UVOD

Knjiga koja se nalazi pred vama je rezultat višegodišnjegistraživačkog rada. Tokom pisanja ona je menjala svoj oblik više puta,a ipak na neki način je ostala nedovršena. Razlog tome je količinapodataka do kojih sam došao. Često su neke sitnice menjale suštinucelog poglavlja, tako da sam morao sve da prepravljam. Uprkos svimvraćanjima na početak uspeo sam da stavim tačku na kraj.

Prilikom istraživanja i pisanja knjige koristio sammultidisciplinarni metod rada. To je bilo neophodno da bi se tema štoviše približila čitaocu. Prosto nabrajnje datuma i činjenica nije bilodovoljno da bi se na pravi način rasvetlila istorija ovog naselja. Kaoprvo radnju je bilo potrebno postaviti u realni prostor, u prirodu.Stanišić nikad ne bi bio ono što jeste da je u Karpatima ili naMediteranu. Važnost prostora je utoliko veća što je čitalac dalje odStanišića. Zadatak ove knjige je i da što više približi zavičaj onima čijisu preci voljom ili nevoljom pre više decenija napustili selo, a Stanišićim je neki daleki magloviti predeo iz priča pradedova. Sama istorijasela je osnova oko koje se gradila celokupna priča. Na tu osnovu su senadograđivali međuljudski i međunacionalni odnosi, društvenakretanja i odnosi, istorijski uticaji čoveka na životnu sredinu,etnološka istraživanja, seoska kultura, razvoj poljoprivrede i zanatstvaitd.

Koristio sam nekoliko izvora za prikupljanje podataka. Na prvommestu je bogata literatura o Stanišiću na srpskom, mađarskom,nemačkom i engleskom jeziku. Arhivska građa mi je bila sekundarniizvor podataka i više sam je koristio za proveru ili potvrđivanjepojedinih informacija. Veoma značajne rezultate sam postigaoterenskim radom i intervjuisanjem. Na taj način sam došao do veomazanimljivih podataka iz perioda II svetskog rata i posleratnog perioda.

„Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja u Bačkoj“ se sastoji izdeset poglavlja koja obrađuju: prirodno okruženje sela i ekoistoriju,arheološka istraživanja i period do oslobođenja ovih prostora odOsmanske vlasti, naseljavanje sela i veliku kolonizaciju Bačke u XVIIIveku, prvu polovinu XIX veka do revolucije 1848-49.g., XX vek, dvasvetska rata, kolonizaciju dalmatinskog stanovništva i period dosedamdesetih godina XX veka. Na kraju svakog poglavlja je obrađenpo jedan spomenik kulture ili kulturno nasleđe sela. U tekstu suposebno istaknute zanimljivosti vezane za dato razdoblje. Mnogo togasam morao da izostavim ili preskočim, što je naglašeno u

napomenama koje će čitaoca uputiti na izvor ili delo koje detaljnijeobrađuje određenu temu.

Vođen idejom da je svako selo država u malom, koncipirao sampriču o Stanišiću. Na taj način je „Stanišić – vodič kroz istoriju jednognaselja u Bačkoj“ priča o sudbini ove regije u poslednjih nekolikovekova preslikana na sudbinu Stanišića i sudbinu ljudi koji su ganaseljavali. Gledano iz te perspektive priča ima mnogo širi kontekst imnogo dublje značenje. Odnosno, čitalac bi trebao ovo delo daposmatra iz ptičije, a ne iz žablje perspektive. Neko će u tome uspeti,a neko neće. Tako je bilo i meni prilikom pisanja.

Knjiga je napisana u naučno-popularnom stilu kako bi bila štopristupačnija prosečnom čitaocu. Pored toga, cilj mi je bio da knjigabude ozbiljna ali nikako dosadna. Na moju sreću, nisam morao da sedržim nikakvih pravila i nisam imao ograničenja koja bi imaoprofesionalni istoričar. Možda je ta sloboda koju sam imao proizvelaneke greške, ali lepotu ove priče tražite u njenoj nesavršenosti.

Elektronsko izdanje

Osnovna ideja je bila da se knjiga pojavi u štampanoj formi, ali birealizacija te ideje bila veoma komplikovana i skupa. Posle dužegrazmišljanja i analiziranja doneo sam odluku da je objavim uelektronskoj formi. Na ovaj način, rukopis će biti dostupanogromnom broju ljudi koji će biti u mogućnosti da link podele sasvojim prijateljima preko raznih društvenih mreža ( Facebook,Twitter... ), gde će moći da ostave svoj komentar i podele svoje utiskesa ostalim čitaocima.

Ako vam se svidi „Stanišić – vodič kroz istoriju jednog naselja uBačkoj“ dodajte svoj komentar i „lajkujte“ ga, jer iako je ovo priča oprošlosti ne treba zaboraviti da smo u XXI veku!

Robert KučoStanišić, 2012. godine

Stanišić – vodič kroz istoriju jednognaselja u BačkojSADRŽAJ

I deo- Zemlja

Iako na prvi pogled priroda oko Stanišića izgleda jednolično i siromašnoistraživači i zaljubljenici u prirodu svakodnevno proširuju listu biljaka i životinjakoje naseljavaju livade, bare, kanale i šumice kao oaze u nepreglednom moruindustrijskog bilja._______________________________________________________str. 6.

II deo- Ispod zemlje

Ispod tankog sloja najplodnije zemlje kriju se tragovi stari i po nekoliko hiljadagodina. Najčešće slučajno, kopanjem kanala ili temelja za kuće, stanovniciStanišića otkrivaju oružje, keramiku, nakit i druge predmete koje su koristilinarodi koji su vekovima pre nas naseljavali ova područja._______________________________________________________str. 17.

III deo- Monarhija

Nakon proterivanja Turaka iz Panonske nizije, Habzburška monarhija uspostavljavlast nad ovim prostorima i organizuje državnu upravu._______________________________________________________str. 26.

IV deo- Carska zemlja, pusta zemlja

Tokom XVIII veka Habzburška monarhija sprovodi masovno naseljavanjerazličitih naroda na prostoru današnje Vojvodine. Na gotovo pustu zemlju, kojusu u to vreme naseljavali najviše srpski seljaci, naseljavaju se Nemci, Mađari,Slovaci, Česi, Bugari, Francuzi i drugi narodi. Nezavisno od organizovanognaseljavanja ostalih naroda porodično se naseljavaju Jevreji.________________________________________________________str. 33.

Dodatak: Crkva Svetog Nikolaja i Preobraženje-Vodica________________________________________________________str. 51.

V deo- Nova zemlja, novi život

Za veoma kratko vreme broj stanovnika Stanišića se višestruko uvećava i onopostaje poljoprivredna varošica. Prostorni plan sela, u obliku pravougaonika i saulicama koje se seku pod pravim uglom, se zadržao do današnjih dana.Početkom XIX veka selo postaje posed baronske porodice Redl što će umnogome odrediti sudbinu sela u narednih pet decenija._________________________________________________________str. 60.

Dodatak: Crkva Ime Marijino_________________________________________________________str. 78.

VI deo- Na svojoj zemlji

Evropska revolucija 1848-49. godine u korenu menja društvene odnose u celojmonarhiji, pa tako i u Stanišiću.Austro-ugarska nagodba 1867. godine donosi značajniji mađarski uticaj umnogim sferama društvenog života.Dolazak železnice 1895. godine otvara selo i povezuje ga sa svetom._________________________________________________________str. 90.

Dodatak: Jamertal_________________________________________________________str. 102.

VII deo- XX vek

Početak XX veka obeležava snažna mađarizacija društvenog i političkog života idovodi do promene naziva sela u Ersalaš 1904. godine.Vihor I svetskog rata u selo dovodi mladog učitelja i slikara Ivana Radovića.________________________________________________________str. 104.

Dodatak: Jevrejsko groblje________________________________________________________str. 112.

VIII deo- Između dva rata

Nakon rata Stanišić postaje deo Kraljevine SHS. Deset porodica poseduje prekosto jutara zemlje. Selo se elektrifikuje. Osnivaju se sportska, zanatlijska, kulturno-umetnička i druga društva. Politika postaje deo svakodnevice. U slobodno vremeljudi umesto narodne nošnje oblače moderna građanska odela._________________________________________________________str. 114.

Dodatak: Stara seoska arhitektura_________________________________________________________str. 142.

IX deo- Veliki rat u malom selu

Vojna okupacija sela, ubistva i hapšenja Srba. Deportacija jevrejskih porodica.Kraj okupacije i uspostavljenje komunističke vlasti. Logorisanje nemačkogstanovništva._________________________________________________________str. 150.

Dodatak: Kalvarija – Štacije – Križine_________________________________________________________str. 160.

X deo- Blato i prašina

Preseljenje iz dalmatinskog krša i uvek osunčanog primorja gde se retko viđasneg u blatnjavu ravničarsku jesen, koju prati jeziva zima i led. Posle toga letobez i najmanjeg vetrića i sunce od kojeg zemlja menja boju iz crne u sivu ipostaje prašina.Zadruge, udarnici i trudbenici, petogodišnji zadaci, radne akcije, prilagođavanje..._________________________________________________________str. 162.

PRVO POGLAVLJE

ZEMLJA

„Prvi uslov opstanka naroda jeste mesto, gde on živi, i zbog toga,život svakog naroda treba započeti ispitivanjem njegovog mestastanovanja. (...)I genijalan čovek se razvija tamo gde je mnogo činilaca, uticaja iukrštanja. Uvek su važni granični prostori.“B.Hamvaš

TAMO GDE SU NAJLEPŠI ZALASCI SUNCA

„Možeš u dugu danu hoditi po Bačkoj, a nećeš videti jednoga brežuljka:sve je ravno kao tepsija. Zamori se pogled putnikov gledeći jedno isto: njivu,pašnjak, njivu, pašnjak i – ništa više. Ili – uđe u selo. Tu vidi kućicu dokućice; iza kuće staje, iza staja bunar, iza bunara voće. Iznajpre ga tooveseli, ali malo pomalo ta mu jednakost dodija: on saginje glavu i postajezlovoljan...

Takva je Bačka danas. Pa, i pored svega toga, ona je lepa, divna! Ona jebogata cura. Sve što se u njenu crnu utrobu baci donosi bogata ploda. Lepasu njena polja kad ozelene, a još su lepša kad se pozlate zlaćenim vlaćem...Ona vam je kao tuđinka: ne da se svakom poznati! Ko hoće da zna njenedraži i njene lepote, taj mora živeti u njoj. Tome ona otvara svoja nedra idaje miloštu. A ko proživi u njoj, taj je lako ne ostavlja, ili, ako je baš moraostaviti, on je nikad ne zaboravlja.“1

U vreme početka naše priče Bačka je bila potpuno drugačija nego danas.Predeo između Dunava i Tise je nakon turskih osvajanja gotovo potpunopodivljao. Priroda je bila apsolutni gospodar u nepreglednoj ravnici.

Ogroman priliv stanovništva tokom XVIII veka oblikuje pejzaž koji namje poznat. Prvi ozbiljniji priliv stanovništva dešava se tokom Velike seobeSrba 1690. godine pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem. Srbi, koji suse uglavnom bavili stočarstvom, nisu mnogo menjali pejzaž. Njihovostočarstvo, koje je bilo polunomadsko, nije imalo presudnog uticaja napromene u prirodi. Prisustvo ljudi ipak čini svoje. Proces planskekolonizacije ovih predela dovodi do ogromnih promena u prirodnomokruženju. Krče se šume, isušuju močvare i bare, kopaju kanali, pašnjaci sepretvaraju u oranice. Naselja koja su do tada bila od nekoliko desetina kuća(zemunica), prerastaju u ušorena i planski građena sela sa više hiljadastanovnika.

1 Ovaj predivan opis ravnice je početak romana „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića. Jedinarazlika je što on opisuje Mačvu, umesto koje sam stavio Bačku. Lepši uvod sigurno nisam mogaoda smislim, a ovo je i način da se skrene pažnja čitalačke publike na jedno predivno književnodelo koje je pomalo zaboravljeno.

▲ ( S1 ) Slatinaste livade, ugorženi ekosistem koji nestaje usled odoravanja.Pružaju se na nekoliko stotina hektara zapadno od Stanišića.

ČOVEK I OSLOBOĐENA PRIRODA

„Mapa pokušava da prostor i mesto tačno svede na jedan imenitelj,takvim uobičajenim oznakama kao što se notama tačno ispisuje muzika. Usvakom slučaju mapa je jedan od tri najveća dela civilizacije , jer ume dageometrizuje mesto i ume da uobliči sliku“ B. Hamvaš

Na osnovu analize vojnih mapa iz XVIII veka može se zaključiti kako jenekad mogla izgledati pustara Stanišić ( Pradium Stanisity ).

Na mapi Somborskog vojnog šanca iz 1746. godine2 ubeležena je istanišićka pustara. Pustara u to vreme nije bila naseljena, ali je sa tačkamaubeleženo nekoliko salaša na granici sa pustarom Kruševlje. Zapadno oddanašnjeg sela pružala se ogromna vodena površina pravcem sever-jug.Verovatno je to bila bara sa nivoom vode koji je varirao od toga kakva je

2 Lageplan der Somborer Militärschantz 1746. – Hofkammerarchiv Wien

godina ili koje je godišnje doba. Mapa iz 1763. godine3 je sa ubeleženimnaseljem, a zapadno od naselja je vodena površina koja je veća od današnjegsela i nazvana je kao „Bara“. Sve do naseljavanja Srba pustara je bilaispasište za carsku marvu.

Stanišićka pustara je sigurno bila dobro mesto za život. Naseljenici suimali pašnjake, bare i ritovi su obezbeđivali ribu koja je u to doba bila važnahrana jer su Srbi mnogo postili4, imali su trsku za pokrivanje kuća, na severusu bile šume ( građa i ogrev ). Iskruljev ovako opisuje Stanišić u vremenaseljavanja Srba: „...posle prezimljenog vremena, krenu se Srbi ka zapadu inastane se tamo gde je danas selo Stanišić, i gde je sa zapadne strane ondabila velika bara, dubok rit pun ribe, a selo sa istočne strane opasano velikimšumama.“ 5

Priroda je još uvek bila neukroćena, ali je bujao život. Raznolikostbiljnog i životinjskog sveta bila je ogromna.

Ogromna promena se dešava kolonizacijom Nemaca krajem XVIII veka.Veličina atara je nepromenjena, a broj stanovnika je mnogostruko uvećan.Priroda uzmiče pred poplavom ljudi. Čovek kreira pejzaž prema svojimpotrebama. Kultivisanje zemlje nije bilo nimalo lak posao, iako su kolonistidobili sav potreban materijal i oruđe. Zemljište na koje su naseljeni čestonikad nije bilo obrađivano. „Oranice njihovih naselja u novoj domovini behuvećinom ledine, koje je trebalo, napornim radom u toku niza godinapretvoriti u ziratna zemljišta.“ 6

3 Lageplan von 1763 - Prädium Kruschiwle und Stanischisch - Hofkammerarchiv Wien4 Strogo su držana sva četiri velika posta, postilo se i svake srede i petka i svihtzv. „posnih dana“. D. Popović „Srbi u Vojvodini“5 T. Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“, str. 432.6 B. Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine“,Matica srpska, N.Sad 1961. str 17.

▲( S 2 ) Bačka ravnica išarana poljima kukuruza, suncokreta, pšenice.

Od perioda naseljavanja Stanišića, pa u narednih stotinak godina seljani sesuočavaju sa problemom poplava. Visok nivo podzemnih voda i ćudljivarečica Mostonga zadavali su dosta muka seljacima. Mostonga, koja je sasvojom dužinom od 105 km najduža reka u Bačkoj, često je plavila njive.Danas je njeno korito na mnogim mestima isušeno ili je vodostaj veomanizak, ali tada je to bio ozbiljan vodotok. Prvih decenija XIX veka ona ječesto stvarala poplave i to najčešće kad se počeo topiti sneg, a na zimu samnogo snega se nadovezalo kišno proleće. Ona je prilikom velikih poplavapropuštala od 8 do 12 kubika vode. Sedamdesetih godina XIX veka bilo jesedam uzastopnih poplava, i zbog toga su se kopali kanali dugi 10kilometara.

( S 3)Mostonga je ukroćena. Ova mala i ćudljiva ravničarska rečica stvarala jeprobleme stanovnicima koji su živeli blizu nje sve do druge polovine XIX veka.

SVET KOJI NESTAJE I POSLEDNJA OAZA

Kako opisati vreo letnji dan kad čovek ne oseća da diše. Kad ga u poljuguši prašina, a sunce ga nemilosrdno prži. Osećaj izgubljenosti, kad se ziminađe na sred livade. Kad se spusti magla i padne sneg. Kao da se korača krozmleko. Sve je ravno, noge upadaju u dubok sneg, a kilometrima nema nidrveta ni žbuna. Čovek kao da se vrti u krug. Orijentacija za bilo kojegstranca je gotovo nemoguća.

Zanimljiva je Bačka ravnica. Na prvi pogled dosadna i jednolična, ali sahiljadu tajni i iznenađenja koje samo uporni umeju da otkriju. Već vekovimageneracije okrivaju njene tajne i još uvek je ne poznajemo dovoljno dobro.

Kasna je jesen. Vreme seobe ptica. Probijali smo se kroz trsku da dođemodo mreže koja je jutros postavljena širinom cele bare. Prvi je išao DejanĐapić, ornitolog i ekolog, i krčio put za ostatak male ekspedicije. Ovo jenjegova teritorija, svet barskih ptica.

Achrochepalus scirpaceus! Achrochepalus schoenobaenus!7 - Prepoznavaoje ptice u letu, po njihovom oglašavanju.

Voda nam je bila do kolena kad smo stigli do mreže. Maslinasto zeleni isivkasti trstenjaci koprcali su se u mreži kad smo joj prišli.

Zahvaljujući grupizaljubljenika u prirodu,među koje spada iDejan, živi svet okolineStanišića poznatiji namje nego ikad. Već skorodeceniju, grupa mladihljudi okupljenih uokviru Ekološkogpokreta, izučava i štitifloru i faunu okolinesela i celog regiona.Rezultati rada ove male

7 Dve najčešće vrste trstenjaka koje se gnezde na Bari.

grupe nisu za podcenjivanje. Od 2003. godine kada je započet redovanmonitoring i prstenovanje ptica, na više lokacija oko sela i u seluprstenovano je preko pet hiljada ptica. Među najzanimljivijim otkrićima biloje hvatanje ptice sa švedskim prstenom na Bari kod karaule, što je prvootkriće ptice prstenovane u Švedskoj na teritoriji Srbije. Otkriće ptice selicePhylloscopus proregulus ( na fotografiji S 4) predstavljalo je pravusenzaciju. Pevačica maslinasto-zelene boje sa crno-žutim prugama na glavi ikrilima, čija dužina je oko 9 do 9,5 cm je veoma retka u čitavoj Evropi i ovoje bio prvi nalaz ove vrste u Srbiji.

Dok smo oslobađali krhke ptičice iz mreže, Dejan je merio raspon krila iupisivao osnovne biometrijske podatke o svakoj ptici. Nakon što bismostavili prsten pticu smo puštali.

Dejan se i dalje probijao napred i nije prestajao da priča. Pričao je više sasobom i pticama nego sa nama.

„Opet je neko pucao u veštačke duplje za gnežđenje vetruški. Ne znamkojem magarcu je to smetalo?! Šta je on time postigao? Da li zna kolikovetruška godišnje pojede miševa? Nema on pojma.. Budala.! 5000 miševakoji bi mu pojeli 5 tona žita. Budala!“ Smejemo se pošto ga dobropoznajemo. Znamo šta hoće da kaže, ali još uvek premalo ljudi poštuje divljisvet koji je sve siromašniji oko nas. Na sreću, poruka polako ali sigurno stižedo ljudi. Zahvaljujući ljudima do kojih je stigla poruka, na neobičneživotinje koje se pojave u ataru sela se ne puca, već se javlja prirodanjacimakoji ih uhvate u mrežu, fotografišu, determinišu i puste ponovo u prirodu. Nataj način je otkriveno i gnezdilište ritskih sova ( Asio flammeus ) koje suveoma retke i za koje se nije znalo da u našem susedstvu svijaju gnezda iodgajaju svoje mlade.

Pred intenzivnom poljoprivredom uzmiče prirodno okruženje. Male oaze umonokulturi su poslednje utočište za mnoge biljne i životinjske vrste. ( S 5)▼

Priroda oko sela je veoma inspirativna za fotografe i slikare. Na žalost, sve je manječistih livada, kanala i šumica. Fotograf Bojan Bjedov beleži ljude, prizore izsvakodnevnog života, prirodu... Iako je obišao sve kontinente, u Stanišiću uvekotkriva nešto novo i zanimljivo. ( S 6)

SKUPLJAČI KRPELJA

Krenuli smo, kao i obično, s kraja Karađorđeve ulice. Selo je na ovommestu najotvorenije ka livadama. Još od detinjstva, mi koji smo tu živeli,smo redovno izlazili na livade. Kad si dete na prostranoj livadi osećašpotpunu slobodu. Možeš da igraš fudbal, možeš da trčiš, da vičeš, zimi da sekližeš ili igraš hokej. Leti smo lovili skakavce ili pecali žabe. Sad, posle dveili tri decenije, na livade izlazimo iz drugih razloga.

Na prvi pogled, livade su jednolične i siromašne biljnim i životinjskimsvetom. Tako izgledaju onima koji ih nedovoljno poznaju, a u stvari onekriju bezbroj tajni i oblika života.

„Slatine su sva zemljišta koja su zbog štetnih soli, adsorbovanjanatrijuma i zbog loših fizičkih svojstava nepogodna za biljnu proizvodnju. Uzapanom delu atara Stanišića one se prostiru na 574 hektara!“- Upoznavaonas je sa njihovim karakteristikamabiolog Davor Babić8 koji ih veoma dugoproučava i veoma dobro poznaje.

Mestimično smo nailazili na manje iliveće površine bez biljnog pokrivača kojesu bile prevučene sivo belim naslagamasoli. „Možda livade izgledaju siromašno ipolupusto, ali oko nas je ogroman brojbiljaka i životinja. Do sada je otkriveno159 biljnih vrsta iz 43 familije, a od togatri panonska endema i tri panonskasubendema9 kao biljne vrste odposebnog značaja za ovo područje.“-dodao je Davor.

Achillea asplenifolia (Crvena hajdučkatrava)- panonski subendem slatinastih livada oko Stanišića.( S 7) ▲

Vlažne livade oko Stanišića su nekad predstavljale ogromnu celinu odnekoliko hiljada hektara. Značajan deo godine bile su prekrivene vodom i nanekim mestima bile su zabarene ili prelazile u ritove. Ljudskom aktivnošćuone su isušene, ispresecane putevima, preorane ili pošumljene. Ostali su jošmanji komadići od par desetina hektara kao uspomena na neka davna

8 Davor Babić već nekoliko godina radi na naučnom radu „Florni sastav slatinastih livada poredStanišića“.9 Panonski endemi: Cirsium brachychephalum, Lepidium crassifolium i Puccinellia peisonis.

Panonski subendemi: Achillea asplenifolia, Puccinelia limosa i Roripa koerneri.

vremena. Njihovim nestajanjem, potiskivane su mnoge biljne i životinjskevrste. Stanište mnogih životinja je suženo ili je nestalo. Danas su oneugroženije nego ikad. Zemljoradnici koji imaju njive oko njih odoravajuogromne površine livada, a one koje su blizu puteva pretvaraju se u deponijesmeća.

Kad smo prešli livade, izbili smo na železničku prugu i uputili se kajugozapadu. Obišli smo selo i krenuli ka Vodici. Livade sa ove strane sumnogo čistije. Na nekim mestima smo preskakali kanale kako bismo išlinajkraćim putem. Blizu srušenog Pucarevog salaša iz ševara je izletelonekoliko divljih pataka, a tu smo ugledali i ogromnog bizamskog pacova. Nakilometre nismo sreli ni jednog čoveka.

Prijatna pesma cvrčaka, jata veselih vrabaca, eja leprša nad livadom, rodakrstari na toplim talasima vazduha.

Na Vodici smo napravili manju pauzu da se odmorimo i da saberemoutiske. Postavljena na desnoj strani starog somborskog puta, pored salaša sašljivikom, Vodica predstavlja idiličan bački ambijent. Na ovomvanvremenskom prostoru čovek se oseća lako i diše punim plućima.

Za sanjarenje nismo imali previše vremena. Nastavili smo dalje starimsomborskim putem ka Mašićevim salašima. Vijugavi, neravan i prašnjaviput vodio nas je ispod „starih vinograda“. Do danas, ostao je samo naziv.Vinograda više nema. Samo kukuruz, žito, suncokret i repa. Do Mašićevihsalaša, kojima je Dimitrije Mašić temelj udario davne 1870. godine, stiglismo sivi od prašine. Sa Telečke visoravni smo još jednom bacili pogled napredivan pejzaž zapadne lesne terase. Sunce je polako zalazilo, a zalazak jebio čaroban.

DRUGO POGLAVLJE

ISPOD ZEMLJE

„Provedeš ceo život iskopavajući tajne prošlosti, a u istovreme strahuješ da jednog dana neće biti nijedne.“Pol Sasman „Kambizova izgubljena vojska“

KAD JE SUNCE BILO BOG

Ponekad se na veoma neobične načine dolazi do najvećih inajzanimljivijih otkrića. Šta se nalazi ispod zemlje se ne može znati dok sene iskopa. Neobične neravnine, uzvišenja usred ravnice ili drugačija bojazemljišta može da nagovesti da se tu nešto krije. Daleka prošlost ovihprostora se izučava već duže od jednog veka i prema tim istraživanjimaprostor između Dunava i Tise naseljavali su razni narodi i kulture. Akoprođemo kroz prostorije Gradskog muzeja u Somboru, gde se čuva najvećideo otkrivenih predmeta, kao da putujemo kroz vreme. Čarobno putovanjekoje traje preko osam hiljada godina počinje u vreme mlađeg kamenogdoba i traje do današnjih dana.10

Najstariji arheološki nalazi u Bačkoj su iz vremena mlađeg kamenogdoba-neolita (oko 6000 godina pre nove ere). Predmeti iz ove davneprošlosti nam govore o načinu života i svakodnevici prastanovnika ovihpredela. Komadi grnčarije, primitivno oružje, nakit i drugi predmeti sukockice jednog složenog mozaika koji se slaže mukotrpnim radom nekolikogeneracija istraživača.

Otkrića vezana za period prelaza iz stare u novu eru pokazuju da su ovipredeli bili poprišta sukoba, mesto susreta rimske civilizacije i plemenanarazličitijeg porekla ( Iliri, Kelti, Sarmati ), prostor na kojem se razvijalatrgovina...

Rani Srednji vek ( IV vek ) koji započinje velikom seobom naroda jekarakterisala česta promena etničke slike Panonske nizije. Naseljavaju seGoti, Gepidi i Alani. Zatim na scenu stupaju azijski nomadi – Huni i Avari.Nakon njih se pojavljuju Sloveni. Celokupno komešanje naroda i plemena uPanonskoj niziji će se završiti tek po naseljavanju Mađara, krajem devetogveka. Ovi migracioni talasi će dovesti do značajnih društvenih promena i dostvaranja prvih ranofeudalnih država u ovom delu Evrope. Arheološki nalazikoji se mogu vezati za ovaj period imaju karakter složene materijalnekulture, koja je bila plod mešanja različitih stilova i uticaja.

10 Gradski muzej u Somboru i zaposleni u ovoj ustanovi već 125 godina rade na istraživanju izaštiti arheoloških lokaliteta u severozapadnoj Bačkoj. Okolina Stanišića još uvek nije dovoljnoistražena i sigurno će biti još zanimljivih otkrića.

◄ Mađarski kralj Stefan(Szent István király) – statuase nalazi na pročelju crkve uStanišiću ( S 8 )

KAKO JE TALASMAĐARA PREPLAVIOPANONSKO MORE

Dolaskom Mađara uPanonsku niziju krajem IXveka završava se period Seobenaroda. Njihova u osnovinomadska kultura (uzengije,srcoliki okovi, od oružja luk,pljosnate romboidne strele,sablja) koju za sada poznajemosa nekoliko nalazišta(Kljajićevo, Apatin, Bogojevo,Doroslovo, Stanišić, Rančevo)uklapa se u skupinu predmetakoje sadrži tzv. bjelobrdska

kultura sa obeležjima slovenske materijalne kulture X-XI veka. Nju odlikujenakit izrađen pretežno od bronze – naušnice alke sa "S" završecima, torkvesiod upletene žice, narukvice od upletene žice ili sa krajevima u oblikustilizovanih životinjskih glava (Prigrevica, Riđica, Bogojevo, Ruski Krstur,Sombor).11

Mađarsko zaposedanje Panonske nizije (mađ. Honfoglalás) započelo je896. godine. Sedam mađarskih plemena pod vođsvom Arpada brojalo je ponekim procenama oko 250 hiljada ljudi, a po nekim čak i pola miliona. Prvedecenije života u Panoniji mađarska plemena su provela u pljačkaškimpohodima širom Evrope. Hiljadite godine Ištvan se kruniše za kralja iMađari prelaze u hrišćanstvo. Njihova država se po ugledu na okolneslovenske zemlje organizuje po feudalnom sistemu i sve do Mohačke bitke(1526.godine ) vladala je celom Panonskom nizijom, „Hrvatskim zemljama iDalmacijom”.

11 www.gms.rs

MRAČNI SREDNJI VEK

Kada govorimo o naseljima koja su postojala na ovim prostorima tokomSrednjeg veka onda je to kao šetnja kroz mračan podrum. Ponekad zapnemoza nešto, ponešto napipamo, ali svaki korak je nesiguran i uvek postojiopasnost da se nešto sruši i polomi. Arheološka istraživanja, kao sveća uruci, osvetljavaju neke tačke. Ipak, na pojedina pitanja je teško pronaćiodgovore.

Postoji nekoliko srednjovekovnih naselja koja bi se mogla locirati tu gdeje danas Stanišić, ili u njegovoj bližoj okolini. Tokom četrnaestog veka sespominju čak tri naselja, i to: Erš ( mađ. Örs , 1339. godine ), Batheremlje(mađ. Batheremlye, 1342. godine ) i Pariš ( mađ. Paris , Paris falu ). Pariš seprvi put spominje 1366. godine, a poslednji put 1578. godine. Prilikomposlednjeg pominjanja ovog sela ( u turskom popisu ), njega je naseljavalo136 stanovnika turske i srpske narodnosti. Nakon ovog popisa, prema kojemje u selu bilo osamnaest turskih i devet srpskih domaćinstava, Pariš se višenikad ne pojavljuje.

PRSTEN

“ Jedan Prsten da gospodari

Jedan za svima seže

Jedan Prsten da sve okupi

I u tami ih sveže “ Dž.R.R. Tolkin “Gospodar prstenova”

„Vinograd se nalazio na takvom mestu da traktorom nismo mogli prići.Zemljište je bilo tako neravno da bi se traktor prevrnuo pa smo krčili sabuldožerom.“ – Ljubi Nikoliću i danas zasjaje oči kad priča o svomneobičnom otkriću. Priča sa puno žara i posle svake rečenice povuče dimcigarete koju ne ispušta iz ruke. Ponosan je na svoje okriće i rado priča onjemu, ali je tužan jer je ostao bez najvećeg blaga – prstena.

Ljubo Nikolić sa detektorom zametal pretražuje svoje dvorište.Priču o prstenu je ispričaobezbroj puta, a siguran je danajveće blago još uvek ležinegde zakopano u seoskomataru (S 9 ). ►

Bilo je leto 1986. godine.Dve stotine metarajugozapadno od Mašićevihsalaša, na obodu visoravniTelečka, grupa ljudi jepokušavala da raskrči starinapušteni vinograd. Poštoručno nisu mogli da odrade tajposao, a traktorom se nisumogli kretati po strmom terenu,krčenje se moralo obaviti uzpomoć buldožera. Kako jemoćna mašina otkidala slojevezemlje i čupala panjeve loze, pred radnicima se ukazao neobičan prizor.Među izlomljenim panjevima i razrovanom zemljom uočavali su obrisenečega veoma starog. Nisu bili svesni šta su otkrili, ali su pretpostavljali daje nešto nesvakidašnje. Kad su prekinuli radove u osnovi skinutogsloja zemlje uočavali su ostatke uništenog skeleta i veće površine crvenozapečene zemlje. Na jednom mestu je iz zemlje virio metalni predmet koji jeodmah privukao pažnju prisutnih. Ljubo je posle kratkog posmatranjaizvukao predmet iz rastresite zemlje, prstima skinuo zalepljenu zemlju iodneo ga do salaša da odluči šta će sa njim.

Sutradan ujutro, posle neprespavane noći, odlučuo je da predmet poklonimuzeju u Somboru. Obrijao se, naglancao cipele, obukao svečano odelo, anađeni predmet umotao u belu krpu i stavio u torbicu.

Kad je stigao u muzej, portir ga je uputio na arheološko odeljenje. Ljubo jekročio u prostoriju čiji su zidovi bili prekriveni policama sa stotinamaknjiga, a na sredini prostorije se nalazio veliki sto oko kojeg su sedelistručnjaci muzeja. Posle kratkog upoznavanja, nakon kojeg nije upamtio nijedno od imena prisutnih, Ljubo je iz torbe izvadio stari predmet umotan ubelu krpu. Istog trenutka kad su arheolozi preuzeli stari metalni predmet onje postao bronzana fibula stara gotovo osamnaest vekova.

Arheolozi nisu bili ništa manje uzbuđeni od Ljube Nikolića, ali jeiskopavanje lokaliteta izvršeno tek u oktobru iduće godine.12 Traktorski plugi kašiku buldožera su zamenili finiji arheološki alati. U toku iskopavanjaotvoreno je pet kontrolnih sondi različitih površina, koje su postavljeneparalelno. Sonde su po dužini presecale osnovu humke, a orijentacija im jebila severozapad-jugoistok. Arheolozi, predvođeni Dušankom i ČedomiromTrajkovićem, su prekopali površinu od 150 m2. Istraživanje lokaliteta SvetiAnte, kako se ovaj bržuljak zove, je donelo mnogo materijala na osnovukojeg se može bolje shvatiti način života Sarmata – naroda koji je mnogo prenas naseljavao ove prostore.

„Niko ne zna šta se u mom džepu krije.“- možda je pomislio LjuboNikolić kad su se arheolozi spremili i nakon višenedeljnog napornog radanapustili salaš. Pošto su se svi razišli i kad se čuo samo cvrkut ptica Ljubo jejoš jednom otišao da obiđe breg i uživa u predivnom pogledu koji se pružasa kraja njegovog imanja. Stao je na vrh brega, zavukao ruku u unutrašnjidžep sakoa i izvukao zlatan prsten. Zažmurio je na jedno oko i kroz prstenposmatrao zalazak Sunca. Osmehnuo se i duboko udahnuo. Možda jenajsrećniji i najbogatiji čovek na svetu.13

Ubrzo zatim, prsten je ponudio muzeju. Zlatni prsten sa gemom nakojoj je urezana šematizovana predstava grifona je muzej otkupio zatadašnjih milion dinara.14

Nekoliko godina nakon završetka iskopavanja od jednog čoveka izKljajićeva je muzej otkupio manju zlatnu kariku, srcoliku oplatu od srebra sapozlatom sa vegetabilnim ornamentom sa tri nitne i još dve fragmentovane.Svi ti predmeti su pronađeni tokom krčenja vinograda.

Okriće prstena i arheološkog lokaliteta kod Mašićevih salaša nije jedino,ali je najznačajnije. Arheoloških nalaza iz daleke prošlosti u okoliniStanišića nije bilo, a znamo da je vršeno više istraživanja od početka XXveka do danas. Borovski Šamu u svom kapitalnom delu o Bačko-bodroškojžupaniji iz 1910. godine navodi da su na granici miletićkog i stanišićkogatara otkrivena tri brežuljka. U jednom od njih je otkriveno keltsko oružje.15

Isti autor navodi da se u zbirci Freja mlađeg nalazi zlatna minđušapronađena u Stanišiću, a koja datira iz VI-VII veka n.e. i pripada avarsko-

12 Projekat iskopavanja čiji je nosilac bio Gradski muzej Sombor je nosio naziv : „Zaštitnoiskopavanje sarmatske nekropole u Stanišiću, lokalitet „Sv. Ante“ – Mašić salaš13 Priča o otkriću Ljube Nikolića je delimično dramatizovana sa ciljem da se čitaocima približiatmosfera koja ponekad vlada prilikom slučajnih arheoloških otkrića.14 Izveštaj sa zaštitnog arheološkog istraživanja humke na Mašić salašu – KO Stanišić, lokalitetSveti Ante od 22.03.1989. godine ( Zavod za zaštitu spomenika kulture Novi Sad )15 Borovsky Samu „Bács-Bodrog vármegye“, Budapest 1909. str. 17.

slovenskoj kulturi.16 Bilo je nekoliko manjih otkrića, i to pojedinačnihpredmeta koji ukrašavaju privatne zbirke. Za mnoga mesta oko sela sevezuju različite legende i predanja koja nisu istražena. Najzanimljivija pričanas vraća u vreme nakon I svetskog rata. Prema njoj, početkom 1920. godineu selo je došla grupa arheologa ili ljudi koji su se tako predstavljali. Njihovdolazak i boravak u selu bio je veoma misteriozan i pokrenuo je mnoganagađanja. Bili su to Turci, što je oživelo zaboravljene legende iz austro-turskih ratova. Predanje kaže da su oni došli po posmrtne ostatke turskogvojskovođe ili visokog oficira koji je bio sahranjen u okolini sela. Navodno,oni su znali tačno gde se grob nalazi, otkopali su vojskovođu i odneli ga uTursku. Nikakav zapis ili dokument nam nije mogao potvrditi istinitost ovepriče, ali se ona među seoskim Mađarima prenosi već skoro čitav vek.

Veliki broj legendi se vezuje za brdašce sa leve strane bajmočkog putakod zadružne vage. U narodu poznatija kao Čuka, je veoma neobična pojavai nije čudno što izaziva znatiželju svakoga ko je vidi. Brdo koje kao da jeisplivalo iz ravnice, kao ostrvo u sred mora. Prema jednoj priči, Čuku sunapravili turski vojnici prilikom puta u osvajanje Beča. Oni su, kako pričakaže, u svojim kapama i čizmama nanosili zemlju kako bi stvorili ovouzvišenje. Sa njega je hodža vodio molitvu ili im je vojskovođa držao govor.Česta je priča i o grobu junaka. Najčešće turskog. Priča i legendi je mnogo, abrdo nestaje jer se odvozi zemlja. Istinu ćemo možda saznati pre nego štobrdo nestane, a kad ono nestane i sve ove priče će sa njim nestati. Najlepšapriča, a za koju sigurno znamo da nije istinita jeste da je tu Marko Kraljević,umoran od putovanja i avantura, seo da se odmori i otresao blato sa svojihopanaka i da je tako brdo nastalo.

Do početka XX veka u ataru sela su se nalazila dva ovakva brežuljka.Ovaj veći, koji nestaje, i manji koji je nestao. Neobična uzvišenja u ravnicisu odmah privukla pažnju arheologa i tako je 1902. godine po naloguIstorijskog društva Bačkobodroške županije počelo prekopavanje manjegbrdašca. Radovima je rukovodio Beke Imre. Na razočarenje istraživača uunutrašnjosti brda nije ništa pronađeno. Ipak, značajno je da su konstatovalida je brdašce nastalo veštačkim putem – nanošenjem zemlje. Rediger Lajoš,drugi član ekipe istraživača je procenio da je brdo nastalo u II-III veku n.e.17

Atar sela je pun tragova iz daleke prošlosti. Intenzivna poljoprivreda istotinama puta preorana zemlja brišu obrise starih naselja, nekropola isvetišta.

16 Isto delo, str. 25.17 Borovsky Samu „Bács-Bodrog vármegye“, Budapest 1909. str. 18.

Uprkos činjenici da površinski znaci nestaju, meštani Stanišića čestootkrivaju tragove prastanovnika ovih krajeva. Tako su tokom 2010. godineslučajno otkriveni sarmatski grob ( u bašti koja je gotovo u centru sela ) ipraistorijska jama u voćnjaku na putu prema Riđici.

Ima li mesta u stanišićkom ataru za legendu o najvećem srpskom epskom junakuKraljeviću Marku? Nestankom Čuke nestaće deo narodnog predanja Stanišića. Nasreću, nalazi se oko 8 km od sela što je štiti i što je razlog da još postoji. ( S 10)

SLIKA SREDNJE EVROPE OD XVI DO KRAJA XVIII VEKA

Nakon Mohačke bitke 1526. godine Turci su zauzeli veći deo Panonskenizije. Odmah nakon osvajanja Turci kreću u organizaciju uprave nadosvojenim teritorijama i osnivaju nahije, pašaluke, sandžake i vilajete.Osmanlije će vladati većim delom srednje Evrope punih sto šezdeset godina.

Prema popisima, koje su vršile turske vlasti tokom XVI veka, Bačka jebila slabo naseljena, a sela su imala samo po nekoliko desetina stanovnika.

Sever Bačke je dodatno opusteo nakon iseljavanja srpskih porodica izčetrdeset naselja u martu 1598. godine. Tada je 15.000 Srba otišlo daleko nasever Mađarske u grad Ostrogon, gde su stavljeni pod okrilje austrijskogcara Rudolfa.

Među napuštenim srpskim mestima 1635. godine spominje se Stanišić.Selo je tada bilo u suvlasništvu posed plemića Nikole Milojkovića i JanošaSombatheljija. Darovnicom palatina Mikloša Esterhazija posed 1653.g.prelazi u vlasništvo generala Pala Šerenjija. Nije poznato da li je neko tadaživeo na stanišićkoj pustari, a ako je neko i živeo to je verovatno bila malanaseobina od nekoliko porodica.

Krajem XVII veka, posle trećeg neuspešnog pokušaja da zauzmu Beč,Turci prelaze u defanzivu. Austrijska vojska ih potiskuje iz Budima, Pečuja iOsijeka, a 1687. godine austrijska vojska ulazi u Bačku. Posle više odjednog i po veka turske vlasti Bačka se ponovo našla pod hrišćanskomvlašću.

Ubrzo nakon ulaska austrijske vojske u Bačkoj se naseljavaju precidanašnjih Bunjevaca ( oko 5000 osoba ).

Posle poraza austrijske vojske u Makedoniji, 1690.godine, četrdesethiljada Srba napušta Staru Srbiju, Kosovo i druge krajeve. Izbegli Srbi senaseljavaju u Bačkoj i ostalim delovima Ugarske, sve do Sentandreje kodBudima.

U prvoj polovini XVIII veka pustare u Bačkoj su u mnogim slučajevimabile pod vojnom vlašću. Kasnije se vlast nad pustarama menja i one dolazepod komorsku upravu. O tome da li je stanišićka pustara bila naseljena nemapodataka. Jedini podatak vezan za nju je iz 1762. godine kada se onaspominje kao ispasište za carsku marvu.

TREĆE POGLAVLJE

MONARHIJA

VEK PROMENA

Osamnaesti vek su obeležile promene koje će imati uticaja na celokupandalji razvoj čovečanstva. Kapitalistički sistem pokazuje nadmoć i povezujućise sa tehničkim inovacijama i naukom on svoju efikasnost pokazuje tokomindustrijske revolucije i njenim tekovinama. Istovremeno se pokreće talassocijalnih problema. Zahvaljujući kritičkoj i naučnoj misli dovode se upitanje neka vekovima održavana verovanja, kao što su vera u božanskoporeklo kraljevske vlasti, prirodnost i moralnost nejednakosti i privilegijaplemstva.

Tokom ovog veka Turci su definitivno potisnuti iz Panonske nizije, štootvara mogućnosti za naseljavanje i kultivisanje prostora današnjeVojvodine.

Kraj veka donosi dva događaja koji će u korenu promeniti svet: Rat zanezavisnost britanskih kolonija u Americi i Francuska revolucija saDeklaracijom o pravima čoveka i građanina.

Evropa 1789. godine ( S 11)

HABZBURŠKA DRŽAVA

Nakon potiskivanja Osmanlija na Balkan, Habzburgovci se polakoučvršćuju u Panonskoj niziji. Iako su Turci bili potisnuti i od njih nije pretilaopasnost, nova vlast se suočavala sa otporom mađarskog krupnog plemstva.Ustanci i pobune su remetili učvršćivanje vlasti na teritorijama oslobođenimod Turaka. Nakon mira u Satmaru 1711. godine Austrija je u potpunostislomila otpor Mađara. Završen je Rakocijev ustanak, a mađarskaaristokratija je vladare iz dinastije Habzburg priznala za mađarske kraljeve.

Sjajne pobede nad Turcima su od države Habzburgovaca stvorileevropsku velesilu. „Prvobitno su u sastavu Austrije bile zemlje izmeđuČeške i Slovenije (Gornja i Donja Austrija, Salcburg i Štajerska ). Tokomvremena, sticajem prilika a naročito ženidbama, Habzburgovci su uspeli dadobiju Češku , zatim Mađarsku sa Erdeljom, pa Hrvatsku i Dalmaciju, kojesu Mađari smatrali svojim zemljama, i da tako izbiju na Jadransko more. Onitakoreći nisu ni zaposeli ove zemlje, a Turci su već zauzeli gotovo dvetrećine Mađarske i Hrvatske.

Mirom u Karlovcima, 26.januara 1699., međutim, Habzburgovci sudobili gotovo celu Mađarsku sa Erdeljom, dok je pod turskom vlašću ostaosamo Banat; Turci su bili odbačeni od Komorana i Zagreba premaTemišvaru i Beogradu. Prilikom deobe Poljske, 1773., dobili su Galiciju,1775. Bukovinu, a 1797. Dalmaciju. Austrijske zemlje u užem smisluobuhvtale su tada oko 300.000 kv. km, a bile relativno gusto naseljene,pretežno nemačkim stanovništvom.“18

18 D.Popović „Srbi u Vojvodini“, knj II , str 7.

ORGANIZACIJA DRŽAVNE UPRAVE

U XVIII veku se polako sprovodi formiranje moderne države, dokfeudalni poredak više ostaje u organizaciji društva. Država postepeno gubikarakter ličnog i porodičnog vlasništva, a umesto ličnosti kao nosilac najviševlasti javlja se država. Ovaj značajni preokret najviše šteti vlasteli, kakosvetovnoj tako i crkvenoj. U odnosima unutrašnjih snaga u državi nastajuogromne promene, i umesto ranijeg feudalnog uređenja vladar postajeapsolutni gospodar. Ovim procesima mnogo su doprineli i stvaranjegrađanstva, stajaće vojske i državnog činovništva.

Najvažnije državne institucije u Habzburškoj monarhiji bile su Tajnidvorski savet (Pitanja spoljne politike), Državni savet ( Jedna od najvišihdržavnih institucija, koja je imala dužnost da upravne vlasti sprovodeosnovne principe državne politike onako kako su oni bili zamišljeni. ),Dvorski ratni savet, Dvorska komora (Finansijecele države).

Na čelu države bili su vladari iz dinastije Habzburgovaca.

UGARSKA U XVIII VEKU

Posle austro-turskih ratova 1716.-1718. godine Turci su iz Panonskenizije zauvek potisnuti na Balkan.

Nakon odlaska Turaka ogromni predeli su ostali gotovo potpunonenaseljeni i na ogromnom prostranstvu su se mogli susresti samopolunomadski stočari i poneki lovac-ribolovac.

Oko 1720. godine na prostoru kraljevine Ugarske je živelo nepunih4 miliona ljudi. Istovremeno, na području današnje Bačke je živelo okotrideset hiljada ljudi. Bačka je bila naseljena duž reka, dok je središnji deoove oblasti bio gotovo potpuno pust.

Bilo je potrebno ponovo osvojiti podivljalu prirodu, a za tu svrhu bili supotrebni milioni vrednih ljudi. Zahvaljujući kolonizacijama i migracijama dokraja XVIII veka broj stanovnika Ugarske se duplirao i dostigao 8 miliona.

NOVA ARISTOKRATIJA I REORGANIZACIJA DRŽAVNEUPRAVE U UGARSKOJ

Veoma bitan činilac u Ugarskoj XVIII veka bili su aristokrateveleposednici. Habzburzi su stvarali sebi vernu aristokratiju time što su impoklanjali ogromne posede na teritorijama oslobođenim od Turaka. Međuveleposednicima značajnu ulogu su imali i delovi višeg sveštenstva(kardinali, biskupi... ).

Za upravljanje teritorijom nekadašnje Ugarske kraljevine bila je zaduženaUgarska dvorska kancelarija pri Bečkom dvoru.19

„Austrija je u oslobođenim krajevima ogromnih prostranstava zavodilasvoju vlast i upravu ne samo u sferi politike, nego je svu zemlju proglasilacarskom, državnom, i 1730. su osnovani provizorati u Santovu, Somboru,Palanki i Kuli; preko njih je carska zemlja , preko državnih spahiluka,izdavana seljacima u zakup, što je i po njih bilo od važnosti u pogleduobezbeđivanja sredstava za život. Austrija nije dozvolila da se u Bačkojpovrati predmohačko drušveno stanje, čime su potomci nekadašnjihfeudalnih vlastelina ostali bez svojih poseda. Ovo je ne samo izazivalonezadovoljstvo, nego je dovodilo i do pobune mađarskog naroda, koju supredvodili feudalci. Jedna od takvih pobuna protiv austrijske supremacije jeRakocijev ustanak, započet 1703. i neuspešno okončan 1710. godine, kada jeporažena vlastela priznala austrijskog cara kao mađarskog kralja.“20

19 Unger Mátyás, Szabolcs Ottó „Magyarország története“, Gondolat, Budapest, 1976. str130-141.20 Beljnski, Stanišić, str21.

▲ Grb Bačko-bodroške županije ( S12)

VELEPOSEDNIK I SELJAK U XVIII VEKU

Osnovno društveno pitanje tokom XVIII veka je bio odnos veleposednikai seljaka. Veliki posedi koji su bili uglavnom vlasništvo aristokratije sudeljeni na manje parcele koje su obrađivali seljaci , a ostatak je obrađivaoveleposednik. Pošto je potražnja za žitaricama, stokom, vinom i vunom sveviše rasla , tako su i prihodi veleposednika rasli. Opasnost od Turaka jepraktično prestala da postoji i zarada je usmerena na izgradnju velelepnihdvoraca, koji više nisu imali odbrambenu ulogu već su služili vlasnicima dapokažu svoje bogatstvo.

Učvršćivanjem svoje apsolutističke vlasti Habzburzi su stvorili ogromanbirokratski sistem, organizovana je stalna vojska, što je povećalo državnetroškove. Povećanje troškova države je preko veleposednika povećalopritisak na seljake-zakupce zemlje.

Prema knjizi Beljanskog Stanišić 1800. godine prelazi u ruke baronaRedla iz Rastine. Do tada je selo bilo u državnim-kameralnim rukama.21

Iako se ovo najčešće prihvata kao činjenica, postoje mnoge nelogičnosti kojedovode u pitanje istinitost ove tvrdnje. Bez obzira kad i kako se odvijao ovajproces položaj seljaka se značajno izmenio.

Iskruljev, društvenu promenu koja u Stanišiću nastala, ovako opisuje:„Kada je spahija došao za gospodara u selu položaj Srba se veoma pogoršao.Spahija je tražio da Srbin od svega svoga proizvoda, žita , kukuruza, svinja ,

21 Zbog nepostojanja ili nedostupnosti arhivske građe ovaj proces i događaj nije najboljeobjašnjen.

volova, vina, živine itd. daje spahiji deseti, sedmi, peti deo, kako od čega.Osim toga vlasnik jedne sesije morao je da kuluči kolima godišnje po stodana. Onaj ko je imao 5-6 sesija, taj je morao da radi 500-600 dana, a da bito uspeo morao je da drži sluge. Ko nije mogao da izvrši kuluk bio jebatinan. Zbog toga se iz sela iselio veliki broj Srba u mesta gde nije biloovakvih obaveza.“ 22

Mesto na kojem se sakupljao desetak u žitu, zobu, vinu, vuni itd. senazivao spahijsko guvno i nalazilo se na mestu na kojem se danas nalazipravoslavno groblje.

Položaj seljaka se razlikovao samo u Vojnoj krajini , gde su seljaci(uglavnom Srbi ) umesto služenja veleposednicima imali vojne obaveze.

▲Seljak i plemić oko 1780. godine

22 T.Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“

ČETVRTO POGLAVLJE

CARSKA ZEMLJA, PUSTA ZEMLJA

OBEĆANA ZEMLJA

Ako sednemo u voz u Somboru i zaputimo se u Novi Sad, tokomdvočasovnog putovanja imaćemo priliku da čujemo nekoliko različitihjezika. Na jednoj stanici ulazi grupa Roma, na sledećoj dve starije gospođe,sa torbama koje su pune jabuka, na mađarskom komentarišu događaje sapijace, vesele Slovakinje izlaze na istoj stanici i odlaze u školu, kondukternas pozdravlja na srpskom… Ovo je u Vojvodini uobičajeno i normalno.Čak se i u svakom selu drugačije govori. Tako, ako tri Srbina razgovaraju,lako je reći ko je iz kog sela ili kakvog je ko porekla - Ličanin, Dalmatinac,Bosanac, Lala, Crnogorac… Kroz istoriju ove predele su naseljavali različitinarodi i njima vladali razni vladari. Narodi su se doseljavali, iseljavali,utapali, pretapali, spajali i razdvajali. Oslobođenje južne Panonije ipotiskivanje Turaka na Balkan otvorio je put za ponovno naseljavanje ovihpredela. Masovna i planska naseljavanja različitih naroda tokom XVIII vekabiće početak stvaranja kulturno i etnički najšarenije regije u Evropi.

Po zaposedanju ovih predela, austrijske vlasti su se suočile sa ogromnimprostranstvom koje je bilo pusto i sa veoma malo stanovništva. Oko 1720.godine na teritoriji današnje Vojvodine živelo je svega 3-5 stanovnika pokilometru kvadratnom. Ogroman potencijal bio je neiskorišćen i zbogtoga je odlučeno da se izvrši kolonizacija puste zemlje. Za kolonizaciju jeosnovana posebna služba koja je izvršila katastarsko premeravanje zemljepredviđene za naseljavanje.

Austrijska državna uprava se prilikom donošenja odluke o kolonizacijioslanjala na ekonomske teorije koje su tada vladale u Evropi i u skladu satim donosila odluke.

Tokom XVIII veka dve vladajuće ekonomske teorije bile sumerkantilizam i fiziokratizam.

Prema merkantilistima merilo vrednosti nije zlato, već sposobnost da sezlato zaradi. Po njima, dobra ne treba proizvoditi samo za svoju već i zadruge zemlje. Svaka zemlja treba da nastoji da bude što nezavisnija oddrugih zemalja, a da druge zemlje načini što zavisnijim od sebe.

Za fiziokrate zemlja je izvor blagostanja i bogatstva svake države i stogavalja naročito unapređivati privredu vezanu za zemlju (zemljoradnju,stočarstvo, šumarstvo, rudarstvo, ribarstvo ), jer ona daje čist prinos. Zemljutreba pojačati brojnim jačanjem stanovništva, bez obzira na njegovunacionalnu pripadnost iz čisto praktičnih, naročito privrednih iodbrambenih razloga, jer „ ukoliko jedna država ima više stanovnika, u

toliko je jača“. Broj stanovnika pojačava opticaj novca, proizvodnju iizvoz.23

„Dok su ratovi sa Turskom podigli značaj kolonizacije Banata, ratovi nazapadu i u srednjoj Evropi su povećali značaj Bačke za čiju kolonizaciju sustvorena dva potivrečna plana.“ 24 Prvi je bio merkantiliste grofaGrašalkovića, a drugi fiziokrate barona Kotmana.

Kolonizacijom je, oko polovine XVIII veka, rukovodio baron AntonGrašalković. Pošto mu je iz Beča prigovoreno da na račun Nemacafavorizuje Mađare i Slovake biva smenjen sa ovog položaja. Na njegovomesto dolazi baron Anton Kotman, mađarsko-dvorski komorski savetnik.Veoma sposobni Kotman odmah je prionuo poslu. Proputovao je Bačku iproučivši autopsijom sva mesta u njoj napisao je podroban izveštaj. Premanjegovom planu trebalo je odmah pristupiti kolonizaciji Nemaca, iprvenstveno podizati agrikulturu, a stočarstvo tek uz agrikulturu ( višeintenzivno štalsko stočarstvo ). Predviđajući sedmogodišnji rat, smatrao jeda ova pokrajina može hranom podmirivati potrebe carstva.

Baron Kotman, fiziokrat praktičar, napravio je izuzetan plan zanaseljavanje. Zadivljujuće je na koliko detalja je mislio i do koje mere jerazradio ovaj ogroman projekat. „Definitivno oblikovanje današnjih seoskihnaselja u Vojvodini izvršeno je tokom druge polovine XVIII i početkomXIX veka“, na čemu se velikim delom može zahvaliti baronu Kotmanu, barkada je Bačka u pitanju. 25

„Kotman se starao da naselja budu što racionalnije izgrađena zaagrikulturu. Za plansko izvođenje kolonizacije trebalo je najpre tačnopremeravanje hatara, zatim mapiranje terena sa označavanjem oranica ipredija, puteva i mostova. Za sela su određene uzvišice, koje reke ne plave, amesto njihovo po mogućstvu u sredini hatara; u selima i poljima bunari,pored sela utrine i bašte, vinogradi (gruntovi). Po Kotmanovom planutrebalo je osnovati što veća sela, kako bi se u gradnji hramova, škola i drugihjavnih zgrada što više uštedelo, ali Marija Terezija je za osnivanje manjihsela, da bi njive bile što bliže posednicima radi što intenzivnijeg obrađivanja.

23 D.Popović „ Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, 1959. knj.II, str23.24 Z. Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva“, str 44.25 B.Kojić „Stara gradska i seoska arhitektura u Srbiji“, Prosveta, Beograd, 1949. sr.175.

▲ Kotmanov opis Stanišića iz 1767.g.( Wiener Hofkammerarchiv fasc. 704 Ungarishe Kamerale )

Po Kotmanovom planu trebalo je da svaka kuća ima svoj vrt za povrće ivoće, da selo ima svoje šume, vrbake, dudare; drumovi da imaju svojedudove za hlad i za gajenje svilene bube, pa i utrine kraj sela da buduopasane dudovima, a njive mestimično zasađene topolama, jablanima,brestovim, zbog hlada za poljske radnike i stoku, kao i radi orijentacijena terenu. Hatari su podeljeni na tri dela, pa tako i oranice pojedinihdomova. Jedna je određena za jesenju, druga za proletnju setvu, a treća jeostavljena kao ugar i služila je za ispašu opštinske stoke koja je gnojila taj

ugar. Na ivici hatara prostirale su se livade koje su služile za senokos i zaispašu stoke (...) Poljske parcele bile su podeljene putevima, a pojediniposedi označeni humkicama sa kočevima, na kojima su kućni brojevi služiliza orijentaciju. Svaki vlasnik zasadio je na svojoj njivi po koju voćku zahlad čoveku i stoci, a voće je služilo za osveženje poljskih radnika.“ 26

Sela su morala da imaju izgled pravog ili malo izduženog kvadrata.Glavna ulica trebala je da bude široka 18-20 hvati, a sporedne 6-8 hvati. I tozbog lakšeg prometa i radi lokalizovanja požara. Izgled kuća je takođemorao služiti lokalizovanju požara. „Za kuće je predviđeno da im je frontokrenut ka ulici; odstojanje od susedne kuće, s obzirom na požar, devethvati. Štale i šupe u produženju kuće u dvorištu, nipošto popreko, da sepožar ne bi širio na susedne kuće.“

Plan je bio gotovo savršen. Njegova primena će pokazati i sve njegoveslabosti. Zemlja je bila spremna, ali njeno osvajanje i kultivisanje nije biojednostavan zadatak...

26 B. Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku“, Maica srpska, N.Sad 1961.g.

„Gde god se čovek pojavi, on promeni zemlju, donosi takve novosti na kojezemlja nikad mislila nije. Zemlja je mesto za čoveka. Ali to mesto jedajmonski prostor, jer ovde treba da se ispuni njegova sudbina. Čovek senikada ne poistovećuje sa zemljom, ali nikada nije bilo čoveka koji je bionezavisan od mesta na kojem je živeo. Geološka osnova, svojstven mineralnisastav tla, preovlađujući pravac vetra, isparenja, ugao sunčevih zraka neodređuju samo životne odnose čoveka, nego oni utiču na rastinje , i tako seono i kao hrana neposredno ugrađuje u čovekovu telesnost.“

Bela Hamvaš „Pet genija“

STANI ČIČA! OVO JE ZA NAS!

Najstarija beleška o stanovnicima Stanišića je u kameralnoj proceni iopisu pustare Stanišić iz 1746. godine. U opisu pustare, koju je sačinioUpravnik županijske komorske uprave baron Franc Jozef Redl, stoji da jeovde nastanjeno oko 60 zemljodelaca. Iste godine je sačinjena i mapainžinjera A. Kaltšmita na kojoj je nacrtano pet kvadratića u liniji, poredkojih piše Salaschen ( salaši ).27

Prema najnovijim istraživanjima migracija stanovništva u Bačkoj,naseljavanje Stanišića je nastavljeno 1749. godine, kada se naseljavanekoliko srpskih porodica iz Bukina. Nakon toga se nekoliko bunjevačkih imađarskih porodica iz današnjeg Svetozara Miletića naseljava u Stanišiću.To se dogodilo u dva navrata, i to 1752. i 1754. godine. Ove porodice su senaselile privremeno.

Kolonizacija Bačke se nije odnosila na Srbe pošto su oni već od raniježiveli ovde. Ne samo da nisu dobili nikakve povlastice, već su često nasilnopreseljavani i premeštani iz mesta u mesto, a u njihova sela su naseljavaniNemci, Slovaci ili Mađari.

Srbe iz Baračke i Dautova zadesila je ista sudbina. Bili su primorani dase sele iz mesta u kojima su živeli od Velike seobe pod ArsenijemČarnojevićem i da se nasele na pustari koja je bila nekoliko desetinakilometara jugoistočno od njihovih naselja. To se dogodilo 1763. godine i tagodina se može smatrati godinom osnivanja sela Stanišić. Te godine u seluse naselilo pedesetak porodica, odnosno oko 200 ljudi.

Grupa Srba iz Bokčenovića i Prigrevice se naseljava u selu 1764. godine,a 1776. godine se naseljava nekoliko srpskih porodica iz Karavukova. Svim

27 Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.37.

ovim naseljavanjima, broj stanovnika Stanišića se za dve decenije više negopetostruko uvećava i već 1782. godine dostiže broj od 1100 stanovnika (odtoga oko 1050 Srba).

Mapa Stanišića i okoline ( druga polovina XVIII veka ). Na mapi suubeležena sela Dautovo i Baračka iz kojih su se na Stanišićku pustaruSrbi preselili 1763. godine.

Zanimljivo je da je najstarija sačuvana arhivska zabeleška o stalnimstanovnicima sa pustare Stanišić nastala s’ one strane Dunava, u Baranji.Naime, kao svedok u sudskom sporu između Beljskog i Darđanskogvlastelinstva koji se vodio 1752. godine zabeležen je Jovan Stepanović izStanišića u Bačkoj.

O naseljavanju Srba u Stanišiću piše opštinski beležnik Toša Iskruljevdvadestih godina XX veka. Uprkos činjenici što je njegovo delo dostanaivno i sa jakim nacionalnim nabojem, on iznosi veoma intresantne detaljeo naseljavanju sela.

U Stanišiću su Baračani i Dautovci živeli zasebno jedni od drugih. Oddanašnjeg puta za železničku stanicu na strani prema Riđici živeli su Srbi izBaračke, a prema Somboru oni iz Dautova. Oni su iz ulice Kraljice Marije(Dalmatinska) imali i zasebne ulaze u portu. Imali su i svoje sveštenike. Iovo je stanje trajalo sve dok se nisu dobro izmešali i stopili u jedno.Međusobno se nisu uvek slagali baš najbolje, naročito ne momci.

◄ Mapa Stanišića iKruševlja iz 1763.g.Na mapi jeubeležena ulica sadva reda kuća, štoznači da je urađenapo naseljavanjuSrba.

Toša nam prenosi i zanimljivu priču o nastanku naziva sela koja jeveoma poznata. Naziv Stanišić se spominje prvi put 1635. godine, odnosnosto trideset godina pre naseljavanja Srba iz Dautova i Baračke. Nije nampoznato na koji način ili po kome je pustara dobila ime Stanišić, ali znamoda je selo dobilo naziv po pustari na kojoj je izgrađeno. „Kažu, da onda kadsu se stari Srbi u prvom mahu selili iz Baračke i Dautova na pustaru Stanišić,da se ova pustara još nije zvala Stanišić. Vođa, koji je stajao seljenicima načelu, bio je jedan postariji ugledni Srbin, ugledan starešina. Sedeći na konju,išao je polako napred, a ostali koji kolima, koji pak na konjima, a neki su zanjim išli i peške. Najedamput se onima od natrag svidi mesto na kojem su seu tom momentu nalazili za nastanjenje i oni uzviknu: „ Stani, čiča! Ovo je zanas! “ I oni se tu nastane. Svojoj naseobini u spomen na prve reči , kad suzastali i povikali : „Stani čiča!“ nadenu ime „Stani-čiča“. I ovaj se nazivtokom vremena menjao i formirao u reč „Staničič“, pa zatim u „Stančić“ inajzad u Stanišić.“ 28

Prema Milanu Stepanoviću, istraživaču istorija stanišićkih srpskihstarosedelačkih porodica, „osnivači Stanišića nazvali su naselje premaprezimenu viđenijeg ovdašnjeg stanovnika ili najbrojnije porodice.“29

Njegova pretpostavka je najverovatnija jer su na sličan način imena dobila idruga naselja i pustare u okolini Sombora.

I drugi deo legende o nastanku sela je verovatno izmišljen. Srbi se gotovosigurno nisu mogli seljakati po svom nahođenju i tražiti pogodno mesto zaživot. Pustaru Stanišić je za njih odredila kameralna administracija i sigurnoim nije ostavila mnogo izbora. Verovatnije je da je carski službenik rekao:„Ovo je za vas!“, nego neko od seljaka - „Ovo je za nas!“.

„Srbi se prvobitno nisu naselili gde se danas nalazi Stanišić, nego više naistočnoj strani, blizu današnje kolonije Aleksa Šantić, koja leži nanegdašnjoj pustari Šara. Ali Srbima se ovaj predeo nije svideo, jer u blizininije bilo ni bunara, ni trske za pokrivanje kuća, ni ribolova itd. I posleprezimljenog zimskog vremena, krenu se Srbi ka zapadu i nastane tamogde je danas selo Stanišić, i gde je onda sa zapadne strane bila velikabara, dubok rit pun ribe, a selo sa istočne strane opasano velikimšumama.“ – kako navodi Iskruljev.

28 Iskruljev Toša „Raspeće srpskog naroda...“, str 449-450.29 Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.35.

Stanišić 1763. godine ( Detalj mape Stanišića i Kruševlja )

URBARIJALI STANIŠIĆA

Status sela, odnose, obaveze sela i seljaka određivali su urbarijali odkojih je prvi koji se odnosi na Stanišić sastavljen 1772. godine.30 Usomborskom arhivu sam ih pronašao na dnu kutije koja je mirisala na XVIIIvek. Drugačije se to ni ne može opisati. Požuteli stari dokumenti pisaninekim čudnim latinskim, odnosno kombinacijom „srpsko-mađarskog“ jezikai srednjovekovnog latinskog (srpskoslovenski kancelarijski jezik). Prematom dokumentu selo je u komorskom (državnom) vlasništvu i ne uživanikakvu samostalnu političku vlast. Stanovnici sela su bili slobodni i moglisu po svojoj volji napustiti selo, ali su bili zakupci državne (carske) zemlje.

30 Urbarijalne regulacije za vreme Marije Terezije imale su za cilj da reše čitav niz pitanja uodnosima između kmetova i države, kmetova i feudalaca i kmetova i crkve. Ove regulacijesprovodili su kraljevski komesari u saradnji sa županijskim i spahijskim činovnicima.

- U sela su dolazili županijski činovnici i u prisustvu seoskog kneza i predstavnikavlastelinstva postavljali tačno utvrđena pitanja i zapisivali odgovore.

◄Urbarijalna lista iz 1772.godine. Polovina tabelesadrži podatke o imovininosioca domaćinstva, a udrugom delu su njegoveobaveze koje su određenena osnovu toga štaposeduje.

Stanovnici sela zazakup zemljišta imali suobaveze u vidu službe-kuluka i u oblikudevetine i sedmine rodapo usevima. Obaveze subile izračunate veomaprecizno i na primer-domaćini suimali obavezu da upravidržavnog spahilukagodišnje daju 1.567jaja.

Urbarijal sela jeimao i prateći tekst izkojeg se može mnogo

saznati o svakodnevnom životu u Stanišiću. Iz pratećeg teksta smo saznalida se već u to doba jedan deo seljaka bavio vinogradarstvom. Sa njiva se nijeskidao bogat rod , ali su kudelja i lan bili dobrog kvaliteta. Pored obavezedržavi seljaci su imali da daju poklone dobrog kvaliteta dvojici svojihpopova, a imali su obavezu i prema dvojici čuvara mesta, beležniku,crkvenjaku i kraljevskom komesaru.

Točenje vina i ostalih pića bilo je dozvoljeno od Svetog Mihajla doSvetog Đorđa. U urbarijalu to piše na sledeći način:I. 1550. Godischa po uredbi 36. Articula ili cslanka, szlobodno budePodloxnikom vino kercsmiti, ili na Mianu iztocsiti od Miholya doGyurgyeva.

ŠALOM !

Jedan od najinteresantnijih naroda za izučavanje koji su se naselili naovim prostorima jesu Jevreji. Njihova istorija je veoma zanimljiva, a njihovznačaj je višestruko nadilazio njihovu brojnost. Kultura, vera, običaji isvakodnevni rituali ovog naroda su se veoma razlikovali od onih kod ostatkastanovništva. Iako ih je bilo malo, bili su dobro organizovani i povezani.Njihova sposobnost u trgovini imaće veliku ulogu u brzom razvoju inapretku ovih krajeva na koncu XVIII i početkom XIX veka.

Uporedo sa naseljavanjem ostalih naroda naseljavali su se i Jevreji.Njihovo naseljavanje nije bilo plansko i nisu imali beneficije kao ostalinarodi. Oni su se mogli naseljavati, ali samo pod određenim uslovima, čestosuočeni sa silnim zaprekama. Uprkos tome, do kraja XVIII veka Jevreji ćese naseliti u gotovo svim naseljima Bačke. U Stanišiću se Jevrejipojavljuju prvi put 1778. godine.

Jevreji su pojedinačno pristizali i u tome se razlikuju od drugih narodnihgrupa. Svi jevrejski naseljenici tokom XVIII veka vode poreklo iz severnihugarskih županija, zatim iz Moravske, Češke, Slovačke i Poljske. Razlogupravo ovih pravaca migracija leži prvenstveno u naredbi cara Karla VI iz1725. godine o ograničenju broja Jevreja u carsko-kraljevskim naslednimprovincijama kao i Zakonu o pravu na sklapanje braka samo jednom detetu.U potrazi za bilo kakvim uslovima opstanka i zasnivanja porodice, mnogimladi ljudi odlučivali su da krenu u Bačku, sledeći pritom čitave koloneplanski naseljavanih naroda. Mahom su dolazili, barem u prvim godinama,sa privatnih latifundija.

Jevreji Bačke XVIII veka odigrali su značajnu ulogu u seoskojprivredi razvijajući trgovinu onim artiklima kojima je areal raspolagao,a u demografskom i sociološkom smislu dajući nacionalnoj šarolikosti ietničkom koloritu još jedan pečat vlastitim običajima i tradicionalnimnačinom života.

Jedan od razloga dolaska Jevreja u Bačku bila je mogućnostsklapanja braka. Oni su ovde bili sklonjeni od provera i uspevali su dastupe u brak iako su imali već oženjenog brata ili udatu sestru. Brak međuJevrejima Bačke XVIII veka je sklapan uglavnom posredstvom,provodadžisanjem. Jevreji su pre nego što bi stali pod ženidbeni baldahinsklapali bračni ugovor. Ketuba, odnosno dogovor roditelja i međusobnidogovor neveste i mladoženje, sadržao je njihove obaveze, prava imogućnosti raspleta nekih nesporazuma kako bi se prevazišle krize ili iz njih

bez većih trzavica izašlo. Potpisivale su ugovorne strane i rabin. Bez ketubebrak unutar jevrejske zajednice nije smatran pravno važećim. Jevrejskeporodice su bile jednogeneracijske, što znači da su se deca nakon sklapanjabraka odvajala od roditelja. Specifičnost bačkih jevrejskih porodica su i ličnipreceptori, odnosno ljudi koji su deci davali poduku. Mahom su to mladići,neoženjeni, sa osnovnim znanjem da bi dali neku pismenost, edukaciju ipreneli deo jevrejske tradicije mladom naraštaju. Ostali deo vaspitanja uduhu vere predaka pripadao je, kao neprikosnovena privilegija i obaveza,ocu porodice. Jevrejska deca po bačkim selima nisu imala priliku zaedukacije u vlastitim školama, što je potpuno razumljivo s obzirom nanjihovu brojnost.31

PODLOŽNI MESNOM SUDIJI ILI SVOM VAJDI?

Romi, ili kako se u tadašnjim dokumentima navodi Cigani, su živelispecifičnim načinom života. Habzburška monarhija, koja je bila dobrouređena država i koja je i na ovim prostorima pokušavala da ustroji jednudobru i funkcionalnu upravu, se brinula i o ovom narodu. Prvi izveštaj ukojem se spominju stanišićki Romi je iz 1777. godine.32 U ovom izveštaju senavodi ime i prezime, zanimanje, način oblačenja, način ishrane, vlasništvonad konjima, način trgovine i plaćanje poreza. Zanimljivo je da se kodishrane navodi da li se hrane uginulom stokom. Kod načina oblačenja senavodi da li se oblače ciganski ili na domaći način. Neki od njih su živeli učergama, dok su drugi u kućama. Za popisivače i za vlast je bilo veomavažno pitanje da li su bili podložni mesnom sudiji ili svom vajdi.

31 Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“32 Izveštaj o novim kolonima – Ciganima, 1777. godine, Arhiv Vojvodine – Arhiv Bačkobodroškežupanije 169/1777. Orig.latinski 23 lista.

DUNAVOM U NEPOZNATO

Nova zemlja za naseljavanje uzbudila je stanovništvo nemačkih pokrajina.Carska povelja, sa kojom su bila upoznata i najzabitija mesta, pokrenula jeogromnu masu ljudi ka jugoistoku. Možemo samo pretpostavljati kako jenarod živeo kad je bio spreman napustiti svoja vekovna ognjišta i upustiti seu veliku avanturu. Gledano iz današnje perspektive, hiljadu kilometara nijeneka ozbiljna razdaljina. U to vreme, bio je to put u jednom pravcu. Ipak,ponuda je bila više nego primamljiva. Za veoma kratko vreme, Bačku iBanat je preplavila masa nemačkog naroda.

Austrijska državna administracija je sve predvidela i kolonizacija jedobro isplanirana i sprovedena. O tome kako je to moglo da izgleda, zašto jedošlo do kolonizacije, i šta su Nemci dobili time što su se ovde naselilisaznali smo posrednim putem. Johan Ajman, opštinski beležnik u NovomSivcu, oko 1811. godine je zapisao svoja sećanja na ove događaje. Njegovzapis otkriva mnoge interesantne pojedinosti vezane za kolonizaciju Nemacai jedinstveno je svedočanstvo o njoj.

U drugoj polovini osamnaestog veka u Ugarskoj i Poljskoj bilo jemnogo delimično napuštenih i nenaseljenih imanja i pustara pogodnih zanaseljavanje, a njihov broj se u to vreme povećavao i zbog toga što suukinuti mnogi manastiri.33

Habsburška država je kolonizacije vršila iz krupnih državnih interesa, ato su podizanje privredne i odbrambene snage države.

Nemci su bili interesantni za kolonizaciju teritorija oslobođenih odTuraka iz više razloga. U Nemačkoj su u to doba još uvek bile vidljiveposledice dugotrajnog rata, a zemlja je bila dosta naseljena.Stanovništvo je u isto vreme bilo pritisnuto dažbinama i jedva se mogloprehranjivati. Pored toga Nemci su bili odlični zemljoradnici.34

Nemački seljaci su posedovali privredne kvalitete koji su mogli daizdrže konkurenciju i boljih zemljoradnika nego li što su to bili Srbi iRumuni.35

„Mađari, čak ni katolici, nisu uzimani u obzir za naseljavanje ovihkrajeva, da im se ne bi priznalo da je to njihova zemlja, koja je, po mišljenjudvora, bila oslobođena „nemačkom krvlju“.

U južnoj Ugarskoj kolonizovani su Nemci iz okoline gornjeg tokareke Rajne, iz države Pfalca, Hesena i iz okoline grada Frankfurta nareci Majni. Stanovništvo iz ovih predela bilo je veoma poznato po33 Reforme Josifa II34 D. Popović „Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, knj. II, str 38.35 Z. Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva“, str.49.

marljivosti i vrednoći u zemljoradnji. Pored Nemaca koji su bilinajbrojniji kolonizovano je na ovim prostorima nekoliko naroda (Slovaci,Česi, Klimente, Rusini, Španci, Francuzi).36

U cilju naseljavanja ovih krajeva, car Josif II izdao je 1782. godinepovelju, carski patent kojim je bila regulisana kolonizacija. Prema ovojpovelji kolonistima je bila zagarantovana sloboda veroispovesti i svakojkoloniji je obezbeđen sveštenik i učitelj. Svaka ratarska porodica je dobilanovu kuću sa baštom i odgovarajuću količinu zemlje koja se sastojala odoranice i livade. Pored toga su dobili potrebnu tegleću i priplodnu stoku, kaoi sav potreban poljoprivredni alat i sav kućevni pribor. Zanatlije i nadničarisu dobili sav potreban pribor za svoj posao, a zanatlije su dobile i 50 rajnskihforinti. 37 Najstariji sin u porodici bio je oslobođen vojske. Svi kolonisti bilisu deset godina oslobođeni svih državnih i spahijskih poreza. Svakaporodica dobila je besplatan prevoz od Beča do mesta naseljenja i putnitrošak. Na mestima naseljenja dižu se bolnice u kojima se dobija besplatnalekarska pomoć i lekovi za slučaj da se neko razboli od putovanja ilipromene klime.

Prema Ajmanu, sa carskom poveljom je početkom 1783. godine biloupoznato i najzabitije mesto u okolini gornjega Rajha, „i ona je načinilameđu narodom čitavu uzbunu u ovom predelu i ceo ovaj kraj bio je spremanda se iseli“. „Ali naglom iseljavanju su činili prepreke vladari pojedinihdržavica. I ipak, velike mase naroda krenuće se na put. Jedni su putovalipreko Vicburga i Nirnberga za Regensburg, a drugi udariše preko državiceVirtemberg, pa kroz varoši Ulm, Gunsberg i Donauvert za Regensburg uBavarskoj. Tu su od austrijskog poslanstva dobili nove pasoše, ili su im starekoje su prethodno izvadili u Frankfurtu kod komesara samo potpisali. IzRegensburga upućeni su sa svojim stvarima svi iseljenici u Beč. Svi oni kojisu težili da se nastane u austrijskoj Poljskoj, u Galiciji, upućeni su na vladuČeško-galicijsku, a oni koji su želeli da se nasele u Ugarskoj na mađarskudvorsku kancelariju u Budimu. Naseljavanje u Galiciji teklo je tako brzo dasu sva imanja bila posednuta već pri koncu leta 1781. , a ostali koji supristizali upućivani su u Mađarsku. “ Kolonisti su od svoje postojbine doSombora putovali 320 časova, i prevalili put od preko 1200 km.

Po popisu, koji je izvela somborska kameralna administracija u Bačkoj jebilo prazne i nenaseljene zemlje za 3500 porodica. Sam proces kolonizacijebio je veoma organizovan i planski sproveden. Pri dolasku članovi svakeporodice zavedeni su u protokol. Glava porodice je dobio knjižicu u

36 S.Gavrilović „Kolonizacija Vojvodine“ zbornik Matice srpske37 Za jednu rajnsku forintu moglo se kupiti 150 kg žita.

kojoj su stajali svi potrebni podaci o njemu i članovima njegoveporodice.

Kolonisti su dobili praktično sve što im je bilo potrebno za život i zaobavljanje svakodnevnih poslova.

Naselja ili kolonije su dobile, bez obzira na veru, crkvu sa svimpotrebnim stvarima. Dobili su opremljenu školsku zgradu, za vatrogascepotrebnu opremu, stan i zemlju za učitelje itd.

Poljoprivreda je određivala oblik naselja, odosno kolonija. Ona sugrađena po planu i u kvadratnom obliku. Plan sela je predviđao sve teškoćesaobraćaja u ovim barovitim krajevima, te je tako omogućavaonaseljenicima da puteve u naseljima lakše popravljaju i kraćim putem izlazena svoje oranice. Naselja su bila ispresecana mnogim uzdužnim i poprečnimulicama, a u cilju lakšeg sasušivanja puteva i iz higijenskih razloga ulice sukanalizirane uz pomoć jendeka ( jarka ). 38

Sve je rađeno planski tako da je na svakih deset kuća kopan po jedanbunar od kamena, svaka kuća je po propisu podizana ( dugačka 20m, široka6m, sa 1 sobom, 1 kuhinjom, 1 komorom i 1 štalom. Pokrivena crepom. )

Kuće su zidane uglavnom od tvrđeg materijala i u potpunosti su služilezemljoradničkom načinu života. Sobe i ostale prostorije bile su velike idobro osvetljene. U tim kućama nije bilo ognjište već štednjak (kuhinja), a usobama su zidane peći. Uz celu dužinu kuće bio je otvoren hodnik u kojivode vrata sa ulice. Vrata koja su bila uvučena u zid i do kojih su vodile dvedo tri stepenice bile su karakteristično obeležje švapskih kuća.Sve što su kolonisti dobili bilo je besplatno.

Uprkos svemu, naseljavanje nije išlo onako glatko kao što se toočekivalo. Pored nepredviđenih tehničkih teškoća, ometale su gazloupotrebe izvođača, nedisciplina samih kolonista i njihova neupućenost uzemljoradnji, pošto mnogi od njih nisu bili zemljoradnici. Zemlju, na koju sunaseljeni, trebalo je napornim radom u toku niza godina pretvoriti u ziratnazemljišta. Starosedeoci Srbi slabo su pripremili zemlju pošto su se višebavili stočarsvom nego ratarstvom, a kad su obrađivali zemlju tražili susamo lakše obradiva zemljišta. „(...) izlaza ne beše natrag, moralo se prionutiradu i postići vrednije drugove. I dom je učinio svoje. Negdašnji beskućnici,osećajući se ovde u svom domu, na svom hlebu, nisu se hteli ponovo izlagatibeskućništvu, gladi i zebnji.“ 39

Naseljavanje Nemaca u Stanišiću je započeto 1770. godine, kada senekoliko porodica iz Gakova i Kruševlja preseljava u Stanišić.

38 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“39 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“

Najmasovnije naseljavanje Nemaca je izvršeno 1786. godine. Tada seoko stotinak porodica preselilo iz Čatalje, Gakova, Kruševlja, Koluta iNemešnadudvara, gde su živeli od 1720. godine. Period između 1790. i1830. godine su obeležile migracije nemačkog stanovništva iz okolnihnaselja u Stanišić. Priliv nemačkog stanovništva je bio posebnointenzivan nakon što je selo postalo trgovište 1811. godine. NajvišeNemaca se doselilo iz sela Čatalja u današnjoj Mađarskoj. Brojnemačkih porodica je sa 120, koliko ih je bilo 1790. godine, porastao na400 do 1830. godine.

Naseljenici su bili rodom iz Švarcvalda, Ulma, Elzasa i Lotaringije.40

Nemačka kolonija se podiže u susedstvu Srba, ali je u početku to posebnanaseobina koja je poznata kao Novi Stanišić. Ubrzo po naseljavanju Nemciosnivaju parohiju i školu ( 1788.g.).

Nemci i Srbi su se našli jedni pored drugih. Dva udaljena sveta, različitekulture, običaji, jezici, vere... U selu je, odjednom, bilo tri puta višestanovnika, a veličina atara je ostala ista. Srbi su bili nezadovoljni svojimpoložajem i napuštali su i zanemarivali zemlju. Nemci mole cara da se Srbipresele u Bačalmaš, a odatle da se nasele Nemci... Zajednički život nijepočeo bez stresa, ali vreme je činilo svoje. Dve godine posle velikognaseljavanja Nemaca, tj. 1788. godine, dolazi do prvih ozbiljnijihnesuglasica u selu. Kolike razmere je to poprimilo se najbolje vidi izizveštaja koji je nastao posle nemira koji su izbili u Stanišiću usledneslaganja novokolonizovanih Nemaca sa Srpskom opštinskom upravom uselu. Podaci o ovim događajima su zapisani na 17 listova na latinskom inemačkom jeziku.41 Tri decenije nakon naseljavanja Nemaca (1811.g.)spajaju se Stari i Novi Stanišić i selo postaje poljoprivredna varošica kojaima pravo na godišnji vašar i pijacu svakog utorka.

„U prvo vreme, ne poznavajući ih izbliže, a sudeći verovatno ponjihovom oskudnom znanju srpskog jezika, Srbi su Švabe smatralipriglupima, ni u kojem slučaju sebi ravnima. Srbi su Nemce u prvi mahpodcenjivali jer su mahom bili puka sirotinja.42 Njihov rad i pregalaštvosmatrali su kao neku sirotinjsku šeprtljanciju i zaludan posao. Davali su imtada svoje njive na uživanje za neko vreme da ih razore, da se napate.“43

40 Oblasti oko nemačko-francuske granice. Veliki deo stanišićkih Nemaca su bili Francuzi koji suse germanizovali.41 Arhiv Vojvodine, F2- BBŽ, kutija 176./70. , 17 listova-lat.nem.42 „Srpsko viđenje Nemaca nastalo je postepeno i dobijalo trajne okosnice kroz veoma dugovreme. U njega su se upleli kako prodori nemačkih vojski na evropski Jugoistok i srpske seobe,putovanja i školovanja po Srednjoj Evropi, tako i dvovekovno susedstvo – time i povezanost –dvaju naroda.“ – Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag, Beograd, 2008. str.132.43 D.Popović“Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, Novi Sad, 1963. knj3. str 186.

„ZADOVOLJNI SA MALO HRANE“

Ubrzo nakon naseljavanja Srba, u Stanišiću se pojavljuju Mađari iSlovaci. Nije nam poznato koji je bio razlog njihovog naseljavanja i da li suse naseljavali pojedinačno ili u manjim grupama. Poreklo seoskih Mađara iSlovaka se verovatno može tražiti negde na severu Mađarske, gde su živelijedni pored drugih.

Mađari su se za razliku od Nemaca naseljavali u manjim grupama ili čaksamo porodično. Iako su do Mohačke bitke 1526. godine bili najbrojnijiživalj na teritoriji današnje Vojvodine, do sredine XVIII veka na ovimprostorima ih je ostalo veoma malo.

U Bačkoj je plemstvo stalno nastojalo da na svoje posede privuče što višemađarskih jobađa, zbog čega je naseljavanje Mađara išlo veoma lako. Poredplemstva, napore da privuku što više Mađara činili su i poneki komorskinadzornici. Tako komorski nadzornik Franc Redl44 1748. godinenaseljava mađarske jobađe iz prekodunavskih županija. Knez Grašalkovićse, takođe, svim silama trudio da Bačkoj povrati njen raniji mađarski etničkikarakter.

Kolonizacija Mađara u Bačku naročito je pojačana za vreme MarijeTerezije i Josifa II. Urbarijalni edikti ovih vladara imali su za cilj daprivuku Mađare iz severnih brdskih krajeva. Komora, da bi sprečila „navaluološa“ u Bačku, rešila je da se mogu doseliti samo oni koji su svoje dugove idažbine izmirili, i da se iz svake porodice može doseliti samo jedan odsinova.45

Prve mađarske porodice se privremeno naseljavaju u selu pedesetihgodina XVIII veka. Prema urbarijalu iz 1772 godine u Stanišiću su živelesvega dve mađarske porodice, a isti je broj i na popisu iz 1783. godine. Već1797. godine u selu živi nekoliko desetina Mađara. Njihov broj se vidnopovećava uporedo sa naseljavanjem Nemaca i do 1828. godine dostiže 640.Iskruljev tvrdi da je Mađare i Slovake naselio spahija tj. baron Redl.

Veoma je teško utvrditi iz kojih mesta je naseljeno mađarsko i slovačkostanovništvo u Stanišiću. Najverovatnije su naseljeni iz nekoliko naselja saširokog prostora koji se prostire uz današnju granicu Mađarske i Slovačke.Dva dokumenta sa kraja XVIII veka ukazuju na stari zavičaj ova dva naroda.Prvi dokument je molba kolonista iz 1788. godine kojom traže da im se

44 Franc Redl je 1749. godine postavio kamen temeljac za Gradsku kuću u Somboru. Dve godinekasnije podiže kapelu u centru Sombora. Omalena kapela sa krovom orijentalnog stila posvećenaje Ivanu Nepomuku.45 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“

odobri prenos imovine iz Njirada u Sabolčkoj županiji.46 Drugi dokument jetakođe molba kolonista iz Stanišića da im se vrati imovina koja je ostala uMarotu u županiji Ostrogon.47

Neka prezimena koja se pojavljuju u urbarijalnim knjigama iz XVIII vekapostoje i danas u Stanišiću, i gotovo je sigurno da su to preci Mađara kojidanas žive u selu.

„Vredni, istrajni, poverljivi i miroljubivi Slovaci nisu mogli ostatinezapaženi pri kolonizaciji južne Ugarske ni austrijskim ni mađarskimvlastima. (...) Jednoj i drugoj stranci mnogo je stajalo da se Slovaci u svevećem broju naseljavaju u slabo naseljenom Banatu i Bačkoj, sa velikimkoličinama mortaliteta usled čestih ratova i mijazmatične klime, a Slovaci umnogom pogledu behu čuveni sa svoje plodnosti, kao i lake domicilizacijena svakovrsnom terenu. Od njih se s pravom očekivalo mnogo vojnika imnogo poreznika. Trezveni, zadovoljni sa malo hrane, oni behu višeproizvođači nego potrošači, na što su kolonizatorske vlasti naročitoobraćale pažnju.“ 48 Prvi seoski Slovaci koji su „stekli slavu“ i van svog selabili su Ana Trenčinka i Jozef Homolka. Iz Bezdana je 1794.g. javljeno da suna somborskom vašaru počinili veliku pljačku. Slovaci su, inače, bili poznatikao miran narod. Oni su se u selu naselili osamdesetih godina XVIII veka,verovatno zajedno sa Mađarima.49 Interesantno da se u urbarijalnimknjigama uz neka prezimena nalaze mađarska imena, a uz neka slovačka:tako imamo ime Janko Drobina ( sa slovenskim prizvukom ) i Janoš Drobina( mađarski). Broj stanišićkih Slovaka se kretao od nekoliko porodica dopreko stotinu stanovnika. Prema pojedinim nepouzdanim izvorima njihovabrojnost je išla i do preko 400 početkom XIX veka. Slovaci su se postepenopretapali i utapali u Mađare i Nemce50, tako da po popisu 1900. godine uselu imamo svega četiri Slovaka. Po Iskruljevu 4/5 seoskih Mađara jeslovačkog porekla. Veoma je teško pratiti brojno stanje Mađara i Slovaka uselu tokom XIX veka pošto se u popisima vidi samo koliko ima katolika ikoliko pravoslavaca. Kad bismo imali taj pregled bilo bi nam mnogo jasnijekako je tekao proces mađarizacije Slovaka. Najverovanije je taj proces bionajizraženiji od Nagodbe (1867.g.) do 1900. godine kada je i priveden kraju.Iskruljev kao pomađarene porodice navodi sledeće: Drobina, Križak,Žumbera, Kolar, Mudri51, Trenka, Marko, Napora, Ralbovski, Rončak,

46 Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 181./162.47 Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 201./117.48 B.Jankulov „Kolonizacija Vojvodine u XVIII i XIX veku“, str 59.49 Do 1830. godine u Stanišiću je naseljeno oko 45 mađarskih i 25 slovačkih porodica.50 Zanimljivo je da su se mnoge slovačke porodice prvo germanizovale, a nakon drugogsvetskog rata mađarizovale.51 Prezime rusinskog porekla. ( n.a.)

Kolarik, Mihalec, Fabijan itd. Posle prvog svetskog rata više starih je jošmeđusobno govorilo slovački, dok već pred početak II svetskog rata niko uselu nije znao taj jezik.

Nakon obustave kolonizacije Bačke od strane države1787.godine, ona je imala oko 180.000 stanovnika.

Napomena uz grafikon: Ukupan udeo Mađara i Slovaka uukupnom broju stanovnika Stanišića u posmatranom perioduse kretao od statističke greške do 7%. Veoma teško je procenitikoliko je tačno od toga bilo mađarskih, a koliko slovačkihporodica.

RAST BROJA STANOVNIKA STANIŠIĆA DO 1820. GODINE

0

500

1000

1500

2000

2500

3000

3500

4000

4500

1763.g. 1772.g. 1782.g. 1791.g. 1798.g. 1820.g.

JEVREJISLOVACIMAĐARINEMCISRBI

„Preko od opštinske kuće, na sredini sela, nalazila se stara, niska, daskomizgrađena, i trskom pokrivena srpska crkva, a do nje škola.“52 Veoma jeverovatno da je ovako mogla izgledati prva crkva koju su Srbi izgradilinakon naseljavanja u Stanišiću. Prema Beljanskom pravoslavna crkva uStanišiću je izgrađena 1772. godine. Verovano je i pre toga postojala nekacrkvica jer se 1769. godine u jednom popisu napominje da selo ima jedanhram i pet sveštenika. Takođe je malo verovatno da su Srbi, koji su biliistinski vernici i imali pet sveštenika u svom selu, bili gotovo deceniju bezhrama. „Vera je u to doba (XVIII-XIX vek n.a.) bila najvažniji elemenatcelokupnog našeg društvenog života. Ona je prožimala ceo život, odnajozbiljnijih stvari pa do građanske poezije. Sem veoma retkih izuzetaka,u crkvu su išli svi. U crkvu nisu išli samo bolesnici, starci i mala deca. Otome ko ne ide u crkvu vodili su računa crkva, i društvo, i uža staleškazajednica i vlast.“53

Nepune tri decenije nakon naseljavanja u Stanišiću, 1792. godinepravoslavni vernici sela mole od Palatina i Namesničkog veća pomoć zagradnju crkve. Kako se u molbi navodi „žele graditi novu jer je sadašnjamala i trošna“.54

Sa izgradnjom hrama se započelo između 1792. i 1794. godine, a zaizvođača radova je izabran zidarski magistar iz Novog Sada Johan Tokl.Zahvaljujući nesrećnom zidaru Toklu o izgradnji hrama je sačuvana veomaobimna i detaljna dokumentacija. Tokom izgradnje crkve nekoliko puta jedolazilo do zastoja u radovima, a majstor Tokl se morao obraćati ižupanijskim vlastima kako bi zaštitio svoje interese. Sve svađe i prepirke sameštanima i Opštinskim poglavarima su dovele do toga da je majstorbrutalno isprebijan. Da ukaže pomoć nesrećnom majstoru došao je hirurg izBaje koji je sastavio zapisnik o stanju povređenog. Nesporazumi izmeđumajstora i Opštine Stanišić su se završili sudskim sporom.55 Nije poznato dali je Johan Tokl završio gradnju crkve do kraja ili je to uradio neki drugimajstor.

52 Toša Iskruljev „Raspeće srpskog naroda...“53 D.Popović „Srbi u Vojvodini“, knj II , str 337.54 Arhiv Vojvodine, F2 – BBŽ, kutija 252,/124. lat. 1 list55 Arhiv Vojvodine, F2 BBŽ, kutija 280b./72. (lat, nem, mađ.) 24 lista

KULTURNO NASLEĐE

CRKVA SV. NIKOLAJA

▲ Hram Svetog Nikolaja iz 1806. godine ( S13 )„Sadašnja velika srpska crkva, koja se nalazi na najlepšem mestu u

Stanišiću, osvećena je i propojala tek 1806. godine“. Da građenje crkve trajeduži niz godina bila je veoma česta pojava jer su se one gradile isključivoprilozima vernika.56 O troškovima gradnje hrama je vođena veoma detaljnadokumentacija i na osnovu sačuvane knjige crkvenih računa se može veomadobro rekonstruisati tok gradnje crkve u Stanišiću. U ovoj knjizi jezabeleženo kako je sakupljan novac za gradnju crkve i koji su bili izdacitokom gradnje. Prema knjizi crkvenih računa najveći deo troškova izgradnjecrkve snosili su stanišićki Srbi. Sredstva za gradnju su se sakupljala najčešćedobrovoljnim prilozima u gotovom novcu, ali je zabeleženo da supribavljana i prodajom marve koju je narod darovao.57

Prvih godina po naseljavanju Srba, u selu je bilo pet pravoslavnihsveštenika ( Stokin, Vračarić, Borđoški, Čupić i Grujić ). Već nekolikogodina kasnije selo ima dva sveštenika. Nisu nam poznate osobine iobrazovanje seoskih sveštenika, ali je poznato da su bili veoma imućni58

56 Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd, 1980.57 M. Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“,Panonski mornar br.5. avgust 2006., str.30.58 Dušan Popović u svojoj knjizi “Srbi u Vojvodini” iznosi sledeću zanimljivost vezanu za moralneosobine srpskih sveštenika u XVIII veku: „Najteža mana našeg sveštenstva u to doba bila jesklonost ka alkoholu, te stoga kod izaslanika i sretamo najviše beležaka o odnosu sveštenstva

Prema Milanu Stepanoviću, „tadašnji stanišićki sveštenici bili sudobrostojeći domaćini, koji bi, i u poređenju sa bogatim somborskimsalašarima i zemljoposednicima, bili među najimućnijim.“59 Primera radi,pop Gligorije Borđoški je bio „vlasnik 12 bikova, 30 krava, tri juneta, 13konja, 150 ovaca, 20 svinja i 15 košnica pčela, sa prinosima od 300 krstinapšenice ( oko 15,3 tona zrna ), 90 krstina ječma, 50 krstina zobi, 70 krstinaprosa, 36 metara turske pšenice, odnosno kukuruza i 25 urni ( oko 1350litara ) vina.“60 Pop Petar Grujić je bogosloviju završio u Novom Sadu, apoznato je da je prota Grigorije Borđoški imao pravo na porodični grb.Pravoslavna crkvena parohija je osnovana 1774. godine i vezano zaosnivanje parohije se napominje da u selu ima 127 pravoslavnih porodica alida vernici slabo dolaze na bogosluženja.

Hram Svetog Nikolaja, iako relativno malih dimenzija, predstavljanajlepši ukras centra Stanišića. Skromna jednobrodna građevina sapolukružnom apsidom je klasični primer seoske crkve u Vojvodini.Spoljašnji izgled crkve je veoma jednostavan, bez posebnog ukrašavanja, sanekoliko prostih pravougaonih prozora na bočnim stranama građevine.„Toranj sa svojom visinom i elegantnim baroknim završecima, ostvaren uočevidnoj nesrazmeri sa skromnom arhitekturom samog crkvenog broda“61 ,je savršeno uklopljen u arhitektonsku celinu.

U crkvu se ulazi kroz otvor visokog tornja, smeštenog na zapadnoj stranihrama. Unutrašnjost ostavlja utisak uzvišene skromnosti minulih vremena.Već nakon nekoliko koraka, posetilac se nalazi pred jednostavnim i veomalepim ikonostasom.62

prema alkoholu. Trezvenost, doista, nije bila jaka strana naših tadašnjih sveštenika. Pre bi semoglo govoriti o velikoj sklonosti, nego o nekoj uzdržljivosti prema alkoholnim pićima – bar takose može suditi po beleškama o pojedinim sveštenicima.“59 M. Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“,Panonski mornar br.5. avgust 2006., str.28.60 Milan Stepanović „U Stanišiću je čuvan jedan od prepisa rukopisa Dušanovog zakonika“,Panonski mornar, br. 10. , avgust 2011.61 Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd, 1980.62 Dr Pavle Vasić,istoričar umetnosti i profesor Beogradskog univerziteta, 1964. godine jepregledao ikonostas u pravoslavnoj crkvi i zaključio da je delo nepoznatog majstora sa kraja XVIIIveka. Profesor smatra da je umetnik u novi ukomponovao i deo starog ikonostasa, koji je 1763.godine mogao biti donet iz Dautova ili Baračke prilikom preseljavanja Srba na stanišićku pustaru.

Ikonostas Hrama Svetog Nikolaja u Stanišiću. Rad nepoznatog autora nastao udrugoj polovini XVIII veka. ( S 14)

Ikonostas je ukrašen ikonama različite umetničke vrednosti, različitihstilova izrade i vremena nastanka.

Ikone u soklu, koje predstavljaju „Hrišćanske vrline“, su novi rad i bezikakvih kvaliteta. Na četiri prestone ikone su predstavljeni: „Sveti Nikola“,„Bogorodica sa Hristom“, „Isus Hristos“ i „Sv. Jovan Krstitelj“. Nasevernim i južnim dverima su „Arhiđakon Stefan“63 i „Arhanđel Mihajlo“,dok su na carskim dverima prikazane „Blagovesti“ i „Jevanđelisti“.

U drugoj zoni ikonostasa se nalazi središnja velika ikona na platnu kojapredstavlja „Tajnu večeru“, a sa strana je po šest ikona sa stojećim figuramaapostola.

Treću zonu krasi središnja ikona na kojoj je predstavljeno „KrunisanjeBogorodice“, a sa strana su praznične ikone.

U sredini gornjeg dela ikonostasa se nalazi „Raspeće“, levo ikonaBogorodice, a desno Jovan Bogoslov. Sasvim bočno levo je „ŽrtvaAvramova“, a desno „Mojsije i goruća kupina“. Iznad toga u polukružnomluku su scene „Stradanja“.

Ikonostas uopšte nema rezbarene dekoracije, izuzev carskih dveri,Raspeća i ikona Bogorodice i Jovana Bogoslova. Njihov slikarski rad jezografskog porekla i verovatno su nastale oko polovine ili u prvoj poloviniXVIII veka.

Gotovo sve ikone su slikane na platnu, izuzev prestonih ikona koje su nadrvetu i bočnih dveri koje su novijeg datuma. Slikarski rad odaje majstora ilimajstore skromnijih slikarskih mogućnosti. Najuspešnije slikarsko rešenje jepostignuto na sceni Krunisanja Bogorodice i pojedinim prazničnim ikonama.

Pored ikonostasa u crkvi se nalazi veći broj pokretnih ikona i slika.Celivajuće ikone su rađene uljem na drvetu i sve su slabiji rad XIX veka(možda prve polovine).

Zanimljive su dve manje ikone ( obe 14x28 cm ) rađene u tehnici ulja nadrvetu, koje predstavljaju „Blagovesti“ i „Vavedenje“. Ove dve ikone, kojesu odličan rad majstora „prelaznog stila“, su delovi diptiha. Kutija u kojojsu bile je uništena, a one su izrezane i imaju okvir u obliku simetričnebarokne vinjete.64

63 Između 1877. i 1780. Godine Lazar Gavrilov je platio da D.Petrović islika ovu ikonu.64 Zavod za zaštitu spomenika kulture Novi Sad, dosije E-413/g br.inv. 3987

PRAZNIČNI MINEJ

Najplemenitije blago crkve Svetog Nikolaja je Praznični minej. Ovaknjiga, koja je značajan spomenik srpske kulture65, je štampana napergamentu 1538. godine u Veneciji. Šezdesetih godina XX veka, kada jeova knjiga ubeležena kao spomenik kulture, ona je bila u veoma lošemstanju. Knjiga je bila povezana u iscrvotočene drvene korice koje su bileobložene trulom i pocepanom kožom. Povez je bio jako oštećen i nedostajalaje donja korica. Nedostajale su i mnoge stranice, koje su bile zamenjeneručnim prepisom. Knjiga je kasnije delimično restaurirana i povezana.

Njen izdavač je bio Božidar Vuković ( 1460.-1539.), logotet – odnosnoglavni pisar i rukovodilac Državne kancelarije na dvoru Ivana Crnojevića naCetinju. Nakon pada Zete pod tursku vlast Vuković emigrira u Veneciju gdedeluje kao štampar i izdavač. Knjige koje su izlazile iz njegove štamparijerasturane su po srpskim crkvama, a imale su jakog uticaja i drugde naevropskom istoku, sve do Baltika.

65 Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, Novi Sad

„Poče se štampati ova sveta i božanska knjiga, mjeseca juna, 12. dan (a), azavrši se mjeseca januara, 19. dan (a), u Veneciji, za vrijeme velikog duždaAndreje Gritija, koji je u to vreme vladao.“

Božidar Vuković je bio inicijatori tvorac izdavačke politike, a zakonkretna štamparska i drvorezačka,dakle umetnička ostvarenja, njegoveknjige mogu da zahvale čitavomjednom nizu majstora koji su radilipo njegovom „povelenju“.Oko Prazničnog Mineja se „trudio...jerođakon Mojsi ot serbskije zemljiotčstvom že ot mjesta nariceamagoBudimlju“.66

◄Grafičke ilustracije Prazničnogmineja su imale nesporan uticaj nasrpsko slikarstvo XVI veka, auočeni su i uticaji ovih ilustracijana raznorodne grane primenjeneumetnosti ( iluminiranjerukopisnih knjiga, zlatarstvo,umetnički vez i drugo. ).

Minej - ( Gr.-mesečnik ) U pravoslavnoj crkvi: Mesečnik, knjiga koja seupotrebljava na bogosluženju, a sadrži tropare i sve što se peva opraznicima, raspoređena po mesecima.Minej Praznični, ili „Antologion“, ili „Trefologion“, „Cvetoslov“, sadržislužbe izabrane iz Mesečnog Mineja za Gospodnje, Bogorodičine i naročitopoštovane praznike u čast nekih svetih.

Pored Prazničnog Mineja u biblioteci crkve se čuva nekoliko knjigaspomeničke vrednosti u kojima se nalaze beleške sveštenika koje su od

66 Miroslav Pantić „Književnost na tlu Crne Gore i Boke Kotorske od XVI do XVIII veka“

značaja za izučavanje migracije srpskog stanovništva u XVIII i XIX veku.Većina tih knjiga je štampana u Moskvi početkom XVIII veka.67

Crkva Svetog Nikolaja dominira centrom Stanišića. ( S15)

„RUKOPIS BORĐOŠKI“

Gotovo čitav jedan vek, od 1763. do 1860. godine, u Stanišiću se čuvaodvanaesti po starosti prepis Dušanovog zakonika. „Rukopis Borđoški“, kakose još naziva, je jedan od 25 istoriji poznatih prepisa Zakonika srpskog caraStefana Dušana koji je donet na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika uSkoplju 1349. godine.

Rukopis je u Stanišić doneo pop Gligorije Borđoški, a prema porodičnompredanju rukopis su preci Borđoških preneli na ove prostore prilikom seobeiz Stare Srbije ili sa Kosova i Metohije. Rukopis je čuvan i predavan saočeva na sinove u ovoj uglednoj svešteničkoj porodici sve do polovine XXveka. Na šeststotu godišnjicu od donošenja Dušanovog zakonika, potomciprote Gligorija Borđoškog su predali rukopis Matici srpskoj u Novom Sadu,gde se i danas čuva.

67 Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, dosije E-413/ž, br.inv. 6435.

„Rukopis Borđoški nastao je, najverovatnije, tokom prve polovine XVIIveka u Staroj Srbiji, odakle je u nekoj od brojnih seoba prenesen na prostoredanašnje Vojvodine. Ispred teksta Zakonika nalazi se i letopis „Skazanievkratce suštiim ot Adama do ninjašnjago vremene“, koji završavadogađajima iz 1638 godine. Na početku prepisa naveden je nepotpunsadržaj, a različiti rukopisi kazuju da nije delo jednog prepisivača ( jasno serazaznaju tri rukopisa ). I letopis, i Zakonik, pisani su starim, lepim i čitkimsrpskim ustavnim slovima, na ukupno pedeset listova ( stotinu stranica ),veličine 24,2 x 16,6 cm.“68

EMIGRANT U EMIGRACIJI – NEOBIČNA SUDBINA VLADIMIRARODZJANKA

U vreme kad je vihor rata gutao Evropu i veći deo sveta u Stanišiću je zasveštenika postavljen Vladimir Rodzjanko (Carska Rusija 1915-Vašington/SAD 1999.). Ovaj mladi sveštenik je još kao malo dete saroditeljima izbegao u Kraljevinu SHS. Njegov deda Mihail je bio poslednjipredsednik Ruske Dume.

Vladimir je u Beogradu završio Rusko-srpsku klasičnu gimnaziju 1933. iBogoslovki fakultet 1937. godine. Naredne, 1938. godine, studira naOksfordu.

Nije poznato zašto i kako je čovek sa takvim obrazovanjem, poreklom iinteligencijom postavljen za sveštenika u malu i siromašnu parohiju poputStanišićke. Pravoslavnim vernicima u okupiranom selu, gde su bili izloženinasilju i pritiscima, je sigurno bio potreban duhovni zaštitnik, ali to sigurnonije bio jedini razlog zbog kojeg je on dospeo u Stanišić. Mladi i neiskusni,ali istovremeno veoma inteligentni i obrazovani sveštenik VladimirRodzjanko se veoma dobro snašao i nije služio i branio samo narod svojeparohije već sve pravoslavne hrišćane i Srpsku pravoslavnu crkvu ufašističkoj Mađarskoj. On je tokom celog rata izveštavao episkopa bačkogIrineja o delovanjima na ugrožavanju SPC i pokušajima stvaranja “MađarskePravoslavne Crkve”. Pored toga, bio je glavna veza između episkopa bačkogi episkopa budimskog Georgija.69 U Stanišiću je od svog dolaska bioaktivan. Zalaganjem oca Vladimira i njegove supruge osnovan je hor sadvadesetak članova.

68 Milan Stepanović „U Stanišiću je čuvan jedan od prepisa rukopisa Dušanovog zakonika“,Panonski mornar, br. 10. , avgust 2011.69 Episkop Sava Vuković „Pokušaj stvaranja Mađarske pravoslavne crkve u toku II svetskog rata“

Čak je i oslobađanje sela na neki način krenulo iz crkvene porte, gde seokupila grupa seljana pred akciju preuzimanja vlasti od okupatora. Nijepoznato da li je i sveštenik Rodzjanko učestvovao u organizaciji akcije, ali jeu nastupajućim danima odigrao značajnu ulogu. Sa narodom Stanišića jedočekao predstavnike Crvene armije, a u prvim danima oslobođenja je daosvoj doprinos u normalizaciji života u selu. Na zboru seljana je govorio omeđunacionalnim odnosima i značajno doprineo smirivanju tenzija. Krajemoktobra izabran je u Narodnooslobodilački odbor Stanišića.70

70 M.Beljanski „Stanišić“ str. 100.

Bez obzira na njegovu pozitivnu ulogu tokom i neposredno po okončanjurata, komunističke vlasti ga hapse pod optužbom “nezakonite religioznepropagande”. Sud ga proglašava krivim i osuđuje na osam godina robije uradnom logoru. Posle dve godine, posle intervencije Kanterberijskognadbiskupa, biva oslobođen i zajedno sa porodicom odlazi u Pariz pa uLondon.

Sveštenik emigrant je paroh crkve Svetog Save u Londonu od 1951. do1979. godine, a od 1955.-1978. godine vodi emisije religijskog karaktera naradiju BBC za slušatelje u SSSR i istočnoj Evropi.

Posle porodične tragedije, 1979. godine prima monaštvo (monaško imeVasilije) i odlazi u SAD gde prelazi pod jurisdikciju Pravoslavne crkve uAmerici. Za episkopa Vašingtonskog je postavljen 12. januara 1980.godine, a od 1. novembra 1980. do 1984. godine je episkopZapadnoamerički i San Franciska.

Episkop Vasilije Rozdjanko je i nakon penzionisanja nastavio da služicrkvi. Često je putovao u SSSR (kasnije Rusiju) i bio među narodom koji jeza vreme komunističke vlasti osnove vere sticao slušajući njegove radioemisije.

Posebno je zanimljiv njegov susret sa jednim od najvećih fizičaradanašnjice Stivenom Hokingom (Stephen Hawking) što je verovatnorezultiralo njegovom knjigom „The Theory of the Big Bang and the Faithof the Holy Fathers“ 1996. godine.

U produkciji „Moskovkse akademije Natalija Nesterova“ snimljen jedokumentarni serijal o životu episkopa Vasilija pod nazivom «ЕпископВасилий (Родзянко): Моя судьба».

Episkop bački Irinej Bulović

Episkop novosadski i bački, somborski isegedinski Irinej Bulović rođen je 11. februara1947. godine u Stanišiću. Osnovnu školu jezavršio u rodnom selu, a gimnaziju uSomboru. Diplomirao je na Bogoslovskomfakultetu Srpske Pravoslavne Crkve uBeogradu 1969. godine.

Nepune dve godine boravi u manastiruOstrog (1969-1970) i predaju u Monaškojškoli pri manastiru. Nakon toga odlazi napostdiplomske studije na Bogoslovski fakultetu Atini, gde je, 1980. godine, odbraniodoktorsku disertaciju. Sledi kraći studijskiboravak u Parizu (1980-1981). Za docenta nakatedri Svetog Pisma Novog Zaveta na Bogoslovskom fakultetu u Beograduizabran je 1981. godine. Za Episkopa bačkog ustoličen je 24. decembra1990. godine. ( S16 )

Episkop Irinej je objavio mnoge bogoslovske tekstove, prevode iuređivao nekoliko časopisa. Član je prevodilačke Komisije Svetog SinodaSrpske Pravoslavne Crkve, Svepravoslavne komisije za dijalog saRimokatoličkom crkvom, Svepravoslavne komisije za dijalog sa luteranima,Komisije Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve za dijalogsa analognom Komisijom Biskupskih Konferencija Hrvatske i Srbije i CrneGore; zatim član Komisije za organizovanje i praćenje verske nastave priVladi Republike Srbije, Udruženja biblijskih teologa Grčke, Udruženjaknjiževnika Srbije, Komiteta pokreta za jedinstvo i saradnju duhovnosrodnih istočnohrišćanskih naroda i Saveta verskih lidera Evrope „Religijaza mir”.

PREOBRAŽENJE - VODICA

Nije poznato od kada se Preobraženje proslavlja u Stanišiću, ali je sigurnoda se proslavlja još od druge polovine XIX veka, verovatno i duže.

Ovaj predivan praznik se proslavlja 6. avgusta po julijanskom, odnosno19.avgusta po gregorijanskom kalendaru u znak preobraženja Hristovog.Običaj je da se na ovaj dan mese pogače i jede grožđe, a porodice koje imajuvinograd odnose u crkvu grožđe i pogače koje sveštenik osveti i deliprisutnim vernicima nakon bogosluženja u crkvi.

„Po narodnom verovanju na Preobraženje se preobražava i menja priroda,voda postaje hladnija, kao i sami dani. Lišće od tada počinje da žuti i opada.Od Preobraženja se zabranjuje i kupanje u rekama. Po verovanju,Preobraženje je granica između zime i leta, što je inače rasprostranjenoshvatanje i šire.“ 71

Toša Iskruljev u svojoj knjizi napominje da je ovaj praznik bio veomaslavljen. Za Preobraženje se na Vodici ispod sela okupljala omladina izcelog kraja i nakon bogosluženja uz pesmu i igru proslavljala ovaj praznik.Ispod nekoliko šatri, postavljenih na livadi, se jelo, pilo, veselilo i koloigralo.

„Sveštenik dođe među narod, počne služiti sveto bdenije, pobožna molitvase digne k nebu iz svakog srca, i cela okolina zaječi od složnog pojanja.Slavuji koji pre slavljahu ime večnoga Boga umiljatom svojom pesmom,umukoše, davši prvenstvo ljudima, koji hvaljahu Boga u svojoj pesmi.

- Presvjataja Bogorodice, spasi nas! – reče sveštenik i narod za njimzapoje to isto.

Sad bolesnici pođoše k izvoru da se u njemu umiju. Ko se u taj časakumije u tom izvoru, onaj ozdravi od svoje bolesti.“72

71 Mila Bosić „Godišnji običaji Srba u Vojvodini“72 Bogoboj Atanacković „Bunjevka“ – pripovetka objavljena 1852. godine.

Krst i bunar na Vodici ( S17)

PETO POGLAVLJE

NOVA ZEMLJA, NOVI ŽIVOT

„O velikim ličnostima, carevima i caricama, papama i patrijarsima,ministrima i vojskovođama, o svima onima koji su zauzimali prve redovei ispunili pozornicu istorije, mi smo dosta potpuno i dosta tačnoobavešteni; znamo njihova dela, možemo da im shvatimo pobude, i da setako pohvalimo da smo im prodrli do same duše. Nije više tako lako čimse siđe za nekoliko stepena niz društvene lestvice: ovde, izuzev nekolikoretkih izuzetaka, ostaje mrak. Pa ipak, te figure ljudi koji se nisu peliobasjani velikim suncem istorije možda sadrže više pouke za jednogistoričara nego figure slavnih ličnosti.“

Šarl Dil „Vizantijske slike“

PRVA POLOVINA XIX VEKA

U krajevima oslobođenim od Turaka tokom XVIII veka dolazi domnogobrojnih promena u uslovima života. Relativno dug period miradoprineo je stabilizaciji ovih prostora i omogućio im neposrednijepriključivanje razvijenijim delovima Evrope. Dolazi do vidnog ekonomskogi socijalnog uspona.

Posle viševekovnog ropstva pod turskom vlašću srpski narod podižeoslobodilačke ustanke i udaraju se temelji obnovljenoj srpskoj državi.Istovremeno, Srbi u Habzburškoj monarhiji osnivaju kulturne i prosvetneinstitucije ( Matica srpska 1826.g. ). Srpski seljaci na teritoriji današnjeVojvodine polako prelaze sa stočarstva, koje je kod njih bilo dominantnozanimanje, na ratarstvo.

Uprkos činjenici da je poljoprivreda bila glavna i najznačajnija granaprivrede ona je značajno zaostajala za engleskom ili nemačkompoljoprivredom. Prinosi su bili veoma mali ( na kilogram semena dobijalo sečetiri do pet kilograma žita ), obrada zemlje je bila primitivna, a žitarice suse skladištile u rupama u zemlji. Negativnom stanju u poljoprivredi sudoprineli i katastrofalno loši putevi.73 Industrijski razvoj je bio takođe veomaslab, što je dodatno suzilo tržište za poljoprivredne proizvode.

Nemci uvode mnoge novine u obradi zemlje i gaje nove kulture koje subile nepoznate na ovim prostorima.

Revolucija 1848.godine donosi ogromne promene na teritoriji celokupneHabzburške monarhije, a naročito se menjaju odnosi na selu. Mađarskarevolucija je pored naprednih ideja donela i sukob Mađara sa mnogimnarodima koji su živeli sa njima, a najžešći je bio sukob Srba i Mađara.

U Evropi ovo je period liberalnog kapitalizma, zasnovanog na slobodnojkonkurenciji.

73 „Trgovci, ako su išli na duže putovanje, pre polaska na put pisali su testamente.“ – Unger M.,Szabolcs O. „Magyarorszag tortenete“, str. 154.

SELO PRERASTA U VAROŠICU

Svakodnevni život u Stanišiću prve polovine XIX veka nam je slabopoznat. Veoma mali broj dokumenata i zapisa je sačuvan iz tog perioda, a dase direktno odnose na Stanišić i njegove žitelje. Na osnovu popisastanovništva možemo zaključiti da se selo razvijalo i napredovalo izdeceniju u deceniju. Za pet decenija, od 1800. do 1850. godine brojstanovnika sela se duplirao i premašio pet hiljada. Najintenzivniji rastbroja stanovnika je bio u drugoj deceniji XIX veka, nakon što je Stanišićpostao trgovište. Još jedan posredan pokazatelj može ukazati da je ovoperiod intenzivnog razvoja sela, a to je porast jevrejske zajednice u selu.Oni, kao vešti trgovci i narod sa osećajem za posao, su se naseljavali tamogde su mogli dobro zaraditi. Krajem XVIII veka u selu je živela tek jednajevrejska porodica, dok se oko 1850. godine više od 150 stanovnikaizjašnjavalo kao pripadnik ovog naroda.

Selo u ravnici

Pre kolonizacije Bačke u XVIII veku, srpska sela su bila raštrkana sa uproseku 50 domova. Selo sa okolnim poljem činilo je teritorijalnu celinu.Međe su ponajviše činili prostori ( dolina, obala, pusti prostori, groblja ).

Na čelu sela stajao je knez ili birov. On je imao manje da brine o selu, aviše da pomaže zemaljskim, vojnim i komorskim vlastima, naročito priubiranju poreza. „Prvi zapisani seoski knez ( birov ili predsednik seoskeopštine ) bio je 1767.g. Stefan Terzibašić ( sa nadimkom Burgijaš,predak Burgijaševa ), a porotnici ( eškuti ili zakletnici ) bili su NikolaKomlenović ( predak ovdašnjih Komnenovih ) i Todor Budimac.“ 74

Nemačka opština, koja je osnovana u Novom Stanišiću, imala je na čelusudiju (Richter) i šest porotnika koji su upravljali svojim delom sela.75

Pošto je javna bezbednost bila slaba, na selima se nalazilo dosta organa začuvanje bezbednosti. Vlastela je po selima držala svoje hajduke, subaše ilatove, a županijska vlast imala je svoje organe zvane varmeđe.

Sela su imala i svoje pečate. Spisi snabdeveni sa njima smatrani supouzdanijim od spisa sa potpisima. Veliki broj sela je na svom pečatu imaoucrtan raonik kao simbol zemljoradnje ili nešto što objašnjava ime sela.

74 Milan Stepanović „Stanišićki Srbi starosedeoci“, Panonski mornar br.4. avgust 2005. str.40.75 Nikolaus Rettig „Ortsgeschischte der Gemeinde Stanischich“, Műnchen, 1977. str.25.

Pečat sela Stanišić koji je bio u upotrebi od 1776. do 1780. godine bio jeokrugao , a unutar kruga se nalazio natpis na latinskom „Pečat komorskogdobra Stanišić“. Unutar teksta nalazio se lik pravoslavnog popa kojiblagosilja ženu.

▲ Pečat komorskog dobra Stanišić.

Kako se odvijala kolonizacija tako su i sela dobijala oblik koji se u osnoviodržao do danas. Sela su bila presečena unakrsno sa dve ulice koje su ihdelile na četiri dela. Na raskršću, u središtu sela, obično se nalazio velikidrveni krst, koji je bio ukrašen i obojen.

Prvobitni Stanišić činile su tri ulice: današnje Oslobođenja,Dalmatinska i Karađorđeva. Prema urbarijalu iz 1783. godine kuće seljakasu smeštene u propisanom redu u podnožju Telečke. Selo je tada imalo 143srpske kuće i 1250 stanovnika. Ubrzo po naseljavnju Srba gradi se crkva(1772. godine), koja je posvećena Svetom ocu Nikolaju76. Škola je počelada radi dve godine kasnije.

76 Ova crkva je bila od naboja i prekrivena trskom.

A u selu kućerak mali

U to doba srpske kuće su bile građene u istom obliku. Od naboja ičerpića, a bile su prekrivene trskom ili daskama, retko crepom. O kućamaseoskih Srba znamo da su bile male trščare, ali veoma bogate. U kućama nijebilo patosa već samo zemlja. Unutrašnjost kuća se sastojala iz „jednekomore, velike kujne i jedne prazne sobe u kojoj se , po turskom običaju,duž zida, uzduž i popreko, pruža niski krevetac, a na njemu nekolikozgužvanih jastuka pokrivenih šarenim dlakavim ćilimima, a takvih posteljnihstvari na više gomila, jedno od drugih odeljenih, nalazi se i na minderlucima.Noću se prostru ćilimi po minderlucima, a jastuci stave pod glavu.Ženskadija se pokriva svojim suknjama, a muškarci spavaju u kuhinji, natavanu, u staji, izuzev starešine zadruge, koji se odmara na staromrasklimatanom slamnom krevetu iza vrata.“ 77

Naseljavanje Nemaca i priliv ostalih naroda, u prvom redu Mađara iSlovaka, menjao je i izgled Stanišića i svakodnevni život njegovihstanovnika. Nemačka kolonija bila je kao nacrtana. Kuće u paralelnimredovima, pravilnog razmaka, istih dimenzija i istog izgleda. Kako je vremeodmicalo jednoličan izgled švapske kolonije se menjao. Zbog povećanogblagostanja i većeg prirasta dece nastaju kuće uzdužnog tipa paralelno saulicom i sa poprečnim rogljastim produženjem za štale i šupe. Ove kuće bilesu poznate pod imenom Langhauz (Langhaus) ili Gangzajtigeshauz(Gangseitiges Haus). Još jedna novina je karakteritična za nemačke kuće 19.veka, a to je kućica u dvorištu takozvani Klajnhauz. Ova novina jesocijalnog značaja. Pošto najstariji sin dovede ženu u kuću i preuzmegazdinstvo, njegovi roditelji mu predaju glavnu kuću, njive i celogazdinstvo, a sami prelaze u malu kuću gde žive odvojeno, da ne budu ni učemu smetnja mladima. Dvorište je bilo popločano opekama, a iza dvorištaje guvno za ambar, kotarku, svinjac, slamu, plevu i tuluzinu. Iza guvnaobično je bio vrt.

77 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str132.

OPPIDUM SZTANISICH

Stanišić, nakon spajanja srpske i nemačke opštine u jednu, 1811. godinepostaje trgovište ili varošica (latinski – oppidum, mađarski – mezőváros)78.Ovo je bio veoma značajan događaj za daljnji razvoj naselja i njegovubudućnost. Promenom statusa, Stanišić je dobio dozvolu da dva putagodišnje organizuje vašar, što će pozitivno uticati i na lokalnu proizvodnju ina trgovinu.

▲ Otisak carskog pečata u crvenom vosku koji predsavlja grb Habzburškemonarhije. Prečnik mu je oko 10 cm i nalazi se u okrugloj drvenoj kutiji

sa poklopcem. Kutija je povezana sa carskom poveljom.( S 18)

78 Poljoprivredne varošice ( lat.- oppidum ) su naselja koja su njihovi gospodari ( u slučajuStanišića je to bio car ) privilegovali u odnosu na ostala kmetovska naselja.

▲ Povelja iz 1811. godine sa potpisom cara Franca I i sa pečatommonarhije. Pronađen je slučajno tokom snimanja dokumentarnog filma okatoličkoj crkvi u Stanišiću, januara 2009. godine. Pronašao ga jeslučajno, prekrivenog prstom prašine, zvonar Nandor Marko. Privukla gaje kutija sa pečatom, ali nije znao šta drži u ruci. Dokument, pisan nalatinskom jeziku, se odnosi na promenu statusa Stanišića u varošicu.

Car Franc I Austrijski službeno je nosio ovaj glomazni i glamurozninaslov:"Mi, Franc Prvi, milošću Božjom car Austrije; kralj Jeruzalema,

Mađarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije;nadvojvoda Austrije; vojvoda Lorraine, Salzburga, Würzburga, Franačke,Štajerske, Koruške i Kranjske; veliki vojvoda Krakova; knezTransilvanije; markgrof Moravske; vojvoda Sandomierza, Masovije,Lublina, Gornje i Donje Šleske, Oswiecima i Zatora, Tesina i Furlanije;knez Berchtesgadena i Mergentheima; kneževski grof Habsburga, Gorice,Gradišča i Tirola; markgrof Gornjih i Donjih Lužica i Istre".

SVAKODNEVICA POLJOPRIVREDNE VAROŠICE

Da smo u mogućnosti da putujemo kroz vreme i da se nađemo uStanišiću sa početka XIX veka, kakvu sliku bismo zatekli? Stanišić se odsvog osnivanja do tada jako izmenio. Narastao, proširio se i spojio. Inastavio je da raste. Postajao je sve privlačniji za nove naseljenike koji suišli za svojom srećnom zvezdom. Plodna zemlja je vredne bogatonagrađivala.

„Društvo na selu, bar po zanimanju, bilo je jedinstveno; svi su seuglavnom bavili stočarstvom i zemljoradnjom. Ovim zanimanjem bavili suse svi koji su živeli na selu: i seljaci, i oni koji se nisu bavili samozemljoradničkim poslovima, kao sveštenici i zanatlije. Iako je društvouglavnom bilo jedinstveno po zanimanju, ono se ipak razlikovalo po polu,po starosti, po materijalnom stanju, po društvenom položaju, pa i poglavnom zanimanju. Muškarci su se bavili svojim poslovima, a žene svojim;stariji jednim, mlađi drugim. i grupe i pojedinci, od najstarijih do najmlađih,imali su svoje brige, obaveze i poslove, kao i svoj odmor, razonode iradosti.“

„Kalendar i sat u to doba su postojali, ali na selu njih nije imao niko.Godina se nije delila po mesecima, nego po godišnjim dobima i praznicima,naročito onim najvećim: po Božiću , Uskrsu, Duhovima, Mitrov danu,sv.Nikoli, Bogojavljenju, Đurđev-danu, Petrov-danu itd., i postovima, pa ipo manjim praznicima. Stariji svet naročito žene, znao je tačno kada padakoji praznik, svetac ili svetačac; da li se u taj dan radi ili ne radi; da li seposti ili ne posti. – Dan se delio u svanuće ( ili zoru ), podne i veče. Slično sedelila i noć: u veče, ponoć i zoru. Pojedina doba preko dana određivana supo položaju Sunca, a noću po položaju zvezda, po kukurikanju petlova(„prvi petlovi“ ), ili drugim elementima. Kakvo će biti vreme – lepo ili ružno– naslućivalo se po držanju i ponašanju domaćih, ponekad i divljih životinja,ili nekih drugih znakova. Na sličan način vršene su i prognoze o plodnostigodine, kao i o pomoru.“ 79

Srbi u Stanišiću su bili poznati kao bogati stočari. Prostrane livade ipašnjaci oko sela pružali su im odlične uslove za ovaj posao. Veliki čoporigoveda i velika stada pasla su po nepreglednim pašnjacima. Poznato je dasu imali 15 velikih stada ovaca, a u svakom stadu po 1500 komada.Marva je pasla u velikim čoporima: zasebno krave , zasebno junad, azasebno volovi.

79 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str259.

O bogatstvu Srba u selu prvih decenija njihovog naseljavanja govori TošaIskruljev : „Kad su nekad Srbi u selu bili jaki, te kad su svoju marvuterali kroz veliku ulicu na pašu, ona je ovu vrlo široku ulicu takozagušila bila da kola nisu mogla proći kroz čopor, već se sačekalo dokstoka u miru ne prođe.“

„Nisu samo prostrani pašnjaci i sklonost neradu mamili naše pretke(Srbe- n.a.) da se bave stočarstvom nego što je ono – a to je bilo dalekovažnije: pružalo seljaku hranu, odeću i obuću, dakle sve ono što jenajbitnije.“ 80

Kod Srba staje i obori za stoku nisu postojali. I leti i zimi, i za najvećegnevremena, stoka je živela u polju, a to je veoma nepovoljno uticalo na njenkvalitet.

Prvobitno je svako čuvao svoju stoku, tek u drugoj polovini XVIII veka,po naredbi vojnih vlasti, određeno je da svako selo mora imati pastira iličobanina.

Za razliku od Srba, Nemci su nerado držali volove i ovce. Oni su radijedržali krave i konje kojima su i obrađivali zemlju.

Zemlja se obrađivala drvenim plugovima što je bio težak i iscrpljujućposao. Za ovaj posao bila je potrebna upotreba većeg broja konja ili volovaza vuču.

„Zemlje je bilo i vrlo mnogo i plodne, ali se stanovništvo slabo bavilozemljoradnjom a uz to je i loše obrađivalo zemlju.81 Kako je stanovnika bilomalo a zemlje dosta, to su seljacima davane dovoljne površine zemlje(poseda ili sesija ). Seljački posed bio je u raznim krajevima – već premakvalitetu i raspoloživim količinama zemlje kraja – razne veličine od 26 do40 jutara. Smenom pokolenja i deobom na sinove, posed se u porodici deliosrazmerno broju sinova koji su u deobi učesvovali. Ubrzo su celi posedipostali izuzetak, dok su četvrtine poseda smatrane normalnim seljačkimposedom. Posed je predstavljao pravnu i privrednu celinu, ali ne i fizičku.On nije sačinjavao neprekinutu površinu, pošto su se pojedine njive i oranicenalazile u raznim potesima, rudinama seoskog polja ili hatara.U vreme okojem pišemo, i livade su bile u individualnom uživanju seljaka, a zapotrebnu ispašu i drvarenje služili su im nerazdeljivi pašnjaci i šume. Svojepotrebe podmirivao je seljak iz prinosa svoga poseda, a obaveze prema caruili vlastelinu sastojale su se u davanju plodova i u vojničkim i u težačkimslužbama. Veoma retko, i u sasvim neznatnim količinama, kad bi za neku

80 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.2, str270-272.81 Ovo se uglavnom odnosi na Srbe pre naseljavanja Nemaca. Primarna grana poljoprivrede kodnjih je bilo stočarstvo, a zemlja je najčešće zanemarivana.

sasvim izvanrednu potrebu morao nabaviti novac, seljak bi i prodavao svojeproizvode: njegova privreda bila je uglavnom naturalna.

U obrađivanju polja seljak nije bio potpuno slobodan. On nije mogaona svojoj oranici sejati useve prema individualnoj potrebi svogagazdinstva, ili po svom slobodnom nahođenju i izboru, nego se moraopridržavati tradicionalno utvrđenog reda, obrazovanog na osnovuiskustva i kolektivnih potreba sela. Ko taj red ne bi poštovao – kad naprimer ne bi pobrao i odvezao plodove sa svoje njive za vremena, pre negošto opštinska uprava „otpusti“ neki potes za opštu ispašu seoske sitne ikrupne stoke -, sam bi snosio štetu.

Obradiva zemlja obrađivana je po sistemu trećačenja ili tropolja; naime,celokupne obradive površine nekog sela bile su podeljene na tri kompleksa,otprilike podjednaka po površini i plodnosti. Zemlje jedne trećine zasijavanesu ozimim žitima ( pšenicom, ječmom, ovsom ili napolicom od njih );zemlje druge trećine jarim žitima (kukuruzom , zobi ) ili drugim kulturama(bostanom , duvanom), dok je treća trećina ostavljena te godine na ugari ( ilina ugaru ), tj. neobrađena, da bi se odmorila. Naredne godine bi se vrstekulture odnosno ugarenje pomerili za jednu trećinu; tako je išlo iz godine ugodinu.“

Oranice su se u Stanišiću krajem XVIII veka đubrile svake desete godinešto nikako nije bilo dovoljno.

Na osnovu obaveza koje su imali stanišićki seljaci može se proceniti kojekulture i koliko su gajili. Najviše su gajili žito, za kudelju i lan se napominjeda su dobrog kvaliteta. Zemlja se orala sa četiri vola u jarmu. Jesenji usev jedonosio po jutru 5-6 požunskih merova (oko 300 kg ) prinosa, a prolećni 4-5merova ( oko 250 kg ).

Nadnica za risare-žeteoce u Stanišiću 1810. godine je iznosila deseti ilijedanaesti deo od prinosa pšenice. Pšenica se vršila uz pomoć konja koji sutrčali u krug na guvnu. Vlasnici konja su dobijali jedanaesti ili dvanaesti deood roda i hleba i malo mesa. Ovakav način vršidbe su Švabe preuzele odSrba jer je bio mnogo brži i jednostavniji od obavljanja ručno- mlatilicama(kako su to radili u starom zavičaju).82 Spahijsko guvno, odnosno mesto gdese odvajala sedmina i desetina za vlastelina (barona Redla), se nalazila izadanašnjeg pravoslavnog groblja.

Kukuruz je početkom XVIII veka bio jedva poznat, a do kraja veka jepostao dominantna kultura. Gajenje ove biljke su nemački kolonisti preuzeliod Srba starosedelaca. Pored gajenja ove biljke Nemci su preuzeli i

82 Z. Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak zadruštvenu istoriju 2. Beograd 2009., str 23.

građevine za njegovo skladištenje, i to zajedno sa nazivima „hambar“,„čardak“ ili „kotarka“.83

Nemci su proizvodili takve proizvode koji su bili srazmernonajunosniji, kao čisto žito, kudelju, lan, repicu, duvan. Kao odličnizemljoradnici, Nemci su već počekom XIX veka proizvodili značajneviškove, prvenstveno žita koje su izvozili. Pored žitarica značajan je bioizvoz duvana (gajenje duvana su preuzeli od Mađara i Srba) i proizvodnjakudelje, uljane repice i svile.

Ostale grane poljoprivrede su bile manje ili više razvijene, dok su nekebile u određenim regionima dominantne u drugim nisu postojale. Povrtarsvou to doba jedva da je i postojalo. Pčelarstvo je bilo veoma primitivno, aliveoma rašireno i važno ( U to doba nije proizvođen šećer od trske ili repe. ).Živine je bilo dosta ( kokoši, patke, guske ), ali je mnogo stradala odgrabljivica. Ribarstvo je bilo veoma korisno zanimanje jer se u to dobamnogo postilo i riba je tad bila veoma važna hrana, uz to i prirodnekarakeristike su pogodovale ovoj grani poljoprivrede. Lov je bio dozvoljensamo vlasteli i njihovim činovnicima, plemićima i oficirima.

„Sprovođenjem kolonizacije ubrzan je proces prelaza sa stočarstvana ratarstvo, koje počinje da zauzima sve važnije mesto u poljoprivrediovih krajeva. Kolonizacija je bila tako snažna da se, i pored ogromnihkompleksa zemljišta dobivenog zadolmljavanjem reka, već krajem XVIIIveka počinje unekoliko osećati čak i oskudica u oranicama. Broj pustarabivao je stoga sve manji, a žitorodnih polja sve veći. Umesto stočarstvajavlja se ratarstvo, a umesto dželebdžija javljaju se žitarski trgovci, kojikupuju hranu ( pšenicu, kukuruz, ječam, zob, proju) i na svojim lađamaprevoze je Savom, do Siska, za Hrvatsku i Italiju, ili Dunavom, doKomorana i Đura, za Austriju.“ 84

Tridesetih godina XIX veka celokupno stanovništvo Stanišića se bavilopoljoprivredom, pa tako i trgovci i zanatlije.Kako je naselje raslo tako su ipotrebe za zanatskim proizvodima i trgovačkom robom rasle. Većinupotreba sela namirivali su lokalne zanatlije, kojih je 1828. godine bilo 31 ito: 9 tkača, 2 obućara, 14 vlasnika mlinova (suvaja), 1 mesar, 3 kovača, i pojedan kolar i užar. Gotovo sve što je bilo potrebno jednom seoskomdomaćinstvu se proizvodilo u mestu, a o posebnim potrebama seljanabrinulo je deset trgovaca na sitno. O tome šta su seljaci posedovali saznali

83 Z. Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak zadruštvenu istoriju 2. Beograd 2009., str.21.84 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.2, str 273-274.

smo iz njihovih poreskih obaveza. Austrijska država i njena administracijavodili su evidenciju o svakom selu, o svakom gazdi. Znali su kolikokokošaka ima u svakom kokošinjcu. Koliko jaja snese kokoška za godinudana. Ništa seljak nije mogao sakriti i za sve je plaćao porez. Porez suseljani plaćali na 34 vola za vuču, 145 steonih krava, 961 konja za vuču,1207 ovaca i na 123 svinje. Oprezovane su samo one ovce i svinje koje sustarije od godinu dana.

Jevreji u Stanišiću žive praktično od nastanka sela. Uprkos činjenici da ihje u selu malo imali su važnu ulogu. Seoski Srbi su bili poznati ovčari, aJevreji trgovci kožom i vunom.

U Ugarskoj XVIII veka Jevreji su bili usmeravani ka suženom izboruzanimanja kojima su se mogli baviti. Bilo im je zabranjeno da se baveintelektualnim profesijama i nekim zanatima ( pečatorezački, zlatarski,sapundžijski, izrada šalitre i baruta ). Pošto im je bilo zabranjenoposedovanje nekretnina, pogotovo zemlje, kao primarna granadelatnosti ostaje im trgovina. Više od polovine Jevrejskog stanovništvaživelo je od trgovine.

Početkom naseljavanja Jevreji se mahom opredeljuju za trgovinu kožom,a pored toga važna stavka u trgovini bila je vuna. Često se kožarenjekombinovalo sa otkupom vune. Jevreji veletrgovci (Quaestores ) trgovalisu i ribom, medom, duvanom i voćem.

Trgovci sitnom robom (Mercatores, Mercatores minutiarum, Minutarium)su prodavali obilazeći okolna mesta kolima ili kasnije u malim dućanimaimprovizovanim u svojim kućama. U šarolikom asortimanu imali su robukoje se u običnom domaćinsvu tražilo.

Jevreji tek krajem XVIII veka dobijaju mogućnost da dobijajumajstorska zvanja i da stupaju u esnafe. U početku, prisutni su zanati vezaniza trgovinu kožom - opančarski i krznarski.

Čisto jevrejsko zanimanje je šahter, ritualni koljač živine, bez kojeg jenemoguće zamisliti jevrejsku tradicionalnu ishranu.

Potpunih siromaha među Jevrejima je bilo veoma malo pošto se zajednicastarala da pomogne ljudima trenutno nesposobnim da zarade za život.Zajednica je pružala mogućnost onima koji su bili u problemima da ponovnozapočnu posao. Samo u slučaju da ti napori ne daju rezultate čovek jeostavljen da se stara o sebi.85

85 Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“

BARONSKA PORODICA REDL

Jedan od najbitnijih događaja u istoriji sela jeste prelazak Stanišića izdržavnog (kameralnog) vlasništva u posed baronske porodice Redl. Ovajdogađaj će imati dugoročne posledice po razvoj naselja, koje će posebno bitiizražene do sredine veka tj. do revolucije 1848-49. godine.

Prvi predstavnik porodice Redl koji se spominje u istorijskim izvorimaBačke je Franc-Jozef Redl- savetnik pri mađarskoj kraljevskoj dvorskojkomori i upravnik bačkih i potiskih krunskih poseda.On za svoje zasluge1759. godine dobija austrijsku plemićku titulu, a 1765. godine zajedno sasinom Francom mađarsku plemićku titulu. Franc ( umro 1801. godine isahranjen u kripti u Stanišiću ), koji je takođe bio dvorski savetnik, u Beču1780. godine za svoje zasluge dobija posed Rastinu. Iste godine kupuje iposed Kelebiju kod Subotice.86

Franca nasleđuju sinovi Imre-Emerih i Đula-Iulius ( graditelji katoličkecrkve "Ime Marijino" u Stanišiću ).

Stariji sin Imre (1793.-1851.) je bio gospodar Stanišića, Kelebije ( kodTompe u Mađarskoj ) i Šare (današnji Aleksa Šantić). Imao je troje dece:ćerke Malvinu (1833.-1857.) i Klaudiju (1835.-1908.) i sina Belu-Adalberta(1837.-1905.).

Mlađi Đula koji je bio gospodar Rastine i dva poseda u Austriji(Karnabrun i Streitdorf) je imao dva sina: Imreta (1825.-1856.) i Lajoša-Ludviga (1830-?). O "rastinskoj grani" porodice imamo veoma malopodataka. Đulin sin Imre je imao samo jednu ćerku. Mlađi Lajoš je biokonjički kapetan i poslanik u mađarskom parlamentu. On je imao dvojedece: sina Ludviga Franca Juliusa-konjičkog kapetana (1863.-?) i ćerkuAgatu Jozefinu (1864.-?).87

86 Angeli Philip „Chronik der Adelsfamilie Redl von Rottenhausen“ , Manhajm, 1992. - rukopis87 Slobodan Vukobratović „Baroni Redl - Rastina“ - rukopis

Bili su ktitori-zaštitnici katoličke crkve uStanišiću i delomzahvaljujući njima crkva jebogato ukrašena. Vitražisu darovi barona iz oveporodice. Osim crkve, nijepoznato da li su još ostavilineko materijalno dobro izasebe i kako su se odnosiliprema selu. Početkom XXveka baron Bela Redl jeizgradio katoličku školukao svoju zadužbinu.Zgrada je još uvek uprvobitnom stanju i u njojse danas nalaze dečijezabavište i privatnistanovi.► Ispod crkve se nalazikripta u kojoj su članoviporodice Redlsahranjivani do krajaI svetskog rata.Ćup sa srcem barona. ( S20)

Natpis na tabli ispod ćupa :COR BARINUL II A GERAMBDXXX DEC. AO: MDCCCIVDEMOR

Početkom XIX veka, kada su baroni Redl bili na vrhuncu moći ibogatstva, pored svojih poseda imali su u zakupu posede u Emušiću(današnji Sokolac kod Kule) i dva poseda kod sela Telečka. Ogroman posedporodice je 1848. godine podeljen na dva dela – posed Rastina i posedKelebija. Posed Kelebija je pripao baronu Beli Redlu, koji nije imao dece itako se ta grana porodice nakon njegove smrti ugasila.88

88 Ova grana porodice Redl još uvek ima živih potomaka preko Beline rođene sestre. PotomciRedlovih žive u Austriji.

Zahvaljujući ogromnom bogatstvu, Redlovi su uvodili mnoge novine uobradi zemlje. Već u prvim decenijama XIX veka se oslanjaju na radnadničara koji je mnogo produktivniji od kuluka koji je bio prisila. Oko1850. godine oni su u svom posedu imali parni mlin, vodenicu i fabrikualkohola i sirćeta (špiritusa). Bogatstvo koje im je obezbeđivao posed jeomogućio porodici život u izobilju. „Članovi porodice Redl stanuju u Beču ipreko godine u Rastinu navraćaju kada su žetveni radovi, dovodeći sa sobomposlugu (kuvara, sobaricu i druge.). Žive u dvorcu, govore samo nemački,okruženi su cvećem i zelenilom, a poslovima rukovodi „išpan“ sapomoćnicima što su zaduženi za ratarsku i stočarsku proizvodnju.“89

Porodica je posedovala i ergelu od 150 konja. Ergelu je osnovao FrancRedl od kobila zaplenjenih u turskom ratu krajem XVIII veka.

◄ Kobila iz ergele Lajoša Redla u Rastini.Na posedu je bilo i 440 goveda, od čega 110 volova za vuču i rad, 106

krava i 6 bikova. Na posed su na sezonski rad dolazili Slovaci iz županijeZoljom.

Vlastelinstvo je 1909. godine nabavilo dva velika parna pluga, koji suimali po šest raonika.90

Sudbina barona Redl iz Rastine posle I svetskog rata je slabo poznata.Biroši i seljaci su 31. oktobra 1918. godine napali i opljačkali dvorac i posedRedlovih. Nekoliko dana nakon toga, pod pretnjom smrti, seljaci su moralida vrate volove, konje i druge vrednosti koje su opljačkali. Taj događaj sezbio u vreme anarhije na kraju rata pre dolaska srpske vojske.

Po završetku rata, deo poseda im je oduzet i dodeljen solunskimdobrovoljcima, a drugi deo poseda su uspeli prodati.

Sudbina ove porodice, koja je tokom XVIII i XIX veka igrala veomavažnu ulogu u istoriji Bačke, od početka XX veka je slabo poznata."Kelebijska grana" porodice se smrću Bele Redla 1905. godine ugasila.

89 M. Beljanski „Rastina“, str. 19.90 Parni plugovi, lokomobile, su bile postavljene na suprotnim krajevima određene parcele i uzpomoć dugačkih kanapa povlačile plugove. Sa njima se mnogo brže i lakše oralo nego sa konjima.

Direktni potomci Beline sestre Klaudije danas žive u Austriji. O "rastinskojgrani" postoji još manje podataka, a jedini dostupan podatak je da je unukaLajoša Redla umrla 1984. godine.

Za razliku od pisanih dokumenata, kojih je ostalo veoma malo, baroniRedl su za sobom ostavili veliki broj značajnih građevina. Najstarijagrađevina koja se vezuje za njih je kapela Sv. Ivana Nepomuka iz 1749.godine koju je u centru Sombora sagradio Franc Redl. Dvorac u Kelebiji(Mađarska) je počeo graditi Franc, a dograđivali su ga njegov sin Imre iunuk Bela. Crkvu u Stanišiću, u kojoj su sahranjivani članovi porodice, suzavršili 1815. godine. Dvorac u Rastini je sagradio baron Lajoš Redl 1818.godine. Bela Redl 1873. godine gradi palatu u Pešti u kojoj je danas Institutza matematiku Mađarske akademije nauka, a 1905.godine završava gradnjucrkve Sv.Ane u Kelebiji. O imanjima i nekretninama koje je porodicaposedovala u Austriji imamo veoma malo podataka.91

91 robertkucho.blogspot.com

▲ Dvorac Lajoša Redla u Rastini. Sagrađen je 1818. godine na mestustare katoličke gotičke crkve i jedinstven je primer arhitektonskog spojasakralne građevine i dvorca u Vojvodini.92(S22)

▲Oltar i sarkofazi u kripti katoličke crkve u Stanišiću.( S23)

92 www.dvorci.info

EVROPSKA REVOLUCIJA 1848. I SRPSKI POKRET

Evropu je 1848-1849. godine zahvatio veliki val širokih i dubokihrevolucionarnih potresa složenog sadržaja i neujednačenog karaktera.

Sam početak revolucije prethodila je predrevolucionarna kriza 1846-1847.godine. Kriza se ogledala u oskudici hrane koja je bila izazvana slabimžetvama počevši od 1842. godine i bolešću krompira.Građani u mnogimzapadnoevropskim zemljama su gladovali, dok su cene žitarica vrtoglavoskakale. Ugroženo stanovništvo reagovalo je stihijskim izlivima ogorčenja iočajanja.

Revolucija zahvata i Habzburšku monarhiju, i ima trojaki karakter:građanski ( uvođenje ustavnosti i parlamentarizma ), agrarni (ukidanjefeudalizma ) i nacionalni ( emancipacija ugnjetenih naroda).93

Revolucija u Mađarskoj je počela velikim demonstracijama u Pešti15.marta 1848. godine. Saopšten je program od 12 tačaka koji jezasnovan na tri načela građanske revolucije: „ravnopravnost, sloboda ibratstvo“. Zahtevi su bili sledeći: građanske slobode (pre svega štampe ),parlamentarna vlast, ravnopravnost građana pred zakonom, ukidanjekmetstva, opšte oporezivanje, povlačenje „stranih“ (austrijskih) trupa izMađarske, unija sa Erdeljom itd. Jedino o nacionalnoj ravnopravnosti uvišenacionalnoj Ugarskoj, u Programu 12 tačaka nije bilo reči.

Srbi su se u prvim danima revolucije oduševljeno pridružili Mađarima,verujući da će naći svoje mesto u novoj, ustavnoj državi. U tome jeprednjačila srpska đačka i studentska omladina u Pešti, Budima i Požunu.Ubrzo su i Srbi izneli svoja zahtevanja u 17 tačaka koja Mađari nisuprihvatili. Svi ovi događaji zbunili su Srbe: „Bez sopstvene sile da dođu dosvojih prava, oni su između Austrije i Mađarske stojali kao između čekića inakovnja, između dva zla jednako opasna: s Mađarima, morali bi se u imeKošutove politike odreći svoje nacionalne individualnosti, a s Austrijomostali bi sredstvo za njenu borbu sa Mađarima.“

U Karlovcima je 3/15. maja održana skupština na kojoj se našlo mnogosveta iz svih krajeva Srpstva. Skupština je izvikala Rajačića za patrijarha, aizmeđu nekoliko kandidata za vojvodu izabrala Stevana Šupljikca. NaMajskoj skupštini doneti su sledeći zaključci:

93 Čedomir Popov „Evroska revolucija 1848-1849.“, Društvo istoričara Jugoslavije, Beograd,1997.g

- srpski narod je „politično slobodan i nezavisan pod Domom austriskim iobštom Krunom ugarskom“;- proglašava se Srpska Vojvodina u koju ulaze Srem sa Granicom, Baranja,Bačka sa Bečejskim dištriktom i Šajkaškim batalionom i Banat sa Granicomi Dištriktom kikindskim;- Srpska Vojvodina stupa u „politički savez... na temelju slobode i savršenejednakosti“ sa Trojednom Kraljevinom Hrvatskom, Slavonijom iDalmacijom;- stvara se stalni Narodni odbor kao izvršni organ Narodnog sabora(Skupštine) i imenuju njegovi članovi;- priznaje se „Vlaška narodna samostalnost“;- određuje se odbor koji će zaključke Skupštine izneti pred vladara iHrvatski sabor;- odlučuje se da se posebna delegacija uputi na Slavenski kongres u Pragu.

Po nalogu mađarske vlade, general Hrabovski se 12. juna uputio dazauzme Karlovce i rasturi Glavni odbor. Ovde je naišao na otpor i bioprimoran da se povuče. Počeo je srpsko-mađarski rat.

Ciljevi Srba u ratu bili su izvojevanje posebne Vojvodine, očuvanjesvojih privilegija, crkve, jezika i nacionalnih institucija.

Do sredine 1849. godine srpski pokret je doživeo potpuni slom. Carskimpatentom od 18. novembra 1849.g. stvorena je posebna teritorija podnazivom Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, sa sedištem u Temišvaru a ne uNovom Sadu kako su Srbi želeli. Patentom su odbačene želje Srba da dobijuVojvodinu u duhu odluka Majske skupštine.94

Talas revolucije nije zaobišao ni Stanišić95. Toša Iskruljev ovako opisujedešavanja u selu:

„Spahija, gospodar Stanišića , godine 1847. ponudi selu da ono njemuustupi Ravnu, a on će za uzvrat dati deo svoga zemljišta koji je potrebanseljanima za bašte i vinograde. Prema tom dogovoru pustaru „Ravnu“ će onuživati do prvog senokosa, a posle otkošenja prvog sena koje pripada njemunarod je mogao držati svoje ovce i stado kao na svojoj paši. Prve godinespahija je postupio po ugovoru, ali već naredne 1848. godine posle prvogotkosa sena baron nije heo da pusti ničije ovce i stoku na pašu, a time su bilipogođeni baš Srbi. Oni osokoljeni majskom rezolucijom i pozivom na

94 Slavko Gavrilović „Srpski pokret u Vojvodini“, Društvo istoričara Jugoslavije, 1997.95 Bogoboj Atanacković u svojoj pripovetci “Bunjevka“, prvi put objavljenoj 1852. godine, opisujeovaj događaj. Pisac u ovoj pripovetci opisuje nesrećnu ljubav bunjevke Ljube P. iz Baje i Miloša K.( verovatno Komnenova ) iz Stanišića. Ujedno je ovo i najstarije književno delo u kojem sespominje selo Stanišić.

ustanak , protiv volje spahijske oteraju svoje ovce i stada na pašu, na Ravnu.Spahija je u tome video čisto srpsku pobunu, i pozove odmah jednu četuvojnika iz Baje, koja uhvati glavne podstrekače bunta, šestoricu Srba, i njihtrojicu 03.juna 1848. god. obesi odmah iza sela s desne strane jevrejskoggroblja. Celo selo bilo je izvedeno na kraj sela da vidi kako se deli pravda.“Nakon ovog događaja, iako je narod živeo u strahu i neizvesnosti, Stanišićsu zaobilazili veći sukobi i razaranja. Tek krajem marta 1849. godine, kadaje srpska vojska napustila Sombor i okolinu, mnogi stanovnici Stanišića, kaoi seoski sveštenici Čupić i Borđoški, privremeno se sklanjaju u Baranju(najviše u sela Branjinu, Popovac, Kneževe vinograde i Šarok ).96

96 Milan Stepanović „Dvestagodišnjica izgradnje i osvećenja hrama Sv. oca Nikolaja u Stanišiću“,str. 31.

( S24)

Istraživanje istorije katoličkecrkve u Stanišiću, njene arhitek-ture, listanje starih dokumenata,uživanje u umetničkim delimakoja krase ovu građevinupredstavlja nesvakidašnji do-življaj. Svaka poseta crkvidovodi do otkrića nečeg novog izanimljivog. Za mnogeStanišićane, koji većdecenijama svakodnevnoprolaze pored nje, ovo je prviuvid u to kako izgleda njenaunutrašnjost. Pokušaćemo daotškrinemo njena vrata. (S25)

KULTURNO NASLEĐE

CRKVA IME MARIJINO

Crkva je završena 1815. godine pod patronatom baronske porodiceRedl od Rottenhausena i posvećena je Imenu Marijinom.

Nemački kolonisti, kako navodi Iskruljev, „podižu sebi odmah 1782.godine malu crkvu od naboja i pokriju krov trskom.“ Nije poznato da li seona nalazila na mestu nove crkve i da li se koristila uporedo sa gradnjomdanašnje crkve.

Njena monumentalnost i jedinstvena arhitektura čine da je ona jedna odnajlepših crkava u Bačkoj. Stojeći pred njom čovek se oseća sićušnim izadivljenim. Njen spoljašnji izgled je veoma neobičan i zanimljiv. Masivnirenesansno-barokni portal ostavlja jak utisak, ali iznad portala se uzdiže malii niski toranj koji izgleda neskladno u odnosu na ostatak građevine. Sa obestrane tornja nalaze se terase koje su jedinstvena odlika ove seoskecrkve. Pretpostavka je da su trebala da se izgrade dva tornja, međutim, iznepoznatog razloga izgrađen je samo jedan. Za graditelje je to sigurno biorazlog za tugu, a za nas je srećna okolnost zahvaljujući kojoj je crkvajedinstvena.

Unutrašnjost crkve krasi monumentalnost, bogatstvo, a istovremeno iharmonija i jednostavnost.

Od samog ulaska u crkvu, čovekov pogled ide ka glavnom oltaru.Prirodno osvetljenje crkve je takvo da ono jednostavno kao da „vuče“čoveka ka njemu. Neupadljivi svetlosni efekti povećavaju mističnost idoživljaj ovog svetog mesta.

Crkva je ukrašena zidnim slikama, skulpturama, slikama velikog formatai drugim ukrasnim detaljima.

( S26)

Unutrašnjost crkve je bogato i lepo dekorisana. Devica Marija u rukama držiIsusa – drvo XVII-XVIII vek (gore S27). Mali oltar (dole levo, S28) koji senalazi levo do ulaza u crkvu. Detalj sa glavnog oltara i vitražom ukrašeniprozor (dole desno, S29) u pozadini.

Glavni oltar. Najsjajnije mesto u crkvi. Zahvaljujući činjenici da se sa obe strane oltaranalaze prozori ( koji se ne vide ), na njega pada mistična svetlost koja privlači čovekovpogled. Iznad oltara se nalazi monumentalna slika ( ulje na platnu 3x5 m ) mađarskogslikara Jakobey Karolja iz 1890. godine. Naziv slike je „Bogorodica bezgrešnog začećapred kraljevima Stefanom i Ladislavom“ ( tzv. Mađarska majka Božija ) (S30)

◄Ovakve klepetaljke su se koristile unedelji pred Uskrs, kad ne zvonezvona. Njima je objavljivano vremeili početak mise. Okretanjem ručicepodizale su se letvice i kako su onepadale stvarale su dosta prodoran izanimljiv zvuk. (S31)

„Zvona su bila ponos svakezajednice. Vrednost crkava,manastira i celoga gradaprocenjivala se po bogatstvu i odjekuzvonjave sa njihovih tornjeva. Natpisna jednom starom zvonu razmetaose: Ja oplakujem mrtve, ja širimsvetlost, ja objavljujem dan počinka, japodižem lenje, ja raspršujem vetrove,ja smirujem krvoloke.“

Danijel Dž. Borstin (S32)

▲ Narod Stanišića 1930. godine, na železničkoj stanici,svečano dočekuje crkvena zvona.(S33)

▲ Svečanost posvećenja crkvenih zvona. (S34)

Procesija tridesetih godina. (S35)

Orgulje se prvi put u inventaru crkve spominju 1825. godine.97

Veoma je verovatno da su orgulje u crkvi postojale i mnogo ranije,možda već krajem XVIII veka, u crkvi od naboja koja je prethodilaovoj. Crkva u Stanišiću ima izuzetnu akustiku i predstavlja idealanprostor za koncerte. (S36)

97 Đerđ Mandić „Vojvođanske orgulje“

Mnoge tajne koje crkva krije još nisu otkrivene. Svaka posetacrkvi otkriva nam nove detalje i činjenice o bogatoj istoriji ovegrađevine i sela.98

Do današnjeg dana ostao je samo bledi sjaj od ogromnogbogatstva koje je krasilo unutrašnjost i spoljašnjost crkve. Možemosamo pretpostaviti kako je crkva nekad izgledala, kada je sve bilona svom mestu, neoskrnavljeno i nepokradeno. Nekada „najlepšacrkva Kaločke nadbiskupije“ sada je oronula starica koja se bori saljudima i olujama.

Vitraži su delo poznate radionice Eduarda Kracmana iz Budimpešte i nastali su oko 1890.godine po narudžbini Lajoša i Bele Redla.99

98 Veliku zahvalnost dugujem porodici Marko koja mi je pružila ogromnu pomoć u istraživačkomradu. Zahvaljujući njima pronađeni su mnogi važni dokumenti iz najranije istorije Stanišića.

99 Korhecz Papp Zsuzsanna: Vitrázsok a Vajdaságban / Városi Múzeum, Szabadka, 2010

Veliko putovanje crkvenog blaga

Pod okriljem noći, grupa pljačkaša se ušunjala u seosku crkvu. Znali sudobro po šta su došli. Meta su im bile slike koje prikazuju Isusov križni put.Četrnaest slika koje su se nalazile na stubovima crkve bile su radnepoznatog slikara verovatno prve polovine XIX veka.

Neobičan stil slikanja, koji karakteriše ove radove, sa jarkim bojama i saveoma čudnim likovima titanske snage, u čoveku izaziva jake emocije iosećaj težine Isusovog krsta.

Kompozicija od četrnaest slika predstavlja Put krsta ( Križni put, Put suza– lat. Via Dolorosa ), odnosno poslednji put Isusa Hrista na brdo Golgotagde je razapet. Put je obeležen sa četrnaest Stanki ( Štacija ) na putu doKrsta, koliko ima i slika, a svaka Stanka obeležava biblijski događaj Isusovepasije.

Na sreću, pljačkaše je nešto omelo i nisu uspeli da odnesu sve slike.Devet je ukradeno, a pet je ostalo. Prema nekim izvorima, ukradene slike suputovale do Turske, pa preko Balkana ka Zapadnoj Evropi. Trgovciumetninama su, na posletku, uhvaćeni na mađarsko-austrijskoj granici i slikesu na neki način spašene. Trenutno se nalaze u depou Interpola uBudimpešti.100

Oltarske slike i slike pred glavnom apsidom

Na levom bočnom zidu, iznad ispovedaonice, se nalazi slika „Sveta Anauči Bogorodicu“ ( ulje na platnu 1,1x1,3m ). Ova slika, urađena uneogotskom stilu, sa bogato ukrašenim i pozlaćenim ramom je radnepoznatog autora prve polovine XIX veka ( procena ).

Levo pred glavnom apsidom je „Mučenje svete Varvare“ ( ulje na platnu,1,4x2,5m, potpis Joh. Weller inv. pinx. 1816. ), a desno pred glavnomapsidom je „Sveti Vendelin“ ( ulje na platnu, 1,4x2,5m, nepoznati autor prvepolovine XIX veka ).

Iznad desnog bočnog olatara je „Sveti Simeon Bogoprimac“ ( ulje naplatnu, nepoznati autor, prelaz XVIII i XIX veka ).101

100 Koja je prava sudbina ovih slika se pouzdano nezna. Pretpostavka je i čaršijska priča da su uDepou Interpola, međutim, to je ne proverena i ne potvrđena informacija.101 Zavod za zaštitu spomenika kulture Vojvodine, dosije E-413/g, br. inv. 3988.

Pet slika koje su ostale u crkvi se ne čuvaju na prikladan način i one supodjednako ugrožene kao i one što su proputovale pola Evrope.

ŠESTO POGLAVLJE

NA SVOJOJ ZEMLJI

SVET U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA

Evropska revolucija 1848-1849.g. promenila je sliku sveta i vladajućedruštvene odnose ( ukidanje feudalnih odnosa ). Iako je mađarska revolucijadoživela neuspeh Habzburzima je bilo jasno da mora doći do reforme umonarhiji. Tako je 1867. godine Bečki dvor napravio Nagodbu sa Mađarimai stvorio Austro-ugarsku monarhiju.

Uz značajnu podršku Austro-ugarske, Kneževina Srbija je na Berlinskomkongresu 1878.godine postala međunarodno priznata država.

Ovaj period donosi veliki broj tehničkih i naučnih otkrića. Krajem XIXveka električna energija postaje preovlađujuća pogonska snaga uproizvodnji, a značajna promena do koje time dolazi u kapitalističkojproizvodnji naziva se drugom industrijskom revolucijom. Ukapitalističkom društvu dolazi do stvaranja monopola i otpočinje nova faza urazvoju kapitalizma- monopolistički kapitalizam ili imperijalizam.

Umesto malih lokalnih i izolovanih feudalnih tržišta, najpre se razvijajunacionalna tržišta, a zatim, krajem XIX i početkom XX veka, uimperijalističkom stadijumu kapitalizma, povezao se čitav svet u velikojedinstveno tržište.

U industrijskom pogledu Vojvodina je bila nerazvijenija od središnjihdelova Ugarske. Njena industrija nije uspela da prevaziđe okviremanufakturne proizvodnje sve do kraja I svetskog rata.

U drugoj polovini XIX veka nastaju blokovi velikih sila. Nemačka iAustrougarska zaključuju 1879.g. savez uperen protiv Francuske i Rusije.Kasnije se ovom savezu priključuje Italija i nastaje Trojni savez. Kaoodgovor na Trojni savez Francuska i Rusija sklapaju savez kojem se kasnijepriključuje Engleska i tako nastaje novi blok pod nazivom Antanta.

▲ Pojava gvozdenog pluga krajem XIX veka predstavljala je veliku prekretnicu i olakšanje zaseljaka. Nije poznato kad se prvi gvozdeni plug pojavio u Stanišiću. Stari plugovi danas sudekorativan detalj u seoskim dvorištima. ( S42)

SRBI U STANIŠIĆU POSLE 1848. GODINE

Kako piše Iskruljev: „od 1848.god. spahija je izgubio svaku vlast nadselom“. Svako je bio svoj gospodar na onoj zemlji , koja se zatekla unjegovim rukama. Srbima je ostalo u rukama onda sa kućnim placevima,vinogradima, livadama i oranicama 4000 jutara zemlje. Iako su bilioslobođeni ogromnih nameta i obaveza, Srbi se nisu najbolje snašli unovonastaloj situaciji. Radili su samo toliko koliko je bilo potrebno za život.Držali su se starih običaja u zemljoradnji i teško su prihvatali novine.Zahvaljujući tome, sve više su materijalno zaostajali za svojim susedimaŠvabama. Toša Iskruljev o propasti Srba, piše sledeće:„ No bilo je kod velikog broja Srba Stanišićana ipak stvari u kojima su jakonapredovali, a to je:

1. Nebriga i nehat.2. Održavanje velikih svatova, u kojima se po nekoliko dana pevalo,

jelo, pilo, igralo i nemilice trošilo.3. Slavljenje kućevnog sveca po 3-8 dana, kada se samo pijančilo, a

sveci od pijanih glava bili samo grđeni.4. Redovno, vredno i savesno pohađanje krčmi, gde se bančilo, pilo i

nemilice trošilo.5. Lakomisleno unajmljivanje novaca od madžarskih Jevreja, koji su

ovde kod mnogih budalastih Srba vanredno pogodno tle našli za svoješpekulacije. Srbi su se sve gurali, koji će pre na red doći kodslatkorečivih Jevreja, i u svojoj plitkoumnosti ostavili su ovim„dobrim ljudima“ , Jevrejima, da menicu ispune sami, i oni su meniceispunjavali kako su hteli, i upisivali onakve svote kakve su hteli.

6. Napredovali su Srbi, na žalost, i u drugim glupostima, kojima su sebe,svoju kuću i budućnost potpuno upropastili.“102

Iako su zaljučci Toše Iskruljeva veoma grubi i puni povređenosti,možemo ih delimično prihvatiti. On je bio veoma kritičan prema svojimsunarodnicima i njihovu propast je doživljavao kao nacionalnu tragediju isramotu. Koji je stvarni razlog propasti srpske zajednice u Stanišiću jemnogo komplikovanije objasniti. Iskruljev je taj proces veoma naivnouprostio i suprostavio dve zajednice – Srbe i Nemce. Gledano iz teperspektive Srbi su postajali sve siromašniji kao zajednica, a Nemci svebogatiji. Međutim, u pitanju je bila tržišna utakmica između konkurentskihdomaćinstava. Prvo su izgubila srpska domaćinstva jer nisu mogla da

102 Toša Iskruljev „Raspeće srpskog naroda“

pariraju vrhunskim poljoprivrednicima kao što su bili Nemci. Uporedo sasrpskim propadaju i mnoga nemačka domaćinstva i dolaze do prosjačkogštapa.103 Društvo u selu se do kraja XIX veka jako raslojilo i polarizovalo.Izdvaja se mala grupa veoma bogatih seljaka, a sa druge strane gradi seJamertal- Dolina plača gde se sklanja seoska sirotinja odnosno agrarniproletarijat.

103 Kapitalistički razvoj poljoprivrede u drugoj polovini XIX veka je imao slične posledice u svimdelovima mađarske polovine Monarhije. Pogledati: Unger M., Szabolcs O. „Magyarorszagtortenete“ str.224.

ZANIMLJIVOST- „Nije se znalo ko više pije: imućni ili siroti, stariji ilimlađi. Imućni su pili zato što su imali, siromašni “od muke“, dok su sečinovnici po županijama i opštinama ugledali u pijančenju i raspikućstvuna mađarsku džentriju. (...) Retko se koja prilika propuštala a da se nijepilo: pilo se o praznicima i slavama, o rođenju, svadbi, ukopu,parastosima, mobama i u svakoj prilici.“

Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str139.

KRATKA BELEŠKA O MALOM MESTU

Trojica jahača su se približavala selu. U punom galopu su uleteli u selo izaustavili su se tek ispred opštinske kuće. Tu su privezali konje, a zatim suotišli do bunara da speru prašinu sa lica i da se malo osveže.

Za odmor nemaju vremena. Tu su na zadatku – moraju da sakupe svepodatke o selu. Stanišić im je ko zna koje selo po redu. Idu od sela do sela iukratko beleže sve što smatraju važnim i korisnim.

Ova trojica carskih činovnika, u skupim odelima koje je prekrila prašina,veoma dobro znaju šta žele da vide, u koju kuću će da uđu i šta moraju dasaznaju. Iako su imali veoma mnogo posla, a malo vremena, ipak su uspelida primete i najsitnije detalje. Iskustvo koje su imali bilo je presudno.

Za stanovnike sela, koji su ih sa zanimanjem pratili pogledima, suzabeležili da materijalno vrlo dobro stoje.

„Nemci su se posvetili poslu, gledaju samo na svoju korist, žive vrloštedljivo. Srbi ne vole da rade, žele komotno i dobro da žive. Mađari iSlovaci su, po svemu, između Nemaca i Srba.“ – sa nekoliko kratkih

rečenica su opisali sve narodeu selu.(S43)

Posle ovih nekolikorečenica ste verovatnostvorili sliku u glavi iatmosferu sličnu kao ufilmovima Serđa Leonea.Svakako je zanimljivije pisatio trojici prašnjavih jahača,nego o dosadnom carskomslužbeniku koji je do lakatazamazan mastilom. Veća je

verovatnoća da je autor beleške o Stanišiću iz 1860. godine izgledao kaoknjiški moljac nego kao Klint Istvud u filmu „Dobar, loš i zao“. Nama jesvakako važnije šta je on zapisao o selu nego kako je izgledao. Njegovabeleška, koju nazivaju „Ormoševe zbirke“104, je nastala pre sto pedesetgodina. Vratimo se vek ipo unazad i pogledajmo kako je mogla izgledatijedna poljoprivredna varošica u to vreme.

Iz njegovog zapisa se može najviše saznati o poljoprivredi u selu -Stanišićani su držali rogatu marvu, koja je bila jaka i srednjeg uzrasta, ali

104 Ormoševe zbirke iz 1860. godine, Arhiv Vojvodine u Novom Sadu ( mikrofilm )

napominje da se ona slabije hrani. Ovaca nije bilo mnogo jer nije bilodovoljno pašnjaka ( Srbi u selu prilikom naseljavanja u selu imali su stadood oko 5000 ovaca – n.a.). Iz toga bi se moglo zaključiti da su se Srbi tadaveć gotovo potpuno preorijentisali na ratarstvo. Svinje su se gajile samo zapotrebe porodica ( Za pola veka svinje će postati jedan od izvora bogatstvasela. – n.a.). U to vreme odgoj konja postaje izuzetno popularan u selu. Zaodgoj konja posebno su se interesovali Nemci, koji „ne štede ni novac nitrud da nabave i održe lepše i konje plemenitije povrze-rase“.

Pšenica proizvedena u selu prodavala se na pijacama u Somboru i Baji.O voćarstvu i vinogradarstvu nije imao mnogo pohvala. Za vinograde

kaže da su loše obrađivani, a za voćnjake da su slabi i bez većeg roda. Vinoje bilo kiselo i bez ukusa.

Kuće su bile građene jednostavno: temelj od cigala, viši deo od naboja iličerpića. Pokrivene su uglavnom trskom. Kuće su se zimi grejale pećima odzemlje ( paorska peć ), u kojima se ložila slama. Unutrašnje uređenje kuća jebilo jednostavno. U udobnoj sobi nalazio se drveni sto, klupa, nekolikostolica, kreveti, orman.

Glavna hrana bio je hleb od suražice, koji je po njemu bio ukusan. Hlebse jeo sa supom, goveđim mesom, pasuljem i kupusom.

Svakodnevna nošnja se razlikovala od naroda do naroda. Nemci su nosilibele platnene čakšire, drvene cipele i šubare od ovčijih koža. Srbi su nosilibele postavne gaće, čakšire-bočkor i bele šubare od ovčije kože. Slovaci iMađari su bili u gaćama, čizmama i šeširima. U to doba su se već počelešubare zamenjivati šeširima (nosili su ih i Srbi i Nemci). Ormoš je istakaosrpsku žensku nošnju koja je „luksuzna, a devojke i žene o vratu nose niskezlatnih i srebrnih dukata, na glavi su im svilene marame.“

„Najvažnije zabave su igranke u krčmama, samo u dozvoljene dane.Svaki narod u Stanišiću drži zasebno igranke, igra se od 16 do 22 sata. Srbisviraju u gajde, dok su muzički instrumenti kod Nemaca, Mađara i Slovakaraznovrsniji.“

SVAKODNEVNI ŽIVOT SRBA U XIX VEKU

Kako prolaze godine, decenije i vekovi slika jednog trenutka u vremenupostaje bleđa i bleđa. Životi malih ljudi i malih mesta ostavljaju sitne i bledetragove u odnosu na velike vladare, osvajače, oslobodioce, reformatore...Rekonstrukcija događaja ili svakodnevice tih malih ljudi i malih mesta jemukotrpan posao koji se sastoji iz čitanja između redova, sastavljanjapocepanih stranica... Do statističkih podataka je relativno lako doći. Kolikoje bilo mladih, muškaraca, žena, Jevreja, Srba, Nemaca ili Mađara se možesaznati iz veoma detaljnih popisa stanovništva. Kakva je bila svakodnevica,kako su slavljeni sveci, kako se slavilo i tugovalo, šta se jelo i pilo, koje subile bolesti i kako su se lečile? Bezbroj pitanja na koja se može dati samopribližno tačan odgovor.

Uprkos svim poteškoćama, svakodnevni život ljudi u Bačkoj XIX vekaje relativno detaljno istražen i rekonstruisan. Veliki broj naučnika jeobrađivao ovu tematiku, pa je stoga relativno jasno kako su živeli Mađari,Srbi i Nemci tog doba.

Život Srba u Stanišiću je mogao izgledati ovako:Glavna hrana su bili luk i hleb, a uz to se pila rakija. Hleb je bio od raži

ili kukuruza, retko od pšenice. „U XIX veku naš narod se hranio vrlo loše ineracionalno:Najviše je jeo zimi- kadje najmanje radio, a najmanje u proleće i leti – kada je radio najviše. Zimi jeod zelja trošio pasulj ( žuti ), pa krompir ikiseli kupus; leti pak zelja, beli smok, voće i bostan.“

„Naš narod je mnogo patio od raznih epidemičnih i drugih bolesti. Patioje od bolesti već i stoga što je živeo u močvarnim krajevima i u krajevima ukojima nije bilo dobre pijaće vode, a živeo je u kući u jednoj prostoriji ukojoj su živeli svi članovi porodice, pa i živina. Sem toga naš je narod zimibio slabo odeven i obuven, a u to doba nije se držao baš čisto.“

Zbog telesne nečistoće bilo je mnogo krastavih i šugavih.Žene su mnogo patile zbog takvog načina života. One su rađale mnogo

dece, koju nisu znale da othrane. Žene su se porađale i po najvećoj zimi ušupi, štali ili podrumu „kao da kakvo zlo ili sramotu čine“, a pri porođaju imnije pomagala babica nego najčešće neka samouka žena. Posle porođaja onjoj nije vođena nikakva briga, a često je već nakon dva tri dana porodiljaodlazila da radi poljske poslove. „Žene su dojile čak i druge godine posleporođaja, a slaba deca ni u drugoj godini, nisu mogla da svare jelo, često supobolevala od groznice, škrofula, bolova u crevima, vodene bolesti i

slabosti, a mnoga su i umirala. Ako mati umre, dete bi obično umiraloodmah posle nje.“

Mortalitet kod dece je iznosio do 40%.Stanišić su često pogađale epidemije. Tako je 1874. godine od kolere

umrlo 256 lica. Epidemije su nemilosrdno kosile stanovništvo tako da sednevno sahranjivalo 10 do 16 pokojnika.

Sredinom XIX veka kod srpskog naroda u ovim krajevima se javljamoda. Prvo se javila kod žena. Jedan od osnovnih uzroka ovoj pojavi bilo jeprelaženje sa stočarstva na zemljoradnju. Ovim prelaskom u srpskimporodicama je nestalo materijala za izradu odeće, obuće i drugih stvari.

Ostali narodi (Nemci, Mađari, Slovaci ), koji su živeli uz Srbe, nisu takolako prihvatili modne novotarije. Ni kod ovih naroda se nije zadržala kućnaradinost u potpunosti, ali su pripadnici ovih naroda upotrebljavali po svomukusu samo određene vrste materijala, i po boji i po kvalitetu, koje nisuizrađivane u kući nego u fabrikama. Muškarci su modu primali kasnije negožene i postepeno. Prvo je šubara zamenjena šeširom, pa opanci cipelama, akasnije je postepeno počelo da se nosi odelo današnjeg izgleda. 105

Neki, poput poznatog somborskog lekara Radivoja Simonovića, susmatrali da je moda jedan od glavnih uzroka propasti srpskog naroda naovim prostorima. Prema njima to što su Srbi jedini prihvatili modu, a ostaleetničke grupe nisu, leži u njihovoj sujeti.

AUSTROUGARSKA NAGODBA 1867. GODINE

Nakon niza neuspelih ustavnih reformi u Habzburškoj monarhiji, 1867.godine Bečki dvor i Mađari dolaze do dogovora oko preuređenja monarhije.Uspostavlja se Austro-Ugarska dvojna monarhija. Nagodbom jezagarantovan jednak status mađarske vlade u Budimpešti i austrijske vlade uBeču. Beč i Budimpešta su upravljali svojom polovinom države, apovezivali su ih zajednički vladar ( koji je bio car Austrije i kralj Ugarske ),ministarstvo finansija, spoljnih poslova i rata i carinska unija. Svakapolovina države imala je svog premijera i skupštinu.

U vreme „Nagodbe“ u monarhiji je živeo 51 milion stanovnika. PoredNemaca ( 10 miliona ) i Mađara ( 9 miliona ) živeo je ogroman broj Poljaka,Čeha, Slovaka, Srba, Hrvata, Slovenaca, Italijana i Rumuna. Stanovnicinovoformirane dvojne monarhije su komunicirali na preko petnaest jezika.

105 Dušan Popović „Srbi u Vojvodini“, knj.3, str137-139.

TRI DECENIJE NA KRAJU VEKA

Zemljoradnik iz Stanišića, Dimitrije Mašić, 1870 godine podiže salaš iudara temelj maloj naseobini Mašićevi salaši.

U ovo doba je već sve primetnije nestajanje Srba u selu. Oni materijalnopropadaju i prodavaju svoje kuće u Glavnoj ulici, a grade Kakoš. Srbi su semasovno iseljavali iz sela i odlazili u Sentu, Stari Bečej, Adu, Mol iSentomaš.106 Mnogi stanovnici sela se iseljavaju u Ameriku, ali ovaj put nesamo Srbi već i Mađari i Nemci. Broj Srba se sa 1102, koliko ih je živelo uselu 1869. godine, smanjio na 456 na kraju veka.

Sedamdesetih godina počinje iseljavanje u Sjedinjene Američke Države.Mnogi avanturisti, nevoljnici i ljudi željni boljeg života odlaze u ovu dalekuprekookeansku zemlju. Isto kao što su vek ranije mnogi tražili svoju sreću uBačkoj, tako je sada traže u još jednoj „obećanoj zemlji“. Možda najvećeiseljavanje u Ameriku se dešava u prvoj deceniji XX veka. Zanimljivo je dase na spiskovima useljenika u SAD od 1906. godine do 1921.godine nalazičetrnaest Stanišićana sa prezimenom Drobina. Najviše su odlazili mladi ( 18do 22 godine ), a bilo je i onih koji su već zagazili i u petu deceniju života.107

Stanišićani su u ovoj dalekoj zemlji radili veoma teške i često opasneposlove ( rudnici, izgradnja pruga i mostova... ). Jako malo njih je zaradilotoliko novca da se vrati u belom odelu u svoj zavičaj. Jedan od retkih kojimase ispunio američki san bio je Filip Bartoš ( mađ. Bartos Fűlöp / Stanišić1857. – Los Anđeles 1946.) – lingvista i univerzitetski profesor.

Na kraju veka materijalni položaj Srba, Mađara i Slovaka je bio izuzetnoslab. O imovinskom stanju seljana veoma rečito govori iznos poreza koji sumorali platiti. Ukupan godišnji porez koji su stanišićki domaćini morali daplate iznosio je 58.856 forinti, od toga je na Srbe odpadalo 2300 forinti(3,9% ). Istovremeno Srbi su činili 6,8% stanovnika Stanišića.

Nisu svi Srbi u selu bili puka sirotinja. Tragična priča o trgovcu PetruBorđoškom osvetljava nam sudbinu jedne bogatije srpske porodice u selu.Petar je bio ugledan trgovac stokom. Ličnom sposobnošću i radom stekao jeznačajno imanje. Njegovo bogatstvo nije bilo malo, u Somboru je imao trikuće, dosta gotovine i zemlje. Na žalost, ubijen je na putu između Stanišića iSombora nakon čega je njegovo imanje počelo da se topi. Njegova ćerka seudala za oficira, za šta je u to vreme bilo potrebno mnogo novca. Posle udajekćer je rasprodala imanje, koje su kupili seoski Nemci.

106 Jedna od tih porodica su i Tanurdžići, koji će postati jedna od najbogatijih srpskih porodicaprve polovine XX veka.107 www.ellisisland.org

Veoma dugo se na odnose u vojvođanskim selima gledalo crno-belo.Na jednoj strani prebogati Nemci, a sa druge siromašni i eksploatisani ostalinarodi. Često se takva slika stvarala namerno, a ponekad i površnimposmatranjem svarnosti. Doživljaj Nemaca kao prebogatog naroda sepojačao nakon kolonizacije ogromne mase naroda iz najsiromašnijih delovaJugoslavije nakon II svetskog rata. Za njih i najskromnija nemačka kućamorala je ličiti na palatu. Stvarnost je ipak bila malo drugačija. Visoke kućeu glavnoj ulici su pričale jednu srećnu priču dok se na drugoj strani od 1885.godine gradio Jamertal- Dolina plača - mesto gde se sklanjala uglavnomnemačka sirotinja.

Na prelazu XIX i XX veka u selu je živelo 6688 stanovnika ( 5084Nemaca, 1112 Mađara, 456 Srba, Jevreja 156...). Više od polovinestanovništva je bilo pismeno. Najviše stanovnika se i dalje bavilopoljoprivredom i živelo od nje. Sedam domaćina je imalo preko sto jutarazemlje. Zanatstvo i trgovina su se takođe veoma razvili ( Zanatlije su najvišebili Nemci, a trgovci Jevreji ). Od nadnice je živelo stotinak ljudi. Još jedanpokazatelj bogatstva je i to da su 104 osobe svoju koricu hleba zarađivaleradeći kao kućna posluga.

ŽELEZNICA OTVARA MALO MESTO

Veoma bitan događaj za selo je izgradnja pruge Sombor-Stanišić-Baja1895. godine. Stanišićki seljaci su najveći deo žitarica prodavali u Baji, aprevoz tereta kolima nije bio nimalo lak zadatak. Putevi su bili veoma loši,naročito posle kiša, a zastajkivanja na čardama gde se pilo i trošilo znalo jeponekad da bude veoma opasno. Izgradnja železničke pruge otvorila jemogućnost transporta poljoprivrednih proizvoda u sve krajeve Austro-ugarske monarhije i njoj susedne zemlje. Stanišićki seljaci nisu više biliograničeni na lokalno tržište već je krenuo inenzivan izvoz njihovihproizvoda što im je obezbedilo blagostanje i napredak.

Železnica je na više načina menjala selo. Seljacima su sniženi troškovitransporta. Mogli su veću količinu proizvoda da pošalju u bilo koji deomonarhije, što im je paorskim kolima bilo gotovo nemoguće. Trgovina jeuzela dodatni zamah. Proizvodi su železnicom i odlazili i dolazili.

Narod je postajao pokretljiviji. Sombor i Baja su postali mnogo bliži, aputovanja na udaljenije destinacije više nisu bile neizvodljive. Informacijesu brže stizale, i više su se razmenjivale. Stanišić je sve manje bio zatvorenoselo koje proizvodi i živi za sebe. Sve više se otvaralo i svakodnevica je

postajala sve dinamičnija. Velikim delom za to je bila zaslužna železnica.Njen dolazak, kao simbola tehničkog napretka, bio je uvertira pred XX vek.

Pruga nestaje pod korovom. Železnica, koja je nekad bila vitalna za razvoji opstanak sela, već decenijama nije u funkciji. Železnička stanica je biladrugi centar sela, mesto na koje se stiže i mesto sa kojeg se polazi.( S45)

JAMERTAL„Tu gde je ova jadna ulica, tu su nekadašnji Srbi držali svojeobore za svinje, tu su bacali svoje đubre i izmet, a nisu znalijadnici da će jednom njihovi unuci i potomci tu na tompodvodnom i smrdljivom zemljišu podići sebi ulicu i u njoj živeti.Danas Srbi ovu ulicu zovu „Kakoš“, a Nemci nastavak ove ulice„Jamertal“ , što bi na srpski značilo „Dolina plača“.“

Toša Iskruljev, opštinski beležnik u Stanišiću( oko 1935.godine )

“Dolina plača“ je počela da se izgrađuje osamdesetih godina XIXveka, dok je službeno tako nazvana prvi put 1925. godine. Bila je točista suprotnost prebogatom ostatku sela. Jamertal je naseljavalasirotinja svih nacija. Toša Iskruljev sa nabojem pariotske povređenosti isa mnogo emocija opisuje ovaj kvart Stanišića. Jamertal naziva„najtežim i po nas ( Srbe – n.a. ) najopasnijem kutom Bačke pokrajine“,opisuje „žalosne slike“, i analizira „kako je tu nesretno rešeno agrarnopitanje“. Iako izuzetno pristrasno napisano, zahvaljujući njegovom deluimamo najjasniju sliku o ovom kraju sela. Njegovi opisi ponekad odčitaoca izmame osmeh, a ponekad ga ispune tugom ili nelagodom.Možda ne najobjektivnije napisano, ali iskreno svedočanstvo.

„Srbi kao slabo čuvarni, kad su u svojoj lakoumnosti, u svompijančenju i igranju u krčmama uz svirce, pesmu i pune flaše, uz nerad ičmavanje ispustili svoje lepe kapitale iz svojih ruku, oni su se većinomkao beskućnici i golaći povukli na kraj sela u jednu dolinu pored velikemočvari i tamo počeli sebi zidati niske, teskobne , jadne straćare,sirotinjske kućice, da samo svoju glavu nekako sklone pod krov. I onipored one velike baruštine na jugozapadnoj strani sela podignu sebinovu ali veoma uzanu i krivu ulicu u kojoj se zimi guše od blata, a letiod prašine.

Tu gde je ova jadna ulica, tu su nekadašnji Srbi držali svoje oboreza svinje, tu su bacali svoje đubre i izmet, a nisu znali jadnici da ćejednom njihovi unuci i potomci tu na tom podvodnom i smrdljivomzemljištu podići sebi ulicu i u njoj živeti. Danas Srbi ovu ulicu zovu

„Kakoš“, a Nemci nastavak ove ulice „Jamertal“ , što bi na srpskiznačilo „Dolina plača“. “

Prema mapi Nikolausa Retiga, autora jedne od knjiga o Stanišiću,početkom II svetskog rata u Jamertalu je živeo približno isti brojsrpskih i nemačkih porodica. Pored njih živelo je i nekoliko mađarskihporodica.

S46Mijo Mirković u svojoj studiji „seosku periferiju“ Stanišića ovakoopisuje: „Na periferiji, daleko od glavnog sokaka, gde ne vode trotoari,nego se tamo dolazi preko blatnjavih puteva, stoje kućicepoljoprivrednih radnika, sitne kao kutije, bez ograda i okovanih vrata,male zemunice najnižeg socijalnog sloja u Vojvodini, i najbespravnijihradnika u zemlji. Nikad nije nijedno dijete sa te seoske periferije išlo ugrađansku školu, rijetko koje je izučilo zanat. Nema u blizini Stanišićatvornica, da im se pruži stalna sezonska zarada. Tu su kao ukleti, nanajboljoj zemlji crnici starog i kulturnog evropskog kontinenta, ali seoni ne mogu dići, ni uspeti, niti promijeniti svoju sudbinu.“

SEDMO POGLAVLJE

DVADESETI VEK

DVADESETI VEK

Početak XX veka u Evropi je obeležilo zaoštravanje odnosa izmeđuCentralnih sila (Nemačka i Austrougarska) i sila Antante (Engleska,Francuska i Rusija sa njihovim saveznicima). Sile Antante su bile u mnogopovoljnijem ekonomskom položaju od Centralnih sila koje su smatrale datreba vršiti „podelu već podeljenog sveta“.

Srbija i Crna Gora kao nezavisne južnoslovenske države početkom vekauspele su da prošire svoju teritoriju ( Balkanski ratovi ) i da postanu susedi.Osnažena Srbija imala je snažan uticaj na slovenski živalj u Habzburškojmonarhiji. Ovi uticaji su ozbiljno ugrožavali i remetili namere Bečkog dvorai zbog toga su se odnosi dva suseda veoma pogoršali u prvoj deceniji XXveka.

U Sarajevu je 28.juna 1914. godine Gavrilo Princip ubioprestolonaslednika Habzburške monarhije nadvojvodu Franca Ferdinanda.Bečki dvor i vlada optužili su srpsku vladu za organizovanje atentata. Srbijisu u vidu ultimatuma postavljeni ponižavajući uslovi u vezi sa istragom iutvrđivanjem krivca, koje ona kao suverena država nije mogla prihvatiti.Mesec dana nakon atentata Austrougarska je Srbiji objavila rat. U rat supostepeno ušle i mnoge druge zemlje i on je prerastao u sukob svetskihrazmera. Evropa 1914. godine

POSLEDNJE DECENIJE MONARHIJE

Stanišić je na početku dvadesetog veka već bio ozbiljna poljoprivrednavarošica sa blizu sedam hiljada stanovnika. U selu je za svoj život zarađivalo14 obućara, 14 mesara, 6 pekara itd. Pored toga selo je imalo tri mlina, 22kafane, kudeljaru i štampariju. Izlazile su i novine na nemačkom jeziku„Eigemeine Zeitung“.

◄Katolička devojačka škola u Stanišiću,zadužbina barona Bele Redla. Sagrađena je1910. godine i zadržala je svoj prvobitanizgled do današnjih dana. Danas se u njojnalazi dečije zabavište i nekoliko privatnihstanova. ( S47)

Kao rezultat mađarizacije naziva seoskih naselja, 1904. godine Stanišićpostaje Ersalaš (Őrszallas). Ovaj naziv je bio u upotrebi do kraja Isvetskog rata.

Državni popis iz 1910. godine nas upoznaje sa nacionalnom strukturom,sa brojem pismenih, brojem kuća, zanimanjima seljana itd. Prema popisu od1420 kuća u selu nije ni deset posto bilo od cigle. Isto tako mali broj kuća jebio građen kombinacijom cigle i naboja ili čerpića, gde je temelj bio odcigle. Dominirale su kuće od naboja. Više od polovine kuća je pokrivenotrskom, ali sve je više kuća pod crepom. Takođe ima i jedanaest kuća koje supod šindrom.

Na salašima oko sela živelo je gotovo pet stotina žitelja, i to najvišeNemaca i Mađara.

Ovaj period je obeležio značajan razvoj poljoprivrede. Veliki rast cenažitarica je bio ogroman podsticaj za proizvođače. Iako je to najvišepogodovalo veleposednicima, i manji proizvođači su uspevali da stvoreznačajne viškove. Sve više se primenjuju novi postupci u proizvodnji, atehnološke inovacije i naučna otkrića za veoma kratko vreme bivajuprimenjivani u proizvodnji. U početku samo veleposednici koriste veštačka

đubriva i oplemenjene biljke, a polako ih prate i manji proizvođači. Sve višese grade moderne štale i zgrade za skladištenje žitarica.108

VELIKI RAT

„Čovek zaista mora lično doći pod senku rata da potpuno oseti njegovpritisak (...) Do kraja 1918. svi moji bliski prijatelji, osim jednog, bili sumrtvi.“ Dž.R.R. Tolkin (Predgovor Gospodara Prstenova)

Nije nam poznato kako su Stanišićani dočekali Austro-ugarsku objavurata Srbiji. Za seoske Srbe je to bio sigurno veoma traumatičan događaj.Napadnuta je njihova matična država, a oni su mobilisani u vojsku države ukojoj su živeli. Stanišić, na relativno velikoj udaljenosti od linije fronta, nijeratno stradao ali je osetio svu težinu rata.

Najveći ratni sukob u dotadašnjoj istoriji u kojem je učestvovalo 36država sa 70 miliona vojnika pod oružjem je ostavio za sobom veoma teškeposledice. Poginulo je 10 miliona ljudi, 21 milion je ranjeno, a od tog brojaviše od 4 miliona je ostalo trajni invalid.

Nestala su četiri evropska carstva: Austrougarska, Nemačka, Rusija iTurska. Formirano je nekoliko novih država: Finska, Letonija, Litvanija,Estonija, Čehoslovačka, Poljska i Kraljevina SHS ( 1.decembra 1918. ).

U Prvom svetskom ratu učestvovao je veliki broj Stanišićana. Oni sumobilisani u austrougarsku vojsku i učestvovali su u borbama na srpskom,crnogorskom, ruskom i italijanskom frontu. Seoski Srbi su takođemobilisani, ali je verovatno velik broj dezertirao i prebegao na srpsku stranu.Oni koji su uspeli da prebegnu su kao srpski dobrovoljci učestvovali ubitkama na solunskom i dobrudžanskom frontu.

108 Unger M., Szabolcs O. „Magyarorszag tortenete“, str. 243-244.

Srpski vitez, austro-ugarski oficir

Sredinom septembra 1916. godine dva austrougarska hidroplana su sevraćala iz Drača u Kumbor. Na desetak milja jugoistočno od rta Oštrozapazili su podmornicu kako seče talase i kreće se po površini nemirnogmora. Iskusni piloti su je odmah prepoznali – bila je to neprijateljskapodmornica Francuske ratne mornarice. Ne čekajući da zaroni izvršili sunapad.

Ispuštene bombe su pogodile cilj i podmornica je počela da tone. Dok suaustrougarski avioni kao lešinari kružili iznad uspenušanog mora, posadapodmornice se očajnički borila da zaustavi prodiranje vode. Dubinomer jeveć pokazivao dubinu od osamdeset metara, a vodeni pritisak je već biotoliko jak da je bilo pitanje trenutka kad će se podmornica rasprsnuti. Kad jeveć izgledalo kao da se pokidala i poslednja slamka spasa, mornari su uspelida isprazne balastne tankove i podmornica je krenula ka površini.

Čim je izronila, avioni su ponovo ispustili nekoliko bombi. U trup teškooštećene podmornice Fuko (Foucault) je nezadrživo prodirala voda i vukla jeu mračne dubine. Komandant podmornice videvši da je podmornicaizgubljena naredi posadi da je napusti.

Dok su francuski mornari izlazili na palubu i skakali u ledeno more, dvahidroplana su i dalje preteći kružila iznad njih. Hidroplani su se u jednomtrenutku malo udaljili i izbacili bombe u more. Na iznenađenje francuskihmornara hidroplani su se spustili na površinu uzburkanog mora, dovezli sedo podmornice koja tone, i na svoja krila i trup primili mokre, promrzle ipreplašene mornare. Do tog trenutka smrtni neprijatelji su plutali po površinimora sve dok iz Boke nije doplovio brod koji je preuzeo 29 članova posadepodmornice Fuko.

Komandir jednog od dva hidroplana bio je poručnik bojnog brodaDimitrije Konjović. On i trojica njegovih saboraca bili su prvi ljudi usvetskoj istoriji ratovanja koji su iz aviona potopili podmornicu.Konjović je za svoje vojničke uspehe dobio brojna austro-ugarskaodlikovanja i priznanja, ali je verovatno najveće priznanje koje je mogaodobiti bilo od Francuza. Pedeset godina nakon potapanja podmorniceDimitrije Konjović je zbog spašavanja posade Fukoa odlikovan Medaljomza iskazanu hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru.

Shvatajući da vazduhoplovna industrija predstavlja budućnost, DimitrijeKonjović 1923. godine napušta vojnu službu i osniva akcinarsko društvo„Ikarus – prva srpska industrija aeroplana, automobila i strojeva.“ uNovom Sadu. Mala fabrika, koja je u početku zapošljavala dva službenika,jednog poslovođu, šest radnika i jednog šegrta se brzo razvijala. Dopočetka Drugog svetskog rata broj radnika se popeo na preko tri hiljade, afabrika je proizvela 477 aviona (razvijeno je i izrađeno 9 prototipovaaviona domaće konstrukcije, a 8 tipova aviona je proizvedeno na osnovukupljenih licenci).Prvih dana okupacije biva uhapšen i zatvoren u logor na Banjici, odakle gaoslobađa prijatelj sa akademije. Godine rata provodi na imanju blizuBeograda.Posle rata organizuje obnovu rada fabrike, ali ga onda bez ikakvog osnovaosuđuju za navodnu „privrednu saradnju sa okupatorom“. Ovom presudomsu mu konfiskovane i lična imovina i akcije u Ikarusu.Umro je u Beogradu 1982. godine.

Dimitrije Konjović je rođen29.decembra 1888. godine uStanišiću u porodici učitelja PavlaKonjovića. Nakon završene osnovneškole i gimnazije, završavaprestižnu Vojnu akademiju u Puli.Tokom I svetskog rata bio jeaustrougarski-oficir u BokiKotorskoj. Posle rata je oficir uvojsci Kraljevine SHS (Rečna ratnamornarica u Novom Sadu).

Po završetku rata Srbija je sa Mađarskom potpisala mirovni ugovor uTrijanonu (4.juna 1920. ) kojim se Kraljevini SHS priključuju Prekomurje,Međumurje, Slavonija, Srem, deo Baranje i zapadni deo Bačke.

Zanimljivost iz perioda nakon završetka rata predstavlja tablon saučesnicima svetskog sukoba. Na tablonu su slike poginulih i preživelihboraca iz Stanišića. Natpis na tablonu je na srpskom ( ćirilicom ) i nanemačkom jeziku. Danas je gotovo nezamislivo da pobeđeni prave tablon uzemlji pobednici. Po Ernstu Jingeru, učesniku i heroju ovog sukoba,I svetski rat bio je poslednji viteški rat.

Iz tog perioda je ostalo dosta fotografija, uniformi, opreme i ličnognaoružanja. Najveći deo toga se nalazi u vlasništvu mađarskih, ali i kodsrpskih porodica.

▲ Za uspomenu živih i mrtvih ratnika iz Stanišića ( 1914.- 1918. ) ( S48)

PORTRET MLADOG SLIKARA NA SELU

Neposredno po izbijanju I svetskog rata u Stanišiću je za učiteljapostavljen Ivan Radović( Vršac 1894.-Beograd 1973. ). On je praktičnosklonjen od rata. Mladi slikar se odlično snašao u novoj sredini i tu našaoinspiraciju za rane radove. „Rad u Stanišiću mu je otkrio bliže lepotu,spontanost, sugesivnost i iskrenost dečijeg crteža. Taj dečiji svet mu jeoživeo i još više pojačao intenzitet sličnog sveta koji je on negde dubokopodsvesno nosio u sebi. Bio je posebno oduševljen tim časovima na kojimasu deca crtala i ceo ga razred podsećao na atelje gde se uči.“ Iako je mladislikar relativno kratko radio u selu ono je na njega i njegov rad izvršilo jakuticaj. Suviše je bio kratak njegov boravak u selu da bi on izvršio značajnijiuticaj na kulturni život sela, ali pouzdano znamo da je on još dugo nakonodlaska bio u kontaktu sa svojim bivšim učenicima koji su mu slali njihoveradove.

◄Ivan Radović – autoportret iz 1925. godineBiografija ovog velikana srpskog modernističkog

slikarstva je veoma interesantna. Živeo je kao siromašnimladi umetnik, putovao ( Pariz, Budimpešta, Belgija...),bavio se sportom (1929. godine postaje prvakJugoslavije u tenisu i član Devis-kup reprezentacije),stekao međunarodnu slavu ( 1932.g. dobio orden za

slikarstvo od belgijskog kralja Leopolda II, 1938. g. na Međunarodnojizložbi umetnosti i tehnike u Parizu dobija srebrnu medalju za slikarstvo) ipostao član SANU.

„Može se reći da je umetničko delo Ivana Radovića kritika aktivnopratila, naročito period između dva rata i pri tome istakla dve temeRadovićevog slikarstva: Vojvodina kao glavni ambijent Radovićevogslikarstva, u kome je došla do izražaja određena realnost- deskripcija ipoezija prostransva, beskrajnost horizona ravnice, njenog čoveka, velikih imalih ljudskih sudbina u okviru čega se naivističko slikarsvo kao originalnoslikarevo otkriće. Druga tema je intimna umetnička vizija.“109

109 Vjekoslav Ćetković „Ivan Radović“ Matica srpska, Novi Sad, 1989.

▼ Školarci iz generacije 1883/84.g. Ovo je ujedno i najstarija sačuvana fotografijaiz istorije Stanišića. Napravljena je pre više od 125 godina. (S49)

Jedini podsetnik na naše nekadašnje sugrađane Jevreje jeste groblje. Groblje je veomalepo očuvano uprkos činjenici da oni u selu ne žive već sedam decenija. Stariji nadgrobnispomenici su od kamena, jednostavni, sa polukružnim vrhom i hebrejskim natpisima.Noviji spomenici, napravljeni između dva rata, su visoki, od mermera i imaju oblikobeliska ili uspravne pravougaone ploče. Na novijim spomenicima imena su ispisana nanemačkom ili mađarskom jeziku. Običaj je bio da se spomenik postavlja jedanaestmeseci nakon sahrane. „Na spomenicima iznad natpisa ugraviran je znak staleža kojemje pripadao umrli i to: dve sastavljene šake ( znak blagosiljanja ) za KOHANITE, bokalza LEVITE110 i šesto- kraka zvezda ( Magen David ), palma ili žalosna vrba, za Izrael(narod).“111(S50)

Hevra kadiša, organizacija koja se starala o sahranama i grobljima, brinula se zaneophodne tradicionalne običaje čak i tamo gde nije bilo jevrejskih opština, dakle izudaljenog centra kome su seoski Jevreji Bačke prpripadali stizali su članovi ovog"Svetog društva" da bi pokojnika opremili i sahranili prema običajima predaka.

110 Leviti su jevrejsko pleme, a Kohanite su Jevreji koji su direktni muški potomci biblijskog Arona(Mojsijevog brata). Kohanite su pripadnici plemena Levita ( Levi ).111 P.Šosberger „Jevreji u Vojvodini“ Prometej, N.Sad 1998.

KULTURNO NASLEĐE

JEVREJSKO GROBLJE

“Imena bačkih Jevreja su davana u okviru tradicije, kao što je to slučajgotovo kod svih naroda. Do 80-ih godina XVIII veka vrlo često se sreću:Mojzes, Izrael, Samuel, Abraham, Isak, Jakov, Aron, Jakob, kod muškaraca,a Rahela, Sara, kod žena. Dakle uobičajena imena iz Tanaha. Prezimena sučesto ista kao i imena - Mojzes, Abraham, Isak, Izrael. Nastala su više kaorezultat loše interpretacije u notiranju od strane carskih službenika, a tekdelom preuzimanjem očevog imena za prezime proisteklog radi potreberazlikovanju osoba istih imena. Zatim mnogo puta srećemo prezime Volf,Heršl, Fleš, Lebl, Polak. Potiču iz ranijih vekova kada su prihvataliprezimena svojih zaštitnika, ili su ih ljudi jednostavnbo identifikovali saoblašću, mestom ili vlastelinstvom odakle su stigli. Međutim za vreme caraJosifa II donet je zakon po kojem su Jevreji morali da izmene svojaprezimena u okviru predloženih rešenja, ustvari da ih germanizuju. Ovaj činse plaćao, pa su imućniji ljudi kupovali zvučnija prezimena: Goldšmit,Goldštajn, Dajmond, Rubinštajn, sve do sasvim običnih i jednostavnih gdesu najjeftinija bila ona koja se odnose na boju ili zanimanje: Grin, Vajs,Švarc, Šahter etc. Međutim u selima Bačke ovaj proces i nije baš tako brzoišao te su tu duže u upotrebi stara prezimena.”112

Izolacija Jevreja prestaje od 1848. godine, kada oni postaju ravnopravnigrađani u pogledu uživanja političkih i privatnih prava.

Broj Jevrejskih porodica u Stanišiću je varirao od perioda do perioda, anajviše ih je živelo u selu tokom druge polovine XIX veka kada ih je bilopreko 150. Pouzdano znamo da su živeli u selu praktično od njenog nastanka( 1779.g. jedna porodica ) pa sve do pred kraj Drugog svetskog rata. Njihovamala brojnost nije umanjivala njihovu ulogu i značaj u razvoju sela. Upočetku su se, verovatno, bavili samo trgovinom. Prema nekim izvorima uStanišiću je već od 1780. godine postojao molitveni dom, a sinagoga jeizgrađena 1870. godine. Tokom prvih decenija XX veka oni su vlasnicimlina (na železničkoj stanici), vlasnici ogromnih imanja, i najlepših kuća ucentru sela. Iako su se, u početku, veoma razlikovali od ostalih građanaStanišića, oni su bili ravnopravni članovi lokalne zajednice i njihov odnos saostalim narodima bio je dobar. Tridesete godine i pojava fašizma narušili suovaj odnos. Pred kraj rata, oni su deportovani u logor smrti Aušvic, anjihova imovina je posle rata postala društvena.

112 Olga Andraši „Jevreji u Vojvodini“

SINAGOGA

„Sinagoga je bila sagrađena 1870. godine. Bila je to solidna zgrada, čijaje veličina bila primerena broju vernika, kojih je bilo blizu 150. Bila je sličnaostalim sinagogama koje su se u ono vreme gradile po Vojvodini. Uprizemlju su bila dva reda sedišta za muškarce, dok je za žene bila sagrađenagalerija iznad svetog ormana aron hakodeš. Galerija je bila ograđenarešetkama bele boje, da se žene ne bi videle iz prizemlja, kako je touobičajemo u ortodoksnim sinagogama.

Zgrada se nalazila u današnjoj Štrosmajerovoj ulici, pod brojem 73.Poslednji kantor bio je Bela Vajs. Posle deportacije Jevreja 1944. godine,domaći Nemci su u tu zgradu smestili „Kulturbund“. Zgrada je 1950. godineporušena.“113

113 P. Šosberger „Jevreji u Vojvodini“ ( grafički prikaz sinagoge preuzet iz iste knjige )

OSMO POGLAVLJE

IZMEĐU DVA RATA

“Suknje i kose su se skratile za lakat. Odjeknula je muzika rasklimanihklavira i durnovitih klarineta. Mladež je skakala bacajući noge u stranu.Perle su poletele oko ženskih grudi. Ljudi su zakurblali gramofone iautomobile. Svet je ludovao za avionima. Na bioskopskom ekranu suubrzani ljudi cepali jedan drugom pantalone i gađali se pitama.”

Vladimir Pištalo “Tesla – portret među maskama”

SVET IZMEĐU DVA RATA

Posleratni period je obeležilo novo pregrupisavanje i raspored društvenihsnaga. Stvaraju se nove države, nestaju carevine, stvara se prva socijalističkazemlja i formira se Društvo naroda.

Društvo naroda je osnovano 28.aprila 1919. godine sa osnovnimzadatkom očuvanja mira, kolektivne bezbednosti i nezavisnosti njenihčlanica.

Stanišićani pomažu jednoj dalekoj i egzotičnoj zemlji – Japanu. Naroduove zemlje, koji je stradao u zemljotresu, daje se pomoć od pet stotinadinara.

U periodu između dva rata pojavljuje se fašizam ( U Italiji dolazi na vlast1922.g, a u Nemačkoj 1933.godine ). U mnogim državama se osnivajukomunističke partije.

U Španiji 1936. godine izbija građanski rat u kojem učestvujudobrovoljci iz celog sveta, pa tako i iz Jugoslavije.

Potpuno konstituisanje Kraljevine SHS izvršeno je tek krajem 1920.godine kada su utvrđene njene granice prema susedima. Kao i najveći brojevropskih zemalja i Kraljevina SHS je kao osnovu političkog životaprihvatila parlamentarnu demokratiju (izbori, pravo glasa, ustav,parlamentarno zakonodavstvo, sloboda štampe...). Teritorijalno Kraljevina jebila organizovana po županijama, dok se 1929. godine ukidaju županije istvara se devet banovina. Ona se od samog nastanka suočavala sa mnogimproblemima: političkim, ekonomskim i kulturnim.

Tri četvrtine stanovništva novostvorene države živelo je od poljoprivrede.Bilo je preko 50% nepismenih (1921.g), a u nekim krajevima i do 80%.

Evropa 1937. godine

IZMEĐU DVE OLUJE

Period između dva svetska rata bio je veoma bogat dešavanjima,promenama u načinu života, razvijala se i modernizovala poljoprivreda,cvetalo zanatstvo i trgovina, menjao se izgled sela, osnivana su kulturna isportska društva, selo je sve više ličilo na varošicu. O ovom perioduposedujemo bezbroj dokumenata, fotografija i svedoka. Iz tog razloga ovajperiod istorije sela je najbolje istražen i obrađen.

U posmatranom periodu Bačka je bila jedna od najbogatijih oblasti uKraljevini SHS, a Stanišić jedno od najbogatijih sela u Bačkoj. Uz nazivBačka sa pravom je stajao pridev zlatna ( Die Goldene Batschka ).

Između dva rata je selo napredovalo u svakom pogledu. Poljoprivreda jebila lokomotiva razvoja, a na nju se sve nadovezivalo. Zanatlije supopravljale i pravile poljoprivredne mašine i alate. Trgovci su razvijalitrgovinu sa proizvodima kojima je selo raspolagalo i prodavali seljacimaproizvode koji su im bili potrebni. Sve više se razvijala i trgovinaluksuznijim proizvodima, koje su ugledajući se jedni na druge kupovalibogatiji seljaci. Modernizacijom poljoprivrede seljaci su imali više

slobodnog vremena tako da je to uticalo na razvoj društvenog i kulturnogživota.

Među najvažnije događaje iz ovog perioda spada elektrifikacija sela.Elektrifikacija je izvršena 1924. godine. Gledano iz današnje perspektiveovaj proces je bio veoma interesantan. Elektrifikaciju sela je izvršila firma„Jovan Boljki“, koja je dobila na koncesiju ovaj posao. Nakon dvadesetgodina, po ugovoru, mreža je trebala pripasti opštini. Za uvođenje strujeprijavilo se 130 porodica, a struja se naplaćivala po sijalici.

Dobrovoljno vatrogasno društvo je osnovao 1930.godine limar AntonSemlič. Drušvo je imalo toranj za vežbanje na vašarištu, i sa uspehom jeučestvovalo na mnogim takmičenjima. U Stanišiću je 1936. godine održanotakmičenje dvadeset vatrogasnih ekipa.

Opština Stanišić se pored političko-administrativnih poslova bavila idrugim delatnosti od važnosti za varošicu i njegove stanovnike. Izdavaladrvorede pokraj puteva, imala ledaru, izdavala vašarište...Opština je novaculagala u „Stanišićku štedionicu DD“. Pored toga opština je od svojih parakupila kamenolom „Paragovo“ kod Sremske Kamenice.

Selo je imalo svoju ledaru ( Opštinska ledara ) koja je funkcionisala nasledeći način: Zimi se u nju dovlačio led iz bara i kanala oko sela koji sesmeštao duboko u zemlji. Led se tako čuvao do leta kada su ga kupovaliod opštine i koristili mesari, poslastičari, pa i bogatije porodice.

KAPITALISTIČKA POLJOPRIVREDA

Poljoprivreda u selu je bila veoma razvijena. Primenjivale su se svenovine u obradi zemlje, gajenju stoke (prvenstveno svinja), u selu je radioveterinar dr.Sava Bogdanović i bio veoma uvažavan, sve više seprimenjivala mehanizacija ( pred rat u selu su radile 32 vršalice ) koju suveći domaćini mogli bez problema sebi da priušte.

► Vršalica ( povorka povodom150 godina od naseljavanjaNemaca) (S51)

U selu je bilo 11domaćinstava sa više od stojutara zemlje, dok je oko 150porodica obrađivalo između40 i 80 jutara. Najveće gazde inajnapredniji domaćini suposedovali zemlju i u atarimaokolnih sela. „Kada se prolaziglavnim sokakom, između dva reda gospodskih gazdinskih kuća, sa visokimzidovima oko dvorišta, sa visokim prozorima, sa velikim ulaznim vratima,teškim, okovanim, živo obojenim, uz ove kuće, koje su obložene umjetnimkamenom i kao tvrđave zatvorene pred svijetom, vidi se veliko bogatstvo

bačkih sela i naprednih bačkihseljaka.“ 114

U periodu između 1935. i1940. godine iz Stanišića se uAustriju i Nemačku godišnjeotpremalo od 100 do 150vagona tovljenika. Pred rat uselu je tovljeno 12 hiljadasvinja i oko 800 goveda što jeizvoženo u Čehoslovačke,Austrijske i Italijanskeklanice.(S52)

Interesantno je da 1937. godine opština donosi odluku da se svinje mogutoviti „u celom selu“, ali u jednom domaćinstvu ne sme da bude više od

114 Mijo Mirković „Agrarni proletarijat u Vojvodini“, studija, časopis Ekonomist, Zagreb, 1937.br.3.

trideset nazimadi. Svinje su terane na ispašu, a u čoporu je znalo biti istotinu krmača.

◄ Opština je imala svojupriplodnu stanicu sa nekolikorasnih bikova i nerastova. (S53)

Među najnaprednijimpoljoprivrednicima inajbogatija u selu bila jeporodica Andreasa Poca(Potz). Njihov predak se još zavreme Josifa IIuputio sa bratom iz Bavarske uBačku. Jedan od braće senastanio u Čataliji, a drugi kao

krojač u Gari. Krojač u Gari je bio veoma siromašan čovek. Jedan odnjegovih potomaka, Andreas, već se rodio u Stanišiću. On se u selu oženio ivodio uspešnu trgovinu drvenom građom. Posao mu se uspešno razvijao, apovrh toga žena mu je nasledila osamnaest jutara zemlje. Udaren je temeljbudućem bogatstvu, a imanje se sve više širilo. Pored svoje zemlje radio je idosta zemlje pod zakupom. Do najvećeg preokreta dolazi kad je Andreaskupio 180 jutara od plemića Latinovića iz Boršoda. Porodica Poc već tada jebila sigurno najbogatija u selu.

Andreasov jedini sin, Josif, bio je takođe vešt gazda koji je očevinu jošviše ojačao. On takođe od Latinovića kupuje dodatnih 105 jutara, a odnaslednika barona Redla kupuje 142 jutra prvoklasne zemlje.

Josif je pored velikog bogatstva stvorio i veliku porodicu. Imao je dvećerke i tri sina. Još za njegovog života imanje je podeljeno među decom.Sinovi Andreas i Adam su ostali na imanju i bili uspešni poput svojihpredaka, dok je trećem bratu Antalu kupljena velika palata u Pešti.

Braća Poc bili su veoma vešti privrednici. Naročito je Andreas pokazaoveliku sposobnost. On je ulagao novac u sve što mu se činilo profitabilnim.Tako je otkupio pravo lova u seoskom ataru ( Ko je želeo da lovi morao jeod njega da kupi dozvolu.), u ortakluku sa Adamom Vajnerom bio jesuvlasnik kudeljare.115 Braća Poc su bili i veliki odgajivači svinja, tako jesvaki od njih gajio do 500 komada godišnje.

115 Kudelju su nazivali „belim zlatom Bačke“. Ona je to i bila jer je onima koji su je proizvodili,prerađivali i prodavali obezbeđivala veoma visoku zaradu.

◄ Zakupac prava lova u seoskomataru bio je Andreas Poc.Franz Tscheng ( na slici ) i svi ostalilovci u selu dozvolu za lov sukupovali od Poca. (S54)

Ovčarsvom su se bavili uglavnomSrbi. Oni su posedovali stada odnekoliko desetina ovaca, a nečija stadasu brojala i preko stotinu ovaca. Odmleka je pravljen odličan sir koji je biona ceni zbog ukusa, načina pripremanjai masnoće.

Među Srbima je takođe bilonaprednih poljoprivrednika i veštihdomaćina. Primer za uspeh i napredakje Stevan Tanurdžić koji je od ocanasledio skromna četiri ipo jutra zemljei malu kućicu. Vrednoćom, čuvanjem i

kako navodi njegov savremenik Iskruljev „nemešanjem u veliku politiku iklonjenjem od krčme“ uspeo je da stekne 38 jutara zemlje. Imao je jednu odnajlepših kuća među seoskim Srbima. Po Iskruljevu, prvi gazda međuSrbima bio je Šandor Vračarić. On je od oca nasledio malu kuću pod trskom.Veštim vođenjem domaćinstva, zajedno sa svojim sinom Savom, stekao je10 jutara oranice i 40 jutara ledine. Pored toga bio je mesar i vodio jekafanu.

Predsednik Seljačke družine bio je ratar Jovan Nikolić.U selu su se mnogo gajile i guske koje su isterivane na pašu kao i sva

ostala stoka, a uveče bi se svako jato vraćalo svome domaćinu.Velika je bila i proizvodnja šećerne repe ( 1000 do 1500 vagona

godišnje). Godišnje se izvozilo 100 vagona pšenice. Pšenicu su otkupljivaliseoski trgovci, a poznato nam je da je sušaru za žitarice posedovao MartinŠtringl.

Jaja je otkupljivao i izvozio u više evropskih zemalja Izidor Rizenberg.Kod njega je na odabiru i pakovanju jaja radilo sedam žena.

U selu je 1929. godine osnovana „Opštinska zaklada za unapređenjepoljoprivrede“. Članovi ovog udruženja bili su poljoprivrednici iz sela, svihnacija.

◄ Parni mlin Jakoba Poca(S56)

Adam Nuspl i sin su1936. godine izgradili mlinna elektromotorni pogon.Pored ovog u selu su bila jošdva parna mlina, jedan naželezničkoj stanici, a drugi uDalmatinskoj (Maloj) ulici.

Dve jamurače, prva na bajmočkom putu i druga naspram pravoslavnoggroblja su izdavane u zakup za ribolov.

► Jamurače subile prava jezera.Na žalost,fotografijajamurače nabajmočkom putunije bašnajjasnija ali sevidi kolika je tovodena površinanekad bila. Danasse na njenommestu nalazideponijasmeća.(S57)

U selu se vašar održavao dva puta godišnje i morao je biti dosta velik.Bila je to prilika da seljaci prodaju svoju stoku, proizvode, i da kupe što jenjihovom domaćinstvu potrebno. Zakupitelj „Vašarišta“ bio je AleksandarKomnenov.

Važan izvor prihoda za stanišićku opštinu i za seljane bilo je izdavanjedrvoreda dudova pored puteva, odnosno gajenje svilene bube. Obe straneputeva prema susednim mestima bili su opkoljene dudovima koji supresađivani iz opštinskog rasadnika. Dudovim listom su hranjene svilenebube, a plod je korišten za pripremanje koma za rakiju. Ovim poslom seuglavnom bavila sirotinja i bio joj je to značajan izvor prihoda tokom leta.

Gusenica „metlica“ se pojavila 1930. godine, napadala je svepoljoprivredne kulture. Za zaštitu bilja koristila se „Uranija“.

◄ Za poljoprivredneradove bilo je potrebnomnogo radnika. Izmeđudva rata u selu je biopriličan broj traktora ivršalica, ali je ljudski radbio nezamenjiv.(S58)

Za određivanje dnevnica u selu postojao je paritetni odborpoljoprivrednih radnika i gazda. Oni su zajedno donosili odluku kolika ćenadnica biti za pojedine poslove i gazde su bile dužne tog dogovora da sedrže. Tako je 1937. godine ovaj odbor doneo odluku da se za kosidbu livadeplaća 4 dinara po kosu, za kopanje kukuruza 2,5 dinara. U vršidbi radnicimaje pripadalo 4% od risa. Pri berbi kukuruza radniku je pripadao deveti red ikukuruzovina, a ukoliko je bila loša godina radniku je pripadao osmi red. Uovom slučaju radnik je mogao da bira red, a ne onaj koji mu gazda odabere.

◄ Portret jednebiroške porodice.Biroši su uglavnomživeli na gazdinomsalašu. (S59)

Važna grupapoljoprivrednih

radnika bili subiroši. Oni suuglavnom celugodinu radili kodistog gazdeobavljajući sveposlove. Živeli su

uglavnom na gazdinom salašu. Za svoj rad i rad njegove porodice biroš jedobijao 12 mtc pšenice, 1000 kg kukuruza u zrnu, 1000 dinara, petroleum zaosveljenje, so i 200 kvadratnih hvati „pod baštu“. Biroši su se selili od gazdedo gazde najčešće u proleće ( oko Đurđevdana, početkom maja ), ili na jesen(katolički Svisveti, početak novembra ). Porodice biroša su generacijamaslužile kod različitih gazda i retke su bile porodice koje su uspevale dasteknu svoje imanje i postanu nezavisne. Dobri i vredni radnici ukoliko nisubili zadovoljni uslovima kod nekog gazde veoma lako su nalazili posao koddrugog. Gazda je živeo u selu, a u sredini imanja je imao salaš na kojem ježiveo biroš sa porodicom. Biroške porodice su obrađivale gazdinu zemlju,hranili i čuvali stoku, muzli krave, muška deca su čuvala svinje, ženska decačuvala su guske. Cela porodica bila je angažovana na malim i velikimposlovima. Zbog čestog seljakanja sa salaša na salaš malo njih je završiloviše od četiri razreda osnovne škole. Nakon drugog svetskog rata na selu suse desile velike promene i biroši postaju radnici u poljoprivrednimzadrugama ili se zapošljavaju na drugim mestima.

ŽIVOT NA SALAŠU

Okolina sela pre rata nije bila jednolična kao danas jer je oko sela bilo180 salaša. Na salašima su živeli Srbi, Nemci, Mađari, Bunjevci... Do danasje ostalo tek nekoliko salaša koji nas podsećaju na nekadašnji izgled Bačkekoji je opevan u pesmama tamburaša.

Svi veći domaćini u selu su imali salaš u sredini svog imanja na kojem suživeli biroši koji su služili kod njih. Veći domaćini, poput Poca, Meša,Bajera, imali su po nekoliko salaša.

Bunjevci su gotovo svi živeli na svojim salašima, koji su se nalazili nakaćmarskom delu atara. Tridesetih godina na salašima je živelo oko 180Bunjevaca, koji su posedovali ukupno oko 1600 jutara zemlje. Ukaćmarskom delu atara je 1932. godine otvoreno odeljenje stanišićke školekoju su pohađala većinom bunjevačka deca.

Jedna od najvećih grupa salaša u seoskom ataru, koji postoje i danas, jesuMašićevi salaši. Prvi salaš je ovde podigao Dimitrije Mašić još 1871.godine. Mašićevi salaši se nalaze na predivnom mestu, na pola puta izmeđuStanišića i Svetozara Miletića.

Salaš je činila skromna kuća od naboja sa štalom, svinjcima,kokošinjcima. Oko salaša prostirao se voćnjak i manja livada. Bunar sađermom.

NE MOGU BRŽE, JURIMO TRIDESET!Električarski majstor, Antal Ekeš, prvi je (1936.g.) kupio automobil. Većposle dve godine trgovac Matajz Haut pred svojim dućanom ugrađujebenzinsku cisternu-tank.

MAJSTORI SVOGA ZANATA

Seosko stanovništvo je opskrbljivano svakodnevnim potrepštinamazahvaljujući velikom broju zanatlija u selu. Zanatlije u proizvodile hranu ( 5pekara, 8 mesara, 2 poslastičara, 2 sodara i 4 mlekare ), zatim odeću i obuću(2 šeširdžije, 6 obućara, 2 ćurčija,2 opančara, 6 krojača, 4vunopletača ), potrepštine zadomaćinstvo i obavljanjepoljoprivredne proizvodnje(6stolara, 8 kovača, 4 kolara, 1dimničar, 1 majstor za kaljevepeći, limara 2, sarača 3, 1 krečanai jedna radionica za izradu šarenihpločica ). Poneki zanatlijaje uspeo da značajnije razvije svojposao, pa je tako vunopletačJakob Pehlol u svojoj radionicizapošljavao dvadeset radnika.Zanatlije su imale svojeUdruženje koje se brinulo onjihovim interesima, iznosilonjihove zahteve i zastupalo ihpred Opštinom. Postojalo je iZanatlijsko-momačko udruženje.Ovo udruženje, čiji članovi su biliNemci, bavilo se i kulturno-umetničkim delatnostima. (S60)

◄ Stolarskaradionica(S61)Zanatlije su imalepune ruke posla iizrađivali suveoma velik brojpredmeta zarazličite potrebe. Okvalitetu izradenajbolje govori

činjenica da su mnogi predmeti napravljeni pre rata još uvek u upotrebi, averovatno će ih koristiti i generacije posle nas.

Moda je dopirala i do seoskih domaćinstava, a vešte ruke su izrađivale svešto se na šarenimstranicama novina ičasopisa moglo videti.

► Nemački izrazšnajderica usvakodnevnoj jeupotrebi i danas, aSingerica je i daljeneprevaziđena.(S62)

◄ U vreme kada nije bilo zamrzivača potražnja za svežim mesom bila jevelika (S63).

SVAKA ROBA IMA SVOGA KUPCA

Ono što se nije proizvodilo u mestu moglo se nabaviti u prodavnicama,tako je u selu bilo 10 prodavnica mešovitom robom, 6 prodavnica tekstilnomrobom, 3 drvare, 2 gvož-đare i jedna prodavnica obuće „Bata“. U selu supostojale i dve apoteke. Zanimljivo da su bile vlasništvo dva rođena brata,Eugena i Đule Vajnfelda.

Mnogi su svoju trgovinu razvijali i temeljili na proizvodima seljaka.Trgovalo se žitom, svinjama i svim onim što je imalo kupca i na čemu semoglo dobro zaraditi. Johan Bajer, trgovac iz sela, stekao je ogromnobogatstvo trgujući po vašarima. On od oca nije nasledio ništa, ali je bioizuzetan trgovac. Posedovao je dva salaša okružena sa 130 jutara zemlje ikuću u centru sela za koju je platio ogroman iznos u gotovini.

OD KAFANSKOG DRUŽENJA DO KULTURNOGDRUŠTVA

(S64)Pred rat u selu je

bilo dvadesetakkafana. U njih ljudinisu išli samo saciljem „da senapiju“, već su oneimale važandruštveni značaj.Bila su to mesta

okupljanja,druženja, središta

kulturnog i političkog života. Program i dešavanja u kafanama bili suprilagođeni klijenteli. Jednu kafanu su posećivali Nemci, drugu Srbi, trećuMađari („Gornja kafana“), četrvrtu bogati („Goldring“ ), petu sirotinja, šestuzanatlije ( „kod Busena“ ), sedmu boemi i umetničke duše... Kulturni životsela kretao se iz kafana i povremeni nastupi, predstave, i igranke doveli sudo stvaranja kulturno-umetničkih društava.

U Stanišić navraćaju od somborskih muzičara, gajdaš Kosta Šarčanski-Koca i violinista Joca Maksimović- Čonka i čuveni Mika iz Bačkog Bregakoji je već svirao i na radio Beogradu.

KULURNO UZDIZANJE ( SELJAČKOG DRUŠTVA )

Krajem tridesetih godina oživeo je kulturni život Mađara u selu.Organizuju se priredbe i zabave koje se održavaju u kafanama. Najzad,1939. godine osniva se mađarsko KUD. Drušvo je veoma brzo naraslo natri stotine članova. Društvo u svojim prostorijama čuva fotografije predstava( uglavnom komedije ) i folklornih priredbi iz tog perioda. Zahvaljujućinjima stekli smo bolji uvid u to kako su one izgledale. Iako amateri, ulagalisu veliki napor da sve izgleda savršeno. Predivne scenografije, odličnikostimi i solidna gluma. Publika je najčešće bila više nego zadovoljna.

Srpska omladina je takođe aktivna na kulturnom planu. U kafani SaveVračarića se daju pozorišne predstave „Đido“, „Vlast“, „Sumnjivo lice“,koje poseti stotinak gledalaca. Zabeleženo je da se srpska mladež okupljala iu kafani kod Drljače u Jamertalu, gde su svirala tri tamburaša. U kafaniDušana Tanurdžića, gde je postojala zemljana kuglana, je takođe bilookupljalište srpske omladine između dva rata.

▲ Pozorišna trupa mađarskog Kulturno-umetničkog društva (S65)

O pokladama, februara meseca, Nemci i Mađari organizovali subalove i priredbe. Na ovim balovima su nastupali tamburaški i zabavniorkestri. Orkestar Hansa Vajlanda težio je i klasičnoj muzici.

U selu je postojalo nekoliko horova, među najznačajnijim su pravoslavnicrkveni hor i hor nemačkog kulturno-umetničkog društva.

Na kulturnom polju bili su aktivni i vatrogasci koji su organizovaliigranke i balove, oformili su i svoju dramsku grupu.

◄ Na muzičkoobrazovanje

mladih jepoklanjana

posebna pažnja. UStanišiću je biloaktivno nekoliko

orkestara(gudački,

trubački...)(S66)

► Zahvaljujućiretkimfotografijamasačuvanim iz togperioda stičemouvid u pozorišniživot u Stanišiću.Ako je gluma bilapribližno dobra kaoscenografijapublika je zaistamogla da uživa upredstavama.(S67)

KULTURBUND – između kulture i politike

Sigurno najpoznatija institucija jugoslovenskih Nemaca bio jeKulturbund. Značaj ove organizacije je utoliko veći ako znamo da su Nemcibili najveća nacionalna manjina u Kraljevini Jugoslaviji ( oko 500.000stanovnika ).116 Nije nam poznato kad se Kulturbund kao organizacijapojavio u Stanišiću, ali je dokumenovano da se članovi ovog saveza već1935. godine okupljaju i od tada im je značajnije delovanje i uticaj u selu.

Formiran kao nepolitički savez, Kulturbund je za jedan od osnovnihciljeva postavio izradu školskog programa sa zahtevima nemačke nacionalnemanjine. Organizacija je kao svoje zadatke precizirala širenje knjiga,umetničkih dela, muzikalija i filma među nemačkom nacionalnommanjinom, otvaranje knjižnica i podsticanje njihovog rada, otvaranjevaspitnih i prosvetnih ustanova, organizaciju predavanja, brigu o školovanjunemačkih učitelja i sveštenika, negovanje nemačkog jezika i drugo što ječinilo duhovne, etičke, moralne, društvene i kulturne potrebe nemačkemanjine i njeno zdravstveno prosvećivanje.117 Zanimljivo je da je ovaorganizacija bila zamišljena po uzoru na predratnu srpsku organizaciju izAustrougarske „Prosvjeta“.118

Pored Kulturbunda Nemci u Kraljevini Jugoslaviji su imali još nekolikoorganizacija različitih orijentacija. Najznačajnije među tim organizacijamabili su Obnovitelji i Mladonemački pokret.

Za razliku od švapsko-nemačkog prosvetnog saveza koji je težio„konstruktivnoj saradnji“ sa državom, Obnovitelji su nastojali da izgradeautonomiju nemačkog naroda kao celine u okvirima druge države kao celine.Osnovni cilj Obnovitelja bio je da u Kulturbundu zavlada nacistički duh idrugačiji metodi i ciljevi borbe.

Kao protiveža Kulturbunda i Obnovitelja nastao je Mladonemačkipokret. Pokret se nemačkoj nacionalnoj manjini u Jugoslaviji obraćao kao„jugoslovenskom nemačkom narodu“. Zbog svojih stavova pokret je bio uoštrom sukobu sa druga dva nemačka pokreta i u nemačkoj štampi ipropagandi je smatran izdajničkim.

Posle Anšlusa ( 1938. god. ) Nemačka je postala sused KraljevineJugoslavije, što je značilo novi prodor ideologije nacionalsocijalizma upolitički i kulturni život nemačke nacionalne manjine u Kraljevini.

116 Najveći deo nemačke populacije živeo je na selu ( u Vojvodini 84% ) i bavio se poljoprivredom.117 Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj.III, str. 12.118 Z.Janjetović „Srpski uticaji na svakodnevnu kulturu Nemaca u Vojvodini“, Godišnjak zadruštvenu istoriju 2., Beograd 2009. str.31.

Celokupna delatnost Kulturbunda već tokom 1939.-1941. godine bila jeneprikriveno nacionalsocijalistička. Nemački državni praznici i praznicinacionalsocijalističke partije proslavljeni su u okviru Kulturbunda, kulturnihdruštava i nemačkih škola.

„Uverena da predstavlja „rasno jezgro“ na koje će se, u svome prodoru kajugoistočnoj Evropi, Treći rajh osloniti, nemačka nacionalna manjina je bilasve manje lojalna, a sve više agresivna prema državi. Da spreči takav procesdogađaja, Kraljevina Jugoslavija nije imala niti snage niti smelosti.“ 119

List „Lokal Anzieger“

Prve novine koje su se štampale i izdavale u Stanišiću bio je list nanemačkom pod nazivom „Eigemeine Zeitung“. Izlazio je tokom 1905.godine. Koliko dugo je izlazio i koliko brojeva je objavljeno nije poznato.Na žalost, nije sačuvan ni jedan primerak.

Posle duže pauze, početkom tridesetih se pokreće novi lokalni list. Zarazliku od „Eigemeine Zeitung-a“, novi list će imati više uspeha i izlazićepunih deset godina. List „Lokalancajger“ ( Lokal Anzieger ), sa tiražomod 500 primeraka, se štampao u Prigrevici. Urednik je bio Robert Peninger,a nije nam poznato kakav im je bio sadržaj i uređivačka politika.120

◄ Mala redakcija ( Katarina i MartinFranz i Anna Kokus ). Lokal Anzieger jeizlazio gotovo punih deset godina. (S68)

119 Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj. III, str.55.120 Robert Peninger je i nakon Drugog svetskog rata ostao u Stanišiću i prema nama dostupniminformacijama bio je antifašista.

Na našu sreću, došlismo do jedne straniceLokal Anzieger-a.Dvadeset druga stranaovog lista od 4. juna 1939.godine je punainteresantnih detalja naosnovu kojih smo uspelida donesemo zaključak otome kako su novinemogle izgledati i kakav imje bio sadržaj.

Stranica počinje satekstom o prijateljskojfudbalskoj utakmiciizmeđu Gakova ikombinovanog sastavaSloge. Utakmica jezavršena rezulatom 2:2.

Zatim sledi nekolikomalih oglasa. Stanišićaninude radio aparat, travu,svinje, bicikl, vinograd itd.

Bioskop Arena Tonkino Stanišić u istaknutom oglasu obaveštava da ćese trećeg i četvrtog juna prikazivati film „Ihre lustige Nacht“, a sedmog iosmog juna film „Mimi“.

Ko je soko taj je jugosloven!

Sokolsko društvo je osnovao lekar dr Ante Marić 1929.godine. Društvoje u početku imalo stotinak članova, pripadnika svih naroda u selu. Upočetku su vežbali u kafani „kod Busana“, a kasnije na vašarištu. Kada senastupalo na sletu u selu, vežbalo se po muzici Dobrovoljnog vatrogasnogdruštva. Članovi Društva odlazili su na sletove čak i u Sofiju i Prag. „Neobazirući se na veru, stalež, pleme, sokoli su nastojali da stvore„jugoslovenski tip kulture“. Pod parolom „Ko je soko taj je Jugosloven“sprovođen je osnovni program sokolskog vaspitanja – „vaspitanje unarodnom duhu“ s ciljem da u svojim redovima okupi čitav narod „u jednojjedinstvenoj i nedeljivoj slobodnoj državi“.“ 121

VAŽNO JE UČESTVOVATI ( I BITI PRVI )

▲ FK Sloga – Eintracht (S74)

Ovaj period karakteriše razvoj sporta i sportskog duha. Fudbalski klubSloga-Eintracht je osnovan 1931. godine. Teren, ograđen drvenom tarabomnalazio se kod kudeljare, a kasnije je premešten na vašarište gde se i danasnalazi.

Pored fudbala, osnovano je još nekoliko formalnih i neformalnihsportskih klubova i udruženja ( jahači, biciklisti...).

121 Lj. Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije“, Stubovi kulture, Beograd, 1997.g. knj I str433.

▲ Fudbal je bio od samog početka veoma popularan sport. Iako je klub bioamaterski i takmičio se u najnižoj somborskoj zoni, celo selo je bilo uz tim. (S75)

▲ Uvek uz Slogu! „Objektivna stanišićka publika“ na daskama ograđenomstadionu. (S76)

„Kolo jahača“ svojekonje trenira na prostorukod železničke stanice.Jahači su imali lepe inegovane konje.Konjički sport jeposebno popularan biomeđu seoskim Nemcima.(S77)

▲ Biciklizam je bio sport koji je bio ujedno i rekreacija i uživanje. Grupa biciklistana livadama ispod sela. (S78)

IZMEĐU SELA I GRADA

Velike promene koje su se desilena selu između dva rata, a posebnotridesetih godina, najuočljivije sukod načina oblačenja. Dvadesetihgodina još smo u seoskoj sredini,tradicionalnoj i ukočenoj. Gotovosvi muškarci imaju brkove, šešir naglavi i lulu u ruci. Žene su uširokim haljinama do zemlje, saobaveznom maramom na glavi.Sitna deca skroz kratko ošišana.Tamnije boje odeće preovladavaju.Ljudi na fotografijama su ustrogom, mirnom stavu i bezosmeha na licu.

◄ Nemački par dvadesetihgodina.(S79)

Nemačka porodica dvadesetih godinaXX veka ( na slici desno).►(S80)

Ako pogledamo portret bilokoje stanišićke porodice iz ovogperioda videćemo sličnu sliku.Mađari, Nemci i Srbi su sedonekle slično oblačili. Samo podetaljima razlikujemo jedne oddrugih. Prelazak na modernograđansko oblačenje je bilopostepeno, tako da na nekimfotografijama možemo videti ljudepribližno istih godina utradicionalnoj nošnji i ugrađanskom odelu.

Veća prosvećenost,dostupnost štampe, pojavaradija i bioskopa učinili susvoje. Stanišić se menja,otvara se i razvija. Seljacivikendom oblače građanskaodela, posećuju kafane irestorane, odlaze u bioskop ina pozorišne predstave.Postaju prosvećeniji ikulturniji.

Žene skidaju marame iprave frizure kakve viđaju nafilmovima. Više nisu svi kaouniformisani.

◄ Ova porodica je pravagrađanska i njihov portret se nemože ni uporediti sa portretimaporodica od pre jednedecenije.(S81)

Brkovi više nisu obavezanmodni detalj. Odelo, kravata imoderne frizure.

Portret mladića na selu tridesetihgodina XX veka. ►(S82)

◄ Osmeh na licu devojaka. Ukočenost jenestala, a zavladala je vedrina. (S83)

Devojka međuklasovima žita.Ova fotografija jepuna života iradosti. Čini namse da je za seoskogfotografa okolinasela bila omiljenookruženje za rad.Sačuvano je nadesetine, ako ne ina stotinefotografija koje sunačinjene u polju,na livadama, i naraznim mestimaoko sela. Devojkeu šetnji, drugaricekraj kanala,momci na konjimaili biciklu... ( S84)

Stanišić kakvim ga poznajemo polako nestaje. Njegovo posebno obeležjejeste seoska arhitektura nastala u prvoj polovini XX veka. Stare građevine izovog perioda lagano potiskuju nove, modernije i praktičnije građevine.

Urbanistički plan naselja je iz druge polovine XVIII veka i selo gledanoiz ptičije perspektive ima oblik pravilnog pravougaonika, sa ulicama koje seseku pod pravim uglom. Stanišić je postao slavan kao tipičan i savršenprimer vojvođanskog ( panonskog ) tipa naselja.

Prilikom izgradnje sela ( kolonije ) građene su kuće od naboja. U tomtrenutku to je bilo veoma praktično jer se trebalo odjednom graditi nekolikostotina kuća. Korišćena su svega tri osnovna materijala: 1. zemlja- ilovača,2. drvo- samo tamo gde je neophodno za tavansku i krovnu konstrukciju, i3. trska- jedno vreme je bila jedini materijal za pokrivnje kuća. Poredosnovnih materijala koriste se još i slama, i pleva, čime obiluje ovaj kraj;zatim pruće, kreč, životinjska krv i životinjska balega, pre svega od goveda,koja se dodaje blatnom lepu.

◄ Jedna od retkih fotografijanajstarijeg tipa kuće od naboja uStanišiću sa trščanim pokrivačem.(S85)

Kuće su u početku imalejednu, a kasnije dve sobe ikujnu ( još kasnije dodaje se iostava ), te trem po jednoj oddužih strana kuće. Kuhinja jebila postavljena u srediniizmeđu soba. U dubini kuhinjenalazilo se poluzatvorenoognjište sa dimnjakom velikogpreseka. Deo kuhinje iznadognjišta bio je zasvođen uobliku manastirskog svoda izavršavao se širokimdimnjakom. Svod ispod

dimnjaka i sam dimnjak su od čerpića ili opeke. Ovaj deo je takođe služio iza konzerviranje mesa dimljenjem.Tu je obično zidan štednjak i otvori za

KULTURNO NASLEĐE

STARA SEOSKA ARHITEKTURA

loženje zidanih (paorskih) peći po sobama. Paorske peći su osim zazagrevanje soba služile i za pečenje hleba, bundeve i ostalih namirnica.

(S86)▲Stari tip kuće sa karakerističnim malim ulaznim vratima za goste.

Ispod kuća, u početku, nije bilo podruma. Zgrada je bila relativno niska iod okolnog terena nije bila izdignuta, samo ponekad viša za jedan stepenik.

Krovovi su po pravilu uvek bili dvovodni, sa velikim strehama odtrščanog pokrivača. Krovna konstrukcija je bla od oble drvene građe.Pokrivač je barska trska. Tavanski prostor se redovno koristio.

Temelji obično nisu građeni, a zidovi od naboja su standardno bili debelijednu i po stopu 122. Zidovi – kako spolja ako i iznutra, lepili su se blatnimlepom sa dodatkom iseckane slame i na kraju su bili krečeni.

Tavanica je bila drvena, a tavanjače su se, ako je raspon veći,poduhvatale jakom gredom. Ova greda je bila redovno vidna. Prostorizmeđu tavanjača popunjavao se blatnim lepom pomešanim slamom ilitrskom preko letvica koje se prikivaju ili uglavljuju između tavanjača.

Zabatni zidovi su pravljeni od zemlje ( čerpić ) ili od dasaka – ređe odpletera ili trske sa blatnim premazom.

122 1 stopa = 31,60 cm

Zemljani podovi su bili od dobro nabijene ilovače, kojoj se dodavalaživotinjska krv. Od krvi je pod dobijao izvesnu elasičnost i postajao otpornijina abanje. 123

••••••••••••••••••••••••••••••••••••U početku su sve kuće u Stanišiću bile jednobrazne i uzdužne.

Vremenom kako se seosko društvo raslojvalo i kako su pojedini domaćinipostajali bogatiji dolazi do gradnje drugačijih tipova kuća. Pojavljuju sepoprečne kuće sa ajnfurt kapijama, kojih ima najviše u Glavnoj ulici gde su iživele najbogatije porodice.

▲Na mnogim kućama su se do danasočuvali inicijali graditelja i godina gradnje.

Na ovoj kući su inicijali JW i godina 1900.(S87)

▲gore levo. Kuća sa ajnfurt kapijom sa glavne ulice.Danas je to zgrada Mesne kancelarije. (S88)

◄Karakteristična ajnfurt kapija.(S89)

123 Ervin Ginder „Vojvođanske seoske kuće od naboja“, KID „PČESA“, Novi Sad 1996.

Jedna od glavnih karakteristika kuća građenih početkom XX veka, anaročito između dva rata, jeste fasadna dekoracija. Dekoracija fasade imaviše vrsta, od najjednostavnijih geometrijskih oblika bez značenja do veomasloženih gotovo alegorijskih ukrasa. Opšti razvoj i bogaćenje pojedinacadoveli su do toga da ukrasi postanu sve bogatiji. Kuće su sve više počinjaleda liče na gradske, a celo naselje je sve manje bilo selo i sve je više bilovarošica. Ponekad se u kićenju i kinđurenju išlo predaleko, ali je ipak većina

kuća imala svoj provincijski šarm.Jedna od najlepših dekoracija, a ujedno i

najoštećenijih, nalazi se u Dalmatinskojulici br.68. Kuća koja je izgrađenanajverovatnije 1907. godine jeste najlepšiprimer seoske arhitekture. Zbogneodržavanja, fasada pod atmosferskimuticajima sve više propada i pitanje je danakada će u potpunosti propasti. Na samomvrhu fasade nalazi se rozeta sa anđelom usredini. Ispod se nalazi štitasti grb sainicijalima koji sa obe strane pridržavajudva herubima (krilata anđela). Fasada je navisini tavanice veoma vešto podeljena nadva dela, s tim da nije narušen sklad celine.Pored levog prozora se nalaze dva prikaza,

jedan muški, drugi ženski. (S90,91,92)

Levi prozor (slika levo) je posebnacelina, koju su graditelji verovatno hteli daistaknu. Neposredno iznad prozora nalazi seupisano ime graditelja kuće i datumizgradnje.(S93)

Srednji i desni prozor ( slika dole ) činejednu celinu i dekoracije oko njih su mnogoskromnije nego kod levog prozora.(S94)

Prilikom gradnje kuća, od početka XX veka, nije se više gledalo strogosamo na njenu funkcionalnost. Iako je nemačko stanovništvo sela biloveoma racionalno i štedljivo, velika pažnja se poklanjala da kuća bude štolepša i dekorativnija. Kuće od naboja, pokrivene trskom, zamenjuju ciglomzidane i crepom pokrivene kuće. Početkom veka, odnos starih kuća koje suprave seoske kuće i novih koje oponašaju gradske ili se ni ne razlikuju odnjih je podjednak. U centru i širem centru sela preovladavale su visoke kućesa ajnfurtom, dok su na perifernim delovima sela bile niske kuće od naboja.Sve nacije u selu su se ugledale jedna na drugu u izgradnji kuća, a na tokakva je čija kuća presudno je uticao materijalni položaj svakog pojedinca.

Verski odgoj i život u duhutradicije imali su jak uticaj naestetiku početka XX veka uStanišiću. Odanost veri i crkvi su bilideo svakodnevnog života. Seljačkiživot i težak fizički rad obeležavao jesvaki segment života. Tako su mnogiželeli da ovekoveče put do stečenogbogatstva i da pokažu odakle i kakosu krenuli. Motiv seljaka koji ore uzpomoć svog konja se često provlačio

u dekoraciji fasada, kapija,vrata, zidova... (S95)

Ajnfurt kapije su bile jošjedno obeležje međuratneseoske arhitekture. Bile supravi ukras svake kuće.Ukrašene duborezima, sametalnim okovima i ukrasima ipeskarenim staklimapokazivale su bogatstvodomaćinstva u koje se kroznjih ulazilo.

▲ Duborez na kapiji. (S96)

Veoma mali broj fotografija nam jepreostao koje su urađene u unutrašnjostikuća. O tome kako su kuće bile uređenesaznali smo iz razgovora sa starima kojih jesve manje i na osnovu sačuvanih komadanameštaja kojih je takođe sve manje.Koliko su kuće bile uredne spolja, takve subile i iznutra. Interesantno je da se umnogim kućama još uvek koristi nameštajkoj je ostao od pre rata.

U mnogim kućama su sačuvane kaljevepeći koje su često mala remek dela i veomafunkcionalan dekor bez roka trajanja. (S97)

Zidovi u sobama i svim prostorijama su ukrašavani. O tome kako kojimotivi su preovladavali i kako je izgledala dekoracija najčešće smosaznavali kad se u nekoj kući oljušti kreč ili otpadne sloj maltera, a pred nasispliva rad star 7-8 decenija.

► Deo dekoracije na plafonu.Vatrogasni dom Stanišić.(S98)

Zidovi ajnfurta su najčešćeukrašavani slikama koje su slikanena zidu. Bile su to najčešće replikepoznatijih slika ili scene iz seoskogživota. Oslikavanje zidova moraoje biti tražen i unosan zanat. U seluje pre rata bio jedan zanatlija koji jebio specijalizovan za ovaj posao.

◄Scene iz lova i pejzaži bili suveoma popularni. Zidne slike uajnfurtu. (S99)

158

DEVETO POGLAVLJE

VELIKI RAT U MALOM SELU

„Rat, koji do tada nije značio ništa više nego jednu reč kojaoznačava nejasnu i daleku činjenicu, pretvorio se u dramatičnustvarnost“

G.G.Markes „Sto godina samoće“

159

„Kad iščezne osećanje za pravdu i moral, a užas pomuti čula, snage običnihljudi brzo presahnu.“

E.Jinger „Na Mermernim Liticama“

DRUGI SVETSKI RAT

Prvog septembra 1939. godine Nemačka je napala Poljsku. Dva danakasnije Velika Britanija i Francuska objavljuju rat Nemačkoj što označavapočetak II svetskog rata. Hitler je u maju 1940. godine napao Francusku izemlje Beneluksa i porazio ih za malo više od mesec dana.

Susedi Jugoslavije - Mađarska, Rumunija i Bugarska 1940. i 1941.godine pristupaju Silama osovine. Pod ovim uticajima i novonastalojsituaciji u okruženju Jugoslovenska vlada pristupa Trojnom paktu 25.marta1941. godine. Pristupanje Trojnom paktu je izazvalo ogorčenje kod naroda,koji je ovo doživeo kao izdaju. Ubrzo nakon potpisivanja grupa oficira jeorganizovala puč, oborila vladu Cvetković- Maček , proglasila kraljaPetra II punoletnim i formirala vladu na čelu sa generalom DušanomSimovićem. Usledila je opšta mobilizacija i priprema za rat.

Nemačka je bez objave rata , 6. aprila 1941.godine, napala Jugoslaviju.Napadu su se pridružili i susedi Kraljevine Jugoslavije: Italija, Mađarska iBugarska. Pod naletom 900 hiljada neprijateljskih vojnika jugoslovenskaodbrana je brzo slomljena. Vlada i kralj su napustili zemlju, a vrhovnakomanda je 17.aprila potpisala kapitulaciju. Sovjeski savez, koji je u tovreme još saveznik Trećeg Rajh-a124, već 9. maja 1941.g. vladu KraljevineJugoslavije proglašava nelegitimnom i zatvara jugoslovensko poslanstvo uMoskvi sa obrazloženjem „da jugoslovenska država kao takva više nepostoji“.

124 Sporazum Molotov-Ribentrop. Dan potpisivanja ovog sporazuma u Evropi se obeležava kaoDan sećanja na fašističke i komunističke zločine, odnosno zločine totalitarnih režima.

160

VELIKI RAT U MALOM SELU

Plamen rata nije poštedeo ni Stanišić. Vojska Kraljevine Jugoslavije,otvorila je 11.aprila, mitraljesku i artiljerijsku paljbu prema Mađarskoj. Sadruge strane nije bilo odgovora, iako je mađarska vojska već zaposedalapoložaje prema granici. Istog dana, uveče oko 21č., berberski majstor JocaTanurdžić digao je u vazduh železničku stanicu. ▲ Jugoslovenskavojska je napustila položaje u ponoć između 11. i 12. aprila. Odmah nakonpovlačenja, stolar Gašpar Majer iz Stanišića, se uputio u Mađarsku da izvestimađarsku komandu da pred njima ne stoji niko i da mogu da uđu najugoslovensku teritoriju.(S100)

◄ Honvedi su prilazili selu iz dvapravca. Od Boršoda i od

Riđice.(S101)

161

Idućeg jutra oko sedam sati honvedi su bili pred selom. Prilazili su letnjimputem iz pravca Boršoda i od Riđice. Stanišićani su istakli bele zastave, aselo je zauzeto bez ispaljenog metka.

◄ Topla dobrodošlica sauzdignutom rukom. Hovedi su bezotpora zauzeli Stanišić.( S102)

Prema rečima jednogsavremenika ulaskahonveda u selo oni nisudočekani saoduševljenjem. Njihovdolazak je naročito smetaoseoskim Nemcima, koji su

bili najbrojniji u selu, a vlast je pala u ruke Mađara.Strah je ovladao selom. Sukob je bio tih i višeslojan. Mađari i Nemci

protiv Srba, Mađari protiv Nemaca, Fašisti protiv onih koji su sumnjivoneodlučni... Svako je bio potencijalni neprijatelj. Počeo je najstravičnijiperiod u istoriji čovečanstva, rat koji je isterao zlo iz mračnih dubina i spržioEvropu i veći deo sveta. Život u malenoj varošici postao je tmuran. Rušilo sesve što su generacije gradile. U polje se više nije odlazilo sa pesmom....

„Stvarni monstrumi iz horor filmova pobegli bi samo pri pomenu tih ljudi,koji su takoreći do juče, bili nečiji mirni i ljubazni susedi, a to će verovatnoopet biti i posle ovog ubijanja.“ Čarls Simić

Drugi svetski rat je pedeset godina bio omiljena tema u Jugoslaviji. Decau vrtićima su pisala sastave, čitala lektire i pevala pesme o junačkoj borbi.Bezbroj knjiga, snimljenih filmova, dokumentaraca i naučnih radova je zainspiraciju i glavnu temu imalo ovaj nesretni rat. Pored svih filmova kojesmo pogledali i knjiga koje smo pročitali, nije nam jasno šta se u tihnekoliko godina zaista dogodilo. Istraživanje ratnog i posleratnog periodaistorije Stanišića bio je gotovo nerešiv zadatak. O svakom događaju postojinekoliko različitih i kontraverznih svedočanstava. Ovo istraživanje jepotvrdilo tezu Čarlsa Simića: „Evo jednog čvrstog istorijskog zakona:istinu obično saznajete kada više nikome nije stalo do nje.“

162

Odmah po ulasku honveda u selo počela su hapšenja i ubistva Srba. Sve jeto ličilo na lov na veštice. Bilo je dovoljno da neko prijavi osobu da je„četnik“ i usledilo bi hapšenje, logorisanje, a u mnogim slučajevima istreljanje. Zurovac Slobodan, činovnik iz Stanišića, ovako je opisao Komisijiza utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini torturukoju su nad njim okupatori vršili: „Primećujem da sam se morao jednomprilikom svući do gole kože u opštinskom dvorištu, da bi se okupatori uverilida nemam na sebi nikakvih četničkih znakova.“125 Istoj komisiji, o zločinimaokupatora prilikom ulaska u selo, svedočio je i Bogoljub Drljačin: „Tomprilikom osim mog pokojnog oca ( streljan 14. aprila 1941. godine ), bili sustreljani još i Arsen Jovanović, Sava Mišković, Komnenov Sima, KomnenovStevan i Komnenov Milan, koji je imao samo 12 godina. Svi ovi, tj. svi osimmog pokojnog oca, koji je bio streljan pred crkvom, bili su izvedeni van selai tamo pobijeni.“126

O tome ko je i zbog čega ubio ove ljude imamo takođe kontraverzneizjave. Prema jednoj verziji krivi su Nemci, a Mađari su branili Srbe izKakoša. Prema drugoj verziji odgovornost se prebacuje na Mađare. Prematrećoj, Srbi su iz zasede pucali na honvede, a njihova likvidacija je bilaodgovor na napade na mađarsku vojsku. Najzanimljivija i najverovatnija, aujedno i najstrašnija verzija, je da su Srbi stradali zbog nerasčišćenihkockarskih računa. Po toj priči, grupa Srba je na kocki odnela nekimNemcima i Mađarima najbolje konje. Osim toga, pobednici su podbadaliporažene na političkoj osnovi. Povređen ponos pojedinaca je doveo doprolivanja krvi.127

Iako je veoma teško potpuno rekonstruisati događaje i utvrditi potpunuistinu o događajima u Stanišiću sa početka rata mogu se doneti nekizaključci: najveći broj hapšenja Srba je usledio nakon prijava pojedinihnjihovih sugrađana nemačke i mađarske nacionalnosti, uhapšeni sudoživljavali razne vrste torture i ubijani su bez suđenja. Streljanja suizvršavali pripadnici mađarske okupacione vojske.128

125 Arhiv Vojvodine, F 183. inv. 1729.126 Arhiv Vojvodine, F 183., inv. 504.127 Bez obzira na to šta je dovelo do zločina nad ovim ljudima, činjenica je da su oni žrtve ratnogzločina.Na žalost, ne postoji ni jedan zvanični dokument ili službena beleška o ovom događaju.Okupaciona vojna vlast je morala da sačini neku belešku o ovom događaju, ali nisam uspeo dadođem do informacije u kom arhivu se čuvaju ovi dokumenti (ako nisu uništeni po završetkurata).128 Anketna komisija pri Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača uVojvodini, Arhiv Vojvodine – FOND 183.

163

Mladi članovi Kulturbund-a1941.g. ►(S103)

Većina seoskih Srba je doživljavalarazne vrste torture, a mnogi od njih suposlati u logor u Bačkoj Topoli gde subili po nekoliko meseci. Najveći brojzarobljenih Srba oslobođen je krajemjuna 1941. godine.

Na stanovnike Stanišića se odnose mere okupacione politike: mladići semobilišu u mađarsku vojsku, a Srbi se odvode na prinudni rad po Mađarskoj.

▲Seoski Nemci su tokom rata izrađivali čarape, obuću i odeću zaVermaht. Između ostalog, ova činjenica je bila jedno od opravdanjajugoslovenskih komunista za konfiskaciju imovine posle rata.(S104)

U selu je zavedena vojna vlast i ona će trajati sve do 15. avgusta 1941.godine kada je zamenjuje civilna vlast. Već prvih dana okupacije u selu jeprisutan veliki politički rivalitet između Mađara i Nemaca. Nemci su bilinajbrojnija nacija u i očekivali su da će oni kontrolisati dešavanja u selu,međutim Bačka je bila u mađarskoj okupacionoj zoni što je više pogodovaloseoskim Mađarima.

164

► Spomenik ( Országzaszló – Državna zastava ) postavljen u centruStanišića 1942.g. Hiljadu ovakvih spomenika postavljeno je širom„hiljadugodišnje Mađarske“.

„Drugi svetski rat, kako na Zapadu tako i na Istoku – ali malo više na Istoku– uveo je jednu vrstu nemilosrdne borbe. To više nije megdan međujednakim narodima, istog morala i istih običaja, već među zaslepljenimljudima koje vodi ideologija kojoj je jedini cilj istrebljenje protivnika. U tomsklopu, sravniti sa zemljom čitave gradove, cela područja, postalo jesredstvo koje se smatra normalnim s obzirom na cilj koji treba postići.“

Ernst Jinger

Deca izbeglice iz bombardovane Nemačkeod 1942-1944. godine bila su primljena kodseoskih porodica.►(S106)

Bez objave rata, u rano jutro 22.juna1941.godine, Nemci su napali SSSR.Bio je to početak najveće vojneoperacije u istoriji. Prvih meseciratovanja Nemci su nezadrživoprodirali u dubinu sovjetske teritorije. Kišna jesen i naglo zahlađenje suusporili njihovo napredovanje, a početkom decembra počinje protivudarCrvene armije i Hitler doživljava prvi poraz.

165

Decembra iste godine Japan napada Perl Harbur i SAD ulaze u rat.Britanci ratuju sa Italijanima u severnoj Africi. Ceo svet je u ratu.

Jugoslavija je posle okupacije rasparčana i podeljena među okupatorima.Stvorena je NDH, Bačku su okupirali Mađari, Banat Nemci, DalmacijuItalijani... Mali deo Jugoslovenske vojske uspeo je da izbegne zarobljavanjei tako je sredinom maja 1941.godine na Ravnoj gori pukovnik DragoljubMihailović sa tridesetak oficira i podoficira formirao grupu koja se izjasnilaza nastavak borbe protiv okupatora. Nakon napada Nemačke na SSSR,Komunistička partija Jugoslavije je 4.jula 1941. godine donela odluku opočetku oružane borbe. Na teritoriji cele Jugoslavije formiraju se partizanskiodredi koji izvode sabotaže i diverzije, kao i oružane napade na okupatorskuvojsku.

◄ Kako se rat razbuktavao sahrane uz„počasti“ postale su sve učestalije.Patriotski govori političara i oficiranisu bili uteha za porodicepoginulih.(S107)

Rat na teritoriji Jugoslavije bio jenajblaže rečeno užasan. Verovatno nigde u svetu nije postojalo tolikosukobljenih strana kao ovde. Pored odmazdi okupatora zbog oružanogotpora partizana ( Fašisti su u Kragujevcu streljali 7 hiljada građana, uKraljevu, Mačvi i drugim krajevima Srbije više hiljada ), veliki brojnedužnih građana je stradao u građanskom ratu koji je uporedo besnio. UBačkoj su Hortijevi fašisti u januarskoj raciji 1942.godine streljali preko 3hiljade građana. Najviše građana je stradalo u NDH, naročito u logoru smrtiJasenovac.

Između 4. i 10. aprila 1944. godine i u Stanišiću su , kao i u celojBačkoj, pokupljene jevrejske porodice i prebačene su u koncentracionilogor Aušvic. ( Prema popisu stanovništva iz 1931.godine u Stanišiću ježivelo 40 Jevreja, a procenjuje se da ih je za vreme i uoči rata bilo 15. )

U Stanišiću nije postojao organizovani pokret otpora. Prema rečima nekihSrba, svedoka ratnih događaja u selu, oni nisu videli partizane sve do krajarata, a Tito im je bio potpuno nepoznat. Tokom 1944. godine američki,britanski i sovjetski avijatičari razbacivali su letke i novine na srpskom imađarskom jeziku. Zahvaljujući ovom materijalu Stanišićani su bili boljeupoznati sa tokom rata i stvarnom situacijom.

166

Ulaskom SAD-a u rat i učvršćivanjem antifašističke koalicije Nemačka jemorala da pređe u defanzivu. Porazi Vermahta na severu Afrike, kapitulacijaItalije i porazi na istočnom frontu bili su signal da se bliži kraj rata.Početkom 1944.godine Crvena armija probija nemačke odbrambene linije ileta iste godine ulaze u Poljsku, Čehoslovačku, Rumuniju i Bugarsku. Ujunu, posle snažnih bombardovanja, počinje iskrcavanje na obaluNormandije i otvara se zapadni front.

Beograd je oslobođen, posle šestodnevne borbe, 20.oktobra 1944. godineulaskom NOVJ i Crvene armije u grad.

Jesen 1944. godine bila je za stanovnike Stanišića puna neizvesnosti.Bližio se kraj rata, a kraj je mogao biti krvaviji od početka. Selo je nakonkrvavog proleća 1941. godine živeo relativno mirno. Aktivnosti partizana uselu nije bilo tako da su i Srbi manje bili uznemirivani. Podsetnik na rat bilesu česte sahrane Nemaca koji su ginuli širom Evrope kao vojnici Trećegrajha. U selu je bilo i mnogo dece koju su sklonili iz Nemačke odbombardovanja saveznika.

Nakon što se 21.oktobra 1944. g. selom proneo glas da su Rusi u Riđici,u Kakošu su počeli da se po kućama okupljaju Srbi. Glavno pitanje je bilošta preduzeti. Naposletku je odlučeno da se pođe na Opštinu. Grupa koja seokupila u porti crkve raspolagala je revolverom i ručnom bombom. Okočetiri sata posle podne „Opština je pala“. Četiri policajca koja su se našla uOpštini oterana su, a opštinski beležnik je odstranjen sa službe. Okupljeni suse naoružali sa puškama koje su zatekli, i dobošaru je izdiktirano šta ćeobnarodovati selom. U selu je ovim činom prestala fašistička vlast, auspostavljena je narodna vlast. Okupljeni narod klicao je Titu, slobodi,kralju Petru. „Rečeno je da se kliče samo Titu, jer se za kralja ne zna gde je,ni šta je s njim bilo.“ 129 Oko sela su postavljene straže i izvidnice. Većsutradan u selo je prispela prethodnica Crvene armije.

Potpisivanjem bezuslovne kapitulacije svih oružanih snaga nemačkogRajha 9.maja 1945. godine zvanično je prestao rat u Evropi. Borbe uJugoslaviji su nastavljene do 15.maja, kada je zarobljeno oko 300 hiljadanemačkih vojnika.

U Drugom svetskom ratu učestvovalo je 40 država, stradalo je oko 52miliona ljudi, a materijalni gubici bili su sedam puta veći nego u I svetskomratu. Jugoslavija je imala ogromne ljudske gubitke - 1.000.000 mrtvih ipoginulih, 30.000 lica je internirano, 220.000 je upućeno na prinudni rad, aviše od 530.000 prinudno raseljeno.

129 M. Beljanski „Stanišić“, str 96.

167

IZA BODLJIKAVE ŽICE

Za veći deo Evrope rat se završio u maju 1945. godine. I za pobednike iza pobeđene bilo je to olakšanje. Ogromne žrtve, razaranja i milioniuništenih života bili su rezultat svetskog sukoba. Jugoslavija koja je tokomrata rasparčana, čiji narod je proživeo najgore strahote rata, je izlazila izgrađanskog rata koji se uporedo vodio sa oružanom borbom protivokupatora. Pobednik rata, uz pomoć Crvene armije, bila je Komunističkapartija Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom. Ubrzo nakon pobede nadokupatorom krenula je u učvršćivanje vlasti na celokupnoj teritorijiJugoslavije.

Komunistička partija koja je pre rata imala relativno malo simpatizerapostala je vladajuća i jedina legalna stranka u zemlji.

U Jugoslaviji je pre Drugog svetskog rata živelo oko 540 hiljada Nemaca.Tokom rata njih 95 hiljada je regrutovano u Nemačku, Mađarsku i Hrvatskuvojsku ( 1300 Nemaca iz Stanišića je regrutovano i poslato na frontoveširom Evrope. Od ukupnog broja regrutovanih 242 vojnika su poginula, aviše stotina njih je zarobljeno. ) . Prilikom povlačenja Nemačke vojske,evakuisano je u Nemačku oko 245 hiljada civila. U svojim kućama i širomJugoslavije ostalo je još oko 200 hiljada Nemaca. O njihovoj sudbini sve dodevedesetih godina XX veka u Srbiji je znao veoma mali broj ljudi. Bila jeto tabu tema o kojoj niti se smelo, niti su ljudi rado pričali.

Po oslobođenju Jugoslavije od okupatora, svi građani nemačkenarodnosti, sa izuzetkom oko 8000 lica, su skoncentrisani u logorima ( njihoko 170 hiljada ). Pre toga, još tokom 1944. godine, oko 8 hiljada žena i 4hiljade muškaraca je deportovano u Sovjetski Savez. Za tri i po godine uovim logorima je pomrlo 51.000 dece, žena i staraca. Glavni razloziogromne smrtnosti logoraša bili su glad i namerno nesuzbijane epidemije.130

Među najvećim logorima bili su Gakovo i Kruševlje.131 U Gakovu je odgladi, tifusa, dizenterije i malarije132 stradalo približno 8500 logoraša odukupno sedamnaest hiljada. U Kruševlju je iz istog razloga polovina od 7000logoraša preminula.133 Ukupan broj nemačkih civilnih žrtava iz Stanišića

130 Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948, Radna grupa za dokumentaciju,Beograd 2004.131 B. Danilović “Gakovo i Kruševlje – logori za Podunavske Švabe u Bačkoj 1945-1947.”132 Rezultati istraživanja dr Branislava Danilovića i „Radne grupe za dokumentaciju“ se doneklerazlikuju. Broj stradalih koje sam naveo i uzroci smrtnosti se još istražuju i podaci se moguprihvatiti kao procena. Dr Danilović je izneo i više dokaza da su se epidemije suzbijale i da sulekari koji su lečili logoraše činili sve što je bilo u njihovoj moći da spasu što više logoraša. Izvesnoje da postoje mnoge činjenice koje se ne mogu statistički izmeriti i ne nalaze se u zvaničnimdokumentima. Pravu istinu tek treba otkriti.133 Genocid nad nemačkom...

168

bio je 923, a od tog broja najviše njih je stradalo u logoru Gakovo - 171osoba, u logoru Kruševlje - 100 osoba, 160 osoba u sibirskim logorima, a usamom Stanišiću stradale su 103 osobe.

Narodni zbor u Stanišiću, na kojem su bili predstavnici svih slovenskihnaroda u selu, izjasnio za saradnju sa Mađarima i Nemcima. „Zapisnički jekonstatovano da 'prisutni Srbi izjavljuju svoju spremnost na saradnju saMađarima i Nemcima, da bude kao što je ranije bilo'. Narod je srdačnopozdravio ovakvo vođenje politike.“134 Uprkos ovoj činjenici, odlukom višihvlasti, stanišićki Nemci su u martu i aprilu 1945. g. oterani u logore Gakovoi Kruševlje. Istina o dešavanjima u logorima se dugo skrivala od srpskejavnosti, tako čitajući knjigu „Stanišić“ Milenka Beljanskog čitalac možepogrešno zaključiti da je logorašima bilo teško ali nikako loše. „Nekeporodice su se smestile na salašima, stariji su nadničili, u početku beznaknade.“135

◄Spomenik žrtvama logora uGakovu. U logorima Kruševlje iGakovo je od 1945. do 1948.godine pomrlo oko 12.000 dece,žena i staraca.(S108)

Oni koji su preživeli Gakovačkugolgotu, su u martu 1948. godinepušteni na slobodu. „Prepuštenoim je da se odluče, da li će ostati uJugoslaviji, ili će otići u Nemačku,za šta se najveći deo logorisanihodlučio. Malo ih je ostalo, zaposlilisu se i privređivali, ali njihovaranija imovina, kuće i zemlja,konfiskovani su i smatranidruštvenom svojinom.“136

Zanimljivo je kako Beljanskinije napisao da im izbor nije bio

lak. Gotovo svi su otišli. Njihovi preci su se naselili u Stanišiću 1786.godine i narednih 160 godina bili ekonomski i brojčano najjači narod u selu.

Odluka o oduzimanju državljanstva, svih građanskih i nacionalnih prava,zatim odluka o konfiskaciji celokupne pokretne i nepokretne imovine

134 M. Beljanski „Stanišić“, str 99.135 M. Beljanski „Stanišić“, str 105.136 M. Beljanski „Stanišić“, str 106.

169

Nemaca doneta je prilikom IV zasedanja Avnoj-a 21. novembra 1944.godine u Beogradu.

„Dosad još niko nije mogao da kaže šta je trebalo da rade podunavskeŠvabe137 u Drugom svetskom ratu da ne bi postali krivi i da ne bi stradali. Totreba da uvide svi koji lakomisleno i na brzu ruku kriminalizuju ovunacionalnu manjinu, koja je od 18. stoleća do Drugog svetskog rata živela uharmoničnom odnosu sa svojim nacionalnim susedima i koja je svojomvrednoćom doprinela izvesnom blagostanju u predelu u kojem je živela.“138

Spisak stradalih Nemaca izStanišića u periodu od 1944.-1948.godine se nalazi u internet bazipodataka na sajtu www.totenbuch-donauschwaben.at i sadrži podatke omestu i uzroku smrti svake osobenavedene na listi.

U Stanišiću je pre rata živelo preko5500 Nemaca. Prema popisu iz 1948.godine u selu ih je ostalo 181, dok ihje 1981. godine bilo svega trinaest.

137 „Srbi od davnina upotrebljavaju dva imena za nemački narod i njegove pripadnike: Nemci iŠvabe. Smatra se da ime Nemac (takođe Nijemac i Njemac) najpre moglo proizići iz značenja„čovek koj ne može da govori“ ili „nem čovek“, što pretpostavlja da je u pitanju stranac (jer ne znajezik domaćina). Ovo ime je prošireno kod slovenskih naroda. Ime Švaba (takođe Švabo) jestesamo unekoliko izmenjeno nemačko ime der Schwabe, koje obeležava pripadnika Švaba, nemačkeetničke grupe (plemena „die Schwaben“). – Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag,Beograd, 2008. str.135.138 N. Stefanović „Jedan svet na Dunavu“ str 137. (komentar Friedricha Bindera)

170

(S 110, 111, 112)

KULTURNO NASLEĐE

Kalvarija – Štacije – Križine

171

▲ Katoličko groblje u Stanišiću 2008. godine(S113)

Katoličko groblje je nakon Drugog svetskog rata postalo prašuma isklonište za životinje. Sudbina groblja je bila veoma žalosna. Bezodržavanja, na meti huligana i pljačkaša sve više je propadalo. Do danas,najveći broj spomenika je srušen pod dejstvom vetra ili uz „ljudsku pomoć“.Fotografije na mnogim spomenicima su polupane, krstovi polomljeni.

▲ Katoličko groblje u Stanišiću tridesetih godina XX veka(S114)

172

DESETO POGLAVLJE

DOLAZAK U BLATO I PRAŠINU

173

SVET POSLE II SVETSKOG RATA

Nakon II svetskog rata raspored moći u svetu se dosta izmenio. Do ratamoćne kolonijalne sile Velika Britanija, Francuska i Holandija usred velikihgubitaka u ratu gube premoć u svetu, a na svetskoj političkoj pozornici uprvi plan izbijaju SAD i SSSR.

Dve svetske velesile oko sebe okupljaju druge zemlje i stvaraju dva blokakoja su suprotstavljena ideološkim, političkim i privrednim razlikama.

Bitan događaj je nastajanje OUN-a ( 26.juna 1945.), čiji je osnovnizadatak očuvanje mira u svetu i uspostavljanje međunarodne saradnje.Nakon rata dolazi do nestajanja kolonijalnog sistema u svetu i pojavljuju senove države u Aziji i Africi.

Jugoslavija je iz rata izašla potpuno razorena. KPJ je učvršćivala svojuvlast, i posle izbora, Ustavotvorna skupština je 29.novembra 1945.godineproglasila Federativnu Republiku Jugoslaviju.

174

MAGLOVITA ’45.

O periodu od oslobođenja pa do naseljavanja dalmatinskih porodica, tj. odnovembra 1944. godine do decembra 1945. godine imamo dostakontraverzna svedočanstva i podatke. Dosijei i arhivi se polako otvaraju,savremena srpska istoriografija je oslobođena ideoloških ograničenja, aočevici ovih događaja mnogo slobodnije govore o onome šta su videli ilidoživeli. O događajima u Stanišiću mnogi očevici još uvek nerado govore. Izrazgovora koji su vođeni sa pripadnicima svih etničkih grupa u selu može sezaključiti da je za sve njih ovaj period bio veoma traumatičan i težak. Rat jezavršen, ali je trebalo jako mnogo vremena da se stvari normalizuju. Iznetijednostavan sud o ovom vremenu nije lako, možda je čak i nemoguće.

Nakon što su u martu i aprilu 1945. godine Stanišićki Nemci poterani ulogore Gakovo i Kruševlje u selu su ostale samo srpske i mađarske porodice.Ubrzo nakon toga i sve porodice koje su živele na salašima oko sela supremeštene u selo da čuvaju kuće. Tako su u Karađorđevoj ulici bile samotri porodice koje su „čuvale“ celu ulicu.

Tokom 1945. godine u selu se osniva Mesni Narodno oslobodilačkiodbor, Narodna straža ( koja je ispostava Narodne milicije ), Upravanarodnih dobara itd.

„Narod Stanišića izvršava razne i odgovorne zadatke, stojeći u službiNarodne revolucije, delujući u duhu partizanske parole „Svi na front, sve zafront!“ 139 Narod je bio mobilisan za razne zadatke, prikuplja se ogrev, berese i smešta kukuruz, skuplja se stoka iz napuštenih kuća i hvata po ataru,skuplja se odeća i hrana itd.

139 M. Beljanski „Stanišić“, str 103.

175

„Prvi utisak skoro me razočarao. Mase krških stena koje su se , ispucalena mnogim mestima, spuštale do vode i tamo se račvale kao istopljenoolovo, učinile su mi se tek kao kostur jednog krajolika kojem su nedostajaleprijatne obline i sloj od mesa. Kasnije sam, naravno, primetio da ova zemljaima svoje tajne sile; oživi u sećanju i izazove osećanje nostalgije.“

Ernst Jinger „Putovanje po Dalmaciji“

DALMACIJA

Narod kolonizovan u Stanišiću nakon II svetskog rata živeo je unajsiromašnijem i najnerazvijenijem kraju Jugoslavije. Veoma loši prirodniuslovi i veoma mali napori države doprineli su tom zaostajanju. Poređenjaradi, 1921. godine u Bačkoj je bilo 23,31% nepismenih dok je u Dalmacijibilo 49,48% nepismenih.

Najizraženija razlika bila je u poljoprivredi. Iako su prirodni potencijalineuporedivi obe oblasti su bile dominantno poljoprivredne. Bačka jepredstavljala jednu od najbogatijih žitnica Evrope sa relativno krupnimposedima koji su stvarali značajne tržišne viškove i obezbeđivale visokeprihode njihovim vlasnicima. S druge strane, u Dalmaciji je preovladavaomali posed koji nije stvarao tržišne viškove.

▲ Vrlika iz perioda između dva Svetska rata. U kontinentalnoj Dalmaciji sudominirala naselja razbijenog tipa. Knin, Obrovac, Benkovac i još neka naselja su bili

centri oko kojih je bilo na desetine zaselaka. (S115)

176

„Posedi manji od 5 ha bili su, mereno ekonomskim merilima, nesposobnida daju tržišne viškove. Ekonomski stručnjaci su zaključivali da su takviposedi „vezivali radnu snagu većine stanovništva u neracionalnom i sastanovišta celine malo produktivnom zanimanju. Njihovo sudelovanje udobiti bilo je otprilike jednako potrošnji vlastitog naturalnog produkta. Natržištu su ta gazdinstva neznatno učestvovala i kao prodavci ali i kao kupci.Akumulacija na takvim posedima bila je mala- nedovoljna da se pređe naintenzivniju obradu zemlje , nove poljoprivredne kulture, racionalnijapoljoprivredna oruđa i mašine. O kulturi življenja, u uslovima kad jestandard znatnog dela stanovništva bio ispod minimuma potrebnog zasnošljiv život, teško je i govoriti.“ 140

▲ Devojke iz Otišića u tradicionalnoj narodnoj nošnji.(S116)„Mali posed, bez značajnih tržišnih viškova, tako je dodatno vršio

pritisak na seljaka koji ga je obrađivao, zarobljavao ga i prisljavao da ostanepri zaostalom, mešovitom gazdinstvu, bez šanse da pređe na intenzivnijuobradu zemljišta, produktivnije kulture, specijalizaciju u proizvodnji. Tako

140 Lj. Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije“, knj I, str 26.

177

se neravnomernost razvitka uvećavala, a sa njom i razlike u načinu života,socijalnoj strukturi, ishrani stanovništva, zdravstvenim prilikama, kulturistanovanja i življenja. Zaostajanje u načinu proizvodnje direktno je uticalona plemenitije i kulturnije uobličavanje života, počev od promena u obradinjiva, ishrani, načinu življenja, oblačenju, pa do buđenja ugaslih kulturnihpotreba, kakva su knjiga i škola, na primer.

◄ Kistanje. Veći crkveni praznici ilivašari bili su prilika da se narod izraštrkanih zaseoka okupi na jednommestu.(S117)

Stalni strah od gladi presudnoje uticao da se na malom poseduprevashodno proizvode žitarice,pa nisu gajene kulture koje biomogućile modernizacijupoljoprivredne proizvodnje i bržidruštveni napredak.“ 141

Dok je u Bačkoj intenzivnapoljoprivredna proizvodnjaomogućavala seljaku značajnuakumulaciju sredstava i kupovinunajsavremenijih poljoprivrednihmašina, u periodu između dvarata, čak 38% poljoprivrednihgazdinstava u Dalmaciji je bilo

bez osnovnih poljoprivrednih sprava. Kod ovih gazdinstava dominirala jemotička poljoprivreda i ručna setva za koju je bilo potrebno i do 40% višesadnog materijala.►Na izvoru Cetine. U Dalmaciji jedominiralo ekstenzivno stočarstvo.(S118)

U Dalmaciji je vladalaprimitivnost u obradi zemlje kakvaje u Evropi postojala nekolikovekova ranije. „Kultura obradezemlje direktno je određivala načinživota i svedočila o dosegnutomkulturnom nivou stanovništva. U poljoprivrednoj proizvodnji nije bilo

141 Lj. Dimić „Kulturna politika...“ knj. I, str 28.

178

dovoljno sprava i mašina za sejanje, žetvu, košenje, vršenje, što seodražavalo na proizvodnju, zaradu, život. Iako se njihov broj u međuratnimgodinama povećao, nikada nije bio dovoljan da ozbiljnije utiče na procesmodernizacije poljoprivredne proizvodnje i promenu načina života na selu.“Postojalo je više razloga zašto u ovim predelima nije bilo modernepoljoprivredne mehanizacije- mašine su bile isuviše velika investicija zaakumulaciju koju je mogao da ostvari mali posed i njihov rad nije bioisplativ na maloj površini.142 Istovremeno ovi predeli su bili prenaseljeni iljudski rad je bio jeftiniji od ulaganja u mašine.

▲ Teror okupatora širom Dalmacije pokrenuo je masovni ustanak. (S119)

„Makedonci“

Dalmatinci kolonizovani u Makedoniji posle I svetskog rata veoma brzosu se adaptirali na novi zavičaj. Klima i geografske odlike istočneMakedonije nisu se u mnogome razlikovale od onih u Dalmaciji.143 Upočetku su gotovo svi živeli veoma skromno, u zemunicama, ali sa mnogoboljim šansama nego u starom zavičaju. Kao kolonisti dobili su dostazemlje, što je bila dobra polazna osnova. Oni koji su bili snalažljiviji ivredniji veoma brzo su zemunice zamenili visokim kamenim kućama ukojima su dosta lepo živeli. Pojedine porodice su stekle po nekoliko desetinajutara zemlje i više desetina grla stoke. Iako su u odnosu na Bačke seljake

142 Plodno tlo je bilo ograničeno na male prostore, koji su često bili i dosta nepristupačni.143 U Dalmaciji je klima pod jakim uticajem Primorja. Srednja januarska temperature je 6 stepeni,a srednja julska 24 stepena. Ova oblast je siromašna izvorima i tekućim vodama.

179

još uvek bili dosta tehnički i tehnološki zaostali, oni su za veoma kratkovreme napravili značajan napredak u odnosu na to kako su živeli iprivređivali u Dalmaciji.

„Ljeti žega pljušti po sinjim kamenjarima; sunce se ne otkriva u svojojživotnoj snazi i plodnosti, nego u golom, vrelom cjelovu, kao što je cjelovusijanog gvožđa: ono ne grije, već sažiže. Zimi se nad smrtnicima nebozatvori i zajauče bura kao da je u svom letu prešla preko još žalosnijihpustara i pobrala im jauke i jade... Tu priroda čovjeku pruža tvrd hljebaczbilje života, a životu žilav otpor ovih prognanih gorštaka.“

Vladan Desnica „Mirko Korolija i njegov kraj“

▲ Reka Zrmanja. Neukrotiva priroda određivala je način života na dalmatinskomselu. Iako je poljoprivreda bila ono od čega je narod živeo, ona se nije mogla razviti naovom krševitom terenu. (S120)

180

ŽIVOT U KAMENJARU

Kako bi se što bolje razumelo kakvu promenu u načinu života iprivređivanja su doživeli kolonisti iz Dalmacije potrebno je bolje upoznatikakav je bio njihov svakodnevni život u zavičaju, kakvi društveni odnosi suvladali, kakve su im kuće bile, kako su se hranili i slično. Prilikomrazgovora o Dalmaciji jedan od mojih prijatelja rekao je sledeće: „Dok smobili deca dok se pričalo o zavičaju svi smo se okupljali oko našeg dede kojije sa toliko žara i ljubavi pričao o svom rodnom selu da smo nakon togaverovali da je to raj na zemlji.“ Pre nekoliko godina on je posetio zavičajsvojih predaka i malo se razočarao – „To je kamen na kamenu, gotovopustinja bez vegetacije, kuće od kamena, drugačije sam to zamišljao.“

Zavičaj je za mlađe generacije mitski prostor. Stare priče se polakozaboravljaju i doživljaj je drugačiji. Za one koji su tamo rođeni to je najlepšemesto na svetu. Jedna starica, rođena pre 85 godina u Dalmaciji i koja od1945. godine nije bila u rodnom selu, sa suzama u očima govori – „Jošjednom da vidim zavičaj...“

▲ Bukovička nošnja144

Svakodnevni život u dalmatinskom selu bio je pod uticajem posebnihmoralnih zakona, običaja i nasleđa. Sve to je na neki način povezivalo ljude iutvrđivalo njihova prava i obaveze. Mnogi od naslednih moralnih zakona

144 www.eparhija-dalmatinska.hr

181

zadržali su se i nakon naseljavanja u Stanišiću, ali sve više nestaju. Neki odtih “zakona” bili su veoma surovi i primitivni, naročito prema ženama.”Velika socijalna revolucija XX veka, koja je oslobađala ženu teškogfizičkog rada, opismenjavala je, prosvećivala, obezbeđivala jojravnopravan položaj u društvu, nije ostavila traga na jugoslovenskomselu.“145

▲ Devojka u narodnoj nošnji na pragu kuće svojih predaka u Erveniku. Život žena uDalmaciji svodio se na rad od svitanja do sumraka, od devojačkih dana do starosti. Uparijarhalnom društvu žena je imala malo prava i jako mnogo obaveza.146

Dalmatinska sela ili možda bolje reći zaseoci su po pravilu razbijenogtipa. Za ove zaseoke pre je služila odrednica pleme. Pod plemenom se uovom slučaju podrazumeva grupa ljudi koji nose zajedničko prezime (Ogari,Kuridže, Travice, Mlađani...), ali nisu svi svima rod. U okviru plemenavladaju posebni odnosi koji ovu grupu na poseban način povezuju.

145 Lj. Dimić „Kulturna politika...“, knj.I , str.56.146 www.ervenik.net

182

► Kamena kuća izBukovice.(S121)

Kuće su građene odmaterijala koji je bio nadohvat ruke – odkamena. Zidovi su biliod kamena i pokrivene su bile kamenim pločama. Bila su uglavnom jednaulazna vrata od drveta, a prozor je bio veoma mali ili ga nije ni bilo. Pre semože reći da je postojao otvor u zidu nalik prozoru. Unutrašnjost kuće bilaje veoma siromašna. Bila je, uglavnom, samo jedna prostorija sa ognjištem usredini. Odžaka nije bilo, već je dim slobodno izlazio kroz otvore nakrovnom pokrivaču. U toj jednoj prostoriji se i kuvalo, i spavalo, i radilo, irađalo i umiralo. Nameštaja nije bilo ili ga je bilo samo u bogatijim kućama.Roba se čuvala u škrinjama, kojih još uvek ima dosta u Stanišiću. Ne koristese više, nego se čuvaju kao uspomena na neka stara vremena. Nije bilo strujeni vodovoda. Po vodu se odlazilo najčešće na zajednički izvor, koji je odnekih domaćinstava bio udaljen nekoliko kilometara.

Bogojavljanje u Vrlici.(S122)

183

„VLAK BEZ VOZNOG REDA“147

Dočekan uz pesmu omladinaca i mahanje zastavama, u Stanišić je prvitransport porodica iz Dalmacije stigao 19. decembra 1945. godine.148 Ovo jebio prvi susret budućih komšija, rođaka i prijatelja. Susrela su se dva sveta,potpuno različita i nepoznata. Voz su dočekali omladinci, Srbi koje od tadazovu „meštanima“149 i Mađari, koji su posle četiri godine školovanja uHortijevim školama postali Titovi pioniri i omladinci.150

Put od Dalmacije do Stanišića bio je dug i iscrpljujuć. Mase narodaputovale su brodovima do Bakra i železnicom do Sušaka, pa preko Zagreba,do Dunava. Neki transporti su išli preko Novog Sada, a neki prekoBogojeva. U periodu od decembra 1945. do maja 1946. godine u Stanišiću jenaseljeno 1029 porodica sa 5430 članova.151 Kolonisti su bili iz okoline višesreskih središta u Dalmaciji152, i to: 121 porodica iz Knina, 242 iz Sinja, 85iz Šibenika, 22 iz Makarske, 18 iz Imotskog, 3 sa Korčule, 2 iz Like, 161 izBenkovca, 111 iz Splita, 49 iz Metkovića, 21 iz Drniša, 6 iz Zadra i 3porodice sa Korduna i još nekoliko porodica iz raznih krajeva.153 Najvećibroj ovih porodica je bio sa tri do sedam članova.154 Kolonizacija jesprovođena uz dosta poteškoća. Prvi problem sa kojim se Komisija zakolonizaciju suočila bila je samovolja naseljenika. Tako se oko 150porodica, koje su bile određene za kolonizaciju u Riđici, samovoljnonastanilo u Stanišiću i zaposelo najbolje kuće. Spor između doseljenika ivlasti je trajao oko šest nedelja, sve dok se naseljenici nisu preselili u Riđicu.

147 Film režisera Veljka Bulajića iz 1959. godine.148 Kolonizacija je regulisana Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji.149 Između Srba “meštana” i Dalmatinaca veoma dugo je vladala izvesna netrpeljivost.Najverovatnije je osnovni razlog tome bila marginalizacija Srba starosedelaca. Beljanski navodi dase u Stanišiću pod „mešovitim“ brakovima podrazumevaju i brakovi starosedelaca i naseljenihkoji su iste narodnosti. (Stanišić, str. 164. )150 Česta je bila i pojava da su Mađari, za vreme dolaska partizana, bili regrutovani u partizane.Ostajali su u honvedskim uniformama, samo su stari simbol na kapi zamenili crvenompetokrakom zvezdom. To što su bili u honvedima ne znači da su bili fašisti ili zločinci, jednostavnobili su Mađari u mađarskoj okupacionoj zoni i regrutovani su u mađarsku vojsku.151 Porodice kolonizovane iz Dalmacije bili su po nacionalnosti srpske i hrvatske. Prema popisustanovništva iz 1948. godine u Stanišiću je živelo 3763 stanovnika srpske nacionalnosti i 2480hrvatske nacionalnosti. Sve do početka raspada Jugoslavije ovo stanovništvo se u lokalu tretiralokao Dalmatinsko bez jasne podele na Srbe i Hrvate.

Prema M. Maticki, nacionalnost nije bio kriterijum za kolonizaciju.152 Zanimanje za kolonizaciju bilo je različito u pojedinim delovima Hrvatske. Najviše zanimanjaza kolonizaciju pokazali su seljaci u selima Dalmatinske zagore, a relativno slabo u Gorskomkotaru i Hrvatskom primorju. – Marijan Maticka „Sudjelovanje Hrvatske u saveznoj kolonizaciji1945-1948. godine“153 Bili su to krajevi sa izrazito velikom agrarnom prenaseljenošću.154 Spisak porodica, sa brojem članova i mestom porekla, naseljenih u Stanišiću pogledati u knjiziM. Beljanskog „Stanišić“ str. 113.- 128.

184

Drugi problem su bile razmirice do kojih je dolazilo pri deobi kuća.155 Overazmirice su u nekim slučajevima poprimale karakter oštrih sukoba.156

„Po dolasku kolonisti su bili veoma oduševljeni; subjektivno, oni su seosećali srećni i zadovoljni. Velika panonska sela ostavila su na njih utisakgradova u kojima, pored stambenih zgrada, postoje javne i kulturneustanove. Dugim ulicama, koje od železničke stanice vode ka naselju,kretale su se grupe i pojedinci koji, noseći teret na glavi ili leđima nisu krilisvoje raspoloženje. Neobičan utisak ostavile su na njih okrečene kuće idrvoredi po ulicama. Već u početku doseljenici su se okupljali i dogovarali osvom budućem životu i radu.“157

155 Često su pojedinci koji su ranije došli zauzimali po nekoliko kuća za svoju rodbinu, pa da oviizaberu koja im odgovara.156 Veliki problem je bilo i to što se naselilo više porodica nego što je bilo kuća. Tako su jednu kućudelila dva, negde i više domaćinstava.157 V. Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke kolonistima iz Hrvatske“, str. 6.-7.

185

Između aprila i maja u selu su se naselile 72 porodice iz Makedonije sa324 člana. „Makedonci“ su ustvari bili Dalmatinci koji su između 1921. i1936. godine naseljeni u Ovče Polju, u okolini Svetog Nikole i Štipa. Poizbijanju rata, 1941. godine, bugarski okupatori ih proteruju i oni prelazeprvo u Niš, a kasnije se okupljaju u Negotinskoj krajini.

Za razliku od drugih naselja u Bačkoj, u Stanišiću se kolonisti nisugrupisali po srezovima i krajevima odakle su došli.

Prvih dana po prispeću porodice su dobijale hranu iz centralne kuhinje.Kolonisti su stigli u veoma loše vreme, u zimskom periodu ili tokom

proleća. Ogromnu masu ljudi bilo je potrebno nahraniti i kuće im ugrejati.Prilagođavanje novoj sredini nije bilo ni lako ni jednostavno.

KAO RIBA NA SUVOM

Prve godine nakon naseljavanja u Stanišiću bogate su raznim anegdotamai istinitim pričama veznim za koloniste. Nova klima, okruženje, kuće velikekao palate, nepregledna ravnica i mnoge stvari koje su bile nove i nepoznate.Privikavanje novoj sredini bilo je i svakodnevno učenje. Narod je učio nekestvari koje su za starosedeoce bile rutinske.

Ovaj period istorije sela bio je veoma interesantan. Nesnalaženje idolazak u novu sredinu dovodi do mnogih komičnih situacija, a ponekad i doveoma tužnih scena. Iako je bilo zanimljivo slušati i beležiti anegdote izovoga perioda, prilikom pisanja knjige bio sam u nedoumici kako ovedogađaje najživopisnije prikazati i istovremeno nikoga ne uvrediti. Poštovećina ljudi o tim vremenima neprilagođenosti govori u dosta šaljivom tonui ja sam ostao pri takvom pristupu. Nisam ulazio u ozbiljnije analize, većsam samo obradio ono što su mi ispričali. Zanimljivo je da i kolonisti istarosedeoci veoma otvoreno pričaju o ovoj temi, tako da nisam posebnoproveravao ničije kazivanje.

Švapske kuće, a najviše one u centralnom delu sela, bile su prave palate.Po nekoliko soba sa namešajem od punog drveta, slike, zidni satovi,komode, najrazličitiji nameštaj, bogato ukrašene kaljeve peći. U mnogimkućama postojalo je kupatilo sa bojlerom u kojem se voda grejala loženjem.Do kupatila se voda dovodila složenim sistemom cevi koje su išle iz bunarakoji je bio u podrumu, do tavana, i na kraju slobodnim padom u bojler.Kupatilo je, naravno, bilo obloženo šarenim pločicama. Kad su se kolonistinašli u ovim kućama teško su se snalazili i najveći deo pokućstva nisu umelida koriste.

186

Prve zime u mnogim kućama je počupan drveni patos i naložen na srediniprostorije. U toj prostoriji se najčešće nalazila kaljeva peć koju nisu umeli dakoriste, ili uopšte nisu znali šta je to.158

Uvođenje životinja u kuću bilo je veoma često. Starosedeoci su sezgražavali kad bi ugledali kako iz „čiste sobe“159 kroz prozor viri koza.Kupatila su, takođe, bila „odlično“ mesto za koze. Zapanjujuća je bila pričada su neki životinje držali u podrumu.160

Primer koji se veoma često navodi je slučaj isključivanja sijalice. Novigazda, kad je došlo vreme da se spava, se našao u problemu. Kako ugasitisvetlo? Prvo su nekoliko puta jače dunuli u sijalicu, a kad se ni nakon togasvetlo nije ugasilo, uzeli su štap i polomili je. Problem je rešen. Svi su moglimirno da spavaju.

Ovakvih primera je bezbroj. Često nisam mogao da poverujem u neke odnjih, bili su toliko bizarni i neverovatni. Ove priče jesu više žalosne negosmešne, ali bez njih je gotovo nemoguće shvatiti to vreme i odnose koji sutada vladali. Bez prave slike i realnog sagledavanja tadašnje stvarnosti nemožemo ni odrediti koliki je napredak postignut od tada do današnjih dana.Nisu svi koji su došli bili nepismeni i neprosvećeni, ali je velika većina bilaveoma zaostala u odnosu na starosedelačko stanovništvo. Ta početna razlikaizmeđu starosedelaca i kolonista je neverovatnom brzinom izbrisana. Narodje brzo učio i lako prihvatao novine. Oni sposobniji su se veoma brzoizdvojili i mnoge porodice koje su bile puka sirotinja postale su za nekolikodecenija vodeće u selu, i u kulturnom i u privrednom smislu.

Veliku ulogu u opismenjavanju i prosvećivanju stanovništva imala jenova komunistička vlast. Popisivani su nepismeni, kojih je posle rata bilooko hiljadu, i organizovani su tečajevi za opismenjavanje. Sposobniji radnicisu slati na kurseve i doškolovavanja. Mladi su masovno uključivani upolitičke organizacije i kulturno-umetnička društva. Prikupljale su se knjige,postojao je mešoviti hor, održavane su probe pevača, glumaca i muzičara.Ovakvi napori su veoma brzo dali odlične rezulate.

Pored institucionalnih napora da se narod prosveti i ulica je bila dobraškola. Početno nepoverenje između starosedelaca i kolonista je polakonestajalo, a svaki kontakt i komuniciranje predstavljali su razmenu iskustavai učenje. Žene161 su učile kako da pripremaju određena jela162 ili kako da

158 1955. godine samo jedan naseljenik iz Benkovca je imao u kuhinji ognjište.159 “Čista soba“ je prva soba do ulice koja se uvek držala čista. Ona se koristila samo u posebnimprilikama, kada dođu gosti itd.160 U pojedinim delovima Dalmacije se ispod kuće nalazila konoba za smeštaj vina ili stoke, a uVrlici se na tavanu držala živina.161 Žene iz Dalmacije su imale dosta iskustva u povrtarstvu i vinogradarstvu.

187

koriste pribor koji su imale u kuhinji. Muškarci su učili kako se obrađujezemlja, kako se koriste poljoprivredne mašine i ostale praktične stvari kojesu im olakšavale život u novoj sredini. Prema nekim svedočanstvima upojedinim delovima sela kolonisti su mnogo naučili od malobrojnih Nemacakoji su ostali posle rata. Na žalost, međuljudski i međunacionalni odnosiposle rata u Stanišiću su nedovoljno istraženi, ali nekoliko zanimljivihrazgovora je otvorio sasvim novi pogled na ovo pitanje. Razmena iskustava,posebno prvih godina posle rata, bila je zasigurno veoma intenzivna.Rezultati te razmene su vidljivi u svakoj kući u selu.163 Najuočljivije je kadse posmatra način pripremanja hrane. To je kombinacija mađarsko-dalmatinsko-nemačko-mediteranske kuhinje sa još nekoliko jedva primetnihuticaja.

Nije bio mali broj problema sa kojima su se kolonisti susreli, a jedan odnajvećih bilo je privikavanje na vojvođansku klimu. Promena klime imala jejak uticaj na koloniste, a za potpunu aklimatizaciju bila je porebnadecenija.164

Bez obzira da li su bili sa ostrva, primorja ili kontinentalne Dalmacijeprašina ih je podjednako gušila. Kako smo saznali, prva žetva je za mnogebilo strašno iskustvo. Celodnevni rad na vršalici, koja podiže toliku prašinuda su se pored nje gušili i oni koji su tu rođeni, bio je za mnoge jezivoiskustvo. „Prvobitno oduševljenje postepeno je splašnjavalo. Malo po malonove naseljenike obuzima osećaj nelagodnosti u novoj sredini. Postepenonjih je sve više obuzimala unutrašnja psihološka borba i sve više rasla čežnjaza zavičajem, naročito kod starijih ljudi. Kolebali su se, a neki od njih podposebnim psihološkim uslovima rešili su da se vrate natrag u zavičaj.“165

Mnogi su se sa posla direktno vraćali u Dalmaciju166. Oko 160 porodica sevratilo u zavičaj, a oko 150 porodica se pocepalo.167 „Masovno napuštanjesela bilo je u dva maha – u jesen 1947. i 1948. godine. Najviše su se vraćali

162 1955. godine je osnovano Društvo za unapređenje domaće radinosti, sa ciljem da se što višemladih žena obuči konzerviranju voća i povrća, kuvanju, krojenju i šivenju.163 Dušanka Ogar, kustos-etnolog Gradskog muzeja u Somboru, već godinama izučava običaje,nasleđe, kulturnu razmenu i druge aspekte života u Stanišiću posle II svetskog rata. Metodomterenskog istraživanja došla je do zanimljivih rezultata koji su u pripremi za objavljivanje.164 Česta su bila oboljenja od tuberkuloze, a uz to doseljenici su bili podložniji nazebu, infekcijigripa, stomačnim i očnim bolestima. Naročito slab otpor pokazali su starci i deca. Mortalitet je1948. godine 19%, dok je 1955. godine iznosio 4%.165 V. Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke...“, str.8.166 U novembru 1947. godine na sednici Mesnog narodnog odbora se raspravljalo o problemupovratka u Dalmaciju. Kako bi se ta pojava redovnije pratila i kako bi Odbor bio redovnijeizveštvan o ovome, imenuje se Todor Martić kao osoba koja treba da se bavi ovim problemom.Najviše su se Hrvati vraćali u Dalmaciju. Od 1948. godine do 1961. godine, u periodu između dvapopisa, broj Hrvata je smanjen sa 2480 na 1841.167 Pošto se ekonomski podignu, u Stanišiću kuća i zemlja ostaju sinovima na raspolaganju, astariji se vrate u zavičaj na kupljeno imanje.

188

Primorci i Otočani iz bivših srezova Šibenik, Knin, Korčula, i to pretežnonezemljoradnici. Jakom inversnom kretanju doprineli su i psihološki uzroci iprilike posle izbijanja Rezolucije Informbiroa.

Izvesni doseljenici su smatrali novu sredinu – tuđinom, jer je u selu bilostarosedelaca Mađara i Nemaca, a uz to u blizini Stanišića je i mađarskadržavna granica. U vezi sa tim pojedinci su smatrali da su pogrešili što sunapustili rodno mesto. Mnogi su se, pošto su dobili kuću sa nameštajem,robom i posuđem, vratili u matičnu oblast. Neki su se morali vratiti izzdravstvenih razloga, jer se nisu prilagodili novoj sredini.“168

PRILAGOĐAVANJE

Prva posleratna decenija bilo je vreme prilagođavanja. Kako oni koji subili starosedeoci, tako i oni koji su tek došli morali su da se prilagode novojrealnosti. Za starosedeoce, „Srbe-meštane“ i Mađare, novi sistem vrednostinije bio previše blizak. Oni su vekovima živeli u jednom sistemu koji je biopotpuna suprotnost onoga u čemu su se odjednom našli.169

Kulturološke razlike između novopridošlog stanovništva istarosedelaca170 bile su ogromne i one nisu mogle preko noći da seprevaziđu. Uprkos činjenici da je rat postavio Srbe, Mađare i Nemce na dvesuprotstavljene strane između njih je bila mnogo manja kulturna distancanego između Srba starosedelaca i kolonizovanog stanovništva.171 Jezičkabarijera, koja se prvenstveno odnosi na Mađare, je takođe bila velika.Kolonisti su došli iz najsiromašnijih krajeva Jugoslavije, koji su užasno

168 V. Đurić „Najnovije naseljavanje...“, str. 75.169 Za razliku od kapitalističkog uređenja koje je vladalo do kraja rata, u socijalističkom državnomuređenju nisu postojale političke, verske i ekonomske slobode.170 „Unutar kulture koja se definiše kao „srpska“ postoji čitav niz kulturnih modela koji serazlikuju među sobom, iako je njihova različitost bitna samo sa stanovišta većinske kulture uSrbiji, a potpuno zanemarljiva sa stanovišta globalno posmatrane srednjoevropske, evropske ilisvetske kulture.“Lj. Gavrilović „Multikulturalizam u Vojvodini“171 „Odnos između doseljenika i domorodaca bio je isprva netrpeljiv. Doseljenici su gledali nadomoroce kao na bogate seljake, a sebe su smatrali zaslužnima za narodnu revoluciju. Domorocisu nerado, kritizerski i sa visine gledali na doseljenike. Njihove postupke iz prvih dana nazivali sudivljim, „šumskim“. Umesto neposredne pomoći i poverenja, došlo je do obosranogomalovažavanja i grubog podvajanja. Interesantno je pomenuti da je u naseljima sa većim brojemdomorodačkog stanovništva proces prilagođavanja u izvesnom smislu išao teže. To je, bez sumnje,posledica dužeg međusobnog trvenja i otpora.“V. Đurić „Najnovije...“ str. 16.

189

stradali u ratu i koji su osetili svu surovost rata. Ljudi iz primorja, sa ostrva iiz dalmatinskog krša, našli su se u ravnici i u okruženju koje im je bilopotpuno strano. U selu je posle rata ostalo još nekoliko nemačkihporodica172, koje su bile u veoma neobičnoj situaciji. Kakav je bio ovajsusret kultura i šta je on doneo još i danas osećamo. Bio je to zanimljivperiod istorije malog mesta na severu Bačke.

Proslava praznika rada. 1.maj 1947. godine(S123)

Odmah po uspostavljanju komunističke vlasti dolazi do značajnihpromena u selu. Na prvom mestu, došlo je do potpune promene etničke slikeStanišića. Srbi, koje su nazivali „meštanima“, su na neki način ostalimanjina u selu koje su oni osnovali. Mađari i Nemci su bili gubitnici rata, iako su želeli da ostanu i opstanu morali su da se prilagođavaju. Kolonisti izDalmacije su odjednom postali apsolutna većina u selu i na taj način selodobija novi karakter.

Društveni i privredni život se razvijaju u skladu sa novom vladajućomideologijom. Stanovništvo sela se masovno uključuje u Komunisičku partijuJugoslavije ( KPJ ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije ( SKOJ ).173

Ove i njima slične organizacije, deluju u sferi politike, proizvodnje, uzdravstvu, u školstvu174, kulturi, umetnosti, sportu i ostalim sferamadruštvenog života.

172 Prema popisu iz 1948. godine u Stanišiću se 181 osoba izjasnila kao pripadnik nemačkenacionalne manjine.173 Pre Drugog svetskog rata, Komunistička partija Jugoslavije je imala svega oko 8.000 članova.– Opšta enciklopedija Larousse, Prosveta, Beograd, 1989.g.174 U Stanišiću je 1946.g. bilo preko hiljadu nepismenih osoba. Vršeni su popisi nepismenih iorganizovani tečajevi za opismenjavanje.

190

Prvi put posle završetka rata, 1948. godine je izvršen popis stanovništvaJugoslavije. Stanišić je bio sa 1697 domaćinstava i 7741 stanovnikom.175

Prema tom popisu četiri najbrojnija naroda u selu bili su: Srbi (3763), Hrvati(2480), Mađari (1224) i Nemci (181).176

ZADRUGE ( „PUT SOCIJALIZACIJE SELA“ )

▲ Zna se ko kosi, a ko vodu nosi. U posleratnom periodu je još uvek bilapotrebna armija radnika za sve poljoprivredne radove. (S124)

Posle rata dolazi do osnivanja seljačkih radnih zadruga. U njima zemljaostaje kao privatno vlasništvo, ali je „unošenjem“ u zadruge zajedničkiobrađivana.177 Tada se verovalo da će potpuna kolektivizacija izbrisatirazliku između privatnog i društveno-zadružnog poseda, i da će se time stećiuslovi za opšti privredni i društveni napredak. U Stanišiću je 1946. godineosnovano deset seljačkih radnih zadruga, koje su nosile nazive narodnihheroja ( Rade Končar, Ivo Lola Ribar... ) ili po nekim geografskimpojmovima iz zavičaja kolonista ( Velebit, Krka, Jadran... ).

1947. godine osnovnu školu u Stanišiću je pohađalo 1700 učenika.175 Prirodni priraštaj Dalmatinaca u Stanišiću u porastu je do 1949.g., kada dostiže maksimum od48,9%o, a zatim u stalnom opadanju i 1955. godine iznosi 18%o.176 Na kaćmarskim salašima je živelo 36 porodica sa 121 članom, a nepismenih u selu je bilo 1003.177 Kolonisti su dobijali 6 do 8 jutara zemlje, poneki i 10 do 14 jutara. Zavisilo je od brojnostiporodice i da li su domaćini imali nekih zasluga u ratu. Prilikom dodele kuća važio je isti princip.

191

Pored zadruga osnovana je i Poljoprivredna mašinska stanica. Stanica jebila opremljena traktorima i vršalicama koje su konfiskovane od seoskihNemaca po završetku rata.

(S125)Pošto seljačke radne zadruge nisu raspolagale mehanizacijom one su se

oslanjale na Poljoprivrednu mašinsku stanicu. Svi poslovi su pripremani isprovođeni po brigadnom sistemu, koji je podrazumevao desetak traktora sagrupovođom i pisarom koji je beležio dnevni učinak.

„Žetveni i drugi poljski radovi su za kolektiv Poljoprivredne mašinskestanice prilika za pojačana zalaganja traktorista i svih zaposlenih; pozavršenim sezonskim poslovima proglašavani su za udarnikesocijalističkog rada najbolji trudbenici, održavane su tim povodomsvečanosti, izrađivani grafikoni o radu svake brigade. Ne jednom jesvečanost održavana pred narodom, ugled udarnika je rastao; bili su cenjeni,a društvo im se odužilo „tačkicama“ za namirnice i tekstil, za koje su robukupovali više nego ostali građani.“178

178 M.Beljanski „Stanišić“, str. 149.

192

Seljačke radne zadruge se od proleća 1953. godine raspuštaju ilireorganizuju. Osnivaju se tri zemljoradničko-poljoprivredne zadruge kojeposluju u formi preduzeća. Porodice koje su ostale u novoformiranimpoljoprivrednim preduzećima više nisu radile zemlju koju su uneli uzadrugu, već su postali poljoprivredni radnici koji obrađuju zemlju koja jevlasništvo ZPZ. Istovremeno sa ukidanjem seljačkih radnih zadruga dolazido smanjenja privatnog zemljišnog maksimuma sa 35 na 17,5 jutara. Višakzemlje koji je tako nastao prelazi u vlasništvo društvenih gazdinstava, avlasnici oduzete zemlje su isplaćivani u ratama više godina. Tri zadruge se1958. godine spajaju i do 1964. godine će poslovati pod nazivom „Jadran“.

Pedesetih godina se prelazi na novu tehnologiju obrade zemlje kojapodrazumeva duboko oranje od 25 cm. Uvode se i novi hibridi kukuruza(Singlkros i Duplikros) koji donose veće prinose i do tri puta negostandardne domaće sorte.

U ovo vreme u zadrugama se zapošljavaju prvi stručnjaci sa završenimpoljoprivrednim fakuletima. Oni uvode mnoge novine i nove sorte žitarica.

Mihalj Sakal, traktorista iz Stanišića koji je osam puta stekao zvanjeudarnika, dobio je 04.12.1949. godine telegram sledeće sadržine:„Druže Sakal, čestitamo ti na veličanstvenom uspehu koji si postigaoizvršivši svoj petogodišnji planski zadatak za dve godine, deset mesecii četiri dana; neka tvoj svetao primer bude putokaz svim traktoristimaVojvodine u njihovoj časnoj borbi za izgradnju socijalizma u našojdomovini.“U potpisu: Glavna direkcija mašinskih stanica Vojvodine, Novi Sad.

Boško Gagić 1966. godine postaje najbolji traktorista Vojvodine iJugoslavije, i četvrti na međunarodnom takmičenju u Čehoslovačkoj.Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Sombora za 1967. godinu.

193

OTKUPI, U NARODU ZVANI I OBAVEZA

U januaru 1947. godine je zaveden „Otkup poljoprivrednih proizvoda“.„Otkup“ je sa pravom među narodom nazivan OBAVEZA, pošto je putemadministrativne prinude svako domaćinstvo zaduživano koliko kojihžitarica mora da isporuči. Obaveza je određivana na osnovu veličine posedai procene koliki bi prinos trebao biti. Ova mera se odnosila samo nazemljoradnike koji nisu stupili u seljačke radne zadruge. Pošto mnogimzemljoradnicima nije bilo jasno kolika im je obaveza, ili im je čestoodređivana nerealno velika obaveza, ova mera je nailazila na veliki otpor ičesto dovodila do opšteg nezadovoljstva. „Zbog slabije predaje žitarica, jersu i seljaci imali svoju računicu, prešlo se na slanje društveno-političkihaktivista u kuće zaduženih, razgovaralo se i „ubeđivalo“ da OBAVEZUmoraju ispuniti, da pšenicu i kukuruz moraju predati. Kako razgovori nisubili krakotrajni i plodni, domaćinima se navraćalo iz dana u dan, što jestvaralo međusobno nepoverenje, dolazilo je do svađa, hapšenja iosuđivanja.“ 179 Među Mađarima je kružila šaljiva poslovica „Nincskukorica – Mitrovica“, odnosno ako nemaš šta da predaš ideš u „ćorku“.Nadmudrivanja sa vlastima su bila svakodnevna. Kukuruz i žito su skrivalina razne načine, a stoku je bilo malo teže sakriti. Iz tog razloga su se klanja„viška“ stoke obavljala noću po podrumima. U „ilegalnoj akciji“ jeučestvovalo po nekoliko porodica koje su delile meso i rizik da buduotkrivene. U to vreme je bilo aktivno i mnogo doušnika koji su vrebali ičekali da prijave nekog. Do jula 1952. godine, kada je „obaveza“ ukinuta naselu je vladalo veliko nezadovoljstvo. Mnogi zemljoradnici, da bi izbeglineprijatnosti, stupali su u zadruge i gubili svoju samostalnost.

DOBAR ZANAT ZLATA VREDI

Nakon konfiskacije imovine seokih Nemaca stvara se Uprava državnihlokalnih preduzeća. Uprava je rukovodila sa više radnih kolektiva:Električnom centralom, Fabrikom cigle i crepa, kovačkom, stolarskom ikrojačkom radionicom, Fabrikom soda-vode, opančarskom, sajdžijskom,kolarskom i saračkom radionicom, Poljoprivrednom stanicom i bioskopom.U imovinu Uprave su unete radionice i preduzeća seoskih Jevreja, kojima suimovinu konfiskovali okupatori još tokom rata.

179 M. Beljanski „Stanišić“, str. 142.

194

- 1955. zanatlije : 2 fotografa, 1 užar, 5 krupara, 1 proizvođač soda-vode, 4kovača, 3 mesara, 5 muških krojača, 1 časovničar, 4 berbera, 3 obućara, 3opančara, 1 kolar, 1 mehaničar, 6 pekara, 1 zidar, 1 ženski frizer, 1 tkač.

UDARNIČKA ZNAČKA

Posleratne decenije bile su veoma dinamične i pune događaja. Promene uživotu sela i seljana bile su svakodnevne. I ljudi su se menjali, a nisu toprimećivali.

Posledice rata su se vremenom sve manje osećale, a svakodnevica jedovodila stvari na svoje mesto.

Milenko Beljanski je u svojoj knjizi o Stanišiću posvetio preko 130stranica periodu od kraja rata do sredine osamdesetih godina. Ko poznajenjegov stil pisanja, gde na jednoj stranici možemo naći stotinu informacija,taj će lako shvatiti koliko toga se moglo desiti u tom periodu. „Jesen jesušna, prva kiša će pasti 2. novembra 1965.“ i rečenice ovog tipakarakterišu njegov rad. Bezbroj političkih, kulturnih i društvenih događajauticalo je na svakodnevni život ljudi. Kišne godine, sušne godine, oluje inevremena vršili su svoj uticaj. Selo se iz godine u godinu menjalo. Ljudi sudolazili i odlazili, donosili nove ideje i iskustva... Pojava radija i televizijeotvara neke nove vidike. Svet se menja, selo i ljudi u korak sa njim.

„Stanišić i njegovi komunalni problemi“

Ko privi put dolazi u Stanišić videće jedno prilično neuredno selo:izlokane ulice, neočišćene kanale itd. A glavne ulice su dovoljno široke dabi se kroz njih sa obe strane, između trotoara i puta, pružio pojas trave.Ustvari ima nešto zelenila, ali to raste divlje, retko je. Valjalo bi da semalo ulice dovedu u red, da se izmeni spoljni izgled mesta. – autor: Đ.M.Somborske novine, br.7., str. 4., 9.jul.1954.

„Kurs za prepariranje ptica“

Kurs je trajao dva dana, ali je uspeh iznenađujući, jer za kratko vremeslušaoci su uspeli da savladaju tehniku prepariranja ptica.Somborske novine, br.28., 3.decembar 1954.

195

Sve do izgradnje kamenog puta 1961. godine, bile su česte akcije ravnanja puta ipopunjavanja rupa.(S126)

Šezdesetih i sedamdesetih godina desilo se nekoliko krupnih i važnihdogađaja vezanih za selo. Prvo je put između Stanišića i Svetozara Miletićaprekriven kamenjem ( 1961. ), a zatim je taj isti put prekriven asfaltom( 1974. godine ). Drugi bitan događaj je izgradnja vodovodne mreže, što jeurađeno 1973. godine.

Kao i u svakoj drugoj akciji od opšteg značaja, u izgradnji kamenog putasu učesvovali svi koji su mogli i bili za to sposobni. Kamen se saželezničke stanice prevozio u traktorskim prikolicama. Sve se osimtransporta radilo ručno.(S127)

196

XI POGLAVLJE

VIŠE OD IGRE

197

STANIŠIĆKA ZVONA ZVONEDA POZDRAVE ŠAMPIONE!

Istorija sporta u Stanišićuzaslužuje posebnu knjigu. Nisusamo uspesi sportista koji suovde rođeni ili ovde živelijedini razlog za to. Ako seuzme u obzir veličina sela,onda su rezultati još značajniji.

1953.g. vatrogasci na republičkom takmičenju osvajaju treće mesto ▲Na slici gore vatrogasni

podmladak.(S128)

Pedesetih godina se sport vraća u seosku svakodnevicu. Pojavljuje serukomet kao novi sport, a ovu deceniju posebno obeležavaju rezultatiatletičara. Atletičar Slavko Subotić 1954. godine postaje prvak Jugoslavijena dugim stazama. Takmičio se kao član beogradskog „Partizana“. MihailoVukadinović, član somborskog „Maratona“ i beogradske „Crvene Zvezde“,je višestruki pobednik na 10.000 metara. Pobeđivao je na takmičenjima iprvenstvima Srbije i Hrvatske.

Sredinom pedesetih godina oživljava konjički sport. Trke se organizujuna livadi kod kudeljare, gde se pre rata nalazilo fudbalsko igralište.

Poznato nam je da je postojao i stonoteniserski klub. Nije poznato kolikoje ovaj sport imao poklonika i da li je postignut neki značajniji rezultat.Jedini podatak do kojeg smo došli jeste da se klub ugasio 1965. godine.

Olimpijski bazen je završen 1965. godine ali nije dugo radio. Nijepoznato koji je bio razlog.

Vatrogasci su bili, takođe, veoma aktivni u sportskom životu sela. Iako suvatrogasna takmičenja bila specifična, za vrhunske uspehe koje su postizalibili su zaslužni mnogi aktivni sportisti koji su bili članovi i vatrogasnogdruštva.

U Stanišiću su nastupale svetske šahovske veličine na simultanimsusretima, kao što su Hibner, Beljavski, Guljko180, Jansa, Padevski i drugi.Oni igraju sa 20 i 25 šahista iz sela. Rukomet i fudbal su bila dva

180 Boris Guljko, sovjetski šahovski velemajstor, je autor kontraverzne knjige „KGB igra šah“.

198

najznačajnija sporta u Stanišiću. Fudbal je zasigurno bio najpopularniji.Kroz klub su prošle desetine i stotine talentovanih igrača.

Naslov u Somborskim novinama „Bazen dubok pet godina“ će Stanišićanidugo pamtiti. Bazen se duže gradio nego što mu je bio rok trajanja.Verovatno ogorčeni činjenicom da će još jedno leto morati da se kupaju ublatnjavom kanalu, grupa omladinaca je organizovala svojevrsni performanssa presecanjem vrpce i grupnim skokom u limeno korito sa vodom.

199

KULTURNI ŽIVOT

U DUHU REVOLUCIJE

Kad smo otvorio kutiju sa fotografijama u kancelariji Doma kulture uStanišiću, bio sam prijatno iznenađen. Predamnom je bilo nekoliko stotina,možda i preko hiljadu, fotografija sa raznih kulturnih manifestacija koje suse desile u Stanišiću poslednjih nekoliko decenija. Štafeta mladosti, koncerti,pozorišne predstave, izložbe slika, književne večeri. Bezbroj slika,pomešanih i bez reda, je dočaravalo lepšu stranu života u malom mestu.

◄Nositi Štafetumladosti ( rođendanJosipa Broza ) bila jeizuzetna čast koja jeukazivana najboljimučenicima, sportistima idrugim aktivistima.Nosioci štafete susvečano dočekivani ipred njih je bacanocveće181. (S130)

Prolazak Štafete jepropraćen prigodnimkulturno-umetničkimprogramima, koji sukoncipirani u duhuvladajuće komunističkeideologije i pod parolomBratstva ijedinstva.(S131)

Uticaj Partije na kulturni život, posebno u ranom posleratnom periodu,bio je značajan. Zvučne parole, revolucionarne i ratne teme su veoma dugo

181 27.aprila 1962. godine TITO je proglašen počasnim građaninom Stanišića.

200

dominirale. Takođe je i vreme održavanja kulturnih događaja bilo vezano zadatume kada su se obeležavale godišnjice revolucionarnih događaja ili većipraznici.182

Bez obzira na uticaje Partije, kulturni život je pronalazio načine i prostorza iskakanje iz propisane forme i zadate teme. Veliki broj umetnika amateraje stvarao nezaboravne kulturne događaje koji su po svom kvalitetu dalekobili iznad male sredine u kojoj su nastajali.

Odmah po završetku rata, 1946. godine, osniva se KUD „VladimirNazor“. U rad KUD-a je od samog počeka uključeno veoma mnogo mladihljudi koji sa puno entuzijazma rade na organizaciji i vođenju kulturnihdogađaja. Kulturno-umetničko društvo je imalo veoma raznolike programekoje je ostvarivalo kroz nekoliko sekcija ( hor, muzička, folklorna,recitatorska i dramska ). U tom periodu, na repertoaru dramske sekcije subili komadi: Krajiškinja, Hasanaginica, Ožalošćena porodica, Đido, Voda saplanine, Dr., Ženidba i udadba, Klupko, Sumnjivo lice, Devojačka kletva idrugi.

Ubrzo nakonosnivanja KUD-a„Vladimir Nazor“,obnavlja se i mađarsko

kulturno-umetničkodruštvo „Adi Endre“.

Odmah nakon rata usklopu napora da seobogati kulturni život uselu stvara se „Narodnaknjižnica“. Knjige su

pribavljane na razne načine, oddobrovoljnih davalaca, nešto jeprimljeno od škole, zadruga itd.(S132)

► Ratna i revolucionarnatematika se održala sve do krajaosamdesetih godina. (S133)

182 Dan žena, Dan mladosti ( rođendan Josipa Broza ), 1.maj, Dan borca, Dan ustanka, 29.novembar,...

201

OVDE RADIO LUKSEMBURG

Šezdesetih i sedamdesetih godina na scenu stupaju neki novi klinci. Prvaposleratna generacija rođena u Stanišiću dala je grupu veoma talentovanihumetnika amatera koji će slavu sela pronositi širom Jugoslavije. Ovaj novitalas, koji je možda pokrenut varljivog leta ’68., je ostavio neizbrisiv trag ukulturnom životu sela.

Klub mladih pisaca, koji je osnovan 1965. godine, je možda najava novogvremena. Članovi čitaju svoje pesme, stvaraju dela i otvaraju nove teme.

Uz zvuke radio Luksemburga odrasta nova generacija i puna energijetraži načine kako da se izrazi. Osnivaju se muzičke grupe koje nastupaju saobradama šlagera sa muzičkih festivala u Beogradu, Zagrebu, Opatiji...Sedeći pored radija sa gitarom u ruci, uz pomoć rečnika, skidaju se hitoviBitlsa i Roling Stonsa.

CEO SVET JE POZORIŠTE

Pozorišno stvaralaštvo doživljava svoj vrhunac sedamdesetih godina.Glumci amateri su igrali na profesionalnom nivou i osvajali glavne nagradena mnogim smotrama. Maštovita scenografija, najčešće napravljena „uzpomoć štapa i kanapa“, perfektna koreografija, originalni kostimi i glumadovedena do savršenstva bile su samo neke od odlika predstava izvođenih uStanišiću. Svaka premijera je izvođena pred krcatom dvoranom i svakapredstava se završavala dugim aplauzom.

◄Predstava „SuđenjeMeri Dagan“ doživela jeveliki uspeh. Dramskesekcije kulturno-umetničkih društava izStanišića gostovale su umnogim mestimaVojvodine i postizalezapažene uspehe naregionalnim smotrama

pozorišnogamaterizma(S134).

202

Predvodnik veoma talentovane grupe glumaca bio je Joso Klarić. Glavneuloge bile su gotovo uvek rezervisane za ovog višestrano nadarenogumetnika koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturnom životu Stanišića.Nezaboravna gluma u predstavama „Osma ofanziva“, „Suđenje MeriDagan“, „Bludnica dostojna poštovanja“, a naročito u predstavi „Drvenitanjir“, dobila je bezbrojne pohvale stručne javnosti i kritike.183

Dramska sekcija KUD-a „Adi Endre“ je1971. godine osvojila prvo mesto napokrajinskom takmičenju amaterskihpozorišta i plasirala se na republičkotakmičenje. Pozorišni komad „Paprikaščirke“, koji je režirao Tamaš Bito, je uveoma jakoj konkurenciji postigao izuzetanuspeh.

Magdolna Marko i Tamaš Bito(S135)u komadu „Fruška“ ►

◄“Fruška“ ( Magdolna Marko iFerenc Drobina )(S136)

Dramsku sekciju mađarskog KUD-aje veoma uspešno predvodio glumac,muzičar i režiser Tamaš Bito.Zahvaljujući njemu i talentovanoj iuigranoj generaciji glumaca pozorišnostvaralaštvo u Stanišiću dovedeno je nagotovo profesionalni nivo.

183 Tokom sedamdesetih godina objavljeno je na stotine izveštaja, kritika, intervjua i vesti vezanihza pozorišni amaterizam u Stanišiću. Najviše u Somborskim novinama, Brazdama, Magyar Szo-u iDunataju.

203

▲ Često se tražila karta više. Publikana jednoj predstavi u sali mađar-skogdoma.(S137)

Publika je rado posećivala pozorišnepredstave, a pozorišne trupe su radogostovale u Stanišiću. Gotovo svakimesec je bilo jedno gostovanje. UStanišiću su nastupali ansamblinarodnih pozorišta iz Sombora iSubotice, glumci Jugoslovenskogdramskog pozorišta iz Beograda, imnoge amaterske trupe. Sud stanišićkepublike se veoma poštovao i cenio.Navodno je neko od glumacaJugoslovenskog dramskog pozorišta ujednom intervjuu izjavio da akopredpremijera ne doživi uspeh uStanišiću neće ni premijera u Beogradu.

Stanišić je imao grupu izuzetnihglumaca amatera, ali niko odnjih nije postao profesionalniglumac. Jedini profesionalniglumac čije ime se veže zaStanišić je Mirko Bulović( Bitelić 1930.- Beograd 2009. ).

Mirko je afirmaciju stekao uJugoslovenskom dramskompozorištu u Beogradu. Poredpozorišta, glumio je u pedesetakTV serija i filmova. Glumio je ukultnim televizijskim serijama –„Otpisani“, „Grlom u jagode“,„Vruć vetar“, a posebno je ostaozapamćen po ulozi Biberovićau TV seriji „Bolji život“.

204

ŽIVOT JE LEP

Novi životni prostor i novo okruženje stvaraju osobenu seosku kulturu pokojoj je Stanišić postao prepoznatljiv. Kulturu koju je stvarao život, a nezvanična državna politika. Posleratni period je obeležila drastična promenakaraktera sela. Novonaseljeno dalmatinsko stanovništvo donelo je jedansasvim drugačiji sistem vrednosti i morala od onog koji je vladao do tada.Dalmatinci su bili iz različitih sredina, koje su imale svoje osobenosti i bilepod različitim uticajima. Susret sa Mađarima, „meštanima“, Nemcima,Bunjevcima doneo im je velike promene u životu. Promene su se ogledale ukulturi življenja, ishrani, govoru, običajima... Razmena iskustava bila jeveoma intenzivna i preko potrebna u privikavanju novoj sredini.

Verovatno nigde u srednjojEvropi nema toliko smokvi kao uStanišiću. Ova mediteranska biljkaje ukras gotovo svakog dvorišta uselu. Zimi se pokrivakukuruzovinom da bi se zaštitila odsmrzavanja. Smokva za stanovnikesela dalmatinskog porekla nijesamo poslastica već je simbolstarog zavičaja. ►(S138)

Kada bi se snimao spot za promociju turističke ponude Stanišića, četiristvari se ne bi smele izostaviti: vino, karte, jaretina i balotanje. Po ovojkombinaciji se Stanišić danas prepoznaje i razlikuje od većine vojvođanskihmesta.

Ceo Mediteran je poznat po dobrim vinima, a u suncem obasjanojDalmaciji tradicija proizvodnje vina seže do rimskih vremena. Vino setrošilo mnogo i nije bilo kuće bez vina i vinograda. Nedugo nakonkolonizacije imamo prve pojave vezane za vino. Tako je zabeleženo da suneki građani 1954. godine tražili da se zabrani točenje vina u privatnimkućama, a da je vino dovoženo iz Dalmacije. Druga beleška je iz istogperioda i glasi ovako: „Preporučuje se da se po članu porodice, starijem od15 godina, može godišnje ostaviti 150 litara vina i 5 litara rakije.“ Vino se idanas donosi iz Dalmacije, iako u manjim količinama, a poslužuje se samonajboljim prijateljima i u posebnim prilikama. Sedamdesetih i osamdesetihgodina se počinje odlaziti po grožđe u Tavankut i u druga mesta okoSubotice. Kupuje se najviše belo grožđe ( Kevedinka, Rizling... ), a u

205

pojedinim domaćinstvima se proizvede i preko hiljadu litara vina. Jedno jesigurno, niko ne proizvodi manje od dvesta litara i retko kome vino ostanedo sledećeg. Oko sela je nekad bilo dosta vinograda184, a danas postoje samodva-tri manja. Stanišić je jedno od dva najveća vinarska naselja usomborskoj opštini ( Riđica ima dosta vinograda i mnogo veću proizvodnju

vina od Stanišića.) i sa veomastarom kulturom prizvodnje ipotrošnje vina.185

◄Karte i bukara vina. Iz bukarese više ne pije, ona je ukrasmnogih kuća i podsetnik šta jenekad bila prava mera za pravogačoveka.(S139)

Prema nekoj staroj izreci ilišali, Dalmatinci pre nego što prohodaju ili progovore nauče da igraju karte.Gde god se ide na put karte se nose sa sobom( najčešće u unutrašnjem džepukaputa ili jakne da su uvek pri ruci.). Zimi se karte igraju pored peći uz čašudomaćeg vina, leti u hladu ispred kuće uz čašu hladnog vina, na poslu kad jepauza, u kafani „o turu pića“, u školi na odmoru, i gde god vam padne napamet. Briškule186, Trešet i Trijumf igraju muškarci, žene, deca, penzioneri,jednom rečju svi.

184 Prvi pisani podatak o vinogradarstvu u Stanišiću je iz 1772. godine, kada se u Urbarijalnojknjizi navodi da domaćini obrađuju 54 „motike“ vinograda. U Ormoševoj zbirci o Stanišiću iz1860. godine piše da je vino „kiselo i lošeg ukusa“, a da su vinogradi loše obrađivani. Oko sela jetada bilo 268 jutara vinograda.185 Sve porodice ( oko 2000 ) kolonizovane iz Dalmacije 1945. i 1946. godine su naseljene uStanišiću i Riđici. Od kolonizacije do danas se između dva sela razvio veliki rivalitet. On se najvišeispoljavao u sportu, a ko pravi bolje vino...186 Briškula (Italij.- Briscola) je italijanska igra kartama. Najčešće se igra tršćanskim kartama(Carte Triestine ) kojih ima 40 u špilu. Igru igraju dva igrača ili u parovima ( Ukupno četiriigrača). Specifičnost igre u parovima je da je dopuštena komunikacija drugova unutar para za celovreme igre, osim zadnje ruke. Posebna karakterisika igre je da postoje i tajni znakovi tzv. „moti“.Igrači unutar para pre igre dogovaraju tajne znake kojima daju jedni drugima do znanja kakvimkaratama raspolažu. Ovi znaci mogu biti i lažni kako bi se zbunio protivnički par.

206

Igrač u karakterističnom stavu, sa rukama iza leđa, čeka dok odigraprotivnik ili igrač sa kojim igra u paru.Balote se igraju na sedam terena usvim delovima sela, a igraju samomuškarci. ►(S140)

Kome ne smeta prašina može da sebalota na nekoliko terena po selu. Ovaigra je, takođe, dospela u Stanišić„vozom bez voznoga reda“. Poredkartanja, balotanje je drugi „nacionalnisport“ u Stanišiću. Balotaju se samo

muškarci, a igra u kojoj nema fizičkog kontakta među protivnicima zna dabude veoma temperamentna i propraćena verbalnim sukobimasuprotstavljenih ekipa.

Iz 1950. godine je beleška da se u Stanišiću ne poštuje naređenje ouništenju koza. Na sreću nije se poštovalo naređenje pošto je jaretina saražnja postala prepoznaljiv seoski specijalitet. Dok se jare vrti na ražnjumogu se igrati karte, može se balotati, a uz pečenje najbolje ide domaće belovino i zelena ili kupus salata.

207

DODATAK:

Grafički prikaz kretanja broja stanovnika i nacionalne struktureStanišića je opisnog karaktera i predstavlja približan odnos. Brojstanovnika sela se ne razlikuje značajno od vrednosti prikazanih nagrafikonu, osim kod 1981. godine kada nisu uneti Jugoslovenikojih je bilo 1522 i ostale nacionalne manjine kojih je bilo ukupno72 ( Crnogoraca 11, Makedonaca 15, Muslimana 2, Slovenaca 9,Albanaca 8, Bugara 1, Grka 3, Nemaca 13, Poljaka 1, Roma 5,Slovaka 3 i Turaka 1).

KRETANJE BROJA STANOVNIKA I NACIONALNA STRUKTURA

0100020003000400050006000700080009000

1763

.g.

1772

.g.

1782

.g.

1791

.g.

1798

.g.

1820

.g.

1850

.g.

1869

.g.

1900

.g.

1910

.g.

1921

.g.

1931

.g.

1941

.g.

1948

.g.

1961

.g.

1971

.g.

1981

.g.

GODINA

ST

AN

OV

NIK

A HRVATIJEVREJISLOVACIMAĐARINEMCISRBI

208

NIJE TO SVE. OVO NIJE KRAJ PRIČE.

Malo mesto živi svoj život. Kažu, priči nikad kraja. Tako je i saStanišićem. Svaki put otkrije neko svoje novo i nepoznato lice. Ponekad jeto prijatno iznenađenje i novi izazov za istraživača, ali često zna i da izazoveglavobolju. Idemo sve iz početka. Tako je i ovo nezavršena priča, ili moždauvod u neku novu priču.

▲ Laste se vraćaju svakog proleća u mesto gde su se izlegle. Stanišić je i njihovzavičaj. (S141)

209

Literatura:

• „Die Mundar von Stanischitsch – Wörter, Reime, Prosa“ ,Heimatortsgemeinde Stanischitsch, München, 2003.

• „Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944-1948“, Društvoza nemačko-srpsku saradnju, Beograd, 2004.

• Andrej Mitrović „Kultura i istorija“, Arhipelag, Beograd, 2008.g.• Angeli Philip „Chronik der Adelsfamilie Redl von Rottenhausen“ ,

Manhajm, 1992. - rukopis• Borislav Jankulov „Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku“,

Matica srpska, Novi Sad 1961.g.• Branislav Danilović „Gakovo i Kruševlje – logori za Podunavske Švabe

u Bačkoj 1945-1947.“ , Istorijski arhiv Sombora, 2008.• Branislav Kojić „Stara gradska i seoska arhitektura u Srbiji“, Prosveta,

Beograd, 1949.g.• Č.Popov, S.Gavrilović „Evropska revolucija i srpski pokret 1848-1849.

godine“, Savez istoričara Jugoslavije, Beograd 1997.• D.Đapić i D.Rajković „Gnežđenje vlastelice Himantopus himantopus

na svinjskoj farmi kod Stanišića“, časopis Ciconia br.16., Novi Sad2007. str.95-96.

• Dane Popić, Milan Štrbac „Ervenik i istorija Bukovice“, 1998.• Davor Babić „Florni sastav slatinastih livada pored Stanišića“, Stanišić

2009. godine, rukopis• Dejan Medaković „Srpska umetnost u XVIII veku“, SKZ, Beograd,

1980.• Dušan Popović „ Srbi u Vojvodini“, Matica srpska, N.Sad, 1959.• Đerđ Mandić „Vojvođanske orgulje“, Agape i Zavod za kulturu

Vojvodine, Novi Sad 2005.g.• Ervin Ginder „Vojvođanske seoske kuće od naboja“, KID PČESA, N.

Sad 1996.g.• Fehér Istvan „Katymár évtizedei“, Katymár Község Önkormányzata,

Katymár, 2004.• Hóman Bálint, Szekfü Gyula „Magyar történet“, Királyi magyar

egyetemi nyomda, Budapest 1943., V kötet• Kiss Lajos „A szegény emberek élete“, Gondolat, Budapest, 1981.• Ljubodrag Dimić „Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941.“,

Stubovi kulture, Beograd 1996.• Marijan Maticka „Sudjelovanje Hrvatske u saveznoj kolonizaciji 1945-

1948. godine“• Michael Hutfluss „Ortssippenbuch Stanischitsch“• Milenko Beljanski „Rastina“, Sombor, 1979.god.• Milenko Beljanski „Stanišić“, Senta 1985.god.• Milenko Beljanski „Šara, Baba Pusta, Kaćmarski salaši, Aleksa Šantić“,

Sombor, 1978. godine

210

• Milorad Milošević-Brevinac „Prilagođavanje kolonista u Vojvodini“,Letopis Matice srpske, knj. 356., sv.3., Novi Sad 1946.

• Miskolczi Miklós „Tompa, a pusztában nött város“• Nenad Stefanović „Jedan svet na Dunavu“, Društvo za nemačko-srpsku

saradnju, Beograd, 2003.• Nikolaus Rettig „Ortsgeschichte der gemeinde Stanischitsch wie einmal

war von 1786-1945“, München, 1977.• Pavle Šosberger „Jevreji u Vojvodini“, Prometej, Novi Sad, 1998.g.• Slobodan Vukobratović „Baronska porodica Redl, Rastina 1780.-1918.“

– Sombor 2011. - rukopis• Unger Mátyás, Szabolcs Ottó „Magyarország története“, Gondolat,

Budapest 1976.• Vladimir Đurić „Najnovije naseljavanje Bačke kolonistima iz

Hrvatske“, Matica srpska, Novi Sad, 1960.• Zoran Janjetović „Deca careva, pastorčad kraljeva – Nacionalne

manjine u Jugoslviji 1918-1941.“ , Institut za noviju istoriju Srbije,Beograd, 2005.

ARHIVSKA GRAĐA:

• Foto Arhiv Dalmatinske eparhije• Foto Arhiv Doma kulture Stanišić• Foto Arhiv MKUD „Ady Endre“ Stanišić• Istorijski arhiv u Somboru

- Urbarijal Stanišića iz 1772. godine- Urbarijal Stanišića iz 1783. godine- Izveštaj o zemljomerskoj regulaciji i uređenju kraljevskog

poseda Stanišić iz 1783. godine- Geografska mapa Stanišića iz 1788. godine- Urbarijalna tabla kraljevskog poseda Stanišić, 1797.god.- Katastarska mapa Stanišića, 1858.godine- Geografska mapa Sombora i okoline, 1890. godine- Deset katastarskih skica Stanišića, 1912. godine- Sednički zapisnik Stanišića, 1914-1922. godine- Sednički zapisnik Opštine u Stanišiću, 1922-1928. godine- Zapisnik poglavarstva 1922-1937. godine- Opštinsko predstavništvo i poglavarstvo Stanišić, knjiga

zapisnika, 1929. godine- Opštinsko poglavarstvo Stanišića, zapisnici 1931-1934. godine- Uprava opštine Stanišić, zapisnici, 1934-1937. godine- Sednički zapisnik opštinske uprave u Stanišiću. 1937-1941.

godine- Opština Stanišić, zapisnik1940-1941. godine- Sednički zapisnik Stanišića, od 22. oktobra 1944. do 2.

decembra 1947. godine

211

- Zapisnik sednica Izvršnog odbora Mesnog narodnog odbora uStanišiću, 1948-1950. godine

- Zapisnik o sednicama Mesnog narodnog odbora Stanišić, 1948-1955. godine

• Arhiv crkve Ime Marijino u Stanišiću- Povelja Franca I iz 1811. godine- Pismo barona Redl iz 1839. godine- Ugovor iz 1846. godine- Popis vernika u Stanišiću i Šari 1849. godine- Tablon učesnika Prvog svetskog rata iz Stanišića

• Arhiv crkve Sv. Nikolaja u Stanišiću- Minej iz 1538. godine- Letopis Srpske pravoslavne parohije i crkvene opštine u

Stanišiću, 1958-1967. godine

Arhiv Vojvodine

U arhivu Vojvodine se nalazi više desetina dokumentima u fondu Bačko-bodroške županije o najranijoj istoriji Stanišića ( druga polovina XVIII ipočetak XIX veka). Ovi dokumenti su samo delimično obrađeni jer suuglavnom na latinskom jeziku. Njihovim prevođenjem i naučnom obradomće se doći do podataka na osnovu kojih će se moći veoma dobrorekonstruisati život u Stanišiću tog vremena.