Slovo o Svetome Savi

Sunce pio Srbiju opioopio je nadom i lepotom

prah od cveta bio pred golgotom.

Molitva mu bila saputnicaSrbija mu raspevana tica

cuva gusle da ne budu nemeda im pesma nikad ne zaneme.

Srcem hteo snove da raspevadusom hteo ptice da natpeva

na lomaci ostao je jaci.

Na licu mu vidim Studenicujavu pleo i snove ispleo

Sveti Save pretke vaskrsava.

Slovo Ljubve

Despot Stefan Lazarevic

Stefan despot,najslađemu i najljubaznijemu,i od srca moga nerazdvojnome,i mnogo, dvostruko željenome,i u premudrosti obilnome,carstva mojega iskrenome,(ime rekavši),u Gospodu ljubazan celiv,ujedno i milosti naše,neoskudno darovanje.

Leto i proleće Gospod sazda,kao što i psalmopevac reče,i u njima krasote mnoge:pticama brzo, veselja brzo preletanje,i gorama vrhove,i lugovima prostranstva,i poljima širine;i vazduha tananogdivnim nekim talasima brujanje:i zemaljske daronoseod mirisnih cvetova, i travnosne;ali i same čovekove prirode obnavljanje i veselostdostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,i druga čudna dela Božja,koja ni oštrovidni umsagledati ne može,ljubav prevazilazi.I nije čudo,

jer Bog je ljubav,kao što reče Jovan sin gromov.

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:"Iziđimo u polje".

Oštro nekako i bistrotečnoljubavi je delo,vrlinu svaku prevazilazi.

Ljubav David lepo ukrašava,rekavši: "Kao miro na glavu,što silazi na bradu Aronovu,i kao rosa aermonska,što na gore silazi Sionske".

Uzljubite ljubav,mladići i devojke,za ljubav prikladni;ali pravo i nezazorno,da mladićstvo i devstvo ne povredite,kojim se priroda našaBožanskoj prisajedinjuje,da Božanstvo ne uznegoduje.Jer apostol reče:"Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,Kojim se zapečatistejavno u krštenju".

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,bilo telom ili duhom,no da li gore, da li rekerazdvojiše nas,David da reče: "Gore Gelvujske,da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,jer ne sačuvaste Saula,ni Jonatana"!O bezloblja Davidova,čujte, carevi, čujte!

Saula li oplakuješ, nađeni?Jer nađoh, reče Bog,čoveka po srcu mome.

Vetrovi da se s rekama sukobe,i da isuše,kao za Mojsija more,kao za Isusa sudije,ćivota radi Jordan.

Eda bi se opet sastavili,i videli se opet,ljubavlju se opet sjediniliu samom Hristu Bogu našem,Kome slava sa Ocemi sa Svetim Duhomu beskrajne vekove,AMIN.

Pohvala knezu Lazaru

Jefimija

U krasotama ovog sveta vaspitao si se od mladosti svoje, O novi mučeniče kneže Lazare, I krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom Krepkog i slavnog pokaza te. Gospodstvovao si zemljom otačastva ti I u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane I mužastvenim srcem i željom pobožnosti Izašao si na zmiju I neprijatelja božanstvenih crkava, Rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje Da gleda hrišćane otačastva ti Ovladane Izmailćanima, Ne bi li kako ovo postigao: Da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva I da obagriš krvlju svojom I sjediniš sa vojnicima nebeskog cara. I tako dve želje postigao jesi:I mučenja venac primio jesi od Boga.Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda Koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,Jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom, Mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čedaI u mnogim skrbima život provode, Pošto su ovladani Izmailćanima. I svima nam je potrebna pomoć tvoja, Te se molimo zajedničkom Vladiki Za voljena ti čeda, I za sve koji im s ljubavlju i verom služe. Tugom su mnogom združena voljena ti čeda, Jer oni što jedoše hleb podigoše na njih bunu velikuI tvoja dobra u zaborav staviše,O mučeniče.No ako si i prešao iz života ovoga,Skrbi i bolezni čeda svojih znašI kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,

Prekloni kolena pred Vladikom koji te je venčao,Moli da mnogoletni u dobru životVoljena ti čeda provode bogougodno,Moli da pravoslavna vera hrišćanskaNeoskudno stoji u otačastvu ti,Moli pobeditelja BogaDa pobedu podari voljenim ti čedima,Knezu Stefanu i Vuku,Za nevidljive i vidljive neprijatelje,Jer ako pomoć primimo s Bogom,Tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,I sa svima se pomoli proslavitelju Bogu,Izvesti Georgija,Pokreni Dimitrija,Ubedi Teodore,Uzmi Merkurija i ProkopijaI četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,U čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,Knez Stefan i Vuk,Moli se da im se poda od Boga pomoć,Dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.Na moja mala prinošenja pogledajI u mnoga ih uračunaj,Jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,Već koliko je moguće malome mi razumu,Pa zato i male nagrade čekam.No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,Bio malodaran u propadljivom i malovečnom,Koliko više u neprolaznom i velikom,Što primio jesi od Boga,Jer telesno stranu mene u tuđiniIshranjivao jesi izobilno,Te sada te molim oboje:Da me ishranišI da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

Житије деспота Стефана Лазаревића

Константин Филозоф

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха српске зеље Кир Никона и дворских начелника, и виђењем трисветога јављања, док је сам Стефан (деспот) тражио да ово буде.

Благослови оче!

(О пореклу деспота Стефана Лазаревића)

Овај (деспот), дакле, засија од земље Далматије Дакије, (земље) сада названих Срба, где многи у последња времена процветаше, о којима ће родослов рећи. И ова (земља) не само да, слично оној обећаној, точи мед и млеко, него као да (је) у себе примила и везала четири времена и ваздух, и из себе (их) даје осталима...

(О улози кнеза Лазара у измирењу цркава)

На овом месту треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа та земља достојан плод себи, којим се много времена поносила не само као господином, него и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Пошто је та земља била као пуста и као исушена, чекаше да се напоји водом, и измењена многим гресима, удостојава се много најбољег наследства.

То је овај велики и славни Лазар, коме је име као и сину његову. Јер он не беше у једном за похвалу а у другом оскудан, нити се у овом истицао а у другом бивао побеђен, него у свему диван беше; а да све остало оставим, јер је већина од онога што ћу ја рећи свима позната.

Нека одсада не буде више разлике (међу) црквама, а тако је било пре; мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ. Друго, исмаилћански род, који се на нас изливаше као неки скакавци - једне су одводили, друге заробљавали, једне пленили, дуге клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се налажаху и увек се наметаху - ишли су да оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо ка јединоме који мења све. Прва брига њему

(Лазару) беше да је тачно оно што се тиче неба (брига) за црквени мир и устројство, јер виде њезино (тј. црквено) расцепљење и да је (то) незгодна ствар. Као велики мудрац, узима славу у самим стварима; и где је потребан несавладив подвиг, сам узима ствар у руке; и где је потребно домишљати се, није пренебрегао ни једну ствар; и одмах устроји да буду другарице једна другој обе сестре (цркве), које су већ много времена плакале раздвојена једна од друге. Има ли што веће код владара на земљи или шта је Богу угодније?

Када је ово добро утврдио, прелази на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочастивих, где су једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично. Јер одавно је већ грчка моћ опадала, а Исмаилћани су се умножавали и разлили тако да су допрли чак и у западне крајеве, и имали су са собом и Персе...

(О Косовском боју)

А када је умро и Оркан, подиже се најмлађих син Орканов, звани Амурат, и покори многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да (то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.

(О приликама у Србији после Косовске битке)

Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар) прими мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који

се не може ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима Рахила плакала и не хтеде се утешити - не само због (побијене) деце своје, него због богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. /Књига пророка Јеремије, 31, 15; Јеванђеље по Матеју, 2, 18./

И он стиже у добростојећа и вечна (места), а да оставимо (његова) љубочасна здања цркава и манастира, пуштање заробљеника и милостињу, која као из извора излива облик сваке врлине и (његово) извршење заповести.

У своме животу сазда тврде градове, сазда и (град) звани Крушевац, у коме подиже најкраснију цркву великоме првомученику архиђакону Стефану, ради молитве за увек спомињанога сина свога (деспота Стефана). Толико о томе.

А лав онај, који је на свом језику назван и муњевити (Бајазит), брзо се враћа на исток да седне на престо очев и да утврди царство одасвуда. А ако ми ко приговори због овога, због чега ово уплићем, такви нека погледају у царствене летописне књиге и видеће да оне излажу врло много и опширно о владаоцима, било да говоре у Јерусалиму, било у Царствујућем граду, /Мисли се на Цариград (Константинопољ)./ а уједно и животе (владалаца) околних земаља, да би тиме боље познатим учинили живот благочастивих и светих господара наших. Доста је ако се то само спомене.

А они који остадоше (беху) сироти и ужаснути од њихове пљачке, јер није претила беда само од Исмаиљћана, него се и западни суседи (Угри) спремише на рат. Уз то дођоше и међусобне борбе оних који су им били подручни; други су, међутим, били као самостални, тако да се може са Мардохејем /Мардохеј је, заједно са персијском царицом Јестиром, у вавилонском ропству штитио јеврејски народ од прогона./ у загонеткама и пророчким сновима рећи: "И гле глас и вапај, немири, громови и земљотрес, и побуна на земљи, и гле сада не два змаја но многи са гмизавцима, који дођоше да се боре. И би глас и све се смути од гласа вике њихове, о свима људима (беше) дању тама и сумрак и буре и ратови, и спреми се сваки народ да се бори." /Књига о Јестири, 1.1./ И заваписмо ка Господу због гласне вике њихове и би од малога извора многа вода; и велика река (потече), светлост и сунце засија и реке се узвисише и прогуташе славне. Пошто је ово овако било, дођоше им гласници од великога (турског цара) и он рече, као Навуходоносор у своме уму: "Обухватићу васељену као и јаје руком мојом." Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом (Милицом) о најмлађој кћери њезином Оливери и по савету патријарха и целога сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом (Бајазиту), да би било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали. А тада пође и увек спомињани брат њезин (Стефан) ка

самодршцу са сестром. И од тада би поробљена српска земља (тако) да је сам Стефан са братом својим Вуканом и са благороднима својима и са осталима морао сваке године долазити му на поклоњење. А велики цар од тада се није као Максимијан варљиво красио љубочашћем према великом Константину како би га погубио него се према овоме односио искрено и са чистом љубављу као према љубљеном сину, што ћеш наћи у (одређеној) глави, и пред свима источнима овим се (Стефаном) дичио као неким другим сунцем или као звездом даницом.

(О кнегињи Милици)

Достојна славе и веома мудра мати (Милица), која је превазилазила многе изабране матере, оставши, као што каже Соломон, храбра жена, имала је све врлине, као што знају сви око ње који су поцрпли милост из њезине руке и који су се надали да је приме. Али будући у толикој власти, знала је и светске (ствари) у којима је тешко снађи се: и по лепоти беше не само жена, него и Дисејс многи у саветима. А ко ће побројати божанствене и свештене украсе и дарове црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући такву (њезину) спрегу са онима који гледају ка једином Богу и како делима превазилази заповести; и ишла је напред на све већа (дела).

(О младости деспота Стефана Лазаревића)

А шта да кажем о ономе (Стефану) који је од (Лазара и Милице) засијао, показавши у себи премного од њихових особина, и превасходно и сам победивши све који су дошли? Требало је да буде свестран и изнад природе плод дрвећа засађених при извору вода.

Прелазећи (на то) да договорим о њему, мислим да себе бацим као у океанске струје које се не даду препловити и које су неиспитане; али, ипак, макар и шибан валима живота, пођох на пловидбу, држећи се краја; јер нисмо дошли у службу њему од детињства - а ово је било раније - и говорити о њему у то доба нисмо у стању.

Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: уговору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим вршњацима: "Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта." Тако и овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: "Већу и лепшу ја ћу подићи." О ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или човечанске премудрости - чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од својих учитеља.

Било (да је реч) о ратовањима, борби и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда, а (у) беседама изванредан, као нико дотле; и беше као Соломон када каже: "Изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму," /Књига проповедникова, 1, 16./ (такав беше у) свим обичајима и речима, којима се много пута добивају многе (ствари) и освајају се без крви.

Где више пута нису успеле војске, које су се потрудиле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино просвећеност. Многе примере за ово имамо свуда: заузеће великих и предивних градова Вавилона и Троје; Кир када брзо нападе на Асирце и Јелине; када ради жене Менелајеве Јелене Троју разорише, и Темистокле победи Персијанце лађама и натера Ксеркса у бег, комарац жестокога онога лава, и много таквога може се наћи. Пошто чистота чисти душу а храброст (је) згодно спојена са добром ученошћу те стопивши се уједно (то) остаје недељиво, увек успева и тако рећи остаје урођено. Све ово се (у Стефану) састави као чистота и свеукупност врлина. Толико о раној младости.

Када је постао пунолетан, као покривачем заборава покрио је оно што је било, додајући великим стварима још веће, и ако би ко други постигао који део (од овога), мудровао би да је велик, будући подложан страсти људској. А овај не само да не (беше) подложан овоме, него и у толикој величини владарској не изостави ништа корисно, остајући непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, што је незгодно онима који владају, тако да су се и анђели дивили. Не одступи ни од једнога пута правога и царскога.

(О одласцима на Порту)

У почетку владавине одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света. Али не беше све савршено, јер ђаво који одувек сеје кукољ, подјари велику борбу неких великаша, које отац његов покори под своје ноге - они су гледали да се са њиме изједначе и измакну испод његове власти; и измислише многе тешке кривице против њега, износећи их пред Бајазита, једни говорећи како подиже Угре против њега, а други су говорили да су самостални и да хоће да служе његовој (Бајазитовој) држави. И послаше гласнике од којих један беше по имену Михаило, увек будући благородан и веран Стефану, и нашао се очи у очи са онима који су на њега клеветали и буну подизали.

А ови беху Никола Зоић и Новак Белоцрквић са другим неким. И Новак позван (од Стефана) дође, не знајући никако да се сазнало за дела његова. Њега смрти предадоше и (то) по правди. А Никола побеже у утврђење града званога Островица;

видевши да му није могуће умаћи из руку господара својих, постриже власи и прими на се иночки образ, са својом женом и децом - са четири кћери. И тако, смиловавши се, овај благочастиви (деспот Стефан) са својом матером остави их у свакој сигурности.

А због овога пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. /Деспотица Јелена (у монаштву Јефимија), кћи кесара Војихне, жена деспота Јована Угљеше./ Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара. (Јефимија) јој рече: "Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо." Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду.

После отиде због овога и благочастиви и увек спомињани кнез Стефан и још у страху пошто по савету неких беше пристао да буде пријатељ са Угрима. И када виде да ће његова намера у будућности бити немогућа, он се посаветова са благочастивом матером; дошавши источном (цару Бајазиту), овде је по Соломону било "срце царево у руци Божјој", /Приче Соломонове, 21, 1./ од доброте твоје, Владико, због ствари од које трепеташе и ужасаваше се; зато је све свршио повољно и неукротив гнев ка милости и љубави измени (тако) да га је као најслађег сина саветовао и учио најљубазнијим речима.

Када дође к Бајазиту (беше) обичај да сви сабрани после јела одлазе; овај не хтеде изићи, но ставши стојаше. И када је био запитан од цара за узрок, одговори: "Господару, уместо да ме ко оцрњује (пред) твојом моћи, сам ћу изнети сагрешење моје, које царству Твоме неки за мене беху саопштили како сам одступио од службе твојој држави и да сам друг Угрима. Расудивши опет да је ствар неумесна, сетих се васпитања, твоје моћи и заклетве и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци; шта хоћеш, учини." А он мало поћутавши, дивећи се, одговорио је слатким речима: "О мили! Шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео земљу узети као своју. А шта ћеш ти тамо учинити? Ко је од оних који владају а (који) приклонише главу (пред) Угрима постигао што у своме господству?" И поменуо је по имену бугарске цареве и остале. "А ти, рече, будући са мном и ако идеш тамо где ја не идем, заиста се смућујеш. А ако идеш са мном где сам ја, не треба да се смућујеш. Ми смо владари, и ако ми не пођемо на друге, други на нас неће. Јер војском се најјача царства одржавају и шире. Тебе сада сматрам као најстаријега и вазљубљенога сина и јављам пред свима - мојима и источнима. Јер ко је код мене у таквој части као ти? Ја сам већ у старости. Зато или ћу у боју или од болести

умрети. А т овако са мном живећи (у) времену ћеш тада добити. Многи моји синови устаће брат на брата и сваки од њих слаће ка теби молиоце за помоћ, или само за љубав, а не непријатељство. Дочекавши ово време, одржаћеш не само своје крајеве, него (освојићеш) и друге пределе око целе своје земље, и назваћеш се велики и преславни владар. И сада ћеш држати своју земљу у својој граници. Послушај мене и ја ћу ти казати шта треба да чиниш. Док сам ја у животу, потруди се и сатри своје силне и доведи на своју вољу, јер тада (после смрти моје) ћеш хтети и нећеш ништа успети. Зато било благородне, било ниште од својих људи издигни, и учини славнима те да заједно с тобом владају. А клетвенике све ућуткај и њима сличне." Оваквим и многим речима поучише (га) цар, отиде Стефан својој кући, и, о чуда! Ко је такво што где чуо или видео? Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт! И какве савете и то не од једноверних! Ко је такво пророштво када чуо од језичника?! Јер све се збило у наше дане тако да су сви по свима крајевима могли и видети, пошто није сакривено нити се потајно догодило, него се изврши пред лицем васељене. И да нико не мисли да је то необично што речи човека Исмаиљћанина упоређујемо са пророштвима; такав нека погледа на пророштво Кајафе, који рече: "Боље је да један умре за цео народ." /Јеванђеље по Јовану, 18, 14./ А врховни (апостол Петар) каже: "Ни једно слово писма не бива по своме сказању, нити човек пророкова кадгод по својој вољи." /Друга саборна посланица св. апостола Петра, 1, 20./

(О погибији краља Марка и Константина Драгаша)

После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: "Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату." /Много управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар (Бајазит) измири се са њима.

(О Стефановом јунаштву у бици код Ангоре)

А да наставимо причу о великој бици. /Битка код Ангоре вођена је 28. јула 1402. године између монголске војске коју је предводио Тимур (Тамерлан), и турске војске, на челу са султаном Бајазитом. Турци су у овом боју поражени, а Бајазит

заробљен и одведен у ропство, где је умро 8. марта 1403. године./ Има, дакле, нека земља, на међи Индије, која лежи на северној и источној страни ове, звана Орар. И тај крај је међуречје који окружују две реке. У тој земљи пребиваше неки човек, син старешине некога места. И тај муж, именом Демир, беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, где је био и устрељен у ногу, од чега је и хром био. И овако устремивши се стече имања. Сакупи и тисућу људи под собом и са овима преваром нападе на некога поглавара земље коме је име Камарадин, који је имао под собом десет тисућа војника. И победивши га заузе ту земљу и наједанпут са тих десет тисућа нападе на самога вођу Персијанаца, такође на превару уђе у саму Персију, где вођа персијски попе се на кулу, ухвати овога и наједанпут владаше свим Персијанцима, и имао је свега војске сто и педесет тисућа. После овога и све околне земље покори и отуда, пленом осиливши се, превазиђе и Дарија, а около држећи, разли се као многоточни извори, убијајући све што се нашло...

...Овако се укрепивши и ојачавши, посла посланике ка муњевитом цару (тј. Бајазиту), који се хвалио да ће ускоро освојити и Царствујући град (Цариград), тражећи од њега данак и послушност, који је исток и запад изједао и измождавао. А овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објављиваше рат и спремаше се за борбу, зло говораше и шиљаше жестоке речи, "ако, рече, не дођеш у бој"...

...Али персијски (цар Тамерлан) /Тимур (Тамерлан) - монголски владар (1336-1405)./ разљутивши се од злих речи, жестоко се разјариваше, покривајући горе и поља војском. А Бајазит сабра сву своју војску и (од) источних и (од) западних (владара) и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да колико је могуће дође са својом изабраном војском. И Тамерлан, дакле, ушавши у крајеве плењаше. А овај (Бајазит) гонећи, не знајући прође (Тамерлана), и нашавши га у Анкари, удари на њега. При судару газили су један другога. А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињанога (деспота Стефана); јер, како је још пре било одређено, удари на њега; и оним, ускликнувши гласовима, ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазита), неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А (о) величини његове тадање победе сви су причали и доста је чувена. И врати се пошто су се варвари раширили и пошто су се напред свуда разлили; побеђиваше поједине гониоце и имађаше окрвављену десницу...

(О добијању деспотског достојанства и женидби)

Али ми ћемо се вратити на претходно. Благочастиви кнез Стефан стигавши, дакле, у Царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне речи и (сви) мишљаху као да гледају у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована. /У Цариграду, августа 1402. године, византијски регент Јован VII Палеолог додељује Стефану Лазаревићу високу титулу деспота. Цар Манојло II Палеолог потврђује ову титулу 1410. године./ Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, притешњен напред поменутим Бајазитом; беше отишао ка Римљанима старога (Рима) ради сједињења цркве (као) и да диже војску на одмазду и избављење. Јер већ много година држаше Царствујући град затворен јер пропада од глади. неки ноћу избегаваху, а осталим сиромашним заповедаху да изиђу.

Овај, дакле, благочастиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (Ђеновљани); када виде (Стефана) у Царствујућем граду, веселећи се са њим у царским (дворима) даде (му) венац деспотског достојанства који беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима. Цар Јован га посла да оде с лађама његовом тасту на Митиленско острво да га са лађама спроведе у Арбанасе. Јер овај намераваше да тамо иде. А овај (таст) предузе (све) јер му се указа прилика да види светлу даницу у своме граду; и у овом најизабранијем и красном граду Митилени не беше места где га овај Катеолуз није гостио, спремајући проводе и гозбе у својим баштама и вртовима уз клицање: "Многаја лета, Владико", као што је обичај владалачком чину.

Тада је овај превисоки (Стефан) о коме је реч, угледао и кћер овога владара, коју после узе за жену. /Стефан се 1405. године оженио Јеленом, кћери Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса, блиском сродницом династије Палеолога./ Јер по матери је и ова нећака цару Мануилу, од кога се и господа и тај род називају Палеолози. Тада му рече овај Катеолуз: "Коју хоћеш од мојих кћери, узми себи за жену." А ово се догоди уз савет и суделовање царице Јованове, њезине сестре.

И док је истоимени деспот (Стефан) чекао на острву да се спреме лађе, и док је са братом својим Вуком био у њима (тј. лађама), дође до западних страна цар грчки Манојло ка Калипољу; ту дође са истока после Ангорске битке и најстарији син овога муњевитога, тј. Бајазита. Ту, дакле, овај (Манојло) на мору (тј. на лађи), и овај (Сулејман) на суху, учинише крепко пријатељство, као отац са сином.

Тада се и Солун врати у руке Грцима. А овога Сулејмана цара сва дела беху добра и доброразумна, само ином побеђен биваше више од свију других владалаца и никада га не остављаше, тако да се после због вина и царства лишио.

Радосно, дакле, бише се царем грчким, достојни један другога.

Дође, дакле, грчки цар у Царствујући град, а (цар) Јован, покоравајући му се као оцу, склони се у Солун; јер овај (Солун) му тада даде на управу. А тада се Царствујући град простирао до Визе и даље по Црном мору до силивријске стране, и остало, а још и по ахајитским странама са солунским странама и по Светој гори Атонској. А кажу и то да многи говораху о Кантакузину: "Устани и узми државу своју, као потомак благороднијих и светлијих старијих грчких царева." Јер њега тада, уместо вазљубљенога брата, беше оставио цар са Јованом; али он не хтеде руке подићи на блаженога Манојла. И цар, дакле, изабрани овај седе на свој престо, благодарећи Бога за све што се догодило, који га је провео кроз огањ и воду у мир. И би, дакле, велика битка код Ангоре, године 6911 (1403). /Треба 1402./ А деца Бајазитова одржаше се у источним (пределима): Мехмет султан у горњој земљи, који најпосле царствова боље и светлије од своје браће; и Муса (прибеже) Татарима, Асебег у Анатолију, док га не уби Сулејман. А Мустафа умре.

(О владавини деспота Стефана Лазаревића)

Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, ваистину запустела, опет примила таква пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изишавши из дубоких шума, страшан долази, огањ избацујући и ужасавајући ближње и даљње; овако изишавши и обишавши, као муња сијаше грмећи, збуњујући непокорне (који то беху) због многих метежа. И свако бешчашће би згажено и устраши се: одсекоше се руке оних који су чинили неправду и који стреме ка злу, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога нити богати убогога, нити је моћни узимао пределе ближњих, нити је вађен мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је постојао зли и глупи говор, нити лагања против начелника, нити презирање преславних по чину, нити слично томе. И шта је све тада по свету ара (Бајазита) учинио. Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах, њих (деспот) постављаше на прво достојанство и поштовање па макар да су били у бедним приликама - да се ништи не лиши места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер према судбинама божанственим говораше о онима који су сагрешили - да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио, као сиромаха, соломонски волећи поштоваше. Беше подигао, од почетка тако рећи, свој велики врт крсни: једне као начелнике над пословима (постави), друге као телохранитеље своје што беше и најповерљивији ј(унутрашњи) чин. А онда (постојао је и) други чин. Затим трећи, спољашњи, да су трећи у заједници са другима и други са првима, тако рећи по анђелском чину, и могла се видети Аеропагитова слика. /Константин Филозоф упоређује владавину деспота Стефана

Лазаревића са делом О црквеној јерархији Дионисија Аеропагита, односно непознатог аутора с краја IV и почетка V века./ Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А о стварима дома царскога, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има доста (па) и сувише. И сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе у удивљени побожношћу, а сви су се један према другом (понашали) како доликује и са лепом уздржаношћу; још више они, унутрашњи, које је ова зрака (Стефан) надгледао, одређивао и осијавао. Вика, лупање ногама, смех или неспретна одећа није се смела ни поменути, а сви беху обучени у светле одеће, коју је раздавао лично деспот. И у свакој царској наредби сијаху царске (речи). Са страхом су сви гледали на њега. А треба да се и ово зна да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него сведоче и сви који су то искусили. А онај који се зарицао да ће их угледати, није се могао овога удостојити. А ово је још чудније од првога: у таквој владавини понеко избеже понекад од женске љубави и свирке. А овај је мрзио обоје, па шта више и одбацио. Само колико треба музике за рат, рече, да се нађе.

(О четовођи Караљуку - Новаку)

Беше неки муж по природи сличан лаву (неки Новак); /Караљук (Новак) - четовођа у областима под Деспотовом влашћу који је својим упадима наносио велике штете турским поседима./ и тај (је био) од пресветлих из давнине, (као и) под руком истоименога (Стефана) и пре овога; и он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља. И зато га је тражио цар (Сулејман) да га погуби. Одговор (Стефанов) беше да он као разбојник у горама обитава. А и градови бугарски беху се побунили (под вођством) синова царева бугарских. Зато пре овога подиже се цар Мусулман и дошавши на Темско, заузе га у боју. И посла посланике ка благочастивом овом деспоту рекавши: "Само хоћу да прођем кроз пределе твоје без икакве штете." Јер још не беше земља раздељена. Њу, полазећи ка Овчем пољу Топлицом, напред речени муж, Караљук му је име (одн. Новак), узевши неке ствари од царских станова донесе, а деспот опет ове врати.

(О опоруци деспота Стефана)

Благочастивога деспота Стефана хваташе св више ножна болест од које одавно страдаше. Зато, веома се побојавши смрти, посла по свога сестрића, господина Ђурђа, и овај дође у место звано Сребрница; и ту (деспот) сазва са патријархом сабор од часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних и на сабору благослови њега (Ђурђа) на господство, говорећи: "Од сада овога сматрајте господином место мене." Учинише и молитву над њиме са полагањем руку; и све

закле да му буду верни. А прокле оне који би подигли какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети његово васпитање, "него како сам ја само о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили којима не успех дати награде." И много (га) поучи о побожности и заповестима. Зато од тада много верније се приклањаху младом своме господину него раније. А благочастиви, оздравивши од оне болести, ходаше добро чинећи.

(О смрти Деспотовој)

Али блажени (Стефан), с једне стране обиље и дарове цару шиљаше, а с друге стране обилазио је земљу како би још подигао божанствени храм. И одатле чу да је то острво (угарско) заузето. Подигавши се иђаше ка Београду. Када је био на месту званом Главица, обедовавши, изиђе да лови; и док је још ловио, узео је крагујца на руку своју. Узевши га није (га) носио како треба, он, који је досада све како треба и на удивљење изводио и чинио; и нагибао се на једну и другу страну као да ће са коња пасти. Обухвативши га са обе стране, вођаху га до стана. И кад је био у шатору, он лежаше - а то беше свима дирљив призор - испустивши само један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа" - говораше. И тако ништа није говорио до ујутро, када и дух свој предаде Господу.

Престави се године 6935 (1477) у 19. дан, месеца јула, у суботу, у 5. час дана.

(О чудима у часу смрти Деспотове)

Када је са коња био скинут, био је у граду наједанпут такав страшан гром изненада, какав никада нисмо чули; од тога часа и тама би у целом том крају тако да се мислило да је ноћ која се у залазак сунца мало просветлила. А ово беше у подне...

...И у осталом, дакле, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустење Новога Сиона, као он тада (што оплакиваше). Јер, ваистину, где се наједанпут деде све светло и красно што је унутра и напољу? Где су кола оних који играју, где црквена сабрања? Где су саборне свечаности и молитвене литије у околна (места)? Наједанпут све постаде гадост пустоши, све се преобрази, све постаде као да ничега и нема, све се испуни горчином; хумке се распадаху и сагореваху, а народ је једанпут био изгоњен, а други пут се усељаваше; често се догађаху неке нове и неугодне (ствари) онима које владају и видело се оно што се заиста пре овога у сновиђењу предсказиваше: од запада као да стари орао, покислог перја, овде од куле на кулу прелеташе и обладаше.

А догоди се и друго знамење. Када је пала дубока ноћ, а ми нисмо спавали, ваистину Христову долажаше са запада, с оне стране реке (Саве), као јечање трубе

и по мало се повисиваше док није изгледало да је на Сави (на половини Саве), затим пред кулом, а онда по целом граду, од врата до врата. А ово није брзо пролазило, него (је трајало) два или три часа тако да је изгледало као да долази истоимени (Стефан) када (глас) не би долазио од Запада, или (као) да је нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа и упалили смо огањ.

Догоди се и овај призор: из градске велике цркве у ваздух подигле су се часне иконе, и, гле, као по чину који ће бити приликом другога доласка (страшнога суда): Царица, дакле, и Владичица и Јован Претеча са обе стране лика Спаситеља; и иконе дванаест апостола - по шест како треба са сваке стране - што смо мислили да је у славу и заштите града. А оно беше у часу смрти, јаој!

Догоди се пре престављења истоименога (Стефана) 17. дан тога месеца; пустио је ваздух с неба као искре на град које и паљаху, а онда се угасише. А пре овога - узвитлани вихор скину кровове црквене у граду и сврже (их) на земљу и поруши многе куће и кућу сестре деспотове.

(О постанку овог дела)

А ми, иако примисмо заповест која превазилази наше снаге од свеосвећенога кир Никона патријарха, српских и поморских земаља, (да напишемо ово житије), (а) он је тада тамо дошао; па још и од војсковође и осталих изабраних (ово примисмо), али пошто је тада такво време било, остависмо да се (око овога) потрудимо. Четврте године од његова (тј. Стефанова) одласка Господу, он се сам јавио и као казном је претио да ће бити кажњен (ко (ово) не изврши). После овога, опет, када сам са свима својима био у странствовању, дошао је у моју кућу, где сам био недостојан да га примим, и заповеди ми да извршим обећање. Зато ако и нисмо били у могућности, потрудисмо се изложити (његов) живот.

Ако постоје неки који више знају (Стефанова дела) и који су тамо били сажитељи његови, или су веома писмени и оштроумни, добро је заиста. А ако се до данас нико не потруди и овде (нађе) које недостатке или (што) излишно, што није потребно или је грубо, пошто је дошла заповест и одређен начин (рада), нека се (касније) све доведе на своје место.

Žitije svetog Simeona Nemanje

Sveti Sava

O nasleđu svetoga manastira ovog prepodobnim ocem našim i ktitorom gospodinom Simeonom i o žitiju njegovu kakvo bi pred Bogom i ljudima

Oče, blagoslovi!

Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, bilo je ovo mesto kao pusto lovište zverova. Kada je došao u lov gospodin naš i samodržac, Stefan Nemanja, koji je carevao svom srpskom zemljom, i kada je on lovi ovde, izvoli mu se da ovde, u ovom pustom mestu, sagradi manastir ovaj na pokoj i umnoženje monaškog čina. Jer neka je znano svima nama i drugima, da Bog, koji tvori ljudima na bolje, ne hoteći ljudske propasti, postavi ovoga vaistinu priblaženoga gospodina nam i oca, ovoga samodržavnoga gospodina, narečenoga Stefana Nemanju, da caruje svom srpskom zemljom. I pošto je obnovio očevu dedovinu i još više utvrdio Božjom pomoću i svojom mudrošću danom mu od Boga, i podiže propalu svoju dedovinu i pridobi od pomorske zemlje Zetu sa gradovima, a od Rabna oba Pilota, a od grčke zemlje patkovo, sve Hvosno i Podrimlje, Kostrc, Drškovinu, Sitnicu, Lab, Lipljan, Glbočicu, Reke, Ušku i Pomoravlje, Zagrlatu, Levče, Belicu. To sve mudrošću i trudom svojim sve ovo pridobi što mu je pripadalo od srpske zemlje, a oduzeto mu nekada nasiljem od svoje dedovine. I uz pomoć Božju vladavina njegova primila je odasvud mir i tišinu, jer ovaj vaistinu divan i strašan postade svima koji žive oko njega, pošto je vladavina njegova bila 37 godina sačuvana i cela i ni od koga povređena.

Jer kako ćemo ovoga nazvati? Vladarem li, a uz to i učiteljem? Jer utvrdi i urazumi srca sviju i nauči nas kako pravoverni hrišćani treba da drže pravu veru u Boga. Prvo na sebi blagovernost pokaza, a potom druge nauči, crkve osveti, manastire sazda, svetitelje u slast slušajući, jereje štujući, a prema monasima gajeći veliku smernost i ljubav, beznadežnim nada, ubogim zastupnik, ništima hranitelj, nage u svoj dom uvodeći odevaše ih, siročad nahrani, udovice opravda, slepim i hromim i nemoćnim i gluhim i nemim vaistinu mati postade. I prosto reći: sve svoje imanje u zajam izdade, jer postade drugi Avraam stranoprimac, zemaljski anđeo, nebeski čovek. "Stoga ga i Bog preuznese i darova mu ime koje je iznad svakoga imena"(1), imenu njegovu pokloniše se svi narodi.

Sam sazda manastire: prvo u Toplici svetoga oca Nikole, i drugi tamo Svetu Bogorodicu u Toplici; potom opet sazda manastir Svetog Georgija u Rasu. I svima tim manastirima satvori upravu kao što treba. A posle tih ovaj naš sveti manastir sazda, koji i posveti imenu presvete Vladičice naše Bogorodice Dobrotvorke, sazdavši od mala i do velika, i sela predade manastiru zajedno sa drugim pravima manastiru, ikonama i časnim sasudima i knjigama i rizama i zavesama, i što je pisano u zlatopečatnoj povelji njegovoj, a još je i u crkvi napisano na zidu, i sa kletvom i sa vezom da niko ne izmeni njegova predanja, kao što slušate i u ovim knjigama napred o tome reč.

***

Božjom pomoću i svojim trudom to sve steče. I kada je vladavina njegova uz Božje sadejstvo dobila mir i tišinu odasvud, ushte i satvori sebi prijateljem velikoga cara grčkoga, Bogom venčanoga kir Aleksu Komnena, i uze njegovu kćer za blagorodnoga i ljubljenoga sina Stefana, koga i odredi da mu bude namesnik. A ovaj blagoverni i hristoljubivi gospodin, prečasni starac, podvizavaše se da se u dan strašnoga suda pribroji u neki broj sa onima koji su ugodni Bogu, i kako bi kojim dobrim delima dobio ono rajsko i neiskazano naselje, naročito željaše kako bi mu

bilo moguće da primi anđelski i apostolski obraz. I podvizavaše se da žurno posleduje rečima Vladike: "Uzmite jaram moj na se, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim: jaram je moj blag i breme moje lako"(2). Jer kaže Pismo: "Ljubav Božja privezana je u vernima"(3). A za ovog blaženog starca sigurno se priveza ka veri njegovoj rečeno: "Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan, i ko ne uzme krsta svoga i za mnom ne ide, nije mi podoban"(4). "Jer svaki koji ostavi dom ili njive ili imanje ili ženu ili decu ili braću ili oca ili mater imena moga radi, primiće stostruko i naslediće večni život"(5). Bogoljubni otac naš i ktitor želeći primiti život večni, molbe uzašiljaše ka premilostivom Vladici, da ga ne liši želje.

Prošlo je mnogo vremena, pošto je sačuvao državu 37 godina u moći i snazi nepobedno i nepovređeno sa svih strana, i blagorodna deca njegova bila su podignuta u blagovernosti i čistoti.

O vladavini njegovoj i državi njegovoj ne ispisasmo po redu, što slušasmo i videsmo, da se ne umnože reči. Jer sâm Bog zna, a ni od ljudi nije skriveno koliki je bio njegov podvig za nas i za ljudska neznanja, ovoga blaženoga muža, gospodina nam i učitelja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu krotost, Josifovu dobru narav; svima divan i strašan vladar vladarima i gospodar gospodarima, i prosto reći drugi mu neće biti ravan. Zato ću o ovom ukratko izložiti, da se ne umnoži pisanje.

***

Kada je navršio 37 godina u državi svojoj, premilostivi Vladika ne prezre moljenja njegova, kojim je uzdisao iz dubine srca, no milosrdan i trudoprimac i nagraditelj - hoće da se svi spasu(6). Jer kada je došlo vreme, ovaj prozorljivi muž svu slavu i čast ovoga sveta smatraše kao ništa, i krasota ovoga sveta izgledaše mu kao i dim, a Hristova ljubav rastijaše u njemu i razaraše srce njegovo kao dom spremljen mu i prečisti sasud njegovu Svetom Duhu, pošto se nekim useljenjem u njegov um uselio Hristos i vodio ga.

I tako, poslavši, skupi svoju blagorodnu decu i sve izabrane svoje boljare, male i velike, i skupivši ih ka sebi, poče im govoriti učeći:

- Čeda moja vazljubljena i od mene othranjena, evo znano je svima vama, kako Bog svojim promislom postavi mene da vladam nad vama, i kakvu ozlobljenu zemlju našu primih u početku, i pomoću Božjom i presvete Vladičice naše Bogorodice, koliku moć imađah, ne oblenih se niti pokoja dadoh sebi, dokle sve ne popravih. I Božjom pomoću dodadoh vam u dužinu i širinu, što je znano svima. A sve vas, kao i svoju decu, othranih, sve do sada, i naučih vas da se držite vere pravoverne. "A mnogi inoplemenici ustadoše na me i opkoliše me kao i pčele sat, no imenom Gospodnjim protivljah im se i odoleh njima"(7). Zato i vi, čeda moja vazljubljena, ne zaboravljajte učenja svoga i pravovernoga zakona, koji sam ja ustanovio. Jer, držeći ovo, imaćete Boga kao pomoćnika sebi i presvetu Gospođu Bogorodicu, i moju, iako grešnu, molitvu. A mene sada otpustite, vladara svoga s mirom, da vide oči moje spasenje, koje je spremio pred licem sviju, svetlost za otkriće narodima i u slavu(8) vama, pastvi mojoj. Jer vidimo kako je

"sve ljudsko što posle smrti ne ostaje, sujeta;neće ostati bogatstvo, niti će sići slava,jer kada smrt dođe, sve ovo će uništiti."

Zato se uzalud metemo:

"kratak je put kojim tečemo,život naš je dim, para, zemlja i prah;za malo se javlja, a ubrzo nestaje".

Zato je sve vaistinu sujeta(9). Jer

"ovaj život je senka i san,jer svaki zemaljski mete se ni za što,kao što rekoše Knjige:kada i sav svet stečemo,tada ćemo se u grob useliti,gde su zajedno carevi i ubogi".

Zato, čeda moja ljubljena, pustite me brzo, da idem videti utehe Izrailjeve(10).

Ovim poukama pouči ih dobri gospodin i dobri pastir. A ovi svi mnogo su ridali i govorili mu:

- Ne ostavljaj nas sirote, gospodine, jer ti nas osveti i ti nas nauči i ti nas prosveti, pastiru dobri, koji polažeš dušu svoju za ovce(11), jer nikada u tvoje dane vuk ne ugrabi ovcu od Bogom predanoga ti stada pastve! I u svih 38 tvojih godina bismo sačuvani i othranjeni, i drugoga gospodina i oca ne poznasmo osim tebe, gospodaru naš!

***

A on, blaženi starac, posavetova ih premudrim rečima kao otac da prestanu sa ridanjem i suzama; a Božjom voljom izabra blagorodnoga i ljubljenoga sina Stefana Nemanju, zeta bogovenčanoga kir Aleksija, cara grčkoga, i ovoga im predade govoreći:

- Ovoga imajte u mesto mene, dobri koren koji je izišao iz moje utrobe, i ovoga postavljam na presto Hristom darovane mi vladavine!

I sam ga venča i blagoslovi ga izvanredno, kao što blagoslovi Isak Jakova, sina svoga, svakim blagoslovom(12), i poče ga učiti da napreduje u svakom dobrom delu u svojoj vladavini, i da bude dobroga srca prema hrišćanskom svetu, koji mu predade, Bogom pasenu od njega pastvu, govoreći mu:

- Čedo moje ljubljeno, pasi ovaj moj Izrailj, i pazi na njega, vodeći ga kao jagnje Josif!

Zapovedaše mu da se o crkvama brine i o onima koji služe u njima, svetitelje u slast da sluša, i crkvene sluge, i jereje da poštuje, i nad crnoriscima da bdi, "da bi se molili za tebe, i da ni u čem ne budeš zazoran pred Bogom i ljudima". I drugoga svoga blagodarnoga i ljubljenoga sina, kneza Vukana, blagoslovi i postavi ga za velikoga kneza, i odeli mu dovoljno zemlje, i dade i njemu zapovesti dane ovome. I postavi ih dobri otac obojicu preda se, i govoraše im:

- "Sinovi, ne zaboravljajte mojih zakona, a srce vaše neka čuva reči moje, jer dužina življenja i godine života i sveta dodaće vam se. Milostinje i vera neka vas ne ostavljaju, privežite ih o svoj vrat i napišite na tablici srdaca svojih, i naći ćete blagodat. I pomišljajte dobro pred Bogom i ljudima. Uzdajte se svim srcem u Boga, a svojom premudrošću ne veličajte se. Na svima putevima svojim znajte da pravi budu putevi vaši i noge vaše neće se spoticati. Ne budite mudri za sebe, a bojte se Gospoda i uklonite se od svakoga zla; tada će telo vaše imati isceljenje i kosti vaše odmor. Poštujte Gospoda od svojih pravednih trudova i dajite mu prvine od svojih plodova pravednih, da bi se ispunile žitnice vaše mnoštvom pšenice, a pivnice vaše da bi vino točile. Sinovi, ne gubite snage u kazni Gospodnjoj, niti klonite obličavani od njega. Jer koga ljubi Gospod, onoga kara, i bije svakoga sina, koga prima. Blažen je čovek koji je našao premudrost i onaj smrtni koji je video razum. Jer bolje je nju kupovati, nego riznice zlata i srebra; skuplja je od dragocenoga kamenja; ne protivi joj se ništa lukavo, a slatka je svima koji joj se približuju. Svaka druga dragocenost nedostojna je, jer dužina života i godine života su u njenoj desnici, a u levici njenoj je bogatstvo i slava. Iz usta njenih izlazi pravda, a zakon i milost nosi na jeziku. Putevi njeni su putevi dobri, i sve staze su u miru. Drvo je života svima koji se drže nje i koji se oslanjaju na nju, kao na Gospoda tvrda"(13). Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe. Ovome, kao i od Boga i od mene posađenom na prestolu mome, ti se pokoravaj i budi mu poslušan. A ti opet vladajući ne vređaj brata svoga, no imaj ga u počasti. "Jer ko ne ljubi brata svoga, Boga ne ljudi. Bog je ljubav. Zato ko ljubi Boga, neka ljubi i brata svoga"(14). Jer o ovom sav zakon apostoli naučiše, mučenici venčani biše i proroci vise.(15) "Zato ako hoćete i poslušate mene, dobra zemaljska uživaćete; ako li nećete i ne poslušate me, oružje će vas pojesti"(16). A vama, sinovi moji ljubljeni, neka vam bude mir od Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Duh Božji neka počiva na vama, krepeći i pokrivajući vas od sviju vidljivih i nevidljivih neprijatelja i vodeći vas u miran put.

Mir budi vama, vlastelo moja i boljari! Mir budi i vama mlađi, koje vas othranih od rođenja matera vaših! Mir budi vama svima, stado Hristovo duhovno, koje mi Bog predade, i napasavši vas sačuvah nepovređene, kao dobar pastir dušu svoju polažući za vas(17). Zato vas molim, držite uputstvo moje, oca vašega. "Boga se bojte, cara poštujte"(18), prosvećujući crkve, da i one vas prosvete, episkope slušajući, jereje imajući u čast i prema monaškom činu imajući smernost, da se mole za vas. A vi među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje. I "blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha neka bude sa svima vama. Amin"(19).

I posle ovoga, kao što i ranije pisasmo, predade im da među njima caruje vazljubljeni sin njegov Stefan Nemanja, i ukloni se od naroda. A oni plakahu i ridahu, gledajući kako se rastaju od takvog gospodina i pastira. I tako plakahu i ridahu, kao što se

"čuo i glas u Rami:Rahilja oplakuje decu svojui ne može da se uteši!"(20)

Vaistinu u nedoumici sam kako da ga nazovem. Da li gospodinom dobrim? Da li učiteljem prave vere? Ocem blagim? Pastirom, koji verom napasa predano mu stado? Prosvetiteljem crkava i učiteljem dobrih običaja i koji vazda prebiva u molitvama? Da li preizobilnim služiteljem i ljubiteljem ništih? Da li nastavnikom prave vere i učiteljem dobre vere i čistote, svetlom vaseljene? Da li nastavnikom punim vedre i uzorom krotosti i posta? Da li nastavnikom premudrosti i smislodavcem i ukrotiteljem nesmislenih? Da li čuvarom stada svoga i premudrim

braniteljem sviju onih koji žive oko njega? Jer vaistinu ovo sve dogodi se na njemu. "Jer beše pun premudrosti i razuma, i blagodat Božja beše na njemu"(21).

***

A posle svega ovoga učini da svima bude javljeno delo ovoga premudroga i divnoga muža, i blagoslovivši svet svoj, ostavi od Boga danu mu vladavinu i sve mnogo svoje izvanredno i različno, pošto se Bogu tako izvolelo i presvetoj Vladičici Bogorodici da mu neizrecivu i svetu žudnju zasiti. Razdavši sve svoje imanje ništima, iziđe od vladavine svoje i dece svoje i žene svoje, bogodanoga prvoga venca, jer ovaj ne postade učesnik drugoga braka, no učini sebe zajedničarem neiskazanoga i časnoga i svetoanđelskoga i apostolskoga obraza, maloga i velikoga, i bi mu narečeno ime gospodin Simeon, meseca marta 25, na Sveto Blagoveštenje godine 6703 (1195). U isti dan i bogodana mu žena, koja je bila gospođa svoj srpskoj zemlji, Ana, i ona primi ovaj sveti obraz, i bi joj narečeno ime gospođa Anastasija.

Kada je ovo bilo svršeno, otac naš gospodin dođe u naš manastir, koji i sazda. Svetu Bogorodicu Dobrotvorku, a gospođa Anastasija ode ka Svetoj Bogorodici u Ras. A ovaj predivni blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, prebivaše među nama u svakoj blagovernosti i čistoti, preuspevajući i učeći sve duhovnim podvigom, govoreći nama koji smo oko njega: "Uzmite jaram moj na se i naučite se od mene da sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim. Jer jaram moj je blag, i breme moje je lako"(22). Jer vaistinu otac naš gospodin Simeon satvori pisano u jevanđelju, prodade sve što imađaše i kupi jedini biser besceni(23), Hrista, radi koga sve učini, i upodobi se zapovesti onome mladiću, što mu Spas zapovedivši reče: "Ako hoćeš da budeš spasen, idi i razdaj sve svoje imanje ništima, i uzevši krst pođi za mnom"(24). Blaženi ovaj starac sve ovo ispunivši, ostade u ovom našem manastiru dve godine, i umnoži stado Hristovo monaškoga čina. I zažele na viši duhovni stepen uzići, videvši kako Sveto Pismo kaže: "Uklonite se od mesta svojih i rođenja svoga, jer nijedan prorok nije primljen u svojem otačastvu"(25).

Zato i bogoljubivi gospodin Simeon zažele opet otuda da iziđe i stranstvuje, da sobom ispuni sve rečeno, i nađe reč koja kaže:

"Oni koji se uzdaju u Gospodaupodobiše se Gori Svetoj,što se nikada neće pokolebatineprijateljskim napastima".

Jer tako zažele izići prvo radi svetoga mesta, a drugo ću vam ukratko kazati.

***

Ovaj blaženi gospodin naš Simeon imađaše tri sina. Jedan najmlađi - ne mogu ga nazvati sinom, već robom - koga ljubljaše iznad svih, a i ovaj mu neodstupno rabotaše. Jer ovaj kao mlađi među svom braćom i najmlađi, i, prosto reći, videvši nemoć svoje prirode i umnoženje grehova svojih, učini kao i bludni sin, ostavivši dobroga oca i gospodina, i blaženu mater gospođu svoju, i blagorodnu, neću kazati braću, već gospodare svoje, i obnaži sve bezumljem svojim. I otidoh u tušu stranu daleko, hraneći se sa svinjama, i ne nasićavaše se njihove hrane, mrtav bi i ne ožive,

izgubljen beše i na nađe se(26). Jer radi ovoga blaženi otac gospodin Simeon zažele ići u Svetu Goru, da kao pastir dobri potraži odbeglo jagnje, i da ga uzevši na rame prinese ka Ocu svome i ka svojoj volji, i da od Boga dobije nagradu radi ustranjenja od svojih, da ispuni drugu želju srca svoga i da nađe ljubljeno i zabludelo jagnje svoje. I razgorevši se Duhom moljaše se Bogu, govoreći:

"Caru slave, jedini besmrtni, Oče neba i kreposti, i koji promislom svoje dobrote nećeš da pogine nijedan čovek, nego da se svi spasu(27), ne ostavi mene da poginem! Jer znam da je velika milost tvoja na meni i sada te, Vladiko, molim, da mi da skončam ovu trku!"

I ovo rekavši posla po bogodarovne mu sinove. Kada su se oni sastali sa svom vlastelom i boljarima, i opet po drugi put davši im blagoslov, otide odatle u Svetu Goru, meseca oktobra 8. dan, godine 6706 (1197). A gospodinu sinu svome, koji je ostao u bogodanoj mu oblasti, zapovedi da se brine o svemu zapoveđenom i o ovom našem manastiru, i da se trudi o daljem napretku njegovu. A blaženi otac naš i ktitor gospodin Simeon, odlazeći postavi igumana ovom svetom mestu, izabravši prepodobna muža, po imenu Dionisija jeromonaha, i predade mu da se brine i da snabdeva stado Hristovo, koje je u ovom svetom mestu.

***

A on, blaženi, dođe u Svetu Goru meseca novembra 2. dan. Bogonosni i prepodobni oci, koji življahu u Svetoj Gori, primiše ga s radošću i s velikom počašću. Prvo se useli u manastir Vatoped, jer tu i nađe željeno, zabludelo svoje jagnje; i celovavši ga i uzevši ga na svoje rame, kako dolikovaše, i postavi ga sebi u službu.

I ostavši tu malo vremena, ovaj blaženi htede da kao što i ovde opravda carstvo svoje, tako i tamo zažele da nađe mesto spasenja svima koji dolaze odasvud. I izmoli u cara kir Alekse, prijatelja svoga, pusto mesto radi ustrojenja manastira u Svetoj Gori. I uze mene grešnoga iz Vatopeda u mesto to, i uselismo se. I prepodobni otac naš ostade sa mnom u Svetoj Gori godinu i pet meseci. Ko može iskazati podvige i trudove ovoga blaženoga? Jer, vaistinu, svi koji su živeli u okolnim krajevima, divljahu mu se gledajući na njemu neiskazana Božja sahođenja, i dolažahu k njemu na blagoslov. I stu se preosvećeni i bogobojažljivi i hristoljubivi i crnorisci i ceo osvećeni klir Svete Gore ne razdvajahu od njega, diveći se tolikoj smernosti i primeru krotosti i učitelju posta i posledniku učenja svetih jevanđelja, prema rečenom: "KO hoće da bude stariji, neka bude mlađi od sviju i svima sluga"(28); i, "ako ne budete nezlobivi kao deca, nećete ući u carstvo nebesko"(29). I opet: "Blaženi su ništi duhom, jer je takovih carstvo nebesko"(30). "Blaženi su krotki ovde, jer će tamo biti naslednici carstva nebeskog. Blaženi su gladni i žedni ovde, jer će se tamo nasititi. Blaženi su milostivi ovde, jer će tamo biti pomilovani. Blaženi su čisti srcem, jer će vazda Boga gledati"(32) i drugo ostalo. Jer blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, ostade izvršitelj svega ovoga, i nije bio zazoran ni u kojem dobrom običaju, no primi spasenje sa onima koji žive Hrista radi.

I stiže na livadu mira, među drveta krasna uzrastom i plodovima, na kojima poju slatke ptice, gde slušavši i požive mirnim i nemetežnim i bogougodnim životom, ukorenivši se dobro u pravoj veri i svetlo sijajući, stojaše kao divno drvo u dobrom pristaništu, to jest Svetoj Gori. A posred ove nađe nekoga željenoga monaha kao slatkoglasnu pticu i pustinoljubnu grlicu, milu utehu hristoljubivu starcu, i nekada od njega othranjeno jagnje, izdanak od ploda njegova i cvet od

korena njegova, a tu je i dobri miris. Jer, vaistinu, zažele i počinu na livadi krasnoj, na kojoj pojaše ptica menjajući glasove, i nasićivaše se sa pet premudrih čula: gledanjem, slušanjem, mirisom, glasanjem i dodirom ptice. Jer iziđe iz otačastva svoga na onu svetu livadu, to jest u Svetu Goru, i nađe nekadašnji manastir, to jest Mileje, Vavedenje svete i preslavne Vladičice Bogorodice, razvaljen sasvim od bezbožnih ratnika. I drugi veći podvig uze i potrudi starost svoju, i mene, ako i nedostojna, koga je imao kod sebe gde mu rabota. Kao što ovde obnovi i ustroji sve, tako i to sveto mesto podiže, da nas ni tamo ne liši obnovljenja i pomena i utočišta.

I skupivši tu dovoljno monaha, postavi nekoga prepodobnoga muža po imenu Metodija monaha. I upravivši sve što je na dovoljstvo manastiru i onima koji žive u njemu, ostade tu osam meseci, vršeći podvige i neiskazana duhovna dela, koja ne može iskazati um čovečji. Jer ne samo tu u manastir svoj, nego i u svoj toj Svetoj Gori i svima tu manastirima dade preizobilne milostinje, na pomen sebi i svemu svome nasledstvu.

***

U 7. dan meseca februara poče časna starost njegova nešto malo slabiti. I tu odmah blaženi starac gospodin Simeon pozva mene nedostojnoga i u svakom pogledu umanjenoga, i poče mi sa tihošću govoriti svete i časne i slatke reči:

- Čedo moje slatko i uteho starosti moje, "sine, slušaj moje reči, prikloni uho svoje ka mojim rečima i neka ne presahnu istočnici života tvoga, sačuva ih u svome srcu. Jer su život svima koji ih nalaze. Svakim čuvanjem čuvaj srce svoje, jer od njih su ishodišta života. Ukloni od sebe oštra usta i uvredljive usne daleko od sebe odbaci. Oči tvoje neka pravo gledaju i veđe tvoje da migom ukazuju na ono što je pravedno. Pravo hodi nogama svojima i ispoljavaj puteve svoje. Ne skreći ni desno ni levo, jer puteve koji su desno zna Bog, a oni s leva su razvraćeni. A ti uči ono što je pravo, a hođenje tvoje u miru da bude. Sine, pazi na moju premudrost ka mojim rečima prilaži tvoje uho, da sačuvaš moju misao dobru, a osećaj usana mojih kazujem ti"(33). "Čuvaj, sine, zakon oca tvoga, ne odbaci karanja matere tvoje"(34). "Sine moj, poslušaj me sada i biće blažen, jer blažen je muž koji me posluša i čovek koji sačuva puteve moje. Ne mešaj se sa bezumnima. Traži premudrosti, da poživiš. Ispravi svedočanstva u razum. Jer onaj koji kori zle primiće sebi dosadu, a onaj koji obličava nečastivoga, poreći će sebe. Ne obličavaj zle, da te ne omrzne. Obličavaj premudroga, i zavoleće te. Ukaži premudrome na krivicu i biće mudriji, a pravedniku pouku i nastaviće da je prima. Početak premudrosti je bojazan Gospodnja i savet svetih je razum, a razumevati zakon dobra je misao. Jer ovakim dobrim običajem mnogo ćeš poživeti i produžiće ti se godine života"(35).

I podigavši ruke svoje blaženi, položi ih na vrat moj grešni, i poče plakati žalosno, i slatko celovanje darujući mi poče govoriti:

- Čedo moje vazljubljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje! Evo već prispe vreme našega rastanka; evo me već otpušta Vladika s mirom, po reči njegovoj, da se ispuni rečeno: "Zemlja si i u istu zemlju ćeš poći"(36). A ti, čedo, ne tuguj gledajući moje razlučenje, jer ova je čaša svima zajednička. Jer ako se ovde rastajemo, tamo ćemo se opet sastati, gde više nema rastanka.

I podigavši svoje prečasne ruke i položivši ih na glavu moju, govoraše:

- Blagosiljajući, blagosiljam te! Gospod Bog blagosloven i pospešiće spasenje tvoje, i neka ti mesto zemaljskog dade blagodat i milost i carstvo nebesko, i neka ispravi put tečenja tvoga, kojim ranije od mene poteče, imajući nerazdvojnu sa sobom, ovde i tamo, moju iako grešnu molitvu!

A ja pavši ničice na njegove prečiste noge, sa suzama govorah:

- Mnogih i velikih darova nasladih se od tebe, blaženi gospodine moj, Simeone! Zaboravih sve, ja jadni i neblagodetni, pomešah se sa nesmislenom stokom i upodobih se njima, bivajući ubog dobrim delima, a bogat strastima, pun srama, lišen slobode u Boga, osuđeni od Boga, oplakani od anđela, na smeh bivajući besima, obličavan od svoje savesti, zlim delima svojim posramljen. I pre smrti mrtav sam, i pre suda sam sebe osuđujem, pre beskonačne muke sam sebe mučim očajanjem. Zbog toga, pripadam ka prečasnim nogama tvojim klanjajući se, ne bih li ja, neispravljeni, zbog tvojih prečasnih molitava, neko malo olakšanje dobio u strašni onaj dolazak Gospoda našega Isusa Hrista!

A kada je došao 8. dan toga meseca, reče k meni:

- Čedo moje, pošlji mi po oca duhovnoga i po sve časne starce Svete Gore, da dođu k meni, jer se već približuje dan ishoda moga!

I pošto je izvršena zapovest njegova, dođe množastvo monaha kao dobromirisnih cvetova koji cvetaju i u toj svetoj pustinji. Kada su došli k njemu, mir i blagoslov primiše međusobno, ne dade im otići od sebe, i govoraše im:

- Ostanite kod mene dok telo moje, opevavši ga svetim i časnim vašim pesmama, ne pogrebete!

A blaženi starac od sedmoga dana pa sve do smrti svoje ne okusi hleba ni vode, samo se svaki dan pričešćivaše svetim i prečistim tajnama, telom i krvlju Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista.

***

U 11. dan toga meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu:

- O, blaženi gospodine Simeone! Evo se već sprema blagi tvoj ishod u pokoj tvoj. Da, već sam čuo kako si blagoslovio nasledstvo svoje, ali i sada im podaj svoj poslednji blagoslov!

A on podigavši ruke, poče sa suzama govoriti:

"Trojice sveta, Bože naš, slavim te i blagosiljam te i molim te, i predstavljam te, jer po treći put dajem blagoslov nasledstvu mome. Gospode Svedržitelju, Bože otaca naših, Avraamov, Isaakov, Jakovljev i semena pravednoga, sačuvaj ih i ukrepi u državi bivše vladavine moje, i pomoć presvete Bogorodice i moja, iako grešna molitva neka je sa njima od sada i do veka. A pređašnju zapoved dajem im: Imajte ljubav među sobom!(37) A ko od njih odstupi od onoga što sam im ja naredio, gnev Božiji neka proguta njega i seme njegovo!"

A ja sam na sve to rekao:

- Amin!

A kada je došao 12. dana toga meseca, reče:

- Čedo moje, donesi mi presvetu Bogorodicu, jer takav imam zavet, da pred njom ispustim duh svoj.

I kada je bila izvršena zapovest, i veče kada je nastupilo, reče:

- Čedo moje, učini ljubav, položi me na rasu koja je za moj pogreb, i spremi me potpuno na sveti način, kao što ću i u grobu ležati. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju, i položi kamen pod glavu moju, da tu ležim dok me ne poseti Gospod da me uzme odavde.

A ja sve ispunivši, izvrših što mi je on zapovedio.

A svi mi gledasmo i plakasmo gorko, gledajući na ovom blaženom starcu takova neiskazana Božja proviđenja. Jer kako je i ovde, u državi svojoj, molio u Boga i dade mu, tako ni do ovoga časa ne htede da se liši nijedne stvari duhovne, nego mu Bog sve ispuni. Jer, vaistinu, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj koga se svi bojahu i od koga treptahu sve zemlje, taj je izgledao kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavijen, gde leži na zemlji, na rogozini, a kamen mu pod glavom, i svi mu se klanjaju, a on skrušeno moli da sviju proštenja i blagoslova.

A kada je nastalo noć, pošto su se svi oprostili i bili blagosloveni od njega, otidoše u ćelije da vrše službe i da se malo odmore. A ja i jednoga jereja ostavih sa sobom, pa ostadosmo kod njega svu tu noć.

A kada je došla ponoć, utiša se blaženi starac, i više mi nije govorio.

A kada je nastala noć, pošto su se svi oprostili i crkvena služba, odmah se prosvetli lice blaženoga starca, i, podigavši oči k nebu, reče:

"Hvalite Boga među svetima njegovim,hvalite ga i na tvrđi sile njegove!"(38)

A ja mu rekoh:

- Koga vide te govoriš?

A on pogledavši na me, reče mi:

"Hvalite ga i na silama njegovim,hvalite ga i po premnogoj vladavini njegovoj!"(39)

I pošto je ovo rekao, odmah ispusti svoj prebožastveni duh i usnu u Gospodu.

A ja pavši na lice njegovo plakah gorko i dugo, i ustavši blagodarih Boga, videvši ovakav kraj ovoga prepodobnog muža.

***

Čuvši za to svi stadoše dolaziti pa se divljahu prosvetljenosti lica njegova, i govorahu:

- O, blaženi Simeone, koji si se udostojio da vidiš takvo viđenje na kraju, Vladiku svetoga kako ti daje blagodat za podvige trudova tvojih! Zato si, veseleći se, izrekao slatki glas pri izlasku duše tvoje:

"Hvalite Boga među svima njegovim,hvalite ga i na tvrđi sile njegove,hvalite ga i po premnogoj vladavini sile njegove"(40)

Blažen ćeš biti svuda, zato i blaženi glas izrekao jesi!

I posle toga, prepodobno telo njegovo uzevši, sa čašću postavismo ga posred crkve, kao što je običaj.

Kada se svršila jutrenja i kada su se sabrali bezbrojni monasi, počeše časno pojati uobičajene pesme oko prepodobnoga tela, i izvršiše rečeno: "Oni koji se boje Gospoda, slave ga"(41). I tako mnogi narodi tada dođoše da mu se poklone i da ga sa velikom počašću poju. Pojali su prvo Grci, potom Iverci, zatim Rusi, posle Rusa Bugari, potom opet mi, njegovo stado sakupljeno.

Kada je prošlo vreme posle liturgije i kada se svršila sva uobičajena služba, svi celivaše prepodobno telo. A ja grešni obujmivši blaženo telo položih ga u novi grob, kao što mi beše zapovedio i ispunih zapovest njegovu.

Pošto se skupilo mnoštvo monaha, nisam ih otpustio sve do devetoga dana, služeći mu službu svakoga dana.

***

Kada je ovaj blaženi otac naš prešao u večni pokoj, zavetom ostavi manastir meni grešnome u skromnom nekom stanju, u kojem mi otide, nekoga prepodobnog muža, po imenu Metodija, sa još četrnaestoricom monaha. Obuze me velika tuga i bojazan, jedno od pustoši, a drugo zbog straha od bezbožnih razbojnika. Ali kako se izvoli ljubavi Bogomatere i Nastavnice naše i svetim molitvama gospodina Simeona, taj hram od neznatnog i malog uznese se u velelepnu pojavu. I posle malo vremena skupih devedeset monaha u bratstvu i sve spremih što je na potrebu manastiru.

I kada sam tu probavio osam godina, nastadoše mnogi meteži u tome kraju, jer prošavši Latini i zauzeše Carigrad, bivšu grčku zemlju, čak i do nas, i ulegoše i tu u sveto mesto, pošto je nastao veliki metež.

I kada se ovde saznalo o tome metežu, dođe mi poslanica od hristoljubivoga i blagočastivoga, Bogom izabranoga i blagoslovenoga blaženim ocem Simeonom, Stefana Nemanje, koji je vladao njegovom državom, i brata njegova, velikoga kneza Vukana. Primio sam njihovu molbu koja kaže:

"Evo, u toj zemlji uzbuniše se narodi, a blaženi otac naš, gospodin Simeon, koji nam je bio gospodar i učitelj, tamo leži. Zbog ovoga molimo tvoju molitvu, Gospoda radi, nemoj nas prezreti, uzmi časne mošti gospodina nam Simeona i prenesi ih ovamo, da se blagoslov njegov javi ispunjen na nama!"

A ja videvši koliko žele to što mole i da je potrebno to ispuniti, podigavši svoju nemoć na to počeh spremati. I ugledavši zgodno vreme da se to izvrši, došavši otvorih grob blaženoga starca, i nađoh telo njegovo časno celo i nepovređeno, koje je bilo tu u grobu osam godina. Jer tako priliči onima koji su ugodili Bogu, da su i posle svoje smrti proslavljeni, satvoriće Bog volju onih koji ga se boje i uslišaće njihovu molitvu, "sačuvaće sve njihove kosti i nijedna se od njih neće slomiti"(42). A ja uzevši njegove časne mošti, pođoh na put. I mada je bio veliki metež u tim zemljama, uz pomoć Božju i presvete Vladičice Bogorodice, i molitvama blaženoga i prepodobnoga i časnoga gospodina nam i oca Simeona, prođoh, što reče, kroz oganj i vodu, ceo i sačuvan, i ničim povređen.

I dođoh sa časnim moštima u Hvosno.

Kada je saznao vladalac sin njegov Stefan Nemanja, i brat mu knez Vukan, skupiše svetitelja i jereje i igumane sa mnogim monasima i sa boljarima svim, sa radošću radujući se i veseljem veseleći se. Došavši sa velikom čašću uzeše mošti gospodina Simeona, pesmama duhovnim blagodareći Boga. Jer kao što prekrasni Josif uze iz Egipta telo oca svoga Jakova i prenese ga u zemlju obećanu, tako i ovi bogoljubivi i blagoobrazni, sinovi njegovi sa svom državom primiše ga, radošću radujući se i veseljem veseleći se, sami noseći prečasno telo oca svoga, i sa velikom počašću položiše ga u ovoj svetoj crkvi, u određeni mu grob, koji blaženi ranije sam sebi beše načinio. A ovo se dogodi meseca februara u 19. dan.

***

Neka vam je znano o ovom blaženom ocu našem i ktitoru gospodinu Simeonu, od rođenja njegova pa do smrti:

Rođenje njegovo bilo je u Zeti na Ribnici, i tamo je primio sveto krštenje. Kada je ovaj mladenac bio iznesen ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom, i mirom ga pomaza, pa je tako i drugo krštenje primio. Jer sve je bilo čudno sa ovim mužem: kada je bio dete primio je dva krštenja; i opet kada je primio sveti anđelski obraz, i tu je primio dva blagoslova - mali obraz i veliki. A evo i posle uspenija njegova prečasno telo njegovo bi dvaput sahranjeno: prvi put u Svetoj Gori, gde mu bi i usnuće, i opet otuda bi uzet i prenesen ovamo, i sa velikom počašću i krasnim slavoslovljem ovde po drugi put behu položene njegove časne mošti u grob.

Od rođenja mu 46 godina, i tu odmah po Božjoj volji primi vladavinu.

I ostade opet u vladavini 37 godina, i tu odmah primi sveti anđelski obraz.

I požive u tom obrazu 3 godine.

I ceo život njegov bio je 86 godina.

A prestavljenje blaženoga oca i ktitora gospodina Simeona bi 6708 (1200!) godine, meseca februara u 13. dan preloži se ka večnom blaženstvu.

A ti, Bože i Gospode svega, i preproslavljena Mati Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista, da ovo što je napisano bude i činjeno, da mi i oni posle nas do kraja ovoga veka časnim molitvama oca našega i ktitora slušamo ono što se govori, i posledujući da činimo sve što je ugodno Bogu, gledajući na podvige i življenje ovoga preblaženoga oca našega, u kojima je sladost i veselje, pominjući Boga, veseleći se u Bogu.

Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na onaj život, gde li su kako li su duše pravednika ili grešnika; kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos, prema onoj prosvećenoj reči:

"Nebesa će proći sa hukom, vazdusi spaljeni će se razrušiti,zemlja i što je na njoj i dela biće sažeženi!"(43)

Kakvo li će tu svaka duša savrsno telo dobiti?

Kakvo li će biti zborište to mnoštvo ljudi od Adama, do kraja sveta?

Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca svetlije lice?

Kakav li ćemo glas njegov čuti, da li pravednicima koje prima u carstvo nebesko ili grešnicima koje šalje u večnu muku?

Ovo treba, ljubljena braćo moja, da brinemo i pomišljamo, u ovom da živimo, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo(44), ovaj život u miru provodeći, nadu imajući da ćemo u Hristu Gospodu našem steći nadu večnih dobara, zastupništvom presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobrotvorke, i molitvama prepodobnoga i blaženoga oca našega i ktitora gospodina Simeona.

Naš sveti manastir ovaj - Studenica, manastir svete Bogorodice Dobrotvorke (Evergetide), koji je podignut između 1183. i 1196. godine. Zadužbina Stefana Nemanje, u monaštvu Simeona, dobila je svoj ustav ili tipik od Svetog Save za vreme njegova upravljanja manastirom po dolasku iz Hilandara, oko 1207. Uvodni deo Studeničkog tipika čini oko Žitije svetog Simeona, po žanru ktitorsko žitije. Otuda se prilikom pominjanja "ovog manastira", "ovog mesta" i sl. u tekstu misli na Studenicu.

Propalu svoju dedovinu - O granicama srpske zemlje pod Nemanjinom vladavinom i identifikacijom pojedinih oblasti: K. Jireček, Ist. Srba I 157, II 7. Raban je, u stvari, Arbanija, a "oba Pilota" (Gornji i Donji) su u zaleđu Skadra, uglavnom u današnjoj albanskoj Malesiji. Patkovo je u jugozapadnoj Metohiji (današnji Has) između Đakovice i Prizrena s desne strane Belog Drima. Hvosno - severni deo Metohije, u izvorištu Belog Drima, odn. oko Peći. Podrimlje - srednje porečje Belog Drima u Metohiji, oko današnjeg Orahovca. Kostrc - središnji deo Kosovske kotline (Štimlje). Drškovina - porečje reke Kline (u srednjem veku - Knine), leve pritoke Belog Drima, u Metohiji. Sitnica - oblast oko istoimene reke na Kosovu polju. Lab - oko reke istog imena na Kosovu. Lipljan - na Kosovu polju Globočica (Dubočica) - u porečju Jablanice, leve pritoke Južne Morave oko današnjeg Leskovca. Reke - na levoj obali Južne Morave u podnožju Jastrepca prema ušću Moravice. Uška - istočno od Globočice oko Nišave i Vlasine. Pomoravlje - oko Južne Morave, nedovoljno jasna ubikacija. Zagrlata - oko Đunisa između Jastrepca i sastava dveju Morava. Levče - i danas pod tim imenom u izvorištu Lugomira. Belica - oko reke Belice, pritoke Velike Morave (oko Jagodine), severno od Levča. Videti o tome još: M. Dinić, Srpske zemlje u srednjem veku, Beograd 1978, 72-75, sa kartom; Istorija srp. naroda I, 258 (J. Kalić) i karta M. Blagojevića na str. 303. Pod "grčkom zemljom" podrazumeva se teritorija vizantijske države, pod neposrednom vlašću vizantijskog cara.

Svetitelje - U starom slovenskom odn. srpskom jeziku to su arhijereji, episkopi, vladike.

Drugi Avraam, stranoprimac -

Manastire - Sveti Nikola u Toplici, crkva u neposrednoj blizini Kuršumlije, u kojoj je od 1220. godine sedište topličke episkopije. Sveta Bogorodica u Toplici, na ušću reke Kosanice u Toplicu, sada u ruševinama. Sveti Georgije (Đorđe) u Rasu - Đurđevi Stupovi kod Deževe u Starom Rasu, podignuti 1170/71. Vid.: J. Nešković, Đurđevi Stupovi u Rasu, Raška baština 1 (Kraljevo 1975) 149-159 sa pregledom dotadašnje literature.

Zlatopečatna povelja - Studenička hrisovulja se nije sačuvala ni u originalnom svitku ni u zidnom ili kakvom drugom prepisu. Svojevrsni pokušaj rekonstrukcije sadržaja: M. Blagojević, "Zakon svetoga Simeona i svetoga Save", Sava Nemanjić - Sveti Sava 129-166.

Aleksa Komnen - Vizantijski car Aleksije III. Anđeo, a ne Komnin (1195-1203). "Aleksije III je tipičan proizvod ovog doba opadanja. Krajnje vlastoljublje spojilo se u njemu sa kukavičkom slabošću. Kao da je hteo da karikira velike vladare iz dinastije Komnina, ovaj sujetni slabić nazivao je sebe Komninom, jer mu ime Anđela nije izgledalo dovoljno otmeno" (G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1969, 383). Aleksijevom ćerkom Evdokijom bio je oženjen srednji sin Nemanjin, Stefan, sve dok je 1201. ili 1202. nije oterao u Carigrad. O Evdokiji i Stefanovom prvom braku: N. Radojčić, "Prva ženidba Stefana Prvovenčanoga", Glas SKA 90 (1912) 268-292; J. Radonić, Jevdokija prva žena Prvovenčanoga, Slike iz istorije i književnosti, Beograd 1938, 82-89; M. Laskaris, Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji, Beograd 1926, 7-8.

Solomonovu premudrost - Iz večernje stihire na "Gospodi vazvah", za praznik cara Konstantina i carice Jelene (21. maj).

Kada je navršio 37 godina u državi svojoj - Sabor u Rasu i abdikacija Stefana Nemanje, kao i njegovo zamonašenje, dogodili su se 1196. godine. Prema tome, i ovde je godina vizantijske ere

verovatno trebalo da bude 6704, a pogreškom napisana 6703. Takvu pretpostavku vid. kod F. Barišića, Hronol. problemi 55 i nap. 64.

Sve ljudsko - Samoglasna pogrebna stihira Jovana Monaha, glasa trećeg, iz čina opela (csl. početak: "Veja sujeta čelovječeskaja").

Kratak je put - Prema Jak. 4, 14 stihira stihovna u petak na večernji, glasa trećeg ("mertven", grč. "nekrosimon"), u oktoihu.

Ovaj život - Sedilna posle treće pesme pogrebnog kanona, glasa šestog, u činu opela (csl. početak: "Voistinu sujeta vsjačeskaja").

Svih 38 tvojih godina - Po F. Barišiću, Hronol. problemi 55, nap. 63a) ovo bi trebalo da bude očigledna greška prepisivača, umesto 37 kao na drugim mestima.

Stefana Nemanju - Drugog (srednjeg) sina Nemanjina, Stefana Nemanjića, potom prvovenčanog kralja Srbije. Na ovom saboru Stefan nije "venčan" za kralja, već je samo uzdignut na presto velikog župana srpskog. U istorijskoj nauci se dosta raspravljalo o mogućnim razlozima za postavljanje mlađeg sina za vladaoca umesto najstarijeg po pravu prvorodstva. Obično se razlozi vide u dejstvu političke promene u Vizantiji: 1195. je prevratom stupio na presto Aleksije Anđel, Stefanov tast, a Stefan je stekao visoku titulu sevastokratora. O tome: Istorija srp. naroda I, 263-264 (S. Ćirković).

Kneza Vukana - Vukan je najstariji sin Nemanjin, koji nije nasledio Nemanju uprkos pravu prvorodstva (primogeniture). Oblast kneza Vukana je Zeta ("Kraljevstvo Dalmacije i Duklje"). Sava potom ne pominje sukob između braće, do koga je došlo posle Nemanjine smrti u Hilandaru (1199), u razdoblju od 1202. do 1205. godine.

Kao Isak Jakova - Analogija je u okolnosti da Jakov, mada drugi sin, dobija očev (Isakov) blagoslov, umesto prvoga sina, Isava. Vid.: Post. 27, posebno stihovi 36-37, 40-41 itd.

Svetu Bogorodicu Dobrotvorku - Studenica je posvećena Bogorodici "Dobrotvorki" (Evergetidi), kao istoimeni manastir u Carigradu. Gospođa Anastasija - Vid. komentar na str.

Oni koji se uzdaju - Treći antifon drugog glasa na vaskrsnoj jutrenji u nedelju, u oktoihu.

Skončati trku - Poređenje života sa trkom je biblijsko, po apostolu Pavlu: 2 Tim. 4, 7-8; 1 Kor. 9, 24-26.

Najmlađi - Sava govori o sebi, skrivajući se iza bezimenoga trećeg lica.

Dionisija jeromonaha - Na spoljnjem južnom zidu studeničke glavne crkve nalazi se uklesan natpis: "Pomeni Gospodi raba svojega Dionisija bivšago prvago igumena svetago mesta sego. Meseca juna počiva 1 dan". Vid. o tome natpisu u pitanju "prvog igumana" Studenice: S. Mandić, Drevnik, Beograd 1975, 89-95 ("Prvi igumani manastira Studenice").

Vatoped - Jedan od vodećih grčkih manastira u Svetoj Gori (danas je drugi po rangu, odmah posle Velike Lavre). Osnovan malo pre 985, za života sv. Atanasija Atonskog, osnivača prvoga velikog manastira u Svetoj Gori Velike Lavre (963). Vid.: Mendieta, Mount Athos 33, 62 par. 1, 72. Kao što se zna iz drugih izvora, Sava se zamonašio u Rusiku-Pantelejmonu, ali je odmah potom prešao u Vatoped i tu dočekao oca. Npr. Teodosije, Žitije svetog Save, Beograd 1984, 14-22 i d.

Izmoli u cara kir Alekse - O tome vid.: F. Barišić, Hronol. problemi 31 i d. Sava ne imenuje ovde "mesto to", no u pitanju je zapusteli manastirić Hilandar u Milejama (vid. i članak M. Živojinović, Manastiri Hilandar i Mileje, Hilandarski zbornik 4 (1978) 7-14). Godinu i pet meseci - to znači do smrti 13. februara 1199, računajući od polaska iz Studenice 8. oktobra 1197. (Barišić, tamo 56).

Neiskazana Božja sahođenja - Slikovit izraz za čudesna dejstva božanskih sila u čoveku, jer Bog tada kao da silazi ("sahodi") sa svojih visina u nizinu čovekovog bića.

Livadu mira - Motiv iz arenge Hilandarske povelje Stefana Nemanjića iz 1200-1202, svakako dobro poznate Svetom Savi. To je opšte mesto srednjovekovne književnosti, o čemu S. Radojčić, Hilandarska povelja Stefana Prvovenčanog i motiv raja u srpskom minijaturnom slikarstvu, Hilandarski zbornik 1 (1966) 41-50 (= isti, Uzori i dela starih srpskih umetnika, Beograd 1975, 33-43). Livada mira je raj, a Sveta Gora kao ta livada - raj na zemlji; ptica koja se tu pominje je sam Sava monah, kao što izričito i kaže Stefan Nemanjić.

U 7. dan - U rukopisu kao da stoji (17), ali to će pre biti , oznaka za redni broj (kao npr. 7-i!). Vid.: V. Ćorović, Spisi sv. Save 166. O tome F. Barišić, Hronol. problemi 55, nap. 63 b); u istoj raspravi i o datumima koji slede.

Od sedmoga dana - Ispravljena očigledna pogreška u rukopisu: "od sedmoga na deseti dan" =

od sedamnaestoga dana, tj. od dana; vid. gore.

U 11. dan - Ispravljeno prema analizi F. Barišića, Hronol. problemi 55, nap. 63 b). U rukopisu

inače, stoji = 22.

12. dan - Ispravljeno prema sugestiji F. Barišića, na navedenom mestu i u istoj napomeni. U

rukopisu je isto = 22.

Donesi mi presvetu Bogorodicu - Ikonu presvete Bogorodice. U Hilandaru se čuva vizantijska mozaična portativna ikona s kraja XII veka, za koju se po predanju smatra da je to ona ikona pred kojom je izdahnuo Simeon Nemanja. Reprodukcija u monografiji Hilandar, Beograd 1978, 59 (D. Bogdanović - V. J. Đurić - D. Medaković).

Uobičajene pesme - To su pogrebne pesme, ali iz čina monaškog pogreba, koji se dosta razlikuje od opela svetovnjaka (laika). O tome: L. Mirković, Liturgika II, 2, 184-186.

Mnogi narodi - Važan podatak o ekumenskom, svepravoslavnom karakteru svetogorske monaške zajednice. Glavninu monaha krajem XII veka činili su, naravno Grci, no potom se nižu i po broju i po ugledu Iverci (Gruzinci, Đurđijanci), Rusi, Bugari i Srbi. Đurđijanci su imali svoj manastir Iviron, Rusi - Pantelejmon, Bugari - Zograf, a Srbi - Hilandar.

Do devetoga dana - Devetog dana po smrti, kada se po tipiku vrši pomen, panihida. Panihida se inače "vrši nad umrlim za vreme dok je još izložen u domu pre pogreba, zatim u 3, 9. i 40. dan posle smrti" (L. Mirković, Liturgika II, 2, 179).

Metodija - Tako revidirano prema originalu. Bašić i Mirković, međutim, ovo mesto pogrešno razumeju. Bašić: "u nekom malom broju, iz koga mi otide neki prečasni muž, po imenu Metodije, ostaviv me sam petnaestoga" (Stare srpske biografije I, Beograd 1924, 22). Mirković: "Kada je ovaj blaženi otac naš prešao na večni pokoj, zavetom ostavi manastir meni grešnome u malom nekom načinu (broju), iz koga mi otide neki prepodobni muž imenom Metodije, monah sam petnaesti" (str. 131). U stvari, nije otišao Metodije, već Simeon, a ostaju sa Savom Metodije i još četrnaestorica monaha. Upor. objašnjenje Hilendarskog tipika, na str. 48. u ovoj knjizi.

Osam godina - Počev od 1199, to je 1207. Carigrad je pao još 13. aprila 1204. Sava izgleda računa od smrti Simeonove 1199. sve do vremena kada dobija poziv iz Srbije, što znači da je u Svetoj Gori još dve godine posle pada Carigrada. To se vidi iz saopštenja da je Simeonovo telo ležalo u grobu "osam godina" (str. 27). Upad Latina u Svetu Goru datira se obično oko 1205: F. Barišić, Hronol. problemi 50; D. Anastasijević, Godina prenosa moštiju sv. Simeona iz Hilandara u Studenicu, Bogoslovlje 1 (1926) 75 i d.

Hvosno - Oblast u severnom delu Metohije, na severoistok od Peći. Sava se u Hvosnu zadržao verovatno kao u pograničnom mestu odn. oblasti gde se već morala nalaziti crkva ili manastir, potom od 1220. godine sedište nove svetosavske (hvostanske) episkopije. Relja Novaković zaključuje da se pod mestom Hvosno ovde podrazumeva Studenica Hvostanska: O nekim pitanjima područja današnje Metohije krajem XII ili početkom XIII veka", Zbornik radova Vizantološkog instituta 9 (1966) 203; V. Korać, Studenica Hvostanska, Beograd 1976, 139.

Svetitelja - Raškog episkopa.

Josif - U povesti o pogrebu praoca Jakova u Post. 50, 13-14.

Ovoj svetoj crkvi - Studenici.

Neka vam je znano - Sažeti pregled Nemanjinog života.

Ribnica - Na mestu kasnije Podgorice.

Crkva svetih Apostola - Stara crkva Petra i Pavla u Rasu kod današnjeg Novog Pazara podignuta još u IX ili X veku, sedište raškog episkopa, pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije do 1219. odn. 1220. godine.

Drugo krštenje - U stvari to nisu dva krštenja već je drugi put ponovljen (ili prvi put obavljen) čin miropomazanja. Sam čin krštenja se u pravoslavnoj crkvi ne ponavlja ako je izvršen u rimokatoličkoj crkvi. Iz samog teksta se vidi da je to bila samo molitva (posebna molitva za primanje pravilno krštenih inoveraca) sa činom miropomazanja. O tome upor.: L. Mirković, Liturgika II, 2, 65-66.

Prestavljenje... 6708. godine - Prema sugestiji F. Barišića, to je prepisivačka pogreška; trebalo je da stoji 6707. godine - 1199. Hronol. problemi 51, 54-56.

Зитије Светог Саве

Теодосије

Zitije i podvizi u pustinji sa ocem, i zasebno putovanja, a delimično i pripovedanje o čudesima svetoga oca našega Save, prvoga arhiepiskopa i učitelja srpskoga, što je ispričao prepodobni Domentijan, jeromonah manastira zvanoga Hilandar, a napisao Teodosije, monah istoga manastira.

(O rođenju Svetoga i ranoj mladosti)

Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama /Nemanja je između 1180. i 1190. godine značajno proširio teritoriju srpske države./ što se zovu: Dioklitija, Dalmatija, Travunija, na istoku se Iliriji približavajući, a na zapadu na Rimsku oblast naslonjeni. Taj spomenuti muž, blagočastiv i bogobojažljiv, ništeljubiv, hrabrošću i vojnom veštinom sjajan kao niko drugi, i svima dobrima na zemlji u sreći veoma izobilan i uz to vrelinom, bezbolnošću i pravdom, milošću i krotošću ukrašen, - uze, po zakonu, sebi ženu po imenu Anu. A i ova nije ni po čemu zaostajala u vrlinama za mužem svojim. Rodiše im se sinovi i kćeri, koje prosvetliše božanstvenim krštenjem, i naučivši ih svetim knjigama i vrlinama veseljahu se u Gospodu.

Pošto je prošlo mnogo vremena otkako je prestala da rađa pomenuta blagočastiva Ana, jer je Bog zaključa kao u starini Liju Jakovljevu, da ona koja je pre rađala ne rodi više na vreme, zbog čega ju je vređao i koreo muž njen, /Knjiga Postanja, 29, 31-32./ oboje u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu:

"Vladiko Gospode Bože Svedržitelju,koji si negda poslušao Avraama i Saru i ostale pravednike koji su molili za čedo. /Knjiga Postanja 16, 1-2; 17, 15-19; 18, 14; 21, 1-3; Prva knjiga Carstva (Prva Samuilova) 1, 1-20;Jevanđelje po Luki 1, 5-25./

Usliši danas i nasgrešne sluge svoje što ti se mole.Daj nam, po tvojoj dobroti, da dobijemo još jedno muško čedo,koje će biti uteha duši našoj i tobom naslednik naše države i žezal starosti naše,na koga ćemo položiti ruke i počinuti.I dajemo ti zajedničke obete:Od začeća detetaod prirodne zakonite ljubavii od postelje odlučićemo se,i svako za sebe u čistoti telasve do kraja života sačuvaćemo se."

A Gospod, koji je blizu ovih što ga prizivaju vaistinu i sluša njihovu molitvu, /Psalmi Davidovi 45, 18./ posluša i njihova moljenja kao i ostalih pravednika. I ovo je bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najpre u rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako hoće. I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu se i nameni, što i bi.

Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom. Obradovaše se dušom veoma i proslaviše Boga, koji nije prezreo moljenja njihova. Posle malo vremena porodiše ga vodom i Duhom, /Krštenje je u hrišćanskoj književnosti drugo, duhovno rođenje./ prosvetivši ga božanstvenim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama. Roditelji, pak, njegovi, osećajući natprirodnu, bezmernu ljubav prema njemu, nesitom dušom uvek na njega gledahu, a i velmože njihove sa njima govorahu da će on biti najbolji među braćom svojom. Bejaše i dete blagoobrazno i veselo dušom, i napredovaše u učenju, i izazivaše divljenje svojim razumom i detinjem uzrastu, tako da su svi govorili:

- Ovo će biti neko novo znamenje!

A kada uzraste do petnaest godina, odeliše mu roditelji jedan kraj države svoje, /Rastko Nemanjić je na upravu dobio jedan deo Humske oblasti (današnja Hercegovina)./ kako bi odlazio od oca i matere na zabavu s velmožama, i da se s blagorodnim mladićima veseli. A mladić, okusivši od znanja božanstvenih svetih knjiga, još češće ih pročitavaše i iz njih početak premudrosti - Božji strah crpljaše /Psalmi Davidovi 111, 10; Priče Solomonove 1, 7./ i prihvataše se božastvene ljubavi iz dana u dan, oganj ognju dodajući željom nesitom. Rasuđivaše da su carstvo i bogatstvo, slava i sjaj, i svaka sreća puni meteža i nestalni; smatraše vidljivu lepotu i obilje ovoga sveta kao senku, i razumevši da je mnogo jelo i veselje i sve što je ljudsko na zemlji sujetno i nestvarno, desnoga puta se dohvati /U Bibliji desno je simbol pravednosti i pravog puta./ pa se bavljaše proučavanjem knjiga, i nije se lenio da u crkvi na svima službama stoji. Ljubio je post, izbegavajući sujetno praznoslovlje i neumestan smeh, sramotne i štetne pesme mladićkih požuda, što slabe dušu, sasvim mrzeći. Dobar, krotak, svima ljubazan, ništeljubiv kao malo ko drugi, monaški čin isuviše poštovaše, tako da su i sami roditelji njegovi zazirali i stideli se, takvu brižljivost i zakon vrline videvši u mladom uzrastu. I smatrahu kao da nije od njih rođen, već da je zaista od Boga dan.

(O bekstvu u Svetu goru)

Kada je došao do sedamnaeste godine uzrasta svoga, roditelji njegovi stadoše razmišljati da ga po zakonu ožene. A bogodani božastveni mladić uvek je u molitvi tražio kako i na koji način da pobegne od sveta i od svega da se oslobodi radi Boga. Jer beše slušao o Svetoj gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvud da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, /Monasima pustinjacima./ jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo. A Bog, gotov da usliša molitvu i želju slugu svojih, i njegovu želju ispuni i podstače ga da dođe k roditeljima iz kraja danoga mu.

I kada ga primiše s velikom ljubavlju zajedno s blagorodnima njegovim koji su došli s njim, i kada bezmerna radost i veselje i veliko pirovanje behu učinjeni zbog dolaska vazljubljenoga sina

k roditeljima, i kada su se veselili mnogo dana, - gle, kao Bogom pokrenuti, dođoše k njegovim roditeljima neki inoci iz Svete gore Atona, da prime potrebnu pomoć svom siromaštvu. A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božanstveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da neće nikom otkriti njegovu tajnu. A ovaj mu ispriča sve po poretku pustinjačkom, /Tri osnovna načina monaškog života u Svetoj gori: opštežiće (kinovija), skit i potpuna usamljenost./ kakav je zajednički život u manastirima, i zaseban dvojice ili trojice jednodušno, i samotan, usamljenički život onih koji žive isposnički u ćutanju, sve mu potanko ispriča. Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću dok slušaše o inočkom životu i usrdnosti za Boga i njihovim dobrim zanimanjima, izvori suza izlivahu se kao reka iz očiju njegovih. Potom, odahnuvši malo, reče starcu:

- Vidim, oče, da Bog, koji unapred zna sve /Prva poslanica apostola Jovana 3, 20; upor. Psalmi Davidovi 139, 2-4; Knjiga proroka Danila 13, 42./ i koji je video bolezan srca moga, /Psalmi Davidovi 13, 2./ posla tvoju svetost da uteši mene grešnoga. Sada se uteši srce moje i duša se moja razveseli radošću neiskazanom. Sada razumedoh za čime sam neprestano žudeo. Blaženi su i triput blaženi oni koji su se takva bezbrižna i nemetežna života /Misli se na duhovni život./ udostojili. Šta ja da učinim, oče, da bih mogao pobeći od mnogometežnog života ovoga sveta, pa da se takva angelskoga života udostojim? Ako me kad roditelji ushtednu oženiti, zadržan ljubavlju prema telu neću dostići takva života. Ni jedan dan ne bih hteo posle ovoga ovde ostati, da me se kako slastoljublje ovoga sveta ne bi kosnulo, i da protiv moje volje ne odvuče dušu moju od takve ljubavi prema anđelskom životu, kao što učiš, oče. Hteo bih bežati, a puta ne znam. Ako bih kako daleko zalutao, stigao bi me otac moj, pošto mu je moguće, i vratio bi me, pa bih i oca bacio u žalost i sebe u stid velik, a posle toga ne bih ni postigao ono što želim.

A starac, uzevši reč, reče mu:

- Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i zajedničko življenje. Ali Vladika zapoveda da se i ovo lako prezre, i krst uzme na rame, i da se za njim usrdno ide, /Jevanđelje po Mateju 10, 37-38; 16, 24; Jevanđelje po Marku 8, 34; Jevanđelje po Luki 9, 23; 14, 27./ i sve lako podnese, na stradanje njegovo za nas ugledajući se. Zapoveda da ne blagujemo u mekom, da ne tražimo telesni pokoj, nego da više prionemo za nagotu i glad, bdenje i molitvu, i da se obrati pažnja na umiljenje i plač sa uzdisanjem i skrušenošću srca. Jer ovo se predlaže bogoljubivim dušama kao neki put koji lako vodi u dobrodetelj, i ovo donosi slavu istinitu i čast pouzdanu.

A mladić, slušajući ovo i kao dobroplodna zemlja seme primajući u srce svoje reči starca, /Jevanđelje po Mateju 13, 8; Jevanđelje po Marku 4, 8; Jevanđelje po Luki 8, 15./ ridanje k ridanju dodavaše.

A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj prema Bogu i ognju božanstvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reči pune cleomudrenosti i umiljenja, i reče mu:

- Vidim, o čedo, da ti je duša zašla u dubinu Božje ljubavi. Nego požuri da izvršiš svoju dobru želju, da ne bi kako sejač zla posejao kukolj u srce tvoje, /Jevanđelje po Mateju 13, 24-30, 36-43./ i osnaživši se ugušio pšenicu tvoju, dobru misao, /Jevanđelje po Mateju 13, 7-22./ te da ne odustaneš od takve težnje, i da zadržan ljubavlju prema telu i slasti, kao što kažem, ništa ne

uspeš; podleći ćeš i sramoti i ukoru kojim u jevanđelju osuđujemo one što su se zbog kupovine njive i para volova i uzimanja neveste odrekli slatke večere i besmrtne hrane, pa su nedostojnima izabranoga zvanja i veselja nebeskog cara Hrista s pravom nazvani. /Jevanđelje po Luki 14, 16-24./ A ja ću ti biti sluga u takvom delu i u Gospodu provešću te do Svete gore, kamo želiš stići, samo neka bude konja da me nosi, da bismo mogli pobeći od oca tvojega.

Kada je ovo čuo od starca, volji se njegovoj brzo pokori i reče:

- Blagodarim te, Gospode, jer si uverio srce moje preko stranca ovoga!

A starcu:

- Da si blagosloven od Boga, oče, što si ukrepio dušu moju!

Ispunivši se velikom radošću zbog ovoga, i nimalo ne odlažući, uđe k roditeljima, ukrade otpuštenje i zamoli po običaju molitvu i blagoslov, govoreći:

- Gospodari moji, rekoše mi da u ovoj gori - i pomenuo joj ime - ima mnogo zveri; ako nađem milost, vi ćete me blagosloviti i pustiti da idem u lov. Ako zakasnimo, nemojte se ljutiti, jer sam čuo da tamo ima mnogo jelena.

A otac njegov, ugađajući mu, reče:

- Neka je Gospod s tobom, čedo, neka te blagoslovi i ispravi put tvoj.

I mati, kao svaka mati, zagrli ga i celiva s ljubavlju, pa ga otpustiše s mirom, ali mu zapovediše da se brzo vrati. Jer ne znađahu da neće tražiti jelene, /Jelen u Bibliji označava dušu koja žudi za Bogom./ već izvor života, Hrista, da njime napoji ujelenjenu dušu svoju, raspaljenu ognjem od čežnje ljubavi njegove.

Da bi uverio roditelje, posla u goru lovce, i sam opremljen da goni zveri, rekavši:

- Čekam vas pod gorom do ujutro.

A kada nasta noć, i blagorodni što se s njim veseljahu pospaše, sa malo svojih ljudi koji su čuvali tajnu njegovu, za vodiča Boga sa inokom imajući, begom bežeći pobeže.

Kada je svanuo dan, blagorodni stadoše tražiti gospodina svojega. I gle, nigde ga nisu mogli videti ni naći. Rekoše:

- Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio?

A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu:

- Kakav nas je užas snašao?

- Kamo se dede gospodin naš?

I u nedoumici zbog brige ostaviše lov, pa se brzo vratiše k njegovu ocu samodršcu, i obavestiše ga o nestanku sina njegova.

A roditelji, čuvši ovu iznenadnu i neprijatnu vest o sinu svome, od žalosti umalo ne svisnuše.

Došavši k sebi, razumedoše da ga niko drugi nije odveo nego onaj Rus monah, govorahu, u Svetu goru, jer su još otpre znali za njegovu žudnju da tamo ode. Odmah se sakupiše blagorodni, sleže se mnoštvo naroda:

- Da čujemo - rekoše - šta je to sada zadesilo gospodina našeg!

I svi plakahu i ridahu mnogo i neutešno; roditelji sina, braća brata, sluge gospodara sa krikom dozivahu radi utehe u žalosti, padajući sve više u očajanje, jer ih do bezumlja dovođaše stradanje njihova gospodara i krasota mladoga uzrasta.

Nabrzo samodržac otac sa pratnjom zapovedi da svi prestanu plakati, i blagodarivši veoma Boga, reče prisutnima i materi deteta;

- Budite hrabri, nećemo se žalostiti zbog ovoga! Neće propasti sin moj, Bog, koji mi ga je mimo nade dao, udostojiće me da ga vidim i da se nasitim ljubavi njegove.

I odmah dozvavši jednoga od svojih vojvoda, reče mu:

- Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas - sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš te stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati, druže.

Dozvavši i mnogo blagorodnih mladića, i sličnim nadama i njih ohrabrivši, posadi ih na silne (i brze) konje, i posla ih sa vojvodom. Zapovedi im da ga gone i do unutar Svete gore. A napisa i poslanicu iparhu solunske oblasti, /Iparh je upravnik oblasti u Vizantiji./ da ga otrgne i iz same Svete gore, i da ga njemu vrati.

"I ako ovim, mili moj, utešiš srce moje, mnoge počasti od nas darom i ljubavlju primićeš; ako li prezreš našu molbu, znaj da ćemo ti mesto ljubavi biti protivnici."

A vojvoda uze pismo i sa blagorodnima otpust izmoli, pa na silne konje usedoše, što je više moguće dan i noć goniše, i ništa ne uspevši stigoše u slavni grad Solun, u kome vojvoda bi primljen sa čašću. Predade pismo iparhu i ispriča žalost gospodina svoga.

Kada je iparh pročitao pismo, veoma se ožalosti zbog toga, jer je veliku ljubav gajio prema njemu. I pošto je vojvodu s blagorodnima ljubazno počastio, odmah napisa pismo protu Svete gore, /Na čelu svetogorske uprave nalazi se protepistasos (protos), koji se bira iz jednog od najuglednijih manastira u saboru Svete gore na određeno vreme. Sedište mu je u Kareji, središtu Svete gore./ govoreći:

"Pošto stvar nije obična kada se ovo traži, prosim i toplo molim tvoju prepodobnost, nemoj prezreti ove molbe. Ako je tamo negde došao sin velikoga župana, vladara srpskoga, sa svakom žurbom neka se vrati ocu svojemu, da ne bi kako otac njegov, zbog žalosti za njim, ljubav prema nama promenio u mržnju, pa ćeš sve nas i mnoge ožalostiti."

I tako otpusti vojvodu. A posla s njima ljude koji će ih uz počast provesti do Svete gore, davši im napisano pismo.

Kada su ušli u Svetu goru, raspitivahu se o onom koga su tražili, da li je ovde došao, opisujući uzrast mladosti i lepotu lika. A neki im rekoše:

- Takav koga tražite ušao je malo pre vas u ruski manastir, /Stari Rusik, (Pantelejmon), osnovan 1169. godine./ i još je tu.

A oni čuvši ovo brzo poteraše putem da ne bi kako čuvši za njih pobegao, i ostavivši put ka protu u ruski manastir uđoše.

I videše ga u manastiru gde hoda s nepostriženim vlasima i s mekim haljinama, jer su ga stigli brzo goneći, a nije ni strahovao da će ga hteti goniti do unutar Svete gore; ali bol roditelja, a ujedno i moć, i ovo mogade.

Našavši ga, obradovaše se radošću neiskazanom. I ušavši svi u crkvu Svetog Pantelejmona pokloniše se, i grleći ga ljubazno ga sa suzama celivahu, tako da su od radosti zaboravili toliku udaljenost mesta i tolikih dana i noći trudna putovanja, jer dobiše što su želeli. A i nadahu se da će od njegovih roditelja primiti velike darove i mnoge počasti zato što su im ugodili. Pomišljahu da ga vežu, ali ga se bojahu kao gospodara svojega. Postavivši stražu čuvahu ga što je moguće bolje, da bi, pošto konji i oni sami otpočinu od napora, sa njime pošli na put.

A mladić se divljaše ocu svojemu što toliku visost vojvode potrudi s mladim blagorodnima, i stiđaše se da u lice muža pogleda, jer se zbog njega mnogo potrudio da dođe u tuđu zemlju. Odvede ga nasamo i zapita:

- Kako toliki put prevaliste tako brzo i ne uleniste se pred tolikom daljinom mesta i tako napornim putem?

A ovaj mu ispriča veliki bol srca njegovih roditelja i plač neprestani. Ispriča mu i o pismu od oca njegova, donesenom ka iparhu zbog njega, i o pismu iparha svetogorskom protu, pa reče:

- Poslani su i ljudi da te predadu nama i da te vratimo tvome gospodinu ocu.

A mladić razumevši čvrstinu odluke ovoga muža reče k njemu:

- Ako hoćeš, ljubazni moj, ti bi me mogao ostaviti na miru, i znam, kako si moćan, da možeš stići i umiriti gospodina oca mojega. A ja ću ga, napisavši mu, odvratiti od takve pomisli, samo ako mi učiniš bratsku ljubav i ostaviš me u onome radi čega sam došao.

A on:

- Ne, gospodaru moj, ne počinji takve molbe ka meni, tvome rabu, što mi nije lako učiniti. Jer vladar moj, tvoj otac, smatrajući me za verna poslao me je radi ovoga. Uz to, da smo našli u monaškom obrazu tebe, gospodara moga, kakvo bismo izvinjenje imali zbog toga? A pošto je Bog hteo da se dogodi onako kako žele roditelji tvoji i velmože vaše i braća tvoja, ko sam ja da tako nešto pomislim! Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama, veseleći se, da ugasiš plamen roditelja tvojih, čija si srca zapalio svojim odlaskom u tuđinu, a ujedno i braće tvoje i svih blagorodnik. Ti sam znaš da si ti roditeljima i svima nama nada sa Bogom i uteha. Ako li što protivno pomišljaš, i nećeš da pođeš s nama, prisilićeš me da te vežemo. Teško meni, to mi nije zgodno ni reći, ali se bojim oca tvojega, pa ću te povesti silom. Takvu sam zapovest i primio.

A mladić, videvši neumoljivost vojvode i nesalomljivu vernost prema svojemu gospodaru, i razumevši da će ga silom odvesti, i da nema ko će ga izbaviti iz bede, zbog bojazni od oca njegova, jer je pisao iparhu, - reče:

- Volja Gospodnja neka bude! /Jevanđelje po Mateju 6, 10; 26, 42; Jevanđelje po Luki 22, 42./

I razveselivši se zagrli vojvodu, uveravajući ga da će sa njime poći. A prizivaše Boga tajnim uzdasima za pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, /Psalmi Davidovi 9, 12./ i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da sruši dovijaše se.

A šta to?

Zamoli igumana, i zapovedi da se spremi sjajna trpeza, da se sa vojvodom i sa onim blagorodnima počasti, a ujutru da pođu kući. Svoju zamisao reče igumanu i zamoli ga da se s večeri počnu jutarnje pesme /Po svetogorskim liturgijskim običajima, uoči nedelje, tj. u subotu uveče služilo se bdenije - večernja i jutrenja zajedno./ i da se načini veliki pir da iguman počasti vojvodu s blagorodnima, a mladić je ove i sam svojim rukama služio i veselio.

Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, /Klepalo - udaranje kojom se monasi pozivaju na dnevna bogosluženja u manastiru./ jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, odoše u crkvu na molitvu. A ustade i vojvoda s blagorodnima, da stoje u crkvi, jer ga nisu smeli pustiti sa svojih očiju. A kako se pojanje produžilo, i opet po zapovesti dugo čitanje pročitavalo, svi oni koji su zajedno sedeli i oni momci koji su ga čuvali s vojvodom, zbog umora od puta i svečanog pira tvrdo zaspaše.

I kada je osetio da su zaspali, božastveni mladić, budno oko, ustavši od njih pokloni se pred svetim oltarom i dade svoje obete Gospodu, /Zaveti ("obet") se polažu prilikom obreda primanja monaštva ("postrig"), i to su: zavet devičanstva, sirotovanja i poslušnosti./ pošto ga blagoslovi iguman, i uze jednoga starca, odlikovana svešteničkim činom, te uziđe na veliki pirg u manastiru. Zatvorivši ga za sobom, reče blagodarivši Boga:

"Uzneću te, Gospode,jer si me podigao!"/Psalmi Davidovi 30, 1./

A jerej očita molitvu i postriže vlasi glave njegove i u rizu ga obuče anđelskoga obraza, i promeni mu ime Rastko u Sava.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći:

"Ispunio si želju srca mojega", /Psalmi Davidovi 37, 4./ tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.

I pošto se ovo tako svršilo, kad se čitanje dovršilo, i kada su svi ustali, potražiše čuvari gospodara svojega, i gle, nigde ga nisu mogli videti. Svuda po crkvi i u manastiru tražeći ga i uzbunivši se, i ne našavši ga, stadoše graditi igumana i biti monahe.

A vojvoda zaustavi uzbunu i reče igumanu i monasima:

- Kakva je ovo nepravda i beščašće prema nama od vas, o oci?! Mi, dakle, stideći se obraza koji nosite, preko vašega zla pređosmo i krotki i čovekoljubivi prema vama bejasmo. Zar - reče - nije prvo ovaj varalica što smrt zaslužuje - i pokaza na jednoga - od vas došao da moli milostinju, i milostinju kao ništa prezrevši, i od oca sina ugrabivši pobegao, a oca i mater u samrtni plač i nas u veliki trud baciste? Sad opet, kada smo došli, od naših ruku sakriste našega gospodara, i jednako se ponašate svojevoljno. Šta vam sad pade na pamet: da nam se narugate? Ili mislite da se mi uzalud potrudismo tražeći vazduha, a ne našeg gospodara? Sad će vam glave poleteti! Recite gde sakriste gospodara našeg!

A kada ovo čuše vojvodini momci, na svirepost gotovi, počeše, još ljuće, monahe biti nemilostivo.

I kada je ovo čuo naj koga su tražili, zbog koga se načinio toliki metež, poboja se da se ovo zlo kako ne svrši ubistvom, i nagnuvši se s kule pozva ih po mraku. I kada čuše njegov glas, ispuniše se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili.

I uzevši reč, reče vojvodi:

- Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije. Imajući sa sobom puk ljudi u krajevima tuđim, visoko mudruješ.

A k blagorodnim (momcima) reče:

- Monaškog se obraza ne postideste, kako se Boga ne ubojaste? Zar vam dolikuje da u crkvi sa oružjem napadate na takve ljude? Kakvo su vam oni zlo učinili? Ako li mene tražite, evo me gde sam. Sada sam zauzet, ujutru ćete me videti, a ove ostavite!

Kada oni ovo čuše, strahom i stidom obuzeti ne znađahu šta da odgovore. I tako ućutkavši opkoliše kulu, čuvajući stražu. Kada je dan stao da sviće, on opet nagnuvši se s kule pozva vojvodu i blagorodne (momke), i javi se svima anđelskim inočkim obrazom ukrašen. A kada ga oni tako ugledaše u takvom obrazu, ne znađahu šta sebi da učine, nego plačem i ridanjem obuzeti

na zemlju padahu. A ovaj videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći:

- Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku izbavi. Jer vi ste hteli da me sa dobra i željena puta sprečite i da se sa mnom pohvalite, ugodivši svome gospodaru. Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, /Psalmi Davidovi 18, 2./ kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj volji. A vas, ljubazne moje, molim da ne tužite zbog ovoga, niti da ste skrušeni, nego bolje sa mnom pohvalite Boga, koji me je udostojio ovoga obraza, za kojim sam oduvek žudeo. Uzevši moju poznatu rizu i vlasi glave moje, vratite se u miru kući i ove znake predajte roditeljima i braći mojoj da vam poveruju da ste me živa našli, i to Božjom blagodaću kao inoka: Sava je ime moje.

A ovo rekavši svrže sa kule rizu svoju i mladićke čiste vlasi glave svoje, a uz to napisa i pismo roditeljima, da ih uteši, moleći:

"Nemojte ništa tužiti za mnom, niti me oplakivati kao poginula, reče, nego bolje da Boga molite, molim, ne bih li kako molitvama vašim dobro svrši trku moju na koju iziđoh. /Dela apostolska 20, 24./ A vi, koliko je moguće, vodite brigu o svojoj duši, niti opet preduzimajte da me tamo u vašem životu vidite. Ako Bog ushte, ovde u Svetoj gori dočekaću i videću gospodina oca mojega, i svete i časne starosti njegove nasladiću se, i slatke i bezmerne ljubavi njegove nasitiću se."

Pomenuvši im mnoge jevanđelske reči o pravdi i milosti, o istini i sudu, i što nama nije ugodno da ne činimo ni drugima, /Jevanđelje po Mateju 7, 12; Jevanđelje po Luki 6, 31./ dodade i ovo:

"Ako ko ostavi dom i braću, ženu i decu, bogatstvo i njive i ostalo, naslediće na vekove carstvo nebesko." /Jevanđelje po Mateju, 19, 29./

A vojvoda sa onim blagorodnima primivši odozgo bačenu rizu i čistotne vlasi sa pismom, i položivši ih pred sebe, oplakivahu živoga kao mrtvoga, govoreći:

- O, nevolje od tebe, gospodaru, šta ovo učini nama, jer grči si nam sad posle nalaska nego kad pre toga od nas pobeže!

O, nalaska goreg od gubljenja!

O, rizo, željenoga, željnima zapaljenje! Kako da te ponesemo? Kako da te poput koplja ili oštra mača predamo roditeljima i braći?

O, vlasi ljubljene glave, srcu i očima privijane na utehu roditelja, kako da vas poput omče ovima damo?

O, dara što ga nosimo, puna ne radosti već plača, ne veselja već ridanja, kako da te odnesemo? Koje li ćemo uzdarje primiti? Kakvim li svetlim odeždama nas da obuku kada su sami u žalosnim i mračnim odeždama?

O, pira noći ove, puna veselja a ujedno i prevare, makar se i kaže: "I odobri lukavstvo, prevaru" kojom Jakov prevari Isava, uzevši njegov blagoslov! /Knjiga Postanja 27./

O, čaše tvoje, gospodaru, koju si nam služio, pune meda ljubavi, što nam je gorče od žuči spremala!

O, noći u koju zaspasmo, po Jovu budi tamna, i da se ne ubrojiš u noći obasjane mesečinom! /Knjiga o Jovu 3, 6./

O, mi, od nemudrih bezumniji! Kako onoga koga s velikim trudom kroz mnoge dane gonismo, i u ruke uhvativši u jednom času ispustismo?

Kako smo bili bezumni!

Koji nas san grehova naših zadrža, i tako usnusmo?

Kako ga ne vezasmo uzama, kao što nam je i zapoveđeno, pa bismo se oslobodili ove smrtne žalosti?

Šta sada da učinimo?

Kako da se javimo gospodaru našem?

Koji će kamen, koja železna priroda poneti težinu takve vesti koju mi nosimo roditeljima i braći?!

Ovako i mnogo slično plaču izgovoriše, i još dugo plakahu, onaj gore na kuli, a ovi dole na zemlji, da bi se i neosetljivi kamen ražalio. Posle u neko vreme odahnuvši, gore ka njemu uzdižući pogled i klanjajući se, davahu mu oproštajni pozdrav, i milostivo sa suzama koreći ga i prebacujući mu, govorahu:

- Zdravo, o gospodaru, zdravo! Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a misliš li da ti se valja Boga bojati?

Ovo i mnogo drugo od gorčine srca njemu izgovorivši, molitvu i blagoslov od njega izmolivši, i uzevši tužne haljine, odlažahu kući. I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati.

I tako otidoše kući.

A ovaj sa kule sišavši blagodara Boga i pokloni se igumanu i svoj bratiji. I svi ga celovaše kao novoukrašena anđelskim obrazom. A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći:

- Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti. /Psalmi Davidovi 46, 1./ Jer se neprijatelj nadao da će žudnim traženjem roditelja mojih omesti stope

moje usmerene ka Gospodu i da će me od vašega u Gospodu srodstva otrgnuti, ali se pokaza posramljen i nesvršena posla, vašim ka Gospodu molitvama a ujedno i telesnom borbom za mene.

A ovi čuvši smirenomudru i pokornu reč njegovu, kako je puna svake premudrosti, zaboraviše na telesne rane koje im momci naneše, i kao da su zaplenili neko blago veseljahu se zbog njega.

(O smrti svetog Simeona)

Posle ovoga malo poživevši prepodobni otac naš Simeon u manastiru svome koji se zove Hilandar, dostigavši meru savršenstva koju žele svi koji Boga ljube, Simeon divni, Simeon slatki, i delom Simeon, Simeon izvrsni, Simeon bogonosni i bogomudri, koji se nađe dobar u svemu, jer divan se pokaza hrabrošću u zemaljskom vojevanju, pravdom i verom ukrašavan, milostinjom i darežljivošću ništih ulepšavan, među carevima apostol, jer je apostolski narod svoj naučio i verom prosvetio; hramove besova obori i crkve Bogu podiže, jeresi progna i sveštenike uvede, trnje zločašća istrže i lozu blagočašća zasadi, carstvo i krasote sveta kao trice prezre, krstonosno i nepovratno za Hristom pođe, poslušnošću prema Bogu stran svojima i došljak u tuđoj zemlji postade, učenik i poslušnik sina i u pustinji saposnik, - molitvama i uzdasima u ćutanju i plaču završi život, i ostavi dobru uspomenu onima koji hoće život.

Koliko je pohvala po svakoj dobrodetelji ovoga muža sada mi nije moguće govoriti, jer bi se produžilo vreme povesti. Mnogo, dakle, minuvši, kao apostolu reći ću apostolske reči: "Podvigom dobrim podviza se, posta trčanje savrši, veru sačuvavši, i vreme njegova odlaska k Bogu nastade, da pređe na beskonačni i blaženi život, i da primi za njega čuvani venac pravde za svoje trudove, i za one koje je on spasavao, što spremi i što će dati Gospod pravedni sudija u dan onaj, njemu i svima koji vole dan javljanja njegova." /Druga Timoteju poslanica ap. Pavla 4, 6-8./

I odmah pozva ljubljenoga sina svojega, i reče mu:

- Približi se vreme da budem pozvan, čedo. Koliko si se potrudio za mene, za dobro duše moje, sada je još više vreme da mi pomogneš. Jer znam, što moliš u Boga daće ti se.

Ovaj prišavši sa suzama obisnu se o vrat njegov, i reče:

- Pre se ja, tebi pripadajući, molim, gospodine oče, da kao što sam se za života tvoga, okriljen toplim ti ka Hristu molitvama, od sviju zala sačuvao, i sada opet kada Hristu odlaziš, izmolićeš od njega svojim molitvama, njemu ugodnim, do kraja pokrov životu mojemu od zla, i nećeš ostaviti u svetim svojim molitvama ka Gospodu sve nas: decu tvoju u Gospodu i po telu rođenu ti, zemlju našu i crkvu, za koje si se trudio.

A prepodobni starac, izlivši mnoge suze, reče.- Ja o sebi ništa ne znam dok ne vidim Boga, i ako dobijem slobodu neću vas ostaviti.

I položivši prepodobne ruke svoje na ljubljenog sina, blagoslovi ga. i umnoživši k Bogu molitvu za njega, zagrli ga sa suzama i poslednje celovanje dade mu. I zapovedivši mu da svrši za srpske crkve mnoge nedovršene stvari, i za svete svoje mošti zamoli, govoreći:

- Kada Bog posle izvesnog vremena blagoizvoli, skupivši jadnog tela grešne moje kosti, prenećeš ih u zemlju naroda mojega, i položićeš u crkvi od mene sazdanoj, koja je u mestu zvanom Studenica, u manastiru Presvete Bogorodice.

Bogomudri Sava ispovedi da će izvršiti sve što je otac zapovedio.

Prepodobni pak prizva sabor monaha, bratiju i čeda u Gospodu, i svakoga od njih po imenu velova i blagoslovi, i sve veselo nagovaraše da se za njega mole, predajući ih Bogu i prečistoj njegovoj Bogomateri, a uz njihovu pomoć i sinu svome bogomudrom Savi. I tako otpusti svakoga od njih u ćeliju, zapovedivši da mu do ujutru niko ne dolazi, jer je već bila noć.

I odmah u poslednjoj starosti iznenada mladićki sa odra ustade, i kao da je čekao da dođu neki blagorodni i ljubljeni i svetli i visoki od cara, veselom dušom, svetlim i svetim anđelskim obrazom ukrasivši se, i tako se svetim i prečistim i besmrtnim i životvornim i strašnim i užasnim tajnama pričesti, rekavši:

- Slava Bogu za sve!

Malo posle toga bio je kao čovek obuzet ognjem prirodne smrti. A ljubljeni sin njegov usrdno se podvizavao u poslednjoj službi za oca, mnogim izlivanjem suza, za celu noć ceo psaltir nad njim izgovorivši, i nikoga nije puštao da uđe k njima nego ga nasamo poučavaše i opominjaše da govori blagodarne molitve Bogu.

Kada je dan počeo da sviće, unese ga u crkveni pritvor. I mogao se videti dirljivi prizor krajnje smernosti: onaj koji je nekada bio visok i ležao u zlatnoj i mekoj postelji, ležaše samo na rogozini kao jedan od poslednjih i ubogih ljudi, dišući poslednjim dahom. Bratija ga opkoliše i oplakivahu gubitak oca, a prepodobni, jedva mogavši, podiže ruku i mahnu da bude tišina.

I razvedri mu se lice, i veselo gledaše kao prečistoj ikoni Hristovoj i prečistoj njegovoj Materi. Izgledalo je kao da poje sa nekima drugima, a nije niko mogao razumeti. Došavši do kraja psalma, reče jasno ovo:

"Svako dihanije da hvali Gospoda!" /Psalmi Davidovi 150, 6./

I tako su svi razumeli da je prepodobni i na kraju života sa anđelima pojao anđelsku pesmu, i da više, posle one anđelske pesme, ne treba druge pojati.

Vedro gledajući na ikonu Hristovu, izgledaše kao da dušu predlaže u ruke njegove. I gle, kao nekim dobromirisnim aromatima vazduh se ispuni tako da su se svi koji su tu stojali divili neobičnom i neiskazanom takvom blagouhanju.

I tako slatko u Gospodu usnu sveti starac, predavši dušu svoju Hristu Bogu, koga iznad svega zavole.

A ljubljeni sin pripade na svečasno lice očevo, i mesto toplom vodom vrućim suzama ovo umi, a tako isto i prepodobne mu ruke umi mnogim suzama. Na glavu ih svoju i oči polažući celivaše, i upodobivši ih krstoobrazno, na prsa njegova položi.

I tako sa svom bratijom užeže mnoge sveće sa časnim kandilima, i odade počast časnom i svetom telu prepodobnoga oca sa podobnim nadgrobnim pesmama u dovoljnim suzama. Imajući unutra u crkvi presvete Bogorodice grob ukrašen mramorjem, položiše ga u manastiru koji se zove Hilandar, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha za pokoj blaženoga i svetoga oca.