DREVNA AMERIKA I DREVNA EVROPA

Prema zvaniĉnoj istoriografiji istorija i civilizacija Amerike počinju "otkrićem", dok je prekolumbovska Amerika bila naseljena divljacima, varvarima. Imajući u vidu da Amerika - "Novi svet" predstavlja produžetak zapadnoevropske civilizacije, tu tezu nametnula je zapadnoevropska istoriografija. Ona je osporena arheološkim i drugim otkrićima u 19. i 20. veku posle dekolonizacije Amerike. Novijim otkrićima i saznanjima upotpunjuje se sasvim obrnuta slika o Drevnoj Americi i stvarnoj ulozi evropske civilizacije u Novom svetu. Lažnom slikom o narodima koji su naseljavali Ameriku pre "otkrića" i njihovim kulturama skrivana je istina da je okupacija Amerike predstavljala, u stvari, kraj autentiĉnih, miroljubivih, visokorazvijenih civilizacija, naprednijih od one koja im je silom nametnuta. Konkvistadorskom tezom o "varvarskim" domorocima Amerike prikrivana je tako istina o do tada, najvećem genocidu i pljački u istoriji čovečanstva. Iza predstave o anonimnim varvarima - "Indijancima", izronila su svedoĉanstva ne samo o civilizacijama koje su se tragiĉno "susrele" sa evropskim osvajaĉima (Asteci, Maje, Inke), već i o mnogim, milenijumima starijim (Olmeci, Ćavini, Tiauanako i dr.). Vladajuća akademska teza da istorija evropske civilizacije počinje od Grčke i Rima, da je Drevna Evropa bila varvarska, takoĊe, je dovedena u pitanje arheološkim i drugim otkrićima 19. i 20. veka. S obzirom da se iz tamnih dubina evroazijske i evromediteranske "varvarike" pojavljuju razvijene hiljadugodišnje civilizacije, naprednije od onih koje su ih pokorile i prisvojile, neizbežno se nameće poreĊenje o Slovenima kao Indijancima Evrope. Teze R. Salinasa Prajsa, koje su povod ovog rada, bacaju novo svetio na zaboravljena, ili odbaĉena otkrića velikih slovenskih, i ne samo slovenskih istraživaĉa o poreklu i drevnosti Slovena. Revolucionarnim otkrićima prof Pešića, da je klasiĉnim civilizacijama Helade i Rima prethodila razvijena protoslovenska civilizacija koja je iznedrila najstarije pismo Evrope, stvara se nova, revidirana slika o predantiĉkoj Evropi i mestu Slovena u stvaranju evropske civilizacije. Podsetimo se nekih ĉinjenica o Slovenima. Ovi "varvari", Indijanci Evrope i danas su najveća porodica evropskih naroda. Preko 300 miliona Slovena, potomaka evropskih starosedelaca i danas živi širom Evrope od Istoĉnih (Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadnih (Poljaci, Ĉesi, Slovaci) do Južnih Slovena (Slovenci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Bugari, Srbi). Mnogi tragovi prisustva Slovena nalaze se širom Evrope, gde je nekoliko starih slovenskih naroda nestalo ili asimilovano pod raznim okupatorima. U toku poslednje dve hiljade godina smenjivali su se rimski osvajaĉi nad Slovenima Balkana i Podunavlja, germanski nad Slovenima Centralne i Zapadne Evrope, MaĊari nad Slovenima Srednjeg Podunavlja, mongolsko-tatarski nad Slovenima Istoĉne Evrope, Turci i Germani nad Južnim Slovenima. Najveće posledice po slovenstvo su nastale na prostorima pod hiljadugodisnjom germanskom okupacijom gde je nestalo ili germanizovano nekoliko starih slovenskih naroda (Prusi, Lužiĉki Srbi, Baltiĉki Veneti i dr). Usledilo je potom, da je upravo "germanskom" ili "nordijskom" tezom najmnogobrojnija porodica evropskih naroda proglašena evropskim skorojevićima, da su odjednom, izronili "niotkuda" tek u 6-7. veku n.e., pošto su u vreme propasti Zapadnorimskog carstva bili izbaĉeni iz evropske istorije. U verziji germanske škole civilizacija, pismenost ove najveće porodice evropskih "varvara" poĉinje, navodno, tek njihovim pokrštavanjem u 9-10. veku n.e. Teško je poverovati u ovu priĉu posle svih otkrića i brojne literature o poreklu Slovena i slovenske civilizacije. Daleko je logiĉnije prihvatiti da je istina obrnuta kao i u sluĉaju Drevne Amerike, naime, da se rimskom okupacijom završava slovenska autentiĉna pismenost i civilizacija, kao i španskim osvajanjima civilizacija ameriĉkih naroda. Prof. Pešić je svojom sistematizacijom vinĉanskogpisma, najstarijeg do sad poznatog pisma Evrope (VI milenijum s.e.), već ukazao na te "neuoĉene" srodnosti, utvrdivši da je pismo neolitske Vince ishodište mnogih kasnijih, predantiĉkih pisama evromediteranskih oblasti, da je identiĉno sa etrurskim, sliĉno sa minojskim, tripoljskim, sa kasnijim venetskim i još kasnijim runama. A pismo je vrhunsko obeležje svake civilizacije, dokaz njene autentiĉnosti. Polazeći od sliĉnosti pisama i drugih etnokulturnih karakteristika predantiĉkih evromediteranskih kultura dolazi se do zakljuĉka o njihovom zajedniĉkom etniĉkom stablu, o protoslovenskim karakteristikama i do uverljivih argumenata da su Sloveni ne samo najveća, nego i najstarija porodica evropskih naroda, da su čak kolevka evropske civilizacije.

Malo je poznato da je germanska teza o Slovenima kao evropskim došljacima i varvarima, narodima "bez korena i stabla", kako kaže genijalni Šafarik, "smišljena politička podvala" 19. veka, u vreme pangermanskih planova širenja na slovenski "životni prostor". Pre toga bila je poznata istina o Slovenima kao evropskim starosedeocima, ne samo kod slovenskih autora od 16-19. veka, nego i zapadnih istoriĉara, ukljuĉujući i germanske. Uporedo sa tezom o Slovenima kao neistorijskom narodu, varvarima i skorojevićima Evrope, nastala je i indoevropska teza o "germansko-arijevskoj civiliza-ciji", iz koje su Sloveni, najstariji Indoevropejci, bili iskljuĉeni. "Teorija o indoevropskim jezicima je maska iza koje su se političan postarali da sakriju istinske vrednosti slovenske civilizacije", kaže prof Pešić. Na indogermanskoj teoriji je kasnije nastao monstruozni Hitlerov nacizam i teza o Slovenima kao nižoj rasi. Aleksandar Petrović u svom izuzetnom delu "Praistorija Srba" ("Pešići sinovi", 2000.), citira germanskog autora iz 1791. godine - Johana Godfrida Herdera, koji govori o Slovenima potpuno drugaĉije od njegovih kasnijih sunarodnika, sa nepristrasnim poznavanjem slovenskog bića i oĉiglednim poštovanjem. On kaže da su Sloveni "zauzimali više mesta na zemlji nego u istoriji". Kao miroljubivi, neagresivni narodi bili su žrtve osvajaĉkih ratova od strane "surovijih suseda - Nemaca, Mađara, Tatara, Turaka", koji su uspevali da ih potisnu i "umanje njihov etnički i istorijski značaj". Bili su "darežljivi, gostoljubivi do raspikućnosti, voleli su mir i slobodu u svojoj zemlji"... Sagradili su mnoge pomorske i trgovaĉke gradove, meĊu njima Vinetu na Baltiku, koja je bila "slovenski Amsterdam", Kijev, Novgorod. U Nemaĉkoj su se bavili rudarstvom, metalurgijom, proizvodnjom tekstila, trgovinom. "O Slovene su se jako ogrešile mnoge nacije, a najviše narodi nemačkog stabla". Osvajaĉki ratovi pod Karlom Velikim imali su "kao povod korist, a hrišćansku veru za izgovor". To što su poĉeli Franci dovršili su Sasi... u njihovim zemljama "Sloveni su istrebljeni ili pretvoreni u robove"... njihovu trgovinu na Baltiku i grad Vinetu "uništili su Skandinavski Germani. Njihovi ostaci u Nemačkoj nalik su na ono što su Španci uradili Peruancima" (odnosno svim domorocima - Indijancima Amerike). Jedan Nemac krajem 18. veka već govori o Slovenima kao Indijancima Evrope! On kaže da je nesreća miroljubivih Slovena, koji su stanovali u "najlepšim krajevima Evrope" što su "za susede dobili Nemce". (U Meksiku je popularna sliĉna izreka - "Isuviše smo daleko od boga, a suviše blizu Sjedinjenim Državama'). Herder upućuje ohrabrenje i nadu Slovenima koji su tada uglavnom u austrougarskom i turskom ropstvu: "Vi ćete, nekada vredni i srećni narodi, najzad probuđeni iz svog dugog, tromog sna, oslobođeni ropskih lanaca smeti da koristite svoje lepe krajeve od Jadranskog mora do Karpata, od Dona do Moldave kao vlastitu svojinu i slaviti svoje stare svetkovine mirne marljivosti i trgovine". Nažalost, on nije mogao ni da sanja šta će u sledećih 200 godina, njegova nacija u pangermanskom zanosu, uraditi Slovenima. "Evrocentristička Evropa se uplašila buđenja slovenske civilizacije i svim silama je zapela da je odbaci kao nestvarnu", kaže prof Pešić. Sloveni su, tako, izbaĉeni iz evropske istorije kao varvari i evropski došljaci u 6. Veku n.e. Nije pomogla borba Šafarika, Surovjeckog, genijalnog Lomonosova i mnogih drugih slovenskih nauĉnika za istinu o Slovenima. "Dobri" slovenski Ċaci beĉke i berlinske škole podaniĉki su prihvatili nove teze i ugradili ih u nacionalnu istoriografiju. Sloveni su i fiziĉki nestajali, germanizovani u Nemaĉkoj i Zapadnoj Evropi (Lužiĉki Srbi, Prusi, Baltiĉki Veneti i dr.). Ostali su bili pod austrougarskom i turskom vlašću u vreme formiranja evropskih nacionalnih država.

Sloveni- Indijanci, slične sudbine

Sloveni su trajno obeleženi još u antiĉko vreme kao anonimni varvari, robovi. Sliĉno je bilo sa pojmom Indijanac koji je nastao iz zablude Kolumba da je stigao u Indiju "sa obratne strane". Pojam se zadržao gurajući u anonimnost imena starosedelaĉkih naroda Amerike. Zajedniĉko i jednom i drugom pojmu jeste da ni slovenski ni ameriĉki narodi nisu sebe tako nazivali, ime su im nametnuli njihovi okupatori, a zbirnim nazivom osvajaĉa brisan je njihov nacionalni, kulturni, verski identitet, i oni su postajali anonimni robovi. Jedno od objašnjenja porekla imena Sloven i jeste sinonim za roba u rimsko vreme, kada su pokoreni Sloveni uistinu bili najveći izvor robovske snage za imperiju. Tako se ime Slovena prema latinskom zadržalo i u ostalim zapadnim jezicima, na pr. na engleskom slave-Slave, španskom eselavo-Eslavo itd.

Bitan preduslov svakog pokušaja traganja za istinom o poreklu Slovena, rekonstrukcijom istorijske istine jeste uklanjanje, zanemarivanje osnovne prepreke "smišljene politiĉke podvale" o Slovenima, vladajuće germansko-nordijske, zapadne istoriografske teze. Svojim do danas neprevaziĊenim, pionirskim poduhvatom, Šafarik je razobliĉio lažne teze o Slovenima u i danas aktuelnim, kapitalnim delima: "Poreklo Slovena" i "Slovenske drevnosti". Problem izvora otežava preispitivanje zvaniĉne istine o Slovenima u Drevnoj Evropi kao i Indijanaca u Drevnoj Americi. Mada su starosedeoci Amerike i Evrope imali svoju sopstvenu istoriju i pismenost dokazi o tome, njihove knjige i biblioteke su uništavane, tragovi brisani, a oni proglašavani za neistoirijske narode i varvare. Istinu o njima pisali su okupatori, ugradivši je kasnije u sve udžbenike i enciklopedije sveta. U tom pogledu sliĉna je pouzdanost primitivnih, inkvizitorskih španskih hroniĉara o konkvisti i divljim Indijancima u Americi i rimskih hroniĉara i istoriĉara antike Tacita, Strabona, Plinija, ukljuĉujući i "oca istorije" Herodota o varvarima Evrope. Problem izvora i argumenata za slovensku predantiĉku istoriju i pismenost i pored arheoloških otkrića, egzistira i dalje zbog odnosa istorijske nauke prema tim nalazima. Polazi se od premise da se u datoj oblasti Sloveni nisu nalazili ili da u datoj istorijskoj epohi oni nisu imali pismenost, pa se nalazi prećutkuju, pripisuju drugim istorijskim narodima, datiraju u kasniju epohu ili jednostavno proglašavaju falsifikatima. Takvu je sudbinu doživela i Velesova knjiga, kapitalno delo slovenske istorije i civilizacije, o kojoj zvaniĉna istoriografija i dalje ćuti. Dragocenost ovog dela sadržana je u pogledu na svet autentiĉne slovenske civilizacije, pregledu njene istorije u trajanju od najmanje dve hiljade godina pre hrišćanstva, potvrĊujući tako slovensku pismenost koja je za zvaniĉnu nauku primljena tek sa hrišćanstvom i Ćirilom i Metodijem. U duhu naših poreĊenja Veles knjiga ima sliĉan znaĉaj za Slovene kao otkriće i prevod svete knjige Ćilam Balam i tri kodeksa (pariški, dresdenski i madridski) za Maje. Pre te, ne tako davne, "podvale" o Slovenima u 19. veku bilo je poznato da drevno domorodaĉko stanovništvo Evrope pre rimske okupacije nije govorilo ni grĉki, ni latinski, još manje galski ili germanski, anglosaksonski. Stoga je dešifrovanje kojem su etniĉkom stablu pripadale novootkrivene, "nestale" predantiĉke civilizacije, preko ovih jezika bilo nemoguće. Pošto je slovenska istoriografija podaniĉki prihvatila "istinu" o svojoj prošlosti, nikom drugom nije bilo u interesu da traži "slovensku vezu" kod predantiĉkih kultura Evrope. Time je izgledalo da je svaka dalja priĉa o Slovenima u istoriji Evrope završena. MeĊutim, posle arheoloških otkrića u 19. i 20. veku zvaniĉna istina se sve više dovodila u sumnju. Lingvisti su, posebno primenom "slovenskog kljuĉa" za dešifrovanje nekih predantiĉkih napisa, otvorili novi put utvrĊivanja etnoistorijskog karaktera misterioznih, "nestalih", evromediteranskih kultura i naroda. Danas mnogi istraživaĉi tragaju za odgovorima na pitanja: Koji narodi su bili tvorci čudesnih dela koja je otkrivala i otkriva arheologija od Urala do Atlantika, na Balkanu i Podunavlju, od Baltika do Krita? Ko su tvorci nedavno otkrivenog kružnog grada Arkaim na Uralu, u centru jedne od najstarijih evroazijskih civilizacija, koji je prototip mnogih kasnijih gradova observatohja širom Evrope sve do (barem dve hiljade godina mlađeg ali vrlo čuvenog) Stounhendža? Ko su tvorci najstarijeg naselja Evrope u Lepenskom Viru, "neolitske revolucije", najstarije metalurgije, zemljoradnje, najstarijeg pisma Evrope - vinčanskog, nastalog na području današnjeg Beograda, u Srednjem Podunavlju, epicentru najstarije evropske civilizacije? MeĊutim, i pored obilja podataka, istina o Drevnoj Evropi se teško probija, kao što je bilo i u sluĉaju Drevne Amerike. Put ka istini o Americi vodio je najpre od onih najmlaĊih kultura i naroda koji su imali nesreću da doĊu u neposredan susret sa evropskim osvajaĉima - Asteci, Maje, Kećue, Ajmare i dr, ĉija je kultura i nasleĊe bilo najsurovije uništeno, i nad kojima je izvršen najveći genocid u istoriji, a sami proglašeni divljacima, ĉak kanibalima. Njihovi gradovi, prebogate biblioteke, veliĉanstvena i autentiĉna umetniĉka dela uništena su. Nijedan od "živih" gradova tih "najmlaĊih" naroda nije preživeo. Od najvećeg grada svog vremena na planeti Tenoćtitlana, prestonice Asteka, nije ostao "ni kamen na kamenu". MeĊutim, ostali su "mrtvi", velelepni već napušteni gradovi, koje konkistadori nisu nikada ni upoznali jer su ih smatrali bezopasnim, mrtvim ostacima nestalih naroda. U njima su saĉuvani uklesani ostaci alfabeta, u Kopanu u Hondurasu ĉitave knjige Maja pisma. Bila su to dela kultura koje su se u tzv. Novom svetu razvijale u miroljubivoj evoluciji, dostizale svoj zenit i smenjivale se bez ratova i meĊusobnih razaranja, toliko karakteristiĉnih za civilizacije Starog sveta, koje su ih uništile. Arheologija je, posle dekolonizacije, obilato otkrivala po džunglama Centralne Amerike ili bespućima Anda prava ĉuda Drevne Amerike - stotine, ĉak hiljade piramida Tiauakana, Monte Albana, Teotiuakana, Palenkea, Ušmala, Tule, Ĉićen Ice, Kopana, Tikala

itd. ili neponovljiva graditeljska dela andskih civilizacija sa Tiauanakom, Ćavinom de Uantarom, Saksauamanom, velelepnim Macu Pikćuom itd. Pored nesrećnih Maja, Inka, Asteka, koji su bili neposredne žrtve konkviste, izronile su iz dubine milenijuma mnogo starije kulture Olmeka, Tiauakanaca, Ćavina i drugih. Kada je poljski nauĉnik Poznanski, poĉetkom prošlog veka, posle tridesetogodišnjeg istraživanja kulture Tiauanaka u bolivijskim Andima, izneo hipoteze o starosti ove civilizacije od 16 hiljada godina, bio je proglašen za fantastu i odbaĉen. Danas neki ameriĉki istraživaĉi potvrĊuju teze Poznaskog, ali ih pripisuju svom senzacionalnom otkriću. Ova kultura i neke druge kao Olmeĉka, ĉak se dovode u vezu sa potomcima prepotopske, mitološke Atlantide koja je, po tezama atlantologa, doživela svoj procvat i propast upravo u tom delu sveta. Ĉudesna otkrića koja su poĉela da izranjaju iz kolonijalnog mraka, najpre su u duhu evrocentrizma bila pripisivana Rimljanima, Grcima, zatim Feniĉanima ili izgubljenim jevrejskim plemenima. Na kraju, nekim "nestalim" narodima ili vanzemaljcima, sve kako bi se sakrila istina dobro poznata onima koji su iste civilizacije uništili. Na "svemirskom rasizmu", mistifikovanom tumaĉenju osnovnih ĉinjenica o delima "nestalih" ili vanzemaljaca koje su radoznalcima bile nepoznate, Deniken zaraĊuje bogatstvo i postaje popularan i ĉitan u ćelom svetu. Mistifikacijom se prikriva prava istina o zloĉinu nad istinskim tvorcima ovih civilizacija, ĉiji su preživeli potomci danas dovedeni do stvarnog varvarstva i bede. Jer, kako prihvatiti jednostavnu istinu da su ta veliĉanstvena ostvarenja Drevne Amerike ostvarili preci današnjih bednih "Indijanaca"? Bilo bi to priznanje zloĉina nad njima. Slično je bilo u Evropi. Najviše podataka o "varvarskim" savremenicima Grĉke i Rima saĉuvano je pod raznim nazivima kao: Etrurci, Veneti, Iliri, Sarmati, Traĉani, Kimeri, Skiti, Kelti, Makedonci, itd. Arheologija nam tek otkriva i druge "nestale", mnogo starije kulture za koje ni Grci ni Rimljani nisu znali, poput Minojske, Tripoljske, Hetitske, Trojanske itd. MeĊutim, ostalo je otvoreno pitanje kog su oni etniĉkog porekla, pošto se znalo da ne pripadaju Grcima ili Rimljanima. Arheološka otkrića mogu biti najznaĉaniji doprinos formiranju istinske slike o skrivenoj prošlosti Drevne Evrope i Amerike, obzirom da su pismene tragove njihovi okupatori nemilosrdno uništili. MeĊutim, ni arheologija nije od pomoći ukoliko se njena otkrića ne uvrste u istinski etno-istorijski kontekst, ukoliko se ne potvrde multidsiciplinarnim istraživanjima, pre svega pismenim dokazima. Gradovi Drevne Amerike bili su "nemo kamenje" pre nego što su pisani spomenici "progovorili", a njihov jezik i verovanja posvedoĉila usmena tradicija naroda, pamćenje, ali iznad svega pismo kao vrhunsko obeležje autentiĉnosti svake civilizacije. Kada je Maja pismo delimiĉno dešifrovano, bilo je poznato da su tvorci Maja kulture preci istog naroda kome su pripadali i preživeli potomci. Sliĉno se dogodilo i sa istinom o evropskim domorocima. Arheološki nalazi su najpre svedoĉili o "nestalim", misterioznim narodima dok nisu stigli rezultati drugih istraživanja, pre svega njihovih pisama i jezika. Pokazalo se da je na podruĉju Balkana i Srednjeg Podunavlja bio centar najstarije evropske "neolitske revolucije" u kome su se u periodu od više milenijuma, neprekidno razvijale bogate kulture. Praslovenskim istraživanjima uspostavlja se etnokulturna veza i kontinuitet izmeĊu mlaĊih i starijih kultura od neolita do rimske okupacije Balkana, pri ĉemu su Sloveni nezaobilazni. Tragove drevnih predantiĉkih kultura Evrope najlakše je bilo otkriti preko "varvarskih" naroda Evrope, antiĉkih savremenika, koji su potpali pod rimsku vlast i postali njihovi robovi ili su, pak, Rimljani sa njima bili u dodiru i ratovima. Sada je poznato koji se narodi kriju iza anonimnih varvara pod raznim nazivima poput: Veneti, Iliri, Kelti, Sarmati, Traĉani, Daĉani, Dardanci, Rašani, Makedonci i dr. Ali, svojevremeno, u antiĉkim vremenima, pitanje ko su bili svi ti narodi, kom etniĉkom stablu su pripadali, nije se ni pokretalo. Pripadali su jednostavno varvarskom svetu. I pored toga, njihovo nasleĊe je ugraĊeno u grĉko-rimsku antiku i nekritiĉki uneto u zajedniĉki fond zapadne civilizacije. Isti postupak je primenjen naknadno i u vezi nasleĊa evromediteranskih kultura koje nisu bile poznate ni Grcima ni Rimljanima, već su otkrivane zahvaljujući arheološkim otkrićima (na primer minojska, hetitska i dr. Tako se sada može reći da su Sloveni zauzimali najznačajnije mesto među predantičkim "varvarima" Evrope, da je domorodačko nasleđe Evrope praslovensko, da je prisvojeno od strane njihovih pokoritelja i ugraĊeno u temelje zapadnoevropske civilizacije.