovesti do drastičnih pozitivnih

promena u govoru. Ova dva efekta (promenjna auditorna sprega i zasenčeni govor) primenjena

su kod DAF (delayed auditory feedback) i FAF (frequency aletered feedback) uređaja.

DAF uređaji ili uređaji sa zakasnelom auditornom spregom pomažu kod smanjenja mucanja i

rade na principu da čovek čuje svoj glas sa malim zakašnjenjem. Terapija koja uključuje ovaj

uređaj sastoji se od vežbi govora najpre sa zakašnjenjem, pa zatim kada se oseti tečniji govor

prelazi se na manje zakašnjenje i na kraju bi se trebalo doći do nultog zakašnjenja, pri čemu

uređaj više i nije potreban. Dakako, kada se neko navikne govoriti uz ovaj uređaj, veoma mu je

teško razgovarati sa drugim licima kada ga ne nosi sa sobom.

Maskiranje je postupak kada se govor lica maskira spoljnim zvukom, iako ovaj efekat ima

uticaja na smanjenje mucanja samo ako je zvuk dovoljno jak da maskira zvuk govora. Uređaj

Edinburgh masker koristi ovaj efekat i dosta je korišćen od strane ljudi koji mucaju, a na tržište

je izašao davnih 1970-ih.

FAF uređaj je uređaj koji menja frekvenciju glasa osobe. Prvi put se pominje 1987. Ovi uređaji

rade na principu horskog govora jer osoba može čuti svoj, ali izmenjen glas, pa se stiče utisak da

govori horski sa drugom osobom. Postoje dokazi da je FAF uređaj efikasniji od DAF uređaja.

Auditorna funkcija i cerebralna dominacija

Eksperimenti pokazuju da ljudi koji mucaju mogu slabije obrađivati jezičke informacije koje im

se predstave u desno uho, u poređenju sa istim informacijama koje su „ponuđene“ levom uhu.

MRI studije pokazuju povećane mase u desnoj hemisveri mozga kod ljudi koji mucaju, u

poređenju sa tipičnom asimetrijom leve hemisfere koja postoji kod osoba koje ne mucaju.

Dihotično slušanje

Kao što deca i odrasli mofu imati preferenciju ruke ili noge, tako možemo imati i uho koje nas

„bolje“ služi. Način da se ovo testira je da se kroz slušalice pusti zvuk i beleženjem sa koje

strane se zvuk pre čuje. To se zove dihotično slušanje. Većina desnorukih osoba koje ne mucaju

bolje čuju na levo uho. Preferencija levog uha ukazuje na dominaciju desne hemisfere mozga. To

oslikava činjenicu da se muzičko kodiranje i dekodiranje dešava u desnoj hemisferi, a jezičko

obrađivanje u levoj hemisferi kod desnorukih osoba koje ne mucaju. Neki testovi ukazuju da

ljudi koji mucaju imaju dominantnije desno uho za jezičko obrađivanje.

Takođe, studije pokazuju da odrasli koji mucaju imaju slabije performanse od onih koji ne

mucaju kada je potrebno napraviti razliku u vremenskim intervalima kada se podvrgnu zvučnim

signalima. Oni mogu slabije oceniti dužine tihih intervala i tonova nego osobe koje ne mucaju.

Mucanje i defektno audiološko obrađivanje

Harrington je postavio zanimljivu teoriju. On smatra da mucanje može uzrokovati defektno

audiološko obrađivanje. Prema Haringtonu, poremećeni govor se percipira kao ritmička

struktura, bazirana na predviđanju govornika kada će sledeći stresni samoglasnik doći. Osoba

koja muca pravi pogrešne procene o vremenu dolaska sledećeg stresnog konsonanta zbog

pogrešne percepcije u auditornim informacijama. Mucanje nastaje zbog pokušaja korekcije

pogrešnog procenjenog vremena. Ustvari, osoba koja muca pokušava popraviti ovu percipiranu,

ali nepostojeću grešku tajminga koja rezultira u poremećaju govornog mehanizma. Smatra se da

je zato DAF uređaj koristan, jer podešava vreme kašnjenja kod govora i tako vrši

korekcijeaudiološkog mehanizma.

Ipak, i pored svega neki autori tvrde da su audiološke anomalije samo posledica deficita u

proizvodnji govora, a ne uzrok samog mucanja.

Stari egipćani su poznavali mucanje, a na slici iznad je egipatski hijeroglif koji predstavlja reč

mucanje. Ovaj simbol je nešto zaista posebno, pre svega zbog svog univerzalnog značenja za

osobe koje mucaju. Ljudi koji mucaju su jedna tiha manjina, koja živi i „opstaje“ hiljadama

godina (kao što i hijeroglif pokazuje).

Ako pogledamo simbol, dve izvijene linije na vrhu predstavljaju fonem / n /. Ova fonema se na

simbolu ili ponavlja ili prolongira. Dva simbola ispod fonema / n / su slogovi „it it“. Tako da se

reč koja je nastala izgovara sa „nitit“ (mucanje). Primetno je dodato / n / što može označavati

abnormalan govor. Simbol osobe koja pokazuje na svoja usta govori nam da je to glagol, a smer

pokazivanja nam kaže da se radi o govoru (izvoru glagola).

Dakle, ovaj hijeroglif se može interpretirati kao osoba koja ponavlja ili prolongira početno / n / u

reči „nitit“ (mucanje). Ako se zamislimo i vratimo u prošlost, videćemo da pripadamo zajednici

ljudi koji su mucali tokom svih ovih vekova i to je nešto što nas može zbližiti.

Kada četvorogodišnjak bez reči, na izgled grubo, od vršnjaka zgrabi igračku, ne mora da znači da

je napadački raspoložen i da se ružno ponaša. Ispod grubosti u toj dobi se ponekad krije samo

nemoć deteta koje ne zna da artikuliše svoje pitanje, želju.

Dakle, na žalost sve je više dece koja u ranoj godišnjoj dobi počinju mucati, ali mi koji to

primetimo treba da se potrudimo i što više olakšamo govor osobe koja muca, evo i nekoliko

korisnih saveta:

- Da prihvatamo takvu osobu

- Da ne izbegavamo kontakt očima

- Da smanjimo broj pitanja

- Da pokažemo zainteresovanost za njegov iskaz

- Da omogućimo dovoljno vremena, da bi odgovorila bez dodatnog pritiska

- Da ne prekidamo i ne požurujemo njen govor.

Kod mucanja je važno da se što pre primeti i odreaguje, jer se na primer malom detetu koje ima

tri-četiri godine još može pomoći redovnim odlaženjem kod logopeda i pridržavanjem raznih

terapija.