Donaldson Stiven MOĆ OČUVANJA Prevod: Šelmić Zvezdana Donaldson Stephen POWER THAT PRESERVES (THE), 1977.

Serija "Letopisi Tomasa Kovenanta Nevernika" (3) RUNE 1991. 1. OPASNOST U SNOVIMA

Tomas Kovenant je govorio u snu. Ponekad je znao šta čini; iskidani delovi glasa nejasno su mu prodirali u ukočenost, kao iskre nevinosti. No, nije mogao da se uspravi - težina iscrpljenosti bila je prevelika. Buncao je kao milioni ljudi pre njega - zdravi i bolesni, istinski i lažni. U njegovom slučaju nije bilo nikoga da ga čuje. Ne bi bio usamljeniji ni da je ostao poslednji živi spavač.

Kada ga je presekla prodorna zvonjava telefona, probudio se cvileći.Za trenutak, uspravljen u postelji, nije mogao da razluči telefon od sopstvenog užasa; oboje je

odjekivalo kao oluja kroz njegov zamagljeni um. Onda je telefon ponovo zazvonio. Nagnao ga je da se, oznojen, izvuče iz kreveta, primorao ga da se otetura u dnevnu sobu i prisilio ga da podigne slušalicu. Utrnuli, bolesno hladni prsti klizili su po crnoj plastici, a kada ju je konačno stegao, držao ju je uz slepoočnicu kao pištolj.

Nije imao šta da joj kaže, pa je čekao u tami da se oglasi osoba sa druge strane.Javio se nesiguran ženski glas. "Je li to gospodin Kovenant? Tomas Kovenant?""Da", promrmljao je, pa prekinuo, pomalo iznenađen svime što je priznao tom jednom reči."Ah, gospodine Kovenante", rekao je glas. "Ovde je Megan Roman." Pošto joj nije odgovorio,

dodala je pomalo jetko. "Vaš advokat, sećate li se?"Nije se sećao; nije znao ništa o advokatima. Tupa izmaglica pomela je sve veze u njegovom sećanju.

Uprkos smetnjama na vezi, njen metalni glas zvučao je pomalo poznato; no, nije mogao da je prepozna.Nastavila je. "Gospodine Kovenante, ja sam vaš advokat već dve godine. Šta vam je? Jeste li dobro?"Poznati glas ga je uznemirio. Nije želeo da se seti ko je to. Glupo je promumlao: "To nema veze sa

mnom.""Mora da se šalite. Ne bih zvala da nema veze sa vama. Ni ja ne bih imala veze sa tim da se ne tiče

upravo vas.""Ne." Nije želeo da se seti. Sebe radi, upinjao se da objasni. "Zakon nema nikakve veze sa mnom.

Ona ga je prekršila. Uostalom, ja... meni ne može ništa.""Bolje bi vam bilo da poverujete da može. I bolje da me saslušate. Ne znam šta vam je, ali..."Prekinuo ju je. Bio je suviše blizu da se seti tog glasa. "Ne", ponovo je rekao. "Mene ne obavezuje.

Ja sam - spolja. Odvojen. Meni ne može ništa. Zakon nije", zastao je na časak, tragajući kroz maglu za onim što je hteo da kaže, "nije suprotan od Opačije."

A onda je uprkos sebi prepoznao njen glas. Uprkos bestelesnoj neodređenosti telefonske linije, shvatio je ko mu govori.

Elena.Mučnina poraza iscedila je iz njega otpor."...šta govorite", govorila je. "Ja sam vaš advokat, Megan Roman. A ako mislite da vam zakon ne

može ništa, onda me bolje saslušajte. Zato vas i zovem.""Da", bespomoćno je rekao."Slušajte, gospodine Kovenante." Prestala je da sakriva bes. "Nije baš da mi se sviđa što sam vaš

advokat. Trzam se od same pomisli na vas. No, dosad još nisam ostavila klijenta, pa neću da počnem od vas. Saberite se i saslušajte me."

"Da." Elena, tupo je ječao. Elena? Šta sam ti to učinio?"Dobro. Evo kako stojimo. Taj... taj vaš nesrećni izlazak u subotu uveče... doveo je stvari do

vrhunca. To... jeste li morali da idete u noćni klub, gospodine Kovenante? Zar baš u noćni klub?""Nisam hteo." Nije mogao da smisli bolje opravdanje."Pa, šta je tu je. Šerif Liton se naoštrio. Dali ste mu razlog da se okomi na vas. U nedelju uveče i

jutros je razgovarao sa mnoštvom ljudi. Ljudi sa kojima je bio u vezi govorili su sa drugim ljudima. Gradsko veće se sastalo u podne.

Gospodine Kovenante, ovo se verovatno ne bi desilo da svima nije u sećanju vaš poslednji dolazak u grad. I tada se puno pričalo, ali uglavnom se sve stišalo. Sada su se svi opet uznemirili. Ljudi traže da se nešto preduzme.

1

Veće namerava da to i učini. Naša oprezna uprava izvršiće komasaciju vaše imovine. Farma 'Utočište' će verovatno postati zona za industrijsku gradnju. Čim se to desi, moraćete da se selite. Verovatno će vam pošteno platiti za imanje... ali u ovom okrugu nećete moći da nađete drugo prebivalište."

"Ja sam kriv", rekao je. "Imao sam moć, a nisam znao kako da je upotrebim." Kosti su mu bile do srži ispunjene starom mržnjom i smrću.

"Šta? Da li me slušate? Gospodine Kovenante, vi ste moj klijent - ma šta da to znači. Ne nameravam da stojim po strani i puštam da vam se to dešava. Bolesni ili ne, imate građanska prava kao i svako drugi. Postoje zakoni koji štite pojedince od... od proganjanja. Borićemo se. Sada hoću", uprkos metalnim odjecima u telefonu razabrao je kako prikuplja snagu, "hoću da dođete u moju kancelariju. Danas. Razmotrićemo situaciju, pronaći ćemo način da utičemo na odluku, ili ćemo podneti tužbu, ili nešto treće. Pretrešćemo sve detalje i napraviti plan. U redu?"

Utisak namernog izlaganja opasnosti u njenom glasu za trenutak ga je dosegao. "Ja sam gubavac", rekao je. "Ne smeju me dirati."

"Glavačke će vas izbaciti! Prokletstvo, Kovenante, vi izgleda ne razumete šta se dešava. Izgubićete svoj dom. Možemo se boriti - ali vi ste klijent i ne mogu da se borim bez vas."

Od njene žestine izgubio je zanimanje. Nejasna sećanja na Elenu vitlala su se u njemu dok je govorio. "To nije dobar odgovor." Odsutno je sklonio slušalicu sa uha i prekinuo vezu.

Dugo je stajao i piljio u crni aparat. Nešto u tom nepromenljivom obliku ga je podsećalo na to da ga boli glava.

Desilo mu se nešto važno.Tek sad je čuo advokata kako govori. Nedelja uveče i ovo jutro. Drvenasto se okrenuo i pogledao u

zidni sat. Isprva nije mogao da usredsredi pogled; piljio je u njega kao da je slep. Konačno je uspeo da razabere vreme. Popodnevno sunce u prozorima ga je potvrdilo.

Spavao je više od trideset sati.Elena, pomislio je. To na telefonu nije mogla biti Elena. Elena je mrtva. Njegova kćer je mrtva. On

je kriv za to.Osetio je žiganje u čelu. Bol mu je pulsirao u mozgu kao bolno blistavo svetlo. Sagnuo je glavu da bi

ga nekako izbegao.Elena uopšte nije postojala. Nikada nije postojala. Sve je to samo sanjao.Elena, zaječao je. Okrenuo se i oteturao ka krevetu.Dok se kretao, magla u mozgu postala je crvena.Kada je ušao u spavaću sobu, izbečio je oči pri pogledu na jastuk; zaustavio se. Jastučnica je bila

prekrivena crnim mrljama. Izgledale su kao trulež, kao nekakva gljiva koja nagriza belu čistoću posteljine.Nagonski je podigao ruku ka čelu. No, utrnuli prsti ništa nisu otkrili. Bolest koja kao da mu je

ispunila celu lobanju počela je da se smeje. Prazna utroba mu se grčila od mučnine. Pritiskajući čelo obema rukama, pošao je, posrćući, ka kupatilu.

U ogledalu nad umivaonikom ugledao je ranu na čelu.Za trenutak nije video sebe, nego samo ranu. Izgledala je kao guba, kao nevidljiva ruka gube koja mu

steže kožu na čelu. Crna, skorena krv oivičavala je neravne ivice posekotine, delujući na bledoj koži kao duboka gangrena; krv i sukrvica su se cedili kroz pukotine u debelim krastama. Prosto je osećao infekciju kako mu se širi kroz lobanju pravo u mozak. Vređala mu je pogled kao da već zaudara na bolest i groznu smrt.

Strašno drhteći, okrenuo je slavinu da napuni umivaonik. Dok je voda navirala, žurno je prao ruke.No, prestao je kad je primetio prsten od belog zlata kako labavo stoji na domalom prstu. Setio se

vrele moći koja je u njegovom snu pulsirala kroz taj metal. Čuo je Banora, krvnog gardistu koji mu je čuvao život, kako viče: Spasi je! Moraš! Čuo je sebe kako odgovara: Ne mogu! Čuo je povik Haila Troja: Gubavče! Suviše si sebičan da voliš ikoga sem sebe. Trgao se kada se setio udarca koji mu je otvorio čelo.

Elena je umrla zbog njega.Ona nije ni postojala.Pala je u ponor, očajnički se boreći sa prikazom Kevina Zemljoguba, koga je prizvala iz groba. Pala i

poginula. Žezlo zakona je izgubljeno. Trebalo je samo da podigne ruku pa da je spase.Ona uopšte nije postojala. Sanjao ju je dok je ležao onesvešćen od udarca glavom o stočić za kafu.Rastrzan između suprotstavljenih užasa, zurio je u ranu kao da je to optužba protiv njega, dvosekla

prijava. Vikala je na njega iz ogledala - proročanstvo bolesti privedeno je kraju.

2

Jeknuo je, okrenuo se i požurio do telefona. Petljao je sapunjavim, mokrim rukama dok je birao broj Džoaninih roditelja. Možda je došla kod njih. Bila mu je žena; morao je da razgovara sa njom.

Na pola okretanja broja zalupio je slušalicom. Mogao je da je zamisli kako stoji pred njim, čedna i zato surova. Sigurno veruje da je on odbio da razgovara kada mu je telefonirala u subotu uveče. Neće mu oprostiti zbog odbijanja na koje je bio primoran.

Kako da joj kaže da mu treba oproštaj, jer je pustio drugu ženu da umre u njegovom snu?Pa ipak, trebao mu je neko - trebao mu je neko kome će zavapiti. Pomozi mi!Toliko je odmakao putem ka kraju lepre da više nije mogao sam da se izvuče.Nije mogao da pozove lekare iz leprozarijuma. Oni bi ga vratili u Luizijanu. Lečili bi ga, obučavali i

savetovali ga. Vratili bi ga u život kao da je njegova bolest jedini problem, kao da mudrost doseže samo do ispod kože - kao da su bol, žaljenje i užas samo opsena, trikovi u ogledalu, nebitni u hromu, porcelanu i čistim, belim, uštirkanim bolničkim čaršavima i fluorescentnom svetlu.

Prepustili bi ga nestvarnosti njegove strasti.Ustanovio je da promuklo šišti, dahćući kao da je vazduh u sobi suviše ustajao za njegova pluća.Trebalo mu je... trebalo mu je...Grčevito okrećući brojeve, nazvao je informacije i zatražio broj noćnog kluba u koji je otišao na piće

u subotu uveče.Kad ih je dobio, javila se neka žena i rekla glasom punim dosade kako je Suzi Turston napustila

klub. Pre nego što se setio da to pita, rekla mu je i gde pevačica ima sledeći angažman.Ponovo je pozvao informacije, a onda mesto gde bi sada trebalo da nastupa Suzi Turston.

Telefonistkinja u klubu ga je bez dodatnih pitanja povezala sa njenom garderobom.Čim je čuo njen dubok, skitnički glas, promuklo je zabrzao. "Zašto ste to uradili? Je li vas on

nagovorio? Kako je uspeo? Hoću da znam..."

Grubo ga je prekinula. "Ko je to? Nemam pojma o čemu, do đavola, govorite. Šta ste to sebi zamislili? Nemam ja nikakva posla sa vama."

"Subota uveče. Uradili ste to u subotu uveče.""Brale, pojma nemam ni ko si. Nemam ništa sa tobom. Hajde se malo nosi. Skini mi se sa telefona.""Jeste, u subotu uveče. On vas je nagovorio. Nazvali ste me 'Berek'." Berek Troprst - davni heroj iz

njegovog sna. Ljudi u tom snu, ljudi Domaje, verovali su da je on ponovo rođeni Berek Troprst - verovali su zato što mu je lepra odnela dva prsta sa desne ruke. "Onaj poludeli matori prosjak vam je rekao da me oslovite kao Bereka i vi ste to učinili."

S druge strane je zavaladala duga tišina. "Oh, to si ti. Ti si onaj tip - ljudi u klubu su rekli da imaš lepru."

"Nazvali ste me Berek", zakreštao je Kovenant kao da se guši u grobnom vazduhu kuće."Gubavac", dahnula je. "Prokletstvo! Mogla sam i da te poljubim. Brale, pošteno si me uvrnuo.

Strašno ličiš na jednog mog drugara.""Berek", zarežao je Kovenant."Šta...'Berek'? Pogrešno si čuo. Rekla sam 'Beret'. Beret Vilijams je moj prijatelj. Odavno se znamo.

Od njega sam mnogo naučila. Stalno je bio bar tričetvrt lud. Ionako je uvek izigravao klovna. Baš bi ličilo na njega da dođe da me sluša, a da se ne javi. A ti si izgledao..."

"On vas je nagovorio. Stari prosjak vas je naterao. Pokušava da mi napakosti.""Brale, ti imaš lepru i u mozgu. Ne poznajem nikakvog prosjaka. Ionako imam dovoljno beskorisnih

staraca. Hej, možda ti i jesi Beret Vilijams. Ovo liči na njegovu šalu. Berete, proklet bio, ako mi smeštaš nešto..."

Kovenanta je opet spopala mučnina. Prekinuo je vezu i previo se napola. Želudac mu je bio suviše prazan za povraćanje; nije jeo punih četrdeset osam sati. Obrisao je znoj iz očiju utrnulim prstima i ponovo nazvao informacije.

Poluosušeni sapun sa prstiju počeo je da mu peče oči i magli vid dok je okretao dobijeni broj na drugom kraju zemlje.

Kada je oštar vojnički glas rekao "Ministarstvo odbrane", zatreptao je zbog vlage koja mu je ispunila oči kao da se stidi. "Dajte mi Haila Troja". I Troj je bio u njegovom snu. Tvrdio je da je stvaran, da potiče iz stvarnog sveta, da nije tvorevina Kovenantove more.

3

"Hail Troj? Samo trenutak, gospodine." Kovenant je čuo kratko šuškanje papira. Onda se ponovo javio glas. "Gospodine, nemam na spisku nikoga pod takvim imenom."

"Hail Troj", ponovio je Kovenant. "Radi u nekom vašem... u nekom vašem odeljenju za smišljanje. Imao je nesreću. Ako nije poginuo, dosad se sigurno već vratio na posao."

Vojni glas je izgubio na oštrini. "Gospodine, ako je zaposlen tamo gde kažete, onda spada u zaštićeno osoblje. Ne bih vam mogao dati vezu sa njim, čak i da ga imam na spisku."

"Samo mi ga dajte", zastenjao je Kovenant. "Razgovaraće sa mnom.""Kako se zovete, gospodine?""Ma, želeće da me čuje.""Možda hoće. Ipak moram da znam vaše ime.""Oh, prokletstvo!" Kovenant je obrisao oči nadlanicom, a onda ponizno rekao. "Ja sam Tomas

Kovenant.""Da, gospodine. Spojiću vas sa majorom Rolom. On će moći da vam pomogne."Čuo je prekopčavanje, pa tišinu. U pozadini je naslutio niz metalnih otkucaja nalik na mrtvački sat.

Pritisak u njemu je rastao. Ranu na čelu osećao je kao vrisak. Pritisnuo je slušalicu na uvo i obgrlio se slobodnom rukom, ne bi li povratio samokontrolu. Kada je linija ponovo oživela, jedva se uzdržao da ne drekne.

"Gospodine Kovenante", rekao je učtiv, ulagivački glas. "Ovde je major Rol. Ne možemo da pronađemo osobu sa kojom želite da govorite. Znate kako je, ovo je veliko odeljenje. Možete li mi reći nešto više o njemu?"

"Zove se Hail Troj. Radi u nekom vašem odeljenju za smišljanje. Slep je." Reči su mu podrhtavale na usnama kao da se smrzava.

"Slep, kažete? Gospodine Kovenante, pomenuli ste nesreću. Možete li mi reći šta se desilo sa tim Hailom Trojem?"

"Samo mi dajte da pričam sa njim. Je li tamo ili nije?"Major je malo oklevao. "Gospodine Kovenante, u našem odeljenju nema slepih ljudi. Možete li mi

reći odakle vam ti podaci? Bojim se da ste vi žrtva..."Kovenant je iznenada pobesneo i počeo da viče. "Pao je kroz prozor kad mu se zapalio stan i poginuo

je! Nikad nije ni postojao!"Divljim trzajem je istrgao telefonski vod iz utikača, okrenuo se i bacio aparat na zidni časovnik u

dnevnoj sobi. Telefon je pogodio časovnik i pao na pod kao da je neosetljiv na povrede, ali časovnik se smesta raspao.

"Mrtav je već danima! Nikad nije ni postojao!"Obuzet besom, šutnuo je i srušio stočić za kafu utrnulom, obuvenom nogom. Stočić se prevrnuo i

razbio ram Džoanine slike koja se našla na podu. Ponovo ga je šutnuo i slomio mu jednu nogu. Preskočio je sofu i jurnuo do polica za knjige. Rušio ih je na pod jednu za drugom.

Uredna soba gubavca za nekoliko trenutaka pretvorila se u preteći haos. Odmah je nastavio ka spavaćoj sobi. Drhtavim prstima izvadio je perorez iz džepa, otvorio ga i njime rasparao okrvavljeni jastuk. Dok je perje letelo kao zli sneg iznad kreveta i stočića, vratio je nož u džep i izleteo iz kuće.

Pošao je u šumu iza farme, trčeći ka izdvojenoj kolibi u kojoj mu je bila kancelarija. Ako ne može da govori o svojoj nevolji, možda će moći da je zapiše. Dok je žurio stazom, prsti su mu se već pružali da iskucaju: pomozite mi pomozite pomozite pomozite! Ali kad je stigao do kolibe, ustanovio je da izgleda kao da je već bio u njoj. Vrata su bila istrgnuta iz šarki, a unutra su olupine pisaćih mašina ležale razbacane usred haosa rasute dokumentacije i papira. Sve zajedno bilo je zamazano izmetom, a zaudaralo je i na mokraću.

Isprva je piljio u sliku uništenja kao da ga je uhvatila amnezija. Nije se sećao da je učinio ovo. U stvari, znao je da nije; ovo je bio vandalizam, napad na njega kao i požar u štalama pre nekoliko dana ili nedelja. Neočekivana šteta ga je zbunila. U jednom trenutku zaboravio je šta je upravo učinio u kući. Ja nisam nasilan čovek, tupo je pomislio. Nisam.

A onda je skučeni prostor kolibe skočio na njega sa svih zidova. Grudi mu je stegao osećaj gušenja. Po treći put je poželeo da povrati, ali nije mogao.

Dašćući kroz stegnute zube, požurio je u šumu.Prvo je besciljno lutao, vodeći šupljine u kostima što je dublje mogao u šumu, želeći jedino da

pobegne. Kada je predvečerje ispunilo bregove i staze sumrakom, usmerio je korake ka gradu. Pomisao na

4

ljude privlačila ga je kao mamac. Dok se spoticao kroz prolećno veče, srce su mu stegle čudne, nerazumne navale nade. Povremeno bi pomislio da bi ga umirio prizor običnog lica, bez optužujućeg izraza - da bi to dovelo pod kontrolu krajnosti položaja u kome se našao.

Bojao se da ugleda takvo lice. Ne bi mogao da podnese saznanje o mentalnom zdravlju takve osobe.Ipak se neravnomerno kretao kroz šumu, kao leptir koji leprša u napola voljnoj želji za smrću. Nije

mogao da odoli hladnoj sireni ljudi, mamljenju i bolu svoje obične smrtne krvi. Pomozite! Trzao se kad god bi ga pogodila surova nada. Pomozite mi!

No, kad se približio gradu - kad je izbio iz šume iza raštrkanih starih kuća koje su zaštitnički okružavale poslovno srce malog grada - nije smogao hrabrosti da priđe bliže. Jasno osvetljeni prozori, verande i prilazi delovali su neprolazno; morao bi da podnese suviše osvetljenja, suviše izlaganja da bi stigao do vrata, pa dočekali ga dobrodošlicom ili ne. Noć je bila jedini preostali pokrivač njegove strašne ranjivosti.

Ječeći od osujećenosti i potrebe, pokušao je da primora sebe na korak napred. Kretao se od kuće do kuće, tražeći neku, ma koju, koja bi mu ponudila makar najmanju mogućnost utehe. Ali svetla su ga odbijala. Strahu koji ga je zadržavao pridružila se i svest o nepristojnosti postupka uznemiravanja nespremnih ljudi u njihovom rođenom domu. Nije mogao da se natura muškarcima i ženama koji su živeli u utočištu iza bleštavila. Nije mogao da podnese težinu novih žrtava.

Na taj način - saginjući se i šunjajući po ivicama zajednice kao zaludni duh, vampir nesposoban da prepada - prošao je kraj kuća i otišao kao što je i došao, isprekidanim putem do farme "Utočište" kao suvi list, trošan do lomljivosti i pogodan za vatru.

Tokom sledeća tri dana ponekad bi poželeo da spali kuću, da je preda vatri - da je pretvori u lomaču ili grobnicu svoje nečisti. Mnogo češće, u manje divljačnim raspoloženjima, želeo je da prosto preseče vene - da ispusti krv i pusti da sa njom oteče i njegova spora beda. No, nije mogao da skupi hrabrosti ni za jedno od toga. Rastrzan između različitih užasa, kao da je izgubio moć odlučivanja. Ono malo snage volje što mu je ostalo trošio je na odricanje od hrane i počinka.

Uzdržavao se od hrane zato što je jednom već gladovao i ta glad mu je pomogla da se provuče kroz šumu samoobmana do saznanja koliko je užasno to što je učinio Leni, Eleninoj majci. Sada je hteo da postigne isto; želeo je da preseče sve izgovore, opravdanja, stranputice i odbrane i da se suoči sa svojim stanjem u najgorem izdanju. Ako ne uspe u tome, svaki zaključak do kojeg dođe biće izdan od rođenja, kao Elena, zbog njegove nesposobnosti da zaključuje i razumeva.

Borio se sa dubokom potrebom za odmorom zato što se bojao onoga što bi mu se moglo desiti u snu. Shvatio je da nedužni ne spavaju. Krivica počinje u snovima.

Nijedno odricanje ga nije nadmašilo. Mučnina koja ga je neprestano vrebala u dubini želuca pomogla mu je da ne jede. Ni groznica zbog položaja u kome se našao nije ga napuštala. Držala ga je i žuljala kao oklop; kao da mu je ojedala dušu. Kad god bi mu zapretio nedostatak volje, izleteo bi iz kuće kao zalutali vetar i miljama bi pešačio po brežuljcima uz i niz šumovite obale Pravedničkog potoka. A kad ne bi mogao da se razdrma kretanjem, ispružio bi se po izlomljenom nameštaju u dnevnoj sobi, tako da mu bude neudobno, pa da ne zaspi dovoljno duboko za sanjanje.

Za to vreme nije se ničim starao o svojoj bolesti. Potpuno je zanemario VPE - vizuelni pregled ekstremiteta, od čega je zavisila njegova borba protiv lepre - i ostale navike samozaštite, jer su izgubili svako značenje. Nije uzimao lekove koji su jedno vreme sprečili širenje bolesti. Čelo mu se zagnojilo; hladna utrnulost ga je nagrizala, napredujući uz nerve na šakama i stopalima. Prihvatio je takve stvari, prenebregavao je opasnost. Bilo je prigodno; zaslužio je to.

Ipak, svake večeri zapadao je u isto grozničavo raspoloženje. U večernjem sumraku potreba za ljudima postajala je nepodnošljiva; izlazio je, pljujući i stežući zube, u spoljni mrak oko kućnih svetala u gradu. Jedno veče za drugim, pokušavao je da priđe vratima kuće, bilo koje kuće. No, nije mogao da sakupi dovoljno hrabrosti da se približi svetlu. Ljudi nadohvat ruke oko njega ostali su jednako nedostižni kao da žive u nekom drugom svetu. Svake večeri se, odbačen, vraćao u društvo nezalečenog ispoljavanja svoje bolesti - i pulsirajućeg bola koji mu je ispunjavao lobanju, jer se infekcija čela širila.

Elena je umrla zbog njega. Bila mu je kćer i voleo ju je. Ipak ju je poslao u smrt.Nikad nije ni postojala.Nije mogao da nađe pravi odgovor.A onda, u četvrtak uveče, njegov pad se prekinuo. Tokom uzaludnog lutanja postao je svestan

zvukova u tamnom vetru. Ton se dizao i spuštao kao glas u oratorijumu, a u pauzama je čuo pevanje.

5

Bestelesni u mraku, glasovi su nosili neujednačen prizvuk žaljenja, kao da pozivaju na okupljanje ukletih duša - stihovi i hor koji su odgovarali jedni drugima na tugu. Elena je bila pevač, kćer u porodici pevača. Nespretno se probijajući kroz mračno predgrađe, pratio je nejasnu tugu melodije.

Vodila ga je pored kuća, oko grada, niz put, do golog polja koje je služilo za parade kad god bi grad slavio neki nacionalni praznik. Nekoliko ljudi još je žurilo ka polju kao da kasne, a Kovenant ih je izbegao hodajući pored puta. Kad je stigao na poljanu, video je veliki šator. Stranice su bile podignute, tako da se iz njega širila živa svetlost.

Šator je bio pun ljudi. Upravo su seli na klupe posle pevanja, a nekoliko razvodnika je upućivalo zakasnele na poslednja slobodna sedišta. Klupe su bile postavljene u gusto zbijenim redovima oko široke bine u prednjem delu šatora i tu su sedela tri čoveka. Pred njima je stajala masivna govornica, a iza njih improvizovani oltar, žurno sklepan od borovih dasaka i sumorno ukrašen sa nekoliko nakrivljenih sveća i tmurnim, ofucanim zlatnim krstom.

Kad su se ljudi smestili na klupe, jedan od onih na bini - nizak i nabijen, obučen u crno odelo i belu košulju - ustao je i stao za govornicu. "Pomolimo se", rekao je zvučnim, ubedljivim glasom.

Svi prisutni su sagnuli glave. Kovenant je tamah hteo da zgađeno ode, ali tiha smirenost čovekovog glasa ga je zadržala. Nevoljno ga je slušao kako se sklopljenih ruku tiho moli za govornicom.

"Dragi Isuse, Bože i Spasitelju - molim ti se, pogledaj duše koje su se ovde okupile. Pogledaj u njihova srca, Gospode - vidi bol, patnju, usamljenost, tugu - da, i greh - i glad za Tobom u njihovim srcima. Uteši ih, Gospode. Pomozi im, isceli ih. Nauči ih miru i čudu koje donosi molitva pravom imenu Tvojem. Amin."

Ljudi su odgovorili u horu. "Amin."Čovekov glas privukao je Kovenanta. Naslutio je u njemu nešto što je zvučalo kao iskrenost, kao

obično saosećanje. Nije bio siguran; kao da je u snovima naučio koliko malo zna o iskrenosti. Ali nije otišao. Dok su ljudi podizali glave posle molitve, oprezno se približavao svetlu i došao dovoljno blizu da pročita veliki natpis postavljen kraj puta.

USKRŠNJE HODOČAŠĆE ZA ZDRAVLJEDr Sem B. Džonsonpreporoditelj i isceliteljod danas pa samo do nedelje

Na bini je za govornicom stajao drugi čovek. Nosio je sveštenički okovratnik, a oko vrata mu je visio srebrni krst. Podigao je teške naočari koje su mu skliznule niz nos i osvrnuo se po okupljenima. "Osobita mi je čast", rekao je, "da pozdravim doktora Džonsona i Metjua Logana. Oni su poznati u celoj zemlji po divnim bogosluženjima radi duhovnih potreba ljudi kao što smo mi. Ne moram vas podsećati na to koliko nam je potreban preporod - koliko je mnogo onih među nama koji treba ponovo da otkriju moć vere, naročito sada, pred Uskrs. Doktor Džonson i gospodin Logan će nam pomoći da se vratimo u beskrajnu milost Božiju."

Ponovo je ustao onaj niski u crnom. "Hvala, gospodine", rekao je. Sveštenik je zastao, a onda napustio govornicu kao da je oteran - prekinut na samom početku ulagivačkog uvoda - a dr Džonson je mirno nastavio. "Prijatelji, evo mog dragog brata po Hristu, Metjua Logana. Čuli ste njegovo divno, divno pevanje. Sada će vam čitati Reč Božiju. Brate Logane."

Kad je prišao govornici, Metju Logan se čitavim ogromnim telom nadneo nad dr Džonsona. Iako je izgledao kao da uopšte nema vrat, glava posađena na široka ramena bila je bar pola jarda iznad njegovog kolege. Dostojanstveno je listao debelu crnu Bibliju na govornici, našao ono što je želeo i sagnuo glavu da bi čitao kao da se klanja Reči Božijoj.

Počeo je bez uvoda."'Ako povrgnete uredbe moje i duši vašoj omrznu zakoni moji i raskinete zavjet moj, i ja ću vama

učiniti ovo: pustiću na vas strah, suhu bolest i vrućicu, koje će vam oči iskvariti i dušu ucvijeliti; i zaludu ćete sijati sjeme svoje, jer će ga jesti neprijatelji vaši. I okrenuću lice svoje na suprot vama, i sjeći će vas neprijatelji vaši, i koji mrze na vas biće vam gospodari, i bježaćete kad vas niko ne tjera. Učiniću da nebo nad vama bude kao gvožđe, a zemlja vaša kao mjed. Snaga će se vaša trošiti uzalud, jer zemlja vaša neće rađati roda svojega, i drveta po zemlji neće rađati roda svojega.

6

Ako mi uzidete na suprot i ne htednete me slušati, dodaću vam sedam puta više muka prema grijesima vašim. Pustiću na vas zvijeri poljske, koje će vam djecu izjesti i stoku potrti i vas umaliti, i opustjeće putovi vaši. I ja ću vama ići na suprot, i pustiću na vas mač, koji će osvjetiti moj zavjet; a kad se sležete u gradove svoje, tada ću pustiti pomor među vas, u bićete predani u ruke neprijatelju.'"

Dok je Metju Logan ređao reči, Kovenant je osetio da ga zahvata njihova čarolija. Obećanje kazne ga je pogodilo u srce; uhvatilo ga je u klopku kao da je čekalo u zasedi njegovu sivu, usukanu dušu. Ukočeno, nesvesno, pošao je ka šatoru kao da ga sama kletva privlači.

"'A ako me ni tako ne stanete slušati, nego mi uzidete na suprot, i ja ću vama s gnjevom ići na suprot, i sedam puta većma karaću vas za grijehe vaše. I ješćete meso od sinova svojih, i meso od kćeri svojih ješćete. Mrziće moja duša na vas. Obratiću gradove vaše u pustoš, i razoriću svetinje vaše, a vas ću rasijati po narodima, i učiniću da vas gone s golijem mačem; i zemlja će vaša biti pusta i gradovi vaši raskopani.

Tada će zemlji vašoj biti mile subote njezine za sve vrijeme dokle bude pusta'"Kovenant se zavukao pod ivicu šatora i našao se kraj razvodnika u zadnjem delu šatora. Razvodnik

ga je nepoverljivo odmerio, ali nije ni pokušao da mu pronađe sedište. Visoko na bini sa druge strane Metju Logan je stajao kao divlji patrijarh koji spušta odmazdu na pognute, ranjive glave ispod sebe. Kletva je pokrenula oluju u Kovenantu i on se uplašio da će kriknuti pre nego što se završi. No, Metju Logan je tu zastao i ponovo prolistao Bibliju. Kad je našao novo mesto, pročitao je znatno tiše:

"'Ko god, stoga, jede hljeb i pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv što huli na krv i meso Gospodnje. Svako ko jede i pije ne štujući Gospoda svojega, taj jede i pije osudu nad sobom. Zato mnogi od vas bijahu slabi i bolesni, a neki i umreše. Ako vaistinu procenimo sebe, neće nam se suditi nad glavama našim. Kada nam Gospod bude sudio, bićemo čisti i nećemo deliti sudbinu sveta ostalog.'"

Odlučno je zaklopio Bibliju i mirno se vratio na svoje mesto.Dr Sem B. Džonson se smesta našao na nogama. Sada je prosto zračio energijom; jedva je čekao da

počne sa govorom. Vilice su mu podrhtavale od uzbuđenja kad se obratio publici."Prijatelji, kako su divne reči Božije! Kako brzo stižu do srca. Kako teše bolesne, ponižene, slabe. I

kako lako nagone i najčistije da se trgnu. Slušajte, prijatelji! Slušajte reč iz Apokalipse:'Žednome ću dati iz izvora vode žive za badava. Koji pobijedi, daću mu sve, i biću mu Bog, i on će

biti moj sin. A strašljivcima i nevjernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama, njima je dijel u jezeru što gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga.'

Čudesne, čudesne reči Božije. Ovde u jednom kratkom odlomku čusmo dve velike pouke Biblije, Zakon i Molitvu, Stari Zavet i Novi. Brat Logan vam je čitao najpre iz Starog Zaveta, iz dvaseset šestog poglavlja treće knjige Mojsijeve. Jeste li ga čuli, prijatelji? Jeste li ga saslušali ušima srca svojega? To je bio glas Boga, svemogućneg Boga. On se ne prenemaže rečima, prijatelji. On ne ide izokola. On ne krije stvari finim rečima i otmenim jezikom. Ne! On kaže: ako budete grešni, ako kršite moje zapovesti, prepašću vas i razboleti. Ogoliću zemlju i poslaću vam bolest i pomor. A ako i dalje budete grešni, načiniću od vas ljudoždere i bogalje. 'Tada će zemlji vašoj biti mile subote njezine za sve vrijeme dokle bude pusta'.

A znate li kakav je Zakon Božiji, prijatelji? Kratko ću vam ga reći rečima Apokalipse. 'Ne budi plašljivac, ni nevernik, ni nečist'. Da ne govorimo o ubistvu, preljubi, vračanju, idolatriji, lažima. Svi mi ovde smo dobri ljudi. Mi ne radimo takve stvari. Ali jeste li se ikada uplašili? Jeste ikada makar malo posumnjali u svoju veru? Jeste li ikada propustili da ostanete čisti u srcu i umu? 'Tada će zemlji vašoj biti mile subote njezine za sve vrijeme dokle bude pusta.'" Apostol Pavle naziva mač mačem. On kaže 'Zato mnogi od vas bijahu slabi i bolesni, a neki i umreše'. Ali Isus ide dalje. On kaže 'Idite od mene, prokletnici, u oganj vječni spremljen za đavola i anđele njegove.'

Čujem li to da se neki bune? Čujem li neke od vas kako kažu sebi 'Niko ne može biti toliko dobar. Ljudi smo. Ne mogu biti savršen'. U pravu ste! Naravno, u pravu ste. Ali Zakon gospodnji ne mari za vaše izgovore. Ako ste hromi, ako imate artritis, ako slepite ili vam srce otkazuje, ako ste bogalji, ako imate multipleks sklerozu ili dijabetes ili bilo koju od kićenih reči za greh, budite sigurni da je na vama kletva Božija. Ali ako ste zdravi, nemojte misliti da ste bezbedni! Samo imate sreću što Bog nije rešio da vam 's gnjevom ide na suprot'. Ne možete biti savršeni, prijatelji, a Zakon ne mari koliko ste se trudili. Umesto da govorite sebi kako ste zbilja pokušavali, slušajte Bibliju. Stari Zavet vam kaže jasno kao dan 'Gubavac oboleli nosiće odjeću iscepanu i kose na glavi puštene i pokriće usnu gornju i vikaće - prokažen, prokažen'."

7

Sada je potpuno zaokupio publiku. Kružni odjek njegovog glasa ih je sve skupio u složenu grupu smrtnosti i slabosti. Čak se i Kovenant zaboravio, zaboravio je da je uljez u šatorskom svetilištu; čuo je toliko ličnih stvari u propovedi da nije mogao odoleti. Bio je spreman da poveruje da je proklet.

"Ah, prijatelji", nastavljao je dr Džonson, "mračan je onaj dan u kome nas zadesi bolest, kada bol ili gubitak ili lišavanje dođu po svoje, kada ne možemo više da se pretvaramo kako smo čisti. Ali nisam vam još rekao o molitvi. Sećate li se da je Hrist rekao 'onaj ko izgubi život svoj za mene naći će život vječni'? Sećate li se da je sveti Pavle rekao 'Kada nam Gospod bude sudio, bićemo čisti i nećemo deliti sudbinu sveta ostalog.' Jeste li čuli svetog Jovana kako u Apokalipsi kaže 'Koji pobijedi, daću mu sve, i biću mu Bog, i on će biti moj sin'? To je druga strana, prijatelji. Zakon je samo polovina svete poruke Božije. Druga polovina je čistota, oproštaj, nasleđe, isceljenje - milost koja pristaje pravednom Bogu. Treba li da vas podsetim kako je Sin Božiji izlečio svakoga ko ga je zamolio? Čak i gubavce? Treba li da vas podsetim da je On visio na krstu podignutom u bedi i sramu da bi platio cenu našeg greha umesto nas? Treba li da vas podsetim da su klinovi probili njegove šake i stopala? Da mu je koplje probolo bok? Da je bio mrtav tri dana? Mrtav i u paklu?

Prijatelji, on je to učinio iz samo jednog razloga. Zato da plati za sve naše kukavičke, neverničke, nečiste sabate, tako da možemo biti isceljeni. I svi vi možete biti isceljeni ako verujete u to, i prihvatate to, i volite Gospoda zbog toga. Sve što treba jeste da ponovite kao čovek čije dete je umiralo: 'Ja verujem; pomozi neverovanju mojemu!' Samo pet reči, prijatelji. Ako one dolaze iz srca, dovoljne su da se njima zadobije carstvo pravednih."

Kao na znak, ustao je Metju Logan i počeo tiho da peva "Blagoslovena sigurnost, Isus je moj". Dr Džonson je sklopio ruke. "Molite se sa mnom, prijatelji", rekao je.

Sve glave u publici su se smesta sagnule. I Kovenant se pognuo, ali rana na čelu ga je u tom položaju strašno pekla. Ponovo je podigao pogled baš kad je dr Džonson nastavio. "Zatvorite oči, prijatelji. Isključite susede, decu, roditelje, supruge. Isključite sve što bi vas omelo. Pogledajte unutra, prijatelji. Pogledajte duboko u sebe i vidite bolest koja je tamo. Slušajte glas Božiji kako govori. 'Izmerih ti težinu, i videh da si potrebit.' Molite se sa mnom u svojim srcima.

Isuse dragi, ti si jedina nada naša. Samo tvoja božanska milost može izlečiti bolest od koje kopni naša hrabrost, truli koren naše vere i koja nas kalja u očima tvojim. Polažemo srca naša pred tebe, Gospode. Pomozi nam da smognemo hrabrosti za tih pet teških, teških reči. 'Ja verujem; pomozi neverovanju mojemu!' Molimo ti se, Gospode Bože, daj nam hrabrosti da budemo isceljeni."

Bez stanke je raširio ruke nad publikom i nastavio. "Osećate li njegov duh, prijatelji? Osećate li ga u svojim srcima? Osećate li prst njegovog pravedništva kako dotiče bolesno mesto na vašoj duši i telu? Ako osećate, istupite napred, sada, i pustite me da se molim sa vama za zdravlje."

Pognuo je glavu u nemoj molitvi dok je čekao da pokajnici slede njegov poziv. Kovenant se smesta uputio ka platformi. Razvodnik je načinio neodlučan pokret kao da će ga zaustaviti, a onda se povukao kad je nekoliko prisutnih podiglo pogled. Kovenant je grozničavo prošao celom dužinom šatora, uspeo se na binu uz grube drvene stepenice i zaustavio se pred dr Džonsonom. Oči su mu gorele. "Pomozite mi", promuklo je šapnuo.

Čovek je bio niži nego što je izgledalo izdaleka. Crno odelo bilo je usjajeno, a košulja prljava od duge upotrebe. Bio je neobrijan; krute, prosede čekinje prekrivale su mu vilice i obraze. Imao je nesiguran izraz lica - gotovo blizak strahu - kad se Kovenant postavio pred njega, ali to je brzo prikrio blagošću. "Da ti pomognem, sine?" zvonko je rekao. "Samo Bog može da ti pomogne. Ali ja ću rado dodati svoje molitve uzviku svakog pokajničkog srca." Čvrsto je položio ruku Kovenantu na rame. "Klekni, sine, i moli se sa mnom. Zajedno ćemo zamoliti Boga za pomoć."

Kovenant je želeo da klekne, želeo je da se potčini čvrstoj čaroliji glasa i ruke doktora Džonsona, ali kolena su mu bila ukočena od žurbe i praznine. Bol u čelu goreo je kao da mu kiselina nagriza mozak. Osećao je da će se onesvestiti ako se sagne. "Pomozite mi", ponovo je šapnuo. "Ne mogu da podnesem."

Lice dr Džonsona se uozbiljilo čim se Kovenant odupro. "Da li si se pokajao, sine?" ozbiljno je upitao. "Jesi li našao bolesno mesto, greh u svojoj duši? Da li istinski žudiš za božanskom milošću Svemogućeg?"

"Bolestan sam", odgovorio je Kovenant kao da odgovara u litaniji. "Počinio sam zločin.""Da li se kaješ? Možeš li izgovoriti onih pet teških reči sa iskrenim bolom u srcu?"Kovenentu se odjednom zgrčila vilica. Kroz stegnute zube je rekao kao da jeca. "Pomozi mojem

neverovanju."

8

"Sine, to nije dovoljno. Znaš da to nije dovoljno." Ozbiljnost dr Džonsona prerasla je u pravedni gnev. "Ne usuđuj se da izazivaš Boga. Kazniće te večnim prokletstvom. Da li veruješ? Da li veruješ u zdravlje Boga jedinog?"

"Ja..." Kovenant se borio da pomeri vilice, ali zubi su mu bili stegnuti kao da ih je očaj stopio u jedno. "Ja... ne verujem."

Čuo je kako Metju Logan prekida pesmu. Nagli muk mu je odjeknuo u ušima kao poruga. Bedno je dahnuo: "Ja sam gubavac."

Po radoznalim licima punim iščekivanja u prvim redovima publike video je da ga ljudi nisu čuli, da ga nisu prepoznali. Nije se iznenadio; osećao je da su ga opsene učinile neprepoznatljivim. Čak i u davna, zdrava vremena nije se mnogo družio sa religioznim sugrađanima. No, dr Džonson ga je čuo. Oči su mu se preteći iskolačile i progovorio je tako tiho da ga je i Kovenant jedva čuo. "Ne znam ko te je nagovorio na ovo, ali neće ti uspeti."

Jedva da je za trenutak zastao pre nego što je ponovo progovorio tako da ga i narod pod šatorom čuje. "Nesrećniče, ti si van sebe. Ta posekotina je inficirana i sigurno imaš groznicu." Glas za publiku bio je pun saosećanja. "Srce me boli zbog tebe, sine. Biće potrebna velika moć molitve da se tvoj um očisti tako da glas Božiji dopre do tebe. Brate Logane, hoćete li da odvedete ovog sirotog bolesnika u stranu i molite se sa njim? Ako Bog blagoslovi vaše napore i oslobodi ga groznice, može se vratiti po pokajanje."

Krupne šake Metjua Logana su mu se sklopile oko mišica kao klešta. Zabio je prste u mišiće kao da želi da mu slomi kosti. Prosto je odgurao Kovenanta napred, skoro ga sneo niz stepenice, pa duž prolaza. Čuo je dr Džonsona kako govori iza njega. "Prijatelji, hoćete li mi se pridružiti u molitvi za ovu sirotu napaćenu dušu? Hoćete li da pevate i molite se sa mnom za njegovo isceljenje?"

Metju Logan mu je šaputao na uvo. "Nismo još pokupili priloge. Ako nas ičim prekineš, polomiću ti obe ruke."

"Ne diraj me!" zarežao je Kovenant. Grmaljevo ponašanje je otvorilo izvor gneva koji je dugo bio zapečaćen u njemu. Pokušao je da se otme iz Loganovog stiska. "Dalje ruke od mene."

Utom su stigli do kraja prolaza i provukli se ispod ivice šatora napolje, u noć. Logan je bez ikakvog napora odbacio Kovenanta od sebe. Kovenant se sapleo i pao pravo u prašinu na poljani. Kada je podigao pogled, grmalj je stajao podbočen, kao tamni div sa svetlošću šatora iza leđa.

Kovenant se bolno uspravio na noge, pribrao ono malo dostojanstva što mu je ostalo i otišao.Dok se spoticao po tami, čuo je ljude kako pevaju Blagoslovena sigurnost, a onda se javio patetični

dečiji glas. "Gospode, hrom sam! Isceli me!"Kovenant je pao na kolena i zgrčio se od gađenja. Potrajalo je dok nije smogao snage da se podigne i

pobegne od okrutne pesme.Pošao je kući glavnom ulicom, izazivajući ljude iz grada da ga još više povrede. No, sve radnje su

bile zatovrene i ulica je bila pusta. Hodao je kao talas tame pod bledim uličnim osvetljenjem, kraj visokih, nadmoćnih divova na stubovima pred sudnicom - i neuznemiren je stigao do kraja grada na putu prema farmi "Utočište".

Dve milje do farme prešao je kao i sve šetnje - mereno ritmom koraka, nejednakim mehaničkim ritmom nalik na kucanje suviše navijenog časovnika. Glavna opruga za kretanje bila je odveć zategnuta; okretala se prebrzo, žureći da se ispravi. No, desila se promena u sili koja ga je vodila.

Setio se mržnje.Kad je konačno stigao do dugačkog prilaznog puta ka farmi, po glavi je preturao divlje planove

osvete. Pod hladnim svetlom zvezda video je težak džak naslonjen na poštansko sanduče. Tek posle nekoliko trenutaka setio se da je u džaku hrana; lokalna bakalnica mu je isporučivala hranu dvaput nedeljno radije nego da se izlože riziku njegovog ličnog dolaska u kupovinu. Juče - u sredu - bio je dan za isporuku. Bio je toliko obuzet svojim upornim gladovanjem da je potpuno zaboravio na to.

Podigao je džak, ne razmišljajući zašto se uopšte trudi, i poneo ga prilazom ka kući.Kada je zavirio u džak pod jasnim kuhinjskim svetlom, ustanovio je da je poželeo da jede. Osveta

zahteva snagu; nije mogao ničim da uzvrati svojim mučiteljima ako bude bio preslab da se uspravno drži. Izvukao je iz vreće paket išlera.

Pakovanje je bilo malo zacepljeno na jednom kraju, ali nije obratio pažnju na otvor. Pocepao je celofan i bacio ga u stranu. Išleri su bili suvi i krti od izloženosti vazduhu. Uzeo je jedan i stavio ga na dlan, pa se zagledao u njega kao da je to lobanja koju je opljačkao iz nekog starog groba. Smučilo mu se od

9

gledanja u hranu. Deo njega je žudeo za čistom smrću od gladi i osećao je da ne može da podigne ruku, da ne može da započne odluku o osveti.

Naglo je podigao išler do usta i zagrizao.Nešto oštro mu se zaglavilo između donje usne i gornjih desni. Duboko ga je zaseklo pre nego što je

sigao da prekine grizenje. Žestoki udar bola mu se zario u lice. Jeknuo je i izvukao išler.Bio je pokriven krvlju. Krv mu je tekla niz bradu kao pljuvačka.Obema rukama je prelomio išler i našao u njemu stari žilet.Isprva je bio suviše zapanjen da reaguje. Zarđala oštrica izgledala je nerazumljivo; nije mogao da

veruje da mu iz usta lije krv po rukama i podu. Tupo je pustio da mu išler ispadne iz prstiju. Okrenuo se i pošao u haos rasturene dnevne sobe.

Nesvesno je pogledao Džoaninu sliku. Ležala je licem naviše pod ostacima stočića za kafu, a staklo u okviru bilo je prekriveno mrežom pukotina. Gurnuo je stočić u stranu i podigao sliku. Džoana mu se smešila iza pukotina kao da je uhvaćena u mrežu smrtnosti, a ne zna za to.

Počeo je da se smeje.Počeo je tiho, ali uskoro je prešao u divlji grohot. Voda mu je tekla iz očiju kao suze, ali i dalje se

smejao, smejao se kao da će pući. Pri tom mu je krv prskala po rukama i Džoaninoj slici i uništenoj sobi.Naglo je bacio sliku i pobegao od nje. Nije hteo da Džoana vidi njegovu histeriju. Divlje se smejući,

izjurio je iz kuće u šumu, jer iako je izgubio kontrolu nad sobom, bio je rešen da se slomi što dalje od farme "Utočište".

Kad je stigao do Pravedničkog potoka, okrenuo se i pošao uzvodno u brda, daleko od opasne privlačnosti ljudi - onoliko brzo koliko su mu dozvoljavala utrnula, nespretna stopala - i celim putem se očajnički smejao.

U nekom trenutku tokom noći se spotakao; kad se našao na zemlji, naslonio se na drvo da se malo odmori. Istog časa je zaspao i probudio se tek kad mu je jutarnje sunce zasijalo pravo u lice.

Neko vreme nije mogao da se seti ko je i gde je. Vrela bela sunčana svetlost spalila je sve što je imao u umu; oči su mu bile toliko zasenjene da nije razabirao okolinu. No, kad je čuo piskavi krik straha, počeo je da se kikoće. Bio je preslab da se glasno smeje, ali kikotao se kao da je to jedino što mu je ostalo.

Piskavi krik se ponovio. Podstaknut time, uspeo je da se glasnije nasmeje i počeo je da se uspravlja na noge. Od tog napora je oslabio. Morao je da prekine smeh kako bi došao do vazduha. Onda je ponovo čuo krik; dečiji krik užasa. Oslonio se na drvo i osvrnuo, čkiljeći kroz zaslepljenost suncem da bi nazro mejasne oblike drveća.

Postepeno je uspeo da progleda. Nalazio se visoko na brdu u šumi. Većina grmlja i grana propupela je zelenim prolećnim lišćem. Nekoliko jardi odatle Pravednički potok veselo je žuborio niz kamenitu padinu i lunjao kroz drveće kao vedra srebrna traka. Pretežan deo padine brda ispod njega bio je bez grmlja zbog kamenitog terena; ništa mu nije zaklanjalo pogled naniže.

Pogled mu je privukla mrlja boje u podnožju brega. S naporom je usmerio oči ka njoj. Ugledao je tkaninu, svetloplavu haljinu na detetu - devojčici od možda četiri ili pet godina. Stajala je napola okrenuta ka njemu, leđa pritisnutih uz crno, pravo deblo srušenog drveta. Izgledalo je kao da pokušava da se zavuče u drvo, ali je neosetljivo deblo ne pušta unutra.

Sada je neprekidno vrištala, a njen glas je preklinjao agoniju u njegovom umu. Dok je cičala, užasnuto je piljila u zemlju dve-tri stope pred sobom. Kovenant za trenutak nije video u šta devojčica gleda, a onda je uhvatio tihi zveckavi zvuk i razabrao zlokobno smeđe kretanje zvečarke.

Šumska zvečarka bila je sklupčana na manje od jarda od golih nogu devojčice. Glava joj se klatila kao da traži savršeno mesto za napad.

Sada je prepoznao njen užas. Pre nego što je uspeo da preko skorene krvi na usnama prevali uzvik, odgurnuo se od drveta i potrčao nizbrdo.

Strmina je izgladala beskonačno dugačka, a Kovenantove noge nisu imale snage da ga podupru. Pri svakom koraku naniže mišići su mu podrhtavali i gotovo je padao na kolena. No, držao ga je detetov nepodnošljivi strah. Nije gledao u zmiju. Zalepio je pogled za njene gole listove i usredsredio se na potrebu da stigne do nje pre nego što se zubi zvečarke zariju u njih. Ostatak devojčice samo je nejasno razabirao, kao da nije ni postojala osim onog što je u opasnosti.

Svaki drhtavi krik ga je preklinjao da požuri.

10

Ali pri tom nije pazio na oslonac. Pre nego što je prešao pola razdaljine, spotakao se i glavačke sručio ni brdo, tumbajući se i udarajući po oštrom kamenju. Za trenutak je uspeo da se zaštiti rukama, ali onda je lupio pljoštimice glavom o širok kamen na padini.

Izgledalo mu je da propada u kamen, kao da mu lice zaranja u tamu. Tamna površina stene se prelila preko njega kao talas; mogao je da oseti kako uranja u granitno srce stene.

Ne! kriknuo je. Ne! Ne sada!Odupirao se svakim atomom snage, ali bio je nadvladan. Potonuo je u njega kao da se davi u

kamenu.

2. SIN VARIOLOV

Vrhovni poglavar Mhoram sedeo je u svojim privatnim odajama duboko u Veselkamenu. Jednostavni zidovi od srca kamena oko njega bili su toplo osvetljeni malim posudama oblučka postavljenim u svakom uglu, a naokolo se širio slabi miris sveže iskopane zemlje iz oganj-kamena znanstva. Ipak je osećao neprirodnu zimu koja je vladala zemljom. Uprkos odvažnim vatrama koje su svuda posejali zubljonoše i oblučari Poglavarevog Konaka, oštra jeza se primetno uvlačila kroz planinski granit grada. Vrhovni poglavar Mhoram ju je osećao. Mogao je da oseti njen uticaj na raspoloženje Konaka kojeg su sagradili džinovi. Veselkamen se gotovo neprimetno grčio od hladnoće.

Prvi prirodni znaci proleća već su kasnili čitav mesečev ciklus. Središnja noć proleća dolazila je za četrnaest dana, a Domaja je još bila okovana ledom.

Oko klinasto oblikovane planinske zaravni Konaka nije bilo mnogo snega; vazduh je bio suviše hladan za sneg. Napadao je Veselkamen neravnomernim, neobičnim vetrom sa istoka, bacajući tanak sloj snega preko brežuljaka u podnožju, zaslepljujući sve prozore Konaka debelim slojevima inja i zarobljavajući ledom jezero u podnožju Steg-vodopada. Mhoram nije morao da nanjuši Opačiju koja je bacala taj vetar preko Domaje - i bez toga je znao odakle potiče.

Dolazio je iz Pustog Grobišta, Kletnikovog tabora.Dok je sedeo u svojim odajama, nalakćen na kameni sto i brade naslonjene na dlan, Vrhovni

poglavar bio je svestan da vetar huji i kroz njegove misli. Pre deset godina rekao bi da je to nemoguće; prirodni ritmovi vremena u Domaji ne mogu biti tako unakaženi. Čak i pre pet godina, pošto je imao vremena da ponovo i ponovo razmišlja o gubitku Žezla zakona, sumnjao bi da Kamen Zlozemlja može doneti toliko moći poglavaru Kletniku. No, sada je više znao i bolje razumeo.

Boj Vrhovnog poglavara Elene protiv mrtvog Kevina Zemljoguba odigrao se pre sedam godina. Žezlo zakona je u borbi sigurno bilo uništeno. Bez urođene podrške Žezla poretku na Zemlji, moći izopačenja Opakog bila je uklonjena sa puta velika prepreka. Zakon smrti bio je prekršen; Elena je prizvala drevnog poglavara Kevina odnekud iza groba. Mhoram nije mogao ni da nasluti sve nemerljive posledice tog proboja.

Zatreptao je i usmerio pogled zlatno-pegavih očiju ka kipu koji je stajao na stolu dve stope od njegovog oštrog nosa. Kost je beličasto svetlucala pod svetlošću oganj-kamena. Kip je načinjen ukoštavanjem - poslednje Elenino delo anundivian yaj±a. Krvni gardista Banor ga je sačuvao i predao Mhoramu kada su se našli u Dolini Vešala Garotinog Čestara. Predstavljao je vrlo detaljno izrađeno poprsje, portret mršavog, usukanog, nedokučivog lica, sa crtama napetim od proročke moći. Pošto su se Mhoram i preživeli iz ratovnije vratili iz Garotinog Čestara u Veselkamen, Banor mu je ispričao o poreklu koštane skulpture.

Zapravo, ispričao je sa neobično mnogo pojedinosti. Uobičajena uzdržanost krvne garde pretvorila se gotovo u brbljivost; ta blagoglagoljivost opisa dala je Mhoramu prvi nagoveštaj o dubokoj promeni koja se začela u krvnoj gardi. Detaljni opis zauzvrat je doveo do velike promene u Mhoramovom životu. Nekom svojom neobičnom logikom doneo je kraj moći predviđanja Vrhovnog poglavara.

Više nije bio vidilac i prorok Veća poglavara. Zbog onoga što je naučio više nije hvatao nagoveštaje dalekih događaja u plesu vatre. Tajno saznanje koje je intuicijom stekao iz ukoštanog kipa zatvorilo je oči njegovog predviđanja.

Bilo je i drugih posledica. Donelo mu je više nade i straha nego što je ikada ranije osetio. Delom ga je otuđilo od ostalih poglavara; zapravo, na neki način ga je udaljilo od svih stanovnika Veselkamena. Kada

11

je hodao hodnicima Konaka, mogao je da vidi po saosećanju, bolu, sumnji i čuđenju u njihovim pogledima da su primetili njegovu odvojenost, njegovu voljnu izolaciju. No, više ga je pogađala podvojenost koju je osećao između sebe i ostalih poglavara - Kalindrila družbenika Faerinog, Amatin kćeri Matinove, Trevora sina Grojlovog i Loerije družbenice Trevorove. U svim zajedničkim poslovima, u svim susretima tokom svakodnevnog života, čak i u stapanju umova koje je bilo velika snaga novih poglavara, bio je primoran da skriva tu mučnu nadu i strah, da ih drži daleko od njih. Jer nije im rekao svoju tajnu.

Nije im rekao, iako nije imao opravdanja za takvo ćutanje osim strave.Nagonski, u koracima koje nije mogao da razazna, Elenin ukoštani kip naučio ga je tajni obreda

Obesvećenja.Osećao je da ima dovoljno nade i straha u tom saznanju da mu traju celog života.Negde duboko u sebi verovao je da je Banor hteo da on stekne to saznanje, samo nije mogao da mu

to otvoreno kaže. Zavet krvne garde mnogo je čime ograničavao Banora. Tokom samo godinu dana na položaju međnika ispoljio je više brige za opstanak poslavara nego ijedan krvni gardista pre njega.

Vrhovni poglavar Mhoram nesvesno se trgao od tog sećanja. Tajna koju je posedovao stajala ga je mnogo čega.

Znanje je donosilo nadu, jer je objašnjavalo suštinu poraza koji je pratio nove poglavare od samog početka - od dana kada su primili od džinova Prvi krug Kevinovog znanstva i kada su položili zavet mira. Ako bude upotrebljeno, saznanje bi moglo da oslobodi moć koja je ostala zaptivena u Krugovima uprkos trudu mnogih pokolenja poglavara i studenata u Znanstvigoru. Moglo bi da donese mudrost Kevinovog znanstva. Moglo bi čak i da pokaže prapoglavaru Tomasu Kovenantu kako da upotrebi divlju magiju svog prstena od belog zlata.

No, Mhoram je shvatao da je isto ono što čini moć Kevinovog znanstva u dobru jednako moćno i u zlu. Da Kevin, sin Lorikov, nije imao tu naročitu sposobnost za moć, ne bi mogao da obesveti Domaju.

Ako Mhoram podeli to saznanje sa ostalima, svaki poglavar koji poželi da prizove Obred neće biti primoran da se osloni na nagonsko nepoverenje u život.

To saznanje je kršilo Zavet mira. Na svoj užas, Mhoram je došao do zaključka da je sam zavet, zapravo, bio bitno slepilo, nesposobnost koja je sprečavala nove poglavare da prodru u srce Kevinovog znanstva. Kada su prvi poglavari, i cela Domaja sa njima, položili zavet i izrazili svoje najviše ideale i najdublje poverenje u odricanju od svih nasilnih, uništavajućih strasti, svih ljudskih nagona za ubistvom, besom i prezirom, kada su se vezali zavetom, glupo su otcepili sebe od osnovne životne moći drevnih poglavara. Zato se Vrhovni poglavar Mhoram bojao da poveri svoju tajnu. Predstavljala je snagu koja se mogla upotrebiti jedino ako vladari poreknu najosnovnije obećanje u svom životu. To je bilo oružje koje je mogla upotrebiti samo osoba koja je odbacila sve odbrane protiv očajanja.

A iskušenje da se oružje upotrebi biće snažno, možda neodoljivo. Mhoramu nisu bili potrebni proročki snovi da bi predvideo koliku je opasnost poglavar Kletnik Opaki pripremao braniocima Domaje. Mogao je da je oseti u ledenom zimskom vetru. A znao je da je Trotgard već napadnut. Opsada Veseldrva bila je u toku i sad, dok je on sedeo u svojim privatnim odajama i zlovoljno gledao u ukoštani kip.

Mogao je da okusi u sopstvenim ustima očajanje koje je dovelo vrhovnog poglavara Kevina do Kiril Trendora i Obreda Obesvećenja. Moć je bila užasna i varljiva. Ako nije bila dovoljno velika da ispuni želje vladara, okretala se protiv ruku koje su je koristile. Sudbina vrhovnog poglavara Elene samo je ponavljala pouku Kevina Zemljoguba; on je posedovao daleko više moći nego što se novi poglavari mogu uopšte nadati da dosegnu, sada kad su izgubili Žezlo zakona; a svim svojim silama nije postigao ništa osim sopstenog neizbežnog očajanja i uništenja Domaje. Mhoram se bojao da podeli sa ostalima tu opasnost otkrivanjem tajne. Bojao se i da pomisli kako je sad i on sam u toj opasnosti.

Ipak, zadržavanje saznanja bilo je protiv svakog delića njegove prirode. Duboko je verovao da odbijanje da se podeli znanje pogađa i onog ko ga odbija i onog kome se odbija. Zadržavanjem tajne za sebe sprečavao je Kalindrila, Amatin, Trevora, Loeriju i sve meštre Znanstva i studente Žezla da pronađu u sebi snagu za odupiranje Obesvećenje; postavio je sebe u lažni položaj sudije koji ih meri i nalazi da su potrebiti. Iz istog razloga se pre deset godina žučno protivio odluci Veća da sakriju od Haila Troja saznanje o Eleninom poreklu. Ta odluka je oslabila Trojevu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Pa kako je on, Mhoram, mogao da podnese odgovornost da podeli svoju tajnu ako to deljenje dovodi do uništenja Domaje? Bolje da zlo načini Opaki nego poglavar.

12

Kada je začuo naglo kucanje na vratima, smesta je rekao "Napred". Očekivao je poruku, a po zvuku kucanja znao je ko je posetilac. Nije podigao zamišljen pogled sa kipa kada je vrhovnik Kvan ušao u odaju i stao kraj stola.

Kvan je ćutao i Mhoram je osetio da stari vrhovnik želi da ga pogleda u oči. Vrhovni poglavar je zadržao u sebi uzdah i podigao glavu. Na Kvanovom licu, istrošenom od godina i izlaganja vazduhu, video je da vesti nisu onakve kakvima se nadao.

Mhoram nije ponudio Kvana da sedne; video je da vrhovnik želi da stoji. Dovoljno često su sedeli zajedno. Posle svega što su zajedno prošli, bili su stari drugovi - iako je Kvan, dvadeset godina mlađi od Mhorama, izgledao dvadeset godina stariji. Vrhovni poglavar često je smatrao da je Kvanova neposredna, vojnička otvorenost melem za dušu. Kvan je bio sledbenik Mača i nije imao nikakvih želja da sazna tajne Žezla.

Uprkos svojih sedamdeset godina, Kvan je ponosno nosio oznake svoje službe: žutu ploču na grudima sa dvostrukom crnom dijagonalnom prugom, žutu traku oko glave i mač od ebanovine. Čvornovate šake su mu stajale na bokovima kao da su spremne da svakog časa potegnu oružje, ali blede oči su izgledale uznemireno.

Mhoram je mirno susreo vrhovnikov pogled. "Pa, prijatelju?""Vrhovni poglavaru", grubo je rekao Kvan, "došao je Znanstvigor."Mhoramu je bilo jasno da vrhovnik ima još nešto da kaže. Pogledom je pozvao Kvana da nastavi."Svi znanstvozornici i studenti bezbedno su doputovali iz Trotgarda", odgovorio je Kvan.

"Biblioteke Znanstvigora i Krugovi su nedirnuti stigli ovamo. Svi posetioci i oni koji su ostali bez doma zbog napredovanja vojske Sotonpesta kroz Središnje Zaravni došli su u potrazi za skloništem. Veseldrvo je opkoljeno."

Opet je zastao i Mhoram ga je tiho upitao. "Kakve vesti su znanstvozornici doneli o toj vojsci?""Da je... ogromna, Vrhovni poglavaru. Zasula je Dolinu dve reke kao more. Džin-besomuk Sotonpest

nosi sa sobom... istu moć koju smo videli kod Ljudoseče u bici kod Doriendor Koriševa. Lako je prešao ušća Rila i Luralina. Veseldrvo će mu uskoro pasti u ruke."

Vrhovni poglavar je pazio da u glasu ima dovoljno smirenosti da je suprotstavi Kvanovoj obeshrabrenosti. "Bili smo upozoreni, vrhovniče. Kada su se džin-Besomuk i njegove horde uspeli uz Domajin Sunovrat na severu ravnica Ra, Ranjani su nam poslali poruku. Zato je Znanstvigor i sačuvan."

Kvan je stegao šakom dršku mača. "Poglavar Kalindril je ostao u Veseldrvu."Mhoram se trgao od bolnog iznenađenja."Ostao je da brani grad na drvetu. Sa njim je pet eovojni pod komandom balčaklijke Amorin... kao i

starac-mačevnik Drinišok i stari žezlar Asuraka."Posle prvog udara vesti, zlatom prošarane dužice vrhovnog poglavara preteći su se usredsredile.

"Vrhovniče, Veće je naložilo da Veseldrvo brane samo oni lilianrili koji ne mogu da podnesu da ga napuste. Veće je naložilo da se bitka za Domaju odigra ovde", udario je dlanom po stolu, "gde možemo uzeti najveću moguću cenu za svoje živote."

"Ti i ja nismo u Veseldrvu", oštro je odvratio Kvan. "Ko bi tamo komandovao da je poglavar Kalindril zanemario svoj cilj? Amorin ne bi - i ti to znaš. Vezani su zajedno cenom koju su platili kod Doriendor Koriševa. Ne bi mogla ni da ga ostavi samog. Ne bi mogla ni da odbije pomoć staraca."

Branio je balčaklijku Amorin oštrim glasom, ali prekinuo je kada je Mhoram nervoznim pokretom odgurnuo u stranu sva pitanja o opasnosti. Neko vreme su zajedno ćutali. Vrhovnog poglavara je uhvatilo bolno predosećanje tuge, ali se savladao. Odsutno je spustio pogled na sto. "Je li vest preneta Faeri, družbenici Kalindrilovoj?" tiho je upitao.

"Korimini, starac Znanstvigora, odmah je pošao k njoj. On je učio Kalindrila i poznaje ih oboje već mnogo godina. Izvinjava se što nije prvo posetio Vrhovnog poglavara."

Mhoram je sleganjem ramena odbacio svaku potrebu za izvinjavanjem. Bolela ga je nemogućnost da stupi u dodir sa Kalindrilom. Veseldrvo je bilo udaljeno šest dana jahanja, a nije mogao da dozove Ranihina. Vojska Opakog potpuno je odsekla Veselkamen od ravnice Ra; svaki Ranihin koji bi pokušao da odgovori na poziv bio bi gotovo sigurno ubijen i pojeden. Vrhovni poglavar je mogao samo da čeka - i da se moli da Kalindril i njegovi sadruzi napuste Veseldrvo pre nego što ih Sotonpest opkoli. Dve hiljade ratnika sa balčaklijom ratovnije, dvoje poglavara znanstvozornika, jedan poglavar - cena Kalindrilove hrabrosti bi mogla biti ogromna.

13

No, čak i dok je mislio na to, Mhoram je znao da se Kalindril nije upravljao hrabrošću. Poglavar samo nije mogao da podnese pomisao da će Veseldrvo nestati. Mhoram se u sebi nadao da će Sotonpest ostaviti drvo u životu - i da će ga radije koristiti nego da ga uništi. No, Kalindril nije delio njegovu nadu. Još od kako se pokolebao u bici kod Doriendor Koriševa, smatrao je sebe za čoveka koji je obeščastio poglavarsku dužnost i izbegao da ispuni ono što je Domaja očekivala od njega. Smatrao je sebe za kukavicu. A sada je Veseldrvo, najčarobniji poduhvat novih poglavara, bilo u opasnosti. Mhoram je ponovo uzdahnuo i nežno dodirao ukoštani kip.

Duboko u sebi, spremao se za odluku."Kvane, prijatelju", gorko je upitao, "šta smo postigli za ovih sedam godina?"Kao da je to značilo kraj zvaničnog razgovora, Kvan se spustio u stolicu preko puta Mhorama i malo

opustio ramena. "Uložili smo sve sile u pripremu za odbranu Veselkamena. Oporavili smo ratovniju koliko smo mogli - deset preživelih eovojni preraslo je u dvadeset pet. Doveli smo ovamo narod iz Središnje Zaravni, sklonili ih sa puta Sotonpesta. Nakupili smo hranu, oružje, zalihe. Sivom Krvniku trebaće više od mora pragrdana i jamnika da slomi naš otpor."

"On ima više, Kvane." Mhoram je nastavio da gladi neobično rečito lice na poprsju anundivian yaj±a. "A izgubili smo krvnu gardu."

"Ne našom krivicom." Kvanov bol zbog gubitka učinio je da zvuči ljutito. Borio se rame uz rame sa krvnom gardom više od ijednog ratnika u Domaji. "U vreme kada je zadatak u Primorju dat Koriku i krvnoj gardi, nismo mogli znati da je Sivi Krvnik napao džinove Kamenom Zlozemlja. Nismo mogli znati da će Korik pobediti Besomuka i da će pokušati da donese komad Kamena ovamo."

"Nismo mogli znati", šuplje je odvratio Mhoram. Na kraju krajeva, prestanak njegovih proročkih snova nije ispao veliki gubitak. Uprkos mnoštvu strahova koje je sadržavao, nije ni naslutio napad poglavara Kletnika na džinove. "Prijatelju, da li se sećaš šta nam je Banor rekao o ovom kipu?"

"Vrhovni poglavaru?""Izvestio je da ga je Elena, kćer Lenina, načinila po liku Tomasa Kovenanta, Nevernika i nosioca

belog zlata - i da je prapoglavar Kovenant pomislio kako predstavlja lice krvnog gardiste." Banor je takođe izvestio da ga je Kovenant primorao da kaže Eleni ime Moći skrivene u Sedmom krugu, tako da je ispunila uslove za približavanje toj Moći. No, Mhoram se sada zanimao za sličnost koju je Vrhovni poglavar Elena unela u svoje delo. To je bila početna tačka, začetak od kojeg je putovao do dosezanja svog tajnog znanja. "Bila je istinski meštar u vajanju kosti. Ne bi nesvesno omogućila takvu zabunu."

Kvan je slegnuo ramenima.Mhoram se toplo nasmešio vrhovnikovom oklevanju da iznese mišljenje van svojih sposobnosti.

"Prijatelju moj", rekao je, "primetio sam sličnost, ali nisam mogao da je razumem. Pomogla mi je Ahana, kćer Hanina. Iako ne poznaje veštinu ukoštavanja, ima oko umetnika. Shvatila je misao koju je Elena unela u ovo.

Kvane, sličnost između prapoglavara Tomasa Kovenanta i Banora krvnog gardiste je u tome što obojica zahtevaju apsolutno znanje o sopstvenom životu. Za krvnu gardu to je bio njihov zavet. Zahtevali su od sebe ili čistu, savršenu službu zauvek ili nikakvu službu. A Nevernik zahteva..."

"On zahteva", kiselo ga je prekinuo Kvan, "da njegov svet bude stvaran, a naš ne."Mhoramovu ozbiljnost za trenutak je ublažio kratkotrajan osmeh. "Ta potreba za apsolutnim znanjem

je opasna. I Kevin je hteo pobedu ili uništenje."Vrhovnik je pogledao Mhorama u oči pre nego što je odgovorio. "Onda ne prizivaj ponovo

Nevernika. Vrhovni poglavaru, on će prepustiti Domaju propasti da bi očuvao svoj 'stvarni' svet."Mhoram je podigao obrve i stegao usne. Znao je da vrhovnik nikada nije verovao Kovenantu, ali u

ovim teškim vremenima sumnje su bile važnije i teže za odgonetanje. Pre nego što je stigao da odgovori, na vratima se začulo žurno kucanje i napeti šapat stražara. "Vrhovni poglavaru, brzo dođite! Vrhovni poglavaru!"

Mhoram je smesta ustao i pošao ka vratima. U tih nekoliko koraka izbrisao je sve svoje maštarije i usmerio misli na Veselkamen, tragajući za razlogom stražareve uznemirenosti.

Kvan je stigao do vrata korak pre njega i otvorio ih. Mhoram je žurno izišao u blistavo, okruglo dvorište.

Čitava zasvođena pećina palate bila je jarko osvetljena bledožutom svetlošću koja se probijala kroz kameni pod, ali Mhoram nije morao da gleda kroz vidikovce u zidovima pećine da bi shvatio zašto ga je

14

stražar pozvao. Poglavar Amatin je stajala u središtu neugasive svetlosti iz poda. Bila je okrenuta licem ka njemu, leđima ka svojim odajama, kao da je baš išla kod njega kad ju je snašla nevolja.

U rukama je stezala lomilialor - komunikacioni štap koji je Veselkamen dobio od Znanstvigora pre sedam godina.

Izgledala je kao tamna senka na osvetljenom podu, a u njenim rukama Veledrvo je gorelo bez plamena, kao uzana pukotina na peći. Sitne, hladne kuglice iskri vrcale su sa drveta. Mhoram je odmah shvatio da upravo prima poruku od onoga, ma ko to bio, ko drži drugi komunikacioni štap, onaj u Veseldrvu.

Dograbio je svoje dugačko, gvožđem okovano žezlo sa tronošca pred vratima i pošao preko dvorišta ka Amatin. Iz iskustva je znao da je odašiljanje i primanje lomilialor poruka iscrpljujući postupak. Biće joj potrebna njegova pomoć. Nije imala fizičku snagu i znala je to; kada je poruka o vojski Opakog stigla do poglavara, prenela je na Kalindrila svoju odgovornost za Veseldrvo - koja joj je dodeljena zbog strasne ljubavi prema znanstvu - jer je verovala da joj nedostaje telesna čvrstina da izdrži duga naprezanja. No, u njenom sitnom, dečijem telu i ozbiljnim očima krila se sposobnost saznanja i odanost učenju koju nijedan poglavar nije mogao da dostigne. Vrhovni poglavar često je pomišljao da je Amatin najsposobnija u celoj Domaji da otkrije njegovu tajnu, a da je najmanje verovatno da će baš ona to učiniti.

Sada, ocrtana na svetlom podu u dvorištu, izgledala je mršavo i krhko - kao senka što je baca moć koju je držala u rukama. Drhtala je čitavim telom i držala lomilialor ispruženom rukom kao da hoće da ga drži što dalje od sebe, a da ga ne ispusti. Progovorila je pre nego što je Mhoram stigao do nje.

"Asuraka", dahnula je. "Asuraka govori." Glas joj je podrhtavao kao grana na vetru. "Sotonpest. Vatra. Vatra! Drvo! Ahh!" Dok je dahćući govorila, užasnuto je zurila u Mhorama kao da kroz njega vidi plamen kako nagriza stablo Veseldrva.

Mhoram se zaustavio nadohvat Veledrva i postavio svoje žezlo na pod kao da izdaje zapovest. Podigao je glas da bi prodro kroz njenu opčinjenost. "Drži se, Amatin. Čujem."

Pognula je glavu, pokušavajući da izbegne ono što vidi, a reči su joj sletale sa usana kao da je neko bacio tešku gromadu u vode njene duše. "Vatra! Stablo gori. Drvo gori. Kamen! Lišće, korenje, granje, sve je zahvaćeno. Kalindril se bori. Bori se! Vriska - ratnici vrište. Južni hol gori! Ah, dome moj!"

Mhoram se namrštio i stegao pesnicu oko sredine lomilialor štapa. Moć poruke ga je pogodila i protresla od glave do pete, ali i dalje je držao glatko drvo i ulivao u njega snagu svoje volje. Preko njega je dosegao Amatin i umirio je; uz njenu pomoć obrnuo je za trenutak tok moći kroz Veledrvo. Boreći se sa strujom Asurakinih osećanja, uspeo je da joj dovikne "Bežite!"

Žezlarka ga je čula i odgovorila kroz Amatinine usne. "Da bežimo? Ne možemo! Veseldrvo umire pod nama. Opkoljeni smo. Sve ostale grane gore. Dva stabla su u plamenu do vrha. Vriska! Vriska. Poglavar Kalindril stoji u viankomu i bori se. Središnja debla gore. Mreža viankoma gori. Kalindrile!"

"Voda!" Mhoram je gurnuo reči ka Asuraki kroz komunikacioni štap. "Pozovi reke! Potopi dolinu!"Za trenutak je Asurakin pritisak popustio, kao da je odvratila pažnju od štapa. Mhoram ju je žurno

pozvao. "Asuraka! Žezlarko!" Uplašio se da je pala u vatru. Kada je nastavila poruku, zvučala je udaljeno, izgubljeno.

"Poglavar Kalindril je pozvao reke - ranije. Sotonpest je skrenuo poplavu. On... Kamen Zlozemlja... " U slabi glas od kojeg su podrhtavale Amatinine usne prodro je novi ton užasa. "Ponovio je davnu smrt Kuraš Plenetora. Raznesene stene, krv, kosti i spaljena zemlja su se podigli iz dubine. Drevnim ostacima je okružio Veseldrvo i skrenuo vodu. Kako je to moguće? Je li Vreme probijeno? Jednim pokretom Kamena stoleća lečenja su precepljena nadvoje."

Amatin se iznenada zgrčila u drhtavom uzviku. "Kalindrile!"Lomilialor je istog časa zaćutao; moć je otišla iz njega kao oterana ptica. Poglavar Amatin se

zateturala i gotovo pala na kolena. Mhoram ju je uhvatio pod ruku da bi je zadržao na nogama.U iznenadnoj tišini dvorište je delovalo mrtvo i hladno kao grob. U vazduhu su se sjatili odjeci

strepnje nalik na bešumne udare crnih krila. Mhoramovi zglobovi na ruci kojom je stezao štap bili su beli i napeti.

Onda je Amatin zadrhtala i pribrala se. Vrhovni poglavar se povukao i postao svestan drugih ljudi u dvorištu. Mogao je da ih oseti. Kvan je stajao nekoliko koraka iza njega, a nekoliko stražara bilo je raštrkano oko ivice svetlećeg poda. Šačica posmatrača plašljivo je gledala sa ograđenih otvora u zidu pećine. Vrhovni poglavar nije gledao u njih nego levo od sebe, gde je stajao Korimini, starac Znanstvigora, sa Faer, družbenicom Kalindrilovom. Starac je položio obe naborane ruke na Faerina ramena. Suze su mu blistale

15

pod teškim kapcima, a dugačka bela brada podrhtavala je od bola. Faerino otvoreno lice bilo je prazno i bledo kao koštani kip.

"Znači, mrtav je, Vrhovni poglavaru?" Tiho je upitala."Smrt žanje lepotu sveta", odgovorio je Mhoram."Izgoreo je.""Sotonpest je Besomuk. Mrzi sve što je živo i zeleno. Bio sam budala što sam verovao da će

Veseldrvo biti pošteđeno.""Izgoreo", ponovila je."Da, Faer." Nije našao reči kojima bi izrazio bol svoga srca. "Borio se da očuva Veseldrvo.""Vrhovni poglavaru, bilo je sumnje u njemu... ovde." Pokazala je svoje grudi. "Zaboravio je na

sebe."Mhoram je osetio istinu u njenom glasu, ali nije mogao da ostavi takvu izjavu bez komentara.

"Možda. Nije zaboravio Domaju."Poglavar Amatin je tiho zaječala, okrenula se i požurila ka svojim odajama. Faer nije obratila pažnju

na nju. Nije gledala Mhorama u oči. "Je li to moguće?"Nije znao odgovor na to pitanje. Zato je odgovorio kao da ponavlja Asurakin uzvik. "Zakon smrti je

bio prekršen. Ko može reći šta je sada moguće?""Veseldrvo", zastenjao je Korimini. Glas mu je drhtao od starosti i tuge. "Hrabro je umro.""Zaboravio je sebe." Faer se uklonila od starčevog dodira kao da joj njegova uteha ne može koristiti.

Okrenula je leđa Vrhovnom poglavaru i ukočeno pošla u svoje odaje. Korimini je za trenutak oklevao, ali pošao je za njom, uzaludno brišući suze.

Mhoram je sa naporom odložio žezlo i ispravio prste zgrčene kao kandže.Mirno i čvrsto, doneo je odluku.Usne su mu bile čvrste i ukočene kad se obratio Kvanu. "Sazovi Veće", rekao je kao da očekuje

vrhovnikovo protivljenje. "Pozovi znanstvozornike i sve rhadhamaerle i lilianrile koji žele da dođu. Nema više odlaganja."

Kvan je shvatio šta znači takav glas. Oštro je pozdravio Vrhovnog poglavara i smesta počeo da dovikuje naredbe stražarima.

Mhoram nije čekao da vrhovnik završi posao. Uzeo je svoje žezlo u desnicu i pošao sa osvetljenog poda niz hodnik koji je razdvajao poglavarske odaje od ostatka Veselkamena. Klimnuo je glavom stražarima na drugom kraju hodnika, ali nije se zaustavio da odgovori na upitne poglede. Svi koje je sreo osetili su uznemirenost u atmosferi Veselkamena i oči su im bile pune strepnje. Nije obraćao pažnju na njih. Uskoro će svi dobiti svoje odgovore. Pribrano se penjao kroz nivoe Poglavarevog Konaka ka Zabranu.

Kako se vest o Asurakinoj poruci širila kroz zidove grada, oko Mhorama se okupljala žurba. Uobičajeni poslovi života koji je pulsirao u kamenu, odjekujući ritmovima stanovnika Konaka, sada je prerastao u privid jednoglasja, kao da sam Veselkamen govori ljudima šta se desilo i kako da odgovore. Planinski kamen je na taj isti način pomagao u organizovanju života svojih stanovnika već pokolenjima, vekovima.

Duboko u bolnom srcu Mhoram je znao da čak i tom kamenu može doći kraj. Tokom mnogih razdoblja postojanja nikad nije bio opkoljen. Ali sada je poglavar Kletnik bio dovoljno moćan. Mogao je da raskine masivne zidove i pretvori poslednje uporište Domaje u tucanik. Uskoro će i početi da to pokušava.

Kalindril je to svakako jasno shvatio. Došlo je vreme očajničkog rizika. Vrhovni poglavar već je bio sit štete koju je Sotonpest načinio na dugom maršu od Pustog grobišta. Odabrao je svoj rizik.

Nadao se da će okrenuti prekršeni Zakon smrti u korist Domaje.Uhvatio je sebe kako žuri, iako je znao da će morati da čeka kada stigne u Zabran. Podstrekavao ga

je pritisak odluke. Ipak, kada ga je iz bočnog prolaza pozdravio Trel, smesta se zaustavio i okrenuo da sačeka dolazak krupnog oblučara. Trel, družbenik Atiaranin, imao je zahteve koje Mhoram nije mogao ni da odbije ni da izbegne.

Trel je bio odeven po tradiciji Kamendolaca - preko svetlosmeđih pantalona nosio je kratku tuniku sa porodičnim simbolom, uzorkom u obliku belog lista, utkanim na ramenima - i bio je širok i mišićav, što je građa tela tipična za ljude iz kamensela; no, Kamendolci su obično niski, a Trel je bio visok. Ostavljao je utisak ogromne fizičke snage, što je bilo samo pojačano njegovom veštinom u znanstvu rhadhamaerla.

Prišao je vrhovnom poglavaru glave oborene u gestu stidljivosti, ali Mhoram je znao da nije stid to zbog čega Trel izbegava da gleda ljude u oči. Iza guste mase Trelove sedoriđe brade i oblučarske grubosti

16

njegovog lica svetlucalo je drugo objašnjenje. Mhoram je nehotice zadrhtao kao da je zimski vetar našao put kroz Veselkmen do njegovog srca.

Kao i ostali rhadhamaerli, Trel je posvetio život služenju kamena. Ali izgubio je ženu, kćer i unuku zbog Tomasa Kovenanta. Sam pogled na Kovenanta, pre sedam godina, naveo ga je da ošteti stenu Konaka; zario je prste u granit kao da je mekši od gline.

Izbegavao je da gleda ljude u oči da bi time prikrio mržnju i bol koji su se sukobljavali u njemu.Obično je bio uzdržan, udubljen u kamene poslove Konaka. No, sada je prišao vrhovnom poglavaru

sa izgledom ljutite rešenosti."Krenuo si u Zabran, vrhovni poglavaru", rekao je. Uprkos uzdržanom ponašanju, u glasu mu se

osećao čudan prizvuk preklinjanja."Da", odgovori Mhoram."Zašto?""Trele, družbeniče Atiaranin, znaš razlog. Nisi gluv za potrebitost Domaje.""Ne znam", mirno odvrati Trel.Mhoram blago odmahnu glavom. "Znaš da moram pokušati."Trel otrese ovu izjavu oštrim pokretom ramena i ponovi. "Ne znam."

"Trele, ja sam vrhovni poglavar Veća Veselkamena. Moram učiniti ono što mogu.""Znači, oglasićeš... oglasićeš pad Elene, kćeri moje kćeri.""Oglasiti?" Trelov izraz je iznenadio Vrhovnog poglavara. Podigao je obrve i sačekao da mu Trel

objasni."Da!" Trel je počeo da objašnjava. Glas mu je zvučao čudno, kao da je u dugim, dubokim,

podzemnim pesmama tokom službe rhadhamaerla izgubio bliskost sa ljudskim govorom; izgledalo je kao da se bori sa potrebom da viče. "Moja žena Atiaran rekla je... rekla je da je na živima odgovornost da opravdaju žrtve mrtvih. Inače njihova smrt ne bi imala nikakvog smisla. Ti ćeš raščiniti smisao Elene. Ne smeš... ne smeš odobriti njenu smrt."

Mhoram je osetio istinu u Trelovim rečima. Njegova odluka bi mogla podrazumevati potvrdu, ili bar prihvatanje Eleninog pada pod Melenkurion Nebozorom; a to će biti gorak zalogaj za Trela. Možda se time mogao objasniti nagoveštaj straha koji se osećao u Trelovom govoru. No, Mhorama je dužnost prema Domaji jasno obavezivala. "Moram pokušati" reče tiho i nastavi da ga Trel ne bi pogrešno razumeo. "Vrhovni poglavar Elena je prekršila Zakon smrti. Kako bih mogao da odobrim njen postupak?"

Trel je prešao pogledom preko okolnih zidova, izbegavajući lice Vrhovnog poglavara, a teškim šakama stezao je kukove kao da ih sprečava da posegnu - kao da se pribojava šta bi njegove ruke mogle učiniti kad ih ne bi zauzdavao. "Da li voliš Domaju?" Upitao je prigušenim glasom. "Uništićeš je."

Tada je dočekao Mhoramov pogled, a oči pune bola gorele su mu vlažnom vatrom. "Bilo bi bolje da sam... " naglo je odvojio ruke od bokova i pljesnuo dlanovima, a ramena su mu se povila kao da davi nekoga "...da sam zadavio na rođenju moju kćer Lenu."

"Ne!" Mhoram je ponovio malo tiše. "Ne." Želeo je da obgrli Trela i da nekako uteši oblučara. No, nije znao kako da olakša Trelov teret; nije mogao da razreši ni svoje dvoumljenje. "Čuvaj mir, Trele", promrmljao je. "Seti se Zaveta." Nije mogao ništa drugo da smisli.

"Mir?" Trel je odgovorio bolnim podsmevanjem. Kao da više nije video Vrhovnog poglavara. "Atiaran je verovala u mir. Mira nema." Polako se okrenuo i pošao niz bočni prolaz odakle je i došao.

Mhoram je za trenutak gledao za njim niz prolaz. Dužnost i oprez su mu govorili da bi trebalo odrediti ratnike da nadgledaju ovog oblučara. No, nije mogao da muči Trela takvim pokazivanjem nepoverenja; takva presuda oslabila bi poslednje deliće Trelove samokontrole. A on, Mhoram, video je muškarce i žene kako pobeđuju patnju kakva je mučila Trela.

Ipak, oblučar nije izgledao kao čovek koji će izboriti novu celinu iz ruševina ranijeg života. Mhoram je ozbiljno rizikovao time što ništa ne preduzima. Kad je ponovo pošao ka Zabranu, težina odgovornosti navalila se na njega. Nije se osećao dorastao broju usuda koje je nosio.

Pošao je niz dugačak, bakljama osvetljen hodnik, uspeo se uz zavojito stepenište i prišao jednom od privatnih poglavarskih ulaza u Zabran. Zastao je na vratima da proceni koliko ljudi se već sakupilo za Veće i gotovo odmah je čuo poglavara Amatin kako se penje uz stepenište iza njega. Sačekao ju je. Kada je stigla do odmorišta na kome je stajao, video je da su joj oči oivičene crvenilom, a usne drhtave i napete. Poželeo je da odmah govori sa njom, ali je rešio da se sukobi sa njenim osećanjima tek posle Veća. Ako ikada bude

17

odao svoje tajno saznanje, prvo će morati da pripremi teren. Ćutke, saosećajno joj se osmehnuo, otvorio joj vrata i ušao za njom u Zabran.

Pošli su stepenicama do poglavarskog stola, koji je stajao ispod nivoa ograđenih galerija u visokoj, okrugloj dvorani Veća. Dvorana je bila osveteljna sa četiri velike lilianril baklje postavljene iznad galerija i otvorenom posudom oblučka na podu, ispod i unutar stola u obliku slova "C". Kamene stolice za poglavare i njihove posebne goste čekale su duž spoljnje ivice stola, okrenute ka otvorenom prostoru sa posudom oblučka; u čelu stola bila je stolica sa visokim naslonom za Vrhovnog poglavara.

Na podu Zabrana, kraj posude sa oblučkom, stajao je okrugli kameni sto u čiju je sredinu bio dopola zabijen kratki srebrni bodež. To je bio Lorikov kril, ostavljen tamo gde ga je Kovenant zabo pre sedam godina. Za to vreme poglavari nisu našli načina da ga izvade iz kamena. Ostavili su ga u Zabranu tako da svako ko poželi da proučava kril može slobodno da mu priđe. Ništa na njemu nije se izmenilo osim prozirno belog dragog kamena oko kojeg su se stapali drška, štitnici i dvosekla oštrica.

Kada su se Mhoram i Kalindril vratili iz pohoda u Garotin Čestar, zatekli su dragulj mrtav, bez svetlosti. Vrela vatra koju je Kovenant prizvao u njega sada je iščilela.

Stajao je blizu oblučka kao dokaz uzaludnosti poglavara, ali Mhoram nije mislio na njega. Nije morao da se osvrće kako bi saznao ko je stigao u Zabran; savršena akustika sale prenosila je do njega svaki šum i mrmljanje. U prvom redu na galeriji, iznad i iza poglavarskih sedišta, nalazili su se ratnici, vojevnici ratovnije, na mestima koja su ranije pripadala krvnoj gardi. Dvojica srdočnika, oblučar Torm i zubljonoša Borilar, sedeli su sa vrhovnikom Kvanom na zvaničnom položaju, visoko na galeriji iza stolice Vrhovnog poglavara. Nekoliko znanstvozornika smestilo se u redovima iznad stola; još su na sebi imali umor i prašinu od bekstva iz Veseldrva, ali bili su suviše napeti od vesti o padu drveta da bi propustili ovo Veće. A sa njima su bili i bukvalno svi lilianrili Poglavarevog Konaka. Spaljivanje drveta pogodilo je sve zubljonoše pravo u srce i dok su gledali približavanje Vrhovnog poglavara u očima im se video bol.

Mhoram je stigao do svog sedišta ali nije odmah seo. Kad je poglavar Amatin stigla do svog mesta na desnoj strani stola, osetio je oštar bol pri pogledu na kameno sedište koje je pripadalo poglavaru Kalindrilu. Mogao je u sećanju prizove i prisustvo ostalih koji su zauzimali stolicu Vrhovnog poglavara: Variola, Prothala, Ozondreu i Elenu od novih poglavara, Kevina, Lorika i Damelona od drevnih. Njihova lična veličina i hrabrost učinili su ga skromnim, jer shvatio je koliko je bio mali za nošenje tolikih dužnosti i gubitaka. Stajao je na prekretnici sudbine Domaje bez Variolovog vidovnjaštva, Prothalove asketske snage, Ozondreine tvrdoglave nepomirljivosti ili Elenine vatre; i nije imao ni blizu toliko moći kao najslabiji poglavar u najslabijem veću koje su vodili Kevin, Lorik, Damelon ili Berek Srdomil, poglavar-rodilac. Pa ipak, niko od preostalih poglavara nije mogao da preuzme njegovo mesto. Amatin nije imala fizičku snagu. Trevor nije verovao u svoju sposobnost; smatrao je da nije dorastao ostalim poglavarima. Loerija je bila rastrzana između ljubavi prema Domaji i želje da zaštiti svoju porodicu. Mhoram je znao da je već nekoliko puta bila na ivici da zatraži razrešenje od poglavarstva, pa da pobegne sa kćerima u srazmernu sigurnost Zapadnik-planina.

Bez Kalindrila, vrhovni poglavar Mhoram bio je usamljeniji nego ikada pre.Morao je da se prisili da izvuče stolicu i sedne.Čekao je Trevora i Loeriju zadubljen u misli, sakupljajući duhovnu snagu. Konačno, glavna vrata

Zabrana su se otvorila i dvoje poglavara pošlo je niz široke stepenice, prateći Koriminija, starca Znanstvigora. Kretao se polako i sa mukom, kao da mu je kraj Veseldrva iscrpao poslednju elastičnost iz mišića i ostavio ga u vlasti odmaklih godina; Trevor i Loerija su ga pažljivo pridržavali sa strane. Pomogli su mu da stigne do stolice pored Amatin, a onda su obišli sto i zauzeli svoja mesta levo od Vrhovnog poglavara.

Kada su seli, Zabran je utihnuo. Svi razgovori su prekinuti i posle kratkog šuškanja nogu i meškoljenja tišina je ispunila toplo, žuto svetlo baklji i oblučka. Mhoram nije čuo ništa osim prigušenog zvuka disanja. Polako se osvernuo po stolu i galerijama. Sve oči su bile uperene u njega. Pribrao se i postavio svoje žezlo na sto pre nego što je ustao.

"Prijatelji i službenici Domaje", mirno je rekao, "dobro došli na Veće poglavara. Ja sam Mhoram sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Pred nama su ozbiljne nevolje i moramo preduzeti korake protiv njih. No, pre svega moramo poželeti dobrodošlicu znanstvozornicima Znanstvigora. Korimini, starče Znanstvigora, budi u Poglavarevom Konaku kao kod kuće, i ti i tvoj narod. Bezbedno si doveo u Veselkamen veliku školu znanstva. Kako da ti se odužimo?"

18

Korimini je nesigurno ustao kao da hoće da primi pozdrave Vrhovnog poglavara, ali rasplinutost njegovog pogleda pokazivala je da su mu misli negde drugde. "Faer", počeo je drhtavim staračkim glasom, "Faer me moli da se izvinim zbog odsustva Kalindrila, njenog muža. On neće moći da prisustvuje Veću." U glasu mu se osećala izgubljenost i postepeno je zaćutao kao da je zaboravio šta hoće da kaže. Misli su mu postepeno izgubile dodir sa situacijom u kojoj se nalazio. Dok je stajao pred Većem, moć znanstva koja ga je toliko dugo čuvala od starosti kao da ga je sada napustila. Zastao je i ponovo seo, besciljno mrmljajući, lutajući u umu kao čovek koji se trudi da razume jezik koji više ne poznaje. Konačno je našao reč. "Veseldrvo." Ponovio je nekoliko puta, pokušavajući da je razume. Počeo je tiho da plače.

Mhorama su oči pekle od suza. Brzim pokretom poslao je dvoje znanstvozornika da pomognu Koriminiju. Podigli su ga sa sedišta i gotovo ga poneli između sebe, uz stepenice prema visokim drvenim vratima. "Odvedite ga isceliteljima", promuklo je rekao Mhoram. "Nađite mu mir. Služio je Domaju hrabro, odano i mirno tokom više godina od ikog živog."

Poglavari su ustali i odjednom su svi u Zabranu bili na nogama. Složno su dodirnuli desnom rukom srce i ispružili dlan ka Koriminiju u drevnom pozdravu. "Živeo, Korimini", rekoše, "starče Znanstvigora. Nađi mir."

Dvoje znanstvozornika izvelo je Koriminija iz Zabrana i vrata su se zatvorila za njima. Ljudi na galerijama ponovo su seli, rastuženi. Poglavari su pogledali Mhorama sa tugom u očima. "Ovo je loš znak", napeto je rekla Loerija.

Mhoram se s naporom pribrao. "Svi znaci su loši u ovakva vremena. Opačija je nad Domajom. Zato smo poglavari. Ne bismo bili potrebni Domaji da ne postoji zlo protiv kojeg treba delovati."

Amatin ga nije gledala u oči dok je odgovarala. "Ako je to naša svrha, onda joj ne služimo." Od besa i bola njen glas je dobio prkosan prizvuk. Držala je dlanove raširene na stolu kao da pokušava da ih utisne u kamen. "Od svih poglavara samo je Kalindril podigao ruku u odbranu Veseldrva. Izgoreo je umesto mene."

"Ne!" Vrhovni poglavar smesta ju je prekinuo. Nadao se da će pred Većem raspravljati o problemima na drugi način, ali sad kad je Amatin progovorila nije mogao da se povuče. "Ne, poglavaru Amatin. Nemoj primiti na svoja ramena odgovornost za smrt Kalindrila, družbenika Faerinog. Umro je na mestu koje je sam izabrao. Kada si verovala da više nisi najpogodniji poglavar za nadzor nad Veseldrvom, iznela si svoje uverenje Veću. Veće je prihvatilo tvoje uverenje i zamolilo poglavara Kalindrila da ponese taj teret.

U isto vreme, Veće je odlučilo da se branitelji Domaje neće trošiti u skupoj i beskorisnoj bici za Veseldrvo." Dok je govorio, napetost oko njegovih očiju pokazivala je koliko je teško, koliko užasno teško bilo doneti takvu odluku. "Dom Znanstvigora nije načinjen za rat i ne se mogao valjano braniti. Veće je odlučilo da je za Domaju najvažnije da sačuvamo svoje snage i iskoristimo ih najbolje, ovde. Kalindril je izabrao", autoritet Mhoramovog glasa za trenutak je zadrhtao, "poglavar Kalindril, družbenik Faerin, izabrao je drugačije. Ti ne snosiš krivicu za to."

Video je protivljenje u njenom pogledu i požurio da joj odgovori. Nije hteo da ona glasno izgovori tu misao. "Osim toga, tvrdim ti da niko od nas ne snosi krivicu za mudro ili glupo, pobedu ili poraz, u načinu na koji smo izabrali da branimo Domaju. Mi nismo tvorci Zemlje. Njen konačni kraj nije u našim rukama. I mi smo stvoreni, kao i cela Domaja. O nama se može suditi samo po čistoti načina na koji joj služimo. Pošto smo posvetili svu svoju mudrost i sve svoje snage odbrani Domaje, niko ne može da podigne glas i optuži nas. Život ili smrt, dobro ili zlo - pobeda ili uništenje - od nas se ne traži da rešavamo takve zagonetke. Neka Tvorac odgovara za usud svog dela."

Amatin ga je prodorno pogledala i osetio je da odmerava izdvojeno, tajno mesto u njegovom srcu. Kada je progovorila, gotovo je šaputala. "Znači li to da kriviš Kalindrila? U njegovoj smrti nema 'sve mudrosti'."

Promašaj njenog napora da razume zaboleo je Vrhovnog poglavara, ali otvoreno joj je odgovorio. "Nisi gluva, poglavaru Amatin. Voleo sam Kalindrila, družbenika Faerinog, kao brata. Nemam mudrosti, snage ni volje da ga okrivim."

"Ti si Vrhovni poglavar. Čemu te tvoja mudrost uči?""Ja sam Vrhovni poglavar", potvrdio je Mhoram. "Nemam vremena za okrivljavanje."Odjednom se i Loerija pridružila ispitivanju. "A ako nema Tvorca? Ili ako se o delu niko ne stara?""Ko će onda da nam prigovori? Sami obezbeđujemo značenje svojih života. Ako služimo Domaju

onoliko čisto koliko nam sposobnosti dozvoljavaju, šta se više može zahtevati od nas?"

19

"Pobeda", odgovorio mu je Trevor. "Pobeda, vrhovni poglavaru. Ako padnemo, sama Domaja će nas kriviti. Biće napuštena. Mi smo joj poslednji zaštitinici."

Snaga njegovog napada pogodila je Mhorama. Još nije imao hrabrosti da otvoreno odgovori: Bolje poraz nego obesvećenje. Zato je uzvratio gorkim osmehom. "Poslednji, poglavaru Trevore? Ne. Haručai još žive u svojim planinskim tvrđavama. Oni, na svoj način, znaju ime zemne moći boje od svakog poglavara. Ranjani i Ranihini još žive. Mnogi ljudi Južnih i Severnih zaravni još žive. Mnogi Neomeđeni još žive. Kaeroil Divogornik, šumnik Garotinog čestara, još nije umro. A negde iza Mora novorođenog sunca jeste domovina džinova - da, i Elohima i Bhrathaira, o kojima su pevali džinovi. Oni će se odupreti poglavaru Kletniku i njegovoj vladavini nad Zemljom."

"Ali Domaja, vrhovni poglavaru! Domaja će biti izgubljena! Opaki će je opustošiti s kraja na kraj."Mhoram je odjednom duboko uzdahnuo. "Sedmice mu! Ne, dogod preostane makar trun ljubavi i

vere!"Zapiljio se Trevoru u oči sve dok se poglavarova pobuna nije ugasila. Onda se okrenuo ka Loeriji.

No, prepoznao je u njoj delovanje uznemirujućeg straha za kćeri i uzdržao se da ne dodirne njena rastrzana osećanja. Umesto toga, pogledao je Amatin i osetio olakšanje što se dobar deo njene srdžbe raspao. Dočekala ga je izrazom punim nade. Našla je u njemu nešto što joj je bilo potrebno. "Vrhovni poglavaru", rekla je tiho, "otkrio si način na koji ćemo delovati protiv ovog usuda."

Vrhovni poglavar je pojačao kontrolu nad sobom. "Postoji način." Podigao je glavu i obratio se celom Zabranu. "Prijatelji, Sotonpest Besomuk spalio je Veseldrvo. Trotgard je sad u njegovim rukama. Uskoro će krenuti na nas. Ostalo je još malo dana do početka opsade Veselkamena. Ne možemo više odlagati." Zlato u njegovim očima je planulo. "Moramo pokušati da prizovemo Nevernika."

Na to je Zabran ispunila zaprepašćena tišina. Mhoram je osećao talase iznenađenja, uzbuđenja i užasa kako se izlivaju sa galerija pravo na njega. Iza leđa mu je doprlo vatreno protivljenje vojevnika Kvana. No, ćutke je čekao sve dok poglavar Loerija nije prva došla do glasa. "To je nemoguće. Žezlo zakona je izgubljeno. Nemamo sredstva za takvo prizivanje." Blagi akordi njenog glasa jedva su prikrivali oporu suštinu.

Mhoram je i dalje čekao, u nadi da će ostali poglavari odgovoriti Loeriji. Posle malo oklevanja, javio se Trevor. "Ali Zakon smrti je prekršen."

"A ako je Žezlo uništeno", brzo je dodala Amatin, "onda se zemna moć, koja je bila sakupljena u njemu, rasula nad Domajom. Možda će nam biti dostupna."

"Moramo pokušati", nastavio je Mhoram. "Bilo to dobro ili zlo, Nevernik je neraskidivo vezan za usud Domaje. Ako on nije ovde, ne možemo braniti Domaju."

"Niti je uništiti!" zarežao je Kvan.Pre nego što je Mhoram stigao da odgovori, srdočnik Borilar skočio je na noge. "Nevernik će spasti

Domaju", žurno je rekao."Neobično poverenje, srdočniče", progunđao je Kvan."Spašće je", rekao je Borilar kao da se čudi sopstvenoj smelosti. Pre sedam godina, kada je upoznao

Kovenanta, bio je najmlađi zubljonoša koji je ikada preuzeo dužnost srdočnika. Bio je neprestano svestan svog neiskustva, a pri tom još i pun poštovanja, što je zabavljalo njegovog prijatelja i kolegu srdočnika, Torma. "Kada sam upoznao Nevernika, bio sam mlad, stidljiv... i uplašen." Torm se mangupski iscerio pri pomisli da Borilar više nije mlad i plašljiv. "Prapoglavar Kovenant ljubazno je govorio sa mnom."

Ponovo je seo, rumen od zbunjenosti. No, niko osim Torma se nije smešio, a Tormov osmeh uvek je bio neukrotiv. Izražavao je samo veselu naklonost, a ne podsmeh. Dubina Borilarovog ubeđenja prekratila je, izgleda, sumnjičavost u Zabranu. Kada se poglavar Loerija ponovo javila, glas joj se izmenio. Ispitivački je pogledala mladog srdočnika pre nego što je postavila pitanje. "Kako ćemo izvesti taj pokušaj?"

Mhoram je ozbiljno klimnuo glavom Borilaru u znak zahvalnosti, a onda se ponovo obratio poglavarima. "Ja ću pokušati prizivanje. Ako me izda snaga, pomozite mi." Poglavari su ćutke zaklimali glavama. Mhoram se još jednom osvrnuo po Zabranu pre nego što je seo, pognuo glavu i otvorio um za stapanje sa poglavarima.

Učinio je to znajući da će morati da zatvori deo sebe i spreči Trevora, Loeriju i Amatin da vide njegovu tajnu. Trebala mu je uteha, podrška i snaga, a potpuno stapanje bi mu to pružilo; no, svaka lična slabost mogla bi da izloži saznanje koje je čuvao. A poglavari će u stapanju videti da on zadržava nešto za sebe. Zato će ga postupak mnogo stajati. Svako stapanje ga je iscrpljivalo jer je mogao da očuva svoju tajnu samo tako što bi više davao nego primao. No, verovao je u stapanje. Od celokupnog znanstva novih

20

poglavara samo je ovo bilo isključivo njihovo; ostalo su primili kroz Krugove Kevina Zemljoguba. A kada bi se čisto izvelo, stapanje je spajalo zdravlje i srce svakog poglavara u pomoći ostalima.

Dogod bude posedovao tračak života i mrvicu snage, Vrhovni poglavar neće odbiti da ih podeli.Kontakt se konačno prekinuo. Mhoram je za trenutak osećao da nema dovoljno snage za spajanje;

potrebe ostalih poglavara i njihova zabrinutost za njega ostali su mu na ramenima kao neprirodan teret. No, dovoljno je poznavao sebe i znao je da nije sposoban za predaju. Umesto toga posedovao je nagon za potpunim naprezanjem, koji ga je plašio kad god bi pomislio na obred obesvećenja. Posle trenutka odmora ustao je i podigao žezlo. Noseći ga kao zastavu, pošao je oko stola, do stepenica i niz njih ka podijumu oko posude sa oblučkom.

Kada je Mhoram stupio na pod, Torm je sišao sa galerije da mu se približi. Oblučareve oči blistale su od veselosti i smešio se dok je govorio. "Biće ti poreban dalek vid da bi zadržao Nevernika." Pri tom je namignuo kao da se šali. "Ponor između svetova je taman, a tama slabi srce. Postaraću se za više svetlosti."

Vrhovni poglavar se nasmešio u znak zahvalnosti i srdočnik je brzo prišao da stane kraj posude oblučka. Nagnuo se nad oganj-kamenove i kao da je smesta zaboravio ostale ljude u Zabranu. Ni ne pogledavši više publiku, počeo je tiho da peva.

Dubokim kamenim jezikom, poznatim samo onima posvećenim u znanstvo rhadhamaerla, pesmom je prizivao oganj-kamenove, hrabrio ih, ložio, dozivao u život njihovu uspavanu moć. Crveno-zlatni odsjaj oblučka odslikavao se na njegovom licu kao odgovor. Mhoram je uskoro video da sjaj raste. Crvenkasti preliv nestajao je iz zlata; zlato je postalo čistije, belje, vrelije; sveži zemljani miris oblučka prostrujao je Zabranom kao da ga kadi.

Troje poglavara ćutke je ustalo, a ostali su im se pridružili u nemom izražavanju poštovanja rhadhamaerlu i zemnoj moći. Pred njima je zračenje iz posude raslo sve dok Torm nije postao beo od svetlosti.

Laganim, smirenim pokretom Vrhovni poglavar Mhoram uhvatio je žezlo obema rukama i podigao ga pred čelo.

Pesma prizivanja Nevernika počela je da mu teče kroz um dok je usmeravao misli na moć svoga žezla. Malo po malo, izbrisao je iz svesti ljude iz Zabrana, a zatim i sam Zabran. Ulivao je sebe u pravo, glatko drvo žezla sve dok nije bio svestan samo pesme, svetla - i neograničenih značenja zemne moći koja je pulsirala kao životna tečnost u neizmernom planinskom kamenu oko njega. Prikupio je koliko god je mogao niti tog pulsiranja, proveo ih kroz žezlo i izvukao iz potke i tkanja postojanja Veselkamena. Za to vreme je poluglasno pevao:

Divlja magija urezana u kamenu svakom,Sadržana da je belo zlato razuzda ili usmeri...zlato, retki metal, što ne rađa se u Domaji,kojim ne može vladati, ograničiti ga, potisnutizakon kojim je stvorena Domaja,već je pre ključ, međaš, osarasula iz koga je stvoreno Vreme.

Niti su ga pronele kroz zlokobni vetar, dok mu je duh drhtao pod naletima pakosti; no, njegova svest glatko je prošla iza njih, prošla kroz sav vazduh, drvo, vodu i kamen sve dok nije izgledalo da se prodeva kroz srž tkanja koje čini stvarnost. U trenutku bez dimenzija vremena i prostora izgubio je pojam o sebi. Osećao je da pluta van granica stvaranja. Ali pesma i svetlo su ga zadržali i umirili. Uskoro su mu se misli usmerile kao kompas ka magnetu od belog zlata.

Uhvatio je odsjaj prstena Tomasa Kovenanta. Nije mogao pogrešiti: Nevernikovo prisustvo pokrivalo je časni metal kao oreol, vezivalo ga i zarobljavalo mu moć. A sam oreol odisao je patnjom.

Vrhovni poglavar Mhoram posegnuo je ka tom prisustvu i počeo da peva:

Budi što jesi, Neverniče,odgovori na poziv.Život daje priče:smrt sve prekida.Obećanje je stvarno

21

i krati kletveistinom svojom:no, duša grešna,slomljene verei bezvernog puta,za sudbu mračnupokriva sve.Budi što jesi, Neverniče -odgovori na poziv.Budi što jesi.

Uhvatio je Kovenanta svojom pesmom i pošao nazad ka Zabranu.Delotvornost pesme znatno mu je olakšala teret i dala mu slobodu da se lako vrati sebi. Kada je

otvorio oči u zaslepljujućoj svetlosti, gotovo je pao na kolena. Zapljusnula ga je nagla iscrpljenost; osećao se isprazno, kao da mu je duša rastegnuta da pokrije suviše veliko rastojanje. Neko vreme je nemoćno stajao, zaboravivši čak i da peva. No, ostali poglavari preuzeli su pesmu od njega i umesto njegove moći prizivanje su dovršila njihova žezla.

Kada mu se povratio vid, ugledao je Tomasa Kovenanta, Nevernika i nosioca belog zlata, kako stoji napola stvaran u svetlu pred njim.

No, prikaza nije prilazila bliže, nije se materijalizovala. Kovenant je ostao na ivici fizičkog prisustva; odbijao je da pređe granicu. "Ne sad! Pustite me!" Zahtevao je gotovo nepostojećim glasom.

Prizor Nevernikove patnje zgrozio je Mhorama. Kovenant je bio izgladneo, bio mu je očajnički potreban odmor, imao je duboku i potpuno zapuštenu ranu na čelu. Čitavo telo mu je bilo prekriveno modricama i ranama kao da je bio kamenovan, a deo usta bio mu je prekriven zgrušanom krvi. No, ma koliko da su fizičke povrede bile strašne, padale su u zasenak pred psihičkim stanjem. Užasnuti otpor lio je iz njega kao bolni znoj, a divlja vatra volje držala ga je van domašaja. Dok se borio protiv prizivanja, podsetio je Mhorama na dukhu, sirotog Putnima na kome je poglavar Kletnik isprobao bezbroj mučenja Kamenom Zlozemlja. Opirao se poglavarima kao da ga vuku u kacu kiseline ili otrovnog užasa.

"Kovenante!" Jeknuo je Mhoram. "Oh, Kovenante." Onako iscrpljen, plašio se da neće moći da zadrži jecaje. "Ti si u paklu. Tvoj svet je pakao."

Kovenant je ustuknuo. Glas Vrhovnog poglavara kao da ga je fizički pogodio. No, sledećeg trenutka je ponovio zahtev. "Pošalji me nazad! Potreban sam joj!"

"I nama si potreban", promrmljao je Mhoram. Osećao se krhko, bespomoćno, kao da nema tetive i ligamente koji bi ga održali uspravnog. Sada je razumeo zašto je mogao da prizove Kovenanta i bez Žezla zakona, i to razumevanje osećao je kao rupu bola probušenu u njegovom biću. Gotovo je osećao sopstveno rasipanje.

"Potreban sam joj!" Ponovio je Kovenant. Od napora pri govoru, iz usta mu je potekla krv. "Mhorame, zar me ne čuješ?"

Ta molba dirnula je Mhorama. Bio je Vrhovni poglavar; nije mogao, nije smeo da izneveri molbe njemu upućene. Primorao je sebe da sretne Kovenantov grozničavi pogled.

"Čujem te, Neverniče", rekao je. Glas mu je postao jači dok je govorio. "Ja sam Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. I nama si potreban. Prizvao sam te da pomogneš Domaji u času krajnje potrebe. Proročanstvo koje ti je poglavar Kletnik dao da nam preneseš sada se ostvaruje. Ako ne uspemo, prepustićemo mu vlast nad životom i smrću i svemir će se zauvek pretvoriti u pakao. Prapoglavaru Kovenante, pomozi nam! To sam ja, Mhoram, sin Variolov, ja sam te pozvao."

Reči su uznemirile Kovenanta. Posrtao je i njihao se pod zvukom Mhoramovog glasa. No, njegov strašni otpor nije se smanjio. Kada je povratio ravnotežu, ponovo je povikao. "Potreban sam joj, kažem ti! Ta zvečarka će je ugristi! Ako me sad uzmeš, neću moći da joj pomognem."

Negde duboko u sebi, Mhoram se čudio što se Kovenant toliko opire prizivanju, a ne koristi moć prstena. No, tolika snaga odbijanja slagala se sa Mhoramovim tajnim znanjem. Nada i strah su se sukobljavali u Vrhovnom poglavaru i bilo mu je teško da sačuva mirnoću glasa.

"Kovenante - prijatelju - molim te, saslušaj me. Saslušaj potrebu Domaje u mom glasu. Ne možemo te zadržati. Imaš belo zlato - imaš moć da nas odbiješ. Zakon smrti te ne vezuje. Molim te, saslušaj me.

22

Neću ti oduzeti mnogo vremena. Pošto budem rekao svoje - ako još budeš želeo da odeš - prekinuću prizivanje. Reći ću... reći ću ti kako da upotrebiš moć belog zlata da nas porekneš."

Kovenant je ponovo ustuknuo od napada zvuka. No, kad se oporavio, nije ponovio zahtev. "Govori brzo", oštro je rekao. "Ovo mi je jedina prilika - jedina prilika da se izvučem iz priviđenja na samom početku. Moram da joj pomognem."

Vrhovni poglavar Mhoram se pribrao, prikupio svu ljubav i sav strah za Domaju i ugradio ih u svoj glas. "Prapoglavaru, prošlo je sedam godina od kako smo zajedno stajali u Dolini vešala. Za to vreme smo se oporavili od nekih pretrpljenih gubitaka. No, pošto... pošto je Žezlo zakona izgubljeno, Opaki je bio mnogo slobodniji. Stvorio je novu vojsku, beskrajnu kao more, i pošao na nas. Već je uništio Veseldrvo. Sotonpest Besomuk spalio je Veseldrvo i pogubio poglavara Kalindrila. Za nekoliko dana počeće i opsada Poglavarevog Konaka.

No, time se priča o našim nevoljama ne završava. Pre sedam godina mogli smo braniti Veselkamen od svakog neprijatelja koliko god dugo treba. Ali... slušaj me, prijatelju... izgubili smo krvnu gardu."

Kovenant se zateturao kao da ga je pogodila kamena lavina, ali Mhoram nije prekinuo. "Kada je krvni gardista Korik poveo svoj odred ka džinovima u Primorje, strašne sile otele su živote poglavarima Hirimu i Šetri. Bez njih..." Mhoram je zastao. Setio se Kovenantovog prijateljstva sa džinom Srdosoljom Penosledom. Bilo mu je nepodnošljivo da muči Kovenanta pričom o krvavom usudu džinova. "Bez njihove pomoći i saveta Korik je sa dvojicom drugova osvojio komad Kamena Zlozemlja. Nije shvatio opasnost. Trojica krvnih gardista ponela su komad sa sobom, namerni da ga donesu u Poglavarev Konak.

No, Kamen Zlozemja strašno je zlo u Domaji. Trojica krvnih gardista nisu bila upozorena - i Kamen ih je zarobio. Pod dejstvom njegove moći odneli su komad u Kletnikov Tabor. Verovali su da će se boriti sa Opakim, No, on ih je učinio svojim." Mhoram je opet izbegao da ispriča celu priču. Nije mogao saopštiti Kovenantu da je zavet krvne garde bio već izdat kršenjem Zakona smrti - kao ni to da je fini metal čestitosti Krvne garde posuknuo kada je Kovenant primorao Banora da otkrije ime Sile zapovesti. "Onda je", Mhoram se još trzao kad god bi se setio proteklih događaja, "poslao njih trojicu da napadnu Veselkamen. Korik, Sil i Doar došli su ovamo sa zelenom vatrom u očima i Izopačenjem u srcima. Ubili su mnogo ratara i ratnika pre nego što smo shvatili šta im je učinjeno.

Onda su međnik Banor i krvni gardisti Terel i Rumnik otišli u boj sa trojicom. Ubili su svoje drugove Korika, Sila i Doara i doneli njihova tela u Konak. Tada smo otkrili", Mhoram je s mukom progutao knedlu, "otkrili smo da je poglavar Kletnik svoj trojici odsekao dva prsta desne šake."

Kovenant je bolno uzviknuo, ali Mhoram je ipak izgovorio do kraja promuklim glasom. "Unakazio je krvne gardiste kako bi ličili na tebe."

"Prestani!" Zaječao je Kovenant. "Prestani. Ne mogu da podnesem."Vrhovni poglavar je ipak nastavio. "Kada je međnik Banor video da su Korik i njegovi drugovi

izopačeni uprkos zavetu, on i cela krvna garda napustili su službu. Vratili su se u planinski dom Haručaia. Rekao je da ih je Izopačenje pokorilo, i da ne mogu više služiti nikakav zavet.

Prijatelju, bez njih, bez Žezla zakona, bez neizmerne vojske naših tvrdorukih saveznika sigurno ćemo pasti. Samo divlja magija može da se ispreči između nas i gladi poglavara Kletnika."

Kad je Mhoram završio, Kovenantove oči izgledale su prazne kao pustinja. Vrelina groznice kao da mu je osušila suze. Otpor mu se za trenutak pokolebao i načas je gotovo dozvolio da se prenos u Zabran dovrši. No, onda je podigao glavu i pogledao ostala sećanja. Odbijanje se pojačalo; povukao se unatrag sve dok nije gotovo nestao u blistavoj svetlosti oblučka. "Ne mogu, Mhorame", rekao je glasom kao da se guši. "Ne mogu. Zmija... ta devojčica je potpuno sama. Odgovoran sam za nju. Niko sem mene ne može da pomogne detetu."

Odnekud visoko sa galerije Mhoram je osetio plimu besa kad je Kvanovo staro protivljenje Kovenantu planulo u reči. "Sedmice mu!" Prasnuo je. "On govori o odgovornosti." Kvan je posmatrao kako postaje star i nemoćan da spase Domaju, a Kovenant nije ni stario ni delovao. Govorio je sa ratničkim osećanjem smrti, ratničkim osećanjem vrednosti žrtvovanja nekoliko života radi spasavanja mnogih. "Kovenante, odgovoran si za nas!"

Nevernik je patio od Kvanovog glasa kao i od Mhoramovog, ali nije se okrenuo da pogleda vrhovnika. Bolno je gledao Mhorama u oči dok je odgovarao. "Da, znam. Znam. Ja sam... odgovoran. Ali potreban sam joj. Nema nikoga drugog. Ona je deo mog sveta, mog stvarnog sveta. Vi niste... sada niste toliko stvarni. Sada ne mogu ništa da vam dam." Lice mu se grčevito iskrivilo, a otpor mu je rastao sve dok nije počeo da zrači iz njega kao agonija. "Mhorame, ona će umreti ako se ne vratim."

23

Očajnička strast u Kovenantovoj molbi lomila je Mhorama. Nesvesno je grizao usne, pokušavajući da fizičkim bolom kontroliše tok sukobljenih osećanja. Ceo njegov život, sve duge odanosti, sada su se uzbunile u njemu. Ljubav za Domaju nagonila ga je da odbije Nevernika, da se bori kao da otima vlasništvo nad Kovenantovom dušom. No, iz istog vrela u njemu dizao se i drugi zahtev, nemogućnost da porekne Kovenantovu samostalnost, Kovenantovo pravo da odabere sopstveni usud. Vrhovni poglavar je neko vreme oklevao, uhvaćen u zamku protivurečnosti. Onda je polako podigao glavu i obratio se i ljudima u Zabranu i Tomasu Kovenantu.

"Niko ne može biti primoran da se bori sa Opakim. Njemu se može odupreti voljno ili nikako. Neverniče, oslobađam te. Okrećeš se od nas da bi spasao jedan život u svom svetu. Nećemo biti upropašćeni takvom odlukom. A ako tama padne na nas, lepota Domaje će ipak opstati. Ako smo mi san - a ti sanjač - onda Domaja ne može nestati, jer ti je nećeš zaboraviti.

Nemoj se plašiti, prapoglavaru Tomase Kovenante. Idi s mirom."Osetio je pritisak protivljenja poglavara Loerije i dela ostalih gledalaca, ali odbio ih je

zapovedničkim pokretom. Jedan po jedan, poglavari su povukli moć svojih žezala, a Torm je smanjio plamen oblučka. Kovenant je počeo da bledi kao da se rastvara u bezdanu van svoda Vremena.

U tom trenutku vrhovni poglavar Mhoram setio se obećanja da će odati tajnu divlje magije. Nije znao može li Kovenant još da ga čuje, ali uputio je šapat ka bledećoj prilici. "Ti si belo zlato."

Trenutak kasnije, shvatio je da Nevernika više nema. Sav osećaj otpora i moći nestao je iz vazduha, a svetlo oblučka se vratilo na normalu. Prvi put od početka prizivanja Mhoram je razabrao oblike i lica ljudi oko sebe. No, prizor nije potrajao. Suze su ga zaslepile i nemoćno se oslonio o žezlo kao da ga samo njegovo čvrsto drvo može pridržati.

Bio je pun bola zbog neobične lakoće kojom je prizvao Nevernika. Bez Žezla zakona ne bi smeo biti sposoban da sam prizove Kovenanta; pa ipak, uspeo je. Znao je zašto. Kovenant je bio toliko osetljiv na prizivanje zato što je na samrti.

Kroz zavesu tuge čuo je Trevora. "Poglavaru, kril... dragulj na krilu je oživeo. Plamti kao onda kada ga je Nevernik zabio u sto."

Mhoram je zatreptao da ukloni suze. Teško se oslanjajući na žezlo, prišao je stolu. U samoj sredini Lorikov kril stajao je kao mrtav krst - neprovidan i mračan kao da je izgubio svu sposobnost svetla. Mhorama je obuzeo divlji bol. Jednom rukom ščepao je dršku srebrnog mača.

Preko dragulja je prošao kratkotrajni talas plavičastog svetla i opet nestao."Sada u njemu nema života", tupo je rekao.Napustio je Zabran i pošao u Sveti opklon da peva za Kovenanta, za Kalindrila i za Domaju.

3. SPAS

Hladan vetar duvao je kroz Kovenantovu dušu dok se borio da ustane iz kamena. Ledio ga je kao da mu je srž iz kostiju ležala otvorena na udaru okrutnog leda - okrutnog i ciničnog, prožetog onim slabim i bezdanim zelenim prelivom koji predstavlja suprotnost svemu zelenom što raste. No, to ga je polako napustilo i skliznulo u neku drugu dimenziju. Postao je svesniji kamena. Granitna nepopustljivost se sklapala oko njega; počeo je da oseća gušenje.

Stao je da mlati rukama i nogama, pokušavajući da dosegne do površine. Neko vreme nije bio siguran čak ni da li mu se udovi pokreću. Onda mu je zglobove zahvatio niz trzaja. Osetio je po laktovima i kolenima da udara o nešto tvrdo.

Lupao je rukama i nogama po padini. Iza prigušenih udara koje je proizvodio čuo je zvuk tekuće vode. Sunce je istinski sijalo negde iza njega. Trzajem je podigao glavu.

Isprva nije mogao da se orijentiše. Preko vidnog polja tekao mu je potok; osećao je da ga gleda odozgo i da je strmina niz koju je tekao nemoguće izvijena pod njim. Konačno je shvatio da ne gleda naniže u potok. Ležao je poprečke na padini. Breg se dizao iznad njega zdesna, a spuštao sleva.

Okrenuo je glavu da bi potražio devojčicu i zmiju.Nije mogao da usredsredi pogled. Nešto belo bleštalo mu je pred licem i sprečavalo ga da gleda

nizbrdo.Začuo je tanak, dečiji glas tik pored sebe. "Gospodine? Jeste li dobro, gospodine? Pali ste."

24

Pokušavao je da gleda suviše daleko. S naporom je preneo pogled bliže i konačno ustanovio da sa razdaljine od nekoliko inča pilji u golu cevanicu. Na sunčevoj svetlosti izgledala je bela i čista kao da je upravo miropomazana. No, već se videlo oticanje. A u sredini otoka video je dve sitne crvene tačke nalik na dvostruki ubod iglom.

"Gospodine?" Ponovo je reklo dete. "Jeste li dobro? Ugrizla me je zmija. Boli me noga."Ledena zima koju je ostavio za sobom prosto je jurnula na njega iz dubine uma. Počeo je da drhti.

No, prisilio je sebe da zanemari hladnoću i usmeri svu svoju pažnju na ona dva traga ujeda. Ne skidajući pogled sa njih, uspeo je da nekako sedne. Modrice su zarežale na njega, a čelo mu je bolno pulsiralo, ali nije obraćao pažnju na bol, kao da nema nikakve veze sa njim. Privukao je devojčicu drhtavim rukama.

Zmijski ujed, tupo je pomislio. Šta se radi sa zmijskim ujedom?"Dobro", rekao je i smesta prekinuo. Glas mu je drhtao i nije nimalo ulivao sigurnost, a grlo mu je

bilo toliko suvo da nije mogao da ga kontroliše. S naporom je progutao pljuvačku i prigrlio tanke dečije kosti na grudi. "Dobro je. Sve će biti dobro. Tu sam. Pomoći ću ti."

Zvučao je groteksno samom sebi - vampirski beskorisno. Od posekotine na usni i desnima nije mogao dobro da govori. I to je prenebregao. Nije imao snage da se brine i o tome. Grozničava izmaglica prljila mu je misli, tako da mu je bila potrebna sva snaga da se izbori sa njom i priseti se prve pomoći za zmijski ujed.

Zurio je u tragove zuba sve dok se nije setio. Zaustavi cirkulaciju, rekao je samom sebi kao da je glup. Seci. Izvuci otrov.

Gurnuo je sebe u pokret i potražio perorez.Kada ga je izvukao, spustio ga je na zemlju i počeo da kopa po mozgu punom đubreta u potrazi za

nečim što će poslužiti kao podvez. Svoj kaiš neće moći da upotrebi jer nema načina da ga čvrsto zategne. Devojčica nije imala pojas na haljini. Njene pertle nisu izgledale dovoljno dugačke.

"Boli me noga", rekla je žalostivo. "Hoću moju mamu.""Gde ti je mama?" Progunđao je Kovenant."Tamo", pokazala je neodređeno niz potok. "Daleko. Tata me je istukao pa sam se iskrala."Kovenant je stegao devojčicu jednom rukom da bi joj onemogućio pokrete i time sprečio širenje

otrova. Slobodnom rukom izvukao je pertlu iz leve cipele, ali ispostavilo se da je sva iskrzana i iskidana. Vatru mu paklenu, očajno je zastenjao. Suviše je odugovlačio. Drhteći, počeo je da izvlači desnu pertlu.

Uskoro ju je držao u ruci, celu."Dobro", nesigurno je rekao. "Sada... moram da učinim nešto zbog tog ujeda. Prvo moram da ti

podvežem nogu - tako se otrov neće širiti. Onda ću morati da ti malo zasečem nogu. Tako će otrov izaći napolje i neće te toliko boleti." Trudio se de deluje smireno. "Jesi li ti hrabra devojčica?"

Odgovorila mu je sasvim ozbiljno. "Tata me je istukao, ali nisam plakala. Pobegla sam." Nije ostalo ni traga od njenog ranijeg užasa.

"Baš fino", promrmljao je. Više nije bilo odlaganja; otok je primetno rastao, a po beloj koži širila se plavičasta mrlja. Obmotao je pertlu iznad kolena povređene noge.

"Stani na drugu nogu, tako da se ova opusti."Kada ga je poslušala, čvrsto je stegao pertlu sve dok nije tiho jeknula od bola. Onda je napravio čvor.

"Odlično. Stvarno si ti hrabra devojčica."Nesigurnim rukama je podigao perorez i otvorio ga.Neko vreme uzmicao je od odluke da je poseče. Suviše se tresao; sunčeva toplota nije prilazila ni

blizu jeze koju je nosio u kostima. No, jasni tragovi zuba su ga naterali. Nežno je podigao devojčicu u krilo. Levom rukom podigao joj je nogu sve dok mu otok nije bio na svega desetak inča od lica. Nespretno je stezao perorez sa tri prsta desne ruke.

"Ako ne budeš gledala, možda nećeš ni osetiti", rekao je, nadajući se da ne laže.Mala se ponašala kao da joj je samo prisustvo odraslog raspršilo sve strahove. "Ne bojim se",

ponosno je odgovorila. "Ja sam hrabra devojčica." No, kad se Kovenant okrenuo tako da joj je desnim ramenom zaklonio pogled na nogu, ščepala ga je obema rukama za košulju i pritisla lice o njega.

Negde duboko u sebi čuo je Mhoramove reči. Izgubili smo krvnu gardu. Izgubili krvnu gardu. Izgubili. Oh, Banore! Jeknuo je u sebi. Zar je bilo tako strašno?

Stegao je zube sve dok ga vilice nisu zabolele, a rana na čelu počela da pulsira. Bol ga je umirio. Držao ga je kao kolac proboden kroz mozak, pričvršćujući ga za posao oko tragova zuba.

Naglim pokretom dvaput je zarezao i načinio unakrsni rez na otoku preko crvenih tragova.

25

Devojčica je tiho kriknula, ukočila se i grčevito se uhvatila za njega.Za trenutak je užasnuto piljio u jarkocrvenu krv koja je navrla iz posekotine i potekla niz bledu nogu.

Onda je bacio nož kao da ga je opekao. Ščepao je nogu obema rukama, prineo usne ujedima i snažno povukao.

Napor stezanja usana oko noge izazvao je bol u rani i krv mu se pomešala sa njenom u toku niz sve tamniji otok. I to je prenebregao. Svom snagom je sisao krv iz posekotine. Kada je zastao da uhvati dah, trljao je dečiju nogu, pokušavajući da potisne krv ka zaseku. Onda je ponovo počeo da sisa.

Spopala ga je mučnina od koje mu se zavrtelo u glavi. Zastao je, uplašen da će se onesvestiti. "Dobro je", dahtao je. "Gotovo je. Sada će sve biti u redu." Trenutak kasnije, shvatio je da devojčica tiho plače glave zagnjurene u njegovo rame. Brzo se okrenuo, obgrlio je i privio uz sebe. "Sve će biti dobro", ponovio je stegnutog grla. "Sad ću te odneti kod mame." Bio je siguran da nema snage ni da ustane, a kamoli da je ikuda odnese.

No, znao je da je maloj i dalje potreban lekar; sigurno nije uklonio sav otrov. I rez koji je načinio moraće da se previje. Nije bilo vremena za slabost. S naporom od kojeg se gotovo obeznanio bolno se podigao na noge i stao naheren na padini kao da će se srušiti.

Dete mu je bolno šmrcalo u naručju. Nije smeo da je pogleda, jer se bojao da će mu uzvratiti prekornim pogledom. Gledao je niz padinu dok se borio da dovede sebe u smirenije stanje.

"Usta vam krvare", rekla je devojčica kroz suze."Da, znam", promrmljao je. No, taj bol nije bio gadniji od onog u čelu ili modricama. Sve je to bio

samo bol - privremen; uskoro će uminuti zbog lepre. Led u kostima ga je podsetio da se utrnulost ruku i nogu već širi. Bol nije opravdavao slabost.

Polako je savio jedno koleno i pustio da ga težina povuče napred. Kao loše vođena marioneta drvenasto se teturao niz brdo.

Dok je stigao do drveta - koje je stajalo crno i pravo kao oznaka mesta gde je dete ugrizeno - tri puta je gotovo pao. Saplitao se o cipele; bez pertli koje bi ih držale na stopalima ometale su mu svaki korak. Za trenutak se naslonio na drvo, pokušavajući da se sredi. Onda je zbacio cipele. Nisu mu trebale. Stopala su mu bila dovoljno utrnula da ne osete povrede od bosonogog pešačenja.

"Jesi li spremna?" Dahnuo je. "Idemo." Nije bio siguran da je ispustio ikakav zvuk. U groznici koja mu je zamaglila misli uhvatio je sebe u mozganju kako je život loše smišljen; tereti se namenjuju pogrešnim ljudima. Iz nekog tajanstvenog razloga verovao je da bi na Banorovom mestu našao drugačiji odgovor na Korikovo izopačenje. A Banor bi bio mnogo prikladniji za fizički posao oko spasavanja ovog deteta.

Onda se setio da mu Mhoram nije rekao ništa o džinovima kada je pričao o Korikovom zadatku. Pred očima mu je u brzoj asocijaciji preletela slika Doline vešala. Ponovo je video džina kako visi sa Šumnikovih vešala.

Šta se desilo sa džinovima?Ćutke zijajući, kao da ga šuma i potok i devojčica koju je nosio zaprepašćuju, odgurnuo se od crnog

drveta i počeo da se tetura duž Pravedničkog potoka, nekuda prema gradu.Dok je koračao, sa mukom je otvorio skorele usne. "U pomoć!" Povikao je.Dete je reklo da su mu roditelji daleko, ali nije znao kakav je njen pojam o udaljenosti. Nije znao ni

jesu li joj roditelji negde blizu potoka. Nije znao čak ni koliko je daleko od svoje farme; čitava prethodna noć predstavljala je bolnu prazninu u sećanju. Obale potoka nudile su najpogodniji put ka gradu i nije imao drugu ideju nego da ide u tom pravcu. Devojčica je osećala sve veći bol. Kad god bi pogledao njenu nogu, bila je sve crnja, a mala se trzala i cvilela pri svakom potresu od njegovog nesigurnog koraka. Povremeno bi zaječala tražeći roditelje, a svaki njen jecaj terao ga je da dahne kao proboden bajonetom. "U pomoć!"

No, izgleda da njegov glas nije imao značaja, nikakve moći; padao je za njim u tišinu kao mrtvorođenče. Od napora pri vikanju usta su ga sve više bolela. Uskoro je osetio da mu usna otiče kao devojčicina noga i postaje tamna, ukočena i teška od bola. Čvršće ju je prigrlio i zakrkljao sa mračnom, beznadežnom upornošću. "U pomoć! Pomozite mi!"

Postepeno je počeo da se znoji pod vrelim suncem. Čelo ga je peklo, a vid mu se maglio. No, hladnoća u kostima ostala je nedirnuta. Vrtoglavica mu je narušavala ravnotežu i terala ga da se tetura kroz šumu kao da ga goni neravnomeran vetar. Kad god bi stao na šiljat kamen ili stenu, ovi su se zabijali dovoljno duboko u tabane da mu nanesu bol. Nekoliko puta su ga izdali zglobovi, pa je padao na kolena. No, svaki put bi ga tamna rana koju je nosio ponovo podizala i terala ga da nastavi hod i mrmljanje kroz otekle usne. "U pomoć."

26

Otok mu se širio licem kao tumor. Vreli bodeži bola probijali su mu glavu svaki put kad bi se zateturao. Kako je vreme odmicalo, osećao je da mu srce podrhtava i okleva između svaka dva otkucaja, kao da se bori da podnese napor. Grozničava izmaglica postajala je sve gušća, tako da je povremeno pomišljao da je izgubio vid. Nasumce se udaljio od sunčevog bleska koji se prelamao na površini vode; ali kada je potok prolazio kroz senku, izgledao je tako sveže i lekovito da se jedva uzdržavao da se ne stropošta u njega i zagnjuri lice u taj melem.

Ipak, neprestano je bio svestan da ne sme skrenuti sa najkraćeg puta. Ako ne uspe da nađe pomoć za devojčicu, sve što je već učinio za nju biće beskorisno, besmisleno. Nije mogao da se zaustavi. Njena rana neće trpeti njegovu ništavnost. Na goloj cevanici video je suviše sličnosti sa svojim sinom, Rodžerom. Uprkos kandžama bola koje su ga rastrzale, teturao je dalje.

Onda je začuo uzvike u daljini, nalik na ljude koji dozivaju nekog zalutalog. Naglo se zaustavio na ukočenim nogama i pokušao da se osvrne. No, izgleda da je izgubio kontrolu nad glavom. Besciljno se klatila na vratu, kao da joj je težina otoka poremetila ravnotežu, i nije mogao da se okrene u pravcu iz kojeg su dopirali uzvici.

Devojčica u njegovom naručju je bolno zacvilela. "Mama. Tata."Borio se sa crnim, gustim bolom kako bi izgovorio reč: U pomoć. No, nikakav zvuk mu nije silazio

sa usana. Primorao je glasne žice da proizvedu nekakav zvuk."Pomozite."Nije bio glasniji od šapata.Protresao ga je zvuk nalik na promukle jecaje, ali nije znao dolazi li od njega ili od devojčice. S

naporom, gotovo slep, ispružio je ruke i podigao dete pred sebe kao da je nudi uzvicima.Zvuk se pretvorio u ženski glas i uobličili se u reči. "Karen! Evo je! Ovamo! Oh, Karen! Mala

moja!" Približavala mu se trčeći kroz lišće i granje; zvučala je kao oštrica zimskog vetra koji ga je sekao kroz duboku groznicu. Konačno je mogao i da ih vidi. Žena je žurila nizbrdo, a za njom je teskobno trčao muškarac. "Karen!" Povikala je žena.

Devojčica je pružila ruke ka ženi i zajecala. "Mama! Mama!"Trenutak kasnije teret je bio istrgnut iz Kovenantovih ruku. "Karen! Oh, mala moja!" zaječala je

žena kad je zagrlila devojčicu. "Tako smo se uplašili. Zašto si pobegla? Jesi li dobro?" Nije ni pogledala u Kovenanta. "Gde ste je našli? Još jutros je pobegla i gotovo smo poludeli od straha." Nastavila je kao da oseća potrebu za objašnjavanjem. "Došli smo da malo kampujemo. Dejv je dobio slobodan dan u petak, pa smo rešili da pođemo na kampovanje. Nismo ni pomislili da će nam pobeći."

Sada je pristigao i muškarac, a žena se opet obratila devojčici. "Oh, nevaljalice jedna! Jesi li dobro? Daj da te pogledam."

Devojčica je nastavila da jeca od bola i olakšanja kad je žena ispružila ruke da je pregleda. Smesta je ugledala podvez, otok i zaseke. Tiho je kriknula i prvi put pogledala Kovenanta.

"ŠTa se desilo? Šta ste joj to učinili?" Naglo je zaćutala. Licem joj je preleteo izraz užasa. Ustuknula je prema muškarcu i vrisnula na njega. "Dejve! To je onaj gubavac! Onaj Kovenant!"

"Šta?" Muškarac se zapanjio. Obuzeo ga je pravednički gnev. "Đubre jedno!" Ratobrono je zarežao i pošao ka Kovenantu.

Kovenant je pomislio da će ga udariti; gotovo je osetio udarac kako nailazi sa velikog rastojanja. Dok ga je posmatrao, izgubio je ravnotežu, zakoračio unazad i seo uz tresak. Crveni bol mu je zasenio oči. Kada se razbistrio, bio je pomalo iznenađen što nije već šutnut. Muškarac se zaustavio desetak stopa dalje; stajao je stegnutih pesnica, pokušavajući da ne pokaže kako se plaši da priđe bliže.

Kovenant se trudio da progovori, da objasni kako je detetu još potrebna pomoć. No prošao je dug, zbunjen trenutak pre nego što je uspeo da istisne reči preko usana. Govorio je ravnodušnim glasom, u potpunoj suprotnosti sa svojim izgledom i osećanjima. "Ujela ju je zmija. Zvečarka. Pomozite joj."

Napor ga je iscrpao; nije mogao da nastavi. Utonuo je u ćutanje i mirno sedeo kao da bespomoćno čeka nailazak lavine. Muškarac i žena počeli su da se udaljuju od njega, da gube čvrstoću, kao da se rastvaraju u kiselini njegove iscrpljenosti. Izdaleka je čuo malu kako ječi. "Ujela me zmija, mama. Noga me boli."

Shvatio je da još nije video lice devojčice. No, više neće imati prilike. Suviše mnogo se kretao sa zmijskim otrovom u žilama. Postepeno je zapadao u šok.

"U redu, Mhorame", bezbojno je promumlao. "Dođi i uzmi me. Sad je gotovo."

27

Nije znao je li govorio naglas. Nije mogao da čuje sebe. Zemlja pod njim počela je da se talasa. Talasi su se kotrljali padinom i bacakali komadić tvrdog terena na kome je sedeo. Držao se za njega dogod je mogao, ali zemljano more bilo je suviše nemirno. Uskoro je izgubio ravnotežu i stropoštao se unazad u zemlju kao u neiskopani grob.

4. OPSADA

Dvanaest dana pošto su i poslednja ugljenisana stabla Veseldrva sagorela, pretvorena u pepeo i zdrobljena pod nogama, Sotonpest Besomuk, desna ruka Sivog Krvnika, doveo je svoju ogromnu, groznu vojsku pred kamene kapije Poglavarevog Konaka. Približio im se polako, iako su njegove horde nadirale napred kao vukovi na povocu; obuzdavao je besomučnost pragrdana, jamnika i ostalih bića kojima je zapovedao, tako da su svi žitelji Trotgarda i predela između Veseldrva i Severnih zaravni imali vremena da potraže sklonište u Konaku. To je učinio iz želje da se svi ljudi koje je nameravao da pobije okupe na jednom mestu. Svako povećanje stanovništva Konaka smanjiće njegovu izdržljivost, jer će isprazniti skladišta hrane. A masa ljudi biće osetljivija na strah koji je donosio nego uvežbani poglavarski ratnici.

Bio je siguran u ishod opsade. Njegova vojska nije bila tako ogromna kao ona koju je njegov brat, moksha Ljudoseča, izgubio u Garotinom čestaru. Da bi osigurao kontrolu nad oblastima koje je osvojio, ostavljao je mnoge hiljade svojih bića iza sebe, duž Lunjinstana i doline koja je činila južnu granicu Andelejna, kao i širom Središnjih zaravni. No, Opaki je u prethodnom ratu izgubio nešto više od trećine snaga. Umesto vukova, kreša i divljih grifona, Sotonopest je sa sobom vodio više znanstvu vičnih, krastavih, crnih, bezokih pragrdana i mnoštvo gnusnih stvorenja koje je poglavar Kletnik odgajio u Velikoj močvari, Davilji, u Sarangravskoj ravnici, u Ubojnim zaravnima i šiprazima oko Podrivnice - odgajio i obezumio moćima Kamena Zlozemlja. Osim toga, džin-Besomuk je za sobom nosio moć koju poglavari Veselkamena nisu poimali. Zato je nameravao da odugovlači približavanje Konaku, te da time ubrza njegov neizbežni i konačni pad.

I tako, rano ujutro dvanaestog dana urlik koji protresao nebo proneo se kroz njegove horde kada su prvi put ugledali planinsku zaravan Veselkamena. Hiljade stvorenja počela su ludački da jure ka njemu preko bregova u podnožju, ali on ih je zadržao batinom svoje moći. Upravljajući vojskom kao zelenim bičem, potrošio je čitav dan na približavanje i postavljanje snaga u formaciju. Kada je dnevna svetlost konačno iščilila u noći, vojska se obmotala oko čitavog predgorja Veselkamena, od najzapadnije ivice južnih zidova do litica severozapadne visoravni. Logori su opasali Konak u širokom prstenu i tako sprečili i bekstvo i spas i pohode po hranu i poslanstva do nekakvih saveznika. Te noći Sotonpest se gostio mesom zatočenika koji su uhvaćeni tokom dugog marša od Domajinog Sunovrata.

Da su ijedne oči iz Veselkmena mogle da prodru kroz masu oblaka koji su se sada stalno nadvijali nad Domajom, videle bi da je te noći bio mladi mesec središnje noći proleća. Natprirodna zima Opakog stezala je Domaju već četrdeset dva dana.

Sotonpest se pažljivo pridržavao plana koji mu je saopštio gospodar pre polaska na marš kroz Gornju zemlju.

Sledećeg jutra pošao je pred stražarnicu na klinastom spoju dugačkih zidova Veselkamena. Nije obraćao pažnju na zamršeni rad džinova koji su stvorili splet uglova, doksata, prolaza i grudobrana na glatkim liticama; ono što bi primetilo tu lepotu odavno je uništio Besomuk u njemu. Ni ne pogledavši liticu i ratnike postrojene na prorezima grudobrana, prošao je duž podbrđa i zaustavio se pred ogromnom kamenom kapijom u podnožju kule na jugoistočnoj strani - jedinim ulazom u Poglavarev konak.

Nije se iznenadio što je kapija otvorena. Iako je strast džinova za rad u kamenu bila ućutkana u njemu, zadržao je znanje o Konaku. Znao je da će se masivne, čvrste vratnice, sve dok ostanu nedirnute, zatvoriti i zarobiti svakog ko se odvaži da uđe u tunel pod kulom. Kada se nađu u tunelu, napadači će biti izloženi protivnapadu iz odbrambenih prozora ugrađenih u krov prolaza. A iza tunela nije bilo ničeg osim dvorišta, otvorenog jedino ka nebu, sa novom kapijom - još čvršćom od prve. U samu kulu se nije moglo ući drugačije osim po visećim mostovima iz glavnog Konaka ili kroz dvoje malih vrata iz dvorišta. Poglavarev konak bio je valjano sagrađen. Džin-Besomuk nije prihvatio izazov otvorene kapije.

Umesto toga, postavio se taman dovljno blizu kule da začikava vične strelce i povikao uz kamene zidove glasom punim zlobe i veselosti. "Živeli, poglavari! Slavni poglavari! Pokažite se, poglavarčići!

28

Iziđite iz zaklona svojih beskorisnih kokošarnika i dođite da razgovaramo. Gledajte! Učtivo sam došao da primim vašu predaju!"

Nije bilo odgovora. Kula, koja je dosezala tek do polovine visine samog Konaka, stajala je sa prozorima i grudobranima praznim kao da je napuštena. Kroz vojsku Besomukovih nakaza pronelo se cviljenje i režanje kojim su molili za dozvolu da jurnu kroz otvorenu kapiju.

"Čujte me, poglavarčići!" vikao je. "Pogledajte mrežu moći koju sam omotao oko vas. Vaši životi su mi u šaci. Nema nade za vas, osim ako se predate na milost Opakom." Pragrdani su ovo propratili podsmešljivim kevtanjem, a Sotonpest se iscerio. "Govorite, poglavarčići! Govorite ili umrite!"

Trenutak kasnije na vrhu kule su se pojavile dve prilike - jedan ratnik i jedan poglavar u plavom ogrtaču kojeg je Sotonpest prepoznao. Isprva nisu obraćali pažnju na džina. Pošli su do jarbola i podigli steg vrhovnog poglavara, azurnoplavi simbol Veća. Tek kada se steg prkosno zalepršao na ledenom vetru, prišli su grudobranu i suočili se sa Besomukom.

"Čujem te!" Obrecnuo se poglavar. "Čujem te, samadhi Besomuče. Znam te, Šeole Sotonpesti. I ti znaš mene. Ja sam Mhoram, sin Variolov, vrhovni poglavar po izboru Veća. Odlazi, Besomuče! Vodi sa sobom svoje bolesne horde. Dodirnuo si me. Znaš da me nećeš zastrašiti."

Od sećanja koje je Mhoram probudio u džinovim očima blesnu bes, ali samo je položio šaku preko komada Kamena skrivenog pod kožuhom i cinično se naklonio Mhoramu. "Znam te, Mhorame", odgovori on. "Kada sam spustio ruku na tebe u lavirintu Kuraš Kvelinira, upoznao sam te. Bio si suviše zaslepljen glupošću i neznanjem da bi osetio mudro očajanje. Jesi li još slep? Zar nemaš očiju da vidiš kako je tvoj beskorisni kraj pod mojim rukama siguran koliko i svod Vremena? Jesi li zaboravio džinove? Jesi li zaboravio krvnu gardu? U ime Opakog, zdrobiću te ma gde se sakrio!"

"Prazne reči", odvrati Mhoram. "Lako je biti hrabar na rečima - ali biće ti malo teže da to i dokažeš. Melenkurion abatha! Odlazi, Besomuče! Vrati se svome prokletom gospodaru pre nego što Tvorac zaboravi ograničenja i sruči na tebe bezvremenu osvetu."

Džin se promuklo nasmeja. "Ne teši sebe lažima, poglavarčiću. Svod Vremena će biti srušen ako Tvorac poželi da prodre kroz njega - a tada će poglavar Kletnik Opaki, Sotonsrce i Dušomor, Izopačitelj i Razdirač, biti slobodan nad celim svemirom! Ako se Tvorac usudi da podigne ruku, moja braća i ja gostićemo se njegovom dušom! Predaj se, budalo! Nauči da se plašiš dok puzanje još može da ti spase život. Možda ću ti dozvoliti da me služiš kao lični rob."

"Nikada!" Smelo uzviknu vrhovni poglavar Mhoram. "Nikada ti se nećemo pokloniti, dogod ijedan tračak vere bije u Domaji. Zemna moć još ima snage da ti se odupre. Tražićemo je dok ne nađemo načina da zbacimo i tebe i tvog gospodara i sva njegova zlodela. Tvoje pobede su šuplje sve dok ostaje makar jedna duša sa dovoljno daha da uzvikne protiv tebe!" Podigao je žezlo i mahnuo njime tako da mu je plava vatra poigravala oko glave. "Odlazi, samadhi Besomuče! Melenkurion abatha! Duroc minas mil khabaal! Nikada se nećemo predati!"

Sotonpest se trgao od snage sadržane u rečima. No, trenutak kasnije skočio je napred svlačeći kožuh. Držeći u šaci komad Kamena Zlozemlja koji se pušio, zavitlao je prema vrhovnom poglavaru zrak smaragdne sile. Istog časa stotine stvorenja narušilo je formacije i jurnulo ka otvorenoj kapiji.

Mhoram je dočekao napad svojim žezlom i poslao ga uvis, gde ga je njegova vatrena moć napala i uništila. Onda se sklonio iza proširenja na grudobranu. Preko ramena je pozvao vrhovnika Kvana. "Zatvori kapiju! Naredi strelcima da pobiju sve stvorove koji stignu do dvorišta. Sa ovim protivnikom nema nežnosti."

Kvan je već žurio niz stepenište u složene prolaze pod kulom, izvikujući naređenja dok je hitao da nadgleda okršaj. Mhoram je pogledao dole da se uveri kako Sotonpest nije prošao kroz kapiju, a onda je požurio za Kvanom.

Posmatrao je okršaj sa najvišeg visećeg mosta preko dvorišta. Snažni drvogradski strelci upućivali su sa ispusta na obe strane dvorišta hice u uzmuvana stvorenja, a zvuk oružja odjekivao je kroz tunele. Škrgućući zubima nad prolivenom krvi, Mhoram je prepustio vičnim Kvanovim rukama vođenje okršaja i prešao drveni most do glavnog Konaka, gde su ga očekivali ostali poglavari.

Kada je sreo ozbiljne poglede Trevora, Loerije i Amatin, obuzela ga je iznenadna malaksalost. Pretnje Sotonpesta bile su tako blizu istine. Ni on ni njegovi drugovi nisu bili dorasli korišćenju čak i ono malo moći i tajni koje su posedovali. A nije bio ništa bliže rešenju tajnog znanja nego što onda kada je prizvao i izgubio Tomasa Kovenanta. Uzdahnuo je i pustio da mu se ramena opuste. "Nisam ni pomislio da

29

na svetu ima toliko pragrdana", rekao je da bi objasnio svoje ponašanje. No, te reči su samo dodirivale ono što je stvarno osećao.

Ipak, nije mogao sebi da dozvoli toliku malaksalost. Bio je vrhovni poglavar. Trevor, Loerija i Amatin imali su svoje nesigurnosti, svoje potrebe koje nije mogao da zanemari; već im je naneo dovoljno štete u ličnim dvoumljenjima svoga srca. Naterao je sebe da se uspravi i rekao im šta je video i čuo od Besomuka i vojske poglavara Kletnika.

Kada je završio, Amatin se gorko nasmešila. "Suprotstavio si se samadhi Besomuku. To je bilo vrlo odvažno, vrhovni poglavaru."

"Nisam želeo da ga obodrim činjenicom da je bezbedan od nas."Na ovo se Loerija trgla. "Je li on zaista bezbedan?" Bolno je upitala.Mhoramov glas je očvrsnuo. "Nije bezbedan dogod postoje srce, kost ili zemna moć da mu se

suprotstave. Kažem samo da ne znam kako da se borimo protiv njega. Neka sam otkrije moje neznanje."Kao mnogo puta ranije, Loerija je ponovo pokušala da razotkrije njegovu tajnu. "Pa ipak, dodirnuo si

Lorikov kril i dao mu život. Tvoja ruka izvukla je iz dragulja plavi odsjaj. Zar u tome nema nade? Predanja kažu da je kril Lorika Zloupokojitelja bio moćan protiv izazova iz Demonije."

"Odsjaj", odgovorio je Mhoram. Čak i unutar svoga saznanja bojao se čudne moći koja mu je dala da osvetli krilov prozirni dragulj. Nedostajala mu je hrabrost da objasni poreklo te snage. "Kakva je korist od toga?"

Loerijino lice mu je odgovorilo trzajem punim zahteva i protivljenja, ali pre nego što je stigla da ih izgovori, uzvik iz dvorišta privukao je pažnju poglavara. Vrhovnik Kvan je stajao na kamenim pločama, okružen leševima. Kada mu je Mhoram odgovorio, ćutke je pozdravio mačem.

Mhoram je uzvratio pozdrav, prihvativši Kvanovu pobedu, ali nije mogao da izbegne prizvuk tuge u glasu kada je rekao: "Prolili smo prvu krv u ovoj opsadi. Tako će čak i oni koji se protive zlu morati da nanose zlo žrtvama tog zla. Prenesite leševe do gornjih bregova i spalite ih pročišćujućim vatrama, tako da njihova tela povrate nevinost u pepelu. Raspite im pepeo u Steg-vodopade, kao znak celoj Domaji da se gnušamo zla Opakog, a ne robova koje je načinio da mu služe."

Vrhovnik se namrštio, nevoljan da oda toliku počast neprijatelju, ali odmah je izdao naređenja da bi izvršio Mhoramova uputstva. Ponovo pogrbljen, Mhoram se obratio ostalim poglavarima kako bi sprečio dalje iskušavanje. "Džin zna da ne može probiti ove zidove mačevima i kopljima. Ipak, neće dokono stajati i čekati da glad obavi njegov posao. Suviše je žedan krvi. Napašće nas. Moramo biti spremni. Moramo držati stalnu stražu unutar kule - da se suprotstavimo svakoj sili koju povede na nas."

"Ja ću stražariti", rekao je poglavar Trevor, spreman da preuzme svaku odgovornost koju bi smatrao da odgovara njegovim sposobnostima.

Mhoram je to prihvatio klimanjem glave. "Pozovi nekog od nas kad se umoriš. I pozovi nas sve kada Sotonpest reši da napadne. Moramo ga videti na delu, pa ćemo možda naučiti kako da se branimo." Obratio se ratniku koji je stajao u blizini. "Stožerniče, prenesi poruku srdočnicima Tormu i Borilaru. Zamoli zubljonoše i oblučare Poglavarevog konaka da podele stražu sa poglavarima. I oni moraju naučiti kako da se branimo."

Ratnik je salutirao i brzo se udaljio. Mhoram je spustio ruku Trevoru na rame i za časak ga čvrsto stegao. Bacio je još jedan pogled na zimom okovano nebo i pošao sa balkona u svoje odaje.

Nameravao je da otpočine, ali uznemirio ga je pogled na Elenin ukoštani kip koji je neumorno stajao na stolu. Imao je fanatični, ranjivi pogled čoveka izabranog da bude prorok, a koji potpuno greši u tome - pa umesto da govori željnim ušima reči nade koje su mu poverene, traći vreme propovedajući patnje i povratak u divljinu. Gledajući u poprsje, Mhoram je morao silom da se seti kako je Kovenant odbacio Domaju da bi spasao dete u svom svetu. Nevernikova sposobnost da odbije pomoć desetinama hiljada života - čitavoj Domaji - radi jednog jedinog života bila je dar koji ne treba uzimati olako. Mhoram je verovao da se velike ravnoteže mogu pomeriti težinom samo jednog života. Ipak, lice biste izgledalo je u ovom trenutku napeto od pogrešno upotrebljene svrhe - zasenjeno svim onim ljudima koji će umreti da bi jedna devojčica preživela.

Dok je gledao u to otelotvorenje Kovenantove sudbine, vrhovni poglavar Mhoram iznenada je opet osetio onu naglu strast koja mu je dala da izvuče odsjaj iz Lorikovog krila. Oči su mu se ispunile opasnošću i zgrabio je kip kao da namerava da viče na njega. Ali usne su mu se opustile i samo je tiho uzdahnuo. Sa osećanjima koja su mu se još sudarala na licu, preneo je figuru anundivian yaj±a u Hol poklona i spustio je

30

na počasno mesto na jednom od grubih stubova, nalik na korenje u pećini. Tek tada se vratio u svoje odaje i zaspao.

Tik posle podneva probudilo ga je Trevorovo prizivanje. Dremež bez snova smesta je nestao i već je bio na putu iz svojih odaja pre nego što je mladi ratnik koji je doneo poruku stigao da drugi put zakuca na vrata. Žurno je pošao iz dubina Veselkamena ka grudobranima nad kapijom glavnog Konaka, gde je naišao na srdočnika Torma. Zajedno su prešli do kule i uspeli se stepeništem do vrha. Tu su našli Trevora, družbenika Loerijinog, sa vrhovnikom Kvanom i zubljonošom Borilarom.

Kvan je stajao između poglavara i srdočnika kao da upija njihove različite napetosti. Čitavo Trevorovo lice bilo je belo i zgrčeno od iščekivanja, a Borilaru su ruke na žezlu drhtale od mešavine straha i odlučnosti; no, Kvan je držao ruke prekrštene na grudima i mrštio se kao da je izgubio sposobnost da se iznenadi od ičega što učini sluga Sivog Krvnika. Kada im se pridružio Vrhovni poglavar, stari vrhovnik je pokazao tamnom, mišićavom rukom, a ukrućeni prst vodio je Mhoramov pogled, kao da optužuje, ka pragrdanima koji su se okupljali pred kapijom kule.

Pragrdani su bili na dometu strela, ali niz crvenookih jamnika sa drvenim štitovima zaklanjao ih je od povremenih strela koje su Kvanovi ratnici puštali sa prozora kule. Iza zaklona, pragrdani su gradili.

Radili su brzo i vešto i građevina se brzo uobličavala. Mhoram je uskoro video da grade katapult.Uprkos ledenom gnevu Kletnikovog vetra, ruke na žezlu počele su da mu se znoje. Dok su pragrdani

zatezali tešku užad oko drvenih zupčanika na zadnjem delu naprave, prebacivali ih preko snažne središnje grede i munjama crne moći pričvršćivali veliku, zlokobnu gvozdenu posudu na kraj grede, shvatio je da postaje napet i priziva sve svoje znanstvo i snagu. Nagonski je znao da napadači neće bacati kamenje na Veselkamen.

Demonijski nakot radio je bez uputstava Sotonpesta. On ih je posmatrao iz daljine, ali nije govorio niti se kretao. Kada se čitava grupa uspentrala na katapult - podešavajući, zatežući i pričvršćujući - vrhovni poglavar Mhoram se smrknuto čudio kako dobro grade bez očiju. No, izgleda da im oči nisu bile potrebne; nosevi su bili jednako precizni kao vid. Ubrzo je završeni katapult stajao uspravljen pred kulom Veselkamena.

Kroz logor se proneo hor kevtavih uzvika i stotinu pragrdana potrčalo je ka napravi. Obrazovali su klinove na obe strane da bi usmerili silu i postavili se tako da su njihovi meštri znanstva stajali kraj čekrka. Koristeći gvozdene šipke, dva meštra znanstva počela su da okreću zupčanike i tako zatežu užad, polako savijajući unazad glavnu gredu katapulta. U poređenju sa njim izgledali su kao patuljci, ali usredsređujući snagu u klinovima mogli su da okreću zupčanike i savijaju gredu. Dok se to dešavalo, ostali pragrdani su se sakupili i načinili ogroman klin iza katapulta. Na pozadini od ugaženog snega izgledali su kao vrh koplja usmeren ka srcu Konaka.

Delićem uma Mhoram je primetio da kraj njega stoji poglavar Amatin. Osvrnuo se tražeći Loeriju i video je na balkonu glavnog Konaka. Mahnuo joj je u znak odobravanja; ako neka nesreća pogodi kulu stražaru, neće stradati svi poglavari. Podigao je obrve prema Kvanu i kada je vrhovnik klimnuo glavom, pokazujući da su ratnici spremni za sva iznenadna naređenja, ponovo se zagledao u pragrdane.

Kada je glavna greda katapulta bila povučena unazad, oblučar Torm kleknuo je na grudobran, šireći ruke i pritiskajući dlanovima blagu krivinu zida. Prigušenim, tuđim glasom počeo je da peva pesmu o granitnoj izdržljivosti kamena.

Tada je greda dostigla krajnju tačku savijanja. Drhteći kao da će se svakog časa otrgnuti, stremila je ka kuli. Smesta su je uhvatili i pričvrstili gvozdenim kukama. Široka posuda bila je spuštena tačno pod ruke meštra znanstva koji je stajao na vrhu najvećeg klina.

Uz reski zvuk, meštar je udario posudu svojom šipkom. Moć je prostrujala kroz zbijena crna ramena; zračili su snagu dok je meštar radio oko posude. Gusta, okrutna tečnost, divlja kao vitriol koji podjednako rastvara drvo, meso i kamen, pljusnula je iz šipke, mračno svetlucajući, pravo u spremnu posudu.

Vrhovni poglavar video je ljudska tela kako se raspadaju u pepeo od samog dodira takve tečnosti. Okrenuo se da upozori Kvana. No, starom vrhovniku upozorenje nije bilo potrebno; i on je video ratnike kako umiru u demonijskoj kiselini. Pre nego što je Mhoram stigao da progovori, Kvan je vikao niz stepenice u kulu, naređujući ratnicima da se drže dalje od izloženih prozora i grudobrana.

Tik pored Mhorama, krhka poglavarka Amatin počela je da drhti na vetru. Držala je žezlo prigrljeno kao da pokušava da njime otera hladnoću.

31

Meštrova tečnost polako je punila posudu. Pljuskala je i talasala se kao crna lava, bacajući u vazduh ponoćne varnice; ali znanstvo pragrdana ju je obuzdavalo, držalo tamnu silu na okupu i sprečavalo je da razori katapult.

A onda je posuda bila puna.Pragrdani nisu oklevali. Spustili su kuke uz promukli, gladni krik.Greda se divlje bacila napred i žestoko udarila o poprečnu prepreku na kraju zamaha.Tamna masa vitriola, velika kao kamendolska kuća, poletela je kroz vazduh i razbila se o kulu

nekoliko desetina stopa ispod najvišeg grudobrana.Kiselina se rasprsnula čim je dodirla kamen. Užarena bez trunke svetlosti, spalila je planinski kamen

kao žar crnog sunca. Torm je bolno kriknuo, a kamen se uvijao u agoniji pod Mhoramovim nogama. Skočio je napred. Sa Trevorom i Amatin kraj sebe, prizvao je plave poglavarske vatre iz žezla i bacio ih dole, na vitriol.

Tri žezla su zajedno planula u susret kiselini. Pošto pragrdani nisu mogli da je dopune, začas se raspala i pala sa zida kao parčad mržnje, prljeći tlo pre nego što se ugasila.

Ostavila je za sobom u kamenu dugačak ožiljak rđe, ali nije prodrla kroz zid.Torm je zaječao i oteturao se sa grudobrana. Znoj mu je lio niz lice i mešao se sa suzama, pa

Mhoram nije znao plače li oblučar od bola, tuge ili besa. "Melenkurion abatha!" Promuklo je uzviknuo. "Ah, Veselkamene!"

Pragrdani su već ponovo povijali katapult u položaj za nov udarac.

Mhoram je za trenutak bio zbunjen i bespomoćan. Sa takvim katapultom, tolike hiljade pragrdana moći će da rastrgnu Poglavarev Konak komad po komad i pretvore ga u mrtvu šljaku. A onda je u njemu oživeo nagon za održanjem. "Ti udarci ne smeju stići do Konaka", reče Trevoru i Amatin. "Pridružite mi se. Uobličićemo odbojnicu."

Čim su se udaljili od njega na obe strane da bi pripremili između sebe što širu odbranu, znao je da ta taktika neće biti dovoljna. Tri poglavara mogu da odbiju najveću štetu nekoliko napada, ali neće moći da izdrže napad petnaest ili dvadeset hiljada pragrdana. "Torme", oštro je naredio, "Borilare!"

Srdočnik Torm smesta je počeo da doziva ostale oblučare, ali Borilar je oklevao, nesigurno se osvrćući kao da ga je hitnost situacije sprečila da razmišlja i sakrila od njega sopstveno znanstvo.

"Mirno, zubljonošo", rekao je Mhoram da ga umiri. "Katapulti su načinjeni od drveta."Borilar se smesta okrenuo i odjurio. Kad je prošao pored vrhovnika Kvana, povikao je "Strelci!" i

nastavio da viče ka glavnom Konaku. "Zubljonoše! Donesite lor-liaril! Napravićemo strele!"Pragrdani su opasno brzo povili svoju napravu i počeli da pune posudu crnim vitriolom. Ispalili su

sledeći hitac trenutak pošto se Tormovo pojačanje rhadhamaerla postavilo da pomogne kamenu.Na Mhoramovo naređenje, poglavari su napali hitac kiseline pre nego što je stigao do kule. Žezla su

im blesnula kada su podigli zid vatre na putu kojim bi prošla kiselina.Tečnost je pogodila vatru silinom koja je zdrobila odbojnicu. Crna kiselina se probila kroz njihovu

moć i udarila o zid kule. Ipak, pri tom je izgubila mnogo snage. Kada je stigla do kamena, Torm i njegovi oblučari mogli su da je podnesu.

Razbila se o snagu koju su prizvali iz kamena i pala na zemlju u divljem plamenu, ostavljajući za sobom crne mrlje na zidu, ali bez ozbiljnije štete.

Torm se okrenu da pogleda vrhovnog poglavara Mhorama. Divlji bes i napor zarumeneli su srdočnikovo lice, ali otkrio je zube u osmehu koji je mnogo obećavao u budućoj odbrani Veselkamena.

Poglavarima se pridružilo troje Kvanovih strelaca, a u stopu su ih pratila dvojica zubljonoša. Strelci su bili visoki drvogradski ratnici, čija je vitkost skretala pažnju sa snage zapetih lukova. Vrhovnik Kvan ih je pozdravio i upitao Borilara šta želi da učine. Umesto odgovora, Borilar je primio od zubljonoša šest dugačkih, tankih strela. Bile su pažljivo optočene runama, uprkos tankoći, a na krajevima su bile ukrašene lakim, smeđim perjem. Srdočnik je dao po dve svakom strelcu, govoreći pri tom: "Ovo je lor-liaril, retko drvo koje džinovi zovu 'zlatanika'. Zato..."

"Mi smo Drvograđani", prekinula ga je žena koja je predvodila strelce. "Poznat nam je lor-liaril.""Dobro ih upotrebite", uzvratio je Borilar. "Ovo su jedine koje imamo pripremljene. Prvo udarite na

jamnike."Žena je pogledala Kvana da vidi ima li dodatnih naređenja, ali on je samo mahnuo ka grudobranu.

Mirno i samouvereno, strelci su postavili strele, napeli lukove i naciljali katapult.

32

Pragrdani su već zategnuli glavnu gredu i sada su ponovo punili gvozdenu posudu."Sada", rekao je Kvan kroz zube.Tri tetive zu zazujale kao jedna.Jamnici u prvom redu odbrane smesta su podigli štitove da presretnu strele.Istog časa kad su strele dodirnule drvo, pretvorile su se u plamen. Sila udara raširila je vatru po

štitovima, rasipajući iverje i ugarke po jamnicima. Skičeći od iznenađenja i bola, klimatava stvorenja pobacala su štitove i odskočila od vatre.

Strelci su smesta ponovo napali. Strele su zazujale kroz vazduh i pogodile glavnu gredu katapulta, tik ispod posude. Lor-liaril je smesta eksplodirao i zapalio i crnu kiselinu. U iznenadnom požaru, moćna tečnost zdrobila je katapult i rasula užareno drvo na sve strane. Deo pragrdana i nekoliko jamnika nastradali su, a ostali su se puzeći udaljili van domašaja strela, ostavljajući komađe naprave da sagori.

Drvograđanka se sa divljim osmehom obratila Borilaru. "Lilianril daje gadne strele, srdočniče."Borilar se trudio da izgleda smireno, kao da je naviknut na takve uspehe, ali morao je dvaput da

proguta knedlu pre nego što je došao do glasa. "Tako izgleda."Vrhovni poglavar Mhoram spustio je ruku srdočniku na rame u znak pohvale. "Zubljonošo, ima li još

lor-liarila od koga bi se napravile takve strele?"Borilar je klimnuo glavom kao veteran. "Ima. Sva kormila i kobilice od zlatanike koje su načinjene

za džinove... pre... to drvo se može preoblikovati.""Zamoli zubljonoše da smesta počnu", tiho je rekao Mhoram.Široko nasmešen, Torm je stao pokraj Borilara. "Srdočniče, nadmašio si me", rekao je, zadirkujući

ga. "Rhadhamaerli neće počinuti dok ne nađu načina da dostignu ovaj tvoj trijumf."Od tih reči Borilarova smirenost se rasplinula u izraz dubokog zadovoljstva. Napustio je kulu ruku

pod ruku sa Tormom, praćen ostalim zubljonošama i oblučarima.Pošto su se naklonili pred Kvanom i primili nekoliko reči pohvale, i strelci su otišli. Vrhovnik i troje

poglavara ostali su sami na kuli, tmurno zagledani jedni drugima u oči.Kvan je konačno izgovorio misao koja im je svima bila na umu. "Ovo je mala pobeda. Veći katapulti

mogli bi da napadaju sa razdaljine van domašaja strela. Veći klinovi imali bi dovoljnu snagu da probiju zidove. Ako nekoliko katapultova krene zajedno u napad, jedva bismo izdržali čak i prve hice."

"A Kamen Zlozemlja još nije upotrebljen protiv nas", promrmljao je Mhoram. Još je mogao da oseti kako mu od snage koju je uložio u odbranu trepere zglavci i laktovi. Zamislio se i nastavio. "Osim u obliku ove strašne zime i vetra."

Za trenutk je stopio um sa Trevorom i Amatin, deleći snagu sa njima i podsećajući ih na ono što imaju. Poglavarka Amatin je uzdahnula. "Ja sam Drvograđanka po krvi. Pomoći ću srdočniku Borilaru u izradi strela. To je spor posao, a mnogi lilianrili imaju druge zadatke."

"A ja ću poći do Torma", rekao je Trevor. "Nemam znanstva u rhadhamaerlu, ali možda se način borbe protiv ove demonijske kobi može naći uz pomoć oganj-kamenova."

Mhoram se ćutke složio i zagrlio dvoje poglavara. "Ja ću ostati na straži", rekao je, "i pozvaću Loeriju kada se umorim." Poslao je Kvana sa njima, tako da vrhovnik pripremi ratnike za sve ono što treba učiniti ako se zidovi oštete. Kada je ostao sam, Vrhovni poglavar se okrenuo ka mračnom logoru hordi Sotonpesta - stajao je ispod zalepršanog stega, već iskrzanog od oštrog vetra, naslanjajući gvozdeni šiljak žezla na kamen, i posmatrao neprijateljsko okruženje kao da u njegovim rukama leži ishod opsade.

U sivom svetlu predvečerja pragrdani su gradili novi katapult. Van domašaja strela sklapali su jaču napravu, sposobnu da dobaci njihovu moć preko povećanog rastojanja. No, Vrhovni poglavar Mhoram nije nikoga pozvao u pomoć. Kada je crna masa rđe bila hitnuta, morala je duže da putuje; bila je duže van domašaja svojih tvoraca. Mhoramova plava moć ju je presrela kada je bila na najvišoj tačci putanje. Žestoka munja poglavarske vatre zarila se u kiselinu, usporila je i izazvala podbačaj. Vitriol je ljutito i beskorisno pljusnuo i izdubeo u smrznutoj prašini strašnu rupu, nalik na raku.

Pragrdani su se povukli do bleštavih stražarskih vatri koje su gorele po logoru radi pogrešno rođenih bića kojima je ipak bilo potrebno svetlo. Posle nekog vremena, Mhoram je obrisao znoj sa čela i pozvao poglavarku Loeriju da ga zameni.

Tokom slepe noći još tri katapulta su sagrađena na bezbednoj razdaljini i dovučena da napadnu Veselkamen. Nijedan nije napao kulu; dva su usmerena na zidove glavnog Konaka sa severa, a jedan sa juga. No, branitelji su svaki put brzo reagovali. Naprezanje moći meštara znanstva, koji su punili mašine,

33

opipljivo je zračilo uz grudobrane, a to je upozoravalo Konak na svaki novi napad. Strelci su čekali sa lor-liaril strelama, spremni da jurnu u odbranu.

Svetlost za ciljanje dobijali su šaljući strele u tlo blizu katapultova; pri iznenadnom plamenu uništili su dve nove preteće naprave kao što su uništili i prvu. Treća je, međutim, ostala van domašaja i napala južni zid sa položaja kojeg ni Loerija nije mogla da dosegne. No, i ovaj napad je odbijen. U trenutku nadahnuća, vojevnik je naredio da se cilja u kiselinu dok je letela prema Konaku. Strelci su poslali desetak strela u kiselinu, jednu za drugom, i uspeli da je razbiju, tako da je pala po kamenu u malim mrljama i načinila malo štete.

Na sreću, te noći više nije bilo napada. Iskorišćene su sve nove strele od zlatanike, a postupak pravljenja novih bio je spor i težak. Tokom narednog dana opet nije bilo napada, iako su glasnici videli pragrdane kako u daljini grade katapulte. Nije načinjen nikakav pokret ka Veselkamenu sve do duboke pretponoćne tame. Tada je kroz Konak odjeknula uzbuna, odvajajući sve branitelje od posla ili odmora. U vetrom iskidanom svetlu strela zapaljenih kao baklje zabodene u zemlju, poglavari, zubljonoše, oblučari, ratnici i meštri znanstva ugledali su deset katapultova povijenih na položaju van domašaja strelaca.

Kroz kamen Konaka prostrujala su naređenja. Muškarci i žene žurili da zauzmu svoja mesta. Začas je pred svakim katapultom stajao ili poglavar ili grupa branilaca. Dok su posude punjene kiselinom, Veselkamen se spremao za suprotstavljanje sili.

Na blesak močvarno zelenog signala Sotonpesta, deset katapultova bacilo je teret.Odbrana je obavila Veselkamen svetlošću toliko punom narandžaste, žute i plave vatre sa zidova da

je čitava zaravan bleštala u tami kao prkosni požar. Združeni na kuli, Mhoram i Amatin bacali su zrake moći koji su preprečili put dvema porcijama kiseline. Sa zaravni na vrhu Veselkamena poglavari Trevor i Loerija iskoristili su visinu da bi zadržali još dve posude kiseline i izlili ih na zemlju.

Još dva napada odbile su strele srdočnika Borilara. Koristeći komad orkresta dobijenog od srdočnika Torma i štap lomilialora poglavarke Amatin, grupe znanstvozornika podigle su prepreke koje su upile većinu siline iz još dva katapulta, sprečivši time ozbiljnu štetu.

Ostala dva udara pragrdana presreli su oblučari. Torm se sa jednim saborcem postavio na balkon tačno pred jednim katapultom. Stajali su na dve strane kamene posude oblučka i pevali duboku pesmu rhadhamaerla koja je polako dovela njihova smrtna tela u sklad sa rastućim zračenjem oganj-kamenova. Dok su pragrdani punili posudu katapulta, Torm i njegov sadrug spustili su ruke u oblučak i potopili znanstvom zaštićene šake u oganj-kamenove uz ivicu suda. Čekali su u zlatnoj vrelini, pevajući kamenu pesmu, sve dok katapult nije hitnuo vitriol ka njima.

U poslednji čas bacili su pune šake oblučka ka crnoj masi u letu. Dve sile su se sudarile tek nekoliko stopa iznad njihovih glava, a snaga sudara ih je srušila na pod balkona. Vlažna rđa kiseline smesta je pretvorila oblučak u ugarke, ali moć rhadhamaerla iz oganj-kamenova zauzvrat je spalila kiselinu pre nego što je makar kap pala na Torma ili Veselkamen.

Drugi par oblučara nije bio tako uspešan. Nisu uskladili pokret podizanja i zato je njihov oblučak zaustavio tek polovinu vitriola. Obojica su umrla u tečnosti koja je uništila veliki deo balkona.

No, umesto da ponovo napadnu i lansiraju novu kiselinu kako bi zamorili odbranu Konaka, pragrdani su ostavili katapulte i povukli se - očito zadovoljni onim što su naučili o srčanosti Veselkamena.

Dok ih je gledao kako odlaze, Vrhovni poglavar Mhoram nosio je na licu izraz iznenađenja, a u srcu ledenu zebnju. Odbrana sigurno nije obeshrabrila pragrdane. Ako Sotonpest sada reši da promeni taktiku, to će biti zato što je odmerio slabost Veselkamena i našao bolji način da se okomi na njega.

Sledećeg jutra Mhoram je ugledao začetak nove strategije Sotonpesta, ali tokom sledeća dva dana nije uspeo da je razume. Besomukove horde prišle su bliže Veselkamenu i postavile se na jedva stotinak jardi od zidova, okrenute ka visoravni kao da očekuju da branitelji dobrovoljno skoče pravo njima u ralje. Pragrdani su se muvali između sluzavih stvorenja i jamnika i obrazovali brojne klinove koji kao da su bili upereni u samo srce Veselkamena. Iza njih je stajao Sotonpest, na povelikoj čistini, prvi put otvoreno pokazujući svoj Kamen. No, nije počeo nikakav fizički napad, nije ponudio Konaku izbor da udari ili bude udaren. Umesto toga, njegova stvorenja pala su na sve četiri i gladno se zapiljila u Veselkamen, kao četvoronožni grabljivci. Pragrdanski meštri znanstva poboli su svoje motke u zemlju i počeli da kevću nekakvo zapevanje ili prizivanje koje je ledeni vetar u odlomcima nosio do Konaka. A samadhi Besomuk, Šeol i Sotonpest, stezao je svoj komad Kamena Zlozemlja tako da se pušio kao ključali led.

Dok ih je gledao, Mhoram je mogao da oseti plimu moći sa svih strana; ispoljavanje snage zračilo je ka njemu sve dok mu se koža na obrazima nije zažarila uprkos ledenim ujedima vetra. No, opsađivači nisu

34

ništa više preduzeli. Ostali su na položajima, divlje usredsređeni, krvnički namršteni kao da predosećaju krv žrtava.

Polako, mučilački, počeli su da deluju na tlo u podnožju. Iz nepomičnog zelenog bleska Kamena raširila se bogata smaragdna nijansa, popala po prašini oko Sotonpestovih nogu i počela da pulsira u tlu. Okružila ga je, kucajući kao smrdljivo srce, a onda je stala da ispušta krivudave pipke, nalik na zelene vene, kroz zemlju - ka Veselkamenu. Rasli su sa svakim divljim otkucajem i granali se sve dok nisu stigli do leđa zgurenih hordi. U tom času, crveni bol bolesno prošaran zelenim propupeo je iz zabodenih vrhova motki meštara znanstva. Kao i Sotonpestova smaragdna, bolesno crvena boja puzala je kroz zemlju poput arterije ili korena bola. Prosijavala je kroz sivi led na zemlji, ne topeći ga, i širila se sa svakim otkucajem samadhijeve središnje moći sve dok čitav Veselkamen nije bio obmotan pulsirajućim sudovima.

Ceo taj rast bio je spor i smrtonosan; pred veče, crveno-zeleno zlo jedva je prošlo kraj nogu pragrdana; a posle duge, avetinjske noći svitanje je zateklo vene tek na pola puta do zidova. No, širenje je bilo neumitno i sigurno. Mhoram nije mogao da počne nikakvu odbranu protiv njega jer nije znao šta je to.

Tokom sledeća dva dana, strah od toga se raširio po čitavom Poglavarevom konaku. Svi su počeli da govore šapatom. Muškarci i žene žurili su s mesta na mesto kao u strahu da će se kameni grad okrenuti protiv njih. Deca su iznenada počinjala da se trzaju i plaču pri pogledu na dobro poznata lica. Napeta atmosfera straha i nerazumevanja nadvila se nad Veselkamen kao raširena krila obrušenog lešinara. Pa ipak, Mhoram nije shvatio šta se dešava sve do večeri trećeg dana. Onda se slučajno pribliožio vrhovniku Kvanu neprimetno i nečujno, a na dodir njegove ruke Kvan je panično odskočio i zgrabio mač. Kada je konačno prepoznao Vrhovnog poglavara, vrhovnikovo lice postalo je pepeljasto od jada i on je zadrhtao kao preneraženi regrut.

Jeknuvši od prosvetljenja, Mhoram je u trenutku razumeo šta se dešava sa Veselkamenom. Strah od nepoznatog bio je samo površinski sloj opasnosti. Kada je obgrlio Kvana da bi smirio njegovo drhtanje, video je da crveno-zeleni sudovi moći iz zemlje nisu samo fizička opasnost; predstavljali su, zapravo, nosač za sirovu emocinalnu snagu zlobe Opakog - direktan napad na volju Konaka, rđu koja je ugrozila moralno tkanje otpora Veselkamena.

Strah je rastao u srcu Poglavarevog konaka kao smrtonosna bolest. Pod uticajem tih avetinjskih vena počinjala je da truli hrabrost grada.

Nije bilo odbrane. Lilianrili i rhadhamaerli mogli su da sačine unutar zidova ogromne vatre za grejanje. Znanstvozornici su mogli da pevaju bespomoćno drhtavim glasovima hrabre pesme o odvažnosti i pobedi. Ratovnija je mogla da vežba i radi sve dok ratnicima ne ostane ni vremena ni snage za strah. Poglavari su mogli da lete kroz grad kao plavi sokolovi, noseći svetlost hrabrosti, podrške i nepomirljivosti kuda god prođu, od sive zore do slepe noći i ponovo do sive zore. Konak nije bio dokon. Kako se vreme vuklo, opterećeno strahom, provlačeći kroz kružni kostur gotovo čujno klepetanje ogoljenih kostiju, učinjeno je sve što se moglo. Poglavari su preuzeli da se kreću svuda gde mogu sa upaljenim žezlima, tako da blistavi azur može da se odupre krunjenju duha Veselkamena. No, krvavo zlo u podzemnim sudovima uvećavalo je uticaj na grad. Zloćudnost deset hiljada zlih srca gušila je sav otpor.

Uskoro je izgledalo da čak i planinski kamen visoravni jeca od straha. Kroz pet dana neke porodice su se zatvorile u svoje odaje i odbile da iziđu; bojali su se da budu na otvorenom u gradu. Drugi su pobegli u očitu sigurnost gornjih bregova. Izbijale su divlje svađe u kuhinjama, gde je svaki kuvar ili raznosač hrane mogao da dočepa nož i udari u iznenadnom napadu užasa. Da bi sprečio takve ispade, vrhovnik Kvan morao je da postavi po eovod u svakoj kuhinji i trpezariji.

No, iako ih je vodio kao da ima uštavljenu kožu užasa prebačenu preko ramena, nije mogao da sačuva od panike čak ni svoje ratnike. O tome je konačno morao da izvesti Vrhovnog poglavara, a kada je to čuo, Mhoram je pošao da drži stražu na kuli. Usamljen, suočio se sa noći koja mu je pala za vrat kao teška zavesa očajanja - suočio se sa nepomičnom, smaragdnom gnusobom Kamena, sa bolesnom, crveno-zelenom, tečnom vatrom - i odmerio sopstveni strah u tišini svog srca. Da nije bio tako očajan, možda bi zaplakao od saosećanja sa Kevinom Zemljogubom, čiju je nedoumicu sada razumeo sa strašću koja ga je zasekla do dubine duše.

Dosta kasnije - pošto je tama dodala svu svoju hladnoću zimi poglavara Kletnika, a stražarske vatre logora izbledele do ugljevlja u poređenju sa glasnom, dubokom, smrtonosnom pohlepom samadhija Besomuka, na kulu je došla Loerija, družbenica Trevorova, noseći malu posudu oblučka koju je spustila

35

ispred sebe kada je sela na kamen, tako da je svetlost padala na njeno upalo lice. Kada je podigla glavu oči su joj pale u senku, ali Mhoram je ipak mogao da vidi kako su vlažne od suza.

"Moje kćeri" ...kao da ju je gušio sopstveni glas... "moja deca... one... ti ih poznaješ, Vrhovni poglavaru", rekla je kao da moli. "Zar to nisu deca kojom se roditelji moraju ponositi?"

"Budi ponosna", nežno je odgovorio Mhoram. "Roditelji i deca su uvek ponos jedni drugima.""Ti ih poznaješ, Vrhovni poglavaru", bila je uporna. "Toliko ih volim da to ponekad predstavlja bol.

One... Vrhovni poglavaru, one više neće da jedu. Boje se hrane... vide u njoj otrov. Ovo zlo ih izluđuje."

"Svi smo izludeli, Loerija. Moramo istrajati.""Kako da istrajemo? Bez nade...? Vrhovni poglavaru, bilo bi bolje da ih nisam rodila."Mhoram je tiho i nežno odgovorio na drugačije pitanje. "Ne možemo izići u juriš protiv ovog zla.

Ako ostavimo ove zidove, to će nam biti kraj. Nemamo drugog zaklona. Moramo istrajati."Loerijin glas je bio obliven suzama. "Vrhovni poglavaru, prizovi Nevernika.""Oh, sestro Loerija... to ne mogu. Znaš da ne mogu. Znaš da sam dobro odabrao kada sam prepustio

Tomasa Kovenanta zahtevima njegovog sveta. Kakve god druge besmislice iskrivile istinski tok mog života, taj izbor nije bio ludost."

"Mhorame!" Promuklo je preklinjala."Ne. Loerija, razmisli šta tražiš. Nevernik je želeo da spase život na svom svetu. Tamo vreme

drugačije teče. Prošlo je sedam i četrdeset godina od kako je prvi put stupio u Veselkamen, a za sve to vreme nije ostario ni tri mesečeva ciklusa. Možda su za njega prošli samo trenuci od poslednjeg prizivanja. Ako ga ponovo dozovemo, možda će ga i to sprečiti da spase dete kome je potreban."

Pri pominjanju deteta, Loerijino lice se iznenada iskrivilo od besa. "Prizovi ga!" Prosiktala je. "Šta meni znače njegova bezimena deca? Sedmice ti, Mhorame! Prizovi..."

"Ne." Mhoram ju je prekinuo, ali jednako nežnim glasom. "Neću. On mora imati slobodu nad sopstvenim usudom - to je njegovo pravo. Nemamo prava da mu to oduzmemo - ne, čak ni najveća potreba Domje ne opravdava takav čin. On nosi belo zlato. Neka dođe u Domaju kada on odluči. Neću da poreknem jedinu istinsku odvažnost moga života."

Loerijin bes se stišao isto onako brzo kao što se javio. Zaječala je trljajući ruke nad oblučkom kao da je iz njih iščezla i nada u toplotu. "Ove večeri moja najmlađa - Jolenida - a još je gotovo beba - vrisnula je kada me je videla." Uz napor je podigla zamagljene oči ka Vrhovnom poglavaru. "Kako da istrajemo?" šapnula je.

Iako mu je srce krvarilo zbog nje, Mhoram je izdržao pogled. "Jedina druga mogućnost je Obesvećenje." Kad se zagledao u rastrzane crte njenog lica, osetio je sopstvenu potrebu kako se javlja, zahtevajući da podeli svoju strašnu tajnu. Od toga mu je srce za trenutak zakucalo u iščekivanju, jer znao je da će odgovoriti ako ga Loerija upita. "Moć je užasna stvar", dahnuo je da je upozori.

Njene oči osvetlile su se iskrom nade. Nesigurno se uspravila na noge, približila lice njegovom i ispitivački se zagledala. Prvo otvaranje najave isušilo mu je površinu uma. No, ono što je videla ili osetila u njemu zaustavilo je Loeriju. Njegova hladna nedoumica prigušila je svetlost u njenim očima i udaljila je od njega. "Ne, Mhorame", rekla je neobičnim glasom sa samo blagim nagoveštajem gorčine. "Neću pitati. Verujem ti više nego ikom. Govorićeš kada tvoje srce bude spremno."

Mhoram je osetio da ga oči peku od zahvalnosti. "Hrabra si, sestro Loerija", rekao je uz nesiguran smešak.

"Ne." Podigla je posudu oblučka i udaljila se od njega. "To nije njihova krivica, ali moje kćeri me čine kukavicom." Otišla je bez osvrtanja i ostavila Vrhovnog poglavara samog u avetinjskoj noći.

Držeći žezlo prigrljeno na grudima, okrenuo se i ponovo pogledao nepomično zeleno zlo Besomukovog Kamena. Kada je video zlokobno svetlo, ispravio je ramena i uspravio se, tako da je stajao kao simbol ili svedok nepovredivosti stene Veselkamena.

5. LOMILIALOR

Težina smrtnosti koja je zarobila Kovenanta kao da ga je pritiskala sve dublje i dublje u tvdrokornu materiju tla. Osećao je da je odustao od disanja - da ga stenje i zemlja kroz koje je tonuo odsecaju od

36

kiseonika - ali nedostatak vazduha ga nije uznemirio; više nije osećao potrebu za bolnim naporom disanja. Tonuo je naniže, bez pokreta i bez otpora, kao čovek koji pada u svoj usud.

Crna zemlja oko njega polako se pretvarala u maglu i hladnoću. Nije izgubila čvrstoću ni bezvazdušnu težinu, ali bit joj se izmenila i postepeno postala potpuno crna magla, masivna i nerazlučiva kao granitni blok. Uz to se pojačavala i hladnoća. Hladnoća, zima i magla obmotale su se oko njega kao vosak.

Nije imao osećanje za vreme, ali u jednom trenutku postao je svestan ledenog vetra u magli. To mu je malo olakšalo pritisak i oslobodilo ga stege. Onda se na izvesnoj udaljenosti iznenada pojavila pukotina. Kroz nju je ugledao bezdano noćno nebo, bez ijedne zvezde. Iz pukotine je prodirao zrak zelenog svetla, hladnog i primamljujućeg kao najokrutniji smaragd.

Oblak sa pukotinom lebdeo je nošen povetarcem sve dok nije prešao iznad Kovenanta. Pri tom je ugledao, iza teških oblaka, pun mesec - pun zelene snage; smaragdni krug zračio je zlo po nebesima. Bolesno zeleno svetlo ga je uhvatilo. Kada je pukotina kroz koju je video proletela povrh njega nekuda dalje, osetio je da i sam reaguje. Mesečeva vlast, samostalnost, nisu se mogle poreći: počeo je bez svoje volje da leti kroz maglu, po tragu pukotine.

No, uplela se još jedna sila. Za trenutak mu se učinilo da oseća miris soka iz srca drveta, a kroz hladnoću je začuo odlomke pesme: budi što jesi... odgovori... slomljene vere...

Uhvatio se za njih i to moćno prizivanje ga je zaustavilo. Tama u magli se ponovo sklopila oko njega i počeo je da tone u pravcu pesme.

Sada se hladnoća stvrdnjavala pod njim, pa je osećao kako se spušta ka kamenoj ploči i da preko njega duva vetar. Bio je suviše smrznut da bi se pokretao, a samo osećanje vazduha u grudima govorilo mu je da ponovo diše. Rebra i dijafragma su radili, automatski pumpali vazduh u i iz pluća. Slepa, vlažna, vetrovita noć zadobila je još jednu dimenziju, spoljašnju granicu; davala je utisak da se zalepila samo za njega i ostavila ostatak sveta na sunčevoj svetlosti. Uprkos oblaku, mogao je da oseti nagoveštaj svetlosti u hladnom vetru negde iza sebe. Ledena kamena ploča pod njim postajala je sve čvršća i čvršća, sve dok nije osetio da leži na odru sa piramidom tame preko sebe.

Poznata pesma ga je tu oslobodila. Neko vreme je čuo samo zviždanje vetra i promukli, šuškavi zvuk sopstvenog disanja dok se dah probijao između oteklih usana i desni. Polako se smrzavao, tonuo u ledeno jedinstvo sa kamenom na kome je ležao. Onda je začuo dahtanje tik pored sebe. "Sedmice mi! Uspeli smo."

Onaj ko je govorio zvučao je iscrpljeno umorom i neobično bezvučno, usamljeno. Samo hujanje vetra podržavalo je njegovo postojanje; da nije bilo toga, mogao je govoriti sam sa sobom u nesvatljivoj pustoši između zvezda.

Odgovorio mu je vedar glas pun zadovoljstva. "Da, prijatelju. Tvoje znanstvo nam je dobro poslužilo. Nismo se uzalud trudili ova tri dana."

"Moje znanstvo i tvoja snaga. I lomilialor vrhovnog poglavara Mhorama. Ali pogledaj ga. Povređen je i bolestan."

"Zar ti nisam rekao da i on pati?"Vedri glas zazvučao je Kovenantu poznato. Približio mu je sunčevu svetlost i zbijao maglu sve dok

nije bila sva u njemu, a na licu je mogao da oseti hladni sjaj."Rekao si mi", odgovorio je usamljeni glas. "A ja sam tebi kazao da je trebalo da ga ubijem kada mi

je bio nadohvat ruke. No, sve što činim ispadne pogrešno. Gledaj - čak i sada, Nevernik je na samrti kada stiže na moj poziv."

Drugi glas uzvratio je tonom blagog protivljenja. "Prijatelju, ti..."Prvi ga je prekinuo. "Ovo mesto je puno zlih vetrova. Ovde mu ne možemo pomoći."Kovenant je osetio da ga neko hvata za ramena. Uložio je napor da otvori oči. Isprva ništa nije video;

sunčevo svetlo mu je zaklanjalo vidik. No, onda se nešto pojavilo između njega i sunca. Zaklonjen senkom, žmirkao je od zaslepljenosti koja mu je mutila čula.

"Budi se", rekao je prvi glas. "Hoće li me prepoznati?""Verovatno neće. Nisi više mladić, prijatelju.""Bolje je tako", promrmljao je čovek. "Poverovao bi da hoću da uspem tamo gde sam jednom

pogrešio. Takav čovek je u stanju da razume odmazdu.""Loše misliš o njemu. Ja sam ga bliže poznavao. Zar ne vidiš kolika je njegova potreba za

milosrđem?"

37

"Vidim. Ali i ja ga poznajem. Živeo sam sedam i četrdeset godina sa Tomasom Kovenantom u ušima. On prima milosrđe čak i sad, razumeo to ili ne."

"Prizvali smo ga iz njegovog istinskog sveta. Je li to za tebe milosrđe?""Da, milosrđe", odgovorio je grubo prvi glas.Drugi je posle nekoliko trenutaka uzdahnuo. "Da. I nismo mogli drugačije da izaberemo. Bez njega

bi Domaja umrla.""Milosrđe?" Zastenjao je Kovenant. Usta su ga strašno bolela."Da!" Potvrdio je čovek koji se naginjao nad njega. "Dajemo ti novu priliku da se odupreš zlu koje si

pustio na Domaju."Kovenant je postepeno razabrao da čovek nad njim ima četvrtasto lice i široka ramena Kamendolca.

Crte lica nije mogao da razabere od senke, ali na ramenima debelog, krznom opervaženog kožuha nosio je šaru ukrštenih munja - čiji je uzora Kovenant negde već video. No, bio je još suviše ošamućen od magle i šoka da bi pretraživao po sećanju.

Pokušao je da sedne. Čovek mu je pomogao i pridržao ga u tom položaju. Za trenutak je šarao pogledom oko sebe. Ustanovio je da se nalazi na kružnoj kamenoj platformi oivičenoj niskim zidom. Iza ograde nije video ništa osim neba. Hladna, plava praznina prikovala mu je pogled kao da ga priziva; slagala se sa njegovom prazninom. Morao je silom da otrgne pogled i usmeri ga na Kamendolca.

Iz tog ugla, sunce je osvetljavalo čovekovo lice. Po prosedoj kosi i izboranim obrazima izgledalo je da ima preko pedeset godina, ali starost nije bila najupadljivija. Čitava njegova pojava ostavljala je protivrečan utisak. Imao je stegnute usne sa izrazom gorčine, kao da je jeo kiseli hleb toliko dugo da je zaboravio ukus slasti, ali oči su mu bile pune preklinjanja, kao da je proveo godine gledajući u nebo i moleći sunce da ga ne oslepi. Taj čovek bio je duboko povređen i nije to lako podnosio.

Kao da su reči tek prodirale kroz izmaglicu, Kovenant je začuo čoveka kako govori trebalo da ga ubijem. Čovek sa utkanim ukrštenim munjama na ramenima jednom je pokušao da ubije Kovenanta - a sprečila ga je Atiaran, družbenica Trelova. Pozvala se na Zavet mira.

"Triok?" Promuklo je jeknuo Kovenant. "Trioče?"Čovek nije ni trepnuo od Kovenantovog bolnog pogleda. "Rekao sam ti da ćemo se ponovo sresti."Vatru mu paklenu, jeknuo je Kovenant u sebi. Pakla mu i krvi. Triok je voleo Lenu, kćer Atiaraninu,

pre nego što ju je Kovenant uopšte sreo.Borio se da ustane na noge. Na strašnoj hladnoći, bolni mišići nisu mogli da ga nose; gotovo se

onesvestio od napora. No, Triok mu je pomogao, a još neko ga je pridržao s leđa. Nesigurno je stajao, bespomoćno se držeći za Trioka, i gledao preko ograde.

Kamena platforma stajala je u praznom prostoru kao da lebdi na nebu, nošena vetrom. U pravcu kuda je Kovenant gledao, mogao je da vidi skroz do najdaljeg obzorja, a to obzorje bilo je more sivih oblaka - ustalasana, gusta masa praznine nalik na pokrov preko zemlje. Zateturao se korak bliže ogradi i video da duboko more pokriva sve ispod njega. Platforma je stajala nekoliko stotina stopa iznad oblaka, kao da je to jedino mesto na svetu gde sunce još sija.

No, levo od njega se iz sivog mora pomaljalo planinsko predgorje. Kada je bacio preko ramena pogled na čoveka koji ga je pridržavao s leđa, ugledao je i sa te strane još jedno visoko predgorje; glatka litica preprečila mu je vidik, a sa obe njene strane planinski lanac se gubio u oblacima.

Bio je ponovo na Kevinovom Vidikovcu, na vrhu kamenog stuba koji se negde dole, daleko od pogleda, spajao sa tom liticom.

Za trenutak je bio odveć iznenađen da bi osetio vrtoglavicu. Nije očekivao ovo; očekivao je da će ga ponovo prizvati u Veselkamen. Ko je u Domaji, osim poglavara, imao moć da ga prizove? U vreme kada ga je poznavao, Triok je bio stočar, a ne nosilac znanstva. Ko bi, osim Opakog, mogao da omogući takvo prizivanje?

U tom času mu je do svesti stigao prizor dugačke padine, a vrtoglavica mu je oduzela poslednju snagu iz nogu. Da nije bilo ruku koje su ga držale, pao bi preko ograde.

"Mirno, prijatelju", smirivao ga je Triokov sadrug. "Neću te pustiti. Nisam zaboravio koliko ne voliš visine." Okrenuo je Kovenanta licem od zida, bez ikakvog napora.

Kovenantu se glava nekontrolisano klatila, ali kada je Vidikovac prestao da se okreće oko njega, primorao je sebe da pogleda Trioka. "Kako?" Promuklo je upitao. "Ko... odakle vam moć?"

38

Triokove usne su se izvile u grubom osmehu. "Zar ti nisam rekao da će razumeti osvetu?" Govorio je svom sadrugu. "Veruje da bih čak i sada prekršio zavet zbog njega." Onda je usmerio gorčinu ka Kovenantu. "Neverniče, zaslužio si odmazdu. Gubitak vrhovnog poglavara Elene je izazvao..."

"Mirno, prijatelju", rekao je drugi čovek. "Doživeo je dovoljno bola za sada. Nemoj mu pričati tužne priče. Moramo ga preneti nekuda gde ćemo moći da mu pomognemo."

Triok je ponovo pogledao Kovenantove povrede. "Da", umorno je uzdahnuo. "Oprosti mi, Neverniče. Proveo sam sedam i četrdeset godina sa ljudima koji ne mogu da te zaborave. Budi s mirom - čuvaćemo te od zla što bolje umemo. I odgovorićemo na tvoja pitanja, ali prvo moramo da odemo odavde. Suviše smo izloženi. Sivi Krvnik ima mnogo očiju, a neke od njih su možda videle moć koja te je prizvala."

Gurnuo je pod kožuh gladak drveni štap i obratio se sadrugu. "Kamenbrate, možeš li da poneseš Nevernika niz ove stepenice? Imam uže, ako ti je potrebno."

Njegov pratilac se tiho nasmejao. "Ja sam džin, prijatelju. Nisam se okliznuo na kamenu još od prvog morskog putovanja kojim sam postao muškarac. Tomas Kovenant biće siguran u mojim rukama."

Džin? Tupo je pomislio Kovenant. Tek tada je prvi put primetio veličinu ruku koje su ga pridržavale. Bile su dvostruko veće od njegovih. Lako su ga okrenule i podigle kao da uopšte nema težinu.

Našao se lice u lice sa Srdosoljom Penosledom.Džin kao da se nije mnogo izmenio od kako ga je Kovenant poslednji put video. Kratka, kruta,

gvozdena brada bila je sivlja i duža, a duboke bore zabrinutosti prekrivale su mu čelo na kome se jedva nazirao ožiljak od rane koju je zadobio u bici kod Vitog Drvograda; ali duboko usađene oči još su blistale ispod gustog svoda obrva kao ushićeni dragulji, a usne su mu se neravnomerno izvile u osmeh dobrodošlice. Gledajući ga, Kovenant nije mogao da pomisli ništa drugo nego kako se nije oprostio od džina kada su se razdvojili kod Podlačeve Klisure. Penosled mu je bio prijatelj - a on mu to prijateljstvo nije uzvratio čak ni rečima pozdrava. Stid ga je nagnao da otrgne oči sa Penosledovog lica. Prešao je pogledom preko džinovog čvornovatog tela, nalik na hrast. Zapazio je da su na Penosledu debela kožna jakna i nogavice iskrzani i ofucani, a kroz mnoge poderotine su se videli ožiljci iz borbi, stari i novi. Najnoviji su ga zaboleli kao da su urezani u njegovo sopstveno telo.

"Penoslede", zastenjao je. "Žao mi je.""Mirno, prijatelju", blago je odgovorio džin. "Sve je prošlo. Ne krivi sebe.""Vatru mu paklenu." Kovenant nije mogao da savlada slabost. "Šta ti se desilo?""Ah, to je duga priča, puna dodataka i izostavljanja. Sačekaću dok te odnesemo do mesta gde ćemo

moći da ti pomognemo. Dovoljno si bolestan da sam pričaš priče o smrti.""Povređen si", nastavio je Kovenant, ali prodorni džinov pogled ga je prekinuo."Tišina, Neverniče", naredio je džin šaljivom strogošću. "Na ovakvom mestu neću da slušam nikakve

tužne priče." Nežno je podigao povređenog čoveka u naručje i obratio se Trioku. "Pažljivo pođi za mnom, kamenbrate. Naš posao je tek počeo. Ako padneš, moraću da se trudim da te uhvatim."

"Pazi ti na sebe", osorno je odvratio Triok. "Nisam ni ja nenavikao na kamen - čak ni na ovako leden kamen."

"No, dobro. Požurimo koliko god možemo. Mnogo smo podneli da ovo postignemo, ti i ja. Ne smemo sada izgubiti prapoglavara."

Ne čekajući odgovor, pošao je niz grubo stepenište Kevinovog Vidikovca.Kovenant se okrenuo licem ka džinovim grudima. Vetar je imao visok, usamljenički zvuk dok je

zviždao oko litica i kovitlao se oko Penosleda; podsetio je Kovenanta na to da se Vidikovac nalazi na preko četiri hiljade stopa iznad predgorja. No, Penosledovo srce tuklo je sa pravedničkom samouverenošću, a ruke su delovale nesalomivo. Pri svakom koraku naniže kroz njega se pronosio blag udar, kao da se stopalo zalepilo za kameni stepenik. Kovenant više nije imao dovoljno snage čak ni za strah. Tupo je sedeo na džinovim rukama dok se hujanje vetra pojačavalo, a Penosled silazio korak po korak u more oblaka.

Uskoro je sunčeva svetlost nestala kao da je izgubljena zauvek. Vetar je postao suv i divalj, oštar, suviše hladan da bi ga vlaga ublažila. Kovenant i Penosled spuštali su se kroz mutan, neproziran vazduh, leden kao polarna magla - oblak debeo i gust kao pesnica stegnuta oko sveta. Pod njegovim pritiskom, Kovenant je osetio ledenice kako mu pužu uz kičmu ka poslednjoj životnoj toplini koja je u njemu ostala.

Tako su dospeli do grebena u podnožju Kevinovog Vidikovca. Tamni ponor zjapio je tik pored njih kada je Penosled skrenuo desno i pošao duž grebena, ali džin je sigurno koračao kao da ne zna šta je to pad. Ubrzo je napustio otvorenu ivicu litice i počeo da se probija uz planinsku stazu. Posle toga je iz

39

Kovenantovog uma nestao i poslednji trag napetosti. Slabost se otvorila u njemu kao grobljanska hrizantema, a izmaglica ga je uvukla u bolešljiv, grozničav dremež.

Neko vreme nije znao kuda Penosled ide. Prosto je osećao kako na smrt krvari u sivom vazduhu. Spokojstvo mu je okružilo srce kao komad leda. Više nije razumeo o čemu Penosled govori kada je ovaj žurno prošaptao. "Trioče, on se gubi. Moramo mu pomoći, sad ili nikad."

"Da", složio se Triok. "Donesi ćebad i oblučak!" uzviknuo je. "Moramo ga ugrejati.""To nije dovoljno. Bolestan je i ranjen. Moramo ga lečiti.""Vidim", obrecnuo se Triok. "Nisam slep.""Pa šta da uradimo? Ja sam tu bespomoćan - džinovi nemaju znanstva o hladnoći. Ona nam ne

nanosi zlo.""Trljaj mu udove. Prenesi svoju snagu na njega. Moram da razmislim."Kovenant je osetio da ga struže nešto grubo, ali led na njemu ostao je neosetljiv. Odsutno se pitao

zašto ga Penosled i Triok ne puste da spava."Zar ovde nema gline-vidarke?" upitao je džin."Nekada je bilo", odgovorio je iz daljine Triok. "Lena... Lena ga je izlečila baš na ovom mestu - kada

je prvi put došao u Domaju. Ali ja nisam rhadhamaerl - ne osećam tajne ukuse i moći Zemlje. A priča se da se glina-vidarka... povukla... da se sakrila kako bi izbegla zlo koje je nad Domajom. Ili da ju je zima ubila. Ne možemo mu pomoći na taj način."

"Moramo mu pomoći. Smrznut je do kostiju."Kovenant je osetio da ga obrću i umotavaju u ćebad. Negde daleko u izmaglici učinilo mu se da vidi

žutu svetlost oblučka. To ga je obradovalo; lepše će počinuti ako siva magla ne pokriva sve oko njega."Možda mu moć Veledrva može pomoći", nesigurno je rekao Triok."Pa počni onda!" požurivao ga je džin."Nisam žezlonoša. Nemam znanstva lilianrila... proučavao sam te stvari samo godinu dana u

Znanstvigoru... pošto mi je vrhovni poglavar Mhoram dao lomilialor. Ne mogu da kontrolišem toliku moć.""Svejedno! Moraš da pokušaš."Triok se pobunio. "Proba istine Veledrvetom može iscediti iz njega poslednju iskru života. Čak i

zdrav i čitav mogao bi da padne na takvom ispitu.""A bez njega će sigurno umreti."Triok je neko vreme gunđao u pola glasa. "Dobro", konačno je kiselo rekao. "Dobro, kamenbrate.

Vidiš dalje od mene. Održavaj ga u životu. Moram da se pripremim."Kovenant je rastuženo gledao kako se žuto svetlo udaljava od njega u sivilo. Nije znao hoće li

podneti taj gubitak. Ledena, užasna magla nije imala prava da nadvlada oblučak u ravnoteži Domaje. A nije bilo gline-vidarke. Tuga u njemu se pretvorila u bes. Pakla mu! Kletniče, pretio je u sebi, ne možeš tako. Ne dam ti. Počela je da mu se vraća mržnja koju je uzalud tražio noćima po svetu. Snagom koju mu je dao bes, uspeo je da otvori oči.

Nad njim je stajao Triok. Kamendolac je držao lomilialor štap kao da namerava da ga zabode pravo među Kovenantove oči. Belo drvo toplo je sijalo u njegovim rukama i isparavalo se u ledenom vazduhu. Miris soka iz drveta pridružio se glinovitom mirisu oblučka.

Mrmljajući nešto što Kovenant nije razmeo, Triok je spuštao štap sve dok nije njime dodirnuo groznicu ugneždenu pod Kovenantovim čelom.

Isprva nije osetio ništa osim dodira; lomilialor je neuspešno pulsirao na rani kao da je imun na njega. A onda je iskusio dodir iz drugog pravca. Iznenadni bol od vreline prosekao mu je led na levom dlanu, šireći se od prstena na toj ruci. Probio se u njega i počeo da se širi kroz doručje. Bolelo ga je kao da mu otkida hladnoću i meso sa kostiju, ali istovremeno mu je pružao i nekakvo divlje zadovoljstvo. Uskoro mu je cela leva ruka oživela od mučenja. Pod vrelinom su mu se modrice probudile i vratile se iz mrtvih.

Kada je ledeni zagrljaj tu bio probijen, počeo je da popušta i na drugim mestima. Toplina iz ćebadi dosegla mu je do izubijanih rebara. Zglobovi na nogama tištali su ga kao da su gurnuti u život. Ubrzo mu se probudio i bol u čelu.

Onda mu je Triok premestio vrh Veledrva sa čela na crnu oteklinu na usni. Smesta se javio razdirući bol, a Kovenant se bacio u njega kao u utočište.

Svest mu se vraćala vrlo polako, ali kada je otvorio oči znao je da je postao čvršći. Rane mu nisu bile isceljene; i čelo i usta su ga boleli kao pečati utisnuti u meso, a po čitavom telu osećao je uboje. No, led mu više nije glodao kosti. Otok na usni se smanjio, a vid mu se poboljšao kao da su mu očna sočiva očišćena.

40

Ipak je osetio bol zbog utrnulosti koja se zadržala u šakama i stopalima. Mrtvi nervi još nisu ponovo stekli zdravlje koje je očekivao od Domaje.

Ali bio je živ - bio je u Domaji - video je Penosleda. Ostavio je tugu zbog nerava za kasnije i osvrnuo se.

Ležao je u maloj, strmoj dolini u planinama ispod Kevinovog Vidikovca. Dok je bio bez svesti, okolno more oblaka povuklo se za nekoliko stotina stopa i sada je vazduh bio ispunjen lakim snegom kao tihim mrmljanjem. Već ga je pokrivao debljinom od čitavog inča. Nešto u zvuku tog snega stavljalo mu je do znanja da je kasno popodne. Ali nije se brinuo zbog vremena. Bio je već jednom u ovoj dolini, sa Lenom.

Sećanje na to bilo je u oštroj suprtnosti sa onim što je video. Ovo je bilo tiho, travnato mesto prošarano borovima nalik na visoke stražare koji su čuvali mir i živahnim potokom koji je proticao kroz nju. No, sada se kroz sve deblji sneg pomaljala samo gola, jalova zemlja. Borovi su bili ogoljeni i ispucali od zime kakvu nisu mogli da prežive; a umesto vode kroz dolinu je tekla pruga leda, kao stari ožiljak.

Kovenant se sa bolom upitao koliko će potrajati ovakvo vreme.Istog časa je zadrhtao od značaja sadržanog u tom pitanju i s naporom podigao izmoždeno telo u

sedeći položaj kako bi se nagnuo bliže posudi sa oblučkom. Pri tom je ugledao tri prilike kako malo dalje sede oko drugog oblučka. Jedna od njih ga je primetila kako se kreće i saopštila to ostalima. Triok je odmah ustao i pošao ka Kovenantu. Čučnuo je pred Nevernika i pažljivo ga pogledao. "Bio si veoma bolestan", rekao je. "Moje znanstvo nije dovoljno da te isceli, ali vidim da više ne umireš."

"Spasao si me", rekao je Kovenant što je odvažnije mogao od bola u ustima i osećanja praznine."Možda. Nisam siguran. Divlja magija deluje u tebi." Kovenant ga je gledao bez razumevanja i Triok

je nastavio. "Izgleda da je lomilialor izazvao reakciju belog zlata iz tvog prstena. Sa takvom moći nadilaziš svako iskušavanje pravednosti koje bih ti mogao pružiti."

Moj prsten, tupo je pomislio Kovenant. Nije bio spreman da se nosi s tom mišlju, pa je i nju potisnuo u pozadinu. "Spasao si me", ponovio je. "Postoje stvari koje moram da znam."

"Neka ih. Sada moraš da jedeš. Mnogo dana nisi uzimao hranu." Osvrnuo se unaokolo. "Srdosolja Penosled ti donosi alianthu."

Kovenant je začuo teške korake po smrznutom tlu. Trenutak kasnije Penosled je, tiho nasmešen, kleknuo kraj njega. Obe ruke su mu bile pune zelenkastih blagovnjača.

Kovenant se zagledao u alianthu. Osećao je da je zaboravio šta se čini sa njom; bio je toliko dugo gladan da je glad postala deo njega. No, nije mogao odbiti ponudu džinovog ljubaznog osmeha. Polako je posegnuo utrnulom rukom i uzeo jednu blagovnjaču.

Kada ju je gurnuo između usana i zagrizao, na jeziku mu se rascvetao oštar ukus soli i breskve, smesta pobivši sve razloge gladovanja. A kada ju je progutao, osetio je kako se hranljivost širi po njemu. Ispljunuo je semenku u dlan; kao da ispunjava obred, bacio ju je preko ramena. A onda je počeo da jede brzo, proždrljivo.

Nije se zaustavio dok nije ispraznio Penosledove dlanove. Uzdahnuvši kao da želi još, posejao je poslednju semenku za sobom.

Džin je zadovoljno klimnuo glavom i opušteno seo kraj oblučka. Triok ga je sledio. "Neću zaboraviti ovo", tiho je rekao Kovenant kada su se obojica zagledala u njega. Nije mogao da smisli drugi način kojim bi izrazio zahvalnost.

Triok se smesta namrštio. "Da li nam on to preti?" upitao je Penosleda.Džinove duboko usađene oči ispitivački su pogledale Kovenanta. Bledo se nasmešio. "Nevernik ima

čudan način govora. Ne preti... ne preti nama."Kovenanta je zahvatio talas gorkog zadovoljstva zbog Penosledovog razumevanja. Pokušao je da mu

uzvrati osmehom, ali sprečio ga je otok na usni. Trgao se od napora i privukao ćebad čvršće oko sebe. Osetio je dubinu hladnih odgovora iza pitanja koja je hteo da postavi.

Nije znao kako da ih postavi. Triokova gorčina i Penosledovi ožiljci isprečili su se između Kovenanta i onih koji su ga prizvali; bojao se da je on kriv za sve što bi mu ispričali ako to zatraži. Ipak je morao da sazna odgovore, morao je da zna na čemu je. Prvi obrisi svrhe uobličavali su se u njemu. Nije mogao da zaboravi kako je ova dolina izgledala kada ju je prvi put video. A Mhoram ga je molio za pomoć.

Nespretno je počeo. "Nisam očekivao da se pojavim ovde. Mislio sam da će me Mhoram pozvati nazad. No, čak ni on nema Žezlo zakona. Kako... kako ste uspeli?"

Triok je odgovorio napetim glasom. "Mhoram, sin Variolov, vidovnjak i prorok Veća poglavara, došao je u Kamendol Mithil pre prošlog rata - bitke protiv Ljudoseče Besomuka. Tada mi je dao štap

41

lomilialora koji sam upotrebio danas - i tokom poslednja tri dana. Zbog tog poklona sam putovao u Znanstvigor, da izučavam upotrebu Veledrva. Tamo sam saznao za pad Vrhovnog poglavara Elene... ja..."

Zastao je za trenutak da bi zauzdao strasti pre nego što je nastavio. "U godinama koje su sledile, čekao sam da se pokaže razlog poklona vrhovnog poglavara. Tokom tog vremena borio sam se sa svojim narodom protiv razbojnika Sivog Krvnika. Onda nam se pridružio džin Srdosolja Penosled i zajedno smo se borili po Južnim Zaravnima. Zima u Domaji se pojačavala, a mi smo napadali, bežali i ponovo napadali, čineći bezmernom neprijatelju koliko god smo štete mogli. A tada je došla vest da je Veseldrvo palo - da je i sam Veselkamen opkoljen. Napustili smo bitke i vratili se u Kamendol Mithil i na Kevinov Vidikovac. Uz lomilialor Vrhovnog poglavara Mhorama, snagu Srdosolje Penosleda i znanstvo koje sam doneo iz Znanstvigora radili smo tri dana i konačno te doveli u Domaju. To nije bilo lako postići."

Triokov grubi glas palio je u Kovenantovom umu vizije očaja. Da bi se odupro, da bi ih kontrolisao do časa kada bude spreman, nastavio je da pita. "Ali kako? Mislio sam da samo Žezlo zakona..."

"Mnogo šta je bio srušeno padom Vrhovnog poglavara Elene", uzvratio je Triok. "Domaja još nije iskusila sve posledice tog zla. Žezlo je omogućavalo izvesna ispoljavanja moći - a ograničavalo neka druga. Sada je to ograničenje nestalo. Zar ne osećaš zlokobnost ove zime?"

Kovenant je klimnuo sa bolom u očima. Odgovornost za Elenin kraj pogodila ga je i navela ga da postavi drugačije pitanje. "To mi ne objašnjava zašto si to učinio. Posle Elene... i Lene... i Atiaran" - nije mogao da natera sebe na veću određenost - "i svega ostalog... imaš manje razloga od ikoga na ovom svetu da poželiš moj povratak. Čak i od Trela... možda Penosled može da zaboravi, ali ti ne možeš. Da si to imalo glasnije pomislio, osetio bih."

Trioku su se vilice zgrčile od gorčine, ali imao je spreman oštar dogvor, kao da ga je mnogo puta isprobavao. "Penosled zna da bude ubedljiv. Domaja je ubedljiva. Značaj koji znanstvozornici vide u tebi je ubedljiv. A Lena, kćer Atiaranina, još živi u Kamendol Mithilu. U poslednjim godinama života, Atiaran, družbenica Trelova, često je govorila kako je dužnost živih da daju značenje žrtvama mrtvih. Ali ja želim da nađem značenje žrtvama onih koji su živi. Posle... posle zla koje si naneo Leni... sakrila se tako da se ne sazna za zlo... tako da slobodno odneseš svoje proročanstvo poglavarima. Toj žrtvi je potreban smisao, Neverniče."

Uprkos samom sebi, uprkos očekivanju neprijateljstva i protivoptužbi, Kovenant je poverovao Trioku. Elena ga je upozorila: opisala je veličinu Triokovih sposobnosti. Sada se pitao odakle je Triok crpao snagu. Taj čovek je nekad bio običan stočar bez ambicija. Devojka koju je voleo bila je silovana, a njena vanbračna kćer odrasla je i zavolela silovatelja. Pa ipak, zbog njih je pošao u Znanstvigor, proučavao opasno znanstvo za kojim nije imao ni želje ni sklonosti. Postao je gerilski borac radi Domaje. A sada je prizvao Kovenanta zbog potreba Domaje i sopstvenog grubog osećanja milosrđa. "Održao si Zavet", promuklo je promrmljao Kovenant. Odužiću ti se i za ovo, Kletniče, mislio je za sebe.

Triok je naglo ustao. Bore oko očiju postale su mu izraženije dok je ispitivao Kovenanta. "Šta ćeš učiniti?" tiho je upitao.

"Pitaj me kasnije." Kovenant je bio posramljen što ne može da uzvrati Trioku pogled. "Još nisam spreman." Nagonski je stegao desnu ruku oko prstena, skrivajući ga od pažnje.

"Ima vremena", promrmljao je Penosled. "Velika je tvoja potreba za počinkom.""Izaberi što pre", rekao je Triok. "U zoru moramo biti na putu." Brzo se udaljio kroz sve deblji sneg i

pridružio se onoj dvojici pored druge posude oblučka."On je dobar čovek", tiho je rekao Penosled. "Veruj mu."Oh, verujem mu, pomislio je Kovenant. Kako da mu ne verujem!Uprkos toploj ćebadi, ponovo je počeo da drhti.Kad se nagnuo još bliže blistavim oganj-kamenovima, primetio je zabrinut izraz na Penosledovom

licu. Da bi predupredio izraz strepnje koji bi ga podsetio na to koliko je malo zaslužio džinovu brigu, žurno je rekao: "Još ne znam šta se zbilo sa tobom. Džinovi su... ne znam šta im se desilo. A ti... ti si bio divljački iskasapljen." Nastavio je, trudeći se da ispita Penosleda. "Reći ću ti nešto smešno. Bojao sam se šta ćeš učiniti... posle svega onoga kod Podlačeve klisure. Bojao sam se da ćeš se vratiti svom narodu i... i da ćeš ih ubediti da prekinu borbu, da odustanu. Šta misliš? Jesam li konačno uspeo da ispričam priču kojoj ćeš se i ti nasmejati?"

No, odmah je video da nije. Penosled je pognuo glavu i rukom pokrio lice. Za trenutak su mu se mišići na leđima napeli kao da prstima steže sopstvene kosti u položaj koje drugačije ne bi zauzele. "Radost je u ušima koje čuju", rekao je glasom prigušenim od ruke. "Moje uši su suviše pune buke ubijanja."

42

Podigao je glavu i lice mu je izgledalo smireno. Samo je pritajena dubina u pećinama očiju pokazivala koliko je povređen. "Još nisam spreman da se tome smejem. Da sam sposoban za smeh, ne bih se ovako osećao - primoran da ubijam Dušomorove spodobe."

"Penoslede", tiho je rekao Kovenant, "šta ti se dogodilo?"Džin je bespomoćno raširio ruke kao da ne zna odakle da počne priču. "Prijatelju, ja sam ono što

vidiš. Postoji priča koja je van domašaja, čak i mog, a ja sam džin - iako ćeš se setiti da me moj narod smatra vrlo šturim u govoru. Kamena mu i mora! Kovenante, ne znam šta da kažem. Znaš da sam se borio u pohodu za Žezlom zakona. Kada se pokazalo da će se proročanstvo Damelona Džinoljuba o mom narodu izjaloviti, ustanovio sam da ne mogu prekinuti borbu. Zadao sam udarce koji se ne mogu zaustaviti. Zato sam ostavio Primorje, tako da svojim delovanjem barem pomognem Domaji.

Ali nisam otišao poglavarima. Zastrašivala me je pomisao na veličanstvenu, retku lepotu Veselkamena, Poglavarevog konaka koji su stvorili džinovi. Nisam hteo da stojim u tim veličanstvenim dvoranama dok Dušomorove spodobe divljaju po Domaji. Iz tog razloga se borim i provodim dane sa ljudima koji se bore. Kada sam sreo Trioka, sina Tulerovog, i njegove sadruge... kada sam shvatio da on poseduje granu Veledrva, potomka Jedinog drveta od kojeg je načinjeno Žezlo zakona... pridružio sam mu se. Tako sam nakupio ove ožiljke i na kraju dospeo ovamo."

"Predugo si bio sa ljudima", promrmljao je Kovenant. "Ništa mi nisi rekao. Šta...? Kako...? Ne znam ni odakle da počnem."

"Onda ni ne počinji, prijatelju. Odmaraj se." Penosled je pružio ruku i nežno dodirnuo Kovenantovo rame. "I ti si predugo bio među... ljudima druge vrste. Potrebni su ti dani odmora, a bojim se da ih nećeš imati. Moraš da spavaš."

Kovenant se iznenadio od saznanja da je sposoban za san. Topla pospanost uvlačila se u njega iz ćebadi i svetlosti oblučka i širila se iz alianthe kroz krv. Sutra će bolje znati kakva pitanja da postavlja. Legao je na hladnu zemlju i povukao pokrivače do ušiju.

"Koliko će još potrajati zima?" upitao je dok ga je Penosled ušuškavao."Mirno, prijatelju", odgovorio je džin. "Domajino proleće trebalo je da se rodi pre tri puna meseca."Kroz Kovenanta je prošao ledeni drhtaj. Pakla mu krvavog, Kletniče, zaškripao je zubima. Vatru mu

paklenu!No, onako ispružen nije mogao da se odupre davnom umoru. Zaspao je gotovo istog časa, misleći:

Vatru mu paklenu. Pakla mu i krvi.Ležao je u crvenom, bezvidnom dremežu sve dok mu se neko vreme posle smrkavanja nije učinilo

da čuje glasove koji su ga postepeno razbudili. Bestelesni u njegovoj sanjivosti, govorili su preko njega kao da je beživotno telo.

"Malo istine si mu rekao", govorio je Triok.Penosled je odgovarao. "Ima dovoljno bola za jedno srce. Kako sam mogao da mu kažem?""Mora saznati. On je odgovoran.""Ne. Za to nije odgovoran.""Ipak, mora saznati.""Čak i kamen će se slomiti ako se previše optereti.""Oh, kamenbrate. Kako ćeš se opravdati ako se on okrene protiv Domaje?""Mirno, prijatelju. Nemoj me mučiti. Već sam shvatio da za mene nema opravdanja."Kovenant je slušao, ne razumevajući. Kada su se glasovi udaljili iz njegove svesti, potonuo je u

uskovitlane snove o svrhovitosti i divljim povracima.

6. ODBRANA KAMENDOLA MITHIL

Kasnije ga je probudilo Penosledovo drmusanje. Džin ga je cimao za rame sve dok se nije ispod ćebadi promolio u tamu. U prigušenoj svetlosti napola pokrivenih posuda oblučka videlo se da je sneg prestao, ali zora je još bila daleko. Noć je poklopila dolinu punu crnog vazduha.

Vratio se pod ćebad, posmapno mumlajući. "Odlazi. Pusti me da spavam."Penosled ga je ponovo prodrmao. "Ustani, prapoglavaru. Moraš da jedeš. Uskoro ćemo krenuti.""U zoru", rekao je Kovenant. Ukočenost i bol u gornjoj usni naterali su ga da mumla, kao da mu se

utrnulost iz šaka i stopala proširila i na jezik. "Rekao je u zoru."

43

"Jerkin je javio da se stražarske vatre približavaju Kamendol Mithil iz Južnih Zaravni. Neće biti prijatelji - malo sveta sa juga usuđuje se da noću pokaže svetlo. A neko se penje prema nama i iz samog Kamendola. Nećemo ostati ovde. Ustani." Podigao je Kovenanta u sedeći položaj i gurnuo mu u ruke činiju i vrč. "Jedi."

Kovenant je sanjivo otpio iz kamenog vrča i ustanovio da je u njemu voda, ledena kao otopljeni sneg. Ledeni dodir gurnuo ga je ka budnom stanju. Drhteći, zavirio je u činiju. Našao je u njoj beskvasni hleb i blagovnjače. Brzo je počeo da jede kako bi umirio ledenu vodu u stomaku.

Između zalogaja je upitao: "Ako ti, kako je rekao... razbojnici... ako dolaze, zar nismo ovde bezbedni?"

"Možda. Ali Kamendolci će se boriti za svoje domove. Oni su Triokov narod - moramo im pomoći.""Zar ne mogu lepo da se sklone u planine - dok razbojnici ne odu?"

"Ranije su tako činili, ali Kamendol Mithil je mnogo puta napadan. Kamendolcima je dozlogrdila šteta koju ti napadi nanose njihovim domovima. Ovog puta će se boriti."

Kovenant je ispraznio činiju i primorao sebe da potegne iz vrča. Od hladnoće vode zabolelo ga je grlo.

"Ja nisam ratnik.""Sećam se", odvratio je Penosled uz dvosmislen osmeh, kao da se ono čega se seća ne slaže sa

Kovenantovom izjavom. "Čuvaćemo te od opasnosti."Uzeo je činiju i vrč i strpao ih u ogromnu kožnu vreću. Onda je iz nje izvukao teški jagnjeći kožuh i

pružio ga Kovenantu. "Ovo će ti dobro doći - iako se govori da nikakva odeća ni vatra ne mogu odagnati hladnoću ove zime." Dok je Kovenant oblačio kožuh, džin je nastavio. "Žao mi je što nemam bolje obuće za tebe, ali Kamendolci nose samo sandale." Izvukao je iz vreće par debelih sandala i pružio ih Kovenantu.

Kada je Kovenant odgurnuo ćebad, prvi put je primetio koliko je povredio stopala. Bila su izgrebana i izubijana od prstiju do pete, pokrivena mrljama suve, skorene krvi; ostaci čarapa visili su mu sa članaka kao iskrzani ostaci opreme dvorske budale. Ali nije osećao bol; umrtvljenost nerava dosezala je dublje od povreda. "Ništa ne brini", progunđao je dok je skidao čarape. "To je samo lepra."

Zgrabio je sandale od Penosleda, navukao ih i zavezao uzice iza peta. "Jednog od ovih dana razumeću zašto se uopšte trudim da se zaštitim." Ali znao je zašto: to je zahtevao začetak njegove svrhovitosti.

"Trebalo bi da svratiš u moj svet", progunđao je, samo se delimično obraćajući džinu. "Potpuno je bezbolan. Nećeš osetiti apsolutno ništa."

Tog časa ih je pozdravio Triok. Penosled je gipko ustao. Kada se Kovenant iskobeljao iz ćebadi, Penosled ih je podigao i strpao u vreću. Sa vrećom u jednoj ruci i posudom oblučka u drugoj, pošao je sa Kovenantom ka Kamendolu.

Triok je stajao sa trojicom sadruga kraj uske jaruge kojom se završavala dolina. Dok su im se Penosled i Kovenant približavali, razgovarali su prigušenim, žurnim glasovima. Onda je Triok brzo rekao: "Kamenbrate, naši izviđači su se vratili iz Zaravni. Slen javlja da..." Naglo je prekinuo. Usne su mu se izvile u sarkastičan osmeh. "Oprostite. Zaboravio sam na učtivost. Moram vas upoznati."

Okrenuo se ka jednom od pratilaca, dežmekastom starcu koji je glasno disao na mrazu. "Slene, družbeniče Terasin, ovo je prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata. Neverniče, ovo je Slen, najbolji kuvar u celim Južnim Zaravnima. Njegova žena Teras član je Kruga staraca Kamendola Mithil."

Slen je pozdravio Kovenanta, a ovaj mu je nespretno uzvratio, kao da su ga dah pun pare i utrnule šake sprečavali da bude učtiv. Onda se Triok okrenuo ostalim sadruzima - muškarcu i ženi koji su ličili kao da su blizanci. Delovali su vrlo borbeno, kao da su navikli na krvoproliće i noćno ubijanje, i treptali su smeđim očima gledajući Kovenanta kao ljudi koji su izgubili sposobnost da se iznenade. "Ovo su Jerkin i Kvirel", rekao je Triok. "Borili smo se zajedno od prvih dana ovog napada na Domaju."

"Neverniče, kada smo džin i ja čuli priču o opsadi Veselkamena, bili smo zauzeti haranjem po velikoj bandi Krvnikovih spodoba u središtu Južnih Zaravni. Smesta smo otišli od njih, pazeći da zametnemo trag, tako da ne uzmognu da nas prate. Ostavili smo i izviđače da paze na bandu. Sada su se izviđači vratili da kažu kako nas je banda isprva neuspešno lovila. Ali pre dva dana naglo su se okrenuli i požurili pravo ka dolini Mithila."

44

Triok je za trenutak zaćutao, pa nastavio. "Osetili su moć našeg truda na Kevinovom Vidikovcu. Melenkurion! Neka od njihovih spodoba ima oči."

"Zato ovde više nismo bezbedni", reče Penosled Kovenantu. "Ako su zbilja videli moć Veledrva, neće se smiriti dok ga ne zaplene za Dušomora - i pogube njegovog nosioca."

Slen se nakašljao, ispuštajući mlaz pare. "Moramo poći. Napašće nas u zoru."Triok se složio oštrim klimanjem glave. "Spremni smo." Pogledao je Penosleda i Kovenanta.

"Neverniče, moraćemo putovati pešice. Dani putovanja na konjskim leđima nestali su iz Domaje. Možeš li?"Kovenant je slegnuo ramenima na pitanje. "Malo je kasno da počnemo sa brigom šta mogu i šta ne

mogu da podnesem. Penosled će me lako nositi - ako vas budem usporavao.""No, dobro." Triok je pritegnuo kožuh, uzeo posudu oblučka i podigao je nad glavom da bi osvetlio

jarugu pred sobom. "Hajdemo."Kvirel je brzo pošla napred u tamu jaruge, a Triok je krenuo za njom ispred Slena. Na džinov znak,

Kovenant je pošao za Slenom. Penosled je bio iza njega sa drugom posudom oblučka, a Jerkin je preuzeo zaštitnicu.

Pre nego što je prešao dvadeset jardi jaruge, Kovenant je znao da nije dovoljno snažan za putovanje. Mišiće mu je obuzela malaksalost, a ono malo energije koju je imao bila mu je potrebna da se odbrani od prodiranja hladnoće. Isprva je bio rešen da istraje uprkos slabosti. No, do trenutka kada se dovukao na pola puta uz klisuru koja je vodila ka padini iznad Kamendola Mithil, shvatio je da neće moći dalje bez pomoći. Ako treba da ispuni svrhovitost koja mu je mračno rasla negde duboko u umu, moraće da se navikne na prihvatanje pomoći.

Dašćući, naslonio se na stenu. "Penoslede."Džin se nagnuo nad njega. "Da, prijatelju.""Penoslede - ne mogu sam."Penosled je uzvratio kroz tihi smeh. "Ne mogu ni ja. Prijatelju, postoji uteha - u nekim

prijateljstvima." Bez napora je podigao Kovenanta u naručje i poneo ga u polusedećem položaju, tako da je Kovenant gledao napred. Iako mu je bila dovoljna jedna ruka da nosi Kovenantovu težinu, stavio je posudu sa oblučkom Kovenantu u ruke. Topla svetlost pala je na Penosledov osmeh. "Ovo je opasno za mene. Može se desiti da mi pređe u opasnu naviku da budem od koristi."

Kovenant je oporo promrmljao. "To zvuči kao nešto što bih pre ja rekao."Penosledov osmeh se proširio, ali Triok se osvrnuo uz upozoravajuće mrštenje, pa džin ništa nije

odgovorio.Malo kasnije, Triok je pokrio posudu sa oblučkom. Na džinov znak, i Kovenant je učinio isto. Džin

je smestio posudu u svoju vreću. Bez svetla koje bi ih odalo, grupa se uzverala iz klisure na otvorenu padinu visoko iznad doline Mithila.

Pod plaštom tame nisu videli ništa osim udaljenih stražarskih vatri koje su se dimile kao iskre u hladnom crnom pepelu. Kovenant nije mogao da proceni koliko su vatre udaljene, ali Penosled je oporo objasnio. "Velika banda. Napašće Kamendol u zoru - baš kao što je Slen rekao."

"Onda moramo požuriti", obrecnuo se Triok. Naglo je skrenuo ulevo, spretno se krećući neosvetljenim rubom grebena.

Džin je smesta pošao za njim, krupnim koracima koji su lako sustizali Triokov brzi hod. Uskoro su sišli sa grebena, prešli na blaže padine i počeli da se spuštaju u dolinu. Kovenant je osećao kako se vazduh polako zgušnjava. Sa toplim oblučkom privijenim na grudi, počeo je da se oseća snažnije. Pokušao je da se seti kako je ova staza izgledala u proleće, ali sećanja nisu dolazila; nije mogao da se otme utisku gole pustoši kako iz noći sija pravo na njega. Osećao je da bi se užasnuo kad bi video jednolična kamena lica planine, ili nametnutu beživotnost podbrđa, ili ogoljena stabla drveća, ili reku Mithil okovanu ledom. Još nije bio spreman za užasnutost.

Triok je, ispred njega, počeo da juri.Penosledov trk istresao je sve misli iz Kovenantovog uma i on je počeo da se ozbiljno usredsređuje

na mračnu noć. Ustanovio je kako može, gotovo se kreveljeći od žmirenja, da donekle prilagodi vid tami; oči su mu se, izgleda, prisećale prodornosti stečene u Domaji. Dok ga je Penosled žurno nosio niz stazu, razabrao je visoke planinske litice sleva i dubinu doline zdesna. Posle nekog vremena uhvatio je slabe, blede odsjaje ledom stegnute reke. Onda se staza približila kraju doline i zaokrenula u širokom luku ka Mithilu. Kada je Penosled izišao iz krivine, Kovenant je ugledao prvo nejasno bledilo zore iza vrhova na istoku.

45

Tempo je postajao sve brži. Kako se zora probijala po nebu, Kovenant je nazirao senovite krpice snega kako se otkidaju pod batom Triokovih stopala. Uši su mu zvonile od Penosledovog silovitog disanja, a povremeno je mogao da čuje rečni tok kako škripi i ječi kao da se bori sa težinom sopstveng leda. Uhvatila ga je želja da se izvuče iz džinovog naručja, bilo da bi se odvojio od njegove žurbe bilo da pođe napred zbog svoje.

A onda je Kvirel naglo usporila i stala. Triok i Penosled su je sustigli i našli je kako razgovara sa još jednom Kamendolkom. Žena je žurno šaputala: "Trioče, ljudi su spremni. Neprijatelj se približava. Mnogo ih je, ali izviđači nisu videli ni jamnike ni pragrdane. Kako ćemo se boriti?"

Dok je ona govorila, Kovenant se spustio na zemlju. Lupio je nogama da povrati krvotok u kolenima, a onda se približio Trioku kako bi čuo šta je posredi.

"Neko među njima ima oči", odgovorio je Triok. "Love Veledrvo.""Tako kažu i starci.""Upotrebićemo ga da ih namamimo. Ostaću na ovom kraju Kamendola - daleko od njih, tako da

moraju pretražiti sve kuće zbog mene. Kuće će im pokvariti formaciju i isprečiti se između njih. Pomoći će nam sam Kamendol i iznenađenje. Kaži ljudima da se prikriju na ovoj strani - iza zidova, u drugim kućama. Pođi."

Žena se okrenula i potrčala ka Kamendolu. Triok je pošao za njom, sporije, dajući u hodu uputstva Jerkinu i Kvirel. Rame uz rame sa Penosledom, Kovenant je žurio za njima, pokušavajući da smisli kako da se očuva u životu kada počne borba. Triok je bio uveren da su razbojnici u potrazi za lomilialorom, ali Kovenant je imao drugačije mišljenje. Bio je spreman da poveruje kako je ova banda Kletnikovih spodoba došla po njega i belo zlato.

Uzverao se, dahćući, po dugoj uzbrdici tik iza Trioka, a kada su izbili na vrh ugledao je zgrbljene kamene oblike sela. U svetlu praskozorja razabrao je grub kružni oblik Kamendola; nepravilne kuće, većina sa ravnim krovom i jednom jedinom prostorijom, stajale su okrenute vratima ka otvorenom središtu, okupljalištu za stanovnike.

U daljini, blizu ulaza u dolinu, videle su vatre razbojnika. Kretali su se bez zastajanja, kao da imaju u nozdrvama miris plena.

Triok se zaustavio na trenutak i osvrnuo se kroz polumrak ka njima. "Ako i ovo pođe naopako", reče Penosledu, "ostavljam Veledrvo i Nevernika tebi na brigu. Moraš učiniti ono što ja ne mogu."

"Ne sme poći naopako", odgovori Penosled. "Ne možemo to dopustiti. Šta je to što ja mogu učiniti umesto tebe?"

Triok je mahnuo glavom ka Kovenantu. "Oprosti mu."Ne sačekavši odgovor, uputio se niz brdo.Kovenant je požurio da ga sustigne, ali umrtvljena stopala toliko su mu nesigurno klizala po snegu

da nije mogao da se kreće dovoljno brzo. Nije stigao Trioka sve dok se nisu našli gotovo u podnožju brda. Tu ga je Kovenant ščepao za ruku, zaustavio ga i dahnuo mu u lice. "Nemoj mi oprostiti. Nemoj zbog mene još više da naudiš sebi. Samo mi daj oružje da mogu da se branim."

Triok mu je odgurnuo ruku. "Oružje, Neverniče?" zarežao je. "Koristi svoj prsten." Trenutak kasnije smirio se i savladao svoju gorčinu. "Kovenante", tiho je rekao, "možda ćemo jednog dana nas dvojica uspeti da se razumemo." Posegnuo je pod kožuh, izvukao kameni bodež sa dugačkim sečivom i ozbiljno ga predao Kovenantu kao da su drugovi. Onda je žurno otišao da se pridruži ljudima koji su zauzimali položaje na ivicama sela.

Kovenant se zagledao u nož kao da je prikrivena otrovnica. Za trenutak nije znao šta će s njim; sad kad je imao oružje, nije mogao da zamisli da ga koristi. Imao je već noževe sa skrivenim značenjem. Upitno je pogledao Penosleda, ali džin je gledao na drugu stranu. Napeto je posmatrao približavanje vatri, sa takvim vrelim, oduševljenim bleskom u očima kao da se priseća nekog krvoprolića. Kovenant se trgao u sebi. Premeštao je nož iz ruke u ruku, gotovo ga odbacio, a onda naglo otvorio jaknu i zatakao oštricu za pojas.

"Šta sad?" upitao je, pokušavajući da prekine Penosledovu usredsređenost. "Hoćemo li samo stajati ovde ili ćemo trčati okolo u krugovima?"

Džin ga je oštro pogledao, a lice kao da mu je potamnelo. "Oni se bore za svoje domove", rekao je preteći. "Ako ne možeš da pomogneš, bar se uzdrži od podsmevanja." Odsečno mu je mahnuo i zašao među najbliže kuće.

Jeknuvši od džinovog neobičnog gneva, Kovenant je pošao za njim u Kamendol. Većina ljudi sada je već prestala da se kreće - bili su nepomično pognuti iza zgrada na tom kraju sela. Kao da nisu obraćali

46

pažnju na Kovenanta, pa je prolazio za Penosledom između njih kao da se sprema da bude mamac razbojnicima.

Penosled se zaustavio iza jedne od unutrašnjih kuća. Imala je ravan krov, kao i većina okolnih zgrada, a kamena streha dosezala je džinu do brade. Kada mu se Kovenant pridružio, podigao je Nevernika i olako ga bacio na krov.

Kovenant se našao ničice u snegu. Smesta se podigao na kolena, pljujući, i ljutito se okrenuo ka džinu.

"Tu ćeš biti sigurniji", rekao je Penosled. Klimnuo je ka susednoj kući. "Ja ću te čuvati odande. Lezi. Samo što nisu stigli."

Kovenant se nagonski bacio potrbuške.Kao da je to bio znak, osetio je prigušenu tišinu kako se širi unaokolo. Ni jedan jedini zvuk nije

doticao Kamendol osim tihog, sveprisutnog zviždanja vetra. Osećao se izložen na tom krovu. No, čak i od te visine vrtelo mu se u glavi; nije mogao ni da pogleda dole, a kamoli da skoči. Žurno je otpuzao dalje od ivice i ukočio se kad je čuo koliku buku pravi. Iako su mu pokreti bili prigušeni snegom, zvučali su glasno kao izdaja u opštem miru. Za trenutak nije imao hrabrosti da se osvrne. Plašio se da će ugledati okrutna lica kako pilje u njega sa ivice krova.

No, pulsiranje iščekivanja napustilo je njegove slepoočnice. Počeo je da proklinje samog sebe. Opružen na krovu, polako se okretao sve dok se nije smestio licem ka središtu Kamendola.

Na drugoj strani doline svetlo se izlivalo u vazduh kroz oblake nabijene sivilom. Oblaci su potpuno prekrivali nebo, a pod njihovom hladnom težinom dan je svitao pust i beživotan, neizlečivo turoban. Kovenantu je od tog prizora bilo hladnije nego u crnoj noći. Sada je video, mnogo jasnije nego sa Kevinovog Vidikovca, da je ova stalna, koprenasta tmina neprirodna, naopaka - pokrov najluđe zlobe poglavara Kletnika. Zgrozio se od sile koju je to označavalo. Kletnik je imao moć da iskrivi osnovni poredak Zemlje. Neće mu biti nimalo teško da uništi jednog običnog gubavca. Svaki pokušaj protivljenja predstavljao bi najobičnije glupo majmunisanje.

Kovenant je uhvatio nož kao da će ga kamena oštrica podsetiti na postojanost i ojačati mu istrajnost i čvrstinu. No, udaljeni zveckavi zvuk, nesiguran na vetru, izbrisao mu je sve ostale misli. Naćulivši uši, shvatio je da čuje približavanje razbojnika.

Zadrhtao je kad je uvideo da ni ne pokušavaju da se tiho kreću. Čitava dolina ležala je otvorena pred njima i imali su gladnu samouverenost brojnih; dolazili su uz reku, zveckajući oružjem, izazivajući Kamendolce da im se suprotstave. Kovenant se oprezno premestio u bolji položaj, kako bi video preko ivice krova. Mišići su mu podrhtavali, ali stegao je zube i opružio se u snegu, vireći kroz polumrak prema središtu sela sa napetošću od koje ga je zabolela glava.

Uskoro je začuo grlene uzvike i udar gvožđa po kamenu kada su se razbojnici stuštili na prve kuće. No ništa nije video; seoski krovovi zaklanjali su mu vidik. Pokušao je da obuzda disanje, tako da mu isparenja u dahu ne zaklone vidik i ne odaju mu položaj. Kada je okrenuo glavu da pogleda okolo, otkrio je da drži pune šake snega, stežući ga u led. Otvorio je dlanove, naterao prste da se isprave i položio ruke pljoštimice na kamen, kako bi bio spreman za pokret.

Bučni nailazak širio se udaljenim krajem sela i počeo da se kreće ka unutra, napredujući duž reke. Umesto da pokušaju da opkole Kamendolce i uhvate ih u klopku, razbojnici su postepeno pročešljavali selo; prezreli su iznenađenje, manevrišući tako da ljudi pobegnu prema užem kraju doline. Kovenant nije mogao da smisli objašnjenje takve taktike osim divlje samouverenosti i prezira. Razbojnici su nameravali da sabiju sve ljude u konačnu klopku na kraju doline, odgađajući time pokolj i oštreći se na njega. Takva zlobna uverenost bila je zastrašujuća, ali Kovenant je u njoj našao olakšanje. Ovakav pristup nije bio pogodan za zarobljavanje nečega tako moćnog kao što je belo zlato.

No, uskoro je našao još jedno objašnjenje. Dok je naprezao oči da prodre kroz praskozorje, ugledao je oštar blesak zelenog svetla na udaljenom kraju sela. Trajao je samo trenutak, a potom je vazduh ispunila mrveća tutnjava - kao da se kameni blokovi ruše jedan preko drugog. Toliko se prepao da je gotovo skočio na noge kako bi video šta se dešava. No, smirio se čim je razabrao prve spodobe kako ulaze u središte Kamendola.

Većina ih je po obliku podsećala na ljude, ali crte su im bile iskrivljene, groteskno razbacane - kao da ih je na rođenju spljeskala ogromna pesnica i izmenila ih do neprepoznatljivosti. Oči su bile izmeštene i izobličene; nosevi i usta pomaljali su se iz kože iskrenute kao da je glina koju su stezali neki snažni prsti; a

47

kod ponekog se sa celokupnog tkiva lica i glave cedila tečnost kao da je čitava koža jedna ogromna rana. Ni ostatak oblika nije bio zdraviji. Nekima su leđa bila povijena pod neprirodnim uglom, drugi su imali višak ruku ili nogu, trećima je glava bila između lopatica ili nasred grudi. No, svi su imali jednu zajedničku crtu: zaudarali su na izopačenost kao da im je to životna krv postojanja; a mržnja prema svemu zdravom i pravom krivila im je pogled.

Bez ičega na sebi osim vreća sa hranom i traka za oružje, pojavili su se, režeći i slineći, u otvorenom srcu Kamendola Mithil. Tu su se zaustavili sve dok im uzvici ostalih nisu dojavili kako je prva polovina sela pod njihovom kontrolom. Onda je visoka prilika sa izubijanim licem i tri ruke zarežala naredbu razbojnicima oko sebe. Grupa se odmah premestila na otvoren prostor, vodeći sa sobom tri gorostasna stvorenja drugačija od ostalih.

Bili su slepi i bezdlaki kao da potiču od pragrdana, ali nisu imali ni uši ni noseve. Male glave nastavljale su se bez vrata na ogromna ramena. Ispod trupa ogromnog kao bure nicale su kratke stubaste noge, a ruke su im bile dovoljno dugačke da dosegnu do zemlje. Unutrašnja strana ruku, od ramena do vrhova prstiju, bila im je prekrivena sisaljkama. Svi zajedo su poigravali pred Kovenantovim očima, kao da nose u sebi toliko zle moći da nezaštićene oči ne mogu da im razaberu granice.

Na naređenje, razbojnici su doveli trojku do kuće na ivici kruga. Postavili su ih oko zgrade, i sva trojica su smesta prišla zidovima, raširila ruke koliko su god mogla i zalepila se sisaljkama za glatki kamen.

Između njih je počela da se rađa promukla, ječeća moć. Sila koju su razvijali obuhvatila je kuću i stegla se oko nje kao omča.

Kovenant ih je posmatrao sa tupim užasom. Sada je razumeo taktiku razbojnika: napali su na taj način kako bi zaštitili ovu trojku. Njihova moć se povećavala, razvijajući uljast zadah, očvršćavala je, mumlala, sve dok nije ugledao uže zelene sile kako teče između njih oko kuće i steže je neumitnom pomamom. Pomislio je da treba da viče Kamendolcima, da ih upozori na opasnost. No, bio je ukočen od užasa, potpuno suvih usta. Nije ni bio svestan da se podigao na laktove i kolena kako bi bolje video šta se dešava.

Prošlo je nekoliko trenutaka. Vazduh je pucketao od napetosti kada je kamen kuće počeo da tiho ječi od pritiska. Kovenant je zurio kao da ga nema stena zove u pomoć.

A onda je omča eksplodirala u blesku zelene sile. Kuća se zateturala i urušila, ostavljajući prostorije i nameštaj zdrobljene u tucanik. Troje uništitelja zakoračilo je unatrag i slepo počelo da traži novi kamen za drobljenje.

Iznenada se začuo ženski vrisak - divlji krik besa. Kovenant ju je čuo kako trči između kuća. Skočio je na noge i ugledao sedokosu ženu kako trkom prolazi kraj strehe njegove kuće, stežući obema rukama dugački nož. U trenutku je prohujala pored njega ka središtu Kamendola.

Smesta je pošao za njom. U dva koraka se bacio, kao hrpa raštimovanih udova, prema susednom krovu. Pri doskoku je izgubio ravnotežu, pao i skliznuo po snegu gotovo do ivice kuće. No, uspeo je da se zaustavi i da trčeći pođe ka sledećem krovu.

Odatle je video ženu kako izleće na otvoreno. Njen krik je upozorio razbojnike, ali nisu bili spremni za brzinu kojom se žena bacila na njih. U skoku je zamahnula nožem iz sve snage i zarila ga do drške u grudi trorukog stvorenja koje je komandovalo napadom.

Sledećeg trenutka drugo stvorenje ju je zgrabilo za kosu i odbacilo unazad. Izgubila je nož i pala van Kovenantovog vidnog polja, pred neku kuću. Razbojnici su pošli za njom, podignutih mačeva.

Kovenant je skočio na sledeći krov. Ovog puta je sačuvao ravnotežu pri doskoku, pretrčao preko kamena i ponovo skočio. Okliznuo se na krovu kuće koja mu je zaklanjala ženu. Sada je imao preveliko ubrzanje; nije mogao da se zaustavi. U oblaku snega, preturio se preko ivice krova i tresnuo na zemlju kraj žene.

Udar ga je ošamutio. No, njegova iznenadna pojava zbunila je napdače, pa je najbliže stvorenje ustuknulo nekoliko koraka, mašući mačem kao da pred sobom ima grupu ratnika. Tako je Kovenant uspeo da rastera crvenu maglu ispred očiju i podigne se na noge, dahćući.

Razbojnici su se razmahali oružjem, pognuti u položaj za borbu. No, kada su videli da su suočeni sa samo jednim napola ošamućenim čovekom, neki od njih su promuklo opsovali, a drugi su počeli zlobno da se cere. Nekoliko ih je vratilo oružje u korice i pošlo napred, glumeći preteranu opreznost, kako bi zarobili Kovenanta i staricu. Na to su se ostale spodobe kreštavo zasmejale i još nekoliko ih je prišlo da vide šta se dešava.

48

Kovenant se osvrtao na sve strane, tražeći izlaz. Nije našao ništa; on i žena bili su sami protiv više od dvanaestine izobličenih spodoba.

Dah razbojnika nije se kondenzovao u hladnom vazduhu. Iako nisu nosili ništa čime bi se zaštitili od hladnoće, izgledali su kao da im neprirodna zima strašno odgovara.

Približavali su se kao da smeraju da i Kovenanta i ženu žive pojedu.Žena je iznenada zasiktala na njih, ali Kovenant nije obratio pažnju. Bio je usmeren na bekstvo.

Iznenada se u njemu probudilo staro sećanje. Prisetio se vremena kada je Mhoram učinio korisnim čak i nemoćno belo zlato. Dok su se bića primicala uz zavijanje, naglo je podigao ruku sa prstenom i zakoračio napred. "Nazad, prokleta kopiladi!" povikao je. "Nazad, ili ću vas razneti!"

Uzvik ili prsten, tek nešto ih je prepalo; odskočili su nekoliko koraka i zgrabili oružje.Istog časa je uhvatio ženu za ruku i potrčao. Vukući je za sobom, stigao je do ugla zgrade, naglo

zaokrenuo i jurnuo preko otvorenog prostora što je brže mogao. Ženina ruka mu je gotovo smesta iskliznula iz stiska; nije mogao čvrsto da je drži šakom bez pola prstiju. No, sada je i sama trčala za njim. Odmah ga je sustigla i uhvatila ga za ruku, pomažući mu u sledećem zaokretu.

Peneći se od besa, razbojnici su krenuli u poteru. No, kada su ušli u uličicu između kuća, sa jednog krova je skočio Penosled i glavačke se stuštio na njih. Stisnuti zidovima sa obe strane, nisu uspeli da ga izbegnu; jurnuo je pravo među njih, zdrobio najbliže i potisnuo ostale ka središtu Kamendola.

Tada su Triok, Kvirel i Jerkin poveli dvanaestinu Kamendolaca preko seoskih krovova. U zbrci koju je izazvao džinov napad, branioci su se bacili na razbojnike kao kiša mačeva i kopalja. Drugi ljudi su žurili napred da presretnu spodobe koje su još pretraživale kuće. U Kamendolu se začas rasplamsala bitka.

Kovenant se nije zaustavio; vukući ženu za sobom, trčao je sve dok nije prošao pored poslednjih kuća. Tu je pružio korak, smerajući da trči što dalje uz dolinu. No, presreo ga je Slen. Promuklo dahćući, okomio se na ženu. "Ludo! Potpuno si izgubila razum." Onda je povukao Kovenanta. "Hajde. Hajde."

Kovenant i žena pošli su za njim, dalje od reke, neoznačenom stazom ka podbrđu. Nekoliko stotina jardi iznad sela naišli su na hrpu kamenih gromada - drevne ostatke planinske lavine. Slen je vešto birao put kroz stenje i uskoro su stigli do prostrane, skrivene pećine. Nekoliko Kamendolaca stražarilo je pred ulazom, a unutra su se deca, bolesni i nejaki skupili oko činija sa oblučkom.

Kovenant je bio u iskušenju da uđe u pećinu i podeli sa njima sklonište. No, tik pored ulaza nalazila se visoka, strma gomila kamenja sa zaravnjenim vrhom. Uspentrao se tamo da bi proverio može li odozgo da vidi Kamendol. Sedokosa žena ga je lako pratila; uskoro su stajali zajedno, gledajući naniže u bitku za Kamendol Mithil.

Iznenadio se kad je ustanovio koliko su visoko. Nije bio svestan koliko su se uspeli. Od vrtoglavice su mu zadrhtale noge i brzo se povukao sa ivice. Za trenutak se čitava dolina okretala oko njega. Nije mogao da poveruje da je pre kratkog vremena skakao po krovovima; sama pomisao na tako nešto bila je dovoljna da mu poremeti ravnotežu, ostavljajući ga na milost i nemilost visine. No, žena ga je uhvatila i pridržala. Snažna potreba da posmatra borbu pomogla mu je da se odupre vrtoglavici. Nesvesno se pridržavajući za ženino rame, primorao je sebe da pogleda naniže.

Isprva su oblaci i dnevna izmaglica zaklanjali bitku i sprečavali ga da vidi šta se dešava. No, kada se usredsredio, uspeo je da razabere džina.

Penosled je bio najuočljiviji u gužvi usred Kamendola. Brzo se premeštao sa mesta na mesto i harao među razbojnicima. Mašući moćnim pesnicama kao maljevima, drobio je spodobe, sklanjao ih sa puta udarcima koji su izgleda bili dovoljno jaki da im otkinu glavu. No, bio je ozbiljno ugrožen njihovom brojnošću. Iako ga je kretanje štitilo da ga razbojnici ne presretnu usredsređenim napadom, oni su bili naoružani, a on nije. Pred Kovenantovim očima nekoliko stvorenja uspelo je da potisne Penosleda prema jednom od uništavača kamena.

Tihi, meki glas žene bolno mu je pao na nervozu. "Tomase Kovenante, zahvaljujem ti", rekla je. "Moj život pripada tebi."

Penoslede! - jeknuo je Kovenant u sebi. "Šta?" Nije bio siguran je li žena išta zapravo rekla. "Ne treba mi tvoj život. Šta te je uopšte spopalo da onako izjuriš napred?"

"To nije lepo", tiho mu je odgovorila. "Čekala sam te. Jahala sam tvog Ranihina."Značenje njenih reči nije doprlo do Kovenanta. "Penosled će poginuti tamo dole - i to zbog tebe.""Rodila sam tvoje dete."Šta?

49

Bez ikakvog upozorenja, njene reči su ga pogodile u lice kao ledena voda. Trgao je ruku sa njenog ramena i ustuknuo nekoliko koraka po steni. Vetar je promenio pravac i doneo iskidane zvuke bitke, ali nije ih čuo. Prvi put je pogledao ženu.

Izgledalo je da je prešla šezdesetu - dovoljno stara da mu bude mati. Oko plavih vena na slepoočnicama koža joj je bila izbrazdana borama uzaludne nade. Imala je retku kosu. Nije video ništa prepoznatljivo u otvorenom iščekivanju njenih usana, ni u istrošenoj vitkosti njenog tela, ni na izboranim rukama. Pogled joj je bio radoznao, oči okrugle i nekako neusredsređene, kao u zbunjenosti ili ludilu.

No, ma koliko pomerene, bile su i krupne, kao oči žena za koje je tvrdila da su joj majka i kćer. A na ramenima dugačke plave haljine imala je utkanu šaru belih listova.

"Zar me ne poznaješ, Tomase Kovenante?" tiho je upitala. "Nisam se promenila. Svi su hteli da me promene - Triok i Trel, moj otac i Krug staraca, svi hoće da se promenim. Ali ja neću. Jesam li se promenila?"

"Ne", dahnuo je Kovenant. Sa mučninom u ustima, shvatio je da gleda Lenu, ženu koju je napao svojom požudom - majku žene koju je napao svojom ljubavlju - onu kojoj je bilo namenjeno obećanje nametnuto Ranihinima kada ih je napao svojim lažnim pogodbama. Nasuprot ranijem besu, izgledala je suviše stara i suviše krhka da bi je povredio. Jedva je izgovorio reči kao da ih se grozi. "Nisi... nisi se promenila."

Nasmešila se od olakšanja. "Drago mi je. Trudila sam se da ostanem istinska. Nevernik zaslužuje bar toliko."

"Zaslužuje", bespomoćno se zagrcnuo Kovenant. Zvuci bitke u Kamendolu Mithil ponovo su ga izazivali. "Vatru mu paklenu."

Primorao je sebe da je pogleda u oči i njen osmeh se uskoro pretvorio u zabrinutost. Prišla mu je i pružila ruku. Poželeo je da ustukne, ali ostao je miran dok mu je doticala usnu, a zatim gladila hladnu liniju oko rane na čelu. "Bio si ozleđen", rekla je. "Zar se Opaki usuđuje da te napadne u tvom sopstvenom svetu?"

Osećao je da bi trebalo da je udalji od sebe; po pogrešnoj usmerenosti njenog pogleda videlo se da je u opasnosti od njega. Žurno je šapnuo: "Ispostavlja se da je Atiaran bila u pravu. Domaja je na ivici uništenja, a ja sam kriv za to."

Milovala ga je kao da želi da mu izgladi namrštene obrve. "Spašćeš Domaju. Ti si Nevernik - novi Berek Troprst našeg doba."

"Ne mogu ja ništa da spasem... ne mogu da pomognem čak ni onima tamo dole. Penosled mi je prijatelj, a ne mogu da mu pomognem. Triok... Triok zaslužuje sve što je u mojoj moći, a ja..."

"Da sam ja džin", prekinula ga je iznenadnom plahovitošću, "ne bih tražila pomoć u ovakvom boju. A Triok..." neočekivano je zastala, kao da se spotakla o neželjeno shvatanje šta joj Triok znači. "On je stočar... zadovoljan je. On želi... ali ja se nisam izmenila. On..."

Kovenant je zurio u uznemirenost od koje joj se lice iskrivilo. Za trenutak je izgledalo da joj se vid razbistrio, a čelo joj se napelo od bliskosti okrutnih činjenica. "Kovenante", bolno je šapnula. "Neverniče?"

"Da, znam", nehotice je promrmljao. "Bio bi srećan ako pogine." Pružio je ruke i privukao je što je nežnije mogao.

Smesta ga je zagrlila i grčevito se uhvatila za njega dok se kriza u njoj polako smirivala. No čak i dok joj je pružao utehu kako je znao i umeo, gledao je dole u Kamendol. Uzvici, krici i zvuci borbe nadjačali su njegova sopstvena rastrzana osećanja, sukobljeno saosećanje i užas pred Lenom. Kada se odvojila od njega, morao je da se primora da prepozna sreću koja joj je sad blistala u pogledu.

"Tako mi je milo... moje oči se vesele što te vide. Trudila sam se... želela sam da budem dostojna. Oh, moraš upoznati našu kćer. Bićeš ponosan na nju."

Elena! Kovenant je promuklo jeknuo. Nisu joj rekli... nije razumela... vatru mu paklenu.Za trenutak se zgrčio od bola zbog bespomoćnosti, zbog nesposobnosti da govori. Na sreću, spasao

ga je oštar poklič iz Kamendola. Pogledao je dole i video ljude u središtu sela, sa podignutim kopljima i mačevima. Iza njih, preostali razbojnici spasavali su goli život bekstvom u otvorenu ravnicu. Šačica branilaca dala se u poteru, kako bi pobili što više preživelih spodoba.

Kovenant je smesta krenuo niz stenje. Čuo je Lenu kako dovikuje pobedonosnu vest Slenu i ostalima na ulazu u pećinu, ali nije čekao ni nju ni njih. Potrčao je kroz podbrđe kao da i sam beži - od Lene, ili od straha za Penosleda - nije tačno znao. Što je brže mogao, a da se na oklizne u snegu, žurio je ka Kamendolu Mithil.

50

No, kada je utrčao među kuće, spotičući se o sasečene leševe, naglo se zaustavio. Svuda unaokolo sneg i kamenje bili su isprskani krvlju - blistavo rumenim mrljama, teškim otkosima crveno-sive tečnosti zagađene zelenim prugama. Kamendolci - neki od njih rastrgnuti ud po ud - ležali su pomešani sa nakotom stvorenja poglavara Kletnika. Pažnju su mu privukla izopačena lica i obličja tih bića. Čak i u smrti, zaudarali su na odvratnost koju im je udahnuo onaj ko ih je stvorio i zgrozili su ga više nego pragrdani ili kreši ili pogrešno obojeni mesec. Bili su u potpunosti žrtve Kletnikovog hira. Od tog prizora i mirisa stegnula mu se utroba. Pao je na kolena u ugaženi sneg i povratio kao da želi da se očisti od srodstva sa ovim bićima.

Tu ga je sustigla Lena. Kada ga je videla, tiho je kriknula i obgrlila ga. "Šta nije u redu?" jeknula je. "Oh, voljeni, ti si bolestan."

Reč voljeni u njenim ustima ubola ga je sa druge strane Eleninog izgubljenog groba. Naterala ga je da se nesigurno podigne na noge. Lena je pokušala da mu pomogne, ali odgurnuo je njene ruke. Proderao se pravo u njeno zabrinuto lice. "Ne diraj me. Nemoj." Rastrzanim pokretom je pokazao na tela rasejana unaokolo. "Oni su gubavi. Gubavci, kao ja. To Kletnik želi da učini sa svima." Usta su mu se krivila oko reči kao da se i tu oseća mučnina.

Nekoliko Kamendolaca okupilo se oko njega. I Triok je bio među njima. Ruke su mu bile crvene, a iz rane na vilici lila je krv, ali kada je progovorio zvučao je samo gorče i grublje. "Ničemu ne služi reći da su bili stvoreni za ono što su bili. Ipak su prolivali krv, pustošili su, uništavali su. Neko ih je morao sprečiti."

"Oni su kao ja." Kovenant se dahćući obratio Trioku kao da namerava da se baci za grlo Kamendolcu. Ali kad je podigao pogled video je Penosleda kako stoji iza Trioka. Džin je preživeo stravičnu borbu. Mišići na rukama podrhtavali su mu od iscrpljenosti. Kožuh mu je u krpama visio sa ramena, a preko grudi je nosio blistavo crvene opekotine - tragove sisaljki sa ruku uništavača kamena. No, u duboko usađenim očima blistao mu je zadovoljan pogled, a na usnama je nosio nagoveštaj divljeg osmeha.

Kovenant se borio za dah u krvlju zasićenom vazduhu Kamendola. Pogled na Penosleda izbacio ga je iz kontrole. "Okupi svoje ljude", promuklo je rekao Trioku. "Odlučio sam šta mi je činiti."

Grč na Triokovim usnama nije jenjavao, ali pogled mu je smekšao dok je ispitivački gledao Kovenanta. "Takve odluke mogu malo da sačekaju", kruto je odvratio. "Imamo druge dužnosti. Moramo očistiti Kamendol Mithil - da oslobodimo naše kuće od ove ljage." Okrenuo se i otišao.

Uskoro su svi iole zdravi i snažni ljudi bili u poslu. Prvo su sahranili tela poginulih rođaka i prijatelja pod počasnim kamenim piramidama, visoko na istočnim padinama doline. A kada je taj tužni posao obavljen, prikupili su leševe svih pobijenih spodoba i prevukli iskidanu i unakaženu masu niz reku, peko mosta na zapadnu obalu Mithila. Tu su naravili lomaču kao ogroman signal upozorenja svim razbojnicima u Južnim zaravnima i spalili mrtva stvorenja sve dok im se i kosti nisu pretvorile u beli pepeo. Tada su se vratili u Kamendol. Čistim snegom su oribali selo s kraja na kraj, sve dok nisu sprali svu prolivenu i zgrušanu krv sa kuća i sa zemlje u selu.

Kovenant im nije pomagao. Posle svih napora bio je preslab za takav rad. Osećao se smireno, uspravno i strastveno, opterećen novim granitom svoje svrhovitosti. Pošao je na rečnu obalu sa Lenom, Slenom i Krugom staraca i tu pomagao u previjanju rana Kamendolaca. Čistio je i previjao rane, uklanjao sečiva slomljenog oružja, odsecao zdrobljene prste ruku i nogu. Kada su čak i starci posustali, preuzeo je plavo-usijanu oštricu i njome čistio opekotine na Penosledovim grudima i leđima. Prsti su mu pri tom drhtali i troprsta ruka mu je klizila sa drške noža, ali utiskivao je vatru u džinove čvornovate mišiće sve dok i poslednja rana nije bila sažežena.

Penosled je duboko, drhtavo uzdahnuo od bola. "Hvala, prijatelju. To je dobra vatra. Učinio si da pomalo liči na kamoru. " No, Kovenant je odbacio oštricu bez odgovora i pošao da potopi drhtave ruke u ledenu vodu Mithila. Sve vreme se u njemu kovitlao gnev i rastao mu u duši kao spore puzavice koje posežu ka svireposti.

Kasnije, kada su svi ranjenici previjeni, Slen i starci su spremili jelo za celo selo. Sedeći u novoj čistoći otvorenog središta, ljudi su jeli ukusan paprikaš sa komadima hleba, sira i sušenog voća. Kovenant im se pridružio. Tokom obroka, Lena ga je dvorila kao sluškinja. No, on je držao oboren pogled i piljio u zemlju kako bi izbegao njeno lice i sva ostala lica; nije želeo da ga uznemire u procesu koji se odigravao u njemu. Sa hladnom odlučnošću pojeo je svaku trunku hrane koju su mu ponudili. Bila mu je potrebna snaga za postizanje svrhe.

Posle jela Triok je napravo novi raspored radi zaštite Kamendola. Poslao je izviđače nazad u Zaravni, stvorio precizne planove za slučaj novog napada, zatražio dobrovoljce koji će preneti vest o bićima

51

što uništavaju kamen do najbližih suseda Kamendola, tri milje odatle. Tek tada se posvetio pitanju Kovenantove odluke.

Jerkin i Kvirel seli su uz Trioka kada se obratio selu. Pre nego što je počeo, pogledao je Penosleda koji je stajao malo dalje. Kovenant je odsutno primetio kako džin umesto iskidanog kožuha nosi prsluk od jagnjeće kože. Nije mu se spajao na grudima, ali pokrivao mu je ramena i leđa. Klimnuo je glavom na Triokovo nemo pitanje i ovaj je počeo. "Pa, dobro. Da više ne odlažemo. Dovoljno smo se odmarali", dodao je grubim, sarkastičnim glasom.

"Prijatelji, ovde je prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata. Džin i ja smo ga doveli u Domaju, bilo to dobro ili loše. Znate za znantsvo koje je rašireno Domajom od onog dana pre sedam i četrdeset godina kada je Nevernik prvi put stigao u Kamendol Mithil sa Kevinovog vidikovca. Vidite da dolazi kao privid Bereka Troprsta, Srdomila i Poglavara-rodioca i da nosi sa sobom talisman divlje magije koja uništava mir. Čuli ste drevnu pesmu:

I jednom reči istine ili izdajstva,spašće ili prokleti Zemlju.Jer on je lud i normalan,hladan i strastan,Izgubljen i nađen.

Sada je među nama da bi ispunio sva svoja proročanstva.Prijatelji, blagoslov u obliku bolesti možda ipak može ispraviti zlo. Izdajstva ostaju mrska i u svakoj

drugoj odeždi. Ne znam jesmo li ovim doveli u Domaju život ili smrt, ali mnoga odvažna srca čuvala su nadu u Nevernikovo ime. Znanstvozornici iz Znanstvigora videli su predznake dobra u najtamnijim delima povezanim sa Kovenantovim imenom. Među njima se govori da Vrhovni poglavar Mhoram nepokolebljivo veruje u to. Svako od vas mora odabrati svoju veru. Ja sam rešio da podržim poverenje Vrhovnog poglavara."

"I ja", tiho reče Penosled. "Poznavao sam i Mhorama, sina Variolovog, i Tomasa Kovenanta."Predznaci, prokletstvo! - progunđao je u sebi Kovenant. Silovanje i izdaja. Osetio je da se Lena

sprema na nekakvo javno ispovedanje. Da bi je sprečio, naglo se podigao na noge. "To nije sve", zaškripao je. "Tamaranta, Prothal, Mhoram i ko zna koliko drugih mislili su da me je za ovo odabrao Tvorac ili već onaj ko je za sve ovo odgovoran. Tešite se time, ako možete. Nije važno što je to samo drugi način da se kaže kako sam ja samog sebe odabrao. To nije tako blesavo. Tvorci su najbespomoćniji ljudi na svetu. Moraju da rade nepodnošljive stvari - moraju da koriste tupava, nakazna, beskorisna sredstva kao što sam ja. Verujte mi, lakše je lepo spaliti čitav svet, pretvoriti ga u nevini ili čisti ili bar mrtvi pepeo. Možda upravo to i radim. Kako bih inače..."

S naporom se zaustavio. Već je dovoljno često ponavljao osnovno neverovanje kroz koje je posmatrao Domaju; nije bilo razloga da ponavlja kako je to opsena izležena iz njegove bezdane nesposobnosti za život. Prevazišao je potrebu za takvim izjavama. Sada je morao da se suoči sa posledicama. Da bi počeo, otvorio je srce. "Je li iko od vas video pukotinu u oblacima... nekako... pre nekoliko noći?"

Triok se ukočio. "Videli smo je", grubo je uzvratio."Jeste li videli mesec?""Bio je pun.""Bio je zelen!" Prasnuo je Kovenant. Od jarosti mu je napukla otekla usna, pa mu je niz bradu

potekao mlaz krvi. Obrisao ju je utrnulim prstima i smirio se na kamenom liku svoje svrhe. Nastavio je, ne osvrćući se na poglede Kamendolaca. "Nije važno, nije to važno. Slušajte. Reći ću vam šta treba da uradimo. Reći ću vam šta vi treba da uradite."

Pogledao je Trioka u oči. Triokove usne bile su bele od napetosti, ali oči su mu bile iskolačene kao da bi da pobegnu od onoga što je u njima. Kovenant se upiljio u njih. "Naći ćete načina da dojavite Mhoramu da sam tu."

Triok je za trenutak nesvesno zinuo. Onda se pribrao i kao da se spremao da se prodere na Kovenanta. Penosled se brzo umešao. "Prapoglavaru, znaš li šta tražiš? Veselkamen je trista milja odavde. U najboljim vremenima, čak ni džin ne bi stigao do visokih dvorana Poglavarevog konaka za manje od petnaest dana."

52

"A Zaravni vrve od razbojnika!" Prasnuo je Triok. "Odavde do spoja Crnke i Mithila jak odred bi mogao da se probije za dvadesetak dana. Ali iza toga - u Središnjim zaravnima - nalaze se svirepi odredi Sivog Krvnika. Čitava Domaja od Andelejna do Poslednjih Bregova pod njihovom je kontrolom. Sa dvadeset hiljada ratnika ne bih mogao da se probijem do reke Opčarnice čak ni za dva puta, ni za deset puta po pedeset dana."

"Ništa me se ne tiču ti..." počeo je Kovenant.Kvirel ga je mirno prekinula. "Osim toga, ne smeš pozvati Ranihine u pomoć. Spodobe Sivog

Krvnika vole njihovo meso. Ranihini bi bili uhvaćeni i pojedeni.""Nije me briga!" zapenio je Kovenant. "Svejedno mi je šta je za vas moguće ili nemoguće. Ovde je

sve nemoguće. Ako ne počnemo odmah da činimo nemoguće, biće prekasno. A Mhoram mora saznati.""Zašto?" U Triokovom glasu još je pucketao bes, ali sada je pažljivije posmatrao Kovenanta,

ispitujući kao da očekuje nešto zlokobno kako niče iza njegove ratobornosti.Pod Triokovim pogledom Kovenant se osetio suviše posramljen da bi priznao kako je već odbio

Mhoramovo prizivanje. Mogao je da oseti bes kojim bi svi Kamendolci dočekali takvo priznanje. Zato je odgovorio: "Zato što će to njemu biti važno. Ako bude znao gde sam... ako bude znao šta radim... biće mu važno. Znaće šta da čini."

"Šta može da učini? Veselkamen je opkoljen vojskom i nem je kao pustinja. Vrhovni poglavar Mhoram i celo Veće su zatočenici u Poglavarevom Konaku. Mi smo manje bespomoćni od njih."

"Trioče, napravićeš veliku grešku ako ikada pomisliš da je Mhoram bespomoćan.""Nevernik govori istinu", umeša se Penosled. "Sin Variolov je čovek mnogih mogućnosti. Mnogo šta

naizgled nemoguće za njega je moguće."Na to se Triok zagledao u svoje šake, a onda oštro klimnuo glavom. "Čujem te. Moramo javiti

Vrhovnom poglavaru. Ali ja još ne znam kako da izvedemo tako nešto. Mnogo šta izgleda moguće džinovima i nosiocima belog zlata, a za mene je nemoguće."

"Imaš jedan od lomilialor štapova", dahnuo je Kovenant. "Oni su napravljeni radi komunikacije."Triok je razjareno zarežao. "Rekao sam ti da nemam znanstva za takav posao. U Znanstvigoru nisam

izučavao govor poruka.""Onda nauči. Pakla mu! Zar si očekivao da će biti lako? Nauči!" Kovenant je znao kako nepravedno

postupa sa Triokom, ali hitnost svrhe koju je našao nije dozvoljavala ni premišljanje ni grešku.Trenutak se otegao. Triok je, sav nesrećan, prostrelio pogledom Kovenanta, a šake su mu se grčile od

besa i bespomoćnosti. Tada mu je Kvirel nešto šapnula i oči su mu se raširile od nade. "Možda", promrmljao je. "Možda može biti tako." Pribrao se sa naporom i navukao na lice masku smirenosti. "Govori se"... progutao je knedlu... "govori se da jedan Neomeđeni živi u planinama koje štite Južne Zaravni od Garotinog čestara. Već... mnogo godina se južnim selima pronose nesigurne vesti o tome. Pričaju da on proučava sporo disanje planina - ili da neprekidno pilji preko Garotinog čestara izučavajući Melenkurion Nebozor - ili da živi na visini kako bi naučio jezik vetra. Ako postoji taj Neomeđeni - ako uspemo da ga nađemo - možda bi on mogao da iskoristi Veledrvo onako kako ja ne umem."

Žamor uzbuđenja proneo se krugom. Triok je duboko udahnuo i klimnuo svojim saputnicima. "Načiniću taj pokušaj." Glas mu se obojio sarkazmom. "Ako i to pođe naopako, barem ću znati da sam se trudio da ispunim tvoj izbor.

Neverniče, kakvu poruku da pošaljem Vrhovnom poglavaru Mhoramu i Veću u Veselkamenu?"Kovenant je odvratio pogled i podigao lice ka olovnom nebu. U dolinu je počeo da pada sneg;

baršunaste pahulje lebdele su na vetru kao delići magle, još više zamračujući dan. Izgledale su nekako rano, kao da predskazuju ozbiljnu mećavu. Kovenant ih je za trenutak posmatrao kako se kovitlaju nad Kamendolom. Bio je bolno svestan Triokovog pitanja. Kruto je stajalo pred njim, sukobljeno sa nesređenom živahnošću novopronađene svrhe. Bojao se da odgovori na njega. Bojao se da čuje sebe kako govori tako sulude stvari. Kada je spustio pogled na Kamendolce pune iščekivanja, odgovorio je posredno, tražeći gorivo za hrabrost.

"Penoslede, šta se desilo sa tvojim narodom?""Prijatelju?""Reci mi šta se desilo sa džinovima."Penosled se uvijao pred Kovenantovim mrštenjem. "Ah, prapoglavaru, nema potrebe za tim pričama.

Duge su za pričanje i bolje bi poslužile u neko drugo vreme. Sada smo zauzeti."

53

"Reci mi!" zasiktao je Kovenant. "Pakla mu krvavog, Penoslede! Hoću sve da znam! Treba mi... sve, svaka prokleta podla stvar koju je Kletnik..."

Triok ga je prekinuo bez upozorenja. "Džinovi su se vratili svom domu iza Mora novorođenog sunca."

Kovenant se naglo okrenuo ka Trioku. Laž koju je izgovorio bila je toliko opipljiva da je dahtao od nje, a svuda okolo Kamendolci su piljili u Trioka. No, Triok je netremice dočekao Kovenantov preneraženi pogled. Rana duž vilice samo je naglašavala njegovu odlučnost. Mirnim, oporim glasom koji je prosekao Kovenantovu površinsku ljutnju do gneva što je rastao pod njom, Triok reče: "Položili smo Zavet mira. Ne traži da hranimo tvoju mržnju. Domaji neće poslužiti takve strasti."

"To je sve što imam!" odgovori Kovenant promuklo. "Zar ne shvataš? Nemam ništa drugo. Ništa! Takvo kakvo je, mora mi biti dovoljno."

Triok odgovori ozbiljno, gotovo sa žaljenjem. "Ne može se mržnjom boriti protiv takvog neprijatelja. Znam to. Osetio sam to u srcu."

"Vatru mu paklenu, Trioče! Nemoj meni da propovedaš. Smučilo mi se od izigravanja žrtve. Smučilo mi se da dobrovoljno ili bar tiho prilazim da spustim glavu na panj. Boriću se protiv ovoga."

"Zašto?" upita Triok uzdržanim glasom. "Za šta ćeš se boriti?""Jesi li gluv koliko i slep?" Kovenant se obgrli rukama kako bi se smirio. "Mrzim Kletnika. Ne mogu

više da podnosim...""Ne. Nisam ni gluv ni slep. Vidim i čujem da se spremaš na borbu. Za šta ćeš se boriti? Ima dovoljno

stvari na tvom svetu koje će ti dati mržnju. Sada si u Domaji. Za šta ćeš se boriti?"Pakla mu i krvi! - opsova Kovenant u sebi. Šta ćeš još tražiti od mene? No, Triokovo pitanje

sukobilo ga je sa njim samim. Mogao je da odgovori: Mrzim Kletnika zbog onog što je učinio Domaji. Ali to bi zvučalo kao priznavanje odgovornosti, a bio je suviše besan da bi poricao sopstvena ubeđenja. Isto tako je bio odveć besan da bi dao Trioku nekakav utešni odgovor. Uzvratio je krhkim glasom: "Učiniću to sebe radi. Tako bar mogu da verujem u sebe pre nego što potpuno izgubim razum."

Taj odgovor je ućutkao Trioka, a trenutak kasnije Penosled je bolno upitao: "Prijatelju, šta ćeš uraditi sa svojom strašću?"

Sneg je postepeno postajao sve gušći. Pahulje su mu poigravale pred očima kao zrnca mraka, a od naprezanja besnog pogleda nezalečeno čelo mu je pulsiralo kao da mu je lobanja unakažena pukotinama. No, nije popustio, sada nije smeo da popusti. "Postoji samo jedan dobar odgovor nekome kao što je Kletnik." Uprkos besu, ustanovio je da ne može da pogleda Penosleda u oči.

"Kakav odgovor?"Kovenantovi prsti se nehotice zgrčiše u kandže. "Idem da mu srušim Kletnikov Tabor pravo na

glavu."Čuo je iznenađenje i nevericu Kamendolaca, ali nije obraćao pažnju na njih. Slušao je samo

Penosledov odgovor. "Znači li to da si naučio kako se koristi belo zlato?"Kovenant odvrati sa svom dubinom uverenja koje je mogao da prikupi. "Naći ću način."Dok je govorio, verovao je sebi. Mržnja će biti dovoljna. Kletnik nije mogao da mu je oduzme, nije

mogao da je priguši ni da joj izmeni cilj. On, Tomas Kovenant, on je gubavac; on jedini u čitavoj Domaji ima iskustvo i znanje za taj posao. Gledajući nekuda između Penosleda i Trioka, obratio se obojici. "Možete da mi pomognete i možete da mi ne pomognete."

Triok je smesta odgovorio. "Ja ti neću pomoći. Učiniću šta mogu da pošaljem Vrhovnom poglavaru Mhoramu poruku o tebi - ali neću da učestvujem u tom kaljanju Mira."

"To je divlja magija, Trioče", reče Penosled kao da moli u Kovenantovo ime, "divlja magija uništava Mir. Čuo si pesmu. Belo zlato nadilazi sve zavete."

"Ja ću moj ipak zadržati. Da nije bilo Zaveta, ubio bih Nevernika još pre sedam i četrdeset godina. Neka se pomiri sa tim."

"Čujem te, prijatelju", tiho reče džin. "Zaslužio si Domaju kojoj služiš." Okrenuo se Kovenantu. "Prapoglavaru, dozvoli mi da te pratim. Ja sam džin - možda ću ti biti od koristi. I... i ja žudim da što bolnije udarim na Dušomora koji je unesrećio moje bližnje. Znam šta je izazov. Video sam načine na koje se pretvaramo u ono što mrzimo. Dozvoli mi."

Pre nego što je Kovenant stigao da odgovori, Lena je skočila na noge. "Dozvoli i meni!" Uzbiđeno je viknula.

"Lena!" pobuni se Triok.

54

Nije obratila pažnju na njega. "Želim da te pratim. Tako dugo sam čekala. Borila sam se da te budem dostojna. Rodila sam Vrhovnog poglavara i jahala Ranihina. Mlada sam i jaka. Oh, koliko želim da to delim sa tobom. Dozvoli mi, Tomase Kovenante."

Vetar je tiho hujao između kuća, bacajući sneg Kovenantu u oči kao izmaglicu. Pahulje su mu padale na bolnu usnu kao komadići leda, ali ipak je klimanjem glave pokazao slaganje sa nakupljenim uzbuđenjem. Dobra mećava pokriće mu trag. Sneg je prigušio seoske zvukove, tako da je izgledalo kao da govori samom sebi. "Hajdemo. Treba da naplatim stare dugove."

7. PORUKA ZA VESELKAMEN

Iako su ga vilice bolele od neslaganja, Triok je izdao naređenja i poslao nekolicinu svojih sadruga da prikupe zalihe za Kovenanta, Penosleda i Lenu. U tom trenutku, izdavanje tih naređenja izgledalo mu je kao najteža stvar koju je ikada učinio. Uzdržavanje koje je pre sedam i četrdeset godina omogućilo Kovenantu da preživi bledelo je u poređenju sa ovim. Postupci koji su doveli Kovenanta u Domaju sada su izgubili smisao. Želja Lene, kćeri Atiaranine, da prati Nevernika pretvorila je sve Triokove duge godine odanosti u prah i pepeo, a sva njegova štedra ljubav bila je protraćena.

Ipak nije mogao da je odbije - nije mogao, iako je imao dovoljno vlasti da to učini. Pripadao je Krugu staraca Kamendola Mithil, a po staroj kamendolskoj tradiciji čak i brak i duga putovanja moraju biti odobreni od Kruga. Osim toga, bio je priznat za vođu odbrane Kamendola Mithil. Mogao je da zapovedi Leni da ostane kod kuće, a ako su mu razlozi dobri ceo Kamendol bi se borio da je zadrži.

Razlozi su mu bili dobri. Lena je stara, napola izgubljena. Usporavaće Kovenantovo kretanje; možda će mu i ponovo ugroziti život, kao što je nedavno učinila. Ugrožavaće je svi neprijatelji od Kamendola Mithil do Kletnikovog Tabora. Upravo Kovenant je odgovoran za njeno stanje - on je neprestano iskretao njen životni put. A on, Triok, sin Tulerov - on ju je voleo.

Ipak je izdao naređenja. Nikada nije voleo Lenu na način koji bi mu omogućio da je kontroliše. U jednom trenutku bio je spreman da radi nje prekrši Zavet mira, ali tokom većeg dela života pridržavao ga se - opet zbog nje. Učinio je sve što je mogao da podigne njenu kćer bez osećanja sramote i besa. Nije mogao sada da odbije cenu ljubavi kojoj se toliko potpuno posvetio.

Čim je raskrstio sa tim iskušenjem, postao je nešto smireniji. Negde suboko u srcu verovao je da, ako u Tomasu Kovenantu ima imalo nade za Domaju, ta nada zavisi od Kovenantove reakcije na Lenu. Za njega je najgorča bila činjenica da ne može sam da prati Nevernika i pri tom pazi na Lenu. Imao je svoj posao, posao koji mu je bio priznat i očekivao se od njega. Kroz bolni grč vilica govorio je sebi da se može osloniti na Srdosolju Penosleda.

Grubim pokretom obrisao je sivi sneg iz očiju i pogledao džina. Penosled mu je uzvratio pogled i prišao mu. "Budi miran u srcu, prijatelju", rekao je. "Znaš da nisam loš saveznik. Učiniću šta mogu za oboje."

"Budi veoma pažljiv", dahnuo je Triok kroz zube. "Oči koje su videle naš rad na Kevinovom Vidikovcu još su otvorene. Nismo ih zatvorili u ovoj bici."

Penosled se za trenutak zamislio nad tom rečenicom. "Ako je to tačno, onda se ti moraš najviše čuvati. Nosiš svoje Veledrvo u opasnosti Južnih zaravni."

Triok je slegnuo ramenima. "Veledrvo ili belo zlato - svi moramo pažljivo da stupamo. Ne mogu da pošaljem sa vama nikoga od mojih."

Džin je klimnuo glavom. "Odbio bih da si mi ih ponudio. Biće ti potreban svaki mač. Planine u kojima ćeš tražiti Neomeđenog udaljene su mnogo milja, a uz put te čeka mnogo borbi."

Triokov glas bio je pretvoren u oštar šapat zbog grča u vilicama. "Ne vodim sa sobom nikoga osim Kvirel i Jerkina."

Penosled je zaustio da se pobuni, ali Triok ga je presekao. "Potrebna mi je mi brzina, što znači malo saputnika. A Kamendol Mithil sad je u najvećoj opasnosti. Prvi put smo se otvoreno sukobili sa razbojnicima. Moći koju smo otkrili na Kevinovom Vidikovcu i silinom naše pobede ovde otvoreno smo objavili da nismo obični lutajući ratnici koji traže utočište u beživotnim kućama. Branili smo naš Kamendol - mi smo nepobeđeni narod. Zato će se neprijatelj vratiti na nas sa silinom koja će zaseniti ovu poslednju bandu. Ne, kamenbrate", gorko je zaključio, "svaka ruka dorasla oružju mora ostati i zadržati ono što smo osvojili - da se ne bi neprijatelji sručili na Kamendol kao talas i uništili i poslednju kuću."

55

Trenutak kasnije Penosled je uzdahnuo. "Čujem te. Ah, Trioče... ovo su zbilja teška vremena. Biću mirniji kada moj prijatelj Mhoram, sin Variolov, primi poruku o ovom što činimo."

"Veruješ li da ću uspeti?""Ko može ako ne ti? Imaš istrajnost i znanje, poznaješ zaravni i planine - i razbojnike. Prihvatio si

potrebu, mada ti noge čeznu da pođu drugim putevima. Oni koji prate želje svoga srca suočeni su sa mnogo istančanijim opasnostima i izdajama. Na neki način je dobro kad ostaviš želju duše svoje u drugim rukama." Govorio je zamišljeno, kao da u mislima poredi Triokov položaj sa svojim sopstvenim. "Možeš lako postići slanje poruke."

"Ovim dobijam još nešto", odvratio je Triok, usta nehotice punih žuči. "Teret milosrđa prelazi na tvoja leđa. Možda ćeš ga ti lakše nositi."

Penosled je ponovo uzdahnuo i blago se nasmešio. "Ah, prijatelju, ne znam ja ništa o milosrđu. Moja potreba za njim je suviše velika."

Penosledov osmeh pun žaljenja probudio je u Trioku želju da se pobuni protiv džinovih reči. No, suviše dobro je razumeo mešavinu gubitka i kajanja koji su opterećivali Penosleda. Zato je uzvratio osmehom što je bolje mogao i pozdravio Penosleda iz dubine duše. Onda se okrenuo da se i sam spremi za putovanje.

Brzo je spakovao u ranac pokrivače, dodatni kožuh, malu kamenu posudu oblučka, zalihe suvog mesa, sira i voćai nož umesto onog koji je dao Kovenantu. Bilo mu je potrebno samo nekoliko trenutaka da naoštri mač i pričvrsti lomilialor štap za pojas tunike ispod kožuha. Ipak, kada se vratio u središte Kamendola, zatekao je Kovenanta, Penosleda i Lenu spremne za polazak. Lena je nosila svoj oskudni prtljag u zavežljaju nalik na Triokov; Penosled je zalihe za sve troje sakupio u svoju kožnu vreću i lako ju je prebacio preko ramena; a Kovenant je na ranjavom licu imao izraz napregnutosti i osujećenosti, kao da ga samo povreda usta sprečava da se nestrpljivo žali. U njegovom pogledu Triok je naslutio koliko je krhka mržnja o kojoj je Kovenant govorio. Nimalo nije ličila na trajno osećanje. Triok je uzdrhtao. Proročansko nepoverenje govorilo mu je da odluka ili osećanje Tomasa Kovenanta neće biti dovoljni.

No, zadržao je tu pomisao za sebe dok je uzvraćao Penosledu poslednji pozdrav. Nije imao šta da mu kaže. Već trenutak kasnije džin je sa svojim saputnicima nestao između kuća, na putu ka severu. Njihovi tragovi punili su se snegom i nestajali sve dok nije izgledalo da u Kamendolu Mithil više nema znakova njihovog prolaska.

Hrapavim glasom obratio se Jerkinu i Kvirel. "I mi moramo da pođemo. Moramo izići iz doline dok se sneg održava."

Dvoje prijatelja klimnulo je glavom bez daljih pitanja. Na licima nisu imali nikakav izraz; izgledali su kao da je bitka iscedila iz njih sva osećanja - držali su kratka koplja kao da ih zanima jedino ubijanje neprijatelja. Triok je od njih primio neku vrstu smirenosti. Za njih on nije bio nosilac Veledrva ni tereta koji bi povio leđa čak i poglavaru. Bio je samo čovek, čovek koji se bori za Domaju najbolje što ume, bez izigravanja mudrosti ili proroštva. Ta uloga pristajala je jednom stočaru u vreme rata i on ju je rado prihvatio.

Podstaknut spremnošću saputnika, pošao je do ostalih staraca i ukratko raspravio sa njima predostožnosti za slučaj budućih napada na Kamendol Mithil. Onda im je prepustio svoj dom i ponovo izišao na sneg kao da mu je to životna dužnost.

Bok uz bok sa Kvirel i Jerkinom, pošao je iz sela severnim putem i bez skrivanja prešao preko kamenog mosta na zapadnu stranu doline. Hteo je da što više odmakne dok traje snežni pokrivač, zato se držao najlakšeg puta sve dok se nisu približili početku ogranka planina koje su činile zapadni zid doline Mithila. Tu je sišao sa puta i krenuo u predgorje koje se pelo ka vrhu ogranka.

Nameravao je da zaobiđe vrhove na zapadu i jugu u širokom luku, gotovo do Usudovog Pribega, a zatim da zaokrene ka severu, ka izdvojenom planinskom lancu koji je čuvao dolinu od Garotinog čestara. Nije mogao da krene pravo na zapad. Na otvorenim Zaravnima svakako bi naišli na razbojnike, a tada bi morali da beže kud god ih ovi poteraju. Zato je izabrao neravan teren predgorja. Veća visina pružiće im i mogućnost osmatranja i zaklon od neprijatelja.

Ipak, dok se probijao uzbrdo kroz sneg, zazirao je od takvog izbora. Kroz predgorje će im biti potrebna dvadesetina dana da stignu do planina iza Usudovog Pribega; izgubiće dvadeset dana pre nego što i počnu potragu za Neomeđenim. Za to vreme Kovenant će sa svojim saputnicima stići do Domajinog Sunovrata, pa čak i dalje. Tako će poruka upućena poglavarima stići prekasno; Kovenant će biti van domašaja svakog osim Sivog Krvnika.

56

Sa tim strahom u srcu počeo je mučno putovanje zaobilaska predgorja.Kada je sneg počeo da jenjava, kasno po podne, stigli su do prve zavetrine iza planinskog ogranka.

Tu je naredio zaustavljanje. Umesto da se izlaže riziku da ih vide - onako smeđe na sivoj pozadini snega - ulogorio se i pustio da ga uspava duboki umor, koji ga je uvek pratio još otkako je počeo da se bori.

Jerkin ga je probudio nešto posle smrkavanja. Pošli su dalje, žvaćući komade sušenog mesa da bi sačuvali toplotu u kostima i spirajući so iz grla punim šakama neukusnog snega. U tami ispod oblaka polako su napredovali. Svaka milja odvodila ih je sve dalje od bregova koje su dobro poznavali. Posle mučnog i neuspešnog pokušaja da savladaju jednu strmu liticu, Triok je opsovao jezivo zatvoreno nebo i okrenuo se da silazi prema lakšem terenu, bliže Zaravni.

Veći deo noći prelazili su niže bregove, ali kada su osetili približavanje zore ponovo su se vratili na veću visinu. Žurili su uzbrdo sve dok nisu stigli do visokog grebena sa kojeg se video poduži deo puta kojim su stigli. Tu su se zaustavili. Dok je siva zora nakapavala vazduh u dan, otvorili su bezdimne posude sa oblučkom i zgotovili topao obrok. Kad su ga završili, sačekali su dok vetar nije pokrio sve tragove. Onda su postavili stražu i zaspali.

Na isti način su se kretali i sledeća dva dana - silazak u predgorje sa sumrakom, dugo, žurno noćno putovanje, povratak u visinu sa zorom, topao obrok i spavanje - a tokom ta tri dana nisu videli nikakav znak života - ljudi ili životinja, prijatelja ili neprijatelja; bili su sami u hladnom, sivom svetu pod zaboravljenim vetrom. Vukući se kao da ih je sneg napola obogaljio, probijali su se kroz ispucalu pustoš prema Usudovom Pribegu. Pored nepredvidljivog škriputanja ili prigušenih zvukova sopstvenog kretanja, nisu čuli ništa sem pucketanja prenapregnutog leda i zviždanja vetra koja su im odjekivala u ušima, odbijena od neravnih bregova.

U zoru četvrtog dana, dok su posmatrali kako vetar polako puni tragove koje su ostavili za sobom, ugledali su nejasne, ružne, žute pokrete kako napreduju preko jednog od donjih prevoja u bregovima, hitajući naviše, prema njima. Triok ih je nabrojao deset.

"Kreši!" Poluglasno je frknuo Jerkin.Kvirel je klimnula glavom. "Nas love. Sigurno su tokom noći prošli niz vetar od nas."Triok je zadrhtao. Ljudi iz Južnih zaravni nisu poznavali strašne žute vukove; do pre nekoliko godina

kreši su živeli uglavnom u predelima severno od ravnice Ra, zadirući u Severne Zaravni kada ne bi mogli da se dočepaju ranihinskog mesa. U velikoj bici kod Usudovog Pribega pobijeno ih je na hiljade. Ipak, ubrzo su opet povratili brojnost i sada su vršljali u svakom zakutku Domajegde se više nije pružala ruka poglavara. Triok nikada nije morao da se bori sa krešima, ali video je za šta su sve sposobni. Pre godinu dana veliki čopor uništio je čitavo stanovništvo Kamendola Glem, u kristalnim brdima blizu mesta gde se spajaju Mithil i Crnka; dok je hodao kroz opustošeno selo, Triok je nailazio samo na rastrgnutu odeću i okrajke kostiju.

"Melenkurion!" Dahnuo je kada je procenio brzinu žutih vukova. "Moramo brzo da se penjemo."Dok je ostalo dvoje spremalo zavežljaje, ispitivao je zemljište pred njima tražeći izlaz ili sklonište.

No, uprkos divljini, bregovi i padine nisu nudili ništa što bi predstavljalo prepreku vukovima; a Triok nije znao za neku pećinu ili dolinu, ovako daleko od Kamendola Mithil, koju bi mogli da brane.

Krenuo je naviše. Sa Kvirel i Jerkinom iza sebe, pošao je duž grebena prema planinama.U zavetrini grebena sneg nije bio debeo. Dobro su napredovali dok su se penjali i spoticali ka

najbližoj planinskoj padini, ali ustanovili su da se ona diže strmo pravo iz sledećeg brega, sprečavajući beg u tom pravcu. Kada se i zapadna dolina kraj grebena podigla ka planini, Triok je skrenuo udesno, potrčao nizbrdo, prešao dolinu i probio se kroz smetove ka višem terenu na udaljenoj strani doline.

Pre nego što je sa saputnicima stigao do vrha, predvodnik kreša izbio je na prevoj iza njih i stravično urliknuo. Zvuk je pogodio Trioka između lopatica kao udar biča. Zaustavio se, okrenuo i ugledao vukove kako se sručuju niz greben kao žuta smrt, na jedva pet stotina jardi od njih.

Od tog prizora nakostrešila mu se kosa na glavi, a obrazi ukočeni od zime počeli su da mu se trzaju kao da pokušava da u strahu ogoli zube. Bez reči se okrenuo i ponovo navalio na uspon, bacajući se kroz sneg sve dok mu se nije učinilo da je okružen sopstvenim dahtanjem i lupanjem srca.

Kada je stigao do vrha grebena, zastao je koliko da usredsredi pogled, a onda je osmotrio teren pred sobom. Iza ovog prevoja predgorja zemljište se u širokom polukrugu strmo spuštalo u duboku udolinu sve do same ivice planina. Dolina je bila kupastog oblika, otvorena ka zaravnima samo kroz usku klisuru na severnom kraju. Pred Triokovim ispitivačkim pogledom nije se nudila nikakva nada. No, tik uz prve planinske obronke, iza uske litice duž ivice doline, nalazila se neravnomerna hrpa kamenih gromada, ostatak neke stare lavine. Triok je žurno osmotrio da li se može liticom stići do gromada.

57

"Idi!" žurno je promrmljala Kvirel. "Ja ću ih zadržati.""Dva džilita i jedan mač", odgovorio je Triok dahćući. "Onda će ih biti sedam na nas dvojicu. Radije

bih da te imam živu." Pokazao je prstom. "Moramo preći onu liticu do stenja. Tamo ćemo udariti na kreše odozgo. Hodi."

Ponovo je pošao napred, primoravajući umorne noge da koračaju što brže, a Kvirel i Jerkin su mu bili za petama. Kada su stigli do neravnog terena gde se greben stapao sa liticom, uspuzali su se do stene.

Pošto su se našli na litici, Triok je stao da oklevao. Ivica doline bila je prekrivena snegom, a on nije znao koliko je čvrst kamen ispod tog tankog sloja. No, kreši su zavijali uz brdo iza njih; nije imao vremena da zagrebe sneg. Škrgučući zubima, pribio se uz greben i pošao napred.

Pod stopalima je osećao klizavost litice. Ispod snega, kamen je bio prekriven slojem leda. No, u ovoj neprirodnoj zimi već se navikao na led. Kretao se kratkim, ravnomernim koracima, pazeći da se ne oklizne. Kvirel i Jerkin začas su se i sami našli na litici, a on je već bio na pola puta do cilja.

Iznenada je grebenom odjeknuo prigušeni udar, nalik na lomljenje starih kostiju. Litica se zatresla. Triok je potražio uporišta u kamenu i nije ih našao. Sve troje bili su suviše udaljeni od oba kraja litice koja su nudila sigurnost.

Trenutak kasnije, litica je propala pod njihovom težinom. Padajući kao kamenje u lavini, bespomoćno su se tumbali niz strmi bok doline.

Triok je gurnuo glavu među kolena i kotrljao se što je bolje umeo. Sneg ga je štitio od udara pri padu, ali je istovremeno i popuštao pod njim, sprečavajući ga da se zaustavi ili bar uspori. Nije mogao da učini ništa drugo sem da se obgrli i pada. Sve više snega, oslobođeno rušenjem litice, klizilo je sa njim u dolinu, dodajući svoju težinu ukupnom ubrzanju kao da ga gura na dno. U divljoj vrtoglavici potpuno je izgubio osećaj dokle je pao i koliko je daleko od dna. Kada je tresnuo na ravno tlo, sila udara izbila mu je dah i ostavila ga ošamućenog da se sneg gomila po njemu.

Neko vreme je ležao napola ugušen pod snegom, ali kako mu je vrtoglavica popuštala počeo je da se pribira. Podigao se na sve četiri. Dahtao je dok je razgonio tamu koja mu je zaklanjala pogled kao da mu oblaci slepih miševa lete pravo u lice. "Kvirel!" promuklo je zakreštao. "Jerkine!"

S naporom je razabrao Kvireline noge kako malo dalje vire iz snega. Iza nje je Jerkin ležao na leđima. Krvava rana na slepoočnici naruživala mu je praznu belinu lica. Ni jedno se nije micalo.

Triok je tog časa začuo grebanje kandži. Divlje zavijanje, nalik na pobedonosni stakato, nateralo ga je da otrgne pogled od Kvirel i Jerkina i pogleda naviše, ka padini oko doline.

Kreši su divlje jurišali prema njemu. Odabrali su plići i manje zavejan deo padine i trčali su, puni lakomosti, prema palom plenu. Predvodnik je bio na samo desetak jardi od Trioka.

Triok se istog časa pokrenuo. Ratno iskustvo smesta je prevladalo u njemu, pa je reagovao bez razmišljanja i oklevanja. Zgrabio je mač i stao uspravno, kao stojeća meta za prvog vuka. Iskeženih zuba, raspaljenih crvenih očiju, skočio mu je pravo za grlo. Triok se sagnuo pod njega, izvio se i zario mu mač u trbuh.

Vuk je proleteo pored njega i zabio se u sneg, ležeći mirno kao da se nabio na crvenu nit sopstvene krvi. No, zamah je Trioku istrgao mač iz smrznutih ruku.

Nije imao vremena da povrati oružje. Sledeći vuk se već spremao da skoči na njega.Odbacio se ispod njega, okrenuo se u vazduhu i dočekao na noge držeći lomilialor štap.Štap nije bio predviđen da posluži kao oružje; oni koji su ga uobličili u Znanstvigoru predvideli su

taj komad Veledrva za druge svrhe. No, njegova moć se mogla probuditi u plamen, a Triok nije imao drugu odbranu. Uzvikujući prizivanje neobičnim jezikom poznatim samo lilianrilima, zavitlao je Veledrvo nad glavom i sručio ga na lobanju najbližeg vuka.

Štap se pri dodiru rasplamsao kao buktinja natopljena smolom i celokupno vučije krzno prihvatilo je plamen kao da je od truda.

Plamen štapa smesta je splasnuo, ali Triok je ponovo viknuo i zamahnuo na kreša koji mu je već skakao na grudi. Moć je ponovo planula. Vuk je pao mrtav, obavijen plamenom.

Triok je udarao ponovo i ponovo. No, svaki plamsaj, svako neuobičajeno korišćenje moći Veledrva cedilo mu je snagu. Sa četiri kreša koji su tinjali oko njega, dah mu je postao isprekidan, pred očima su mu poigravale tamne mrlje iscrpljenosti, a slabost mu je obuzimala udove kao gvozdeni okovi.

Pet preostalih vukova preteći je kružilo oko njega.Nije mogao da se suoči sa svima odjednom. Žuto krzno mu se kostrešilo pred očima; užasne crvene

oči plamtele su nad iskeženim očnjacima i ispruženim kandžama. Za trenutak su ga izdali borbeni nagoni.

58

Tog časa ga je masa zavitlanog besa pogodila sa leđa i oborila ga ničice u ugaženi sneg. Snaga udarca ga je ošamutila, a težina na leđima prikovala ga je za zemlju. Mogao je samo da pogrbi ramena pred pretnjom koja mu se nadnela nad vrat.

No, težina se nije pokretala. Ležala mu je preko lopatica, nepomična kao smrt.Još je stezao lomilialor.Grčevitim naporom prevrnuo se na bok i zbacio sa sebe teško krzno. Oblila ga je krv - krv koja je

tekla, još pulsirajući, ispod koplja zabijenog tik ispod prednje noge.Nekoliko koraka dalje ležao je još jedan proburaženi kreš.Preostala tri vuka su se povukla i opkolila Kvirel. Stajala je nad Jerkinom, vitlajući mačem i psujući.Triok se sa mukom podigao na noge.Istovremeno se i Jerkin pomerio, trudeći se da ustane. Uprkos rani na slepoočnici, nagonski je

potegao mač.Od tog prizora vukovi su zastali.Istog časa Triok je iščupao koplje iz najbližeg trupla i bacio ga pobedonosnom snagom među rebra

najbližeg kreša.Jerkin je nesigurno stajao, ali uspeo je da onesposobi vuka jednim nezgrapnim udarcem. Životinja je

odskočila na tri noge, ali on ju je sustigao i raspolutio joj lobanju.Poslednji kreš već je bežao punom brzinom. Nije trčao skičeći, sa repom podvijenim pod noge, kao

oterana džukela; jurnuo je pravo prema uskom izlazu iz doline kao da zna da tamo ima saveznike koje treba pozvati.

"Kvirel!" dahnuo je Triok.Smesta je reagovala. Iščupala je koplje iz najbližeg vuka, odvagnula držalju u dlanu, načinila tri brza

koraka i zavitlala ga za krešom u trku. Koplje je odletelo toliko visoko da se Triok uplašio da će podbaciti, a onda se obrušilo naniže i pogodilo vuka u leđa. Zver se sručila u uskovitlanu gomilu, prevrnula se u snegu nekoliko puta, prskajući krv na sve strane, zadrhtala i konačno se smirila.

Triok je postepeno shvatio da diše u kratkim trzajima. Bio je toliko iscrpljen da je jedva ponovo uhvatio lomilialor. Kada mu je Kvirel prišla, zagrlio ju je obema rukama, koliko da upije njenu snagu toliko i da joj pokaže svoju zahvalnost i drugarstvo. Uzvratila mu je kratkim stiskom, kao da ju je tim gestom doveo u nepriliku. Onda su pošli do Jerkina.

Ćutke su pregledali i previli Jerkinovu ranu. U nekoj drugoj situaciji Triok ne bi smatrao da je povreda opasna; bila je čista i plitka, a kost nije bila oštećena. No, Jerkinu je trebalo vremena da se odmori i zaleči - a Triok nije imao vremena. Obećana poruka sada je bila hitnija nego ikad.

Nije im ništa rekao. Dok je Kvirel pripremala jelo, pokupio je svo oružje i zatrpao sve kreše i krv bitke pod gomile sivog snega. To neće prikriti događaj od pažljivog pogleda, ali Triok se nadao da neprijatelju koji slučajno prođe ivicom doline neće pasti na pamet da bliže razgleda baš ovo mesto.

Pošto je završio, jeo je polako, prikupljajući snagu, a oči su mu letele preko doline kao da očekuje pragrdane ili nešto još gore da iznenada iznikne pravo iz zemlje. No, usne su mu postepeno zadobile naviknuti, natmureni izraz. Nije skretao pažnju na Jerkinovu povredu; mirno je rekao svojim sadrugovima da je odlučio da napuste predgorje i rizikuju presecanjem pravo na zapad, ka planinama gde se nadao da će naći Neomeđenog. Pri takvom riziku, jedina nada za uspeh ležala je u brzini.

Pošto su prepakovali zalihe i očistili oružje, izišli su dugim koracima iz doline kroz uzak severni otvor.

Sada su, radi brzine, putovali danju. Napola vukući Jerkina između sebe, Triok i Kvirel uporno su kasali ka zapadu, preko smrznute ravnice prema najistočnijem ogranku planina. Dok su hodali, Triok se molio da padne sneg i pokrije im tragove.

Pred kraj sledećeg dana nazreli su ogromnu oluju koja je besnela, dvadesetinu milja široka, nad prilazima Usudovom Pribegu.

Severno od tog oskrnavljenja planine, spržena vrelina Južnik Pustara presrela je zimu Sivog Krvnika, a ishod je bila ogromna oluja koja se okretala duž planinskih lanaca što su je zaustavljali na jugu i zapadu. Spoljašnje ivice prikrivale su sile koje su besnele iznutra, ali čak i sa udaljenosti čitavog dana hoda Triok je naslutio koliki je to uragan; kružni vetrovi strugali su po tlu kao da nameravaju da ogole kosti zemlje; mećava gusta kao noć; ledeni vazduh, dovoljno hladan da zamrzne krv u svakom, i najtoplijem zakutku srca.

Ležala je im je tačno na putu.

59

Ipak je još ceo sledeći dan vodio Kvirel i Jerkina prema njoj, žureći ka srcu oluje sve dok spoljašnji vetrovi nisu počeli da im čupaju odeću, a prvi snegovi im se vlažno lepili za stranu okrenutu ka vetru. Jerkin je bio u groznom stanju - krv mu je curila kroz prenapregnute kraste na rani, odnoseći mu snagu, a čvrsto tkanje njegove izdržljivosti bilo je načeto i opušteno kao pokidano uže. No, Triok nije skretao. Nije mogao da pokuša zaobilazak oluje, nije mogao da skrene na sever prema središtu Južnih zaravni da bi je obišao. Tokom prve noći posle bitke sa krešima video je stražarske vatre na severoistoku. Pratili su ih. Proučavao ih je naredne noći i primetio je da se kreću pravo prema njemu, smanjujući rastojanje opasnom brzinom.

Neki neprijatelj osetio je korišćenje lomilialora. Neki neprijatelj sada je poznavao njegov miris i gonio ga je kao rastući bes.

"Ne možemo ih nadtrčati", gorko je zaključila Kvirel kad su se zbili jedno uz drugo pod krilom oluje radi odmora i jela.

Triok nije odgovorio. Mogao je da čuje Kovenantov škripavi glas. Ako ne počnemo odmah da činimo nemoguće. Da činimo nemoguće. Trenutak kasnije Kvirel je onjušila vetar. "I ne sviđa mi se ukus ovog vremena. Osećam mećavu - dovoljno žestok vetar da nam otkine meso sa udova."

Nemoguće, ponovio je Triok u sebi. Trebalo je da odgovori Neverniku. "Rođen sam da gajim stoku. Ja nisam čovek koji čini nemoguće stvari." Bio je umoran, star i glup. Trebalo je da uzme Lenu i povede svoj narod u bezbednu dubinu Južnikovog Venca, trebalo je da obnovi drevno izgnanstvo, a ne da dopusti jednom nastranom tuđincu da povije ceo Kamendol Mithil u oblik svoje užasne svrhe.

Kvirel ga nije gledala. "Moramo se razdvojiti.""Razdvojiti", šuplje je zaječao Jerkin."Moramo pomešati tragove - da zbunimo ove", besno je pljunula u vetar, "tako da se ti probiješ na

zapad."Nemoguće. Reč se ponavljala u Triokovom umu kao malaksala litanija.Kvirel je podigla pogled i čvrsto ga osmotrila. "Moramo."A Jerkin je dodao kao odjek. "Moramo."Triok ju je pogledao, a bore oko očiju produbile su mu se kao da mu je čak i koža na licu uplašena.

Za trenutak je pomerao usne bez zvuka. Onda je iskrivio lice. "Ne."Kvirel se ukočila od neslaganja, pa je nagnao sebe da joj objasni. "Ne bismo time ništa postigli. Oni

ne prate naš trag - ne bi mogli tako brzo da prate trag. Vaši tragovi ih ne bi odvukli u stranu. Oni prate Veledrvo."

"Nemoguće", nepoverljivo je odgovorila. "Ja ga ne osećam, iako mi je nadohvat ruke.""Nemaš oči za moć. Ako se razdvojimo, ostavićete me samog protiv njih.""Razdvojiti", opet je zaječao Jerkin."Ne!" Trioku su usta bila puna srdžbe. "Potrebni ste mi.""Ja vas usporavam", odgovorio je ranjenik praznim, pomirenim glasom. Lice mu je bilo bledo i

upalo, promrzlo, poraženo."Hajde!" Triok se podigao na noge, brzo prikupio svoje stvari i prebacio zavežljaj preko ramena, pa

krenuo kroz vetar pravo prema srcu oluje. Nije se osvrtao, ali trenutak kasnije Kvirel je uhvatila korak sa njim zdesna, a Jerkin ih je sustigao, nesiguran u hodu, sleva. Zajedno su se probijali kroz mećavu.

Pre nego što su prešli milju, spoticali su se uz vetar i sneg kao da ih je pobesneli vazduh napadao granitnim komadićima hladnoće. Sneg se hvatao po njima, a vetar se probijao kroz odeću kao da je sačinjena od materijala tanjeg od gaze. Posle sledeće milje izgubili su dnevno svetlo; zbrisao ga je sve gušći sneg. Kvirel je pokušala da obezbedi nešto svetlosti otvaranjem male posude oblučka, ali vetar je podigao oganj-kamenove i rasejao joj ih iz ruku kao kratkotrajni plamen dragulja. Kada su nestali, Triok je jedva mogao da razabere njene obrise kako se povijaju pod vetrom. Bila je suviše smrznuta čak i da opsuje zbog onog što joj se desilo. Jerkin se sručio na zemlju čim su zastali i već je bio gotovo zatrpan snegom. Sada kad ga nisu zaklanjali spoljašnji vetrovi Triok je pred sobom video deo besnog urlikanja i vitlanja same oluje, uragan mećave kako vrišti od divljih sila koje su ga stvorile.

Bes oluje napadao mu je čula kao rušenje planine. Pri prvom pogledu znao je da u njoj nije ostalo ništa uspravno, nijedna životinja, čovek, džin, drvo ni kamen; vrtložni vetrovi odavno su poravnali sve što se usudilo da podigne glavu nad neravnom linijom tla. Triok je morao da rukama zaštiti oči. Nemoguće je bila bleda reč da opiše napor hodanja kroz takvu oluju. No, to mu je bila jedina odbrana od gonilaca.

Sakupio je svu preostalu snagu, pridigao Jerkina i pomogao ranjeniku da nastavi posrtanje.

60

Crni vetar i oštri sneg obrušavali su se na njega, udarali ga, jurišali sa strane da mu izmaknu noge. Hladnoća ga je zaslepljivala, zaglušivala, otupljivala; znao je da nije izgubio saputnike pošto ga je Kvirel držala za kožuh, a Jerkin se sve bespomoćnije teturao oslonjen na njega. No, i on sam se gubio i nije mogao to da spreči. Jedva je disao; vetar je hujao kraj njega tolikom silinom da je mogao da uhvati samo nedovoljnu količinu vazduha. Jerkinova težina postala je nepodnošljiva. Ukrućeno se zaustavio. Iz čiste i neodložne potrebe za olakšanjem, odgurnuo je Jerkina, primoravajući ga da hoda sam.

Jerkin se zanjihao, oteturao nekoliko koraka niz vetar i iznenada nestao - iščezao tako potpuno kao da su ga progutale čeljusti mećave.

"Jerkine!" vrisnuo je Triok. "Jerkine!"Jurnuo je za prijateljem, pipajući i pružajući ruke za njim. Nejasni obris se za trenutak pokazao tik

van domašaja. "Jerkine!" A onda je nestao, rasut u daljini kao šaka suvog lišća na divljem vetru.Potrčao je za njim. Bio je jedva svestan Kvirelinog stiska na boku, vetra koji mu je zavijao za leđima

i skretao ga ka jugu, dalje od cilja. Strah za Jerkina odagnao mu je sve ostale misli. Odjednom više nije bio nosilac nemogućih poruka za poglavare. Pod navalom osećanja postao je obični Triok, sin Tulerov, nekadašnji stočar koji ne može da napusti prijatelja. Trčao je niz vetar tražeći Jerkina kao da mu život zavisi od toga.

Sneg ga je bio u leđa kao jedan strašni udarac produžen do mučenja; vetar mu je cvileo i zavijao u utrnulim ušima, umanjujući smisao svega; hladnoća mu je isisala snagu i oslabila ga kao da mu zamrzava krv u venama. Nije mogao da nađe Jerkina. Nehotice je u tami projurio pored prijatelja - ili je Jerkin odnekud sakupio snagu da se okrene bokom prema vetru - ili je prosto pao i nestao pod snegom. Triok je vikao, trčao i pipao, ne nalazeći ništa osim oluje. Kada je pokušao da okrene glavu ka Kvirel, ustanovio je da mu se na ramenima stvorio debeo sloj leda i zamrzao mu vrat u jedinom mogućem položaju. Sopstveni znoj se na njemu pretvarao u led. Nije mogao da se odupre udarima vetra. Ako ne nastavi da se mučno spotiče pod vetrom, pašće da više ne ustane.

Nastavio je da hoda sve dok nije zaboravio Jerkina, Kovenanta i poruke, sve osim napora koračanja i Kvirelinog stiska na kožuhu. Nije imao pojma kuda ide; nije išao nikuda osim protiv vetra, uvek protiv vetra. Oluja oko njega postepeno se utišala jer mu se led uhvatio i preko ušiju. Milje su neprimetno promicale. Kada se tlo pod njim iznenada izvilo naviše, spustio se na sve četiri. Talas utrnulosti i malaksalosti prožeo ga je kao da izvire iz promrzlina na rukama i nogama.

Nešto mu je protreslo glavu, nešto ga je udaralo sa strane. Isprva ga je štitio led, ali uskoro se odvalio uz razdirući bol, kao da je sa njim otišlo i uvo. Urlanje demona vetra zaglušilo ga je i jedva je čuo Kvirel kako viče. "Brdo! Predgorje! Penji se! Nađi zaklon!"

Bio je star, prestar za toliki napor.Bio je snažni kamendolski stočar i nije nameravao da umre smrznut i beskoristan. Nesigurno se

podigao na noge i zateturao uzbrdo.Oslonjen leđima na vetar, napredovao je uz neravnu strminu. Nejasno je shvatao da su i vetar i

mećava sada slabiji, ali još ništa nije video; sada je i sama oluja bio opkoljena tamom noći. Kada je padina postala suviše strma da bi ga vetar gurao uz nju, okrenuo se u pravcu koji je tražio najmanje napora i pošao dalje, slepo se teturajući kroz sneg do kolena, puštajući da ga mećava vodi gde god joj se svidi.

No, uprkos oluji i tami, čula su mu postepeno postala svesna nadnesenih kamenih zidova. Vetar je izgubio na snazi i pretvorio se u ledene udare i kovitlace, a Triok je, hramljući između okomitih, primaknutih litica, prošao u dolinu. No, jenjavanje snage oluje došlo je prekasno da ga spase. Dolina je bila pokrivena teškim sivim snegom koji mu je dopirao do pojasa, a bio je suviše iscrpljen da se probija kroz njega. Ponovo je osetio da pridržava sadruga; Kvirel mu se obesila o ramena kao iznurena smrtnost. Uskoro više nije mogao dalje. Pao je u smet, dahćući u sneg. "Vatra. Moram... vatra."

No, šake su mu bile suviše promrzle, a ruke okovane ledom. Nije mogao da dohvati lomilialor štap, ne bi mogao da izvuče plamen iz njega. Kvirel je već izgubila oblučak, a njegov je bio u rancu. Isto kao da su i to izgubili; nije mogao da skine zavežljaj sa ramena. Pokušao je da podigne Kvirel, ali nije uspeo. Donji deo lica bio joj je okovan ledom, a kapci su joj podrhtavali kao da pada u šok.

"Vatra", dahnuo je Triok. Počeo je nezadrživo da jeca. Savladali su ga izgubljenost i iscrpljenost. Sneg se gomilao nad njim kao da nikad neće prestati.

Od zaleđenih suza zatvorile su mu se oči, a kada ih je silom otvorio, ugledao je kako mu se približava treperenje žutog plamena. Tupo je piljio u njega. Plamen se njihao i klizao kao da sedi na fitilju nevidljive sveće, sve dok mu nije prišao toliko blizu lica da je mogao da oseti toplo zračenje na očnim

61

jabučicama. Ali fitilja nije bilo. Plamen je stajao u vazduhu, pred licem i žurno treperio kao da pokušava nešto da mu kaže.

Nije mogao da se pomeri; osećao je da su mu led i iscrpljenost prikovali udove za tlo. No, kada je skrenuo pogled od plamena video ih je još tri ili četiri kako poigravaju oko njega i Kvirel. Jedan joj je dodirnuo čelo kao da pokušava da privuče njenu pažnju. Pošto nije uspeo, planuo je malo jače i smesta su se svi plamenovi žurno udaljili nekuda u dolinu. Triok ih je posmatrao kao da mu odnose poslednju nadu.

Hladnoća ga je obuzela kao dremež i počeo je da gubi svest. Bespomoćno se skljokao u mrak. Hladnoća, sneg i dolina su izbledeli, a umesto njih su se pojavila nejasna lica - Lena, Elena, Atiaran, Trel, Srdosolja Penosled, Tomas Kovenant. Svi su ga molećivo posmatrali, preklinjući ga da nešto učini. Ako on ne uspe, njihova smrt neće imati nikakav smisao. "Oprostite mi", dahnuo je, ponajviše gledajući Kovenanta. "Oprosti."

"Možda i hoću", odvrati udaljeni glas. "Neće mi biti lako - ne čeznem baš za ovakvim uljezima. Ali ti nosiš redak znak. Vidim da bi trebalo barem da ti pomognem."

Triok je s naporom ponovo usmerio pogled. Vazduh nad glavom bio mu je osvetljen poigravanjem plamena. Nisu mu bili veći od šake, a među njima stajao je visok čovek odeven jedino u dugački ogrtač boje granita. Nekako je nespretno susreo Triokov pogled, kao da nije navikao na kontakte sa drugim očima osim svojih. No, na Triokovo promuklo "Pomoć", odgovorio je odmah. "Da. Pomoći ću ti. Ne boj se."

Odlučnim pokretom je kleknuo, otvorio Triokov kožuh i tuniku i spustio mu na grudi topao dlan. Pri tom je tiho pevao, a Triok je odmah osetio kako se u njega uliva talas toplote. Puls mu se gotovo smesta umirio; disanje više nije bilo grčevito; pokretljivost mu se gotovo neverovatnom brzinom vratila u udove. Čovek se tada okrenuo da pomogne Kvirel. Dok se Triok podigao na noge okružen poigravanjem plamenova, i ona je povratila svest.

Sada je prepoznao plamenove; slušao je o njima u najsrećnijim i najtužnijim predanjima Domaje. Bile su to Utvare. Dok je stresao led sa glave, čuo je kroz nalete vetra odlomke njihove kristalne pesme, muziku nalik na melodiju savršenog kvarca. Igrale su oko njega kao da mu postavljaju pitanja koja nikada neće moći da razume, a kamoli da odgovori na njih, a njihova svetla su ga ošamutila, pa je stajao među njima kao u transu.

Pribrao se kad je visoki čovek počeo da podiže Kvirel na noge. Okružen Utvarama, podigao ju je i pridržao dok nije uzmogla da sama stoji. Onda je za trenutak nesigurno prenosio pogled sa nje na Trioka. Kao da se pitao može li da ih ostavi tu, bez dalje pomoći. No, gotovo odmah se odlučio. Udaljeno zavijanje mećave podizalo se i spuštalo kao da se neka gladna olujna životinja upinje da prodre u dolinu. Uzdrhtao je. "Hodite. Kletnikova zima nije mesto za krv i meso."

Kada se čovek okrenuo da pođe ka gornjem kraju doline, Triok se naglo oglasio. "Ti si jedan od Neomeđenih."

"Da. Ipak vam pomažem." Glas mu je iščezao istog časa kad se pojavio na neravnomernom vetru. "Nekad sam bio Drvograđanin. Ruka Šume je na meni. A ti" - dok je govorio snažno se probijao kroz sneg pa je izgledalo da govori sam sa sobom, kao da je bio toliko dugo bez društva da je zaboravio kako ljudi slušaju - "nosiš lomilialor."

Triok i Kvirel su se probijali za njim. Hodao je snažno i odmorno, ali pošto su išli kroz njegovu prtinu, mogli su da drže korak. Utvare su im osvetljavale put kristalnom muzikom sve dok se Triok nije osetio kao da hoda kroz neki zakutak Andelejna, zakratko oživljeno ovaploćenje čistog svetla i topline usred neprirodne zlokobnosti Sivog Krvnika. Ohrabren poigravanjem plamenova, mogao je da prevaziđe svoju iscrpljenost i prati pesmu Neomeđenog:

Slobodan,neomeđen,ispoveđen,slobodan...Sanjaj da će u stvarnost preći san,oči zatvori dok ne ugledaš dan,nemo proroštvo ispevaj van...I budislobodan,

62

neomeđen,ispoveđen,slobodan.

Polako su napredovali do kraja doline. Bila je zatvorena ogromnom gomilom kamenja, ali Neomeđeni ih je poveo neprimetnom stazom između stenja. Njome su ušli u strmu klisuru koja im se postepeno zatvarala nad glavama sve dok nisu zašli u crnu pećinu osvetljenu samo treperenjem Utvara. Pećinske krivine postepeno su ih zaklonile od vetra i zime. Oko Trioka i Kvirel rasla je toplota i uskoro je sa odeće počela da im kaplje voda. Pred sobom su videli novu svetlost.

Konačno su stigli do kraja pećine, u dom Neomeđenog. Tu se pećina širila u prostranu odaju, ispunjenu svetlošću i muzikom, sa dvadesetinama Utvara koje su plamsale i njihale se u vazduhu. Neke su kružile u središtu odaje, druge su se zadržavale kraj crnih zidova kao da osvetljavaju blistave useke u kamenu. Pod od grubog granita bio je prošaran ispupčenjima i sučeljenim površinama koje je Neomeđeni očito koristio umesto stolica, stolova i kreveta. Zidovi i tavanica bili su crni kao opsidijan, prekriveni nepravilnim površinama koje su odbijale svetlost kao bezbroj komadića razbijenog ogledala iz kojih bi svetlost Utvara ošamutila posmatrača da površine nisu bile načinjene od crnog kamena. Ovako je odaja bila topla i prijatna; pravo mesto za vidovnjaka koji čita reči uklesane u srce planine.

Na ulazu u odaju Triok i Kvirel spustili su rance i kožuhe i otvorili zaleđenu odeću da bi ih prožela toplota. Tada su prvi put pažljivo pogledali svog spasioca. Bio je ćelav, osim bele potkovice na potiljku, a usta su mu bila zaklonjena zamršenom sedom bradom. Oko očiju je imao bore, toliko guste da je izgledalo kao da je pokolenjima čkiljio u nečitke poruke; taj utisak drevnosti bio je pojačan staračkim bledilom kože, a oslabljen uspravnim držanjem tela. Triok je sada video da mu je ogrtač nekada bio beo. Dobio je prigušenu boju granita od dugih godina dodira sa pećinskim zidovima.

Sada, kod kuće, kao da ga je prisustvo Kamendolaca još više uznemiravalo. Bacao je na njih uplašene i iznenađene poglede - ne baš kao da ih je smatrao za zlo, nego kao da se pribojava njihove trapavosti, kao da mu život zavisi od krhkih delova poda koje bi mogli da nagaze i polome.

"Imam malo hrane", rekao je zagledan u barice koje su Triok i Kvirel ostavljali za sobom. "Ni za hranu nemam mnogo vremena." U tom času kao da mu je preko lica prešla stara uspomena... prisećanje da narod Domaje ne dočekuje tako goste. Triok je odjednom bio siguran da ovaj Neomeđeni živi u toj pećini od pre njegovog rođenja. "Nisam navikao", nastavio je čovek kao da bi želeo da se opravda. "Jedan život nije dovoljan. Kada sam ustanovio da ne mogu da odbijem Utvarama pomoć - izgubio sam mnogo vremena. Uzvraćaju mi kako mogu, ali mnogo... mnogo... kako da živim do završetka posla? Mnogo me stajete. Sama hrana mnogo staje."

Dok se Triok pribirao na ulazu u pećinu, setio se poruke za poglavare, pa mu se lice zgrčilo u uobičajeno mrštenje. "Sivi Krvnik mnogo košta", gorko je odgovorio.

Ta izjava uznemirila je Neomeđenog. "Da", promrmljao je. Brzo se sagnuo i podigao veliki vrč sa vodom i pokrivenu činiju sa suvim voćem. "Ja... video sam neka dela Opakog. Ovde." Nejasno je mahnuo prema zidovima pećine.

U činiji je bilo malo voća, ali Triok i Kvirel su ga podelili. Dok je žvakao svoj deo, Triok je ustanovio da se oseća mnogo bolje. Iako mu je oskudna količina hrane jedva ublažila glad, izgledalo mu je da preko kože upija ne samo toplotu, nego i okrepljenje od svetlosti Utvara. Zračenje plamenova delovalo je i na druge načine. Promrzline su mu postepeno nestale iz šaka, stopala i ušiju; krv i zdravlje ulili su se u njih kao da ih je obložio glinom-vidarkom. Čak mu je i uobičajena gorčina u ustima jenjala.

No, i dalje je bio svestan svog poslanstva. Kada se uverio da je Kvirel povratila ravnotežu, zamolio ju je da se malo udalji tunelom i drži stražu.

"Hoće li potera doći ovamo?" napeto je upitala."Ko zna?" Neomeđeni ih izgleda nije slušao, pa je Triok nastavio. "Ali potrebna nam je pomoć

Neomeđenog - a bojim se da ćemo ga teško ubediti. Ne smeju nas iznenaditi pre nego što makar pokušamo sa porukom."

Kvirel je klimnula glavom, odobravajući tu opreznost, mada je očito verovala da ih nikakva potera nije sledila kroz mećavu. Bez oklevanja je pokupila kožuh i oružje i pošla niz pećinu sve dok je nije sakrila prva okuka.

Neomeđeni je sa upitnim izrazom gledao za njom."Čuvaće stražu dok mi razgovaramo", odgovori mu Triok.

63

"Zar nam treba straža? U ovim planinama nema zlih bića - ne po ovoj zimi. Životinje neće smetati.""Gone me neprijatelji", reče Triok. "Nosim svoje zlo - i Domajinu potrebitost." Tu se pokolebao i

zaćutao. Prvi put je shvatio neizmernost svoje situacije. Stajao je lice u lice sa Neomeđenim i sa Utvarama. U ovoj pećini, okružen igrajućim plamenovima, Neomeđeni je izučavao tajanstvena znanstva koja bi možda zapanjila i same poglavare. Trioka je obuzelo strahopoštovanje; prepao se sopstvene drskosti. "Neomeđeni", promrmljao je, "službeniče znanstva - nisam uljez svojom voljom. Ti si iznad mene. Samo veličina potrebitosti dovodi..."

"Spasao sam ti život", osorno reče Neomeđeni. "Ne znam ništa o drugim potrebama.""Onda ti moram reći." Triok se pribrao i počeo. "Sivi Krvnik je nad Domajom..."Visoki čovek ga prekide. "Poznajem svoj posao. Prošao sam obred neomeđenja dok je Tamaranta

bila starosta-žezlar Znanstvigora i ne znam ništa više. Osim upada Utvara... osim... što nisam mogao da odbijem... posvetio sam svoje oskudne moći ovde, tako da se bavim svojim poslom i vidim ono što nijedno oko ranije nije videlo. Ne znam ništa drugo - ne. Čak ni kako su Utvare oterane sa Andelejna, iako pominju pragrdane i... takav razgovor smeta."

Triok je bio zapanjen. Nije ni znao da je Tamaranta, družbenica Variolova, ikada bila starosta-žezlar Znanstvigora, ali to je sigurno bilo desetinama godina pre nego što je Prothal postao Vrhovni poglavar u Veselkamenu. Ovaj Neomeđeni mora da je bio van dodira sa Domajom tokom više od četiri ili pet dvadesetina godina. Upitao je promuklim glasom, punim poštovanja: "Neomeđeni, čime se baviš?"

Čoveku je preko lica preleteo izraz gađenja od objašnjenja. "Reči... ne govorim o tome. Reči izdaju." Iznenada je prišao zidu i nežno dodirnuo jednu kamenu površinu, kao da je miluje. "Kamen je živ. Da li vidiš? Kamendolac si... da li vidiš? Da, živ... živ i budan. Pažljiv. Sve... sve što prolazi kroz Zemlju ili po njoj - sve to zemni kamen vidi... sve posmatra." Dok je govorio, obuzelo ga je oduševljenje. Uprkos nespretnosti, kad je jednom počeo nije znao da se zaustavi. Približio je lice kamenu sve dok se nije izbliza zagledao u crnu ravninu. "Ali taj... proces... postupak gledanja je spor. Životi kao što je moj kratkotrajni su do uzaludnosti... Vreme... vreme!... se troši kao što se širi viđenje... od spoljašnjih površina ka unutra. A to vreme se razlikuje. Neke vene prenose svoje zapažanja u koren planine za milenijum. Drugima treba milenijum milenijuma.

Ovde", mahnuo je rukom oko sebe, ne pomerajući lice, "ovde se vidi čitava drevna istorija Domaje. Vidi je onaj kome je posao da gleda. U ovim hiljadama površina nalaze se hiljade opažanja svega što se desilo. Svega!

Moj je posao da vidim... da otkrijem sistem... i da očuvam... tako da čitav život Domaje bude poznat."

Dok je Neomeđeni govorio, glas mu je podrhtavao od osećanja."Od kako su došle Utvare, proučavao sam sudbinu Jedine šume. Video sam je od kako je prvo seme

niklo i postalo veliko Drvo. Video sam kako se budi... kako dolazi svesti... video sam mirnu zajednicu svesti u celoj Domaji. Video sam Šumnike kako se rađaju i umiru. Video sam Kolosa Opadanja kako izvršava svoj posao. Ruka Šume je na meni. Ovde", dodirnuo je površinu u koju je gledao kao da je kamen pun patnje, "vidim ljude sa sekirama... ljude od zemlje sa oštricama načinjenim od kostiju zemlje... vidim ih kako seku...!"

Glas mu je upadljivo zadrhtao. "Ja sam Drvograđanin. U ovom kamenu vidim obesvećenje drveća. Ti si Kamendolac. Nosiš redak komad Veledrva, dragocenog lomilialora."

Naglo se okrenuo i zagledao se u Trioka, lica zažarenog od plahovitosti i očajanja. "Daj mi ga!" gotovo je zavapio. "Pomoći će mi da vidim." Prilazio je sve dok pruženim rukama nije gotovo dodirnuo Triokove grudi. "Moj život nije dovoljan za ovaj kamen."

Triok nije morao da razmišlja ni da govori. Ne bi postupio drugačije ni da mu je sam Kovenant stajao za leđima; ne imati poverenja u Neomeđenog bilo bi isto kao ne verovati poglavaru. Bez oklevanja je izvukao štap Veledrva i spustio ga Neomeđenom u ruke. Tek tada je progovorio, vrlo tiho. "Neprijatelji koji me gone takođe žele ovaj lomilialor. Opasna je stvar koju sam ti dao."

Neomeđeni kao da ga nije čuo. Čim je stegao prste oko štapa, zatvorio je oči i stresao se; kao da je rukama upijao jedinstvenu snagu Veledrva.

A onda se ponovo vratio napolje. Nekoliko puta je duboko udahnuo da se smiri, sve dok nije pribrano pogledao Trioka.

"Opasno", rekao je, "čujem te. Govorio si o potrebi Domaje. Da li ti je potrebna pomoć u borbi protiv neprijatelja?"

64

"Potrebna mi je poruka." Iznenada se u Trioku probudila žurba i on poče da viče. "Čitava Domaja je u ratu! Žezlo zakona ponovo je izgubljeno, a uz to je prekršen Zakon smrti! Kamendol Mithil napala su bića koja uništavaju kamen. Sam Veselkamen je opkoljen! Potrebna mi...!"

"Čujem te", ponovi visoki čovek. Malopređašnja nespretnost je nestala; posedovanje Veledrva kao da mu je ulilo pouzdanje i sposobnost. "Ne boj se. I ja sam zaključio da ti moram pomoći. Kaži šta ti je potrebno."

Triok je sa naporom povratio samokontrolu. "Čuo si Utvare", šapnuo je. "Govorile su ti o pragrdanima... i o belom zlatu. Nosilac tog belog zlata je stranac u Domaji i sada se vratio. Poglavari to ne znaju. Moramo im javiti."

"Da." Neomeđeni je pažljivo gledao Trioka. "Kako?""U Znanstvigoru su tako obradili ovo Veledrvo da se kroz njega mogu prenositi poruke. Ja nemam

znanstva za takav posao. Kamendolac sam i moje ruke nisu vične drvetu. Zato..."Neomeđeni je mahnuo rukom u znak da je prihvatio Triokovo objašnjenje. "Ko u Veselkamenu može

da čuje takav govor?""Vrhovi poglavar Mhoram.""Ne poznajem ga. Kako da ga dosegnem? Ne mogu mu uputiti svoje reči ako ga ne poznajem."Podstaknut žurbom, Triok se dosetio. "On je sin Tamarante, družbenice Variolove. Poznavao si

Tamarantu. Sećanje na nju vodiće tvoje misli ka njemu.""Da", zamišljeno reče Neomeđeni. "Moguće je. Nisam... nisam je zaboravio.""Reci Vrhovnom poglavaru da se Tomas Kovenant vratio u Domaju i da smera napad na Sivog

Krvnika. Reci mu da se Tomas Kovenant zarekao da će uništiti Kletnikov Tabor."Neomeđeni je iznenađeno raširio oči, ali Triok je nastavio. "Poruka se mora preneti odmah. Gone

me. Mećava neće smetati očima koje su videle Veledrvo u mojim rukama.""Da", opet ponovi visoki čovek. "Vrlo dobro... počeću. Možda će to privesti kraju ovo nametanje."Okrenuo se kao da time isključuje Trioka iz misli i pošao ka središtu pećine. Okrenut ka ulazu u

odaju, prikupio je Utvare oko sebe tako da je bio okružen svetlošću i obema rukama podigao lomilialior štap pred lice. Počeo je tiho da peva... nežnu melodiju, gotovo bez reči, koja je zvučala čudno... kao pesma Utvara prebačena u ljudske tonove. Dok je pevao, zatvorio je oči i zabacio glavu sve dok mu čelo nije bilo upravljeno ka tavanici.

"Mhorame", mrmljao je u prekidima pesme. "Mhorame. Sine Variolov i Tamarantin. Otvori mi svoje srce."

Triok je piljio u njega, napet i u transu."Sine Tamarantin, otvori mi srce. Mhorame."Iz jezgra glatkog drveta postepeno se promaljalo blistanje moći.Sledećeg časa Triok začu korake iza sebe. Nešto u tom zvuku privuklo mu je pažnju, nešto zlokobno

i smrtonosno, pa se okrenuo prema ulazu u odaju.Začuo je glas oštar kao drobljenje kamena. "Odustani. Ne može ti otvoriti srce. Uhvaćen je u našu

moć i više nikada neće otvoriti srce."

Na ulazu u pećinu stajao je Jerkin, ludački blistavih očiju.Trioku se zavrtelo u glavi. Jerkinova smrznuta odeća bila je napola zderana i gde god se videla koža

visila je u smrznutim dronjcima. Mećava mu je oglodala lice i šake do kosti, ali iz rana nije tekla krv.U rukama je nosio Kvirel. Glava joj je landarala na slomljenom vratu.Kada je ugledao Jerkina, Neomeđeni je odskočio kao da je udaren... uzmakao je i oteturao se do

suprotnog zida pećine, usta otvorenih u bezglasnom užasu.Utvare su smesta pobegle, vrišteći."Jerkine!" Triok je zanemeo od smrti i zla koji su zračili iz mrtvaca. Prokrkljao je ime kao da će ga

zadaviti. "Jerkine?"Jerkin se zasmejao hrapavim, odvratnim glasom. Divljački veselo bacio je Kvirel na pod i zakoračio

preko nje. "Najzad smo se sreli", zaškripao je gledajući Trioka. "Naradio sam se za ovaj susret. Mislim da ćeš mi ti platiti za toliki trud."

"Jerkine?" Teturajući se u mestu, Triok je jasno video da bi čovek morao biti mrtav; oluja ga je suviše unakazila da bi mogao da preživi. No, sila oluje ga je pokretala, neka svirepost načina smrti držala ga je u pokretu. Predstavljao je oživljenu noćnu moru.

65

Tog trenutka Neomeđeni je savladao šok i požurio napred. Mašući lomilialorom pred sobom kao da je mač, promuklo je uzvuiknuo: "Turiya Besomuče! Neprijatelju drveća! Znam te... video sam te. Melenkurion abatha! Odlazi odavde. Tvoj ododir obesvećuje i samu Zemlju."

Jerkin se trgao od udara moćnih reči, ali nisu mu naškodile. "Bolje mrtve noge kao moje nego idiotarije kao tvoje", iskezio se. "Mislim da neću otići odavde dok ne okusim tvoju krv, đubre Neomeđeno. Brzo se odlučuješ da žrtvuješ život nizašta. Zato ćeš ga sada dati meni."

Neomeđeni nije ni trepnuo. "Neću ti dati ništa osim iskušavanja pravednosti lomilialorom. Čak i ti imaš razloga da zazireš od toga, turiya Besomuče. Veledrvo će te sagoreti do kosti."

"Budalo!" nasmejao se Besomuk. "Toliko dugo si živeo ovde da si zaboravio značenje moći!"Bez trunke straha zakoračio je prema dvojici ljudi.Triok oštro uzviknu i zaboravi strah i zbunjenost. Izvukao je mač iz korica i skočio na Besomuka.Jerkin ga je bez napora gurnuo u stranu tako da se odsuljao po podu i lupio glavom o zid. Onda se

turiya suočio sa Neomeđenim.Triok je obnevideo od bola, uma oblivenog krvlju. Ledena agonija mu je vrištala u grudima, na

mestu gde ga je Besomuk udario. No, uspeo je da se odupre nesvestici i podigne na noge. Još u mukama, ugledao je turiyu i Neomeđenog kako se bore, obojica stežući Veledrvo. Onda Besomuk likujući urliknu. Munje bolesne, crveno-zelene moći suknuše uz ruke Neomeđenog i smrskaše mu grudi.

Kada je Triok jurnuo u noć, Besomuk je već počeo da rastrže svoju žrtvu. Čitavo vreme se smejao.

8. ZIMA

Sneg se kovitlao oko Tomasa Kovenanta kao opipljiva magla kada je napustio Kamendol Mithil u društvu Srdosolje Penosleda i Lene, kćeri Atiaranine. Bio je na vrhuncu osećanja svrhe... činilo mu se da su svi složeni besovi konačno našli uspešno usredsređenje... i nestrpljivo je koračao zavejanim putem ka severu kao da više nije svestan još nezalečenog čela i usne, ozleđenih nogu i isrpljenosti. Hodao je kao fanatik, nagnut napred, oslanjajući se na vetar.

No, nije mu bilo dobro, nije mogao dugo da se pretvara da mu je dobro. Pahulje su žurile ka njemu kao nežni sivi komadići zlobe poglavara Kletnika, pokušavajući da isuše životnu toplotu. Osećao se opterećen Lenom. Majka njegove kćeri Elene stupala je ponosno kraj njega kao da ju je njegovo društvo počastvovalo. Pre nego što su prešli pola milje ka ulazu u dolinu, kolena su mu već drhtala, a dah mu je isprekidano šištao kroz bolne usne. Bio je primoran da stane i odmori se.

Penosled i Lena su ga ozbiljno, zabrinuto pogledali. Ranija odluka da prihvata pomoć sada ga je napustila; bio je suviše besan da bi ga nosili kao dete. Iskrivio je lice na upitni Penosledov pogled kojim mu je nudio pomoć.

Ni džin nije bio zdrav... rane su ga bolele... i izgleda da je razumeo šta navodi Kovenanta na odbijanje. Ipak je tiho upitao. "Prijatelju, znaš li put", zastao je kao da se priseća kratkog imena, "put do Pustog Grobišta, Kletnikovog Tabora?"

"To prepuštam tebi."Penosled se namrštio. "Ja znam put... urezan mi je u srce i ne mogu ga zaboraviti. Ali ako se

razdvojimo...""Ako se razdvojimo nemam nikakvih izgleda", zajedljivo promrmlja Kovenant. Poželeo je da izagna

iz svog glasa prizvuk gube, ali bolest se suviše raširila u njemu da bi je prigušio."Da se razdvojimo? Otkuda sad razdvajanje?" Lena se pobunila pre nego što je Penosled stigao da

odgovori. "Ne prizivaj takve stvari, džine. Nećemo se razdvojiti. Ja sam se očuvala... neću se odvojiti od njega. Ti si star, džine. Zaboravio si kako izgleda davati život životu iz ljubavi... inače ne bi govorio o razdvajanju."

Njene reči su na neki način okrenule nož zariven duboko u Penosledovo srce. "Da, star." No, trenutak kasnije uspeo je da se gorko nasmeši. "A ti si svakako suviše mlada za mene, gospo Lena."

Kovenant se trzao od svake njihove reči. Smilujte mi se, ječao je u sebi. Imajte milosti. Ponovo je krenuo napred, ali skoro smesta se spotakao o snegom pokrivenu neravninu puta.

Lena i Penosled su ga sustigli sa obe strane i pridržali ga.Osvrnuo se prema njima. "Blagovnjača. Potrebna mi je aliantha."

66

Penosled je klimnuo glavom i brzo se udaljio, kao da mu neki nagoni džinova tačno govore gde da nađe najbližu alianthu. Ali Lena je i dalje držala Kovenanta za ruku. Nije prebacila kapuljaču preko glave i seda kosa joj je izgledala kao mokri sneg. Piljila je Kovenantu u lice kao da se uželela pogleda na njega.

Trpeo je taj pogled koliko god je mogao. Onda je pažljivo izvukao ruku iz njenih prstiju. "Ako hoću da preživim sve ovo, moram naučiti da stojim sam."

"Zašto?" upitala je. "Svi smo voljni da pomognemo... a niko nije voljniji od mene. Dovoljno si prepatio u svojoj usamljenosti."

Zato što imam samo sebe, odgovorio joj je u sebi. Nije mogao to i da joj kaže. Bio je užasnut saznanjem koliko joj je potreban.

Pošto joj nije odgovorio, oborila je pogled za trenutak, dalje od groznice u njegovim očima, a onda ga ponovo pogledala očiju osvetljenih idejom. "Prizovi Ranihine."

Ranihine?"Doći će ti. Dolazili su meni po tvom naređenju. Prošlo je jedva čertdeset dana od kako je poslednji

bio ovde. Dolaze svake godine na..." Zastala je i osvrnula se po snegu sa izrazom sećanja na strah. "Na središnju noć proleća." Glas joj se toliko utišao da ju je Kovenant jedva čuo. "Ove godine zimska hladnoća ne odlazi iz moga srca. Domaja je zaboravila proleće... zaboravila... Sunce nas je napustilo. Bojala sam se... bojala sam se da Ranihin više neće doći... da su svi moji snovi lažni.

Ali pastuv je došao. Znoj i sneg su mu se smrzli na koži, a sa gubice mu je visio led. Dah mu se pušio dok me je pozivao da ga uzjašem, ali ja sam mu se zahvalila iz dna srca i poslala ga kući. Prizvao je toliko sećanja na tebe da nisam mogla da jašem."

Prestala je da ga gleda i ućutala se kao da je zaboravila zašto govori. Ali kada je podigla glavu, Kovenant je video da joj je staračko lice obliveno suzama. "Oh, dragi moj", tiho je rekla, "slab si i bolan. Prizovi Ranihine i jaši ih kao što ti priliči."

"Ne, Lena." Nije mogao da prihvati pomoć kakvu bi mu pružili Ranihini. Nespretno je pružio ruku da joj obriše suze. Pod prstima nije osetio ništa. "Napravio sam lošu pogodbu sa njima. Ja pravim samo loše pogodbe."

"Loše?" Upitala je kao da se zapanjila. "Ti si Tomas Kovenant, Nevernik. Kako ijedno tvoje delo može biti loše?"

Tako što dozvoljava da činim zločine.Ni to nije mogao da izgovori. Zato je reagovao kao da je probudila gnev u njemu."Slušaj, ne znam za koga me ti smatraš ovih dana; možda još imaš na umu Bereka Troprsta. Ja to

nisam... nisam nikakav junak. Ja sam običan slomljeni gubavac i činim ovo zato što mi je dozlogrdilo da me ćuškaju u stranu. Sa tobom ili bez tebe, počeću da se svetim bez obzira na sva nakazna čuda koja pokušaju da me spreče. Uradiću to onako kako meni odgovara. Ako nećeš da hodaš, možeš odmah kući."

Pre nego što je stigla da mu odgovori, postiđeno se okrenuo od nje i ugledao Penosleda kako snuždeno stoji tik kraj njega. "A to je druga stvar", nastavio je gotovo bez pauze. "Dosta mi je i tog tvog groznog jada. Ili kaži šta ti se stvarno desilo ili prestani da cmizdriš." Poslednje reči je naglasio, otevši blagovnjače iz džinovih otvorenih dlanova. "Pakla mu i krvi! Već mi je muka od svega." Besno gledajući džina, strpao je alianthu u usta i žvakao je sa bespomoćnom ratobornošću.

"Ah, prijatelju", uzdahnuo je džin. "Put koji si odabrao za sebe pravi je vodopad. Osetio sam ga i u sebi. Odneće te pravo do ivice i baciti te u bezdan iz kojeg nema povratka."

Lena je ponovo dodirnua Kovenantovu mišicu, ali on se otresao. Nije mogao da je pogleda. Još je piljio u Penosleda. "Nisi mi rekao istinu." Okrenuo se i nastavio da prti sneg. Onako besan, nije mogao da oprosti sebi što ne razlikuje mržnju od bola.

Blagovnjače koje su sakupljali Penosled i Lena održavale su ga u hodu veći deo popodneva, ali koračao je polako i neravnomerno. Snaga ga je konačno izdala kada ih je Penosled poveo sa puta ka istoku, u predgorje iza ulaza u dolinu. Tada je već bio suviše iscrpljen da bi brinuo o činjenici da sneg jenjava. Samo je doklancao u zavetrinu brda i legao da spava. Kasnije, napola priseban, otkrio je da ga džin nosi, ali bio je suviše umoran i da misli o tome.

Probudio se nešto posle svitanja sa prijatnim osećanjem toplote na licu i mirisom kuvanja u nozdrvama. Kada je otvorio oči, ugledao je Penosleda, nagnutog nad posudom oblučka nekoliko stopa dalje, kako priprema jelo. Bili su u uskoj klisuri. Olovno nebo nadnosilo se nad njima kao poklopac mrtvačkog kovčega, ali u vazduhu nije bilo snega. Lena je ležala kraj njega u dubokom, umornom dremežu.

67

"Nije više mlada", tiho je rekao Penosled, "a hodali smo do pred zoru. Pusti je da spava." Mahnuo je ka klisuri i nastavio. "Ovde nas neće lako otkriti. Ostaćemo do mraka. Bolje je da putujemo noću." Bledo se nasmešio. "Duži odmor ti neće škoditi."

"Neću da se odmaram", promumlao je Kovenant, iako je bio otupljen od slabosti. "Hoću da idem dalje."

"Odmaraj se", naredio je Penosled. "Biće ti lakše da putuješ kada ti se zdravlje popravi."Kovenant je nevoljno poslušao. Nedostajalo mu je snage za raspravu. Dok je čekao jelo, pregledao

se. Osećao se mirnije; vratio mu se deo vlasti nad sobom. Otok na usni se smanjio, a čelo mu, izgleda, više nije bilo upaljeno. Infekcija se po svemu sudeći nije širila dalje od izubijanih tabana.

Ali šake i stopala i dalje su mu bili neosetljivi kao da su ih promrzline postupno odgrizle od tela. Na gornjoj strani šake i risovima stopala još je ostalo nešto osetljivosti, ali u kostima mu se već ukotvilo mrtvilo. Isprva je želeo da veruje kako je to stvarno zbog promrzlina, ali znao je da nije. Oči su mu jasno pokazivale da nije led to što mu preti.

Guba se širila. Pod vladavinom poglavara Kletnika... pod sivom, zlokobnom zimom... Domaja više nije imala moći da mu pruži zdravlje.

Zdravlje u snu! Znao je da je to oduvek bila laž, da je lepra neizlečiva jer se mrtvi nervi ne regenerišu, da je i prethodno nemoguće oživljavanje prstiju na rukama i nogama bilo samo neoborivi dokaz da je Domaja san, opsena. Ipak ga je izostanak tog zravlja uzdrmao, poremetio tajnu, žudnu neposlušnost neizlečivog tela. Ne više, nemo je zurio. Sada mu je i to oduzeto. Tolika surovost bila je više nego što je mogao da podnese.

"Kovenante?" zabrinuto je upitao Penosled. "Prijatelju?"Kovenant se upiljio i u džina i potreslo ga je još jedno saznanje. Penosled mu je bio zatvoren. Osim

neumorne tuge koja se skupila iza džinovih očiju, Kovenant nije video ništa od njegovog unutrašnjeg stanja, nije video je li mu je drug zdrav ili bolestan, ispravan ili pogrešan. Vid ili prodornost stečeni u Domaji bili su mu oduzeti, ubogaljeni. Mogao se nalaziti i u svom slepom, nepropusnom, površinskom svetu.

"Kovenante?" ponovio je Penosled.Nova činjenica je neko vreme prevazilazila granice Kovenantovog razumevanja. Probao je... da,

video je beskrajnu izopačenost kako progriza put ka zglobovima, ka srcu. Mogao je da nanjuši mogućnost gangrene u stopalima. Mogao je da oseti ostatke zmijskog otrova u usni, poslednje tragove upale na čelu. Mogao je da vidi tragove Lenine starosti, Penosledove tuge. Mogao je da okusi zlokobnost koja je kovitlala ovu zimu preko Domaje... to je nesumnjivo mogao da oseti. I svakako je video zlo u razbojnicima u Kamendolu Mithil.

Ali to nije bila nikakva majstorija; njihova pogrešnost bila je toliko vidljiva da bi je i dete uočilo. Sve ostalo mu je bilo potpuno zatvoreno. Nije mogao da dokuči Penosledov duh, Leninu zbunjenost, pogrešnost snega. Tvrdoglavost koja bi morala biti očita u kamenim padinama pozadi bila je nevidljiva. Bio mu je uskraćen čak i taj retki dar koji mu je Domaja dosad dva puta pružila.

"Penoslede." Jedva se uzdržao da ne zajeca. "Ne vraća mi se. Ne mogu... ova zima... ne vraća mi se.""Tiho, prijatelju. Čujem te. Video sam...", gorko se osmehnuo, "...video sam kako ova zima deluje na

tebe. Možda bi trebalo da mi je drago što ne vidiš kako deluje na mene.""Kako deluje?" zaškripao je Kovenant.Penosled je slegnuo ramenima kao da mu smeta sopstveno stanje. "Ponekad... kada suviše dugo

provedem bez zaklona na ovom vetru... ustanovim da se ne sećam nekih dragocenih predanja džinova. Prijatelju, džinovi ne zaboravljaju priče."

"Pakla mu i krvi." Kovenentu je glas grčevito podrhtavao, ali nije uzviknuo ni promolio se ispod pokrivača. "Spremi tu hranu", rekao je drhtavim glasom. "Moram da jedem." Bila mu je potrebna snaga iz hrane. Njegov cilj zahtevao je snagu.

Nije se pitao šta smera da učini. Bio je prikovan za to kao da je guba gozdeni lanac. A ruke koje drže dizgine nalazile su se u Kletnikovom Taboru.

Žurno i drhtavo pojeo je čorbu koju mu je pružio Penosled, a onda se vratio pod pokrivač kao da se pruža na kamenu ploču i primorao se na odmor, kako bi mirovao i čuvao snagu. Kada su ga topla čorba i davna potreba za oporavkom gurnuli u san, zaspao je još se preteći mršteći prema praznom, sivom, oblačnom nebu.

Probudio se oko podneva i ustanovio da Lena još spava. No, sada se privila uz njega, blago se smešeći u snu. Penosleda nije bilo u blizini.

68

Kovenant se osvrnuo i ugledao džina kako čuva stražu blizu ulaza u klisuru. Mahnuo je kad je uhvatio Kovenantov pogled. Umesto odgovora Kovenant se pažljivo odvojio od Lene i izvukao ispod pokrivača. Pričvrstio je sandale na utrnule noge, pritegao jaknu i pošao do džina.

Sa mesta gde je sedeo Penosled mogli su se preko ivice klisure nadgledati svi prirodni prilazi. "Koliko smo daleko dospeli?" tiho je upitao malo kasnije. Dah mu se kondenzovao kao da su mu usta puna dima.

"Obišli smo najseverniju tačku ovog predgorja", odgovorio je Penosled. Mahnuo je glavom preko levog ramena. "Kevinov Vidikovac je iza nas. Kroz ova brda stići ćemo do ravnica Ra za tri noći."

"Trebalo bi da pođemo", promumlao je Kovenant. "Žuri mi se.""Vežbaj strpljenje, prijatelju. Nećemo postići ništa ako požurimo pravo razbojnicima u ruke."Kovenant se osvrnuo. "Zar Ranjani puštaju razbojnike toliko blizu Ranihinima? Ili im se nešto

desilo?""Možda. Nisam bio u dodiru sa njima, ali Ravnice su ugrožene duž celog Lunjinstana i

Zemljospusta. Ranjani se neštedimice žrtvuju da zaštite velike konje. Možda ih ima premalo da bi štitili ove bregove."

Kovenant je to primio što je mogao mirnije. "Penoslede", promrmljao je, "šta se desilo sa svom tom pričljivošću džinova po kojoj si bio onoliko poznat? Zapravo mi nisi ni rekao zašto si toliko zabrinut. Da li zbog onih 'očiju' koje su te videle kako me prizivaš sa Triokom? Kad god te nešto upitam, ponašaš se kao da su ti usta vezana."

Penosled se mutno osmehnuo. "Živeo sam grubim životom. Više me ne privlači zvuk sopstvenog glasa."

"Je li to toliko tragično?" odugovlačio je Kovenant. "Čuo sam i gore stvari.""Možda", tiho je rekao Penosled, ali nije objašnjavao dalje.Džinova ćutljivost budila je nova pitanja u Kovenantu i nekako napadala njegovo neznanje. Bio je

siguran da su u pitanju ozbiljne stvari, da je ono što još ne zna o sudbini Domaje užasno važno, ali sećao se kako je cedio podatke iz Banora na zaravni kraj Ulom-kamena. Nije mogao da zaboravi posledice onoga što je učinio. Ostavio je na miru Penosledove tajne.

Dole, u klisuri, Lenin san postajao je sve nemirniji. Uzdrhtao je kad je počela da se uvija u snu, poluglasno jecajući. Osetio je želju da siđe do nje i spreči je da se bacaka u strahu koji bi mogao da joj slomi stare, krhke kosti; ali odupro se tome. Nije mogao da priušti sebi sve ono što je želela da mu znači.

Ipak, kada se trgla i panično se osvrnula, kada je otkrila da se udaljio od nje... kada je prodorno kriknula, kao da je napuštena... već je bio na pola puta niz brdo, ka njoj. Tako ga je primetila. Podigla se ispod pokrivača, požurila mu u susret i bacila mu se u naručje. Privila se uz njega tako da su joj jecaji bili prigušeni njegovim ramenom.

Desnom rukom... preostali prsti bili su utrnuli i nespretni kao da bi i njih trebalo amputirati... pogladio joj je sedu kosu. Pokušao je da je uteši zagrljajem i time nadoknadi nedostatak odgovarajućih reči. Polako se pribirala. Kada je popustio zagrljaj, zakoračila je unazad. "Oprosti mi, voljeni", skrušeno je rekla. "Uplašila sam se da si me ostavio. Ja sam slaba i glupa, inače ne bih zaboravila da si ti Nevernik. Zaslužuješ više poverenja."

Kovenant je nemo odmahnuo glavom, kao da želi da protivureči svemu, a ne zna odakle da počne."Ali ne bih podnela da ostanem bez tebe", nastavila je. "U dugim noćima... kada mi hladnoća zahvati

grudi, pa ne mogu da je odagnam... kada me ogledalo laže da nisam ostala nepromenjena tebe radi... sećala sam se tvog obećanja da ćeš se vratiti. Nisam se kolebala, ne! Ali shvatila sam da ne mogu da podnesem tvoje odsustvo... ne ponovo. Zaslužila sam... jesam... ali ne mogu da podnesem... da se sama šunjam po noći i skrivam se kao da se stidim... ne opet."

"Ne opet", dahnuo je Kovenant. U tom staračkom licu sada je ponovo video Elenu, toliko lepu i izgubljenu da mu se srce grčilo od ljubavi. "Sve dok sam u svemu ovome... neću nikuda ići bez tebe."

Izgleda da je čula samo ogradu, a ne i obećanje. Na licu joj se ocrtavala patnja. "Moraš li da odeš?""Da." Usta su mu još bila ukočena pa mu je bilo teško da nežno govori; pri izgovoru je stalno iznova

povređivao tek obrazovane kraste. "Ja ne spadam ovamo."

69

Dahnula je od tih reči kao da ju je udario. Spustila je pogled sa njegovog lica. "Opet!" Promrmljala je isprekidano. "Ne mogu... ne mogu... oh, majko moja Atiaran! Volim ga. Bez žaljenja sam mu dala život. Kada sam bila mlada, bolno sam želela da te pratim u Znanstvigor... da odvažno uspem kako bi ti rekla 'U mom životu postoji značenje, postoji moja kćer'. Želela sam da se udam za poglavara. Ali dobila sam... "

Iznenada je obema rukama ščepala Kovenanta za jaknu i prišla mu sasvim blizu, žurno mu se unoseći u lice. "Tomase Kovenante, hoćeš li se oženiti mnome?"

Kovenant se užasnuto upiljio u nju.Uzbuđena tom pomišlju, žurno je nastavila. "Hajde da se venčamo! Oh, najdraži, to bi me oporavilo.

Nosila bih svaki teret. Nije nam potrebna nam dozvola staraca... mnogo puta sam im govorila o svojim željama. Znam obred, znam kako se daju obećanja... naučiću te. A džin može biti svedok sjedinjenja naših života." Pre nego što je Kovenant uspostavio kontrolu nad sopstvenim licem, nastavila je da moli. "Oh, Neverniče! Rodila sam ti kćer. Jahala sam Ranihina kojeg si mi poslao. Čekala sam...! Svakako sam pokazala dubinu ljubavi prema tebi. Oženi se mnome, voljeni. Nemoj me odbiti."

Zgrčio se od te molbe, osećao se glupo i nečisto. Obuzet bolom, poželeo je da joj okrene leđa, da je odgurne i ode. Nešto u njemu već je vikalo. Ti si luda, matora! Ja volim tvoju kćer! ali obuzdao se. Ramena zgrčenih kao da njima guši grubost sopstvene reakcije, uhvatio je Lenu za doručja i odvojio joj ruke od svoje jakne. Podigao ih je tako da su mu prsti bili tačno pred njenim licem. "Pogledaj mi ruke", zaškripao je. "Pogledaj mi prste."

Divlje je zurila u njih."Pogledaj bolest u njima. Nisu samo hladni... bolesni su, utrnuli od bolesti gotovo preko celih

dlanova. To je moja bolest.""Zatvoren si mi", potišteno je rekla."To je lepra, kažem ti! Tu je... čak i ako si slepa za nju, ipak je tu. I postoji samo jedan način da je

dobiješ. Produženo izlaganje. Možeš je dobiti ako dovoljno dugo budeš pored mene. A deca... kakav je to brak bez dece?" Nije mogao da izbriše osećanja iz glasa. "Deca su još osetljivija. Lakše je dobijaju... deca i... i starci. Kada sledeći put nestanem iz Domaje ti ćeš ostati i jedino što ćeš sigurno naslediti od mene biće lepra. Kletnik će se postarati za to. Kao vrhunac svega, biću odgovoran i za zaraženost čitave Domaje."

"Kovenante... voljeni", šapnula je Lena, "preklinjem te. Nemoj me odbiti." Oči su joj se ispunile suzama, rastrzane surovim naporom da vidi sebe onakvu kakva je stvarno. "Pogledaj, slaba sam i grešna. Nisam ni vredna ni hrabra da sama preživim. Dala sam... molim te, Tomase Kovenante." Pre nego što je stigao da je spreči, pala je na kolena. "Preklinjem te... nemoj me posramiti pred čitavim mojim životom."

Odbrambeni bes nije delovao na nju. Grubo ju je podigao na noge kao da hoće da joj slomi vrat, ali onda ju je nežno zagrlio, pazeći da licem pokaže svu nežnost koju je mogao da prikupi. Za trenutak se osećao kao da u rukama drži dokaz kako je on... a ne poglavar Kletnik... odgovoran za bedu Domaje. Nije mogao da prihvati tu odgovornost, a da ne odbaci Lenu. Tražila je od njega da zaboravi...

Znao je da ga Penosled gleda. No, čak i da su Triok, Mhoram i Banor bili sa njim... čak i da su tu bili Atiaran i Trel... to ne bi promenilo njegov odgovor.

"Ne, Lena", tiho je rekao. "Ne volim te dovoljno... nemam pravu vrstu ljubavi da bih se oženio tobom. Samo bih te varao. Ti si prelepa... prelepa. Nijedan drugi muškarac ne bi čekao da ga ti moliš. Ali ja sam Nevernik, sećaš se? Postoji razlog što sam ovde." Bolesno je iskrivio usta u nešto možda nalik na osmeh. "Ni Berek Troprst se nije oženio svojom kraljicom."

Te reči su ga ispunile gađenjem. Osećao je da je ta laž gora nego laž o venčanju... da bi svaka ponuđena uteha naudila oštroj istini. Ali kada je shvatila šta joj je rekao, zgrabila je osnovnu ideju i privila se uz nju. Brzo je zatreptala da osuši suze i sa lica joj je nestao onaj strašan napor savladavanja sopstvene zbunjenosti. Iznenada se smireno, stidljivo nasmešila. "Znači li da sam ja tvoja kraljica, Neverniče?" upitala je glasom punim čuđenja.

Kovenant ju je grubo zagrlio da ne bi videla svirepost od koje mu se lice izobličilo. "Naravno." Silom je istisnuo reči kao da su suviše velike za njegovo bolno grlo. "Niko drugi me nije dostojan."

Držao ju je, napola u strahu da će se srušiti ako je pusti, ali malo kasnije se sama povukla iz zagrljaja, sa pogledom koji ga je podsetio na njeno prolećno devojaštvo. "Hajde da kažemo džinu", rekla je kao da želi da objavi nešto bolje od veridbe.

Zajedno su se okrenuli i popeli, ruku pod ruku, uz klisuru prema Srdosolji Penosledu.

70

Kada su stigli do njega, videli su da mu je masivno lice još vlažno od suza, okovano sivim ledom koji mu je visio sa brade u ledenicama. Rukama je grčevito stezao kolena. "Penoslede", iznenađeno je rekla Lena, "ovo je trenutak sreće. Zašto plačeš?"

Trgao je ruke da otare led, a onda joj se nasmešio sa divnom toplinom. "Ti si suviše lepa, kraljice moja", nežno joj je rekao. "Više nego što mogu da izdržim."

Zasijala je od zadovoljstva zbog tog odgovora. Ostarelo lice za trenutak joj je mladalački porumenelo i pogledala je džina sa radošću u očima. Onda se pribrala i trgla. "Ali ja sam nehatna. Spavala sam, a vi niste jeli. Moram da vam kuvam." Lako se okrenula i požurila nizbrdo prema Penosledovim zalihama.

Džin je pogledao ledeno nebo, a zatim Kovenantovo napeto lice. Duboke oči za trenutak su oštro blesnule, kao da razume kroz šta je Kovenant prošao. Upitao je jednako nežnim glasom kao i Lenu. "Da li veruješ u Domaju?"

"Ja sam Nevernik. Ne mogu se promeniti.""Ne možeš?""Ja ću"... Kovenant je pogurio ramena... "istrebiti poglavara Kletnika, prokletog Opakog. Zar ti to

nije dovoljno?""Oh, meni je dovoljno", odgovorio je Penosled sa iznenadnom žestinom. "Meni nije potrebno ništa

više. Ali tebi to neće biti dovoljno. U šta veruješ... kakva je tvoja vera?""Ne znam."Penosled je ponovo pogledao u nebo. Oči su mu bile sakrivene iza teških obrva, ali osmeh mu je bio

tužan, gotovo bespomoćan. "Zato se bojim."Kovenent je mračno klimnuo glavom, kao da se slaže.Ipak, da se u tom trenutku pred njim pojavio poglavar Kletnik, on, Tomas Kovenant, Nevernik i

gubavac, pokušao bi da mu golim rukama iščupa srce.Morao je da sazna kako se koristi divlja magija belog zlata.Nije mogao da nađe odgovor u jelu koje je Lena pripremila za njega i Penosleda, ni u sivom ostatku

popodneva, koje je proveo sklupčan kraj oganj-kamenova sa Lenom sanjivo privijenom uz njega, ni u vlažnom, bolesnom sumraku koji je konačno priveo čekanje kraju. Kada ih je Penosled poveo ka istočnom izlazu iz klisure, Kovenant je osećao da razume samo vetar koji je duvao kroz njega kao se podsmeva nemoći sunčeve svetlosti i toplote. Kasnije nije imao vremena da razmišlja o tome. Svu pažnju mu je zaokupio napor neosetljivog spoticanja kroz zamračene bregove.

Bilo mu je teško da putuje. Iscrpljivala ga je borba sopstvenog tela da se oporavi od povrede i nepokretnosti; iscrpljivala ga je oštra hladnoća. Nije video kuda stupa, nije mogao da izbegne saplitanje, padanje, udaranje o neosetljivo kamenje i prašinu. Ipak je nastavljao da hoda, da posrće za Penosledom dok mu se znoj mrznuo na čelu, a odeća otežavala od slojeva leda. Držala ga je rešenost. Vremenom je osetio čak i nejasno zadovoljstvo što su mu stopala utrnula, pa ne oseća povrede koje nanosi samom sebi.

Nije imao osećanje trajanja i napretka; merio je vreme po zastancima za odmor, po alianthi koju mu je Penosled neočekivano pružao iz tame. To ga je održavalo. Na kraju je ipak prestao da otire led sa nosa i usana, sa čela i iz fanatičke brade; pustio je da mu siva hladnoća visi sa lica kao maska, kao da postaje zimska spodoba. Spoticao se za džinom.

Kada se Penosled konačno zaustavio, neposredno pred zoru, Kovenant se jednostavno sručio u sneg i zaspao.

Kasnije, kada ga je džin probudio za doručak, otkrio je Lenu kako spava kraj njega, sklupčana od hladnoće. Usne su joj blago pomodrele i povremeno bi zadrhtala, nesposobna da se zagreje. Sada su joj se na licu jasno pokazivale godine, kao i u slabaškim pokretima disanja otvorenih usta. Kovenant ju je pažljivo probudio i naterao je da jede toplu hranu, sve dok nije izgubila ledenu nijansu usana, a vene na slepoočnicama postale manje upadljive. Onda ju je, uprokos protivljenjima, vratio pod pokrivače i legao pored nje sve dok nije ponovo zaspala.

Nešto kasnije ustao je da dovrši svoj doručak. Računajući unazad, pretpostavio je da je džin bio budan najmanje tri dana i noći. Zato je naglo rekao: "Reći ću ti kad više ne budem mogao da ostanem budan." Uzeo je posudu sa oblučkom i udaljio se da promađe zaklonjeno mesto odakle bi čuvao stražu. Tu je seo i gledao kako se nebo nakapava danjim svetlom, koje kao da je curkalo kroz krastu na staroj rani.

Probudio se kasno po podne i ugledao Penosleda kako sedi kraj njega, a malo dalje je Lena spremala jelo. Trgao se i seo, proklinjući u sebi, ali njegova nemarnost izgleda nije naškodila ostalim saputnicima.

71

Penosled ga je pogledao smešeći se. "Nemoj brinuti. Bili smo bezbedni... iako sam bio veoma umoran i spavao sam do podneva. Severno od nas je jelenja staza i neki tragovi su još sveži. Jeleni ne bi ostali ovde da ima i traga od razbojnika."

Kovenant je klimnuo glavom. Dah mu se mrznuo na hladnoći. "Penoslede", promrmljao je, "neverovatno sam umoran od ove proklete smrtnosti."

Sledeće noći bilo mu je lakše da hoda. Uprkos napredovanju neosetljivosti u šakama i stopalima, vratio mu se deo snage. Dok ih je Penosled vodio ka istoku, planine su se udaljavale od njih ka jugu, a bregovi su postajali pitomiji. Sve zajedno, mogao je da drži korak.

No, blaže zemljište stvorilo je novi problem. Pošto su bili manje zaklonjeni od vetra, često su morali da hodaju pravo u ralje zimi poglavara Kletnika. Po tom vetru, Kovenantu kao da su se i najdublji slojevi odeće pretvarali u led, te je koračao kao da mu to glođe kožu do kosti, kao kostret.

Ipak, na kraju marša mu je ostalo dovoljno snage da prvi čuva stražu. Džin je postavio logor u udubljenju zaklonjenom sa istočne strane niskim bregom; pošto su jeli, Penosled i Lena su legli da spavaju, a Kovenant je zauzeo položaj ispod mrtve, čvornovate kleke tik ispod vrha brega. Odatle je posmatrao naniže svoje saputnike kako se odmaraju, kao da mu potpuno veruju. Bio je rešen da ih ne izneveri ponovo.

Ipak je znao, uprkos želji, da je slabo opremljen za takvu dužnost. Kinjila ga je studena osakaćenost čula koja kao da je predosećala propast... kao da njegove nesposobnost da vidi, čuje, nanjuši opasnost istovremeno daje podstrek toj opasnosti. I nije grešio. Iako je bio budan, gotovo na oprezu... iako je dan počeo, ispunjavajući vazduh sivom, hladnom lapavicom... iako je napad došao sa istoka, uz vetar od njega... nije ništa osetio dok nije bilo prekasno.

Tek je završio krug po brežuljku, osmatrajući teren oko udoline, i vratio se da sedne u slabi zaklon kleke, kada je konačno postao svestan opasnosti. Nešto blisko trčalo je niz vetar; nad udolinom je odjednom nadvila napetost. Sledećeg trenutka iz snega oko Penosleda i Lene iznikle su tamne prilike. Dok je pokušavao da uzvikne upozorenje, prilike su napale.

Skočio je na noge i pojurio u udolinu. Tamo se Penosled podigao na kolena i bacao u stranu tamne ljude. Lena se, uz prigušeni krik, opirala težini napadača koji su je prikovali pod pokrivačima. No, pre nego što je Kovenant stigao do nje, neko ga je udario s leđa i oborio ga u sneg.

Prevrnuo se i podvio noge, ali odmah su ga oko grudi i preko laktova obuhvatile ruke. Bio je bespomoćan. Borio se, bacao se sa boka na bok, ali protivnik je bio suviše jak; nije mogao da raskine stisak. Začuo je ravan, tuđinski glas. "Ostani miran ili ću ti slomiti vrat."

Pobesneo je od bespomoćnosti. "Pa slomi ga", dahtao je dok se otimao. "Samo nju pustite." Lena se panično odupirala, cičeći od besa i bola što ne može da se oslobodi.

"Penoslede!" promuklo se proderao Kovenant.Zapanjen, video je da se džin ne bori. Napadači su uzmaknuli, a on je nepokretno sedeo, ozbiljno

zagledan u Kovenantovog protivnika.Kovenant je klonuo od jada.Napadači su grubo izvukli Lenu ispod pokrivača. Već su joj vezali ruke. Još se borila, ali sada joj je

jedini cilj, izgleda, bio da se oslobodi kako bi pritrčala Kovenantu.Onda se oglasio Penosled, mirnim i pretećim glasom. "Oslobodi ga." Pošto ruke oko Kovenanta nisu

popustile, džin je nastavio. "Kamena mu i mora! Požalićeš ako mu naudiš. Zar me ne poznaješ?""Džinovi su mrtvi", hladno je odgovorio glas kraj Kovenantovog uha. "Ostali su samo džinovi-

Besomuci.""Pustite me!" prosiktala je Lena. "Oh, pa pogledajte ga, budale! Je li on Besomuk?" Kovenantu nije

bilo jasno je li mislila na njega ili na Penosleda.Njegov napadač nije obraćao pažnju na Lenu. "Videli smo... video sam Lelej. Putovao sam da vidim

delo Besomuka."U Penosledovim očima zgusnula se senka, ali glas mu nije zadrhtao. "Dobro, onda mi nemoj

verovati. Pogledaj njega, kako ti kaže Lena, kćer Atiaranina. On je Tomas Kovenant."Snažne ruke naglo su okrenule Kovenanta. Našao se licem u lice sa krupnim čovekom ravnih očiju i

zapovedničkog držanja. Imao je na sebi samo kratak, tanak, proziran ogrtač, kao da je neosetljiv na hladnoću. Nekako se izmenio; obrve su mu bile izrazito bele na tamnoj koži; kosa mu je gotovo sasvim osedela; preko obraza su mu prelazile duboke bore kao erozija vremena. Ali Kovenant ga je ipak poznao.

Bio je to Banor iz Krvne garde.

72

9. RANJANSKO SKLONIŠTE

Kovenant se zapanjio od pogleda na njega. Okružile su ga gipke, smeđe prilike, poneke ogrnute lakim ogrtačima obojenim tako da odgovaraju sivobelom snegu; prilazili su mu kao da žele da provere njegov identitet; nekoliko ih je napetim glasom promrmljalo "Prstenoša". Jedva ih je video. "Ali Mhoram je rekao..."

Ali Mhoram je rekao da su izgubili Krvnu gardu."Prapoglavaru Kovenante." Banor je pognuo glavu u lakom naklonu. "Oprosti moju grešku. Dobro si

prerušen.""Prerušen?" Kovenant nije imao pojma o čemu to Banor govori. Mhoramov bol je bio tako pun

ubeđenja. Tupo je pogledao naniže kao da očekuje da će Banoru nedostajati dva prsta desne šake."Kamendolska jakna. Sandale. Džin kao saputnik." Banorove mirne oči pretraživale su Kovenantovo

lice. "I zaudaraš na infekciju. Jedino je tvoje držanje prepoznatljivo.""Prepoznatljivo." Kovenant nije mogao da se obuzda. Ponovio je reč zato što ju je Banor poslednju

izgovorio. Borio se da uspostavi kontrolu nad sobom. "Zašto nisi sa poglavarima?""Zavet je izopačen. Više ne služimo poglavare."Kovenant je zinuo kao da je taj odgovor potpuno besmislen. Razumevanje mu je bilo zamagljeno

zbunjenošću. Je li Mhoram rekao nešto o tome? Ustanovio je da mu kolena klecaju kao da zemlja podrhtava pod njim. Više ne služimo poglavare, tupo je ponovio u sebi. Nije znao šta te reči znače.

Onda su do njega doprli zvuci Leninog otimanja. "Naudili ste mu", ljutito je dahtala. "Pustite me!"Uložio je napor da se pribere. "Pusti je", rekao je Banoru. "Zar ne shvataš ko je ona?""Je li džin govorio istinu?""Šta? Je li on - šta?" Kovenant se od tolikog nepoverenja gotovo vratio u pređašnju tupost, ali Lene

radi duboko je uzdahnuo i odupro se. "Ona je majka Vrhovnog poglavara Elene", zarežao je. "Reci im da je puste."

Banor je pogledao pored Kovenanta u Lenu. "Poglavari su govorili o njoj", zamišljeno je rekao. "Nisu mogli da je izleče." Slegnuo je ramenima. "Mnogo šta nisu mogli da izleče."

Pre nego što je Kovenant stigao da odgovori, krvni gardista dao je znak svojim ljudima. Trenutak kasnije Lena se stvorila kraj Kovenanta. Odnekud ispod ogrtača izvukla je kameni nož i mahnula njime između Banora i Kovenanta. "Ako si mu naudio", besnela je, "naplatiću to tvojom kožom, starče."

Krvni gardista ju je začuđeno pogledao. Kovenant je pružio ruku ka njoj da je zadrži, ali još je bio suviše ošamućen da bi smislio način da je smiri i uveri. "Lena", beskorisno je promrmljao, "Lena." Kada im se pridružio i Penosled, Kovenant je pogledom zatražio pomoć.

"Ah, kraljice moja", tiho je rekao Penosled. "Seti se svog Zaveta mira.""Mira!" Gorko se obrecnula Lena. "Njima pričaj o miru. Napali su Nevernika.""Ipak nam nisu neprijatelji. To su Ranjani."Trgla se i sa nevericom pogledala džina. "Ranjani? Oni koji se staraju o Ranihinima?"I Kovenant se iznenađeno upiljio. Ranjani? Nesvesno je pretpostavio da su Banorovi sadruzi takođe

krvni gardisti. Ranjani su uvek pritajeno mrzeli krvnu gardu jer je mnogo Ranihina izgubilo život noseći krvne gardiste u bitke. Ranjani i krvna garda? Tlo pod njim počelo je primetno da se trza. Ništa nije onako kako je on verovao; sve u Domaji ga je ili čudilo ili užasavalo, samo ako bi mu kazali istinu.

"Da." Penosled je uzvratio Leni. Sada je Kovenant i sam prepoznao Ranjane. Bilo ih je osam oko njega, muškaraca i žena. Bili su vitki i gipki, sa oštrim licima lovaca i kožom toliko tamnom od godina provedenih na otvorenom da je čak ni ova zima nije izbledela. Osim tankih ogrtača, koji su služili za kamuflažu, bili su obučeni na ranjanski način onako kako ih je Kovenant zapamtio... kratke košulje i tunike koje su im ostavljale slobodne ruke i noge; bili su bosi. Sedam ih je imalo kratku kosu i konopac oko pojasa, što je bila osobina uzlara; osmi je bio opremljen kao grivenar, jer mu je dugačka crna kosa bila vezana konopcem i jer je oko čela nosio venčić žutog cveća.

Ipak, bili su drugačiji; nisu ličili na Ranjane kakve je poznavao pre četrdeset sedam godina. Najlakše mu je bilo da uoči promenu u odnosu prema njemu. Tokom prve posete Domaji gledali su ga sa strahopoštovanjem. Bio je Prstenoša, čovek pred kojim se propelo stotinu Ranihina. Ali sada su njihova ponosna, oštra lica pokazivala ogorčenost koja je išla do otvorenog besa, kao da je ugrozio njihovu čast izvršivši neko neizrecivo verolomstvo.

73

No, to nije bila jedina promena na njima. Dok je posmatrao stroge poglede oko sebe, postao je svestan mnogo značajnije razlike, nečega što nije mogao da razgraniči. Možda je u njihovom držanju bilo manje samopouzdanja ili ponosa; možda su toliko često napadani da su počeli da se po navici trzaju; možda je odnos od jednog grivenara na sedam uzlara, umesto na tri ili četiri kao što bi trebalo, ukazivao na velike gubitke među vođama, učiteljima znanstva o Ranihinima. U svakom slučaju izgledali su progonjeno, nekako načeto, kao da im neki nevidljivi vampir glođe srž hrabrosti. Dok ih je gledao, Kovenant je odjednom shvatio da oni trpe Banora i čak ga slede, zato što nemaju dovoljno samouverenosti da oteraju krvnog gardistu.

Trenutak kasnije postao je svestan da Lena govori; sada je bila više zbunjena nego besna. "Zašto ste nas napali? Zar ne prepoznajete Nevernika? Zar se ne sećate Domajine kamenbraće? Zar ne vidite da sam jahala Ranihina?"

"Jahala!" zarežao je grivenar."Kraljice moja", tiho reče džin, "Ranjani ne jašu.""Što se tiče džinova", nastavio je čovek, "oni su izdajnici.""Izdajnici?" Kovenantu je krv pulsirala u slepoočnicama, kao da je preblizu bezdanu skrivenom pod

snegom."Džinovi su već dva puta vodili Zubošine razdiračke vojske severno od ravnica Ra. Ta 'kamenbraća'

poslala su dvadesetine hiljada zuba i kandži da razdiru Ranihine. Gledaj!" Gipkim pokretom izvukao je uže iz kose i zategao ga čvrsto kao garotu. "Svako ranjansko uže crno je od krvi." Zglavci na prstima pobledeli su mu kao da se sprema da skoči na džina. "Ljudom je napušten. Ranjani i Ranihini su razbijeni. Džinovi!" Pljunuo je kao da mu se gadi ukus same reči.

"Ti me ipak poznaješ", obratio se Penosled Banoru. "Znaš da ja nisam od one trojice što su pripali Besomucima."

Banor je slegnuo ramenima. "Dvojica od trojice su mrtva. Ko može reći da su Besomuci nestali?""Ja sam džin, Banore!" bio je uporan džin, glasom punim preklinjanja, kao da je ta činjenica jedini

dokaz njegove odanosti. "Ja sam taj koji je prvi put doveo Tomasa Kovenanta u Veselkamen."Banor nije bio dirnut. "Kako onda da si još živ?"Na to se Penosledu zamagliše oči. Odgovorio je piskavim glasom. "Bio sam odsutan iz Koerkrija...

kada su moji sunarodnici prekratili svoje godine u Primorju."Krvni gardista podigao je obrve, ali nije se usuprotivio. Trenutak kasnije Kovenantu je postalo jasno

da rešenje ovog sukoba leži u njegovim rukama. Nije bio u stanju da se nosi sa takvim problemima, ali znao je da mora reći nešto. S naporom se okrenuo ka Banoru. "Ne možeš tvrditi da se ni mene ne sećaš. Verovatno imaš noćne more o meni, čak i ako nikada ne spavaš."

"Poznajem te, prapoglavaru Kovenante." Dok je govorio, Banor je širio nozdrve kao da mu smeta zadah bolesti.

"I ti me znaš", obratio se Kovenant grivenaru sa rastućom žurbom. "Tvoj narod me zove Prstenoša. Ranihini su se propeli preda mnom."

Grivenar je odvratio pogled od Kovenantovih upornih očiju i za trenutak mu je lice poprimilo izraz progonjenosti, kao da tragedija traje. "Ne govorimo o Prstenoši", tiho je rekao. "Ranihini su izabrali. Nije naše da raspravljamo o odlukama Ranihina."

"Onda se povuci!" Kovenant nije nameravao da viče, ali bio je suviše ispunjen nejasnim strahovima da bi se obuzdavao. "Ostavi nas na miru! Vatru mu paklenu! I ovako imamo dovoljno nevolja."

Od takvog tona u grivenaru se probudio ponos. "Zašto si došao?" svečano je upitao."Nisam 'došao'. Uopšte ne želim da budem ovde.""Šta ti je cilj?"Odgovorio je glasom punim zajedljivosti. "Nameravam da malo zavirim u Kletnikov Tabor."Te reči su protresle uzlare i začulo se kako im vazduh šišti kroz zube. Grivenar je ščepao oružje.Banorove oči su se istog časa ispunile divljom čežnjom, ali odmah mu se vratila smirena

bezosećajnost. Zgledao se sa grivenarom pre nego što je progovorio. "Prapoglavaru, ti i tvoji saputnici morate sa nama. Povešćemo vas na mesto gde će više Ranjana moći da razmisli o vama."

"Znači li da smo zarobljeni?" planuo je Kovenant."Prapoglavaru, u mom prisustvu nijedna ruka se neće dići na tebe, ali ove stvari se moraju

razmotriti."Kovenant se besno upiljio u Banorovu bezizraznost, a onda se obratio Penosledu. "Šta misliš?"

74

"Ne sviđa mi se takav odnos", ubacila se Lena. "Srdosolja Penosled je istinski prijatelj Domaje. Moja majka Atiaran sa toplinom je govorila o svim džinovima. A ti si Nevernik, nosilac belog zlata. Pokazuju nepoštovanje. Hajde da ih ostavimo i pođemo svojim putem."

Penosled im je odgovorio oboma. "Ranjani nisu slepi. Banor nije slep. Kasnije će mnogo jasnije videti, a vredi tražiti njihovu pomoć."

"U redu", promrmlja Kovenant. "Ionako nisam dobar borac." Kruto se obratio Banoru. "Poći ćemo sa vama." Zbog svega što se desilo između njega i krvne garde, morao je da doda: "Bez obzira na to šta se ovde dešava, ti si mi suviše često spasavao život da bih sad prestao da ti verujem."

Banor mu se opet plitko naklonio. Grivenar je smesta izdao uzlarima nekoliko naređenja. Dvojica su otišla ravnim trkom ka severoistoku, drugo dvoje se udaljilo da zauzme izviđačke položaje sa obe strane družine, a ostali su pokupili male rance iz skrovišta oko udoline. Dok ih je posmatrao, Kovenant se ponovo začudio lakoći i gipkosti kojom su se stapali sa okolinom. Kao da su čak i njihovi otisci u snegu nestajali pred njegovim očima. Dok je Penosled pakovao svoju kožnu vreću, uklonili su sve tragove svog prisustva u udolini. Izgledala je neuznemireno kao da niko nije zalazio u nju.

Kovenant je uskoro pešačio između Lene i Penosleda u istom pravcu kuda su otišla dvojica trkača. Grivenar i Banor brzo su koračali pred njima, a preostalo troje grivenara bilo im je iza leđa, kao straža. Izgledalo je da se otvoreno kreću, kao da se ne plaše neprijatelja. Ipak, Kovenant se dvaput osvrnuo i video ih kako brišu tragove koje su ostavili u sivim smetovima i na hladnom tlu.

Prisustvo trojke spremne da ubija samo mu je povećavalo zbunjenost. Uprkos dugom iskustvu sa nepoverenjem, nije bio spreman na toliko neprijateljstvo Ranjana. Bilo je očito da su se dešavale važne stvari... događaji o kojima nije imao pojma. To neznanje izazvalo je u njemu snažno osećanje da se sudbuna Domaje kreće u pravcu krize, prelomnog zapleta u kojem je njegova sopstvena uloga bila zamagljena i nejasna. Skrivaju činjenice od njega. To osećanje stavljalo je pod sumnju čitavo oporo zdanje njegove svrhe, kao da je podignuto na sporom živom pesku. Morao je da postavi pitanja i sazna odgovore. Ali uznemiravala ga je neizgovorena pretnja ranjanskih užadi. A Banor...! Nije mogao da uobliči pitanja, čak ni u sebi.

I bio je umoran. Već je putovao čitavu noć i nije spavao od prehodnog popodneva. Prošla su samo četiri dana od kako su ga prizvali. Dok se trudio da održi korak, ustanovio je da mu nedostaje snaga usredsređenosti za razmišljanje.

Ni Lena nije bila u boljem stanju. Iako je bila zdravija od njega, bila je stara i nenavikla na hodanje. Postepeno je postao jednako zabrinut za nju koliko i umoran. Kada je počela da naleže na njega, mirno je rekao Banoru da mora da se odmori.

Spavali su do sredine popodneva, a zatim nastavili put do duboko u noć pre nego što su se ponovo ulogorili. Kovenant i Lena sada su se bolje držali. Hrana koju su im Ranjani davali bila je topla i okrepljujuća. Uskoro pošto je mutnosivi dan prešao u olovnu noć stigli su do kraja bregova, nadomak ravnice Ra. Tu su skrenuli ka severu, držeći se neravnog tla u podnožju bregova radije nego da se otisnu u otvorenu, zaleđenu izloženost ravnice. Ipak im je bilo lakše da hodaju. Kovenant se vremenom dovoljno oporavio da počne sa postavljanjem pitanja.

Kao i obično, bilo mu je teško da razgovara sa Banorom. Nepokolebljiva ravnodušnost krvnog gardiste plašila ga je, često ga je činila zlobnim ili besnim zbog običnog osujećenja; takva ćutljivost izgledala je potpuno imuna na razum... antiteza lepre. Sada su svi krvni gardisti napustili poglavare, Veselkamen i pobijanje smrti. Poglavarev Konak bez njih će pasti. Pa ipak, Banor je bio tu, živ, rame uz rame sa Ranjanima. Kada je Kovenant pokušao da postavlja pitanja, osećao je da više ne poznaje čoveka sa kojim razgovara.

Banor je na prva oprezna ispitivanja odgovorio upoznajući Kovenanta sa Ranjanima... grivenarom Kamom i uzlarima Vanom, Lalom i Pulom... i uveravajući ga da će stići na odredište do sledeće večeri. Objasnio je da ova grupa Ranjana predstavlja izviđačku patrolu zaduženu da otkriva razbojnike duž zapadnog ruba ravnica Ra; našli su Kovenanta i njegove saputnike pre slučajno nego po planu. Kada je Kovenant upitao za Jadinku, grivenarku koja je pre sedam godina donela u Veselkamen vesti o Ljudoseči, Banor je mirno rekao da je umrla ubrzo po povratku kući. Posle toga Kovenant je morao silom da izvlači iz njega ono što je želeo da zna.

Na kraju nije smislio nikakav uvijen način da postavi pitanje. "Ostavili ste poglavare", nespretno je rekao. "Zašto ste ovde?"

"Zavet je pogažen. Kako smo mogli da ostanemo?""Potrebni ste im. Nikada im niste bili potrebniji."

75

"Prapoglavaru, kažem ti da je zavet pogažen. Mnoge stvari su pogažene. Bio si tamo. Nismo mogli... prapoglavaru, ja sam sada star. Ja, Banor, međnik krvne garde. Potrebni su mi san i toplo jelo. Iako sam othranjen za planine, ova hladnoća mi prodire u kosti. Nisam dostojan sluga Veselkamena... ne, ne za poglavare, iako nisu ravni Vrhovnom poglavaru Kevinu koji je otišao pre njih."

"Zašto si onda ovde? Zašto niste lepo otišli kući i zaboravili sve ovo?"Penosled se namrštio na Kovenantov ton, ali Banor je mirno odgovorio. "To mi je bio naum... kada

sam napustio Poglavarev Konak. Ali ustanovio sam da ne mogu da zaboravim. Jahao sam suviše mnogo Ranihina. Noću sam ih video... trčali su mi kroz snove kao vedro nebo i čistota. Zar ih nisi posmatrao? Bez zaveta i poricanja smrti, oni su nadmašivali sudbinu krvne garde. Zato sam se vratio."

"Samo zato što si vezan za Ranihine? Prepustio si poglavare i Veselkamen i sve ostalo paklu i krvi, a ovamo si došao zato što ne možeš da se odrekneš jahanja Ranihina?"

"Ja ne jašem."Kovenant se upiljio u njega."Došao sam da podelim posao sa Ranjanima. Nekolicina Haručaija... ne znam koliko... nekolicina ih

je mislila kao i ja. Poznavali smo Kevina u vreme mladosti i slave i nismo mogli da zaboravimo. Terel je ovde, i Runik. Ima i drugih. Učimo Ranjane našim veštinama i učimo od njih negovanje velikih konja. Možda ćemo naučiti da se pomirimo sa porazom pre nego što umremo."

Da se pomire, jeknuo je Kovenant. Banor! Obeshrabrila ga je jednostavnost objašnjenja krvnog gardiste. Znači, tolika stoleća službe bez mrlje i bez sna pretvorila su se u ovo.

Nije više ispitivao Banora; bojao se odgovora.Ostatak dana bio je van dodira sa svojim ciljem. Uprkos Lenine i Penosledove brige i prijateljstva,

hodao je između njih u mrzovoljnoj izdvojenosti. Od Banorovih reči utrnulo mu je srce. Te noći je spavao na leđima, lica okrenutog naviše, kao da ne veruje da će ikada više videti sunce.

Sledećeg jutra ipak se setio. Ubrzo posle svitanja, grupa grivenara Kama srela je još jednog uzlara. Čovek je bio na putu ka ivici ravnice, a u rukama je nosio dva mala buketa žutog cveća. Sivi vetar patetično je tresao krhke latice. Pošto je pozdravio grivenara Kama, pošao je dalje na otvoreno, oštro uzvikujući uz vetar reči na jeziku koji Kovenant nije razumeo. Ponovio je uzvik i stao sa ispruženim rukama kao da nudi cveće vetru.

Uskoro su iz zaklona smrznute jaruge izišla dva Ranihina, pastuv i kobila. Pastuvove grudi bile su prekrivene svežim tragovima kandži, a kobila je imala slomljen, šupalj pogled, kao da je upravo izgubila mlado. Oboje su bili mršavi kao kostur; glad im je iscedila ponos iz ramena i sapi, otkrila im rebra i pretvorila ispijene mišiće u poniznu golotinju. Izgledali su jedva sposobni da podignu glavu. Ipak su rzanjem pozdravili uzlara. Saplićući se, dokasali su do njega i odmah počeli da jedu cveće koje im je pružao. Hrana je nestala u tri zalogaja. Uzlar ih je brzo zagrlio i okrenuo se, očiju punih suza.

Grivenar Kam dao je bez reči uzlaru uveli venac iz kose, kako bi Ranihini imali još po zalogaj. "To je amanibhavam, lekovita trava ravnice Ra", kruto je objasnio Kovenantu. "To je žilava trava, ne propada na zimi tako lako kao što bi Besnik želeo. Održaće ih u životu... još jedan dan." Dok je govorio, besno se zagledao u Kovenanta kao da je jadno stanje dvaju konja Nevernikovo delo. Grubo je mahnuo glavom prema uzlaru koji je hranio konje. "Danas je prešao deset milja da bi našao to malo hrane za njih." Lice mu je odjednom sablasno upalo; izgledao je kao žrtva nečije kletve. Okrenuo se sa bolnim izrazom lica i ponovo pošao ka severu, duž ivice ravnice.

Kovenant se setio; sada mu nije bilo teško da se seti svoje svrhe. Kada je pošao za grivenarom, hodao je kao da se besno bori sa mrtvilom sopstvenih stopala.

Tokom tog dana video je još nekoliko Ranihina. Dvoje je bilo nepovređeno, ali svi su bili izgladneli i poniženi. Svi su bili blizu smrti od gladi.

Leni je teško pao pogled na njih. Dok ih je gledala, nije bila zbunjena, nije bilo izvrtanja ili nejasnosti slike. Taj prizor ju je satirao. Kako je vreme odmicalo, oči su joj upale, kao da pokušavaju da se sakriju u lobanji, i dobile su teške podočnjake. Tako je krhko izgledala dok je piljila pred sebe kao da joj i Kovenant izgleda nejasno... kao da ne primećuje ništa sem isturenih rebara i mršavih udova Ranihina.

Kovenant ju je držao za ruku dok su hodali, vodio je i pridržavao što je bolje mogao. Umor mu je postepeno postajao nevažan; kao da je čak i oštar vetar koji se obrušavao na njih iz ravnica izgubio na važnosti. Klancao je pored Kama kao divlji prorok koji dolazi da prenese Ranjanima lažno proročanstvo.

Sredinom popodneva stigli su do isturenih straža Kamovog odredišta. Dvojica Ranjana iznikla su pred njima iz ogoljene šikare i pozdravili grivenara Kama na ranjanski način - podizanjem ruku do glave,

76

raširenih dlanova i bez oružja. Kam je uzvratio naklon, kratko progovorio s njima tihim, dahtavim jezikom, a onda dao znak Kovenantu, Leni i Penosledu da pođu za njim. "Moji uzlari uspeli su da sazovu samo još tri grivenara", rekao je kad su odmakli dalje kroz brda, "ali četvoro će biti dovoljno."

"Dovoljno?" upitao je Kovenant."Ranjani će prihvatiti odluku četvoro grivenara."Kovenant je mirno izdržao Kamov pogled. Trenutak kasnije grivenar se okrenuo sa neobično

obeshrabrenim izrazom lica, kao da se setio da Kovenantovo pravo potiče od Ranihina. Sada je žurno vodio družinu uzbrdo, sa sivim vetrom u leđa.

Popeli su se uz dve strme litice koje su pružale panoramski pogled na ravnice. Grubo otvoreno zemljište ležalo je pred njima uništeno, sprženo zimom i sivim snegom, naizgled osakaćeno i beživotno. Grivenar Kam se ipak žurno kretao dalje, ne obraćajući pažnju na prizor. Poveo je saputnike pored litica u dolinu zgodno sklonjenu među grubim bregovima i visovima. Dolina je bila velikim delom zaklonjena od vetra, a na padinama su se videle retke zasađene leje nezrelog amanibhavama. Sada se Kovenant sećao šta je tokom ranijih prolazaka kroz dolinu Ra čuo o amanibhavamu. Ta trava sadržala je retku lekovitu moć za konje, a za ljude je bila otrovna.

Osim trave, u dolini su se nalazile još samo četiri mrtve šikare na različitim mestima duž najstrmije padine. Grivenar Kam pošao je pravo ka najgušćoj. Dok se približavao, iz šume mu je u susret izišlo četvoro uzlara. Izgledali su napeto i krhko, što je navelo Kovenanta da primeti koliko su mladi; čak i dve starije devojke izgledale su kao da nisu bile spremne za grivenarstvo koje im je nametnuto. Nervozno su pozdravile Kama, a kada im je uzvratio naklon sklonile su se u stranu da ih propuste u šikaru.

Kovenant je pošao za Banorom u šumu i ustanovio da se u njenom zadnjem delu nalazi uzak usek u padini. Usek se nije zatvarao, ali gornje ivice bile su toliko zakrivljene da Kovenant nije mogao da vidi vrh. Pod nogama je osećao sloj vlažnog, mrtvog lišća kako mu prigušuje korake; prolazio je između hladnih kamenih zidova bešumno kao senka. Nozdrve mu je ispunio miris ustajale drevnosti, kao da je napalo lišće već pokolenjima trulilo u useku; uprkos vlazi, osećao je oko sebe širenje prigušene toplote. Svi su ćutali. Stežući utrnulom rukom Lenine ledene prste, hodao je za Banorom duž useka koji je neravnomerno krivudao kroz stenje.

Grivenar Kam se zaustavio. Kada ga je Kovenant sustigao, tiho je rekao, "Sada ulazimo u tajna mesta ranjanskih skloništa. Upozoravam te, Prstenošo. Ako odlučimo da ne verujemo tebi i tvojim saputnicima, nećeš napustiti ovo mesto. Ovo je poslednje sklonište u čitavoj dolini Ra i okolnim brdima.

Ranjani su u svoje vreme imali nekoliko ovakvih skrivenih mesta za sklanjanje. U njima su grivenari negovali strašne rane Ranihina i obučavali uzlare tajnim obredima grivenarstva. Ali jedno po jedno, sva skloništa...", Kam se upiljio u Kovenanta demonskim pogledom, "...sva su bila izdata. Iako smo ih čuvali svim svojim veštinama, kreši, pragrdani, jamnici... zlo meso u svim oblicima... svi su našli naša skrivena skloništa i opustošili ih." Posmatrao je Prstenošu kao da traži neki znak koji bi obeležio Kovenanta kao izdajnika. "Zadržaćemo te tu... pobićemo tvoje saputnike... radije nego da dozvolimo izdaju ovog mesta."

Ne davši Kovenantu vremena da odgovori, okrenuo se na peti i pošao uz sledeću krivinu useka.Kovenant ga je pratio, mračno namrgođen. Iza okuke se našao u velikoj prostoriji. Bilo je

polumračno, ali videlo se dovoljno dobro da bi razabrao nekoliko Ranihina kako stoje pored zidova. Jeli su oskudne snopove trave, a u zatvorenom prostoru zavrtelo mu se u glavi od oštrog mirisa amanibhavama. Svi su bili povređeni... neki tako teško da su jedva stajali. Jedan je u borbi izgubio čitavu stranu lica, drugi je još krvario iz okrutne mreže tragova kandži na bokovima, a ostalo dvoje su imali slomljene noge koje su mlitavo visile, sa groznim krajevima kosti koji su virili kroz raskinutu kožu.

Primetili su ga dok je mračno zurio u njih. Svi su se nemirno pokrenuli i bolno podigli glave, upirući u njega meke, tužne oči. Za trenutak su ga gledali kao da bi trebalo da ga se boje, ali bili su suviše teško povređeni za strah. Onda su, u agoniji, čak i konji sa polomljenim nogama pokušali da se propnu.

"Prestanite. Prestanite." Kovenant je jedva bio svestan da glasno ječi. Ruke su mu se grčile pred licem, kao da pokušavaju da odagnaju strašni prizor. "Ne mogu da podnesem."

Banor ga je čvrsto uhvatio za ruku i povukao ga kroz prostoriju u sledeći prolaz u kamenu.Noge su ga izdale posle nekoliko koraka, ali Banor ga je ščepao i poneo naviše. Grčevito se držeći

beskorisnim prstima za ramena krvnog gardiste, uspeo je da se okrene tako da ga pogleda. "Zašto?" dahnuo mu je pravo u ravnodušno lice. "Zašto su to uradili?"

Banorovo lice i glas nisu ništa otkrivali. "Ti si Prstenoša. Dali su ti obećanje."

77

"Obećanja." Kovenant je protrljao oči. Kroz sećanje su mu proletela obećanja Ranihina. "Pakla mu i krvi." S naporom se odvojio od Banora. Držeći se za zid useka, stegao je drhtave pesnice kao da pokušava iz njih da iscedi smirenost. Prsti su ga svrbeli od želje za grlom Opakog. "Treba ih ubiti!" promuklo je uzviknuo. "Treba ih osloboditi muka! Kako možete biti tako okrutni?"

Grivenar Kam se pobunio. "Da li se tako radi u tvom svetu, Prstenošo?"Ali Banor je mirno odgovorio. "Oni su Ranihini. Ni ne pomišljaj da im ponudiš milost. Kako ma koji

čovek može doneti odluku između njihove smrti i bola?"Na to je Penosled pružio ruku i dodirao Banoru rame u znak poštovanja.Kovenantu su se vilice grčile da bi zadržale uzvike. Primetio je džinov pokret, okrenuo se i sumorno

pogledao Penosleda. I džin i Banor su prisustvovali njegovoj pogodbi sa Ranihinima pre četrdeset sedam godina, kada su se veliki konji prvi put propeli pred njim; Banor, Penosled, Mhoram i Kvan su možda poslednji preživeli iz pohoda za Žezlom zakona, ali i to je bilo dovoljno. Mogli su da ga optuže. Ranjani su mogli da ga optuže. Još nije znao za šta bi sve mogli da ga optuže.

Burma mu je labavo visila na domalom prstu; smršao je, pa se belo zlato klatilo kao da je beznačajno. Bila mu je potrebna njegova moć. Bojao se da bez moći nagađa stvari koje su od njega krili.

Naglo je zakoračio ka Kamu i ubo ga ukočenim prstom u grudi. "Pakla mu", promrmljao je u odgovor na grivenarov besni pogled, "ako to činiš samo iz ponosa, nadam se da ćeš istrunuti od njega. Mogli ste ih odvesti na jug, u planine... mogli ste ih spasti od ovog. Ponos nije dovoljno dobar izgovor."

Kamov pogled opet je potamneo od vampirski nastalog bola. "To nije ponos", tiho je odgovorio. "Ranihini su rešili da ne idu."

Kovenant mu je poverovao, iako to nije želeo. Nije mogao da posumnja u ono što je video u grivenaru. Povukao se, ispravio ramena i duboko udahnuo. "Onda mi bolje pomozi. Veruj mi, želeo to ili ne. Mrzim Kletnika isto koliko i ti."

"To je moguće", odgovorio je Kam, povrativši žestinu. "Što se tiče tebe, nećemo protivurečiti Ranihinima. Video sam... ne bih verovao da nisam video. Da se propnu! Onako povređeni! Ne moraš nas se bojati, ali tvoji saputnici su nešto drugo. Što se tiče žene...", uložio je napor da mirno govori, "...tu nisam nepoverljiv. Na licu joj se vidi ljubav prema Grivi. Ali ovaj džin... on se mora dokazati."

"Čujem te, grivenaru", tiho je rekao Penosled. "Poštovaću tvoje nepoverenje što bolje mogu."Kam je izdržao džinov pogled, a onda se osvrnuo ka Banoru. Krvni gardista je neosetljivo slegnuo

ramenima. Kam je klimnuo glavom i poveo grupu dalje niz usek.Pre no što je pošao za njim, Kovenant je ponovo uhvatio Lenu za ruku. Nije podigla glavu, a u

polumraku joj nije video oči, nego samo modrice pod njima. "Budi hrabra", rekao je što je nežnije mogao. "Možda neće biti tako strašno." Nije mu odgovorila, ali nije se ni oduprla kada ju je povukao dalje. Držao ju je kraj sebe i uskoro su zajedno izišli iz drugog kraja prolaza.

Usek se otvarao u skrivenu dolinu koja je delovala prostrano posle skučenog prostora na prilazu. Nad ravnom površinom nabijene zemlje strmi zidovi su se čvrsto dizali ka uskoj krpici noćnog neba. Sama dolina bila je dugačka i duboka; savijala se u obliku slova "S", završavajući se drugim usekom u brdima. Na nekoliko mesta duž zidova doline nalazili su se isprani kameni stubovi i gomile stenja, a u uglovima i pukotinama oko tog ogromnog stenja, zaklonjeni od snega koji bi dopro sa otvorenog neba, stajali su šatori Ranjana... nomadski domovi pojedinih porodica. Izgledali su jadno malobrojno.

Grivenar Kam se oglasio uzvikom kada je ušao u dolinu; kada su ga Kovenant i Lena pristigli, desetine Ranjana već su se kretale od šatora ka njima. Kovenant je bio neprijatno iznenađen što svi izgledaju jednako progonjeno kao Kam. Za razliku od Ranihina, nisu bili izgladneli. Ranjani su bili poznati po lovačkoj veštini i očito su mogli da obezbede više mesa za sebe nego trave za konje. Ipak, bili su napaćeni. Svi osim dece i bolesnih nosili su oznake uzlara, iako je čak i Kovenantovo nevično i površno oko videlo koliko su neki od njih nespremni za rad i opasnosti uzlarenja. To je potvrdilo njegovu raniju pretpostavku da je broj Ranjana opasno smanjen, usled zime ili rata. I svi su imali Kamov izmučeni, neispavani pogled, kao da ne mogu da se odmaraju jer su im snovi ispunjeni užasom.

Sada je Kovenant nagonski shvatio šta je to. Svi su, čak i deca, bili progonjeni krvavim izgledom istrebljenja Ranihina. Bojali su se da će svrha, cilj postojanja čitavog naroda uskoro potpuno nestati iz Domaje. Ranjani su oduvek živeli za Ranihine i sada su verovali da će živeti tek toliko dugo da vide kako umire poslednji Ranihin. Dogod veliki konji odbijaju da napuste Zaravan, Ranjani su bili bespomoćni da spreče takav kraj.

Samo ih je njihov tvrdoglavi, borbeni ponos čuvao od očajanja.

78

Dočekali su Kovenanta, Lenu i džina ćutanjem i praznim pogledima. Lena ih je jedva primetila, ali Penosled im se naklonio ranjanskim načinom i Kovenant je sledio njegov primer, iako je tim pokretom izložio pogledima svoj prsten.

Nekoliko uzlara je zažamorilo pri pogledu na belo zlato, a neko od grivenara je gorko rekao: "Znači, istina je. Vratio se." Kada im je Kam rekao šta su učinili ranjeni Ranihini, neki su se zgrčili od bolnog čuđenja, a ostali su ljutito zažamorili u pola glasa. Ipak su se svi naklonili Kovenantu; Ranihini su se propeli pred njim i Ranjani mu nisu mogli odbiti dobrodošlicu.

Onda su se sunačari, Ranjani premladi ili prestari ili suviše bolesni za uzlare, udaljili, a troje grivenara o kojima je Kam ranije govorio prišlo je da se predstavi. Kada su izgovorili imena, grivenar Jain, mrgodna žena koja je maločas govorila, obratila se Kamu. "Je li bilo neophodno primiti i džina?"

"On mi je prijatelj", smesta se obrecnuo Kovenant. "I Banor zna da mu se može verovati, iako su krvni gardisti suviše bandoglavi da bi to glasno rekli. Ne bih stigao dovde da nije bilo Srdosolje Penosleda."

"Precenjuješ me", ironično je dodao Penosled.Grivenari su odmeravali Kovenantove reči kao da je taj kratki govor imao više od jednog značenja.

Tu se ubacio Banor. "Srdosolja Penosled učestvovao je u pohodu za Žezlom zakona sa Vrhovnim poglavarom Prothalom, prapoglavarom Kovenantom i grivenarkom Litom. U to vreme bio je vredan poverenja. Možda nije preostalo ništa od starih vrednosti džinova."

"Ni ti ne veruješ u to", obrecnuo se Kovenant.Banor je podigao jednu obrvu. "Jesi li video Lelej, prapoglavaru? Je li ti Srdosolja Penosled rekao šta

se desilo u primorskom domu džinova?""Ne.""Onda si mu prerano poklonio poverenje."Kovenant se trudio da se savlada. "Zašto mi ne kažeš šta je bilo?"

"To nije moje mesto. Nisam se ja ponudio da te vodim do Pustog Grobišta."Kovenant je zaustio da se pobuni, ali Penosled mu je umirujuće spustio ruku na rame. Uprkos

sukobljenim osećanjima koja su mu izborala čelo i opasno se zgusnula u uvučenim očima, džinov glas bio je miran. "Je li običaj Ranjana da ostave svoje goste da stoje na hladnoći, gladni, posle dugog putovanja?"

Kam je pljunuo na zemlju, a umesto njega odgovorila je grivenarka Jain. "Ne, to nam nije običaj. Pogledaj." Mahnula je glavom prema nastavku kanjona, gde su sunačari poslovali oko velike vatre pod zaklonom jednog od stubova. "Hrana će uskoro biti spremna. To je meso kreša, ali možete ga mirno jesti - mnogo puta je skuvano." Onda je uhvatila Lenu za ruku. "Hodi. Patila si pri pogledu na Ranihine. Znači da deliš naš bol. Učinićemo šta možemo da se oporaviš."

U Kovenantu su se uskomešali bespomoćnost i strah, ali nije mogao da se odupre toploti logorske vatre; bila je bolno potrebna njegovom promrzlom telu. Prsti su mu, onako utrnuli, još dobili i promrzline celom dužinom, sve do zglavaka. Znao je da će, ukoliko se ne postara za njih, uskoro biti u opasnosti od trovanja krvi ili gangrene. Boleo ga je napor samokontrole, ali ipak je pošao ka vatri, za Lenom i Jain. Što je tiše mogao, zamolio je jednog sunačara za malo tople vode kako bi oprao noge.

Uprkos utrnulosti, osetio je olakšanje od zgrejanih nogu. Topla voda pomogla je da mu se kosti otope na toploti vatre. Ni noge mu nisu bile onako strašno oštećene kao što se plašio. Otekle su od infekcije, ali šteta nije bila ništa veća nego pre nekoliko dana. Iz nekog razloga, telo mu se odupiralo bolesti. Bilo mu je drago zbog otkrića da nije u opasnosti da izgubi stopala.

Hrana je bila gotova malo kasnije. Kamovih sedam uzlara selo je prekrštenih nogu oko vatre sa četvoro grivenara, Banorom, Penosledom, Lenom i Kovenantom, a sunačari su postavili pred njih tanjire od suvih, krtih listova banane. Kovenant se našao između Lene i Banora. Hromi čovek, koji je mrmljao nešto za sebe, poslužio ih je gulašem i vrelim zimskim krompirima. Kovenant nije uživao u pomisli da jede kreše... očekivao je da će meso biti smrdljivo i žilavo... ali bilo je toliko dugo kuvano, sa tako jakim travama, da je ostala samo slaba gorčina. I bilo je vruće. Njegova želja za toplotom bila je nezasita. Jeo je kao da vidi pred sobom duge dane hladnoće i oskudice.

Imao je dobar razlog. Bez pomoći, ni on ni njegovi saputnici neće moći da nađu dovoljno hrane za put do Kletnikovog Tabora. Kao da se setio da je negde čuo kako aliantha ne raste na Ubojnim zaravnima. Neprijateljstvo Ranjana predskazivalo im je zlo na više načina.

Iako se bojao, znao je da mora dopreti do srži tog neprijateljstva.

79

U hrani je tražio protivotrov za strah, ali u žvakanju i razmišljanju prekinuo ga je neobičan čovek koji je neočekivano ušao u sklonište. Došao je kroz dalji deo kanjona i pošao pravo, otvoreno prema okupljenim muškarcima i ženama. Po odeći je pomalo podsećao na Ranjane; koristio je iste tkanine za tanku košulju i pantalone, isti kožuh. No, kožuh mu je visio sa ramena tako da je sprečavao slobodu pokreta više nego što bi ijedan Ranjanin trpeo. I nije nosio konopac na sebi. Umesto te ranjanske oznake, imao je u jednoj ruci kratko koplje nalik na žezlo; a za pojas mu je bio zataknut oštar drveni bodež.

Uprkos otvorenosti kojom se približavao, davao je utisak nesigurnog izazivanja, kao da iz nekog razloga veruje kako Ranjani mogu da mu se narugaju. Pogledom je plašljivo preletao po njima, kao da više odskače nego prilazi onom što vidi.

Oko njega je lebdeo oblak krvi koji Kovenant nije mogao da objasni. Bio je čist i nepovređen; ni koplje ni bodež nisu pokazivali tragove skorog korišćenja. Ipak je nešto u njemu govorilo o krvi, o ubijanju i gladi. Dok se čovek približavao vatri, Kovenant je shvatio da svi Ranjani sede nepomično ukočeni - ne mičući se, ne jedući, ne gledajući stranca. Poznavali su tog čoveka po nečemu što im je zadavalo bol.

Trenutak kasnije, čovek se svađalački oglasio. "Jedete bez mene? I meni je potrebna hrana."Grivenarka Jain nije podigla pogled sa zemlje. "Znaš da si nam dobro došao. Pridruži nam se ili uzmi

hrane koliko ti je potrebno.""Jesam li stvarno dobro došao? Gde su pokreti i reči pozdrava? Pah! Čak me ni ne gledate."Ali kada ga je Kam prostrelio pogledom ispod natuštenih obrva, čovek se trgao i skrenuo pogled."Pio si krv", tiho je rekla Jain."Da!" brzo je odgovorio čovek. "I vi ste uvređeni. Ništa vi ne razumete. Da nisam najbolji trkač i

negovatelj Ranihina u čitavoj ravnici Ra, ubili biste me na mestu bez trenutka razmišljanja o datim obećanjima."

"Nismo toliko prevrtljivi da zaboravimo obećanje", mračno je promrmljao Kam.Nepoznati nije obratio pažnju na te reči. "Sada vidim goste među vama. Prstenoša lično. I džin...",

jetko je naglasio, "...ako me oči ne varaju. Jesu li i Besomuci dobro došli?"Kovenant se iznenadio kad je Banor progovorio pre nego što su Jain ili Kam stigli da odgovore. "On

je Srdosolja Penosled." Tuđinski naglasak krvnog gardiste imao je čudan prizvuk žestine, kao da saopštava ključnu činjenicu.

"Srdosolja Penosled!" Podsmehnuo se nepoznati, ali nije pogledao džina u oči. "Onda je gotovo sigurno da je Besomuk."

"Mi nismo sigurni", rekao je Kam.Čovek nije obratio pažnju na njega. "I Prstenoša... mučilac konja. Je li i on besomučan? Drži se svog

mesta... desna ruka krvne garde. Ovo je ponosna gozba... svi najokrutniji neprijatelji Raihina su na okupu. I dobro došli!"

Na ovo je Jainin glas otvrdnuo. "I ti si dobro došao. Pridruži nam se... ili uzmi hrane koliko ti je porebno i idi."

Sunačar je nesigurno pošao ka nepoznatom, noseći list pun hrane. Ovaj mu ga je naglo oteo iz ruku. "Ići ću. Čujem kako tvoje srce poriče tvoje reči. Nisam ponosan ni dovoljno dobro došao da jedem sa takvima." Smesta se sarkastično okrenuo na peti i pošao u pravcu iz kojeg je došao. Trenutak kasnije napustio je sklonište jednako naglo kao što je i ušao.

Kovenant je ga je ispratio zbunjenim pogledom, a onda osmotrio grivenare, tražeći objašnjenje. Sedeli su zagledani u hranu kao da ne mogu nikoga da pogledaju u oči. Ni Penosled, izgleda, nije razumeo šta se upravo desilo. Lena nije ni primetila; onako sedeći, napola je zaspala. Kovenant je pogledao Banora.

Krvni gardista se mirno suočio sa Kovenantovim pitanjem i odgovorio onom istom bezosećajnom žestinom. "To je Pieten."

"Pieten", sumorno je ponovio Kovenant. Penosled je promuklo ponovio. "Pieten!""Njega i časnicu Lauru spasli smo u pohodu za Žezlom zakona, u bici kod Vitog Drvograda. Sećaš li

se? Lauru i malog Pietena su povredili...""Sećam se", gorko je odgovorio Kovenant. "Pragrdani su im nešto učinili. Upotrebili su ih kao

mamac. Ona... ona..." Sećanje ga je užasnulo. Laura je bila užasno zloupotrebljena i sva njena ogromna hrabrost nije bila dovoljna da prevaziđe ono što joj je učinjeno. A dete, Pieten... i dete je bilo zloupotrebljeno.

80

Penosled je progovorio preko Kovenantovog užasa. "Poveli smo i časnu Lauru i Pietena do ravnica Ra i Ljudoma." Kovenant se setio da je džin nosio Pietena u naručju. "Tu, na Prstenošin zahtev i... i moj... Ranjani su preuzeli brigu o Lauri i Pietenu."

Banor je klimnuo glavom. "To je obećanje koje je pomenuo.""A Laura?" obeshrabreno je upitao Kovenant."Umrla je dok je Pieten bio još mali. Ono što joj je učinjeno prekratilo joj je život.""A Pieten?" Penosled je bio uporan. "Šta su mu to pragrdani učinili?"Tišinu je prekinulo Kamovo mrmljanje. "On je lud."Jain mu se gorko suprotstavila. "On je najbolji trkač i negovatelj Ranihina u čitavoj ravnici Ra... kao

što je i rekao.""On služi Ranihine", dodao je Banor. "Stara se o njima potpuno kao mnogi grivenari. Ali postoji...",

za trenutak je tražio pravu reč, "...izopačenost u njegovoj ljubavi. On...""Voleo je ukus krvi", prekinuo ga je Kovenant. U sećanju je video Pietena... jedva četiri godine

starog... u purpurnoj svetlosti bolesnog meseca. Pieten je umazao prste na okrvavljenoj travi, olizao ih i nasmešio se.

Banor se složio klimanjem glave."On liže rane Ranihinima da bi ih očistio!" Užasnuto je rekao Kam.

"Zbog njegove velike veštine sa Ranihinima", nastavio je Banor, "i zbog starih obećanja datih u vreme pohoda, Ranjani dele sa njim svoj život i posao. Ali boje ga se zbog divljačnosti. Zato živi sam. A ponaša se prema Ranjanima kao da su ga prognali."

"Pa ipak se bori", dodala je Jain trenutak kasnije. "Videla sam kad je kopljem ubio tri kreša koji su gotovo savladali Ranihina."

"Bori se", promrmljao je Kam. "On je lud."Kovenant je duboko uzdahnuo kao da pokušava da udahne hrabrost. "A mi smo odgovorni...

Penosled i ja... mi smo vam ga dali, znači mi smo odgovorni. Je li tako?"Na zvuk njegovog glasa Lena se promeškoljila i pospano zatreptala, a Penosled mu je odgovorio.

"Nije, prijatelju."Grivenarka Jain je odgovorila uznemirenim glasom: "Ranihini su te odabrali. Ne tražimo da ih

spaseš.""Nazovi to ponosom ako hoćeš", dodao je Kam. "Ranihini su vredni ponosa.""A odgovornost je moja", dodao je Penosled tako bolnim glasom da je Kovenant osetio bol pri

slušanju. "Mene treba kriviti. Posle bitke kod Vitog Drvograda... kada je čitav pohod znao kakva je bezimena strava pričinjena detetu... ja sam mu uskratio glinu-vidarku koja bi ga možda izlečila."

Kovenant se sećao i toga. Progonjen žaljenjem zbog silnih jamnika koje je pobio, Penosled je poslednjom glinom-vidarkom olakšao muke nekoj ranjenoj spodobi umesto da pomogne Pietenu. Pokušao je da se pobuni protiv džinove samooptužbe. "Nisi je uskratio. Samo si..."

"Nisam je dao." Penosledov odgovor bio je konačan, kao odrezan."Oh, pakla mu!" Kovenant se osvrnuo po grupi, tražeći način da nekako savlada situaciju. Ali nije ga

nalazio.Nehotice je probudio Lenu. Brzo je sela i upitala: "Voljeni, šta nije u redu?"Kovenant ju je utrnulim prstima uhvatio za ruku. "Nemoj da se brineš. Samo pokušavam da shvatim

šta se ovde dešava.""Kraljice moja", ubacio se Penosled. Obrisao je usta, spustio lišće na kome je stajala hrana i uspravio

se na noge. Previsok u krugu Ranjana, iskoračio je da bi stao kraj vatre. "Kraljice moja, naš problem je u tome što Ranjani pogrešno sumnjaju u mene. Izrazili su poštovanje prema tebi, Leni, kćeri Atiaraninoj, i prihvatili su prapoglavara Tomasa Kovenanta, Nevernika i Prstenošu. Ali meni ne veruju."

Lena je podigla pogled ka njemu. "Znači da su budale", dostojanstveno je rekla."Ne." Penosled se bledo nasmešio. "Istina je da sam bio gost u Ljudomu i saputnik grivenarke Lite u

pohodu za Žezlom zakona. I istina je da me krvni gardista Banor poznaje. Borili smo se zajedno kod Vitog Drvograda. Ali oni nisu budale. Snašao ih je usud džinova i to nepoverenje zaslužuje poštovanje."

Obratio se grivenarima. "Ipak, iako shvatam vašu sumnju, teško mi je da je podnosim. Moje srce traži da odem sa mesta na kome mi ne veruju. Ne bi vam bilo lako da me zaustavite. Ali neću poći. Moje misli traže da ostanem sa svojim prijateljem Tomasom Kovenantom. Možda će vas on ubediti da me

81

prihvatite. Ali neću ga moliti za to. Moram se sam izboriti za vaše poverenje. Trudiću se da razumem vašu sumnju... tako da se neprijatelji Opakog, Dušomora i Zuboše, ne dele među sobom. Tražite sve što želite."

Grivenari su se oštro zgledali i Kovenant je osetio da se opet stvara zategnuta atmosfera. Džinovo lice bilo je zlokobno mirno, kao da je svestan lične krize i zna kako da se izbori sa njom. Ali Kovenant ništa nije razumeo. Neprijateljstvo Ranjana i dalje ga je čudilo. Sve ga je svrbelo da skoči u odbranu džina.

Uzdržao se jer je shvatao zašto Penosled hoće da se dokaže - i jer je strašno, užasno želeo da vidi kako će to džin učiniti.

Grivenari su se posavetovali bez ijedne reči, a onda je Jain ustala i preko vatre pogledala Penosleda. Iako nepozvan, Banor joj se pridružio. Za trenutak su ozbiljno posmatrali džina. Konačno je Jain progovorila. "Srdosoljo Penoslede, Besnik je vičan zlobi. Da bi se otkrile sve njegove prevare treba imati istu toliku spretnost. Ranjani tu spretnost nemaju. Kako onda da te isprobamo?"

"Ispitajte moju prošlost", odgovori Penosled ravnim glasom. "Bio sam van Koerkrija što su ga žinovi izgradili kada su Besomuci spustili ruku na moj narod. Od tog vremena krstarim Domajom i napadam... ubijam razbojnike. Borio sam se uz Kamendolce u odbrani njihovih domova. Ja sam..."

"Imaju stvorenja koja uništavaju kamen!" prekinula ga je Lena sa iznenadnom žustrinom. "Njihove ogromne, okrutne ruke razdiru domove i pretvaraju ih u šljaku. Bez snage ovog džina ne bismo sačuvali ni jedan jedini uspravan kamen."

"Lena!" Kovenant je hteo da zatapše, da glasno pohvali njenu potvrdu, ali umesto toga ju je nežno prekinuo, stežući joj ruku sve dok nije ka njemu okrenula ljutiti pogled. "Nije mu potrebna naša pomoć", rekao je kao da se boji da će joj od tolikog gneva stradati krhke kosti lica. "Može sam da odgovara."

Njen bes se postepeno pretvorio u bol. "Zašto nas muče? Cilj nam je da spasemo i Ranihine. Ranihini nam veruju."

Kovenant ju je umirivao što je bolje umeo. "Patili su. Odgovorni su i za same sebe.""I ja sam učestvovao u povratku Tomasa Kovenanta u Domaju", nastavio je Penosled. "Ni on ne bi

sedeo ovde, nameran da pomogne Domaji, da nisam uližio svoju snagu.""To nije dovoljno", nemilosrdno je rekla Jain. "Besnik ne bi oklevao da ubije i svoje radi krupnijih

ciljeva. Možda si služio Kamendolcima u prizivanju kako bi ovo belo zlato palo u ruke Zuboši.""A nisi nam objasnio Lelej." Banorov glas bio je tih, uzdržan, kao da poteže vrlo osetljivo pitanje.Ali Penosled je to odgurnuo u stranu trzajem krupne glave. "Onda zaboravite moju prošlost...

zaboravite ožiljke rizika koji mi pokrivaju kožu. Moguće je da sam oruđe Opakog. Prosudite ono što vidite. Pogledajte me. Da li zaista verujete kako bi se Besomuk prerušio u mene?"

"Kako da odgovorimo?" promrmljala je Jain. "Nikada te nismo videli zdravog."Penosled je gledao Banora; pitanje je bilo upućeno krvnom gardisti.Banor je odgovorio mirno i nepristrasno. "Džine, ne izgledaš mi dobro. Mnoge stvari su iskrivljene

po ovoj zimi... ali ti ne izgledaš dobro. Postoji u tebi požuda koju ne razumem. Liči mi na Izopačenje."Grivenari su složno zaklimali glavama u znak slaganja."Banore!" Penosled je teško disao. Ukočena smirenost se začas razbila i lice mu se iskrivilo od

muke. "Ne proklinji me tako kratkim rečima. Može biti da suviše ličim na Pietena. Zadavao sam udarce koje ne mogu da opozovem ili sprečim. A ti si video... na mojoj glavi leži krv džinova."

Krv džinova? Kovenant je jeknuo. Penoslede!Sledećeg trenutka Penosled je povratio kontrolu nad sobom. "Ali poznavao si me, Banore. Vidiš da

mi nije namera da služim Opakog. Ne bih mogao...!" Reči su mu se divlje otkidale sa usana."Poznavao sam te", složio se Banor. "A da li te sada poznajem?"Džinove ruke su se grčile kao da se spremaju za nasilan odgovor, ali zadržao je smirenost. Ne

ispuštajući Banorov pogled, kleknuo je kraj vatre. Čak je i tako bio viši od Banora i grivenarke Jain. Mišići su mu se napeli kad se nagnuo napred, a narandžasti plamen se opasno odražavao sa duboko usađenih očiju.

"Video si kaamoru, Banore", napeto je rekao, "obred vatre koji džinovi koriste u tuzi. Video si njen bol. Nisam spreman... ovo nije moje vreme za takve obrede. Ali neću se povući dok me ne priznaš, Banore iz krvne garde."

I dalje gledajući Banora u oči, gurnuo je obe pesnice u najusijaniji žar logorske vatre.Uzlari su od tog prizora glasno dahnuli, a ostali grivenari su skočili i pridružili se Jain. Kovenant ih

je pratio kao da ga je džin povukao na noge.Penosled se ukočio od agonije. Iako mu plamen nije gutao meso, bilo je jasno da ga užasno muči.

Mišići na čelu grčili su mu se i napinjali kao da će mu rastrgnuti lobanju; tetive na vratu su mu iskočile kao

82

užad; znoj mu je lio kao krv niz usijane obraze; usne su mu se zgrčile u belu omču oko zuba. Ali pogled mu nije ni zatitrao. U mukama je zadržavao zahtev svog bola.

Banor mu je uzvraćao pogled sa izrazom nepristrasne ravnodušnosti na tuđinskom licu.Uzlari su bili zgroženi. Mučno su piljili u Penosledove šake. Grivenari su sa izrazom bola i straha

gledali Banora i džina, prateći njihovo odmeravanje snage volje. Samo je Lena tiho kriknula i zagnjurila lice Kovenantu u rame.

Ni Kovenant nije mogao da podnese prizor Penosledove patnje. Okrenuo se Banoru i dahnuo mu u uvo. "Odustani! Priznaj da ga poznaješ. Vatru mu paklenu! Banore... prokleti sebičnjaku! Tako si ponosan... pošto je krvna garda propala ne možeš podneti da priznaš kako je igde ostalo imalo vernosti. Ili ti ili ništa. Ali on je džin, Banore!" Banor se nije ni pomerio, ali mišići u vilici su mu poigravali. "Zar ti Elena nije bila dovoljna?" prosiktao je Kovenant. "Zar pokušavaš da načiniš od njega još jednog Kevina?"

Banor ove sede obrve su se za trenutak zgrčile u ukočenom mrštenju. Onda je mirno progovorio. "Oprosti mi, Srdosoljo Penoslede. Verujem ti."

Penosled je izvukao ruke. Bile su ukočene od bola. Privio ih je uz grudi, promuklo dahćući.Banor se okrenuo ka Kovenantu. Bilo je nečeg u njegovom držanju od čega se Kovenant zgrčio, kao

da je očekivao udarac krvnog gardiste. "I ti si izazvao pad Vrhovnog poglavara Elene", rekao je Banor krhkim glasom. "Ti si nas naterao da otkrijemo neizgovoreno ime, a nisi sam poneo teret tog imena. Zato je Zakon smrti prekršen, a Elena je pala. Nisam ti prebacivao tada, i neću ni sad. Ali kažem ti ovo: čuvaj se, prapoglavaru Kovenante! Držiš suviše mnogo sudbina u svojim bolesnim rukama."

"Znam to", promrmljao je Kovenant. Toliko se tresao da je morao obema rukama da obgrli Lenu kako bi se pridržao. "Znam to. To je jedina stvar koju sigurno znam." Nije mogao da pogleda Penosleda; bojao se džinovog bola, bojao se da se džinu nije dopalo njegovo uplitanje. Zato se oslonio na Lenu dok se u njemu reakcija na napetost pretvarala u bes.

"Ali sada mi je dosta toga." Glas mu je zvučao suviše grubo, ali bilo mu je svejedno. Bio mu je potreban odušak. "Nisam više voljan da molim za pomoć. Sad ću vam reći šta da radite. Grivenarka Lita je obećala da će Ranjani učiniti sve što želim. Stalo vam je do obećanja... održite i ovo. Potrebna mi je hrana, koliko god možemo da ponesemo. Potrebni su mi vodiči da nas što brže odvedu do Domajinog Sunovrata. Potrebni su mi izviđači da nam pomognu u prelasku Ubojnih zaravni." Reči su mu se kotrljale između zuba brže nego što je mogao da ih kontroliše. "Ako je Penosled obogaljen... pakla mu, to ćete mu nadoknaditi!"

"Zatraži još i mesec", promrmljao je grivenar Kam."Ne izazivaj me!" Vreli uzvici su mu navirali u grlo kao vatra; okrenuo se da baci plamen na

grivenare, ali njihovi uplašeni pogledi su ga zaustavili. Nisu zasluživali toliki bes. Kao i Banor i Penosled, bili su žrtve Opakog... žrtve stvari koje on, Tomas Kovenant, nije učinio, koje nije hteo ili nije mogao da uradi, za Domaju. Opet je osetio podrhtavanje tla na kojem stoji.

S naporom se ponovo okrenuo ka Banoru i pogledao ga u ostarele oči. "Ono što se desilo Eleni uopšte nije tvoja krivica", promumlao je. "Ona i ja... smo to učinili zajedno. Ili sam to ja učinio njoj." Primorao se da pođe do Penosleda.

No, pri prvom pokretu Lena ga je uhvatila za ruku i cimnula ga da se okrene. Oslanjao se o nju, ne obraćajući mnogo pažnje; sada ga je naterala da je pogleda. "Elena... moja kćer... šta joj se desilo?" U očima joj se prelivao užas. Sledećeg trenutka se očajnički zakačila za njega, kao kandžama. "Šta joj se desilo?"

Kovenant se upiljio u nju. Napola je zaboravio, nije hteo da se seti da ona nema pojma o Eleninom kraju.

"Rekao je da je pala!" vrisnula je na njega. "Šta si joj to učinio?"Držao ju je što je dalje mogao i izmicao. Odjednom mu je svega bilo dosta. Lena, Penosled, Banor,

Ranjani... nije mogao da odjednom misli na sve. Okrenuo je glavu ka Penosledu, prenebregavši Lenu, i tupim pogledom zamolio džina za pomoć. Ali Penosled nije ni primetio Kovenantovu skamenjenu, nemu molbu. Još je bio obuzet sopstvenim bolom, trudeći se da savije ukočene prste. Kovenant je oborio glavu i ponovo pogledao Lenu kao da je ona zid o koji mora da udari glavom.

"Mrtva je", promuklo je rekao. "Ja sam kriv... ne bi se našla u toj zbrci da nije bilo mene. Nisam je spasao jer nisam znao kako."

Čuo je uzvike iza leđa, ali nisu delovali na njega. Gledao je Lenu. Značaj izgovorenih reči polako je prodirao sve dublje. "Mrtva", ponovila je praznim glasom. "Kriv." Pred Kovenantovim očima svetlo razuma u njenom pogledu jenjavalo je i trnulo.

"Lena", zaječao je, "Lena!"

83

Nije ga prepoznala. Prazno je piljila kroz njega kao da je duša u njoj umrla.Vika iza Kovenanta je jačala. Začuo je glasan uzvik tik iza sebe. "Izdati smo! Pragrdani i jamnici...!

Pobili su stražare!"Glas pun hitnje dopro je do njega. Tupo se okrenuo. Pred grivenarima i Banorom stajala je mlada

uzlarka i gotovo cvokotala od straha. Iza nje, na ulazu u sklonište, borba je već počela. Kovenant je čuo kako iz pukotine odjekuju uzvici i stenjanje divlje bitke prsa u prsa.

Sledećeg trenutka u kanjon je banula zbijena grupa jamnika, mašući ogromnim mačevima u moćnim, lopatastim šakama. Jurnuli su na Ranjane uz prodornu riku.

Pre nego što je Kovenant stigao da reaguje, Banor je uhvatio i njega i Lenu i počeo da ih vuče ka drugom kraju doline. "Bežite", govorio je dok ih je cimao napred. "Džin i ja ćemo sprečiti poteru. Preuzećemo vas... što pre budemo mogli. Bežite na sever, pa na istok."

Litice su se sužavale sve dok se Kovenant i Lena nisu našli na ulazu u novu pukotinu u bregovima. Banor ih je gurnuo prema tamnoj raselini. "Žurite. Držite levo." Istog časa je nestao... otrčao je pravo u bitku.

Napola nesvesno, Kovenant je proverio da li za pojasom još ima Triokov nož. Nešto u njemu žudelo je da potrči za Banorom, da se baci kao on u očišćenje okršaja... da potraži oproštaj.

Čvrsto je stegao Lenu za ruku i povukao je za sobom u usek.

10. PARIJA

Iza prve krivine nestalo je čak i slabo svetlo logorskih vatri i više ništa nije video. Lena se kretala kao krpena lutka - prazna i trapava. Hteo je da se nasloni na njega, tako da mu ostanu obe slobodne ruke; ali kada je obmotao njene prste sebi oko mišice, mlitavo su spali. Bio je primoran da pipa put levom rukom i vuče Lenu osakaćenom desnom. Zbog utrnulosti mu se činilo da će je svakog časa izgubiti.

Vika ga je pratila kroz usek i svaki krik mu je povećavao žurbu. Besno je psovao, pokušavajući da se time sačuva od histerije.

Kada se usek podelio, pratio je levi zid. Ovaj usek je u nekoliko koraka postao tako uzak da je morao da se kreće pobočke, vukući Lenu za sobom. Onda je počeo da se spušta. Uskoro je bio tako strm da su im se buđavo lišće i glina ponekad pomerali pod nogama. Onda se usek pretvorio u tunel. Kamen im se slio nad glavama, a pod se uzdigao sve dok tavanica nije postala tako niska da se Kovenant saginjao iz straha da će razbiti glavu. Plašio ga je opšti mrak u prolazu. Osećao se kao da slepo pipa put kroz utrobu zemlje, osećao je da ga svaki korak može odvesti u bezdan. Više nije čuo zvuke iz kanjona; uši su mu bile ispunjene sopstvenim koprcanjem. Ipak se nije zaustavio. Pritisak hitnje, pritisak slepog kamena koji mu se nadnosio nad potiljkom, gurali su ga napred.

Lena i dalje nije davala znake života. Spoticala se, kretala kad je povuče, tupo udarala o zidove tunela; ali ruka u njegovoj šaci bila je nepokretna. Nije mogao da joj čuje čak ni disanje. Cimao ju je za ruku kao maloumno dete.

Konačno se tunel završio. Bez ikakvog upozorenja, kamen je nestao i Kovenant se našao u šipražju. Stabljike i grane šibale su ga kao da im je neprijatelj. Štiteći lice podlakticom, jurio je napred sve dok se nije našao na otvorenom, preznojen na ledenom vetru.

Noć je bila vlažna i ledena kao i obično, ali posle potpune tame u tunelu ispostavilo se da može da ponešto nazre. Stajao je sa Lenom pod visokom, nadnesenom liticom. Šipražje i grmlje pokrivalo je najveći deo podnožja, ali iza njih tlo se spuštalo, otvoreno, ka ravnici Ra.

Stajao je pod ujedima vetra i pokušavao da razmotri situaciju. Tunel je sa ove strane bio dobro skriven šipražjem i grmljem, ali Ranjani bi ipak trebalo da postave straže i tu. Gde su? Nikoga nije video, ništa nije čuo osim vetra.

Došao je u iskušenje da doziva, ali sprečila ga je ledena praznina noći. Ako su Ranjani poraženi, razbojnicima neće biti nimalo teško da pođu za njim kroz tunel; jamnici i pragrdani sa lakoćom savlađuju takve tamne prolaze. Možda ga već sada pragrdani posmatraju iz guštare.

Na sever, pa na istok, rekao je Banor. Znao je da bi trebalo da pođe, ali nije imao ništa... ni hranu, ni pokrivače, ni vatru. Ako se Banor i džin uskoro ne pojave, sa njim i Lenom je gotovo.

84

Ali Banor je rekao da će ih oni preuzeti. Prekasno je, promrmljao je da bi učvrstio sopstvenu odluku, prekasno je da se sad brinem o nemogućem. Od samog početka sve je bilo nemoguće. Sad samo idi. Bar nju skloni sa ovog vetra.

Prebacio je Lenu levo od sebe, obgrlio ju je i pošao ka severu kroz neprirodno uporni vetar.Žurio je što je više mogao, pridržavajući Lenu, plašljivo se osvrćući da vidi prate li ih. Kada je stigao

do procepa u brdima s leve strane, našao se pred teškom odlukom: Banor i Penosled će ga lakše naći ako ostane na ivici ravnice, ali ako pođe naviše u bregove imaće više izgleda da nađe zaklon i alianthu. Nakon bolnog trenutka razmišljanja, odlučio se za brda. Moraće da se osloni da lovačke veštine svojih prijatelja; Lena mu je bila najvažnija.

Žustro je napredovao kroz usek, napola noseći svoju saputnicu. Kada je prošao prve prevoje, naišao je na plitku dolinu koja se protezala ka severu, što mu je dalo malo zaklona od vetra. Ali nije se zaustavio; nije bio dovoljno daleko od tunela. Umesto toga poveo je Lenu duž doline, u bregove iza nje.

Uz put je slučajno naišao na izmučenu alianthu. Imala je nekoliko bobica, ali samo njeno prisustvo malo ga je umirilo. Pojeo je dve bobice, a onda pokušao da nagovori Lenu da uzme ostale. No, ona niti je videla alianthu niti je čula njegove molbe; sva spoljašnja čula bila su joj prazna.

Pojeo je ostatak blagovnjača da ne bi propale, a onda ostavio žbun i poveo Lenu duž doline ka drugom kraju. Dugo potom nije uspevao da nađe lak put kroz brda. Uglavnom se batrgao ka severu, tražeći upotrebljive doline ili staze, ali teren ga je uporno skretao ka istoku, nizbrdo ka ravnici. Znoj mu se ponovo ledio u bradi, a mišići su mu se polako kočili pod ledenim ujedima vetra. Lena bi zadrhtala kad god bi je pogodio nalet vetra. Konačno mu je postala najvažnija njena potreba za zaklonom. Kada je u pustari pod sobom primetio tamniju senku nalik na jarugu, odustao je od brda i pošao prema njoj.

Nije se prevario. Našao je suvu vododerinu strmih obala. Zidovi su ponegde bili preko deset stopa visoki. Poveo je Lenu niz neravnomernu strminu u jarugu, pa u zavetrinu suprotnog zida i smestio je leđima uz nabijenu zemlju.

Dok ju je gledao kroz tamu, uplašilo ga je njeno stanje. Sada je neprestano drhtala, a koža joj je bila hladna i vlažna. Na licu nije imala ni traga razuma, nikakve svesti ko je ili šta joj se dešava. Grubo joj je protrljao šake, ali ruke su joj ostale mlitave, kao da joj je hladnoća ispraznila kosti. "Lena", pozvao ju je... prvo neodlučno, onda glasnije. "Lena!" Nije odgovorila. Mlitavo je sedela uz zid kao da će se radije smrznuti nego da prizna kako je čovek koga voli ubica.

"Lena!" počeo je da preklinje. "Ne teraj me na to. Neću to ponovo da uradim."Nije odgovorila. Po nepravilnom ječanju i škripanju pri disanju nije se videlo da li ga je čula.

Izgledala je trošno kao smrznuti porcelan.Lica izvijenog u divlju grimasu, podigao je troprstu šaku i snažno je udario po licu... drugi put u

životu.Glava joj je mlitavo pala u stranu i ponovo se okrenula ka njemu. Za trenutak joj je dah podrhtavao u

plućima, a usne su joj drhtale kao da je od ledenog vazduha bole usta. Onda je naglo pružila ruke pretvorene u kandže. Zarila mu je nokte u lice, oko očiju. Čvrsto ga je držala, ukopanih noktiju, spremna da mu iskopa oči.

U trbuhu je osetio naglu mučninu straha i trgao se, ali nije uzmakao."Ubio si moju kćer Elenu", rekla je mirno."Da."Prsti su joj prodrli malo dublje. "Mogla bih da te oslepim.""Da.""Zar se ne bojiš?""Bojim se."Ponovo je pomerila prste. "Zašto se onda ne opireš?" Iz levog obraza mu je potekla krv."Zato što moram da razgovaram sa tobom... o onom što se desilo sa Elenom. Moram da ti kažem šta

je uradila... i šta sam ja uradio... i zašto sam to uradio. Nećeš ma slušati ako ne rešiš...""Neću te slušati uopšte!" Glas joj je podrhtavao od plača. Divljim pokretom je povukla ruke i

uzvratila mu udarac, svom snagom. Od bola su mu zasuzile oči. Kada je razbitrio vid, Lena je priljubila dlanove uz lice da bi prigušila glasne jecaje.

Nespretno ju je zagrlio. Nije se opirala. Čvrsto ju je držao dok je plakala i posle nekog vremena je sama pomerila glavu i zagnjurila mu lice u jaknu. Ali uskoro se ukočila i povukla. Obrisala je oči, odvraćajući lice kao da se stidi trenutka slabosti. "Nije mipotrebna tvoja uteha, Neverniče. Ti joj nisi bio

85

otac. Očeva je dužnost da voli svoju kćer, a ti je nisi voleo. Nemoj pogrešno razumeti moj nepostojani bol... neću zaboraviti šta si učinio."

Kovenant se obavio rukama da bu savladao sopstveni bol. "Ne želim da zaboraviš." Tog trenutka bi bio spreman da izgubi oči ako bi mu bol slepila omogućio da plače. "Ne želim da iko zaboravi."

Ali bio je suviše prazan za suze; vlaga koja mu je zamaglila vid nije dolazila iz srca. Naglim pokretom se podigao na noge. "Hajde. Smrznućemo se ako ne nastavimo da hodamo."

Pre nego što je stigla da odgovori, začuo je trčeće korake iza sebe. Naglo se okrenuo, mašući rukama da odbije napad. Tamna prilika stajala je pred njim u jarugi. Bila je obmotana kožuhom; nije mogao da joj razabere obrise. Ali imala je u desnoj ruci koplje nalik na žezlo.

"Fuj!" otpljunu prilika. "Bili bi već deset puta mrtvi da nisam rešio da vas čuvam.""Pieten?" Iznenađeno upita Kovenant. "Šta ti radiš ovde?" Lena je bila kraj njega, ali nije ga doticala."Glup si koliko i nespretan", režao je Pieten. "Odmah sam video da te Ranjani neće štititi. Uzeo sam

to na sebe. Kakva glupost te je predala u njihove ruke?""Šta se desilo u borbi?" U Kovenantu su se uzburkala pitanja. "Šta je bilo sa Banorom i Penosledom?

Gde su oni?""Hodi", prekinuo ga je Drvograđanin. "Crvlji nakot nije daleko. Moramo žuriti ako ti je do života."Kovenant je zurio u Pietena. Nerviralo ga je njegovo ponašanje. Za trenutak je bezglasno pomerao

vilice. Onda je ponovio sa prizvukom očajanja u glasu. "Šta je bilo sa Banorom i Penosledom?""Nećeš ih više videti." Pieten je zvučao podrugljivo. "Nećeš više ništa videti ako odmah ne pođeš sa

mnom. Nemaš hrane ni veštine. Ostani ovde i bićeš mrtav pre nego što pređem milju." Ne čekajući odgovor, okrenuo se i požurio duž jaruge.

Kovenant je oklevao, neodlučan jer su se u njemu uzburkala dva suprotna straha. Nije bio spreman da veruje Pietenu. Neki nagon u njemu je vikao: On pije krv; Kletnik mu je nešto učinio i on voli ukus krvi! Ali on i Lena su bili suviše bespomoćni. Nisu mogli da se staraju o sebi. Naglo je uhvatio Lenu za ruku i pošao za Pietenom.

Drvograđanin koga su obučili Ranjani dozvolio je da ga Kovenant i Lena pristignu, ali onda je ubrzao kako bi sprečio Kovenanta da postavlja pitanja. Brzo ih je poveo ka severu, iz vododerine u otvorene ravnice, požurujući ih kao da pred sobom ima jasan cilj. Kada su pokazali znakove umora, razdraženo im je našao alianthu. Sam nije pokazivao umor; kretao se snažno i sigurno, uživajući u ritmu koraka. Povremeno bi se podrugljivo iskezio na Kovenanta i Lenu, podsmevajući im se zbog nesposobnosti da ga prate.

Išli su za njim kao u transu, začarani oštrom zimom i ogromnom potrebom. Kovenant je istrajno održavao tempo, a Lena se trudila u korak sa njim, odbijajući svaki njegov pokušaj da joj pomogne. Njena nova, gorka nezavisnost kao da ga je održavala; prešla je gotovo dve milje pre nego što je počela da slabi. A onda ju je snaga odjednom napustila.

Kovenant je i sam bio umoran do kostiju, ali bolno je želeo da joj pomogne. Kada se po treći put spotakla i jedva povratila ravnotežu, povikao je nasuprot vetru. "Pietene, moramo se odmoriti. Potrebni su nam vatra i zaklon."

"Nisi čvrst, Prstenošo", podrugnuo se Pieten. "Zašto te se toliko ljudi plaši?""Ne možemo dalje ovako.""Smrznućete se ako se tu zaustavite."Kovenant je jedva skupio snage da viče. "Znam! Hoćeš li nam pomoći ili ne?"Pietenov glas zvučao je neobično prijatno kada je odgovorio. "Bićemo bezbedniji... preko reke. Nije

daleko." Žurno je odmakao pre nego što je Kovenant stigao da išta upita.Kovenant i Lena su se potrudili da ga prate i otkrili su da je govorio istinu. Uskoro su stigli do obale

tamne reke koja je tekla iz bregova na istok. Ležala im je preko puta, preteći, kao struja crnog leda, ali Pieten je smesta skočio u nju i pregacao pravo na drugu obalu. Struja je bila jaka, ali nije mu dosezala preko kolena.

Kovenant ga je psujući posmatrao kako ide. Nepoverenje mu se umnogostručilo od umora; nagorska opreznost gubavca zavijala je u njemu kao ranjena životinja. Nije poznavao ovu reku, ali pretpostavljao je da je to Lunjinstan, severna granica ravnice Ra. Bojao se da Banor i Penosled ne očekuju da on napusti ravnice... ako su još živi.

Ali i dalje nije imao izbora. Drvograđanin im je bio jedina prilika."Hoćete li tu ostati?" Rugao im se Pieten sa druge obale. "Stanite i umrećete."

86

Vatru mu paklenu! Kovenant je besneo u sebi. Uhvatio je Leninu ruku, uprkos njenim pokušajima da se izvuče, i pošao niz obalu u reku.

Nije osetio hladnoću u stopalima, ali potkolenice kao da su mu gorele. Pre nego što je prešao desetak jardi, kolena su ga bolela, a listove kao da mu je oglodala reka. Pokušao je da požuri, ali brzina toka i neravnine dna primoravale su ga da se spotiče i tetura. Čvršće je stegao Leninu ruku i gurao dalje, pogleda uprtog u drugu obalu.

Kada se isteturao iz reke, noge su ga bolele kao da su obogaljene. "Proklet bio, Pietene", mumlao je. "Sada ne možemo bez vatre."

Pieten se sarkastično naklonio. "Na tvoju zapovest, Prstenošo." Okrenuo se na peti i otrčao lakim koracima u niska brda severno od reke, kao vilenjak koji mami u propast.

Kovenant se teturao za njim i kada je dospeo na vrh brega video je da je Pieten već zapalio vatru u narednoj udolini. Plamen je pucketao na suvom komadu zemlje obraslom trnjem i šibljem. Dok su se Kovenant i Lena spuštali ka njoj, vatra se širila, demonski poskakujući sve više i više kao da teče kroz mrtvo drvo.

Žurno su hitali ka plamenu. Lenu su u poslednjem trenutku izdale noge i pala je na kolena kao da je to jedini način da sebe sačuva od skoka u plamenove. Kovenant je raširio ruke nad toplotom, stojeći na samoj ivici vatre i šireći jaknu kao ministrant koji iščekuje viziju. Dugo se nisu ni oglasili ni pomerili.

Kada je toplota otopila led i probila se do Kovenantovog čela, kada je počela da mu izvlači vlagu u obliku pare iz odeće, zakoračio je unazad i osvrnuo se.

Pieten mu se nemilosrdno iskezio.Iznenada se osetio sateran u ugao, uhvaćen u zamku; iz ko zna kojih neuhvatljivih razloga znao je da

je u opasnosti. Bacio je pogled na Lenu, ali ona je bila obuzeta vatrom i neosetljiva na sve ostalo. Protiv volje, ponovo je pogledao Pietena. Imao je pogled kao u zmije, kao da pokušava da ga parališe. Morao je da se odupre. Zarežao je bez razmišljanja. "To ti je bilo prokleto glupo." Trzajem ruke je pokazao vatru. "Ovoliki plamen baciće svetlost preko brda. Videće nas."

"Znam." Pieten je olizao usne."Znaš", zajedljivo je promrmljao Kovenant. "Je li ti možda palo na pamet da bi nam vatra navukla na

vrat čitavu gomilu razbojnika?" Reči su mu izletele bez razmišljanja, ali čim ih je izgovorio osetio je kako drhti od straha.

"Zar mi nisi zahvalan?" zlobno se iscerio Pieten. "Narediš vatru... dam ti vatru. Zar to nije pravi način pokazivanja odanosti Prstenoši?"

"Šta ćemo raditi ako nas napadnu? Ona i ja nismo u stanju da se borimo.""Znam.""Ti znaš", ponovio je Kovenant. Gotovo je zamucao od naleta strepnje."Ali razbojnici neće doći", odmah je nastavio Drvograđanin. "Mrzim ih. Fuj! Oni ubijaju Ranihine.""Kako to misliš, neće doći? Rekao si...", pretraživao je po sećanju, "...rekao si da nisu daleko. Kako,

do đavola, misliš da će nas promašiti kad imaju ovoliko svetlo?""Ja neću da nas promaše.""Šta?" počeo je da viče od straha koji se uobličavao u njemu. "Vatru mu paklenu! Budi jasan!""Prstenošo", uzvratio je Pieten sa iznenadnom plahovitošću, "ove noći ću ispuniti smisao celog svog

života!"Sledećeg trenutka se opet mrštio. "Hoću da nas nađu, da! Hoću da vide ovaj plamen i dođu. Prijatelji

Domaje... sluge konja - fuj! Muče Ranihine u ime vere. Pokazaću ja njima veru." Kovenant je osetio da iza njega Lena skače na noge; mogao je da oseti kako se usmerava na Pietena. U toploti vatre osetio je šta je privuklo njenu pažnju. Miris krvi. "Hoću da moj dobročinitelj džin i Banor iz krvne garde stoje na onom bregu i budu svedoci moje vere."

"Rekao si da su mrtvi!" zasiktala je Lena. "Rekao si da ih više nećemo videti."Kovenant je istog časa kriknuo. "To si bio ti!" Slutnje su se odjednom slile u jasno poimanje. "Ti si

to uradio." U avetinjskoj svetlosti vatre prvi put je jasno sagledao svoju situaciju. "Ti si izdao sva ona skloništa!"

Lenin pokret bacio ga je u akciju. Bio je korak ispred nje kada je skočila na Pietena.Ali Pieten je bio suviše brz za njih. Uperio je koplje i odupro se da dočeka prvi napad.

87

Kovenant se zaustavio u skoku. Panično nespretno, uhvatio je Lenu i zadržao je da se ne natakne na Pietenovo oružje. Za trenutak se ćutke, besno otimala, a onda se smirila u njegovom stisku. Mokra seda kosa visila joj je preko lica kao znak ludila. Smrknut, postavio ju je iza sebe.

Drhtao je, ali primorao se da pogleda Pietena. "Hoćeš da oni gledaju kako nas ubijaš."Pieten se pakosno nasmejao. "Zar nisu zaslužili?" Oči su mu blesnule kao da negde duboko u njima

besni munja ubistva. "Kada bi bilo po mome, poređao bih čitav ranjanski narod oko ove udoline tako da vide koliko ih prezirem. Sluge Ranihina! Fuj! Oni su ološ."

"Besnik!" promuklo je zarežala Lena.Kovenant ju je levom rukom držao iza sebe. "Izdao si ta skloništa... sva si ih izdao. Ti si jedini

mogao to da učiniš. Ubio si stražare i pokazao razbojnicima kako da uđu. Nikakvo čudo što zaudaraš na krv."

"Prija mi.""Izdao si Ranihine!" besneo je Kovenant. "Povređeni Ranihini su pobijeni!"Na to je Pieten zakoračio napred, preteći vitlajući kopljem. "Pazi na jezik, Prstenošo!" Obrecnuo se.

"Ne sumnjaj u moju veru. Već sam se borio... i ubiću svako živo biće koje podigne ruku na Ranihine.""To zoveš verom? U ovom skloništu bilo je ranjenih Ranihina koji su sada iskasapljeni!""Ranjani su ih ubili!" divlje je uzvratio Pieten. "Ološ! Pretvaraju se da služe Ranihine, ali nisu ih

odveli u sigurnost, na jug. Kakva je to odanost?" Lena je ponovo pokušala da skoči na Pietena, ali Kovenant ju je sprečio. "Isti su kao ti... i taj džin... i krvni gardista! Fuj! Gostite se ranihinskim mesom kao šakali."

Kovenant je jedva naterao Lenu da ga pogleda. "Idi!" žurno je prošaptao. "Trči. Beži odavde. Vrati se preko reke... pokušaj da nađeš Banora ili Penosleda. Ti mu nisi važna. Neće te goniti. On hoće mene."

Pieten je uperio koplje. "Samo pokušaj da bežiš", zarežao je, "i ubiću Prstenošu na mestu, a tebe ću juriti kao vuk."

Pretnja je delovala ubedljivo. "U redu", jeknuo je Kovenant, "u redu." Ponovo se okrenuo ka Pietenu i preteći ga pogledao. "Sećaš li se pragrdana, Pietene? Vitog Drvograda? Vatre i pragrdana? Zarobili su te. Da li se sećaš?"

Pieten je zurio u njega sa munjama u pogledu."Zarobili su te. Učinili su ti nešto. Isto kao i Lauri. Da li je se sećaš? Povredili su je iznutra, tako da

je morala da pomogne u zamci za poglavare. Što se više trudila da se oslobodi, klopka je postajala sve strašnija. Da li se sećaš? Tako isto je i sa tobom. Tako su te povredili da ćeš... ti ćeš uništiti Ranihine. Slušaj me! Kada je počinjao ovaj rat, Kletnik je znao da neće moći da pobedi Ranihine ako ne nađe neki način da izda Ranjane. Zato je tebe povredio. Naterao te je da radiš ono što on želi. Koristi te da kasapi Ranihine! I verovatno ti je dao posebna naređenja o meni. Šta ti je rekao da učiniš sa mojim prstenom?" Svom snagom je bacao reči na Pietena. "Koliko si krvavih puta bio u Kletnikovom Taboru otkako je počela ova zima?"

Pietenove oči su za trenutak izgubile usredsređenost. Mutno je mrmljao. "Moram mu ga odneti. Upotrebiće ga da spase Ranihine." Sledećeg časa bes u njemu ponovo je narastao do usijanja. "Lažeš! Ja volim Ranihine! Vi ste kasapi, ti i onaj ološ!"

"Nije istina. Znaš da nije istina.""Nije?" Pieten se očajnički nasmejao. "Misliš li da sam slep, Prstenošo? Mnogo sam naučio na

svojim... svojim putovanjima. Misliš li da Ranjani zadržavaju Ranihine ovde iz ljubavi?""Ne mogu drugačije", odgovorio je Kovenant. "Ranihini neće da idu."Pieten ga nije čuo. "Misliš li da su krvni gardisti ovde iz ljubavi? Ti si budala! Banor je ovde zato što

je izazvao smrt tolikog broja Ranihina da je postao izdajnik. Potrebna mu je izdaja, kao što je izdao poglavare. Oh, bori se on... oduvek se borio. Čezne da vidi svakog Ranihina ubijenog uprkos borbi, da bi ispunio svoju potrebu. Fuj!"

Kovenant je pokušao da ga prekine, da se pobuni, ali Pieten je žurno nastavjao. "Misliš li da je džin ovde iz ljubavi? Ti si malouman... bolestan od poverenja. Penosled je ovde zato što je izdao svoj narod. Svi džinovi do poslednjeg, svi muškarci, žene i deca njegove vrste, leže mrtvi i truli u Primorju zato što ih je napustio! Radije je pobegao nego da ih brani. Izdaja mu se uvukla do srži kostiju i sada je ovde jer ne zna koga bi drugog izdao. Svi ostali sadrugovi su mu mrtvi."

Penoslede! Kovenant je užasnuto kriknuo u sebi. Svi mrtvi? Penoslede!"A ti, Prstenošo... ti si najgori od svih. Ti prevazilaziš moj prezir. Pitao si čega se sećam." Kopljem

je po Kovenantovim grudima iscrtavao šare besa. "Sećam se kako su se Ranihini propeli pred tobom. Sećam se kako sam pokušao da te zaustavim. Ali ti si već rešio da ih izdaš. Vezao si ih obećanjima... obećanjima za

88

koja si znao da ih neće prekršiti. Zato Ranihini ne mogu da potraže bezbednost u planinama. Okovani su obavezom koju si im ti nametnuo, ti! Ti si pravi kasapin, Prstenošo. Celog života sam čekao priliku da te ubijem."

"Ne", jeknuo je Kovenant. "Nisam znao." Ali osetio je istinu u Pietenovoj optužbi. Talasi zločina širili su se od njega na sve strane. "Nisam znao."

Banore, ječao je u sebi. Penoslede! Pogled mu je zaklonila jarko narandžasta magla nalik na sumporna isparenja. Kako je mogao da načini toliko zlo? Želeo je samo da preživi... samo da iscedi preživljavanje iz presne mase samoubistava i ludila. Džinovi!... Izgubljeni kao Elena. A sada i Ranihini putuju istom krvavom stazom. Penoslede! Jesam li ti ja to učinio? Znao je da je bez odbrane, da ne može učiniti ništa čime bi sprečio zarivanje koplja. Ali zurio je u bezdan sopstvenih dela i nije mogao da odvrati pogled.

"Isti smo", šapnuo je, ne znajući šta govori. "Kletnik i ja smo isti."Onda je postao svestan da ga vuku nečije ruke. Lena ga je ščepala za jaknu i tresla ga je što je jače

mogla. "Je li istina?" uzviknula je. "Umiru li zato što si ih naterao da obećaju kako će me posetiti svake godine?"

Pogledao ju je u oči. Bile su pune odsjaja vatre; prisiljavale su ga da prizna još jedan zločin. Uprkos opasnosti, nije mogao da joj uskrati istinu.

"Ne." Grlo mu je bilo stegnuto i suvo od bola i užasa. "To je samo deo... Čak i kad bi otišli u planine, ipak bi mogli da stignu do tebe. Ja... ja...", glas mu je nanosio bol, "...naterao sam ih da obećaju kako će me spasti... ako ih ikada pozovem. Učinio sam to sebe radi."

Pieten se nasmejao.Sa usana joj se otrgao krik besa i očajanja. Snagom gađenja odrugnula je Kovenanta i počela da trči

iz udoline."Stani!" dreknuo je Pieten za njom. "Ne možeš pobeći!" Okretao se dok je trčala, prateći je vrhom

koplja.Kovenant je jurnuo istog časa kad je Pieten zamahnuo rukom za hitac. Dočepao se koplja, nalegao na

Pietena, pokušao da mu otrgne oružje. Pieten je od napada uzmakao nekoliko koraka. Besno su se rvali, ali stisak Kovenantove troprste šake bio je preslab. Pieten je uspeo da divljim trzajem oslobodi koplje.

Kovenant je pokušao da dohvati Pietenove ruke. Pieten ga je srušio drškom koplja i uperio vrh u njega. Kovenant se bacio na bok i uspeo da izbegne ubod, ali dočekao se na jednu nogu i članak mu se savio od težine.

Začulo se krckanje kostiju. Čuo ih je kako mu prodiru kroz meso dok je padao na zemlju, čuo je sopstveni krik. Osetio je erupciju bola u nozi, ali nastavio je da se kotrlja, pokušavajući da izbegne ubode koplja.

Kad se prućio na leđa, ugledao je Pietena kako stoji nad njim, držeći koplje upereno obema rukama kao bodež.

Tog časa Lena se bacila na Drvograđanina. Sručila se na njega tolikom divljinom u slabačkom telu da je posrnuo pod njom i ispustio koplje, koje je palo preko Kovenanta.

Zgrabio ga je i pokušao da se osloni na njega i podigne na noge. Ali bol u članku držao ga je prikovanog za zemlju. "Lena!" divlje je povikao. "Ne!"

Pieten ju je jednim moćnim pokretom ruke skinuo sa sebe. Ponovo je skočila i izvukla iz ogrtača nož. Krhko lice izobličilo joj se od besa dok je zamahivala na Pietena.

Izmakao je udarcima i brzo ustuknuo da bi povratio ravnotežu. Onda se divlje iskezio."Ne!" kriknuo je Kovenant.Kada je Lena ponovo napala, Pieten ju je vešto uhvatio za ruku u kojoj je držala nož i odbio oštricu.

Polako joj je uvrtao ruku, primoravajući je da poklekne. Udarala ga je slobodnom rukom, ali i dalje ju je držao. Nije mogla da se odupre njegovoj snazi. Pala je na kolena. "Ranihini!" dahnula je Kovenantu. "Zovi Ranihine!"

"Lena!" Koristeći koplje, podigao se na noge, pao, pokušao da puzi napred.Polako, neumoljivo, Pieten ju je gurao unazad sve dok nije ležala na zemlji, otimajući se. Onda je iz

pojasa izvukao oštri drveni bodež. Jednim divljim zamahom zabio ga joj u trbuh, prikovao je za smrznuto tlo.

Kovenantu je u glavi zazvonilo od užasa. Kao da se lomio iznutra; obuzet bolom, za trenutak je izgubio svest.

89

Kada je otvorio oči, pred njim je stajao Pieten.Lizao je krv sa ruku.Kovenant je pokušao da podigne koplje, ali Pieten mu ga je otrgao. "Sada, Prstenošo!" kriknuo je u

zanosu. "Sada ću te ubiti. Klekni... puzi preda mnom. Ostvari moje snove. Biću pravedan... pružiću ti priliku. Baciću koplje sa deset koraka. Možeš se izmaći... ako ti članak dozvoli. Hajde. Uživaću u tome."

Lica iskrivljenog u keženju, udaljio se, okrenuo i odmerio koplje na dlanu. "Zar ne želiš da živiš?" rugao se. "Klekni onda. Puzanje ti pristaje."

Tupo, kao da ne zna šta čini, Kovenant je gurnuo u usta dva prsta desne ruke i tiho zviznuo.Istog časa se na vrhu brda pojavio Ranihin i pošao galopom u udolinu. Bio je strašno mršav, toliko

iscrpljen dugom zimom da je izgledalo kao da mu samo smeđe krzno drži kosti na okupu. Ali trčao je ka Kovenantu kao neukrotivi ponos.

Pieten ga nije video kako prilazi. Bio je u transu, uzbuđen krvlju. Zanesen, zabacio je ruku, izvio telo sve dok se mišići nisu zategli... zanesen, bacio je koplje kao klin odmazde pravo Kovenantu u srce.

Ranihin je skrenuo, projurio između dvojice ljudi i pao, prevrćući se kao vreća rastavljenih kostiju. Kada se smirio na boku, obojica su ugledala Pietenovo koplje kako mu viri iz okrvavljenog krzna.

Prizor je pogodio Pietena kao udar haosa. Sa nevericom je piljio u ono što je učinio, kao da je nepojmljivo, nepodnošljivo. Opustio je ramena i iskolačio oči. Kao da su mu nedostajale reči za ono što je video. Usne su mu podrhtavale od besmislenog cviljenja, a mišići u grlu trzali su mu se kao da ne može da guta. Ako je i video Kovenanta kako mučno puže prema njemu, nije to ničim pokazao. Ruke su mu landarale sve dok se Kovenant nije propeo pred njim i zario mu obema rukama oštri kamendolski nož u grudi.

Kovenant je izveo udarac kao da u obema rukama nosi mržnju. Od zamaha je posrnuo i pao preko Pietenovog leša. Krv koja je izvirala oko noža natopila mu je jaknu, ovlažila ruke, isprljala košulju. Nije obraćao pažnju. Tim jednim udarcem kao da je potrošio sav bes. Odrgurnuo se sa tela i otpuzao do Lene, vukući za sobom slomljeni članak kao mlinski kamen bola.

Kada je stigao do nje, video je da je još živa. Čitava prednja strana ogrtača bila joj je natopljena, a krv joj je klizila i između usana; ali još je bila živa. Uhvatio je koplje da ga izvuče, ali od tog pokreta oteo joj se uzvik bola. S naporom je otvorila oči. Bile su bistre, kao da je konačno oslobođena zbunjenosti koja joj je obeležila život. Brzo je prepoznala Kovenanta i pokušala da se nasmeši.

"Lena", dahtao je. "Lena.""Volim te", odgovorila je glasom vlažnim od krvi. "Nisam se izmenila.""Lena." Borio se da joj uzvrati osmeh, ali od toga mu se lice izobličilo kao da će vrisnuti.Pružila je ruku ka njemu, dodirla mu čelo kao da bi da mu ukloni mrštenje. "Oslobodi Ranihine",

šapnula je.Ta molba joj je izvukla poslednju snagu. Umrla je sa mlazom krvi na usnama.Kovenant je piljio u mlaz kao da je to nagrđuje. Oči su mu grozničavo gorele, kao da su mu duplje

iznutra prekrivene plikovima. Nikakve reči nisu mu padale na pamet, ali znao je šta se desilo. Silovanje, izdaja, sada ubistvo... sve im je to on učinio, počinio je sve zločine. Prekršio je obećanje dato posle bitke kod Vitog Drvograda, kada se zakleo da više nikada neće ubiti. Dugo je razgledao utrnule prste kao da su neke beznačajne stvari. Samo je krv na njima bila važna. Onda se odgurnuo od Lene. Puzeći kao podla strast, pošao je ka Ranihinu.

Njuška mu je bila prekrivena penom od bola, a bokovi su mu se grčevito dizali i spuštali. Ali mirno je gledao Kovenanta kako se približava, kao da se prvi put u životu ne plaši nosioca belog zlata. Kada je stigao do njega, pošao je pravo ka rani. Koplje je bilo duboko zariveno; isprva nije verovao da će ga izvući. Ali potrudio se obema rukama, laktova zarivenih u zadihana Ranihinova rebra. Konačno se držalje otkinulo. Krv je pulsirajući tekla iz rane, ali konj se podigao na noge i stao klateći se od slabosti, njuškajući Kovenanta kao da ga ubeđuje da će preživeti.

"U redu", promrmljao je, govoreći napola za sebe. "Idi nazad. Idi... kaži ostalima. Naša nagodba je završena. Nema više nagodbi. Nema više..." Vatra se raspadala u ugljevlje, a njegov glas se utišavao kao da gubi snagu zajedno sa njom. Vetar je nanosio na njega tamnu maglu. Trenutak kasnije uspeo je da se pribere. "Nema više nagodbi. Reci im."

Ranihin je stajao kao da neće da ga ostavi."Idi", promuklo je ponovio. "Slobodni ste. Moraš da im kažeš. U ime... u ime Kelenbhrabanala, Oca

Konja. Idi."

90

Na zvuk tog imena Ranihin se bolno okrenuo i hramljući pošao iz dolje. Kada je stigao do vrha brda, zastao je i još jednom se osvrnuo. Kovenantu se za trenutak učinilo da ga nazire kako se propinje prema noćnom nebu. Onda je nestao.

Nije čekao, nije se odmarao. Prevazišao je potrebu da obračunava cenu svojih dela. Dohvatio je Pietenovo koplje i upotrebio ga kao štaku da bi ostao uspravno. Članak mu je vrištao od bola svaki put kad bi dodirnuo tlo, ali stegao je zube i odvukao se od vatre. Čim se odmakao od njene toplote, vlažna odeća počela je da mu se zamrzava.

Nije imao pojma kuda se uputio, ali znao je da mora da ide. Pri svakom drhtavom udisaju kroz stegnute zube šaputao je mržnja kao da je to pitanje.

11. OBRED OBESVEĆENJA

Posle Loerijinog odlaska, Vrhovni poglavar Mhoram proveo je ostatak noći na kuli. Da bi se zagrejao na hladnom vetru povremeno je pozivao tok moći kroz svoje žezlo. Sa ledenim užasom je posmatrao kako račvaste vene zla pulsiraju oko Veselkamena kao bolesna, crveno-zelena lava koja kapljući prodire u hrabrost Konaka. Zla moć koja se širila iz Kamena samadhi Besomuka i motki pragrdana sablasno je osvetljavala noć; žestoke iskre podizale su se u nepravilnim razmacima kada bi napad naišao na otpor u kamenu podbrežja.

Iako se lagano kretala, gladna agonija napada sada je bila na tek nekoliko jardi od zidina Veselkamena. Mhoram je pod nogama osećao kako Konak ječi u nemoj nepokretnosti, kao da žudi da se povuče iz avetinjske pretnje strašnih vena.

Ali nije zato Mhoram stajao cele duge noći izložen nesmirenom čemernom vetru. Sa ma kog mesta u Konaku osetio bi napredovanje napada, kao što mu nisu trebale oči da bi znao koliko su se stanovnici grada primakli konačnom slomu. Stražario je zato što je mogao da se suprotstavi Sotonpestovoj moći samo ako je posmatra svim čulima i prima svim sposobnostima u svom njenom užasu.

Kada je bio daleko od pogleda, strava se rušila na njega naizgled niotkuda, bacala mu senku na srce kao pogrebno zvono neobjašnjivog usuda. Zbunjivala mu je misli, paralisala nagone. Dok je hodao kroz sale Veselkamena, gledao je lica siva od neartikulisanog straha, slušao je kroz stalni, prigušeni žamor jecaja decu kako užasnuto vrište pri pogledu na sopstvene roditelje, osećao je iscrpljenost krutog morala onih nekoliko postojanih koji su držali Kovak u životu... Kvana, troje poglavara, većine znanstvozornika, lilianrila i rhadhamaerla. Tada je teško mogao da savlada osećanje uzaludnosti, osećanje koje ga je teralo da napadne sopstvene prijatelje jer je njih krivilo za propast Domaje. Divlja beznadežnost kretala se u njemu, probijala se ka površini njegovih odgovora. A on je jedini od svih poglavara znao kako da tu beznadežnost natera da donese plod.

Jedino ovako usamljen na kuli-stražari, sa Sotonpestovom vojskom razvijenom u podnožju, mogao je da raščisti sa sobom, da shvati šta je učinjeno Veselkamenu. Zima i napad dobili su drugačije značenje. Više nije optuživao sebe; znao je da niko ne može biti kriv što nije dorastao ovakvoj neverovatnoj zlobi. Uništenje je lakše od očuvanja, a kada se uništenje dovoljno podigne, obični muškarci i žene ne mogu biti okrivljeni ako ne uspeju da odbace plimu. Zato je mogao da se odupre sopstvenoj sposobnosti za obesvećenje. Oči su ga pekle od žutog besa pred puzavim napadom, ali tražio je odbranu.

Ono što ga je najviše brinulo kod napada bila je njegova nepokolebljiva svirepost. Mogao je da vidi kako pragrdani održavaju svoj deo moći menjajući mesta, puštajući da se svaki meštar i svaki klin naizmenično odmore. Iz iskustva je znao da snaga poglavara Kletnika... njegova sopstvena ogromna moć koja je koristila Kamen Zlozemlja... može da izludi čitave vojske, da ih gurne u veće divljaštvo nego što su tela u stanju da im podnesu. Ali Sotonpest je bio samo džin, samo telo od smrtnih mišića, kostiju i krvi. Čak i džin-Besomuk ne bi mogao da tako dugo održi toliko ogroman napor.

Osim toga, dok je samadhi bio usmeren na napad, moglo bi se očekivati da će izgubiti barem deo kontrole nad svojom vojskom. Ipak je čitava horda, legija za legijom, ostala raspoređena oko Veselkamena. Svaka spodoba je na svoj način usmeravala pohlepnu volju na Konak. A smaragdno izlivanje samadhijeve moći nije ni zatreperelo. Očito je poglavar Kletnik podržavao i vojsku i zapovednika nekom silom toliko neizmernom da je prevazilazila sve Mhoramove ranije pojmove o moći.

91

Nigde nije video nadu za Veselkamen osim u ceni ovog nepokolebljivog napora. Branioci će morati da se nadaju i mole da se Sotonpestove moći slome pre njihovih. Ako ne uspeju da istraju pred Besomukovim napadom, propali su.

Kada se Mhoram vratio među izdubljene kamene zidove u prvo sivo, mutno praskozorje, bio je spreman da se bori za tu istrajnost.

Prigušeni, zbijeni talas panike koji ga je pogodio dok je ulazio u Konak glavnim prolazom gotovo mu je slomio odluku. Mogao je da oseti kako ljudi iza zidova sa obe strane prolaza škripe zubima od straha. Sa udaljene galerije dopirali su uzvici; dve grupe su se okupile da se odbrane jedna od druge. Iza okuke je iznenadio grupu gladnih koji su pokušavali da opljačkaju jedno od spremišta hrane; ljudi su verovali da kuvari spremaju otrov za trpezarije.

U njemu se ustalasao bes i jurnuo je napred, nameravajući da ih napadne tamo gde su se glupo našli. Ali pre nego što je stigao do njih, upaničili su se i pobegli od njega kao da je duh. Nagli odlazak ostavio je dvojicu Kvanovih ratnika pred spremištem kao da čuvaju jedan drugog, a ne zalihe. Čak i njih dvojica su užasnuto pogledala Mhorama.

Savladao se, primorao zgrčene usne na osmeh, uputio stražarima nekoliko reči ohrabrenja. Onda je žurno pošao dalje.

Sada je video da je Veselkamen na vrhuncu krize. Da bi mu pomogao, morao je da gradu pruži nešto više od trenutaka privremene pomoći. Dok je žurio kroz hodnike i niz stepeništa, upotrebio je žezlo da prizove srdočnika Torma i oblučare. U naređenje je uložio sav svoj autoritet, tako da se što više rhadhamaerla odupre panici i odazove se.

Kada je stigao do blistavog poda u dvorištu oko kojeg su se nalazile odaje poglavara, osetio je kratku navalu olakšanja jer je ustanovio da ga već čekaju Torm i dvanaestina oblučara i da ih pristiže još. Uskoro se priličan broj rhadhamaerla - gotovo svi meštri znanstva kamena u Konaku - sakupio na svetlucavom kamenu, čekajući da ga čuje.

Vrhovni poglavar je za trenutak posmatrao ljude, trzajući se u sebi od njihovog jadnog stanja. Bili su oblučari rhadhamaerla i patili su zajedno sa kamenom oko sebe. Onda je oštro klimnuo glavom samom sebi. Ovo je bilo pravo mesto za početak; ako ove ljude ubedi da su u stanju da se odupru Sotonpestovom zlu, oni će mnogo učiniti za ostatak grada.

Nasmešio im se, ulažući napor od kojeg su mu se izvili mišići lica. Torm je odgovorio čudnim osmehom koji se brzo ponovo pretvorio u izraz zebnje.

"Oblučari", promuklo je počeo Mhoram, "suviše dugo smo svako za sebe podnosili male porcije ovog zla. Moramo da zajednički uložimo snagu i stvorimo veliku odbranu."

"Slušali smo tvoja naređenja", nadureno je promrmljao neko."To je tačno", uzvratio je Mhoram. "Do sada smo ulagali svu snagu da ohrabrimo ljude u

Veselkamenu. Održavali ste svoje blistave vatre oblučka, kao što sam naredio. Ali mudrost ne dolazi uvek lako. Sada vidim drugim očima. Pažljivije sam slušao glas Konaka. Osetio sam da i sam kamen viče protiv ovog zla. Sada kažem da se moramo odupreti na drugi način ako Veselkamen treba da izdrži.

Pogrešno smo procenili svoj cilj. Domaja ne živi za nas - mi živimo za Domaju. Oblučari, morate usmeriti svoje znanstvo u odbranu kamena. Ovde, na ovom mestu", dodirnuo je drškom žezla blistavi kamen, "drema moć koju možda samo rhadhamaerl može da shvati. Upotrebite je. Upotrebite svako moguće znanstvo - učinite ovde, zajedno, sve što se može učiniti, ali nađite neki način da zapečatite kamensrce Veselkamena protiv ovog okuženja. Ako Veselkamen ostane hrabar, ljudi će se postarati sami za sebe."

Dok je govorio, shvatio je da je odavno trebalo to da pojmi. Ali strah ga je otupeo, baš kao što je zamrzao i oblučare. Sada su i oni počeli da razumevaju. Stresali su se, udarali dlanom o dlan, osvrtali se oko sebe sa očima punim pre pripreme nego straha. Tormove usne izvile su se u onaj poznati osmeh.

Bez oklevanja, Vrhovni poglavar Mhoram ostavio je oblučare da sami nastave svoj posao. Dok se kroz tunel udaljavao od dvorišta, osećao se kao čovek koji je otkrio novu magiju.

Usmerio je korake ka jednoj od glavnih trpezarija, čijeg je glavnog kuvara znao kao živahnog ljubitelja hrane nepodložnog strepnji i užasu; i dok je hodao, odašiljao je nove pozive, ovog puta upućene ostalim poglavarima i zubljonošama srdočnika Borilara. Amatin i Trevor su nervozno odgovorili, a Borilar je kroz zidove poslao napola malodušan znak. Ali prošlo je poduže vreme dok se nije javila Loerija, kao da je ošamućena strahom. Mhoram se nadao da će rad rhadhamaerla moći uskoro da se oseti, tako da ljudi kao Loerija ne izgube potpuno glavu; penjao se kroz Konak prema trpezariji kao da se probija kroz divlji užas.

92

Kada se približio kuhinji, primetio je poznatu priliku kako se povlači u bočni prolaz, očito pokušavajući da ga izbegne. Naglo je zašao za ugao i našao se lice u lice sa Trelom, družbenikom Atiaraninim.

Krupni čovek izgledao je uzbuđeno. Proseda brada kao da mu je pucketala, upali obrazi bili su mu zažareni, a zamućene, grozničave oči gledale su na sve strane, izbegavajući Mhoramov pogled, kao da Trel nije mogao da ih kontroliše. Stajao je pred Mhoramovim ispitivačkim pogledom kao da bi svakog časa mogao da se slomi i pobegne.

"Oblučaru Trele", pažljivo je rekao Mhoram, "ostali rhadhamaerli prionuli su na posao protiv ovog zla. Potrebna im je tvoja snaga."

Trelov pogled preleteo je Mhoramu preko lica kao udar besa. "Hoćeš da očuvaš Veselkamen tako da ostane nedirnut za Opakog." Reč nedirnut ispunio je sa toliko gorčine da je zvučala kao kletva.

Od te optužbe Mhoramove usne su se stegle. "Hoću da očuvam Konak radi njega samog."Trelov nestalni pogled imao je nezasit odsjaj, kao da se boji da će oslepeti. "Ne radim dobro sa

ostalima", mračno je rekao malo kasnije. Onda je, bez prelaza, postao nametljiv. "Vrhovni poglavaru, reci mi svoju tajnu."

Mhoram je bio iznenađen. "Tajnu?""To je tajna moći. Moram da imam moć.""Radi čega?"Isprva se Trel zgrčio pred pitanjem. Onda je pogledom ponovo udario Mhorama. "Želiš li da

Veselkamen ostane nedirnut?" Opet mu je to nedirnut skliznulo sa usana kao žuč. Naglo se okrenuo i udaljio se.

Mhoram je za trenutak osetio na vratu hladan dodir zle slutnje; posmatrao je Trelov odlazak kao da krupni oblučar ostavlja za sobom trag nesreće. Ali pre nego što je mogao da uhvati tačno osećanje, atmosfera straha u Veselkamenu zamaglila ga je i zaklonila. Nije se usuđivao da oda Trelu svoje tajno znanje. Čak bi i oblučar bio u stanju da izazove Obred Obesvećenja.

S naporom se prisetio svog cilja i ponovo pošao ka trpezariji.Pošto se zadržao, svi koje je prizvao već su ga čekali. Stajali su besposleni među napuštenim

stolovima u velikoj, praznoj sali i uzrujano ga posmatrali kako prilazi... kao da je on paradoksalno opasna nada, usud spasenja. "Vrhovni poglavaru", odmah je počeo glavni kuvar, prigušujući strah ljutnjom, "ne mogu da kontrolišem ove beskorisne ovce prerušene u kuvare. Pola ih je pobeglo, a ostali neće da rade. Mašu noževima i odbijaju da iziđu iz ćoškova gde su se posakrivali."

"Onda im moramo obnoviti hrabrost." Uprkos strahu koji mu je zadao Trel, Mhoram je ustanovio da se sada lakše smeši. Pogledao je poglavare i zubljonoše. "Zar vi ne osećate?"

Amatin je klimnula, očiju punih suza. Trevor se nasmešio.Pod nogama im se dešavala promena.Promena je bila mala, gotovo neosetna. Ipak su uskoro čak i zubljonoše mogli da je osete. Bez

toplote i bez svetla, grejala im je i osvetljavala srca.Srce Veselkamena se, jedva opipljivo, prisećalo da je stvoreno od večnog granita, a ne od trošnog

peščara.Mhoram je znao da se ta promena ne oseća u celom Konaku - da ni sva snaga rhadhamaerla neće biti

dovoljna da odbije avetinjski strah od Sotonpestovog napada. Ali oblučari su napravili prvi korak. Svako ko oseti promenu znaće da je otpor još moguć.

Pustio je ostale da za trenutak okuse granit. Onda je počeo drugi deo plana. Zamolio je srdočnika Borilara za svu lekovitu drvenu prašinu... rilinlur... koju može da obezbedi i poslao je ostale zubljonoše da pomognu glavnom kuvaru u obnavljanju posla. "Kuvajte bez prestanka", naredio je. "Ostale trpezarije su paralisane. Svi kojima treba hrana moraju je naći ovde."

Borilar je bio sumnjičav. "Tolike količine hrane začas će nam potrošiti sve zalihe rilinlura. Neće nam ostati ništa za nastavak opsade."

"Tako mora biti. Pogrešili smo što smo čuvali i delili snagu za buduće opasnosti. Ako ne izdržimo ovaj napad, nećemo imati budućnost." Pošto je Borilar još oklevao, Mhoram je nastavio. "Ne plaši se, srdočniče. I sam Sotonpest će morati da se odmori posle ovolike upotrebe moći."

Trenutak kasnije Borilar je shvatio mudrost odluke Vrhovnog poglavara. Pošao je da posluša, a Mhoram se obratio ostalim poglavarima. "Prijatelji, na nas pada još jedan zadatak. Moramo dovesti ljude ovamo kako bi jeli i oporavili se."

93

"Pošalji ratovniju", odgovorila je Loerija. Na licu joj se jasno ocrtavao bol što je odvojena od kćeri."Ne. Neki će se silom odupirati od straha. Moramo ih pozvati, navesti ih da požele da dođu. Moramo

zaboraviti sopstvene strepnje i poslati poruku kroz Konak kao pozivnicu, tako da ljudi reše da odgovore.""Ko će braniti Veselkamen... dok mi radimo ovde?" Upitao je Trevor."Izazov je ovde. Ne smemo traćiti svoju snagu na beskorisno stražarenje. Dok ovaj napad traje, neće

biti drugog. Hodite. Udružite moći sa mnom. Mi, poglavari, ne smemo dopustiti da duh Konaka bude ovako slomljen."

Dok je govorio, izvukao je iz žezla blistavu i prozračnu vatru. Usklađujući je sa kamenom okolinom, postavio ju je uz zid tako da je prodirala kroz kamen kao hrabrost, pozivajući sve ljude do kojih je dopirala da podignu glave i pođu u trpezariju.

Za leđima je osetio Amatin, Trevora i Loeriju kako slede njegov primer. Poglavarske vatre pridružile su se njegovoj; umovi su im se udružili nad istim zadatkom. Uz njihovu pomoć, odgurnuo je strepnju, raširio svoje neukrotivo uverenje, tako da poruka koja se od njega širila Veselkamenom nije nosila ni mrlju ni talog straha.

Uskoro su ljudi počeli da odgovaraju. Upalih očiju, kao žrtve noćnih mora, ulazili su u trpezariju... prihvatali vrele poslužavnike od glavnog kuvara i zubljonoša... sedali za stolove i počinjali da jedu. A pošto bi jeli, odveli bi ih u obližnju salu, gde su ih znanstvozornici spajali da odvažno pevaju pravo u lice porazu:

Bereče! Zemljorode!... pomozi, prikloniBojnu pomoć protiv mrskog gada!Zemlja daje i klik Moći zvoni,Odzvanja, Zemljorode! Pomozi, pokloni!Domaju očisti od smrti i jada!

Dolazilo je sve više i više sveta privučenog muzikom, Poglavarima i samosvešću granita Veselkamena. Podržavajući jedno drugo, noseći decu, vukući prijatelje, borili su se sa strahom i dolazili jer su im najdublji nagoni srca reagovali na hranu, muziku, rilinlur, kamen... na poglavare i život Veselkamena.

Posle prve navale, poglavari su se naizmenično odmarali kako im iscrpljenost ne bi pomutila uspeh. Kada je nestalo rilinlura, zubljonoše su spremili naročite vatre za kuvare koji su se vraćali i dodavali svoje znanstvo pozivu poglavara. Kvanovi ratnici prestali su da se pretvaraju kako čuvaju zidove i došli su da pomognu kuvarima... čistili su stolove, prali posuđe, nosili zalihe iz spremišta.

Sada je grad našao načina da se odupre strahu i bio je rešen da istraje. Sve zajedno, odgovorilo je manje od polovine žitelja Veselkamena. Ali bilo ih je dovoljno. Održali su Poglavarev Konak u životu kada je i vazduh koji su udisali zaudarao na zlo.

Četiri dana i četiri noći Vrhovni poglavar Mhoram nije napustio svoj položaj. Počivao je i jeo da bi se održao, ali ostao je na svom mestu kraj zida trpezarije. Posle nekog vremena, jedva je video i čuo ljude koji su se kretali oko njega. Usmerio se na stenu, uvukao se u Veselkamen, do struje njegovog postojanja i bitke za vlasništvom nad njegovim kamenživotom. Video je jasno kao sa stražarnice da živa moć Sotonpesta teče oko spoljnih zidova a onda se zaustavlja... visi u mestu dok se Konak bori protiv nje. Čuo je prigušeno ječanje kamena koji kao da se borio da se priseti šta je. Osetio je iscrpljenost oblučara. Sve to je upijao u sebe i protiv zla Opakog postavio je svoju nesalomivu volju.

I pobedio je.Neposredno pred zoru petog dana napad se slomio kao plimni talas koji se na pučini urušava pod

sopstvenom težinom. U dugom trenutku zbunjenosti Mhoram je osetio oduševljenje kako teče kroz stenu pod nogama i nije mogao da ga razume. Svuda unaokolo, ljudi su zurili pred sebe kao da ih je zbunio iznenadni pad pritiska. A onda su, poterani zajedničkom pomisli, svi jurnuli ka spoljnim grudobranima da pogledaju opsadu.

Zemlja pod njima se pušila i podrhtavala kao ranjeno meso, ali zlobe koja ju je pogodila sada je nestalo. Sotonpestova vojska ležala je po logoru, rasuta od iscrpljenosti. Samog džina-Besomuka nije bilo na vidiku.

Sa svih zidova, s kraja na kraj, Veselkamen je eksplodirao od klicanja pobedi. Slabi, promukli, drhtavi, izgladneli glasovi su skandirali, plakali, pobedonosno vikali do promuklosti kao da je opsada slomljena. I Mhoramu su se oči zamaglile od olakšanja. Kada se okrenuo da se vrati u Konak, zatekao je iza

94

sebe Loeriju, rasplakanu od sreće, kako pokušava da odjednom zagrli sve tri kćeri. Kraj nje je likovao Trevor, bacajući uvis jednu od devojčica koja se kikotala.

"Počini sada, Mhorame", rekla je radosna Loerija. "Prepusti Konak nama. Znamo šta nam je činiti."Vrhovni poglavar Mhoram nemo je klimnuo glavom u znak zahvalnosti i umorno pošao u krevet.No, čak i tada se nije opustio sve dok nije osetio kako ratovnija zauzima odbrambene položaje...

kako grupe za potragu love po Konaku one najpogođenije preživele iz napada... kako red polako osvaja grad kao kad se mamut lagano izbavlja iz haosa. Tek tada je dopustio sebi da utone u spori puls utrobe grada i snom olakša svoje terete... siguran u stalnost kamena.

Kada se sledećeg jutra probudio, Poglavarev Konak je povratio borbenu gotovost koliko god je bilo moguće. Vrhovnik Kvan mu je doneo poslužavnik sa doručkom i za vreme jela ga obavestio o novostima u gradu.

Zahvaljujući oštroj obuci, kao i izuzetnoj pomoći nekoliko vojevnika i stožernika, ratovnija je uglavnom prošla bez oštećenja. Oblučari su bili iscrpljeni, ali zdravi. Znanstvozornici i zubljonoše pretrpeli su samo pojedinačne povrede od upaničenih prijatelja. No, ljudi koji nisu odgovorili na pozive Vrhovnog poglavara nisu tako dobro prošli. Grupe za potragu našle su nekoliko dvadesetina mrtvih, naročito u prizemnim stanovima kraj spoljnih zidova. Većina ljudi umrla je od žeđi, ali neke su i ubili strahom izluđeni prijatelji ili susedi. Među stotinama ostalih preživelih, četiri ili pet dvadesetina izgleda da je neizlečivo poludelo.

Pošto je potraga završena, poglavar Loerija povela je isceliteljima sve one koji su fizički ili psihički povređeni, kao i one koji su se prisećali da su počinili ubistvo. Sada je pomagala isceliteljima. Veselkamen se u svakom drugom pogledu brzo oporavljao. Konak je bio nedirnut.

Mhoram ga je ćutke saslušao, a onda je sačekao da stari vrhovnik nastavi. No, Kvan je namerno zaćutao, pa je Vrhovni poglavar morao da upita. "Šta je sa Besomukovom vojskom?"

Kvan se odjednom ražestio. "Nisu se ni pomerili."To je bila istina. Sotonpestove horde su se povukle u logor i zapale u mirovanje, kao da se sila koja

ih je oživljavala povukla.U narednim danima i dalje su mirovali. Kretali su se samo koliko da očuvaju stanje u logoru. Primali

su crne tovare zaliha sa juga i istoka. Povremeno bi se kroz njih proneo neodređeni drhtaj moći... bezvoljni udar biča koji je držao pod kontrolom natmurene zveri. No, niko se nije primicao Konaku na domet glasa. Samadhi Besomuk nije se pojavljivao. Samo je neprekinuti lanac opsade pokazivao da poglavar Kletnik nije poražen.

Tokom pet dana... deset... petnaest... neprijatelj je ležao oko Veselkamena kao mrtva stvar. Isprva su neki optimističniji stanovnici grada tvrdili da je duh napadača slomljen. Vrhovnik Kvan nije verovao u to, a posle jednog dugog pogleda sa kule stražare Mhoram se složio sa starim prijateljem.

Sotonpest je jednostavno čekao da Veselkamen potroši zalihe i oslabi, kako bi tada pošao u novi napad.

Kako su dani odmicali, Vrhovni poglavar Mhoram izgubio je volju za odmorom. Ležao je napet u svojim odajama i osluškivao kako se raspoloženje u gradu pretvara u mrzovolju.

Polako, dan za danom, Poglavarev Konak postajao je svestan svoje sudbine. Džinovi koji su izdubili Veselkamen iz planinskih stena pre više hiljada godina, u Damelonovo vreme, načinili su ga neosvojivim; i svi njegovi stanovnici su od rođenja živeli u uverenju da su džinovi uspeli u svojoj nameri. Zidovi su bili od granita, a kapije nesalomive. U teškim vremenima plodna polja u planinskom zaleđu mogla su da obezbede Konaku hranu. No, Kletnikova nepredviđena, nepredvidiva zima ostavila je polja ogoljena; usevi i plodovi nisu rasli, stoka i druge životinje nisu mogli da žive na ledenom vetru. A spremišta su već snabdevala grad od prirodnog početka zime.

Prvi put u svojoj dugoj istoriji narod Veselkamena bio je suočen sa glađu.U prvim danima iščekivanja poglavari su počeli oštrije racionisanje hrane. Smanjivali su dnevno

sledovanje hrane sve dok svi u Veselkamenu nisu bili stalno gladni. Strožije su organizovali trpezarije, kako se hrana ne bi traćila. Ali te mere bile su upadljivo nedovoljne. Grad je imao više hiljada stanovnika; čak i pri minimalnim sledovanjima svakodnevno su trošili velike količine zaliha.

Ranije likovanje napustilo ih je kao voda koja ističe u suvi pesak. Čekanje je postalo prvo otupljujuće, potom teško i zlokobno, kao zatomljena oluja, a zatim izluđujuće. Vrhovni poglavar Mhoram uhvatio je sebe kako priželjkuje naredni napad. Napadu bi mogao da se odupre.

95

Hladni, sivi dani puni napetosti počeli su da postepeno slabe državničku obazrivost Veselkamena. Neki od ratara... ljudi kojima je zima oduzela zanimanje... odlutali su do visoravni oko Zlatosinja, šunjajući se kao da se stide što u smrznutu zemlju seju uzaludne brazde semena.

Poglavar Trevor je počeo da zanemaruje svoje dužnosti. Povremeno je zaboravljao zašto je postao poglavar, zaboravljao je podstrek koji ga je učinio poglavarem uprkos nedostatku samopouzdanja; izbegavao je redovne odgovornosti kao da se neobjašnjivo plaši neuspeha. Njegova žena Loerija ostala je odana poslu, ali kretala se kroz Konak rasejano, gotovo rastrojeno. Često je ostajala gladna kako bi njene kćeri imale više hrane. Kad god bi srela Vrhovnog poglavara, streljala ga je pogledom sa čudnim neprijateljstvom u očima.

Kao i Loerija, poglavar Amatin se postepeno udaljavala. Svaki slobodan trenutak provodila je zadubljena u grozničava izučavanja Prvog i Drugog Kruga, toliko uporno tragajući za razrešenjima misterija da bi joj čelo, kada bi se vratila svojim redovnim dužnostima, izgledalo bolno kao da je lupala glavom o sto.

Nekoliko žezlonoša i oblučara počelo je da na svakom koraku nosi vatru sa sobom, kao ljudi koji postepeno slepe. Dvadesetog dana čekanja vrhovnik Kvan je iznenada promenio sve svoje ranije odluke; bez savetovanja sa poglavarima, poslao je odred izviđača iz Konaka ka Sotonpestovom logoru. Niko se nije vratio.

Besomukova vojska i dalje je ležala oko srca Veselkamena kao neupotrebljeni okovi.Kvan se izjadao pred Vrhovnim poglavarom. "Ja sam budala", oštro je rekao, "matora budala. Nađi

mi zamenu pre nego što toliko poludim da pošaljem celu ratovniju napolje u smrt.""Ko te može zameniti?" blago je uzvratio Mhoram. "Opaki upravo smera da izludi sve branioce

Domaje."Kvan se osvrnuo kao da pogledom odmerava stravu patnje Veselkamena. "Uspeće. Nije mu potrebno

nikakvo oružje osim strpljenja."

Mhoram je slegnuo ramenima. "Možda. Ipak mislim da je to nesigurna taktika. Poglavar Kletnik ne može da predvidi veličinu naših skladišta... ni stepen naše odlučnosti."

"Pa zašto onda čeka?"Vrhovnom poglavaru nisu bile potrebne vidovnjačke moći da bi odgovorio na to pitanje. "Samadhi

Besomuk čeka znak... možda od nas, a možda od Opakog."Zadubljen u misli, Kvan se vratio svojim dužnostima. Mhoram se vratio problemu koji je počeo da

ga muči. Treći put je pošao u potragu za Trelom.No, ponovo nije uspeo da pronađe izmučenog oblučara. Trel mora da se negde sakrio. Mhoram nije

otkrio nikakav trag, nije osetio nikakvo zračenje, a nijedan rhadhamaerl nije u poslednje vreme video krupnog Kamendolca. Mhorama je bolela pomisao da se Trel negde krije, opčinjen i izdvojen, grizući zaraženo meso sopstvenih muka. Ipak, Vrhovni poglavar nije imao vremena ni snage da pretrese sva privatna staništa u Veselkamenu zarad jednog nesrećnog oblučara. Pre nego što je okončao i ovlašno pretraživanje, prekinula ga je grupa znanstvozornika koji su nerazumno rešili da idu i pregovaraju o primirju sa Besomukom. Ponovo je morao da odloži problem Trela, družbenika Atiaraninog.

Dvadeset četvrtog dana poglavar Trevor potpuno je zanemario svoje dužnosti.Zatvorio se u svoje odaje kao pokajnik i odbijao je hranu i piće. Loerija nije mogla da izvuče ni glasa

od njega, a kada je Vrhovni poglavar razgovarao sa njim, nije rekao ništa osim da njegovo sledovanje hrane daju njegovoj ženi i kćerima.

"Sada mu čak i ja zadajem bol", promrmljala je Loerija, očiju punih suza. "Pošto sam davala kćerima deo moje hrane, on veruje da je loš muž i otac i da mora da se žrtvuje." Očajnički je gledala Mhorama, kao da pokušava da proceni cenu abdikacije, a onda se žurno udaljila pre nego što je stigao da joj odgovori.

Dvadeset petog dana poglavar Amatin presrela je Mhorama i zahtevala, bez uvoda i objašnjenja, da joj otkrije svoje tajno znanje.

"Ah, Amatin", uzdahnuo je, "zar si toliko željna tereta?"Smesta se okrenula i udaljila se, slomljena kao da ju je izdao.Kada je otišao da drži svoju usamljeničku stražu na kuli, obuzelo ga je osećanje tuposti, kao da ju je

zaista izdao; uskratio joj je opasno znanje kao da je procenio da je nesposobna da ga podnese. Ipak, nigde u sebi nije našao hrabrosti da preda ostalim poglavarima ključ Obreda obesvećenja. Ključ je bio avetinjski, hipnotički težak. Terao ga je da besni na Trevora, da udarcem zbriše Loeriji sa lica bol, da protrese krhka

96

Amatinina ramena sve dok ne razume, da prizove na Sotonpestovu glavu vatru skrivenih nebeskih sila... i sprečavao ga je da govori.

Dvadeset sedmog dana ispražnjeno je prvo skladište. Glavni kuvar i najiskusniji iscelitelj zajedno su obavestili Mhorama da će bolesni i slabi za nekoliko dana početi da umiru od gladi.

Kada je pošao u svoje odaje da se odmori, bilo mu je suviše hladno da bi zaspao. Uprkos toplom oblučku, zima poglavara Kletnika dosezala je kroz kamene zidove do njega kao da je ledeni, neumorni vetar usmeren pravo na Mhoramove najosetljivije vibracije. Ležao je širom otvorenih očiju, kao čovek u groznici bespomoćnosti i bliskog očajanja.

Sledeće noći ga je tik iza ponoći iz kreveta podigao iznenadni drhtaj uzrujanosti koji je prostrujao kroz zidove kao plamen na vrelom ugljevlju Konakovog iščekivanja. Bio je na nogama pre nego što je ikakav poziv mogao stići; stežući žezlo pobelelim prstima, žurio je ka najvišem istočnom grudobranu glavnog Konaka. Usmerio se na Kvanovo natmureno prisustvo i našao je vrhovnika na balkonu koji je gledao na kulu stražaru i noćni garež Sotonpestove vojske.

Kada mu se Mhoram pridružio, Kvan je ukočeno pružio ruku, kao predskazanje, ka istoku. Vrhovnom poglavaru taj gest nije bio potreban; prizor je vrištao na njega iz tame kao blistava pretnja u vetru.

Sa istoka se Veselkamenu približavala pukotina u oblacima, otvor koji se pružao na sever i jug koliko god je Mhoramov pogled dosezao. Pukotina je izgledala široka, ogromna, ali oblaci iza nje bili su neprozirni kao i uvek.

Bila je veoma upadljiva, jer je iz nje zračila svetlost zelena kao smrznuto srce zmaragda.Zbog sjaja je izgledala brza, ali kretala se preko ledom okovanih polja iza predgorja kao spora,

neizbežna plima. Zračila je zelene otkose svetlosti koji su preletali preko zemlje kao sjaj zla, bacajući nevidljive obrise u blistavilo i ponovo ih gaseći. Mhoram je u ošamućenoj tišini posmatrao kako pali Sotonpestovu vojsku i žuri u podbrežje oko visoravni. Kao zlokobni cunami, valjala se uzbrdo i pljusnula preko Konaka.

Ljudi su zavrištali kada su ugledali smaragdni pun mesec kako ih zlokobno posmatra kroz pukotinu. I sam Vrhovni poglavar se trgao, podigao žezlo kao da će oterati strašan san. U užasnom trenutku dok se pukotina kretala iznad njih, mesec poglavara Kletnika vladao je praznim bezdanom neba bez zvezda kao nezalečiva rana, kao sakaćenje samog Zakona nebesa. Smaragdna svetlost pokrivala je sve, davila svako srce i zapljuskivala svaku uspravnu stenu Veselkamena u ponavljani zeleni poraz.

Onda je pukotina prošla; bolesno svetlo sklizulo je dalje na zapad. Poglavarev Konak potonuo je u nepopravljivu tamu kao odlomljena litica.

"Melenkurione!" Dahtao je Kvan kao da se guši. "Melenkurione!"Mhoram je postepeno postao svestan da je iskežen kao ludak sateran uza zid. No, dok se tama lomila

i odjekivala oko njega, nije mogao da opusti crte; iskrivljenost mu se prilepila za lice kao iskeženi osmeh lobanje. Kao da je prošlo mnogo napetog vremena dok se nije setio da začkilji kroz mrak ka Sotonpestovoj vojsci.

Kada je konačno primorao sebe da pogleda, video je da je vojska oživela. Izišla je iz nelagodnog mirovanja i počela da se komeša, kostrešeći se u mraku kao oživljena pohlepa.

"Pripremi ratovniju", rekao je, savlađujući nehotično podrhtavanje oštrog glasa. "Besomuk je dobio svoj znak. Napašće."

Vrhovnik Kvan se s naporom pribrao i napustio balkon, izvikujući naredbe u hodu.Mhoram je prigrlio žezlo na grudi i duboko, teško uzdahnuo. Isprva mu je vazduh podrhtavao u

plućima i nije mogao da zbriše grimasu sa lica. Tek postepeno je izgladio mišiće i prebacio napetost na druga mesta. Misli su mu se okupljale oko odbrane Konaka.

Pozivajući srdočnike i ostale poglavare da mu se pridruže, pošao je na kulu da prati šta samadhi Besomuk čini.

Odatle je, u društvu dvojice uzdrmanih stražara, mogao da prati Besomukove poteze. Sotonpest je puštao svoj komad Kamena Zlozemlja da slobodno plamti - oreol tečne vatre - i ta blistavo zelena svetlost jasno ga je ocrtavala dok se kretao kroz svoje odrede, izvikujući naređenja kreštavim, tuđinskim jezikom. Bez žurbe je okupljao pragrdane oko sebe sve dok se njihove ponoćne prilike nisu prostrle pod njegovim svetlom kao jezero crne vode. Onda ih je rasporedio u dva ogromna klina, po jedan sa svake strane, sa vrhovima njemu kraj ramena, okrenute ka Veselkamenu. U jezivoj svetlosti Kamena meštri znanstva

97

izgledali su kao zla, zbijena moć, spremna i kobna. Talasi ostalih spodoba okupljali su se sa obe strane iza njih kada su počeli da prilaze Konaku.

Prateći Besomukovu vatru, kretali su se otvoreno sa jugoistoka ka zabravljenoj i utvrđenoj kapiji kule stražare.

Vrhovni poglavar Mhoram još je čvršće stegao žezlo i pokušao da se pripremi za ono što će se desiti... ma šta to bilo.

Iza leđa je osetio dolazak poglavara Amatin i srdočnika Borilara, a uskoro su stigli i Torm i Kvan. Ne skidajući pogled sa Sotonpestovog približavanja, vrhovnik je podneo izveštaj.

"Odredio sam dve eovojne za kulu. Više ne bi imalo svrhe - smetali bi jedni drugima. Polovina su strelci. Dobri su ratnici", nepotrebno je dodao, kao da uverava samog sebe, "i svi njihovi vojevnici i stožernici su veterani iz rata protiv Ljudoseče.

Strelci imaju lor-liaril strele. Počeće na tvoj znak."Mhoram je klimnuo glavom. "Reci polovini strelaca da udare kada Sotonpest stigne na domet strela.

Ostali neka čekaju moj znak."Vrhovnik se okrenuo da prenese naređenje, ali Mhoram ga je naglo ščepao za ruku. Vrhovnog

poglavara obuzela je jeza dok je govorio. "Postavi više strelaca na grudobrane iznad zlatanovog dvorišta. Ako nekim strašnmim zlom Sotonpest probije kapiju, braniocima kule biće potrebna pomoć. I... postavi ratnike spremne da preseku viseće prelaze iz Konaka."

"Da, Vrhovni poglavaru." Kvan je bio ratnik i razumeo je neophodnost tih naredbi. Uzvratio je Mhoramu čvrstim stiskom, nalik na oproštaj, i napustio vrh kule.

"Da probije kapiju?" Borilar je zinuo kao da ga čudi i sama pomisao. "Kako je to moguće?""Nije moguće", hladno je uzvratio Torm."Ipak moramo biti spremni." Mhoram je položio žezlo na kamen kao zastavu i zagledao se u

približavanje samadhi Šeola.Niko nije govorio dok je vojska marširala napred. Već je bila na manje od sto jardi od kapije. Osim

mrtvog tutnja bezbroj nogu po smrznutoj zemlji, kretala se u tišini, kao da se šunja ka Konaku... ili kao da se, uprkos divljoj gladi, mnoga stvorenja plaše onoga što Sotonpest smera da učini.

Mhoram je osetio da je preostalo još samo nekoliko trenutaka. Upitao je Amatin je li videla Trevora i Loeriju.

"Ne." Odgovorila je šupljim šapatom, kao da priznaje odustanak.Trenutak kasnije roj strela slio se sa nekog od gornjih nivoa kule. Bile su nevidljive u tami i

Sotonpest ničim nije pokazao da zna da su odapete. Ali zračenje Kamena Zlozemlja pretvorilo ih je u plamen i oborilo pre nego što su stigle na trideset stopa od njega.

Još jedan roj, pa još jedan, nisu imali nikakvog dejstva osim što su osvetlili prve redove Sotonpestove vojske, otkrivajući u jezivoj zelenoj i narandžastoj svetlosti smrtonosni izgled njenih vođa.

Onda se samadhi zaustavio. Sa obe njegove strane, pragrdani su drhtali. Izdao je naređenja kreštavim glasom. Klinovi su se zbili. Režeći, jamnici i druge spodobe postavili su se u formacije, spremni za juriš.

Bez žurbe i bez oklevanja, džin-Besomuk stegao je pesnicu, tako da se iz komada Kamena izvila raznobojna para i podigla naviše.

Mhoram je osećao rast moći Kamena kako mu zrači pravo u lice u oholim talasima.Iznenada se munja sile izvila iz Kamena i udarila o zemlju tačno pred jednim meštrom znanstva.

Munja se nastavila sve dok stena i zemlja nisu planuli zelenim plamenom, pucketajući kao drvo u vatri. Onda je samadhi pomerio munju, preveo je preko tla ka drugom meštru znanstva širokim, sporim lukom. Njegova moć ostavljala je za sobom brazdu koja je gorela i dimila se, buktala i ječala u zemljanoj agoniji.

Kada je luk zatvoren, opkolio je Sotonpesta sa obe strane - pokulrugom smaragdnog ugljevlja koje je stajalo pred njim kao oklop naslonjen na dva klina pragrdana.

Prisećajući se komešanja strepnje kojim je Ljudoseča napao ratovniju kod Doriendor Koriševa, Mhoram je prešao preko kule i viknuo ka Konaku. "Napustite grudobran! Svi osim ratnika moraju u zaklon! Ne izlažite se makar vas samo nebo napalo!" Onda se vratio do poglavara Amatin.

Ispod njega, dvoje ogromnih meštara znanstva podigli su svoje motke i zabili ih u krajeve luka. Istog časa duž brazde je počela da pulsira demonijska kiselina. Zeleni plamen postao je crn; pretvorio se u mehure koji su podrhtavali, prskali i izletali iz luka kao da je Sotonpest probio u zemlji venu Zemne krvi.

Kada se vrhovnik Kvan vratio na kulu, Mhoram je već znao da samadhi ne priziva strepnju. Besomukovo ponašanje ni po čemu mu nije bilo poznato. I bio je sporiji nego što je Mhoram očekivao. Kada

98

su se pragrdani povezali sa lukom, Sotonpest je počeo da koristi Kamen. Iz njegovog užarenog srca izvukao je vatru koja je pokuljala na tlo i ulila se u brazdu luka. Ta sila se spojila sa crnom tečnošću pragrdana u smešu jezive moći. Uskoro su crnozeleni zmijski jezici svetla palacali u vazduhu čitavom dužinom brazde, dajući posmatračima utisak nasilja, kao da su napadnuti kameni temelji podbrežja... kao da se Opaki drznuo da omalovaži čak i neophodne kosti Zemlje.

No, moć nije činila ništa osim što je rasla. Jezici svetla skakali su sve više, spajali se, postajali polako ali sigurno sve blistaviji i strašniji. Njihova nasilnost rasla je sve dok Mhoram nije osetio da živci u njegovoj koži i očima to više ne mogu da podnesu... i nastavili da se povećavaju. Kada je svitanje počelo da načinje noć iza Sotonpestovih leđa, pojedinačni jezici su se stopili u tri neprekidna pojasa koja su se bez zvuka kotrljala ka najdubljoj tami oblaka.

Vrhovnom poglavaru grlo je bilo potpuno suvo; morao je da nekoliko puta proguta pljuvačku pre nego što je uspeo da progovori. "Srdočniče Torme...", još su mu reči zapinjale, "...napašće kapiju. Ova moć će napasti kapiju. Pošalji sve oblučare koji su voljni da pomognu kamenu."

Torm se trgao pri zvuku sopstvenog imena, a onda žurno otišao kao da jedva čeka da se skloni od zlokobnog plamsanja luka.

Poglavar Amatin zabila je tanke prste u Mhoramovu mišicu. Kvan je prekrstio ruke na grudima i borio se da ne počne da viče. Borilar je grozničavo prelazio rukama preko lica kao da pokušava da izbriše osećanje zla. Žezlo mu je beskorisno ležalo pred nogama. Vrhovni poglavar se molio za sve njih i borio se sa sopstvenim užasom.

A onda je Besomuk naglo zavitlao Kamenom i uz urlik ulio još snage u luk.Tri ogromne munje stopile su se i postale jedna.Zemlja se zatresla od grmljavine u odgovor na taj jedan ogromni blesak. Munja je smesta nestala,

iako samadhi i pragrdani nisu povukli svoje moći iz luka.Grmljavina se nastavila; zemlju su protresali drhtaji. Kula je začas zadrhtala kao da će joj se temelji

otvoriti i progutati je.Grdno i mučno, tlo podbrežja počelo je da se pomera. Uvijalo se, trzalo, pucalo; kroz pukotine su se

pomaljali komadi kamena. Na svoj užas, Mhoram je ugledao oblike ljudi, džinova i konja kako se promaljaju iz zemlje. Bili su grubi, nezgrapni, bezumni; bili su uobličeni kamen, drevni fosilizirani ostaci sahranjenih tela.

Mhoramu je u ušima odjeknulo sećanje na Asurakin povik iz Veseldrva: Ponovio je davnu smrt!Stotine, a zatim hiljade kamenih oblika izvlačilo se iz tla. Kroz ogromnu grmljavinu pucanja zemlje

oslobađali su se iz grobova starih hiljadama godina i slepo se teturali ka kapijama Veselkamena."Branite kulu!" povikao je Mhoram Kvanu. "Ali ne traćite živote! Amatin! Bori se ovde! Beži ako

kula padne. Ja idem do kapije."Kada se okrenuo od ograde, sudario se sa srdočnikom Tormom. Torm ga je uhvatio i zaustavio. Ipak,

uprkos žurbi Vrhovnog poglavara, prošao je dug trenutak dok Torm nije uspeo da progovori.Konačno je uspeo. "Tunel je branjen.""Ko?" obrecnuo se Mhoram."Poglavar Trevor je naredio da svi ostali odu. On i oblučar Trel drže kapiju.""Melenkurione!" dahnuo je Mhoram. "Melenkurione abatha!" Ponovo se vratio na ogradu.Dole su mrtva, bezglasna tela gotovo stigla do podnožja kule. Strele su letele na njih iz stotina

lukova, ali vrhovi su se beskorisno odbijali od zemljanih oblika i bez učinka zapaljeni padali na zemlju.Oklevao je, mrmljajući za sebe u potpunoj zbunjenosti. Kršenje Zakona smrti imalo je posledice veće

od svega što je mogao da zamisli. Hiljade kvrgavih oblika već se okupilo i marširalo, a svakog trenutka su se iz zemlje pomaljale hiljade novih, bačenih u pokret kao izgubljene duše i podložnih zapovestima moći Šeola Sotonpesta.

No, onda je prva prilika položila ruke na kapiju i Vrhovni poglavar Mhoram je skočio napred. Vitlajući žezlom, poslao je munju niz bok kule i pogodio mrtvaca na mestu. Na dodir poglavarske vatre, raspao se kao krečnjak i pao u prašinu.

Poglavari Mhoram i Amatin su se smesta dali na posao svim silama. Žezla su im zvonila i pržila, sipajući plavu silu kao udarce čekića na oblike u pokretu pod sobom. Svaki udar pretvarao je mrtvace u pesak. Ali svakog koji padne zamenjivala je dvadesetina novih. Preko čitavog područja između stražarske kule i Sotonpestovog luka tlo se podizalo i propinjalo, bacajući u pokret nove oblike, kao bića izvučena iz

99

najdubljeg mulja beživotnog mora. Prvo po jedan, pa po deset, dvadeset, pedeset, stizali su do kapije i zbijali se uz nju.

Mhoram je kroz kamen osećao kako raste pritisak na kapiju. Mogao je da oseti Trevorovu vatru i Trelovu moćnu podzemnu pesmu kako podupiru preklopljenu kapiju dok stotine, hiljade slepih, nemih oblika pritiska s druge strane, kotrlja se napred u beživotnoj nasilnosti kao lavina koja na neki nemogući način iskače iz zemlje. Mogao je da oseti ječanje uzvaćanja pritiska kao da se kosti kule drobe jedne o druge. A mrtvi su i dalje nailazili, šepajući iz zemlje sve dok ih nisu izgledali brojni kao Besomukova vojska i nepobedivi kao kataklizma. Mhoram i Amatin su ih razbili na stotine... bez učinka.

Torm je iza Vrhovnog poglavara bio na kolenima, opipavajući dlanovima bol kule i otvoreno jecajući. "Veselkamene! Oh, Veselkamene, avaj! Oh, Veselkamene, Veselkamene!"

Mhoram se otrgao od bitke, uhvatio Torma za tuniku i povukao ga na noge. Proderao mu se pravo u lice. "Oblučaru! Seti se ko si! Ti si srdočnik Poglavarevog konaka!"

"Nisam ja ništa!" plakao je Torm. "Ah! Zemlja...!""Ti si srdočnik i oblučar! Slušaj me... ja, Vrhovni poglavar Mhoram, naređujem ti. Posmatraj ovaj

napad... nauči da ga poznaješ. Unutrašnja kapija ne sme pasti. Rhadhamaerli moraju očuvati unutrašnje kapije Veselkamena!"

Osetio je promenu u napadu. Sotonpestov Kamen sada je bacao munje na kapiju. Amatin je pokušavala da se odupre, ali Besomuk je odgurnuo u stranu njene napore kao da nisu ništa. Ipak, Mhoram je ostao sa Tormom, usmeravajući snagu u srdočnika sve dok ovaj nije ponovo uspostavio kontrolu nad rukama i očima.

"Ko će žaliti kamen ako ne ja?" ječao je Torm.Mhoram je savladao želju da se izviče. "Ako ne preživimo, neće biti nikoga da ožali ni veće štete."Sledećeg trenutka zaboravio je i Torma i sve ostalo osim nemih krikova koji su se prolamali kroz

njega iz osnove kule. Kroz Trelov kreštavi bes i jarost Trevorove vatre kapija je vrištala u agoniji.Kamen se zatresao od rušilačkog potresa. Ljudi na vrhu kule popadali su po podu. Negde između

neba i zemlje prolamala se stravična grmljavina, kao da je sam svod postojanja prelomljen nadvoje.Kapija se uvila ka unutra i pukla.Bujica mrtvog kamena ulila se u tunel pod kulom."Branite kulu!" doviknuo je Mhoram Kvanu i Amatin. Potresi su se smirivali, pa je uspeo da se

nesigurno uspravi. Vukući Torma za sobom, nastavio je da viče. "Hajde! Prikupi oblučare! Unutrašnja kapija ne sme pasti!" Iako je kula još podrhtavala, pošao je niz stepenice.

No, pre nego što je uspeo da siđe, začuo je žamor glasova, ljudskih krikova. Patnja nalik na bes protutnjala mu je preko uzburkane navale osećanja. "Kvane!" povikao je, iako ga je stari vrhovnik već gotovo sustigao. "Ratnici napadaju!" Kvan je gorko klimnuo glavom kada je stao kraj Mhorama. "Zaustavi ih! Ne mogu se boriti sa ovim mrtvacima. Tu mačevi ne koriste."

Praćen Tormom i Kvanom, Vrhovni poglavar je požurio niz stepenice, ostavljajući Amatin da odašilje vatru sa ivice grudobrana.

Kvan je sišao pravo niz kulu, ali Mhoram je poveo Torma preko dvorišta između kule i Konaka, po najvišem visećem prelazu. Odatle je video da su Trel i pogavar Trevor već potisnuti iz tunela. Borili su se za život protiv sporog, slepog napredovanja mrtvih. Trevor je koristio silu kakvu Mhoram nikad ranije nije kod njega video, obarajući najbliže napadače, brzo ih razbijajući, jednog za drugim, u pesak. A Trel je obema rukama držao veliki komad kapije. Koristio ga je kao močugu sa takvom divljom snagom da su čak i oblici pomalo nalik na konje i džinove padali pod njegovim udarcima.

Ali dvojica ljudi nisu imali izgleda. Mačevi, koplja i strele nisu delovali na obličja u pokretu; dvadesetine ratnika koji su skočili u tunel i dvorište bili su prosto zdrobljeni pod nogama; bilo je strašno slušati njihove krike. Pred Mhoramovim očima mrtvi su potisnuli Trela i Trevora kraj starog drveta zlatanike ka zatvorenoj unutrašnjoj kapiji.

Mhoram je povikao na ratnike na grudobranima ispod, naređujući im da ostanu van dvorišta. Onda je pretrčao do Konaka i jurnuo stepeništem ka nižim nivoima. Zajedno sa Tormom stigao je do prvog podupirača nad unutrašnjom kapijom taman na vreme da vidi kako se jamnici izlivaju iz tunela, provlače se između mrtvih i napadaju bočna vrata koja su bila jedini ulaz u kulu.

Neki su odmah pali sa strelama u vratu ili trbuhu, a ostale je poseklo ono malo ratnika što je ostalo u dvorištu. Ali njihove debele, teške jakne štitile su ih od većine kopalja i mačeva. Ogromnom snagom i

100

poznavanjem kamenabacili su se na vrata. Ubrzo su iz tunela počela da izviru grozna bića. Vrhovni poglavar je video da sami ratnici ne mogu zadržati samadhijeve spodobe van kule.

Za trenutak je silom odgurnuo iz misli Trevora i Trela, jamnike, ratnike, oživljenu mrtvu zemlju i suočio se sa odlukom koju je morao da donese. Ako Veselkamen treba da pruži iole ozbiljan otpor, mora imati očuvanu ili kulu ili unutrašnju kapiju. Bez kapije, kula će i dalje sprečavati Sotonpestu pristup dovoljno da održi Konak u životu; bez kule, kapija će još moći da izoluje Sotonpesta napolju. Bez jedne od njih, Veselkamen će biti osvojen. Ali Mhoram nije mogao da se bori za obe, nije mogao da bude na dva mesta odjednom. Morao je da odabere gde da okupi odbranu Konaka.

Odabrao je kapiju.Smesta je poslao Torma da prikupi oblučare. Onda se usmerio na bitku u dvorištu. Zanemario je

jamnike i zagledao se u rasklimatane mrtvace koji su gazili stablo zlatana i potiskivali Trela i Trevora ka zidovima. Dovikujući ratnicima oko sebe da spreme prijanjak, zavitlao je svoju poglavarsku vatru dole na obličja bez lica, drobeći ih u pesak. On i Trevor zajedno su raščistili prostor u kojem su zarobljeni ljudi mogli da nađu spas.

Stražari su gotovo istog časa doneli dva užeta od prijanjka, učvrstili ih i bacili do Trevora i Trela. No, u toj kratkoj pauzi novi talas jamnika ujahao je u dvorište na ramenima mrtvaca i pridružio se napadu na vrata. Uz mučan zvuk nalik lomljenju kostiju, istrgli su vrata sa šarki, bacili u stranu kamene talpe i urličući jurnuli u kulu. Istog časa su ih presreli pouzdani ratnici čvrstih ruku, ali brzina i snaga jamnika poneli su ih ka unutra.

Kada je video slomljena vrata, Trel je besno kriknuo i pokušao da napadne jamnike. Gurnuo je u stranu uže od prijanjka i bacio se među mrtvace kao da veruje da će se probiti između njih i stići u pomoć braniocima kule. Za trenutak je, svojom granitnom močugom i znanstvom rhadhamaerla, uspeo da probije prolaz i pređe nekoliko koraka preko dvorišta. Ali tada se čak i močuga slomila. Potonuo je pod ogromnom masom mrtvaca.

Trevor je skočio za njim. Uz pomoć Mhoramove vatre poglavar je stigao do Trela. Jedan mrtvac ga je teško tresnuo po nozi, ali zanemario je bol, uhvatio Trela za ramena i odvukao ga nazad.

Čim je uspeo da ustane na noge, Trel je odgurnuo Trevora i pesnicama napao bezumne prilike.Trevor je zgrabio jedno uže prijanjka i obmotao ga nekoliko puta preko grudi. Onda se sa leđa bacio

na Trela. Provukao je ruke ispod Trelovih, uhvatio žezlo kao polugu preko oblučarevih grudi i doviknuo ratnicima da ga podignu. Istog časa deset ratnika uhvatilo je uže i složno povuklo. Mhoram je štitio obojicu dok su ih vukli uz zid i preko grudobrana na sigurno.

Mrtvaci su grozno lupali na unutrašnju kapiju.Kroz krike bitke iz kule i nemi pritisak koji je brzo rastao na kapiji Vrhovni poglavar Mhoram se

zagledao u Trela i Trevora.Oblučar se iskobeljao iz Trevorovog stiska i ruku ratnika, naglo se ispravio i suočio sa Mhoramom

kao da namerava da mu skoči za grlo. Lice mu je plamtelo od napora i besa."Nedirnuta!" užasno je kreštao. "Kula je izgubljena... nedirnuta da je Šeol slobodno koristi! To

smeraš Veselkamenu? Onda bolje da ga sami uništimo!"Mašući moćnim rukama da odbije svaki dodir, divlje se okrenuo i nestao u Konaku.Mhoramu su oči preteći plamtele, ali ugrizao se za usnu i uzdržao da ne požuri za oblučarom. Trel se

užasno iscrpeo i nije uspeo. Nije ga mogao kriviti što mrzi svoju nesposobnost; treba ga ostaviti na miru. Ali glas mu je zvučao kao da je zauvek izgubio mir. Razdiran iznutra, Mhoram je poslao dvojicu ratnika da nadgledaju Trela, a onda se okrenuo Trevoru.

Poglavar je dahćući stajao naslonjen na zadnji zid. Krv mu je tekla iz povređenog članka; lice mu je bilo zamazano prljavštinom bitke i drhtao je kao da mu grudi pucaju od napora disanja. Ipak, kao da nije bio svestan bola, kao da uopšte nije bio svestan sebe. Oči su mu blistale od stravičnih prizora. "Osetio sam", dahnuo je kad je susreo Mhoramov pogled. "Znam šta je to."

Mhoram je povikao tražeći iscelitelja, ali Trevor je jednim pokretom odbacio i samu pomisao da mu je potrebna pomoć. Gledao je Vrhovnog poglavara kao da je ushićen i ponavljao... "Osetio sam, Mhorame."

Mhoram je kontrolisao svoju zabrinutost. "Osetio?""Moć poglavara Kletnika. Moć koja omogućava sve ovo.""Kamen...", počeo je Mhoram.

101

"Kamen nije dovoljan. Ovo vreme... brzina kojom je postao ovako moćan posle poraza kod Garotinog čestara... snaga njegove vojske, iako je tako daleko od njegove komande... ovi mrtvi oblici, izvučeni iz same zemlje tako neizmernom moći...!

Kamen nije dovoljan. Osetio sam. Čak ni poglavar Kletnik, Opaki, ne može postati toliko nepobediv za sedam kratkih godina."

"Pa kako onda?" dahnuo je Vrhovni poglavar."Ovo vreme... ova zima. Ona podržava i vodi vojsku... oslobađa Sotonpesta... oslobađa i samog

Opakog za druge poslove... za poslove oko Kamena. Poslove oko ovih mrtvih. Mhorame, da li se sećaš Drula Stenotočca i njegove moći nad vremenom... i nad mesecom?"

Mhoram je klimnuo glavom. U njemu su rasli čuđenje i užas."Osetio sam. Poglavar Kletnik ima Žezlo zakona."Mhoramu se sa usana oteo krik, uprkos istovremenom ubeđenju da je Trevor u pravu. "Kako je to

moguće? Žezlo je palo zajedno sa Vrhovnim poglavarom Elenom, tamo pod Melenkurion Nebozorom.""Ne znam. Možda je isto biće koje je ubilo Elenu donelo Žezlo do Kletnikovog Tabora... možda sam

mrtvi Kevin koristi Žezlo u korist Kletnika, tako da Opaki ne mora lično da upotrebi moć koja ne odgovara njegovoj kontroli. Ali osetio sam Žezlo, Mhorame... Žezlo zakona, van svake sumnje."

Mhoram je klimnuo glavom, trudeći se da zadrži u sebi zaprepašćenje i strah koji kao da su bezgranično odjekivali u njemu. Žezlo! U njemu je besnela bitka; nije imao ni vremena ni snage za išta drugo osim najhitnijih poslova. Poglavar Kletnik ima Žezlo! Ako počne da misli o tako nečem, može ga zahvatiti panika. Oči su mu blesnule kada je stegao Trevorovo rame u gestu pohvale i prijateljstva, a onda se ponovo okrenuo ka dvorištu.

Za trenutak se čulima probijao kroz galamu i zveku oružja, trudeći se da obuhvati položaj Veselkamena. Mogao je da oseti poglavarku Amatin na vrhu kule kako još vitla vatru na mrtvace. Slabila je... dugotrajni napor odavno je prevazišao granice njene izdržljivosti... ali njena moćna vatra i dalje je plamtela naniže; borila se kao da će do braniti kulu do poslednjeg daha. I taj trud je imao učinka. Iako nije mogla da zaustavi ni deseti deo klimatavih prilika, dosad ih je razbila toliko da su prilazi tunelu bili prekriveni rasutim peskom. Tako je manje mrtvaca moglo da se istovremeno probija napred; njen trud i suženje tunela usporavali su im napredovanje, usporavali su povećanje pritiska na unutrašnju kapiju.

Ali iako se trudila, bitka je počela da se prenosi uz toranj, ka njoj. Nekoliko jamnika upravo je pokušavalo da prođe kroz vrata. Sopstveni mrtvaci su im zaprečili hodnike; dok su se borili za prolaz, bili su izloženi strelcima iz Konaka. Ali neprijatelj se nekako probio u kulu; Mhoram je čuo buku borbe kako napreduje naviše kroz prepletene prolaze u kuli. Uz veliki napor zanemario je sve ostalo oko sebe i usmerio se na kulu. Tada je kroz promukle naredbe, zveket oružja, užasne krike gladi i bola, trupkanje užurbanih koraka, osetio Sotonpestov napad na spoljašnji zid kule. Besomuk je bacao divlje zrake moći Zlozemlja na izložene osmatračnice i prozore; povremeno čak i na samu poglavarku Amatin; a pod zaklonom tih zraka njegove spodobe nabacivale su lestve na spoljašnji zid i navirale kroz otvore.

U kamenu pod nogama Vrhovni poglavar Mhoram mogao je da oseti kako unutrašnja kapija stenje.Brzo se okrenuo ka jednom od ratnika, napetoj Kamendolki. "Idi u kulu. Nađi vrhovnika Kvana.

Reci da mu naređujem da se povuče iz kule. Reci da mora sa sobom povesti i poglavara Amatin. Pođi."Salutirala je i otrčala. Trenutak kasnije video ju je kako pretrčava dvorište preko jednog od visećih

mostova.Do tog trenutka već se vratio bici. Zajedno sa poglavarom Trevorom koji je istrajno radio rame uz

rame sa njim obnovio je napad na zemljani pritisak koji je rastao pred unutrašnjom kapijom Veselkamena. Dok je oblučarska moć podrške vibrirala u kamenu pod njim, prikupio je svu naraslu surovost i bacio je da drobi mrtvace. Sada je jasno znao šta želi da postigne; hteo je da pokrije kamene ploče dvorišta sa toliko peska da slepi, nespretni oblici nemaju više čvrst oslonac od koji bi se otiskivali. Trevorova pomoć povećavala mu je uspešnost, pa je drobio desetine i dvadesetine mrtvaca dok mu je žezlo brujalo u rukama, a vazduh oko njega se toliko zasitio plavom silom da je izgledao kao da zrači poglavarsku vatru.

Pa ipak, dok se trudio i bacao vatru kao kosu kroz Sotonpestov grozni zasad, deo pažnje mu je bio usmeren preko visećih mostova. Tražio je Kvana i Amatin.

Nešto kasnije pao je prvi most. Proređeni ostatak eovoda pojurio je po njemu iz kule, gonjen pobesnelim jamnicima. Strelci su poslali jamnike glavačke u dvorište, a čim su ratnici bili na sigurnom konopci mosta su presečeni. Drvena struktura se bučno obrušila naniže i razbila o zid kule.

102

Iz kule je odjekivala vreva bitke. Iznenada se na jednom od gornjih mostova pojavio vrhovnik Kvan. Glasno vičući da bi ga čuli, naredio je da se preseku svi viseći mostovi osim dva najviša.

Mhoram je povikao vrhovniku: "Amatin!"Kvan je klimnuo glavom i trkom se vratio u kulu.Sledeća dva mosta brzo su pala, ali stražari kod trećeg su oklevali. Trenutak kasnije, na prelaz se

isteturalo nekoliko povređenih ratnika. Pridržavajući jedan drugog, noseći obogaljene, mučno su napredovali ka konaku. A onda je iz kule jurnulo dvadesetak pobesnelih kamenrođenih bića. Neosetljivi na strele i mačeve, pobacali su ranjenike sa mosta i pojurili napred.

Stražari su istog trenutka odlučno presekli užad.Svakog neprijatelja koji se promolio na vratima gde su se nalazili mostovi dočekivali su i ubijali ili

potiskivali rojevi strela. Viši mostovi padali su brzo jedan za drugim. Samo dva su čekala preživele iz kule.Sada je poglavar Trevor grčevito dahtao kraj Vrhovnog poglavara, a i Mhoram je osećao da je

oslabio. Ali nije imao vremena za odmor. Tormovi oblučari neće moći sami da održe kapiju.Ipak, u odlučujućim trenucima njegov plamen je izgubio žestinu. Strah za Kvana i Amatin narušio

mu je usredsređenost. Najradije bi pošao po njih. Ratnici su neprekidno bežali preko poslednja dva mosta, a on je posmatrao njihovo bekstvo stegnutog grla, željan da im vidi i vođe.

Još jedna dvadesetina bila je gotova.Potpuno je prestao da se bori kada se na izlazu na poslednji most pojavio samo Kvan.Kvan je povikao nešto prema Konaku, ali Mhoram nije uspeo da razabere reči. Posmatrao je,

zadržanog daha, kako četiri ratnika jure prema vrhovniku.Onda se iza Kvana pojavila prilika u plavom ogrtaču - Amatin. Ali nijedno od njih nije ni pokušalo

da pobegne. Kada su ratnici stigli do njih, oboje su ponovo nestali u kuli.Gušeći se od bespomoćnosti, Mhoram je piljio u prazan izlaz kao da samom snagom želje može

dovesti par napolje. Mogao je da čuje Besomukove horde kako neprekidno nadiru naviše.Trenutak kasnije ponovo se pojavilo četvoro ratnika. Između sebe su nosili srdočnika Borilara.Klatio im se na rukama kao da je mrtav.Kvan i Amatin išli su za četvorkom. Kada su svi dosegli Konak, pao je i poslednji most. U opštoj

galami bitke izgledalo je da se bešumno srušio.Mhoramu se pogled za trenutak zamaglio. Ustanovio je da se svom težinom naslonio na Trevora; dok

se borio za dah, nije mogao da stoji sam. No, poglavar ga je pridržao. Kada se nesvestica povukla, pogledao je Trevora u oči i bledo se nasmešio.

Bez reči su se ponovo vratili odbrani kapije.Kula je bila izgubljena, ali bitka je još trajala. Pošto ih Amatinina vatra više nije zadržavala, mrtvaci

su polako uspeli da probiju stazu kroz pesak. Silina napada opet je počela da raste. Osećanje zla koje se širilo od njih kroz podrhtavanje kamena sada se povećavalo. Vrhovni poglavar osećao je kako oko njega raste bol Veselkamena, sve dok nije izgledalo da dopire odasvud. Da nije bio neposredno suočen sa mrtvacima, pomislio bi da je Konak napadnut i sa drugih strana. No, postojeća potreba zauzela mu je celokupnu pažnju. Jedina nada za Veselkamen bila je da se kapija zatrpa peskom pre nego što popusti.

Osetio je da mu se sa leđa približava Torm, ali nije se okrenuo sve dok se srdočniku nisu pridružili Kvan i poglavar Amatin. Onda je opustio moć i pogledao sve troje.

Amatin je bila na granici izdržljivosti. Oči su joj izgledale neprirodno tamne na avetinjski bledom licu; kosa joj se lepila za lice u oznojenim pramenovima. Kada je progovorila, glas joj je drhtao. "Primio je udarac namenjen meni. Borilar... on... nisam na vreme videla samadhijev cilj."

Mhoramu je bio potreban trenutak da sakupi dovoljno snage kako bi tiho upitao. "Je li mrtav?""Ne. Iscelitelji... živeće. On je zubljonoša... nije bespomoćan." Naslonila se na zid i skljokala se niz

kamen kao da su joj tetive popucale."Zaboravio sam da je on sa vama", promrmljao je Mhoram. "Stidim se.""Ti se stidiš!" Kvanov grubo kreštavi glas privukao je Mhoramovu pažnju. Vrhovnikovo lice i ruke

bili su zamazani krvlju, ali izgledao je nepovređen. Nije mogao da susretne Mhoramov pogled. "Kula... izgubljena!" Glas mu je bio pun gorčine. "Ja treba da se stidim. Nikakav vrhovnik ne bi dopustio... vrhovnik Hail Troj bi našao način da je sačuva."

"Onda nađi način i pomozi nam", zastenjao je Torm. "Ova kapija neće izdržati."

103

Duboko očajanje u njegovom glasu privuklo je ka njemu poglede svih prisutnih. Suze su mu lile niz lice kao da nikada neće stati, a šake su mu se odsutno grčile tražeći nešto nepostojeće u vazduhu, nešto što se neće slomiti. Kapija pod njim ječala je kao da svedoči o dubini njegovog očaja.

"Ne možemo", nastavio je. "Ne možemo. Kolika sila! Neka mi kamenovi oproste. Nisam... nismo dorasli tolikom naporu."

Kvan se oštro okrenuo i udaljio se, vičući da se donesu trupci i da dođu zubljonoše da podupru kapiju.

Ali Torm izgleda nije čuo vrhovnika. Dok je šaputao, upirao je vlažne oči u Mhorama. "Sprečeni smo. Nešto zlo nam prikraćuje snagu. Ne razumemo... Vrhovni poglavaru, ima li ovde još nekog zla? Nekog drugog zla osim teškog i mrtvog nasilja? Kao da čujem... kao da mi svekoliko ogromno stenje Veselkamena govori o zlu."

Vrhovni poglavar Mhoram okrenuo je čula i upustio se u rezonancu sa utrobnim kamenjem Konaka kao da se stapa sa kamenom. Osetio je svu težinu samadhijeve sakupljene smrti kao da je nalegla pravo na njega; osetio je kapiju sopstvene duše kako ječi, odjekuje, pucketa. Za trenutak, kao iskra proročanstva, postao je Konak, preuzeo na sebe njegov život i njegov bol, iskusio užasnu moć koja je pretila da ga raspori... i još nešto, nešto udaljeno, skriveno, strašno. Kada je začuo žurne korake kako mu se približavaju iz glavnog hodnika, znao je da je Torm naslutio istinu.

Jedan od dvojice ljudi poslatih da čuvaju Trela jurio je ka njemu i jedva se zaustavio. Lice mu je bilo belo od užasa, a od cvokotanja zuba jedva je uspevao da govori.

"Vrhovni poglavaru, dođi! On...! Konak! Oh, pomozi mu!"Amatin je rukama zaklonila glavu kao da više ne može da podnese. Ali Vrhovni poglavar je ostao

pribran. "Čujem te. Seti se ko si. Govori jasno."Čovek je sa mukom nekoliko puta progutao knedlu. "Trel... poslao si... on žrtvuje sebe. Uništiće

Zabran."Tormu se oteo promukli krik, a Amatin je zaječala. "Melenkurione!" Mhoram je zurio u ratnika kao

da ne veruje sopstvenim ušima. Ali verovao je; osećao je istinu u njima. Zgrozilo ga je strašno saznanje da mu je i ovo znanje stiglo prekasno. Ponovo je pogrešno predvideo, ponovo je propustio da pomogne Konaku. Rastrzan suprotstavjenim hitnjama, obratio se poglavaru Trevoru. "Gde je Loerija?"

Prvi put od izbavljenja Trevorov zanos je počeo da kopni. Stajao je usred sopstvene krvi kao da ta povreda nije mogla da mu naudi, ali pominjanje ženinog imena nanelo mu je bol kao da je stvorilo naprslinu u novostečenoj hrabrosti. "Ona", počeo je, pa zastao da proguta knedlu. "Napustila je Konak. Prošle noći... povela je decu u brda... da nađe skrovište. Tako da devojčice budu bezbedne."

"Sedmice mu!" zarežao je Mhoram, besneći pre na svoje pogreške nego na Trevora. "Potrebna nam je!" Situacija u Veselkamenu bila je očajna, a ni Trevor ni Amatin nisu bili u stanju da nastave sa borbom. Mhoramu se za trenutak činilo da ne može da razreši situaciju, da ne može da donese odluku o Konaku. Ali on je bio Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Ranije je rekao ratniku: Seti se ko si. Rekao je to i Tormu. Bio je Vrhovni poglavar Mhoram, nesposoban za predaju. Udario je žezlom po kamenu, tako da je gvozdeni vrh zazvečao, i dao se na posao.

"Poglavaru Trevore, možeš li da držiš kapiju?"Trevor ga je pogledao u oči. "Ne strahuj, Vrhovni poglavaru. Ako može da se održi, ja ću je održati.""Dobro." Vrhovni poglavar je okrenuo leđa dvorištu. "Poglavaru Amatin, srdočniče Torme, hoćete li

mi pomoći?"Umesto odgovora, Torm je prihvatio Amatininu ispruženu ruku i pomogao joj da ustane.Mhoram je uhvatio prepadnutog ratnika za ruku i požurio u Konak.Dok je koračao niz hodnike ka Zabranu, zatražio je od ratnika da mu ispriča šta se dogodilo. "On...

to..." Čovek je bezuspešno mucao. Ali onda kao da je iz Mhoramovog stiska izvukao snagu. "To me je nadmašilo, Vrhovni poglavaru."

"Šta se desilo?" odlučno je ponovio Mhoram."Pošli smo za njim kao što si naredio. Kad je shvatio da ga nećemo ostaviti na miru, počeo je da nas

psuje. Mi smo bili rešeni da te poslušamo, pa se konačno okrenuo od nas, izgledao je slomljeno i odveo nas u Zabran.

Tamo je prišao velikoj posudi oblučka i kleknuo pored nje. Dok smo ga gledali sa vrata, počeo ja da plače i da se moli, da preklinje. Vrhovni poglavaru, duboko u srcu siguran sam da je molio za mir. Ali nije ga našao. Kada je podigao glavu, videli smo... videli smo mu na licu gnušanje. On... oblučak... iz oganj-

104

kamenova pokuljao je plamen. Vatra je sunula sa poda. Jurnuli smo ka njemu, ali plamen nas je sprečio. Moj drug je izgoreo. Ja sam otrčao po tebe."

Od svake reči Mhoramu se ledilo srce, ali odgovorio je tako da umiri bol i kolebanje ispisane na ratnikovom licu. "On je prekršio Zavet mira. Izgubio je poverenje u sebe i pao u očajanje. Na njemu je senka Sivog Krvnika."

Trenutak kasnije, ratnik je nesigurno upitao. "Čuo sam... priča se... da nije ovo delo Nevernika?""Možda. I sam Nevernik je do izvesne mere delo poglavara Kletnika. Ali Trelovo očajanje delimično

je i moje delo. I Trelovo sopstveno delo. Krvnikova ogromna snaga leži u tome što se slabosti nas smrtnika mogu okrenuti protiv nas samih."

Govorio je što je mirnije mogao, ali pre nego što je stigao na sto jardi od Zabrana, počeo je da oseća vrelinu plamena. Bio je siguran da je to izvor onog drugog zla koje je Torm iskusio. Vreli talasi obesvećenja zračili su na sve strane iz odaje veća. Kada se približio visokim drvenim vratima, ustanovio je da se dime, gotovo zapaljena, a zidovi su svetlucali kao da je kamen blizu rastapanja. Teško je disao i trzao se od vreline čak i pre nego što je stigao do otvorenog prolaza i pogledao naniže u Zabran.

Unutra je vladao pakao. Pod, stolovi, sedišta... sve je besno buktalo, šireći divlji plamen nalik na grmljavinu. Mhoramu je toplota opržila lice i kosu. Morao je da obriše suze pre nego što je uspeo da pogleda kroz požar do njegovog središta.

Tamo je Trel stajao u posudi oblučka kao jezgro uništenja, plamteći i bacajući obema rukama ka tavanici ogromne vatrene lopte. Čitavo telo mu je plamtelo kao ovaploćeno prokletstvo, belo usijanje užasa kojim je napadao kamen što ga je voleo, a nije mogao da ga spase.

Njegova divlja snaga uzdrmala je Mhorama. Bio je suočen sa začetkom Obreda Obesvećenja. Trel je u sopstvenom očajanju pronašao tajnu koju je Mhoram tako oprezno čuvao i sada je koristio tu tajnu protiv Veselkamena. Ako ga ne zaustave, kapija će biti samo prvi deo Konaka koji će popustiti, prva i poslednja karika u lancu uništenja koji će pretvoriti čitavu zaravan u šljaku.

Moraju ga zaustaviti. To je bilo najvažnije. Ali Mhoram nije bio oblučar, nije imao dovoljno znanstva kamena da bi se suprotstavio sili koja je omogućila ovu vatru. Okrenuo se Tormu.

"Ti si rhadhamaerl!" povikao je kroz divljanje vatre. "Moraš utišati ovaj oganj!""Da ga utišam?" Torm je užasnuto piljio u plamen; imao je prepadnut izraz čoveka koji prisustvuje

uništavanju sopstvene najdraže ljubavi. "Da ga utišam?" Nije vikao; Mhoram je mogao da ga razume samo po pokretima usana. "Nemam snage da se merim sa ovim. Ja sam oblučar rhadhamaerla, a ne ovaploćena Zemna moć. On On će nas sve uništiti."

"Torme!" povikao je Vrhovni poglavar. "Ti si srdočnik Poglavarevog konaka! Ti si jedini koji može da pomogne!"

"Kako?" bezglasno je upitao Torm."Pratiću te! Daću ti moju snagu... položiću svu svoju moć u tebe!"

Srdočnik je prepadnuto odvratio pogled od Zabrana i čistom snagom volje upro ga u lice Vrhovnog poglavara.

"Izgorećemo.""Izdržaćemo!"Torm je tokom dugog trenutka razmišljao o Mhoramovom zahtevu. Onda je zaječao. Nije mogao

odbiti da se žrtvuje za dobro kamena Konaka. "Ako si sa mnom", bezglasno je rekao kroz huk plamena.Mhoram se okrenuo ka Amatin. "Torm i ja idemo u Zabran. Ti nas moraš čuvati od vatre. Obavij nas

svojom moći... zaštiti nas."Rastrojeno je klimnula glavom i sklonila sa lica ovlaženi pramen kose. "Idite", tiho je rekla. "Sto se

već topi."Vrhovni poglavar je video da je ona u pravu. Pred njegovim očima sto se skljokao u magmu i

potekao niz najniži nivo Konaka u baru kraj Trelovih nogu.Mhoram je prizvao svoju snagu i spustio držalje žezla Tormu na rame. Zajedno su se suočili sa

Zabranom i sačekali da Amatin isplete oko njih odbranu. To osećanje im je milelo po koži kao roj insekata, ali zadržavalo je toplotu.

Kada im je dala znak, pošli su ka Zabranu kao da ulaze u peć.

105

Uprkos zaštiti od Amatin, vrelina se zarila u njih kao pesnica uništenja. Tormova tunika počela je da se dimi. Mhoram je osetio da i njegov ogrtač crni. Kosa, obrve, malje na rukama - sve je bilo sprženo. Ali Vrhovni poglavar odgurnuo je iz misli vrelinu; usmerio se na žezlo i Torma. Mogao je da oseti kako srdočnik peva, iako nije čuo ništa osim dubokog, pohlepnog urlikanja ognja. Podešavajući svoju silu u skladu sa Tormovom pesmom, pustio je da kroz nju teku sve njegove moći.

Divlji plamen se postepeno povlačio dok su se kretali kroz njega, a komadi nesagorelog kamena pojavljivali su se kao oslonci pod Tormovim stopalima. Silazili su kao kroz pukotinu u paklu Trelovog besa.

No, plamen se istog časa stapao za njima. Kako su se udaljavali od vrata, Amatinina zaštita je slabila; udaljenost i plamen su joj smetali. Mhoram je osećao probade na mestima gde mu je ogrtač goreo, a oči su ga toliko bolele da više ništa nije video. Tormova pesma sve je više i više ličila na vrisak. Kada su stigli do nivoa na kome se nalazio oblučak, gde je Lorikov kril još stajao zariven u kamen, Mhoram je znao da će obojica izgoreti Trelu pred nogama ako ne odvoji svoju snagu od Torma i upotrebi je za zaštitu.

"Trele!" bezglasno je povikao. "Ti si oblučar rhadhamaerla! Ne čini to!"Divljanje pakla za trenutak je popustilo. Trel ih je pogledao i kao da ih je video i prepoznao."Trele!"Ali već je pao predaleko u sopstveno uništenje. Upro je ukočeni, optužujući prst, a onda se pognuo u

posudi i bacio na njih pune šake vatre.Istog časa kroz Mhorama je proteklo uzbuđenje moći. Amatinina zaštita se stabilizovala i učvrstila.

Iako je snaga Trelovog napada odbacila Torma Mhoramu u ruke, vatra im nije naudila. A Amatinino iznenadno otkriće moći prizvalo je odgovor i u Vrhovnom poglavaru. Sa očima blistavim od osećanja nalik na radost, odbacio je sva samoobuzdavanja i okrenuo se svom tajnom saznanju o obesvećenju. To saznanje sadržalo je moć... moć koju poglavari nisu otkrili zbog Zaveta mira... moć koja se mogla koristiti za očuvanje isto kao i za uništenje. Očajanje nije bilo jedino osećanje koje ju je otvaralo. Mhoram je oslobodio svoj gnev i suprotstavio se uništenju Zabrana.

Moć mu se jasno slivala u grudi i ruke i žezlo. Od moći su mu čak i meso i krv postali nalik na nepovredivu kost. Moć je zračila iz njega nasuprot Trelovom zlu. A priliv moći osnažio je i Torma. Srdočnik se podigao na noge i prizvao svoje znanstvo; odupro se Trelu svom svojom i Mhoramovom energijom.

Suprotstavljeni jedan drugom, stojeći gotovo licem u lice, dvojica oblučara prepletali su pokrete tajnog znanstva i pevali moćne pesme rhadhamaerlskog prizivanja. Dok je vatra besnela kao da će im se Veselkamen sručiti na glave, zapovedali su plamenu i borili se, volja protiv volje, za vlast nad njim.

Mhoramova podrška podstakla je Torma. Uz moć Vrhovnog poglavara koja je odjekivala u svakom njegovom tonu, reči i pokretu, obnavljajući ga, ispunjavajući ljubav prema kamenu, povio je obesvećenje. Posle poslednjeg grčevitog napora, Trel je pao na kolena i vatra je počela da jenjava.

Izletela je iz Zabrana kao kad se plima povlači... isprva polako, pa brže kako se lomila snaga koja ju je prizvala. I vrelina se smanjila; sveži, hladni vazduh strujao je oko Mhorama, odnekud iz ventilacije Konaka. Oprljenim očima vratio se vid. Za trenutak se uplašio da će od olakšanja izgubiti svest.

Plačući od tuge i radosti, pošao je da pomogne Tormu da podigne Trela, družbenika Atiaraninog, iz posude oblučka. Trel ničim nije pokazivao da ih oseća, da je svestan njihovog prisustva. Osvrtao se praznim očima i slomljeno mumlao. "Nedirnuto. Nema ničeg nedirnutog. Ničeg." Onda je pokrio glavu rukama i sklupčao se na podu kraj Mhoramovih nogu, tresući se kao da želi da plače, a ne može.

Torm je pogledao Mhorama. Za trenutak su se gledali u oči, odmeravajući ono što su zajedno učinili. Tormovo lice imalo je spržen izraz divljine, kao da se više nikada neće osmehnuti. Ali kada je konačno progovorio, osećanja su mu bila bistra i jasna. "Žalićemo za njim. Sav rhadhamaerl će žaliti. Došlo je vreme bola."

Sa vrha stepenica javio se uzbuđeni glas. "Vrhovni poglavaru! Mrtvi! Svi su se raspali u pesak! Sotonpest je iscrpao napad. Kapija stoji!"

Mhoram se kroz suze osvrnuo po Zabranu. Bio je ozbiljno oštećen. Poglavarski sto i stolice su se istopili, stepenice su bile nejednake, a većina donjih galerija bila je unakažena vatrom. Ali mesto je preživelo. Konak je preživeo. Klimnuo je glavom Tormu. "Vreme je."

Oči su mu bile toliko zamagljene suzama da je video dve prilike u plavim ogrtačima kako silaze niz stepenište ka njemu. Obrisao je suze i video da uz Amatin stoji poglavar Loerija.

Njeno prisustvo objasnilo je zaštitu koja je spasla i njega i Torma; pridružila je svoju snagu Amatininoj.

106

Kada je stigla do njega, ozbiljno mu se zagledala u lice. Potražio je stid ili bol, ali našao je samo žaljenje. "Ostavila sam ih sa Neomeđenim kraj Zlatosinja", tiho je objasnila. "Možda će biti bezbedne. Vratila sam se... kad sam smogla hrabrosti."

Onda joj je pažnju privuklo nešto pored Mhorama. Lice joj je oživelo od čuđenja. Okrenula je i njega tako da je gledao ka stolu na kojem se nalazio Lorikov kril.

Sto je bio neoštećen.U samom središtu dragulj krila blistao je čistom, belom vatrom, svetao kao nada.Mhoram je čuo nečiji glas. "Prapoglavar Kovenant se vratio u Domaju." Ali više nije znao šta se

dešava oko njega. Suze su mu zamračile sva čula.Sledeći svetlo dragulja, pružio je ruku i uhvatio držalje krila. U dubokoj toplini osetio je istinu onog

što je čuo. Nevernik se vratio.Svom svojom novom moći stegao je kril i lako ga izvukao iz kamena. Sečivo mu je bilo toliko oštro

da je držeći nož u ruci mogao da razabere sečicu. Moć ga je čuvala od vreline.Okrenuo se svojim sadruzima sa osmehom koji je izgledao kao zrak sunca na licu."Prizovite poglavara Trevora", zadovoljno je rekao. "Imam... saznanje o moći koje želim da podelim

sa vama."

12. AMANIBHAVAM

Mržnja.To je bila jedina pomisao u Kovenantovom umu. Težina stvari koje nije znao skršila je sve ostalo.Mržnja.Držao se neodgovorenog pitanja dok se kopljem podštapao uzbrdo, preko ivice udoline, i šepao

nizbrdo kraj poslednjih ugaraka Pietenove vatre.Mržnja.Ubogaljeno stopalo vukao je po zemlji, stružući raspukle kosti članka jedne o druge sve dok mu po

koži nisu izbili mučenički potoci znoja i odmah se smrzli na zimskom vetru. Ipak se držao koplja i hramao dalje, niz padinu, pa dijagonalno uz sledeću. Vetar ga je sekao po desnom obrazu, ali nije obraćao pažnju na to; postepeno se okrenuo udesno zbog strmine brda, a ne zbog ikakve svesti o pravcu. Kada ga je nagib sledeće padine ponovo okrenuo ka severu, dalje od ravnice Ra i jedinih prijatelja koje je imao, pošao je duž nje, hramao niz nju, lelujajući se na vetru kao osakaćeni ludak, misleći samo:

Mržnja.Atiaran, družbenica Trelova, rekla je da je na živima da daju smisao žrtvama mrtvih. Imao je čitavu

Domaju punu smrti kojima je trebalo dati smisao. Iza sebe je ostavio Lenu, ubijenu, u lokvi sopstvene krvi, sa drvenim sečivom zarivenim u stomak. Elena je bila pokopana negde u utrobi Melenkurion Nebozora, mrtva u sopstvenoj apokalipsi zbog njegovih proračuna i njegovih promašaja. Nikada nije ni postojala. Ranihini su gladovali i bivali poklani. Banor i Penosled su možda mrtvi ili u očajnom položaju. Pieten, Hail Troj, Trel i Triok - svi su njegova krivica. Niko od njih nije ni postojao. Njegov bol nije postojao. Ništa nije bilo važno osim jednog konačnog pitanja.

Mumlao je duboko u grlu. "Mržnja?"Ništa nije moglo da ima smisao bez odgovora na to pitanje. Uprkos višestrukim prerušavanjima,

prepoznao ga je kao ono pitanje koje mu je uobličilo život još od dana kada je prvi put shvatio da je podređen zakonu lepre. Odvratnost, gađenje od samog sebe, strah, silovanje, ubistvo, gubavac, nečist pogana - sve je to bilo isto. Vukao se u potrazi za odgovorom.

Prvi put od kako se našao u Domaji bio je potpuno sam.Bolesno, sivo svitanje zateklo ga je kako postepeno napreduje ka severoistoku... grozničavo se

otiskujući kopljem, drhteći na studenom vetru. Sumorna svetlost podstakla je, izgleda, nešto u njemu. Zario se u plitku zavetrinu padine i pokušao da proceni sopstvenu situaciju.

Ledeni vetar zavijao je oko njega dok je bolesnim i smrznutim prstima potezao nogavicu. Kada je uspeo da ukloni tkaninu, osetio je tupo iznaneđenje od tamnog obezbojenja kože iznad članka. Stopalo mu se nastavljalo na nogu pod nemogućim uglom, a kroz skorenu krv video je krajeve kosti kako proviruju kroz kaiševe od sandala.

107

Povreda je izgledala gore nego što je mislio. Od bola mu je i koleno tupo pulsiralo, odašiljući tupe talase kroz butinu do kuka, ali sam članak bio je podnošljiv. Oba stopala bila su mu smrznuta do neosetljivosti. A bila su i izranjavljena i izubijana i bezbolno inficirana kao stopala hodočasnika. Tupo je pomislio da će verovatno izgubiti ono slomljeno. No, ta mogućnost ga nije opteretila; bila je samo deo iskustva koje nije postojalo.

Bilo je stvari koje bi trebalo da učini sebe radi, ali nije imao pojma koje su. Nije imao predstavu o bilo čemu osim o dubokoj potrebi koja ga je vodila. Trebala mu je hrana, toplota, saznanje gde je i kuda ide. Ipak mu se već silno žurilo da krene dalje. Ništa sem pokreta nije moglo da mu očuva cirkulaciju životne krvi... ništa sem pokreta nije moglo da mu pribavi odgovor.

Njegova potreba nije se mogla zadovoljniti nesigurnim ili polovičnim odgovorom.S naporom se podigao, okliznuo se i pao, nesvesno kriknuvši od bola koji nije osetio. Za trenutak mu

je zima grmela u ušima kao grabljivac pun likovanja. Dah mu se skratio kao da su mu kandže hladnoće već iščupale dušnik i pluća. Ipak je ponovo ukopao koplje u smrznutu zemlju, podigao se uz njega šaku po šaku sve dok nije stajao uspravno. Onda se još jednom otisnuo dalje.

S mukom se uzverao uz breg i dalje do niskog grebena koji mu se isprečio na putu kao omanji zid. Ruke su mu drhtale od napora nošenja čitavog tela, a šake su mu stalno klizile niz glatku dršku koplja. Uspon ga je gotovo nadvladao. Kada je stigao do vrha, vazduh mu je šuplje zviždao, ulazeći i izlazeći iz promrzlih pluća, a od ledene vrtoglavice čitav zimski predeo počeo je da se nesigurno klati. Zastao je da predahne, naslonjen na koplje. Tako je teško disao da je pomislio kako su mu se smrznuti znoj i dah toliko nakupili na licu da su počeli da ga guše. Ali kada je pokušao da ih ukloni, otrgao je sa lica zaštitni sloj, ozledio kožu i izložio hladnoći nove nerve. Ostavio je ostatak ledene maske nedirnut i ostao da dašće sve dok mu se vid konačno nije razbistrio.

Grubo ogoljeno područje pred njim bilo je toliko turobno, toliko podivljalo od Kletnikove okrutnosti, da je jedva podneo pogled na njega. Bilo je ledeno sivo i mrtvo od obzorja do obzorja pod mrtvo sivim oblacima... ne meko, prijatno sivilo od opsene praskozorja, od prigušenih boja razlivenih jedna preko druge kao uteha ili raspoloženje, nego više kao sivilo neutešnosti i očaja, suprotstavljeno tupo i sirovo, moćno i dosadno, sivo kao spaljeni ostaci boje, snage, krvi i kostiju. Sivi vetar nosio je sivu hladnoću preko sivih smrznutih brda; sivi sneg nakupljao se u tanke slojeve u zavetrinama sivog zemljišta; sivi led oivičio je crne, trošne, gole grane drveća jedva vidljivog u daljini sleva, i okovao siv, turoban tok reke gotovo van domašaja pogleda zdesna; siva praznina lepila mu se za telo i dušu. Poglavar Kletnik Opaki bio je svuda.

Onda se za neko vreme setio svog cilja. Zario je smrznute zube u ledeni dah mraza i šepajući pošao sa grebena pravo prema izvoru zime. Napola oslepljen vetrom koji mu je duvao u susret, batrgao se ne obraćajući pažnju na delimične zaklone i raštrkanu alianthu, krivudavo se probijao kroz brda, vukući smrznuto stopalo kao optužnicu koju namerava da podigne protiv Opakog.

No, sećanje mu je postepeno bledelo, nestajalo iz svesti kao i sve ostalo osim ponavljanog pitanja mržnje. Neki nagoveštaj nagona čuvao ga je da se ne uputi ka reci, ali inače ga je potpuno napustio svaki osećaj pravca. Sa vetrom na desnom obrazu polako se probijao uzbrdo, uzbrdo, kao da je jedino penjanjem mogao da se održi u uspravnom položaju.

Kako je jutro odmicalo, počeo je sve češće da pada. Nije više mogao da čvrsto drži koplje; šake su mu bile suviše ukočene, suviše slabe, a tanak sloj leda učinio je koplje suviše klizavo. Sve češće je, uz krckanje leda i sopstvene dahtave krike, padao na zemlju. A posle nekoliko grčevitih napora da nastavi, ostao je da leži ničice na uništenom tlu, dok mu je dah krkljao u grlu, i pokušao da zaspi.

No ubrzo se ponovo pokrenuo. Nije mu bio potreban san; njemu nije bilo mesto u jedinom usmerenom delu svesti. Teško dahćući, pridigao se na kolena. Onda se, trapavo i naglo kao da pokušava samog sebe da uhvati na prepad, oslonio na slomljeni članak.

Bio je dovoljno utrnuo. Bol mu je pulsirao u ostatku noge, a stopalo mu se krivilo, ali članak je bio dovoljno utrnuo.

Ne gledajući više odbačeno koplje, ispravio se, zateturao - i ponovo zahramao dalje.Dugo je nastavio tako, oslanjajući se na slomljeni članak kao rđavo upravljana marioneta kojom

zapovedaju trapavi prsti. Nastavio je da pada; umesto stopala imao je dve grudve leda i nije mogao da održava ravnotežu kada su padine postajale prestrme. A nagibi su postajali sve gori. Iz nekog razloga nesvesno je skretao ulevo, gde se tlo podizalo u susret crnom drveću; tako je sve češće i češće nailazio na uzbrdice i nizbrdice koje su mu delovale kao ponori, iako bi zdravom putniku bile sasvim blage. Penjao se

108

na rukama i kolenima, grebući po pustom tlu da nađe uporište, i bespomoćno se kotrljao niz njih kao neki prokletnik.

Posle svakog pada ležao je ničice u snegu kao pokajnik, a posle svakog odmora ponovo je posrtao ili puzao dalje, tražeći svoju ličnu i neizbežnu apoteozu, iako je bio potpuno nesposoban da dospe do nje.

Kako je dan odmicao u popodne, sve češće i češće je padao. Posle pada bi nepokretno ležao i slušao kako mu vazduh zviždi ulazeći i izlazeći iz pluća kao da je prelom članka oštetio i neku neophodnu kost u njemu, neku tvrdoglavu sposobnost istrajavanja... kao da ga je čak i utrnulost izdala, pokazala se na neki način nedovoljna, prepustila ga ne milost i nemilost povredi. Postepeno je poverovao da će ga sopstveni san ipak ubiti.

Negde sredinom popodneva okliznuo se, preturio i našao na leđima. Nije imao snage da se okrene. Kao insekt proboden čiodom, za trenutak se borio, a onda se prepustio snu izmoždenosti... uhvaćen u zamku između tučanih nebesa i gvozdene zemlje.

Snovi su mu se uskovitlali od nesvestice, ne pružajući mu nikakvu utehu. Stelno iznova preživljavao je udarac obema šakama kojim je probo Pietena. Ali sada je tim udarcem probijao druga srca... Lauru, grivenarku Jadinku, Elenu, Džoanu, ženu koja je poginula štiteći ga u bici kod Vitog Drvograda... zašto se nikad nije raspitao kako se zvala? U snu ih je sve pobio. Ležali su unaokolo sa zracima svetla koji su im izvirali iz rana kao tonovi tuđinske melodije. Pesma ga je mučila, vukla... ali pre nego što je stigao da je čuje, pred njim je iznikla nova prilika, naherena kao oštećena lađa. Čovek je bio zaogrnut tajanstvom i nasiljem. Ruke su mu bile krvave, a u očima je nosio želju za ubistvima, ali Kovenant nije mogao da mu razabere lice. Ponovo je podigao nož, ponovo ga je svom snagom zario u izložene grudi. Tek tada je shvatio da je taj čovek zapravo on sam.

Zateturao se kao da se prazno nebo sručilo na njega i pao na grudi kako bi sakrio lice, zaklonio ranu.Kada se setio da leži u snegu, nesigurno se podigao na noge i othramao dalje u popodne.Uskoro je stigao do padine koju nije mogao da savlada. Bacio se na nju, hramao i puzao naviše što je

bolje mogao, ali bio je iscrpljen i obogaljen. Skrenuo je levo i oteturao duž padine, tražeći mesto kuda će moći da se popne, ali onda je odjednom počeo da se kotrlja nizbrdo. Kada se sa treskom zaustavio u podnožju, neko vreme je zbunjeno mirovao. Mora da je prešao vrh, a da to nije primetio. Ponovo se teško uspravio, dahćući, i pošao dalje.

Ni sledeće brdo nije bilo ništa bolje, ali morao je da ga savlada. Kada više nije mogao naviše, ponovo je skrenuo levo, uvek levo i gore, iako ga je iz nekog čudnog razloga to vodilo sve bliže reci.

Posle nekog vremena naišao je na trag u snegu.Nešto u njemu znalo je da bi trebalo da se uplaši, ali osetio je samo olakšanje i nadu. Trag je značio

da je neko prošao ovuda... i to nedavno, ili bi vetar izbrisao otiske. A taj neko bi mogao da mu pomogne.Bila mu je potrebna pomoć. Bio je smrznut, izgladneo, nemoćan. Pod pokoricom leda i krvi, članak

mu je još krvario. Dostigao je vrhunac nemoći, nemogućnosti, tačku posle koje nije mogao da nastavi, nije mogao da se nada, da zamišlja, veruje kako je moguć nastavak, život. Trebalo mu je da neko ili nešto što je ostavilo taj trag odluči njegovu sudbinu umesto njega.

Pratio je trag ulevo, naniže, u udolinu između bregova. Držao je pogled na tragu neposredno pred sobom, plašeći se da podigne oči i ustanovi da je ono što ostavlja trag van pogleda, van domašaja. Video je gde je taj neko padao, krvario, odmarao se, hramao dalje. Uskoro je stigao do sledećeg brda i počeo da puže uz njega duž traga puzanja. Bio je očajan... sam i jadan kao nikada u Domaji.

Konačno je ipak shvatio istinu. Kada je trag zaokrenuo i otpuzao ulevo, pao niz padinu, više nije mogao poricati da prati samog sebe, da je trag njegov, krug između brda koja nije mogao da savlada.

Uz promuklo ječanje prešao je granicu. Napustila ga je i poslednja snaga. Oštre varnice proletale su mu kroz tamni ponor pod sklopljenim kapcima, ali nije mogao da reaguje na njih. Pao je unazad i skliznuo niz brdo u plitak smet.

No, čak i tada se mučenje nastavilo. Pri padu je otkrio nešto pod snegom. Dok je ležao bespomoćno dahćući, dok mu je srce podrhtavalo u grudima, obavio ga je miris. Uprkos hladnoći, privlačio mu je pažnju; podizao se, pikantan i zavodljiv, ulazio u njega pri svakom udisaju, navodio ga da reaguje. Pridigao se na drhtave ruke i obrisao sneg umrtvljenim prstima.

Našao je travu koja je rasla pod smetom. Njen žilavi život nekako je odolevao; čak je i nekoliko žutih cvetova propupelo pod težinom snega. Njihov oštrar miris ga je obuzeo. Nije mogao da bere rukama, pa je razbio deo leda oko usta. Onda je spustio lice do trave, otrgao vlati zubima i pojeo ih.

109

Kada je progutao travu, njen sok mu je potekao pravo u mišiće kao snaga ludila. Iznenadni napad zatekao ga je nespremnog. Baš se naginjao da zagrize ponovo kada ga je obuzeo grč, pa se srušio ukočen i sklupčan dok mu je sirova moć besnela kroz vene.

U prvi mah je vrisnuo u agoniji. No, odmah se našao negde izvan sebe, u praznoj divljini gde nije postojalo ništa osim zime i zla. Osetio je natprirodni napad poglavara Kletnika nečim što nije bilo ni vid ni sluh ni dodir, nego nešto kao spoj svih čula. A usred opažaja pogodila ga je misao, zarila se u njega kao da je to vrh koplja zime. Prepoznao je ono što nije razumeo.

Bila je to magija.Oštre varnice nadvladale su mu misli, a onda su se povukle. Magija: strašna, natprirodna moć. Tako

nešto ne postoji, ne može postojati. Ipak je bila deo Domaje. A njemu je bila uskraćena. Ta pomisao se bolno okretala u njemu kao da su neke okrutne ruke uvrtale koplje.

Čuo je Mhoramove reči. Ti jesi belo zlato. Šta je to značilo? Nije imao moć. San je bio njegov, ali nije mogao da učestvuje u njegovoj životnosti. Njegova životnost dosad je bila san. Magija: moć. Izlivala se iz njega, a on nije mogao da je dodirne. Nemoguće. Sa usudom Domaje zatvorenim u neizmenjivom krugu prstena od belog zlata, nije imao načina da spase sebe samog.

Zahvaćen začetkom ubeđenja, gde su proroštvo i ludilo postali nerazlučivi, bacakao se oko suprotnosti i pokušavao da je obuhvati, da je sjedini sa sobom.

A onda je to nestalo u oblaku oštrih tuđinskih iskri. Našao se na nogama, a da se nije sećao kako se uspravio. Iskre su mu poigravale oko glave kao nema melodija. Divlje svetlo iz trave hujalo mu je kroz krv i mušiće, uzdižući hladnoću i prazninu do položaja vrhovnih sveštenika koji prinose nesvetu žrtvu. Nasmejao se beskrajnim mogućnostima sopstvene uzaludnosti. Njegovi pokušaji da preživi sam bili su toliko glupi da su ga zabavljali.

Umreće smrću gubavca.Smeh mu se popeo do piskavog kikotavog oduševljenja. Spoticao se, hramao, padao, dizao i ponovo

hramao za muzikom prema tamnom drveću.Nasmejao bi se pri svakom padu, nesposoban da savada tajni humor čitave situacije; od smrznute

agonije koja mu je glodala članak otimali su mu se kratki prodorni glasovi nalik na krike. Ali iako je sada već jedva čekao kraj, željan bilo kakvog praznog prokletničkog predaha, oštre iskre su ga ipak nosile dalje. Napredovale su i uzmicale, podsticale ga, osvetljavale mu put kao plavičaste latice ćilibara, navodile ga da ustane posle svakog pada i nastavi ka ivici šume.

Posle nekog vremena poverovao je da mu to drveće peva. Iskre koje su ispunjavale vazduh padale su oko njega u nepravilnim razmacima, kao vlažni, plavo-zeleni odsjaji pesme drveta. No, nije mogao ni da ih vidi ni da ih čuje; primećivala ih je samo neumorna energija koju je nosio u krvi. Kada je onako izbezumljen pokušao da ih uzbere kao da su aliantha, povukle su se van njegovog domašaja, pozivajući ga dalje i dalje posle svakog pada, sve dok se nije našao među prvim stablima crnim od zime.

Dok se provlačio kroz početak šume, osetio je neočekivano jenjavanje hladnoće. Dnevno svetlo zamiralo je na pepeljastom nebu iza njega, a pred njim nije bilo ničega osim dubokog sivila guste šume. Ipak, hladnoća kao da je slabila umesto da ojača sa dolaskom noći. Šepajući dalje, uskoro je otkrio da je sneg sve tanji kako se kretao sve dublje kroz drveće. Na nekoliko mesta je čak video i živo lišće. Mračno se držalo na granama, a samo drveće se držalo jedno drugog, preplitalo grane i naslanjalo jedno drugom na ramena kao pouzdani, snažni, ranjeni ratni drugovi koji se međusobno pridržavaju. Kroz sve tanji sneg provlačili su se životinjski tragovi od kojih mu se zavrtelo u glavi kada je pokušao da ih prati. I vazduh je postajao topliji.

Postepeno se oko njega širilo prigušeno svetlo. Neko vreme ga nije primetio dovoljno da se upita šta je to; hodao je kao ruševina kroz tuđinsko svetlucanje i nije video da se utvarno bledo svetlo širi. No onda ga je po licu udario mokri busen mahovine, pa se trgao i postao svestan okoline.

Stabla su bledo svetlucala, kao da se mesečina tajanstveno prenela sa slepog neba u šumu. Zbijala su se oko njega u trgove, uličice i avenije paučinaste iluminacije; stajala su sa svih strana kao bele oči uperene u njega. Sa grana su im visile nabrane, izuvijane zavese i užad vlažne, crne mahovine.

Tada ga je kroz ludilo spopao strah, kao uzvik drevnog šumskog gneva zbog neosvećenih ubistava drveća; okrenuo se da beži. Izgubljeno cvileći, odgurnuo je mahovinu i pokušao da trči, ali članak se savijao pod njim pri svakom koraku. A i muzika ga je zadržavala. Ranije prizivanje postalo je naredba, skrećući ga protiv njegove volje tako da ga je čak i panični beg odveo dublje u šumu, među mahovinu i svetlo. Izgubio je svaku vlast nad sobom. Snaga trave obuzela ga je kao otrov; iskre su poigravale pred njim u plavo-

110

zelenim razmacima, vodeći ga. Trčao je kao progonjen, zapinjao i naletao na drveće, uplitao se u mahovinu, čupajući kosu od straha. Životinje su mu se sklanjale sa puta, a uši su mu odzvanjale od neutešnog glasanja sova.

Uskoro je bio iscrpljen. Mišići nisu mogli da izdrže dalje. Kada mu se cviljenje pretvorilo u paniku, veliki dlakavi leptir veličine ptice iznenada je izlepršao odnekud između grana, počeo da panično menja pravac i naleteo pravo na njega. Udarac ga je bacio na zemlju kao gomilu beskorisnih kostiju. Za trenutak se skljokao. Nije mogao da povrati dah, smiri se i ustane. Posle kratke borbe, srušio se na toplo busenje i predao se šumi.

Neko vreme iskre su lebdele nad njim kao da ih čudi njegova nepokretnost. Onda su se razletele po dubini šume, ostavljajući ga obuzetog bolnim snovima. Dok je spavao, svetlo je narastalo sve dok stabla nisu počela da posežu prema njemu svojom svetlošću, tražeći način da ga usisaju, da oslobode tlo od njega, da ga izbrišu svojim prastarim besom. Ali iako su se upinjala, nisu mu naudila. Uskoro se kroz granje i mahovinu začulo pernato vitlanje. Taj zvuk kao da je sveo drveće do zlobne nerazumnosti; povuklo je pretnje kada je jato pauka počelo da se polako spušta na nepokretnog Kovenanta.

Vođeni iskrama, pauci su se razmileli po njemu kao da traže životnu tačku u koju će zabosti žaoke. Ali umesto da ga ubodu, okupili su mu se oko rana; zajedno su počeli da tkaju mreže preko njega gde god je bio povređen.

Ubrzo su mu oba stopala bila gusto obmotana biserno-sivim mrežama. Krvarenje iz članka bilo je zaustavljeno, a isturene slomljene kosti bile su mu pažljivo zaštićene. Jedna grupa pauka prekrila mu je svojim nitima promrzle obraze i nos, drugi su mu previjali ruke, a treći su mu premrežavali čelo, iako tamo nije bilo neke vidljive povrede. Onda su se svi razmileli isto onako brzo kao što su i došli.

Kovenant je spavao dalje. Povremeno su ga zapljuskivali snovi, ali uglavnom je nepomično ležao, pa mu je isprekidani puls postajao mirniji, a bespomoćno cviljenje nestajalo mu je iz daha. Onako umotan u sive mreže, izgledao je kao prestarela čaura u kojoj se rađa nešto novo.

Mnogo kasnije te noći promeškoljio se i ustanovio da oštre iskre ponovo zaviruju u njega kroz zatvorene kapke. Još je bio daleko od prisebnosti, ali tonovi njihove melodije dovoljno su ga razbudili da bi začuo šuškanje koraka po travi. "Ah, milosti", uzdahnuo je nad njim glas starice. "Milosti. Znači, posle mira i tišine dolazi ovo. Prestala sam da razmišljam o tom poslu... a ipak moj počinak se završava ovim. Imaj milosti."

Nečiji dlanovi očistili su mu nežne poveze sa glave i lica."Da, vidim... zbog ovog me je Šuma pozvala iz dugog počinka. Povređen, bolestan od hladnoće. I jeo

je amanibhavam. Ah, milosti. Kako se svet upliće kad se čak i Morinmos ustalasa zbog nečeg ovakvog. Pa, trava je održala život u njemu, bez obzira na cenu. Ali ne sviđa mi se kako mu izgledaju misli. Biće mi to teško iskušenje."

Kovenant je čuo reči, iako mu nisu prodrle do hladnog jezgra sna. Pokušao je da otvori oči, ali ostale su mu zatvorene kao da se boje onog što bi ugledale. Dok su ga pretraživale u potrazi za drugim povredama, staričine ruke ispunile su ga gnušanjem; ipak je nepomično ležao, omamljen, opsednut ludačkim snovima. Nije imao volje da joj se suprotstavi. Zato se povukao u sebe, sakrio se od nje do trenutka kad će moći da skoči, udari je i oslobodi se.

"Milosti", ponavljala je starica, "milosti, zaista. Bolestan od hladnoće i slomljenog uma. Napustila sam taj posao. Gde da nađem snage za njega?" Onda mu je veštim prstima ogolila levu šaku i jeknula. "Melenkurione! Belo zlato? Ah, Sedmice mi! Kako mi je dopao ovakav teret?"

Potreba da zaštiti prsten dovela ga je bliže svesti. Nije mogao da pomeri ruku, nije mogao čak ni da stegne pesnicu oko prstena, pa je pokušao da je zamaje.

"Lena", zakrkljao je kroz ispucale usne, ne znajući šta govori. "Lena? Jesi li još živa?"Uz napor je rasklopio očne kapke.

13. ISCELITELJKA

San mu je još zastirao vid; isprva nije video ništa sem zbijenog, zlokobnog svetla drveća. Ali ona je ugrožavala njegov prsten. Bio je ljubomoran na svoje belo zlato. Spavao ili ne, nije nameravao da joj ga preda. Borio se da usmeri pogled, borio se da iziđe iz skloništa dovoljno daleko da joj odvuče pažnju.

Nežan dodir njenog dlana otro mu je mreže sa očiju, te je ustanovio da može da je vidi.

111

"Lena?" ponovo je zastenjao.Pred njim je stajala tamna, blatnjava žena, kose nalik na zamršenu smeđu travu, staračkog lica

nepravilnog i grubog oblika, kao da je nespretno izvajano od gline. Kapuljača ofucanog mrkozelenog ogrtača pokrivala joj je čelo, a oči su joj bile smeđe kao meko blato, neočekivano i upadljivo smeđe, kao da su joj očne jabučice bile ispunjene nekom ličnom odanošću koja joj je osvetljavala zenice... kao da je u crnom, oblom prostoru između uma i spoljašnjeg sveta postojalo nešto što je dala u zamenu za redak, ogroman teret moći. Ipak, dok ga je gledala, u njenim očima nije bilo pouzdanja ni sigurnosti; život koji joj je dao takav pogled bio je daleko iza nje. Sada je bila stara i plašljiva. Glas joj je zašuštao nalik na pucketanje drevnog pergamenta. "Lena?"

"Jesi li još živa?""Jesam li...? Ne, ja nisam tvoja Lena. Ona je mrtva... ako je suditi po tvom izgledu. Milosti."Milosti, bezglasno je ponovio."To je delo amanibhavama. Možda si očuvao život jedući ga - ali sigurno znaš da je to otrov za tebe,

hrana suviše moćna za ljudsko telo.""Jesi li još živa?" lukavo je ponovio. Time se prerušio, zaštitio onaj deo sebe koji je izišao iz

skrovišta i sna da bi zaštitio prsten. Samo ga je ranjavost lica sprečila da se nasmeši nad sopstvenom prepredenošću.

"Možda i nisam", uzdahnula je žena, "ali nije važno. Ne znaš o čemu govoriš. Bolestan si od hladnoće i lud od otrova... i... ima još neka bolest u tebi koju ne razumem."

"Zašto nisi mrtva?"Unela mu se u lice. "Slušaj me. Znam da je na tebi ruka zbunjenosti... ali slušaj me. Slušaj i pamti

moje reči. Nekako si zašao u šumu Morinmos. Ja sam... isceliteljka, Neomeđena koja se posvetila radu lečenja. Pomoći ću ti... zato što ti je potrebna pomoć, zato što belo zlato pokazuje da se u Domaji dešavaju ozbiljne stvari... i zato što je Šuma smogla glas da me prizove tebe radi, iako to ni ja ne razumem."

"Video sam kako te ubija." Grubo kreštanje Kovenantovog glasa zvučalo je kao užas i bol, ali duboko u sebi on je uživao u sopstvenoj lukavosti.

Povukla je lice, ali ničim drugim nije pokazala reakciju na ono što je upravo čula. "Došla sam ovamo iz... iz mog života... zato što je nemirni dremež šume odgovarao mojoj potrebi za odmorom. Ja sam isceliteljka i Morinmos mi to dozvoljava. I sada mi govori... zbilja ozbiljne stvari. Ah, milosti. U mom srcu stoji da i sam Kolos... pa, lutam okolo. Već mnogo godina mi je ovde dom. Naučila sam da govorim samo sopstvenog zadovoljstva radi."

"Video sam.""Zar me ne čuješ?""Probo te je drvenim bodežom. Video sam krv.""Milosti! Zar je tvoj život tako nasilan? No, da ostavimo i to. Ne čuješ me... pao si predaleko pod

amanibhavam. Bio nasilan ili ne, moram ti pomoći. Dobro je što mi oči nisu zaboravile posao. Vidim da si preslab da mi naudiš, ma koji ti bio cilj."

Slab, ponovio je u sebi. Rekla je istinu; bio je suviše nemoćan čak i da stegne pesnicu kako bi zaštitio burmu. "Jesi li se vratila da me progoniš?" dahnuo je. "Da me okriviš?"

"Pričaj ako moraš", šuškavo je rekla, "ali ja te neću slušati. Pozabaviću se svojim poslom." Zastenjala je, podigla se na noge i ukočeno se udaljila od njega.

"To je to", nastavio je, podstakut besmislenim unutrašnjim oduševljenjem. "To je to, je li? Vratila si se da me mučiš. Nisi zadovoljna što sam ga ubio. Gurnuo sam mu taj nož skroz kroz srce, ali ti nisi zadovoljna. Hoćeš još da me povrediš. Hoćeš da poludim od razmišljanja o svemu onom za šta sam kriv. Obavio sam posao za Kletnika i došla si da me mučiš zbog toga. Ti i tvoja krv! Gde si bila kada je bilo važno šta se dešava sa mnom? Zašto nisi pokušala da mi se osvetiš kada sam te silovao? Zašto si čekala sve dosad? Da si me onomad naterala da platim za to što sam učinio, možda bih ranije shvatio šta se dešava. Kolika velikodušnost! Okrutno. Oh, Lena! Uopšte nisam shvatio šta ti činim sve dok nije bilo kasno, prekasno. Nisam znao. Šta sad čekaš? Muči me! Potreban mi je bol!"

"Potrebna ti je hrana", promrmljala je isceliteljka kao da joj se gadi. Jednom rukom mu je stegnula vilicu neobično čvrstim zahvatom, a drugom mu je u usta ubacila dve-tri blagovnjače. "Progutaj seme. I ono će ti koristiti."

Hteo je da ispljune alianthu, ali od njenog stiska morao je da žvaće i protiv volje. Drugom rukom mu je gladila grlo dok nije progutao, a onda mu je dala još bobica. Uskoro ga je naterala da pojede nekoliko

112

zalogaja. Mogao je da oseti kako se hrana širi po njemu, ali iz nekog razloga više je podsticala duboki san nego lukavost. Uskoro se više nije sećao šta govori. Nevoljna pospanost sijala je sa drveća pravo u njega. Nije mogao da se odupre kada ga je isceliteljka podigla sa trave.

Stenjući od napora, odizala je mlitavo telo sve dok joj nije bio napola uspravljen u rukama. Onda ga je naslonila sebi na leđa, prebacila mu ruke sebi preko ramena i uhvatila ga za podlaktice kao za drške na teretu. Stopala su se vukla za njim; klatario se na njenim pogurenim ramenima. Ipak je nosila njegovu težinu, teglila ga kao mrtav zvežljaj u bledobelu noć Morinmosa.

Onako uspavanog, mučno ga je vukla sve dalje i dalje u tajne dubine Šume. Kako su se udaljavali od ivice šume, zalazili su u sve topliji vazduh i veće zdravlje... područje u kome proleće nije prigušeno zimom poglavara Kletnika. Lišće se umnožavalo i širilo da zaogrne grane oko ptičijih gnezda; mahovina, trava i šumske životinjice pojavljivali su se u sve većem broju. Na ovom mestu je vladao odbrambeni duh... opirao se hladnoći, podsticao rast, potvrđivao prirodnu sklonost Morinmosa da pupi, stvara sok i raste. Izgledalo je kao da su se vratili drevni Šumnici i doneli sa sobom šumi staru svest o sebi.

No, čak i u ovom skrivenom srcu Morinmos nije bio neosetljiv na rušilčki uticaj Opakog. Temperatura se podigla iznad tačke mržnjenja, ali nije se penjala dalje. Lišće nije imalo prolećnu bujnost; raslo je tanko, u tamnim, mračnim busenima umesto u krepkom zelenilu. Životinje su imale zimsku dlaku razapetu preko kostiju suviše šiljatih za pravo proleće. Ako se Šumnik zbilja i vratio u Morinmos, nedostajala mu je moć prethodnika.

Ne, pre je izgledalo kao da se monolitni Kolos jeseni izvukao iz dugog sna i pružio ruku u odbranu Šume. A još je bilo verovatnije da je Kaeroil Divogornik posegnuo iz sigurnosti Garotinog čestara kako bi učinio ono što može da sa velike razdaljine zaštiti Mornimos.

Ipak, jenjavanje zime bilo je blagodat za drveće i stanovnike šume. Održalo je u životu mnoga bića koja bi uginula među prvima kada je poglavar Kletnik presreo proleće. To je bio jedan od razloga što je Neomeđena isceliteljka teglila Kovenanta na leđima. Odbrambeni duh nije samo trpeo njih dvoje; prizvao je nju radi njega. Nije mogla da odbije. Iako je bila stara i Kovenant joj je bio bolno težak, održavala se sisajući vlagu iz mahovine i probijala se ka domu skrivenom među tajnama Šume.

Sjaj drveća pretočio se u prigušeno sivilo zore pre nego što je završila putovanje u niskoj pećini na ivici brda. Odgurnula je u stranu mahovinu koja je zaklanjala mali ulaz, ušla i uvukla za sobom Kovenanta u skromnu jedinu prostoriju svog boravišta.

Pećina nije bila velika. Bila je taman toliko visoka da se može uspraviti u središtu, a ovalni pod bio je jedva petnaestak stopa širok. Ali bila je udoban dom za jednu osobu. Meka glina zidova pružala je dovoljno udobnosti, kao i krevet od nagomilanog suvog lišća. Bila je topla, zaštićena od zime. A kada su se ostala svetla povukla, bila je osvetljena tajanstvenim prepletom korenja koje je pridržavalo zidove i tavanicu. U ovoj podzemnoj bezbednosti mala kuhinjska vatra nije predstavljala opasnost po Šumu.

Osim oskudnog ugljevlja koje ju je očekivalo uz jedan zid, imala je i malu posudu oblučka. Umorno je zbacila Kovenanta na krevet, otvorila oblučak i njegovom toplotom podstakla vatru. Onda je spustila staračke kosti na pod i dugo tako ostala, odmarajući se.

Jutro je već prilično odmaklo kada je vatra počela da trne. Uzdahnula je i ustala da podstakne plamen i zgotovi sebi jelo. Pojela ga je ni ne pogledavši Kovenanta. Nije bio u stanju da jede čvrstu hranu. Kuvala je i jela da sebi pribavi snagu, jer njen osobeni način lečenja zahtevao je snagu... toliko snage da je iscrpla svoje rezerve hrabrosti pre nego što je zašla u srednje godine, pa je ostavila posao i povukla se u Morinmos da tu provede ostatak svojih dana. Prošle su decenije... četiri ili pet, nije više znala... od kako je pobegla; a tokom tog vremena živela je u miru i spokojstvu sa godišnjim dobima Šume, verujući da su zadaci njenog života završeni.

No, čak se i Morinmos uznemirio da bi je vratio njenom poslu. Bila joj je potrebna snaga. Primorala je sebe da pojede obilan obrok, a onda je opet počinula.

No, konačno se pripremila da počne sa poslom. Postavila je posudu sa oganj-kamenovima na policu u zidu tako da je toplo žuto svetlo padalo tačno po Kovenantu. Još je spavao i to ju je umirilo; nije želela da se suoči ni sa njegovim ludačkim brbljanjem ni sa njegovim protivljenjem. Ali ponovo su je uplašile razmere njegove bolesti. Nešto ga je prožimalo sve do kostiju, nešto što nije mogla da prepozna ni razume. Bilo je toliko nepoznato da ju je podsećalo na stare noćne more u kojima je plašila sebe pokušavajući da izleči Opakog.

Otvoren prelom članka mogla je da razume; promrzle i ranjave ruke i stopala spadali su u njeno iskustvo i videla je da će moći i sami da se zacele, ako dovoljno dugo budu bili na toplom; obrazi, nos i uši,

113

ispucale usne sa čudnim ožiljkom sa jedne strane, nečisto zaraslo čelo, sve to nije bilo problem. Ali ono što je amanibhavam učinio sa njegovim umom bilo je sasvim drugačije. Od toga su mu se uspavane oči toliko grozničavo iskolačile da je kroz kapke mogla da vidi svaki trzaj i odblesak njegovih bolesnih snova; čelo mu se naboralo od mrštenja usled bola ili besa; šake su mu bile zgrčene u strašne pesnice, tako da ne bi uspela da mu uzme belo zlato čak i da se usudila da ga dodirne. A osnovna bolest u njemu bila je nešto sasvim drugo. Naslućivala je da je na neki način prepletena sa njegovim ludilom. Plašila se da svojom moći dodirne to zlo.

Da bi se umirila, poluglasno je pevušila staru pesmu.

Kad stvari dođu do kraja,malo je moći u meni:kao posuda što čuvaSok svojih kostiju držimdok srž u njima kuva.

Kad stvari dođu do kraja,malo je snage u meni:tek alatka sam bedna.Rad je u ruci što drži,a ta je samo jedna.

Kad stvari dođu do kraja,nema života u meni.Samo sam nečije breme:Posao traje dok hrabrosti ima:kao seme.

Iako se tek borila da smogne srčanost, počela je pripreme. Prvo je skuvala tanku čorbu od vrele vode i sitnog praha koji je uzela iz kožne kese što je spadala u njenu oskudnu imovinu. Time je nahranila Kovenanta, ne budeći ga. To mu je produbilo san, učinilo ga dovoljno mirnim i nesvesnim da se ne bi mogao razbuditi čak i da mu život zavisi od toga. Tada, kada je bio potpuno nesposoban da joj se suprotstavi, počela je da ga svlači.

Polako, koristeći sopstveno oklevanje da produbi potpunost priprema, uklonila mu je svu odeću i oprala ga od glave do pete. Pošto je sprala paučinu, prljavštinu, stari znoj i skorenu krv, pažljivo ga je prepipala, nežno ga razgledala kako bi se uverila da poznaje dubinu povreda. Postupak je potrajao, ali bio je prebrzo gotov za njenu nespremnu hrabrost.

Još oklevajući, izvukla je iz svojih stvari jednu od retkih kojima se ponosila... dugačku, vešto izatkanu belu košulju, načinjenu od tkanine tanke i čvrste, lake za nošenje i pune topline. Dobila ju je pre više desetina godina od velike tkalje iz Vitog Drvograda, čiji je život spasla rizikujući svoj. Sećanje na tu zahvalnost bilo joj je dragoceno, pa je dugo zadržala košulju u drhtavim staračkim rukama. Sada je bila stara, stara i sama; nije joj bila potrebna gizdavost. Iskrzani ogrtač dovoljno će joj dobro poslužiti kao odeća i dok je živa i posle toga. Sa rečitim pogledom u tamnim očima, odnela je košulju do Kovenanta i pažljivo ga obukla.

Dah joj se skratio od napora pri pomicanju mlitavog, uspavanog tela, pa se ponovo odmorila, mrmljajući po staroj navici. "Ah, milosti, milosti. Ovo je posao za mlade... za mlade. Odmaram se i odmaram, ali ne postajem mlada. Pa, nije važno. Nisam došla u Morinmos radi potrage za mladošću. Došla sam jer sam izgubila hrabrost da radim. Zar je nisam ponovo našla... za svo ovo vreme? Ah, ali vreme nije iscelitelj. Telo stari... a sada surova zima okiva svet... dok se hrabrost ne obnavlja. Milosti, milosti. Hrabrost pripada mladima, a ja sam stara... stara.

Ipak, očito je da se dešavaju ozbiljne stvari... ozbiljne i strašne. Belo zlato! Sedmice mi! Belo zlato. A ova zima je delo Opakog, iako se Morinmos odupire. Ah, tu su neki strašni ciljevi... teret ovog čoveka navaljen je na mene zbog nekog strašnog cilja. Ne mogu... ne smem da odbijem. Ne smem! Ah, milosti, toliko se bojim. Stara sam... ne moram da se bojim... ne, ne bojim se smrti. Ali bol. Bol. Imaj milosti... imaj milosti za mene, nemam hrabrosti za taj posao."

114

No, Kovenant je i dalje ležao na njenom krevetu kao zahtev koji se ne može odbiti, načinjen od slomljenih kostiju, krvi i uma, i pošto je kratko odremala, ponovo se pribrala. "Pa, i to ću morati da zanemarim. Ni gunđanje nije iscelitelj. Moraću to da zanemarim i da obavim svoj posao."

Kruto se podigla na noge i pošla do daljeg kraja pećine gde je držala drva. Čak i sada se duboko u sebi nadala da će ustanoviti kako nema dovoljno drveta; tako bi morala da traga po šumi za opalim mrtvim granama i grančicama pre nego što počne svoj glavni posao. Ali kamara drva bila je dovoljno velika. Nije se mogla praviti da to zahteva novo odlaganje. Prenela je najveći deo drva do vatre i suočila se sa početkom posla.

Prvo je uzela posudu oblučka sa police iznad Kovenanta i napravila u središtu vatre mesto za nju, tako da doda toplinu i svetlost postojećem žaru. Onda je, dahćući već od pomisli na ono što smera, počela da priprema vatru. Ložila ju je, podsticala suvim, tvrdim drvetom, sve dok se plamen nije podigao ka tavanici pećine, a od vreline joj izbile graške znoja na staračkim obrvama. A kada se vazduh ispunio tihim brujanjem plamena, povijajući ka unutra mahovinastu zavesu na ulazu, ponovo je uzela vrećicu praha kojim je načinila čorbu. Stegla je kesu u pesnici i opet stala da okleva, kolebajući se kao da sledeći korak podrazumeva neraskidivu obavezu. "Ah, milosti", gorko je šaptala. "Moram se setiti... moram se setiti da sam sama. Niko drugi se neće postarati za njega... samo ja. Moram raditi za dvoje. Zato pustinjaci ne isceljuju. Moram da obavim posao."

Dahćući od straha pred sopstvenom smelošću, bacila je delić praha u razgorelu vatru.Oganj je smesta počeo da se menja. Plamen nije zamro, nego se izmenio, pretvorio energiju u manje

vidljivi oblik. Svetlo se promenilo iz narandžastog, žutog i crvenog u smeđe, sve dublje smeđe, kao da se podiže sa gline, a ne drveta. I dok je blistavilo plamena zamiralo, pećinu je ispunio bogati miris. Isceliteljki je ličio na razbijanje sveže zemlje kako bi se posadilo seme... kao živa prikaza semena, pupoljaka i proleća... kao plodonosnost zelenila niklog iz bogatog tla. Mogla se izgubiti u tom smeđem mirisu, zaboraviti zimu poglavara Kletnika i bolesnog čoveka i sav bol. Ali to je bio deo njenog posla. Zbog ljubavi koju je osećala prema njemu, miris ju je privukao ka Kovenantu. Tu je ukopala noge i poslednji put zastala da se uveri u ono što je nameravala da učini.

Neće mu dirati ni lice ni ruke ni stopala. Oni nisu bili bitni za oporavak, ne po cenu koju bi morala da plati. A bolest koju je nosio u umu bila je suviše složena i raznolika da bi se njome pozabavila dok on nije fizički dovoljno zdrav da podnese napor isceljenja. Zato je nadnela zemljani pogled nad njegov slomljeni članak.

Dok se usmeravala na tu povredu, svetlo vatre sve je više postajalo smeđe, bogato, moćno i izražajno, sve dok nije blistalo kao zračenje njenog pogleda imeđu njenog lica i njegovog članka. Ostatak pećine utonuo je u mrak; uskoro je ostao samo mlaz svetlosti između njene pažnje i njegovog bola. Protezao se između njih, povezujući ih, postepeno sjedinjujući suprotstavljene tačke potrebe i moći. U vrelini i mirisu vatre postali su jedno biće, oslobođeno izdvojenosti, potpuno.

Slepo i nesigurno, kao da više nije svesna sebe, položila mu je ruke na članak, ispitala ga dodirom sve dok nije nesvesno urezala u um tačan ugao i položaj preloma. Onda se povukla.

Moć ju je apsorbovala, učinila da izgleda prolazno, nevažno; postala je nevoljno oruđe svog rada, sidro i izvor veze koja ju je sjedinila sa njegovom ranom.

Kada je veza postala dovoljno snažna, povukla se od njega. Bez htenja ili svesti, zaustavila se da podigne težak glatki kamen koji joj je služio kao tučak; bez htenja ili svesti, uhvatila ga je obema rukama kao teški dar, nudeći ga Kovenantu. Onda ga je podigla visoko nad glavom.

Zatreptala je, a smeđa veza jedinstva je zadrhtala.Svom snagom zamahnula je kamenom naniže i udarila po sopstvenom članku.Kosti su prsle kao suvo drvo.Kroz nju je prostrujao bol... bol kao razdvajanje duša, njene i njegove. Kriknula je i sručila se na pod.Vreme se pretvorilo u dugu agoniju koja joj je zatvorila i zapečatila sva ostala vrata u umu. Ležala je

na podu, vatra je zamrla u mutan žar, miris proleća pretvorio se u prašinu, avetinjske niti korenja sijale su i bledele. Ništa nije postojalo osim razdirućeg trenutka u kome je dosegnula Kovenantov bol... trenutka u kome je uzela sav njihov bol, i njegov i svoj, na sebe. Noć je prošla i ponovo došla; i dalje je ležala sklupčana. Dah joj je drhtavo prolazio kroz mlitave usne, srce joj je podrhtavalo na ivici zastanka. Da je mogla povratiti svest koliko da odluči da umre, smesta bi to učinila. No, bol ju je zapečatio unutar nje same i vladao njome sve dok se nije pretvorio u sve što je znala o životu i smrti.

115

Konačno je zatekla samu sebe kako razmišlja da nije bilo ovako strašno kada je bila mlađa. Stara moć nije je potpuno napustila, ali i najgori raniji poslovi nisu bili kao ovaj. Telo joj je bilo izmučeno od gladi i žeđi. Ni to se ranije nije dešavalo. Gde su ljudi koji bi trebalo da je paze... koji bi trebalo makar vode da joj daju kako ne bi umrla od žeđi pre kraja agonije? Gde su porodica i prijatelji koji su doveli bolesnika kod nje i koji rado čine sve što mogu da pomognu isceljenje?

Sva ta pitanja s vremenom su je dovela do zaključka da je sama, da se o njoj i o bolesniku niko ne stara. I on je ostao bez hrane i vode tokom celokupnog njenog posla; čak i ako je moć nije izdala, nije bio u stanju da izdrži takvo lišavanje. Možda je mrtav uprkos onome što je preživela njega radi.

Uz napor od kojeg joj se iscrpljeno telo starački treslo, podigla se sa poda.Zastala je da se odmori na sve četiri, teško dahćući. Morala je da pribere sopstvene nejake ostatke

pre nego što se suoči sa bolesnikom. Ako je umro, čekaju je mučni poslovi. Moraće da se probija kroz Kletnikovu zimu da odnese ono belo zlato poglavarima u Veselkamenu. I moraće da živi sa činjenicom da je njena agonija bila agonija promašaja. Obe mogućnosti su je ispunjavale stravom.

Ipak, znala je da čak i ovo kratko odlaganje može biti presudno, može postati kobno. Zastenjala je i pokušala da ustane.

Pre nego što je uspela da stane na noge, sa kreveta se nešto pokrenulo ka njoj. Udar stopala ponovo ju je oborio na pod. Bolesnik se proteturao pored nje i probio kroz zavesu od mahovine dok se ona grčila na nabijenoj zemlji.

Iznenađenje ju je zabolelo više od samog udarca; čovek je bio suviše slab da bi joj ozbiljno naudio. Grubost joj je podstakla energiju. Dahćući poluglasne psovke, nekako se teturavo ispravila i odšepala iz pećine za njim.

Dostigla ga je dvadesetak stopa od ulaza u pećinu. Bledo presijavanje tri debla zaustavilo ga je u bekstvu. Povlačio se cvileći od straha, kao da su drveta divlje zveri koje ga čekaju u zasedi.

"Bolestan si", umorno je promrmljala isceliteljka. "Shvati bar to ako ne razumeš ništa drugo. Vrati se u krevet."

Nesigurno se okrenuo da je pogleda. "Hoćeš da me ubiješ.""Ja sam isceliteljka. Ja ne ubijam.""Mrziš gubavce i pokušavaš da me ubiješ." Ludački je iskolačio oči na unezverenom licu. "Ti uopšte

i ne postojiš."Videla je da je praznina samo povećala zbunjenost od amanibhavama i neobjašnjive bolesti u njemu;

postali su toliko snažni da više nije mogla da ih razdvaja. Bila je preslaba da bi ga umirila; nije imala snage da je traći na reči ili nežnost koji ne bi doprli do njega. Zato mu je prišla korak bliže i zabila mu ukočene prste u trbuh.

Kada je pao na travu, pošla je do najbliže alianthe.Nije bila daleko od ulaza u pećinu, ali bila je toliko iscrpljena da se gotovo ponovo onesvestila pre

nego što je uspela da otkine i pojede nekoliko blagovnjača. Ipak, njihova oštra moć pritekla joj je u pomoć čim ih je progutala. Noge su joj očvrsle. Trenutak kasnije mogla je da odbaci semenke i uzbere nove bobice.

Kada je pojela polovinu zrelih plodova, uzbrala je ostatak i ponela ga do Kovenanta. Pokušao je da puzeći pobegne, ali zadržala ga je i naterala ga da jede. Onda je otišla do velikog naramka mahovine koji je visio malo dalje i napila se njegove bogate zelene vlage. To ju je osvežilo i dalo joj dovoljno snage da se rve sa bolesnim čovekom sve do pećine i da ga kontroliše dok nije ponovo utonuo u san od prstohvata njenog praha.

U drugoj situaciji možda bi ga sažaljevala zbog grčevite panike sa kojom je potonuo u novu bespomoćnost. No, bila je suviše umorna... i suviše puna straha zbog posla koji joj je još predstojao. Nije znala kako da ga uteši i nije ni pokušavala. Kada je zapao u nemiran dremež, samo je promrmljala:" Milost", i okrenula se od njega.

I njoj se spavalo, ali bila je sama i morala je da ponese teret nege. Stenjući od bolova u staračkim zglobovima, ponovo je naložila vatru oko oblučka i pristavila jelo za sebe i za bolesnika.

Dok se hrana grejala, pregledala mu je članak. Tupo je klimnula glavom kada je videla da je ceo kao i njen. Bledi ožiljci već su nestajali. Uskoro će mu kosti biti čvrste kao da nikad nisu ni bile slomljene. Gledajući u dokaz svoje moći, poželela je da može da uživa u njoj. Ali odavno je izgubila sposobnost da uživa u ishodima svojih muka. Da je u mladosti shvatila koliko će je koštati ta odluka, sigurno nikad ne bi primila Obred Neomeđenja, nikad se ne bi predala tajnoj moći koja je žudela da se rodi u njoj.

116

No, nije lako izbeći moć. Nije mogla znati cenu sve dok nije stigla do punog ostvarenja, a tada moć više nije služila onog ko je nosi. Nosilac je bio sluga. Nije bilo bekstva, nije bilo mira ni mirovanja kojima bi se izbegla cena, a nije mogla da nađe zadovoljstvo u lečenju. Sa predstojećim radom koji je ležao pružen pred njom nije imala ništa više zadovoljstva nego izbora.

Ipak, kada je nastavila kuvanje, ponovo je zapala u žaljenje. "Neka prođe", mračno je promrmljala. "Neka prođe. Samo da bude učinjeno čisto... bez promašaja." Bar će predstojeći posao predstavljati potpuno drugačiji bol.

Kada je hrana bila spremna, nahranila je sebe i Kovenanta, a onda mu je dala još uspavljujuće čorbe, tako da se ne probudi da je ponovo udari. Onda je prigušila vatru, čvrsto se obmotala ofucanim ogrtačem i starački zaspala naslonjena na hrpu lišća koja je predstavljala krevet.

U narednim danima se odmarala, negovala Kovenanta i pokušala da se priseti hrabrosti. Od njegove potrebe srce joj se grčilo u staračkim grudima. Čak i dok je spavao, videla je kako mu um nestaje u unutrašnjim mukama. Kako je vraćao snagu, njeni napici su postepeno gubili sposobnost da kontrolišu njegov nemiran, snovima izmučen san. Počeo je da se bacaka rukama i mahnito brblja, kao čovek uhvaćen u povesmo bunila. Ponekad bi se sa prstena oteli beli blesci gneva; ako bi isceliteljka slučajno gledala pravo u njih, razdirali su je kao glas patnje, preklinjući je da nastavi svoj rad.

I sama šuma se odazivala na njegovu patnju. Prodirala je u nju kao zahtev, prinuda jasna kao i prizivanje koje ju je na početku odvelo do njega. Nije znala zašto Morinmos brine; osećala je kako tom brigom miluje obraze kao dlan zapovesti, upozoravajući je. Njega je trebalo isceliti. Ako se to ne izvrši na vreme, srž njegovog bića postaće neizlečiva.

Konačno je postala svesna vremena; po bleštavilu sjaja drveća videla je da se negde iza neprozirnih oblaka kreće tamni mesec, spremajući se za novu menu moći Opakog. Primorala je sebe da prekine sa oklevanjima, jednim po jednim, i da se ponovo suoči sa svojim poslom.

Drugi put je izgradila visoki plamen i spremila svoj retki prah. Kada se tvrdo drvo razgorelo, postavila je hranu i vodu na policu iznad Kovenanta tako da, ako dođe svesti pre nje, ne mora da traži ono što mu je potrebno. Zapala je u osećanje neumitnosti i verovala je da neće preživeti. "Milosti", mrmljala je dok je vatra rasla, "milosti." Izgovarala je reč kao da sebi traži blagoslov.

Uskoro je plamen ispunio pećinu svetlošću i toplotom, zapljuskujući izbledelu kožu na obrazima isceliteljke. Došlo je vreme; mogla je da oseti moć kako prodire u nju kao neosetljivi ljubavnik, istovremeno krhko i zapovednički, žudeći za prilikom da se ponovo probudi i uzme je... željan, pa ipak nekako nedovoljan, star, kao da više ne ume da se izbori sa onim što pamti o starim željama. Za trenutak kao da je ostala bez krvi; sve mišiće joj je obuzela slabost, tako da joj je kožna vrećica ispala iz prstiju. Ipak, sagnula se da je podigne, zarila u nju drhtave prste i bacila prah u vatru, kao da je taj pokret poslednji, najbolji dokaz snage.

Kada se raširio moćni miris praha i obgrlio čitavu pećinu, otpočevši lagani preobražaj plamena, stala je Kovenantu kraj glave i ukočila nesigurna kolena. Piljeći zemljanim pogledom u njegovo čelo dok su se vrelina i svetlost vatre stapali sa njenom pažnjom, prešla je preko svih granica volje i ponovo postala posuda moći. Pećina oko nje tonula je u mrak dok se između njenih zenica i njegovog bolesnog, poludelog uma gradila veza. Kovenant se na njene oči ukrutio i postao napet... ukočenog pogleda, izraženih vena na vratu, pobelelih zglobova... kao da mu njene moći obavijaju dušu strahom.

Drthteći, pružila je ruke, položila mu dlanove na srce oluje pod čelom.Sledećeg trenutka ustuknula je kao oparena. "Ne!" kriknula je. Zapljusnuo ju je užas i opržio je.

"Previše tražiš!" Duboko u sebi borila se da povrati kontrolu, da potisne moć, da je porekne, da se vrati sebi kako ne bi bila uništena. "Ne mogu to da iscelim!" Ali njegovo ludilo obizelo ju je kao da je posegnuo i uhvatio je za ruke. Bespomoćno je zacvilela, vratila se i ponovo mu položila dlanove na čelo.

Njegov užas jurnuo je u nju, ispunio je sve dok joj nije prodro kroz usne kao vrisak. Ipak nije mogla da se povuče. To ludilo pulsiralo je kroz nju dok je tonula sve dublje, pokušavajući da ne gleda šta leži na dnu. A kada ju je na kraju naterao da gleda, nagnao je da vidi iznutra nadnesen izvor bolesti, znala je da je uništena. Otrgla je opržene ruke sa njegovog čela i otišla da traga, da mahnito pretura po svojim stvarima.

Još vrišteći, naišla je na dugačak, kameni kuhinjski nož, zgrabila ga i naciljala u njegovo ranjivo srce.

Ležao je pod nožem kao žrtva ukaljana leprom.

117

No, pre nego što je stigla da mu ubodom oduzme život, da utopi njegov nečisti bol u smrti, mnoštvo blistavih, tuđinskih iskri zaplovilo je kao muzika kroz vazduh oko nje. Popadale su po njoj kao rosa, zalepile se kao vlažna melodija, zaustavile joj ruku; obuzdale su njenu moć i patnju, zadržale sve u njoj sve dok napeti, bezglasni krik nije bio okončan. Držale su je sve dok se nije slomila pod teretom stvari koje se ne mogu zadržati. Onda su je pustile da padne.

Blistajući kao bol drveća, otpevale su nekuda u daljinu.

14. SAMO ONI KOJI MRZE

Kovenant se prvi put probudio posle čitave noći i dana. Još je bio ukočen od potpunog sna i podigao se samo zbog zahteva strašne žeđi. Kada je seo u krevetu od lišća, ugledao je vrč vode na polici nad sobom. Pošto se dobro napio, video je da na polici stoji i činija sa voćem i hlebom. Jeo je, ponovo pio i ponovo zaspao čim se opet ispružio po toplom, suvom lišću.

Sledeći put mlitavo je isplivao iz sna u stari, nežni miris kreveta. Kada je otvorio oči, ustanovio je da kroz prigušeno dnevno svetlo gleda u krov pećine protkan korenjem. Okrenuo je glavu i osvrnuo se po zemljanim zidovima sve dok nije pronašao mahovinom zaklonjen ulaz koji je propuštao to malo svetla. Nije znao gde se nalazi, ni kako je tu dospeo, ni koliko dugo je spavao. No, to neznanje ga nije uplašilo. Oporavio se od straha. Snagom nepoznatog koje je ležalo skriveno iza zavese odmora bio je siguran da ne treba da se plaši.

To osećanje jedino je preostalo u njemu. Bio je hladan, smiren, šupalj - prazan i zato neuznemiren - kao da je isto očišćenje ili apoteoza koje mu je zbrisalo strah takođe iscedilo i sve ostale strasti. Neko vreme se nije sećao ni koja su to osećanja bila; između njega i prošlosti nije bilo ničega osim sna i uništene struje nepotrebnog straha.

Onda je uhvatio prvi slabi miris smrti u vazduhu. Nije bio jak, pa zato nije odmah reagovao na njega. Dok je proveravao i uverevao se, proteglio je od sna ukočene mišiće, osetivši kako se oživljeno grče. Šta god da ga je dovelo ovamo, bilo je toliko davno da je njegovo telo to potpuno zaboravilo. Ipak, oporavak mu je doneo malo zadovoljstva. Prihvatio ga je sa potpunim i praznim poverenjem iz razloga koji su mu još bili skriveni.

Kada je bio spreman, spustio je noge sa kreveta i seo. Smesta je ugledao smeđu staricu kako leži sklupčana na podu. Bila je mrtva, sa krikom još ukočenim na usnama i zgroženim pogledom zemljano smeđih očiju. Na prigušenom svetlu izgledala je kao ugažena hrpa zemlje. Nije znao ko je to - piljio je u nju u naporu da se priseti, a nije uspeo da se seti da ju je ikada video - ali nekako je imao utisak da je i ona umrla zbog njega.

Sad je dosta, tupo je rekao samom sebi. Ostala sećanja počela su da isplivavaju na površinu kao mrtva morska trava i otpaci života. To se više ne sme desiti.

Za trenutak je spustio pogled na nepoznatu belu košulju, a onda je odgurnuo tkaninu u stranu kako bi pogledao članak.

Bio je slomljen, pomislio je uz tupo iznenađenje. Sećao se da ga je slomio; sećao se rvanja sa Pietenom, pada - sećao se da se podštapao Pietenovim kopljem dok se prelom nije smrzao. A sada se nije video nikakav trag preloma. Oprobao ga je oslanjanjem na pod, napola očekujući da celovitost nestane kao opsena. Ustao je, poskočio s noge na nogu i ponovo seo. Pakla mu, pakla mu, mumlao je u sebi dok je vršio prvi VPE posle mnogo dana.

Ustanovio je da je mnogo zdraviji nego što bi pomislio da je moguće. Povrede koje je naneo sopstvenim stopalima gotovo su potpuno nestale. Mršave šake lako su se savijale - iako su se pretvorile u kost i kožu, pa je burma labavo visila na domalom prstu. Osim blage utrnulosti na vrhovima, uši i nos su mu se oporavili od promrzlina. Čak i kosti su mu bile pune duboke, trajne toplote.

No, ostalo se nije izmenilo. Obrazi su mu bili kruti kao i uvek. Preko čela je imao izbočinu loše zalečenog ožiljka; bio je osetljiv na dodir, kao da se ispod površine strugao o lobanju. A osnovna bolest neumorno je glodala put uz živce šaka i stopala. Prsti su mu bili utrnuli do dlanova, a na nogama su mu ostali osetljivi samo risovi i zadnja površina peta. Osnovni uslov njegovog postojanja ostao je nedirnut. Zakon lepre bio je urezan u njega, uklesan hladnim dletom smrti kao da je Kovenant načinjen od dolomita ili mermera, a ne od kostiju, krvi i ljudskosti.

118

Zato u dubini duše nije bio nimalo dirnut izlečenjem. Bio je gubavac i nije smeo da se izlaže opasnostima oduševljenja.

Kada je ponovo pogledao mrtvu staricu, setio se šta je radio pre nego što ga je zima otrgla od svesti; nosio je u sebi svrhu uništenja i mržnje ka istoku, ka Kletnikovom Taboru. Ta svrha sada je imala prizvuk ludila. Bio je lud kada se sam bacio u zimu, a bio je lud i što je verovao da će ikada uspeti da se suoči sa Opakim. Staza prošlosti iza njega bila je prekrivena leševima, žrtvama procesa koji ga je doveo do te svrhe - procesa manipulacije kojim je poglavar Kletnik želeo da proizvede poslednju, kobnu pogrešku neposrednog suočenja. Ishod te pogreške bila bi potpuna pobeda Opakog.

Sada je znao šta treba. Umrla žena naučila ga je delu mudrosti. Nije mogao da se suoči sa Opakim iz istog razloga iz kojeg nije uspeo da se sam probije kroz Kletnikovu zimu: zadatak je bio nemoguć, a smrtna ljudska bića - kada pokušaju nemoguće - postižu samo sopstvenu smrt. Smrt gubavca - propisana i predviđena za njega po zakonu bolesti koju nosi - čekala ga je negde nedaleko na životnom putu. Mogao je samo da ubrza putovanje prema tom kraju ako se lati nemogućih zadataka. A Domaja će biti potpuno izgubljena.

Tog časa je shvatio da je za njega nesposobnost da se seti šta ga je dovelo ovamo, šta se sa njim tu desilo, zapravo blagodat, tolika milost da je bio zapanjen. Sada je bar delimično razumeo zašto mu je Triok govorio o milosti novih mogućnosti - i zašto je Triok odbio da učestvuje u njegovom pohodu. Odložio je svrhu u stranu i osvrnuo se po pećini u potrazi za odećom.

Našao ju je na hrpi uz jedan zid, ali trenutak kasnije se predomislio. Predstavljala je deo nečega što je sada želeo da izbegne. A belu košulju dobio je od mrtve starice kao deo i simbol mnogo veće žrtve. Prihvatio ju je sa hladnom, smirenom, šupljom zahvalnošću.

Već je počeo da vezuje sandale kad je shvatio koliko i one zaudaraju na bolest. Tokom dana i dana hodanja infekcija je natopila kožu i sad mu se gadilo da nosi nečisti miris. Zavitlao je sandale među ostalu odbačenu odeću. Došao je u ovaj san bosonog i znao je da će se iz njega vratiti opet bosonog i izubijanih tabana, bez obzira na to koliko pokušavao da se zaštiti. Uprkos ponovo probuđenoj opreznosti, rešio je da se ne brine za stopala.

Slabi miris smrti u vazduhu podsetio ga je da ne može ostati u pećini. Čvrsto se obmotao košuljom i izvirio napolje ne bi li ustanovio gde se nalazi.

Napolju, pod sivim dnevnim oblacima, prizor Šume dodao mu je još jedan vrhunac šupljeg iznenađenja. Prepoznao je Morinmos; jednom je već prošao kroz tu šumu. Ovlašno poznavanje geografije Domaje pomoglo mu je da otprilike odredi gde je, ali nije imao pojma kako je dotle dospeo. Poslednje što mu je ostalo u sećanju bila je spora smrt na zimi poglavara Kletnika.

Ovde se videlo vrlo malo zime. Crno drveće naslanjalo se jedno na drugo kao da je beskrajno ukorenjeno u prve sivkaste nagoveštaje proleća; vazduh je bio pre svež nego oštar, a žilava trava se razrasla preko čistina između drveća. Udisao je mirise Šume dok je ispitivao svoje nerazumno povernje, a trenutak kasnije bio je siguran da se ni Morinmosa ne treba bojati.

Kada se okrenuo da se vrati u pećinu, imao je u glavi bar prve obrise predstojećeg puta.Nije ni pokušao da sahrani ženu; nije imao alat za kopanje, a ni želju da nanese ikakvu povredu tlu

Šume. Nosio je njenu košulju i zato da joj iskaže poštovanje, ali nije mogao da smisli nikakav drugi gest kojim bi joj se odužio. Želeo je da se izvini zbog onog što čini - zbog onog što je učinio - ali nije bilo načina da ga ona čuje. Na kraju ju je odneo na krevet, namestio joj ukočene udove što je bolje mogao kako bi joj dao dostojanstven izgled. Onda je među njenim stvarima potražio vreću i popakovao svu hranu koju je uspeo da nađe.

Posle toga je popio njene poslednje zalihe vode i ostavio vrč da bi prištedeo na težini. Uz drhtaj žaljenja, ostavio je i posudu oblučka; znao je da će mu biti potrebna toplota, ali nije znao kako da se stara o njemu. Nož čudno ostavljen nasred poda nije uzeo jer mu je bilo dosta noževa. Setio se Lene, pa je poljubio staričin hladni, bledi obraz. Onda se provukao kroz mahovinu iz pećine, mrmljajući "Milost", kao da je ta reč amajlija koju je stekao iz staričine žrtve.

Pošao je pravo u dan svog novog saznanja.Nije oklevao u izboru pravca. Od ranije je znao da se tlo Morinmosa uglavnom spušta sa

severozapada ka jugoistoku, prema ravnici Ra. Pratio je padine sa vrećom preko ramena i sa praznim srcem - umirenim jer je bilo puno praznine, kao kod čoveka koji se predao bezbojnoj budućnosti.

Pre nego što je prešao dve milje, dnevno svetlo počelo je da jenjava, a noć se spustila iz oblaka kao kiša. No, sam Morinmos se potrudio da mu osvetli put. Posle dugog odmora nije mu bio potreban san.

119

Usporio je korak kako ne bi pri kretanju zakačio tamnu mahovinu i nastavio je dalje kroz Šumu koja je ostajala plamsava i budna. Ta drevna nelagodnost, to polusvesno sećanje na bes i neizmerni bol nije bilo usmereno ka njemu - dugogodišnja osećanja drveća kao da su se povlačila kada je on prolazio, puštajući ga da ide - ali svejedno ih je osećao, čuo ih je kao mrmljanje u povetarcu, kao da Morinmos diše kroz stegnute zube. Čula su mu ostala okrnjena, promrzla kao i pre krize sa Pietenom i Lenom, ali ipak je mogao da razabere koliko Šuma trpi zbog njega. Morinmos je bio svestan njegovog prisustva i njega radi ispoljio je posebnu količinu trpeljivosti.

Onda se setio da ni Garotin Čestar nije podigao ruku na njega. Setio se Kaeroila Divogornika i Šumnikovog nehotičnog sledbenika. Iako je znao da je i sam patio i trpeo, mrmljao je "Milost" bledo svetlećim stablima i pazio da korača oprezno, izbegavajući sve što bi moglo da povredi drveće.

Ta opreznost usporavala mu je napredovanje i u zoru se još uglavnom prodevao između drveća ka jugoistoku. No, sada je ponovo zalazio na posede zime. Vazduh je pucketao od mraza, a drveće je bilo golo. Umesto trave pojavila se gola zemlja. Kroz izmaglicu pred sobom nazirao je prve krpice snega. A kako je zora prelazila u mučan dan, počeo je da shvata koliko je bela košulja veličanstven dar. Bila je tanka i laka za nošenje, ali od tkanine tople i udobne, toliko da je zadržavala napade vetra. Zaključio je da je to bolji poklon od bilo kakvog noža, žezla ili orkrest kamena.

Čim je svetlost drveća oslabila na dnevnom svetlu, zaustavio se radi odmora i jela. No, nije mu bilo potrebno mnogo odmora, te je posle obroka od suvog voća ponovo bio u pokretu. Vetar je počeo da zavija i leprša oko njega. Za manje od milje ostavio je poslednji crni zaklon Šume i izišao pravo na Kletnikovu neprekinutu zlobu.

Divljina snega i hladnoće koja mu je presrela otupljena čula izgledala je nepromenjena. Sa ivica Šume tlo je nastavljalo da se postepeno spušta, kroz blago ustalasane drevne bregove, sve do spore reke koja je jadno tekla ka severoistoku. A preko čitavog prizora zima je rasprostrla sivo uništenje. Smrznuta zemlja tanjila se pod neumornim struganjem vetra i težinom smetova sve dok nije izgledala kao nepopravljiva neutešnost i malodušnost, abdikacija tla i moguće plodnosti. Uprkos beloj košulji i povraćenoj snazi, Kovenant je osećao rezanje hladnoće, pa se pogrbio kao da mu na plećima leži teret čitave Domaje.

Za trenutak je čkiljio uz vetar zasuzelim očima kako bi odabrao pravac. Nije znao gde se nalazi u odnosu na plićake gde je prešao reku. No, bio je siguran da je ova reka zapravo Lunjinstan, severna granica ravnice Ra. Prostranstvo sleva izgledalo mu je nekako poznato. Ako ga ne varaju sećanja na pohod za Žezlom zakona, gledao je u Gaz Lunjinstan.

Naslonjen na vetar, hramljući bosonog preko ogrubelog tla, uputio se ka Gazu kao da je to kapija ka njegovom izmenjenom cilju.

No, udaljenost je bila veća nego što se činilo sa uzvišenja kod Šume, a vetar, sneg i padine ometali su mu pokrete. Minulo je podne pre nego što je prešao poslednji prevoj zapadno od Gaza.

Kada je preleteo pogledom preko vrha prevoja i dole prema prelazu reke, trgao se jer je na obali ugledao čoveka.

Čovekovo lice bilo je zaklonjeno kapuljačom kamendolskog ogrtača, ali gledao je pravo prema Kovenantu, podbočen rukama kao da već neko vreme očekuje Nevernikov nailazak. Oprez je nagnao Kovenanta da se brzo sagne i zakloni od pogleda. No, čovek je skoro istog časa osorno mahnuo rukom i povikao tonom nalik na iskrivljeni glas koji bi Kovenant možda i mogao da prepozna. "Hodi, Neverniče! Ne umeš da se skrivaš ni bežiš. Već čitavu milju te gledam kako dolaziš."

Kovenant je oklevao, ali zbog šuplje sigurnosti nije se plašio. Trenutak kasnije slegnuo je ramenima i pošao ka Gazu. Dok je silazio niz padinu, držao je pogled na čoveku koji ga je čekao, pokušavajući da otkrije ko je to. Isprva je mislio da čovek predstavlja deo izgubljenih događaja u Šumi i u staričinoj pećini - deo koji možda nikada neće moći da razume ni proceni. No, onda je razabrao uzorak utkan u ramena kamendolskog ogrtača. Šara je bila nalik na ukrštene munje,.

"Triok!" poluglasno je dahnuo. Triok?Potrčao je po neravnom tlu, požurio ka čoveku, uhvatio ga za ramena. "Trioče." Čudno stezanje u

grlu prigušilo mu je glas. "Trioče? Šta ćeš ti ovde? Kako si stigao ovamo? Šta se desilo?"Dok ga je Kovenant zasipao pitanjima, čovek je odvratio lice tako da mu je kapuljača zaklanjala crte.

Spustio je šake Kovenantu na doručja, otrgao mu šake sa ramena kao da mu se gadi njihov dodir. Ne skrivajući gnev, odgurnuo je Kovenanta. Ali kada je progovorio, režeći glas zvučao je gotovo uzgredno.

"Pa, prapoglavaru Kovenante, Neverniče i nosioče belog zlata", izgovorio je titule sa sarkastičnim prizvukom u glasu, "nisi daleko dospeo tokom mnogih dana. Jesi li se dobro odmorio u Morinmosu?"

120

Kovenant je piljio u njega, trljajući zglobove; Triokov bes gotovo ih je opekao, kao kiselina. Bol ga je za trenutak naveo na sumnju, ali prepoznao je Triokov profil iza ivice kapuljače. Onako zbunjen, nije mogao da smisli razlog za Kamendolčevu pizmu. "Šta se dogodilo?" nesigurno je upitao. "Jesi li govorio sa Mhoramom? Jesi li našao tog Neomeđenog?"

Triok je i dalje držao lice okrenuto u stranu, ali prsti su mu se grčili i krivili kao kandže željne nasilja.

Talas tuge zbrisao je Kovenantovu zbunjenost. "Jesi li našao Lenu?""Pratio sam te", rekao je Triok istom promuklom uzgrednošću, "jer ne verujem u tvoj cilj - ni u tvoje

saputnike. Vidim da nisam pogrešio.""Jesi li našao Lenu?""Tvoj hvalisavi pohod na Opakog troši saputnike koliko i vreme. Kako je džin otišao od tebe? Jesi li

ga ostavio", iskezio se, "u izopačenim zadovoljstvima Morinmosa?""Lena?" Kovenant je bio uporan.Triokove ruke poletele su ka licu kao da namerava da sebi iskopa oči. Glas mu je bio prigušen

dlanovima, pa je zvučao poznatije. "Sa bodežom u trbuhu. I kraj nje ubijenog čoveka." Počeo je divlje da drhti, ali brzo je spustio ruke, a glas mu je ponovo poprimio prizvuk zajedljive nezainteresovanosti. "Verovatno ćeš tražiti da poverujem kako su se međusobno poubijali."

Kovenant je odgovorio sa praznim žaljenjem. "Ja sam kriv. Pokušala je da me spase. Onda sam ja ubio njega." Osećao je da je objašnjenje nepotpuno, pa je dodao. "Hteo je moj prsten."

"Budala!" zarežao je Triok. "Zar je verovao da će moći da ga zadrži?" Nije dao Kovenantu vremena da odgovori. Sledeće pitanje opet je postavio tihim glasom. "A džin?"

"Upali smo u zasedu. Ostao je u zaštitnici - da bismo Lena i ja pobegli."Trioku se kroz stegnute zube oteo kratak smeh. "Veran do kraja", iskezio se. Sledećeg trenutka

zgrčio se od nekontrolisanog jecaja jer ga je izdala samokontrola - kao da je strašni bol raskinuo veze koje su ga obuzdavale. No, odmah se vratio sarkazmu. Iskezio je zube na Kovenanta. "Dobro je što sam došao."

"Dobro? Trioče, šta se desilo s tobom?""Pa, zaista." Šmrknuo je kao da se bori sa suzama. "Izgubio si mnogo vremena na tom mestu štete i

zavođenja. Sa svakim proteklim danom Opaki postaje sve moćniji. Usko povezuje...", ponovo je iskezio zube na Kovenanta iz senke pod kapuljačom. "Tomase Kovenante, tvoj posao više ne trpi odlaganje. Došao sam da te vodim u Pusto Grobište."

Kovenant se upiljio u njega. Trebalo mu je malo vremena da ispita šuplje jezgro i ustanovi da je i dalje siguran. Onda je usmerio svu pažnju ka Trioku, pokušavajući da prodre obogaljenim vidom kroz njega, kroz površinu, tako da makar nasluti Triokovo unutrašnje stanje. No, smetali su mu zima i Triokova uznemirenost. Video je odvraćeno lice, ukočene prste nalik na kandže, ogoljene, bele, vlažne zube, uskomešanost, ali nije mogao da prodre kroz njih. Kamendolac je bio obuzet nekim strašnim grčem. Kada je Kovenant progovorio, zahvatili su ga saučešće, zbunjenost i samoodbrana. "Trioče, moraš mi reći šta se dogodilo."

"Moram li?""Da.""Ti mi pretiš? Hoćeš li okrenuti divlju magiju protiv mene ako odbijem?" Triok se trgao kao da je

zaista uplašen, a čudno iskrivljena grimasa preletela mu je preko usana kao grč. Ali istog časa oštro je slegnuo ramenima i okrenuo mu leđa, tako da je bio okrenut pravo uz vetar. "Pa, pitaj."

Da li pretim, ponovio je Kovenant Triokova pogrbljena ramena. Ne, ne. Neću da se to ponovo desi. Naneo sam dovoljno zla.

"Pitaj!""Jesi li...", jedva je izgovarao reči kroz stegnuto grlo, "...jesi li našao tog Neomeđenog?""Da!""Je li on govorio sa Mhoramom?""Ne!""Zašto?""Nije uspeo!"Reči izgovorene u ledeni vetar odjekivale su gorčinom i Kovenant je mogao samo da ponovi pitanje.

"Trioče, šta se desilo?"

121

"Neomeđeni nije imao snage da koristi lomilialor. Uzeo ga je od mene, a nije mogao da ga upotrebi. Jerkin i Kvirel su stradali - sve više saputnika nestaje dok ti oklevaš i kolebaš se!"

Oboje stradali."Nisam... kako si me našao?""To je skupa krv, Kovenante. Kada ćeš se zasititi?"Zasititi? Trioče! Pitanje ga je povredilo, ali podneo ga je. Odavno je izgubio pravo da se vređa na išta

što Triok kaže. Jedva je ponovio pitanje. "Kako si me našao?""Čekao sam! Kuda bi inače otišao?""Trioče." Kovenant se zaklonio prazninom svoje smirenosti. "Pogledaj me, Trioče.""Ne želim da te gledam.""Pogledaj me!""Smučiće mi se od prizora.""Trioče!" Kovenant mu je spustio ruku na rame.Triok se istog časa okrenuo i udario ga po obrazu.Udarac nije bio jak; Triok se brzo okrenuo, kao da pokušava da povuče ruku. No, ipak je odbacio

Kovenanta nekoliko stopa i srušio ga. Obraz mu je brideo od dubokog bola, kao od kiseline od koje su mu oči zasuzile. Jedva je video Trioka kako se trza, okreće i počinje da beži, a onda se savladava i zaustavlja, čekajući na razdaljini od desetak jardi kao da očekuje da mu Kovenant zavitla bodež u leđa.

Bol mu je besneo u glavi kao bujica crnih voda, ali Kovenant se primorao da sedne, zanemario vreli obraz i tiho progovorio. "Ne idem u Kletnikov Tabor."

"Ne?" Triok se iznenađeno okrenuo ka njemu."Ne." Kovenant je bio pomalo iznenađen sopstvenom uverenošću. "Idem preko reke... pokušaću da

krenem na jug sa Ranjanima. Oni bi mogli...""Usuđuješ se?" proderao se Triok. Pomodreo je od besa, ali nije načinio ni korak ka Kovenantu.

"Oduzeo si mi moju ljubav! Moje drugove! Moj dom! Ubio si svakog ko mi je išta značio u životu! A sad kažeš da ćeš povući jedino obećanje kojim bi to opravdao? Neverniče! Zar misliš da te neću ubiti zbog tolikog izdajstva?"

Kovenant je slegnuo ramenima. "Ubij me ako hoćeš. Uopšte nije važno." Bolno lice mu je ometalo usredsređenost, ali ipak je iza Triokovih pretnji primetio protivurečnost. U Kamendolcu su se uravnotežili strah i bes, kao dva čoveka uhvaćena u klopku između bekstva i napada, usmereni u različitim pravcima. Negde unutar tih suprotnosti nalazio se Triok kakvog je Kovenant pamtio. Odupro se hučanju u glavi i pokušao da objasni tako da ga Triok razume.

"Možeš me ubiti samo ako umirem i u svom svetu. Video si me... kada si me prizvao. Možda možeš da me ubiješ. Ali ako zaista umirem, nije važno hoćeš li me ti ubiti ili ne. Ionako ću poginuti. U snovima je tako.

Ali pre nego što se odlučiš, pusti me da objasnim zašto... zašto ne idem u Kletnikov Tabor."Bolno se podigao na noge. Želeo je da priđe Trioku, da mu se zagleda u lice, ali Triokova sukobljena

osećanja držala su ga na udaljenosti."Nisam nedužan. Znam to. Rekao sam ti da sam ja kriv, i zaista jesam. Ali nisam kriv za sve. Lena,

Elena i Atiaran... i džinovi, Ranihini, Ranjani i krvna garda... i ti... nisam kriv za sve to. Svi ste donosili svoje odluke. Lena je donela svoju odluku kada je pokušala da me spase od kazne... kada sam je silovao. Atiaran je donela svoju odluku kada mi je pomogla da stignem do Veselkamena. Elena je donela svoju odluku kada je ispila Zemnu krv. Ti si doneo svoju odluku... odlučio si da ostaneš veran Zavetu mira. Ništa od toga nije samo moje delo."

"Govoriš kao da mi postojimo", gorko je zarežao Triok."Što se moje odgovornosti tiče, i postojite. Ne mogu da upravljam svojim noćnim morama. Nešto u

meni... ono što govori... i samo je žrtva, kao i ti. Samo manje nedužno.Ali sve to je uredio Kletnik. On... ili ono u meni što stvara san... od početka je planirao sve ovo.

Koristio me je, i konačno sam shvatio za šta. On hoće moj prsten... hoće divlju magiju. I zna... zna!... ako me navede da se osećam dovoljno kriv, odgovoran i bedan, pokušaću da se borim sa njim na njegovom terenu... pod njegovim uslovima.

U takvoj borbi ne mogu da pobedim. Ne znam kako da pobedim. Zato on i hoće da pokušam. Na taj način će svemu doći kraj. I meni, kao da sam se sam ubio.

122

Pogledaj me, Trioče! Pogledaj! Videćeš da sam bolestan. Ja sam gubavac. Guba je urezana u mene dovoljno jasno da je svi vide. A gubavci... lako vrše samoubistvo. Jedino treba da zaborave zakon preživljavanja. Taj zakon je obična, sebična, praktična opreznost. Kletnik je gotovo uspeo da me navede da je zaboravim... zato bi i mogao da me ubiješ ako hoćeš. Ali ako još imam ikakvog izbora, mogu ga iskoristiti samo ako se setim ko sam. Tomas Kovenant, gubavac. Moram zaboraviti te nemoguće zamisli o nadoknađivanju onog što sam počinio. Moram da zaboravim krivicu i dužnost i sve ono što ovih dana nazivam odgovornošću. Moram prestati sa trudom da ponovo postanem nedužan. Samoubistvo je makar i pokušati. A moje samoubistvo je jedini konačan, savršeni način na koji Kletnik može da pobedi. Bez toga neće dobiti divlju magiju, a postoji mogućnost da jednom negde naleti na nešto što će moći da ga porazi.

Zato ne idem... ne idem u Kletnikov Tabor. Umesto toga, učiniću nešto jednostavno, sebično, praktično i oprezno. Staraću se o sebi onako kako doliči jednom gubavcu. Idem u ravnicu da nađem Ranjane. Prihvatiće me. Ranihini... Ranihini verovatno već idu na jug da se sklone u planine. Ranjani će me povesti sa sobom. Mhoram ne zna da sam tu, pa neće ništa ni očekivati da učinim.

Molim te da me razumeš, Trioče. Strašno mi je žao zbog tebe... beskonačno žao. Voleo sam Elenu i volim Domaju. Ali ako nastavim da se održavam u životu onako kako mogu... Kletnik ne može pobediti. Ne može pobediti."

Triok je sa razdaljine namršteno saslušao ceo govor. Izgledalo je da mu ljutnja jenjava, ali nije je zamenilo razumevanje. Umesto toga, mešavina lukavstva i očajanja nadvladala je u njemu želju za bekstvom, pa mu je glas zvučao poluhisterično. "Hajde, Neverniče... ne odlučuj u žurbi. Porazgovarajmo mirno o tome. Dopusti mi...", osvrnuo se kao da traži pomoć, a onda je žurno nastavio, "...gladan si i umoran. Šuma ti je naplatila visoku cenu... vidim to. Odmorimo se ovde neko vreme. Nismo u opasnosti. Založiću vatru... spremiću ti hranu. Razgovaraćemo o tvojoj odluci dok još možeš da je izmeniš."

Zašto, poželeo je da upita. Zašto si se ovako promenio? Ali već je znao previše objašnjenja, a Triok se odmah pozabavio potragom za drvima kao da bi time da predupredi dalja pitanja. Zemlja na toj strani Lunjinstana nekada je bila šumovita, pa je ubrzo prikupio veliko hrpu mrtvog granja i žbunja koje je poslagao u zaklonu brežuljka malo dalje od Gaza. Sve vreme je držao lice okrenuto od Kovenanta.

Kada je bio zadovoljan količinom drva, nadneo se nad hrpu skrivajući ruke, kao da iz nekog čudnog razloga neće da Kovenant vidi kako je potpalio vatru. Čim su po granju počeli da se pronose plamenovi, postavio se sa druge strane vatre i pozvao Kovenanta da se približi njenoj toploti.

Kovenant je rado pristao. Košulja mu nije štitila ruke i noge od hladnoće; nije mogao da odbije vatru. A nije mogao da odbije ni Triokovu želju da razgovaraju o odluci koju je doneo. Trioku je mnogo i odavno dugovao. Seo je kraj toplog zračenja vatre, nasuprot Trioku, i ćutke ga gledao kako priprema jelo.

Dok je radio, Triok je mumlao za sebe glasom od kojeg je Kovenanta obuzela nelagodnost. Pokreti su mu delovali čudno, kao da prikriva tajanstvene radnje oko hrane. Izbegavao je Kovenantov pogled, ali kad god bi Kovenant pogledao u stranu, osećao je Triokove oči kako krišom gledaju u njega i brzo skreću pogled. Trgao se kada je Triok iznenada progovorio. "Znači, odustao si od mržnje."

"Odustao...?" Dotad još nije razmišljao na taj način. "Možda i jesam. To mi ne deluje kao pravi odgovor. Mislim, osim činjenice da za nju nema mesta u... u zakonu lepre. Mržnja, poniženje, osveta... činim grešku svaki put kada pustim da me obuzmu. Rizikujem život. Isto važi i za ljubav, ako te baš zanima. Ali i osim toga. Čini mi se da na taj način ne mogu pobediti Kletnika. Ja sam samo čovek. Ne mogu da mrzim... zauvek... kao on. I još", borio se da formuliše novo zapažanje, "moja mržnja nije čista. Izopačena je, jer deo mene uvek mrzi mene umesto njega. Uvek."

Triok je postavio kamenu posudu na vatru da provri i odgovorio glasom punim jezivog ubeđenja. "To je jedini odgovor. Pogledaj oko sebe. Zdravlje, ljubav, dužnost... ništa ne pomaže protiv ove zime. Samo su oni koji mrze besmrtni."

"Besmrtni?""Naravno. Na kraju smrt oduzme sve ostalo. Kako bi inače Opaki i... i njegovi...", izgovorio je ime

kao da ga plaši, "...Besomuci istrajali? Oni mrze." Reč izgovorena promuklim, režećim glasom bila je ispunjena besom i nasiljem, kao da je stvarno jedina reč istine i nadmoćnosti.

Do Kovenanta je dopirao miris kuvanog jela. Ustanovio je da je gladan... i da njegovo unutrašnje mirovanje pokriva čak i Triokove jezive izjave. Ispružio je noge i naslonio se na lakat. "Mržnja", tiho je uzdahnuo, svodeći reč na podnošljive razmere. "Je li to - to, Trioče? Mislim... mislim da sam sve ovo... san, opsenu, činjenice, ma kako ih nazvao... da sam ih proveo tražeći dobar odgovor na smrt. Otpor, silovanje... podsmeh... ljubav... mržnja? Je li to to? Je li to tvoj odgovor?"

123

"Nemoj me pogrešno razumeti", odgovorio je Triok. "Ja ne mrzim smrt."Kovenant se za trenutak zagledao u poigravanje plamena i dopustio da ga miris hrane podseti na

dubok, siguran, prazan mir. Onda je rekao kao da nastavlja litaniju. "A šta mrziš?""Mrzim život."Triok je žurno sipao hranu u činije. Kada je oko vatre pružio Kovenantu njegov deo, ruka mu se

tresla. Ali čim se vratio na svoje zaklonjeno mesto iza vatre, ljutito se obrecnuo. "Misliš li da nisam u pravu? Ti, Neverniče?"

Ne. Ne. Kovenant nije mogao da podigne glavu i pobuni se protiv optužbe u Triokovom glasu. Mrzi me koliko god ti je potrebno, dahnuo je u pucketanje plamena i isparenja hrane. Ne želim da se iko više žrtvuje za mene. Ne podižući pogled, počeo je da jede.

Hrana nije bila neukusna, ali imala je neki dodatni ukus koji je otežavao gutanje. No, kada je progurao niz grlo jedan zalogaj, ustanovio je da je topao i prijatan. Iz njega se polako širila sanjivost. Nekoliko trenutaka kasnije bio je pomalo iznenađen što je već ispraznio činiju.

Spustio ju je kraj sebe i pružio se na leđa. Vatra kao da je postajala sve veća i sve toplija, tako da je jedva nazirao Trioka kako ga posmatra kroz stalni vrtlog i iskrenje ognja. Već je zapao u dremež kada je Triok progovorio kroz vatrenu zavesu. "Neverniče, zašto ne nastaviš putovanje do Kletnikovog Tabora? Svakako ne veruješ da će te Opaki pustiti da pobegneš... pošto se već trudio da dovede do sukoba o kojem si govorio."

"Neće mu se svideti što izmičem", šuplje i uvereno je uzvratio Kovenant. "Ali verujem da je suviše zauzet drugim stvarima da bi me zaustavljao. A ako samo jednom uspem da mu izmaknem između prstiju, pustiće me... bar za neko vreme. Već... već sam mnogo učinio za njega. Jedino što još želi od mene jeste prsten. Ako ga ne budem ugrožavao njime, ostaviće me na miru dok se bori sa poglavarima. A onda će biti prekasno. Otići ću što dalje, koliko god Ranihini mogu da me povedu."

"A šta je sa tim... tim Tvorcem...", Triok je jedva izgovorio reč, "...za kojeg kažu da te je takođe odabrao? Zar on nema vlasti nad tobom?"

Sanjivost je samo produbila Kovenantovo samopouzdanje. "Njemu ne dugujem ništa. On je mene odabrao... ja nisam birao ni ovo ni njega. Ako mu se ne sviđa šta radim, neka nađe nekog drugog."

"A šta je sa ljudima koji su poginuli ili propatili zbog tebe?" Triokov bes se vratio i sada je otkidao reči kao da prikazuju značenje skinuto sa zidova Dvorane darova negde duboko u njemu. "Kako ćeš im dati smisao koji su zaslužili? Ako pobegneš, oni će nestati u uzaludnoj smrti."

Znam, uzdahnuo je Kovenant u blistavi plamen i vetar. Svi smo mi uzaludni, bili živi ili mrtvi. Stajalo ga je napora da razgovetno govori kroz nadolazeći san. "Kakav smisao ću im pružiti ako izvršim samoubistvo? Neće mi zahvaliti što sam odbacio... nešto što ih je toliko stajalo. Dok sam živ...", izgubio je nit i jedva se prisetio, "...dok sam živ, živa je i Domaja."

"Zato što je to tvoj san!"Da. To je jedan od razloga.Kovenant je iskusio trenutak ukočenosti pre nego što je do njega dopro bes Triokovog odgovora.

Brzo se podigao i začkiljio kroz vatru ka Kamendolcu. Nije znao šta da kaže, pa je promrmljao, "Zašto se ne odmoriš malo? Verovatno si premoren od čekanja na mene."

"Odrekao sam se sna."Kovenant je zevnuo. "Ne budi smešan. Šta misliš da si? Krvni gardista?"Umesto odgovora, Triok se napeto nasmejao, kao bič spreman za udarac.Od tog zvuka Kovenanta je obuzelo osećanje da nešto nije kako treba, da ne bi smeo da bude tako

užasno sanjiv. Trebalo bi da ima snage da se odgovorno suoči sa Triokovim mukama, ali jedva je držao otvorene oči. Protrljao je ukočeno lice. "Zašto ne priznaš? Bojiš se da ću se iskrasti i pobeći čim prestaneš da me nadgledaš."

"Ne nameravam da te sada izgubim, Tomase Kovenante.""Ne bih... ti to priredio." Kovenant je zatreptao i ustanovio da leži obrazom na tvrdoj zemlji. Nije se

sećao da je opet legao. Probudi se, neubedljivo je rekao samom sebi. San kao da je padao na njega iz sivog neba. "I dalje ne znam kako si me našao", promumlao je, ali je zaspao pre nego što je čuo zvuk sopstvenog glasa.

Činilo mu se da je bio izgubljen samo za trenutak kada je postao svestan gotovo neosetnog talasa tame koji je posezao ka njemu iz mraza, bezdan kao smrt. Donosio mu je slabe strane nagoveštaje muzike koje je poznavao, ali nije ih se sećao. Pevušili su oko njega u plavo-zelenim razmacima koje nije ni čuo ni

124

video. Delovali su slabo, nestalno, kao glasovi koji prizivaju sa velike udaljenosti. Ali bili su uporni: bockali su ga, pevali mu, prizivali ga u svest. Igrali su slepo, bezglasno upozorenje na opasnost kroz njegovo ukočeno nerazumevanje.

Iznenadio je samog sebe kad je čuo sopstveno mrmljanje: drogirao me je. Pakla mu! Taj ludak me je drogirao. Čitava izjava nije imala nikakvog smisla. Kako je dospeo to tog zaključka? Triok je pošten čovek, otvoren i velikodušan u bolu... čovek koji se drži milosrđa i mira bez obzira na to koliko ga to stajalo.

Drogirao me je.Odakle mu to ubeđenje? Kovenant je utrnulim prstima prekopavao kroz nesvesticu, a srce mu je

obuzelo čvrsto osećanje opasnosti. Tama i zlo okupljali su se oko njega. Kroz san... kroz zelenkastu muziku... kao da je video plamsanje Triokove vatre.

Kako je zapalio tu vatru?Kako me je našao?Uporne iskre pokušavale su da mu kažu nešto što nije čuo. Triok je predstavljao opasnost. Triok ga

je drogirao. Mora da ustane i pobegne... pobegne nekuda... pobegne u Šumu.Jedva je uspeo da sedne i sa naporom otvori oči. Gledao je pravo u prigušenu vatru u poslednjem

mrtvom svetlu večeri. Zima je hujala oko njega kao da je puna žuči. Mogao je da namiriše nailazak snega; poneka prljava pahulja već se pojavljivala oko ivica pplamena. Triok je sedeo preko puta prekrštenih nogu, zurio u njega zlokobno zadimljenim očima.

Kroz vazduh pred Kovenantom preletale su bledoplave iskre, fragmenti nečujne pesme. Već su promukle od ponavljanja: beži! beži!

"Šta je to?" pokušao je da strese uporni dodir sna. "Šta to rade?"

"Oteraj ih", odgovorio je Triok glasom punim straha i gađenja. "Otarasi ih se. Sada te ne može uzeti."

"Šta je to?" Kovenant se nesigurno podigao na noge i drhtavo se ispravio, jedva zadržavajući paniku u mišićima. "Šta se dešava?"

"To je glas Šumnika", jednostavno je odgovorio Triok, ali svaki ton u njegovom glasu odavao je odvratnost. Skočio je na noge i postavio se u položaj kao da se sprema za poteru ako Kovenant počne da trči. "Garotin Čestar poslao je u Morinmos Kaer-Kaverala, ali on te ne može uzeti. Ja", glas mu je drhtao, "ne mogu da to dozvolim."

"Uzme? Dozvoliš?" Opasnost je stegla srce Kovenantu sve dok nije jeknuo. Nešto u njemu, nešto čega se nije sećao, govorilo mu je da veruje iskrama. "Drogirao si me!"

"Zato da ne bi pobegao!" Trioka je obuzeo beli, ukočeni strah i počeo je da muca kroz izvijene usne. "Podstiče te da me uništiš. Ne može da dosegne daleko od Morinmosa, ali podstiče te... belo zlato!... Ah!" Glas mu se iznenada digao do krika. "Ne igraj se sa mnom! Ne mogu...! Uništi me i završi s tim! Ne mogu da podnesem!"

Krici su prodrli kroz Kovenantov užas. Strah se povukao i ustanovio je da sažaljeva Kamendolca. Dahnuo je kroz dozive iskri. "Da te uništim? Zar ne znaš da ti neću ništa? Zar ne razumeš da nemam nikakvog prokletog pojma kako da upotrebim ovo... ovo belo zlato? Ne bih umeo da ti naudim ni da mi je to najdublja želja."

"Šta?" urliknuo je Triok. "I dalje? Zar sam te se uzalud plašio?""Uzalud", zastenjao je Kovenant.Triok se mračno iskezio ispod kapuljače, zabacio glavu i počeo da se smeje. Kroz zube mu je

nadirala zlokobna veselost, terajući muziku da uzdrhti kao da se užasava još više od njega. "Nemoćan!" smejao se. "Na veselje mog gospodara! Nemoćan!"

Divlje se smejući, pošao je ka Kovenantu.Nema pesma istog časa se bacila između njih, ali Triok je nastavio ka svetlima. "Odlazite!" režao je.

"I vi ćete platiti zbog udela u ovome." Brzim pokretom ščepao je po jednu iskru u svaku ruku. Njihovo cviljenje zasvetlelo je u vazduhu kada ih je zdrobio prstima.

Odzvanjajući kao razbijeni kristal, ostatak muzike je nestao.Kovenant je ustuknuo kao da mu je otrgnuta nevidljiva podrška. Podigao je ruke prema Trioku koji

se približavao i spotakao se natraške. Ali čovek ga nije dodirnuo. Umesto toga udario je stopalom po smrznutom tlu. Zemlja se propela pod Kovenantom i bacila ga Trioku pred noge.

125

Tada je Triok zbacio kapuljaču. Lice mu je bilo unakaženo promašenim mogućnostima, uništenim verama i ljubavima, ali iza tih crta lobanja mu je sijala bledom zlobom. Očne jabučice bile su mu crne kao noć, a zubi iskeženi kao da su željni ukusa mesa. Nadneo se nad Kovenanta i iskezio se. "Ne, puzavče. Neću te ponovo udariti. Prošlo je vreme prerušavanja. Moj gospodar će se naljutiti na mene ako ti sada naudim."

"Gospodar?" zakrkljao je Kovenant."Ja sam turiya Besomuk, zvani i Herem... i Koljidrug... i Triok." Ponovo se grozno nasmejao. "Ovo

telo me je dobro služilo, mada 'Triok' nije zadovoljan. Čuvaj se, puzavče! Više ne moram da se prerušavam ovim telom i ovim mislima. Nemoćan si. Ah, uživam u tome! Zato ću ti dopustiti da me upoznaš onakvog kakav jesam. Ja sam pobio džinove u Primorju... ja sam ubio Neomeđenog kada je pokušao da upozori onu budalu Mhorama... ja sam zarobio belo zlato! Braćo! Sedeću desno od gospodara i vladaću Vaseljenom!"

Dok se naslađivao, posegnuo je pod ogrtač i izvukao lomilialor štap. Mahao je njime Kovenantu pred licem i režao. "Vidiš li ovo? Veledrvo! Pljujem ja na njega. Iskušavanje pravednosti mi nije doraslo." Zgrabio ga je obema rukama kao da će ga slomiti i povikao nad njim brze okrutne reči. Drvo se zapalilo, zaplamsalo za trenutak u crvenoj agoniji i pretvorilo se u pepeo.

Besomuk je vedro zasiktao na Kovenanta. "Ovim označavam tvoj usud, kao što mi je naređeno. Brzo diši, puzavče. Ostalo ti je samo nekoliko trenutaka."

Kovenantu su mišići drhtali kao da se zemlja još uvija pod njim, ali sabrao se i nekako ustao. Bio je ošamućen od užasa, bespomoćan. Ipak je negde duboko u umu tragao za spasom. "Prsten", dahnuo je. "Zašto samo ne uzmeš prsten?"

U Triokovim očima blesnuo je crni odgovor. "Hoćeš li mi ga dati?""Ne!" Očajnički je pomislio da bi, ako navede Trioka da nečim iskaže moć, Kaer-Kaveralova

svetlosna pesma mogla da mu se vrati u pomoć."Onda ću ti reći, puzavče, da ne uzimam tvoj prsten zato što su naređenja mog gospodara izričita. On

ne želi da ja steknem toliku moć. U drugim vremenima nije bio toliko strog i mogli smo da postupamo po svom nahođenju. Ali on zahteva... i... ja se pokoravam."

"Pokušaj da ga uzmeš!" dahtao je Kovenant. "Budi sam vladar Vaseljene. Zašto bi ga on dobio?"Za trenutak mu se učinilo da na Triokovom licu vidi nešto nalik na žaljenje. Ali Besomuk je samo

zarežao. "Zato što je Zakon smrti prekršen i on nije sam. Čak i sada na meni počivaju oči prinude... oči kojima se ne sme protiviti." Vratilo mu se gladno keženje. "Možda ćeš ih i ti videti pre smrti... pre nego što ti moj brat i ja živom iščupamo srce iz grudi i pojedemo ga pred tvojim očima."

Oštro se nasmejao, a kao u odgovor tama oko vatre postala je gušća. Noć je pocrnela kao da se nakuplja zloba, a onda se zgusnula i obrazovala odvojene prilike koje su zakoračile bliže. Kovenant je čuo kako šuškaju hodajući po smrznutom tlu. Naglo se okrenuo i ustanovio da je okružen pragrdanima.

Kada su na bezokim licima osetili njegov užasnuti pogled, zastali su za trenutak. Široke, slinave nozdrve zatreperile su im kao da njuškaju tražeći tragove moći u vazduhu, dokaz divlje magije. Onda su jurnuli pravo na njega.

Modrocrvene oštrice su se nadnele nad njega kao da se prolamaju nebesa. Ali umesto da ga izbodu, prislonile su mu se na čelo. Kroz njih su jurnuli crveni talasi užasa. Vrisnuo je i mlitavo pao pravo u ruke pragrdanima.

15. "POBEDA POGLAVARA MHORAMA"

Napor izvlačenja mrtvih tela iz zemlje i njihovog bacanja na Veselkamen iscrpeo je samadhi Besomuka, iscedio ga sve dok više nije bio u stanju da održava toliko trošenje snage. Video je kad su jamnici zderali steg Vrhovnog poglavara sa jarbola na vrhu kule. Znao je da je ovim napadom postigao bar deo ciljeva svog gospodara. Dok njegove snage drže kulu... dok tone peska blokiraju unutrašnju kapiju Konaka... dok zima drži ogoljenu visoravan iznad Veselkamena... poglavarima i njihovom narodu sudbina je zapečaćena. Neće moći beskonačno da jedu unutar kamenih zidina. Na kraju krajeva, džin-Besomuk je znao da bi i samim strpljenjem lako pretvorio veliki Konak u smrdljivu raku ili grobnicu. Pustio je mrtve da se raspadnu u pesak.

Ipak ga je razbesnelo to što nije uspeo da raznese unutrašnju kapiju, pa je dahtao od želje za odmazdom, iako mu je nedostajala snaga da sam napadne na zidove. Bio je Besomuk, pun nezasite žeđi za krvlju uprkos granicama koje je smrtnost postavila telu džina u kojem je boravio. I sve ostalo gonilo ga je

126

dalje. Vetar je bio pun neumitne prisile, zahteva koji nije dopuštao nikakav promašaj, ma koliko sitan ili beznačajan.

Dok su se mrtvi raspadali, Sotonpest je naredio dugo zadržavanoj vojsci da pođe u napad.Sa urlikom od kojeg je vazduh uzdrhtao, divlje odjekujući od izdubljenih zidova, udarajući o

grudobrane kao zavijanje zuba, kandži i gladnih sečiva, vojska Opakog jurnula je napred. Preleteli su preko predgorja kao kreštava, siva poplava i bacili se na Veselkamen.

Napad su vodile iz kamena okoćene spodobe poglavara Kletnika - ne zato što su mogle da savladaju granitne zidove i ograde, nego zato što ih je bilo za bacanje. U Besomukovoj vojsci bilo ih je dva puta po stotinu hiljada, a svakog dana pristizalo ih je još, marširajući u bitku od Kletnikovog Tabora kroz Središnjne zaravni. Zato ih je samadhi upotrebio da progutaju odbranu Konaka, štiteći na taj način jamnike i pragrdane. Hiljade izopačenih stvorenja padalo je pod strelama, kopljima i džilitima bačenim na njih, ali još mnoge hiljade su napredovale dalje. A iza njih su dolazile snage koje su znale kako da naude Veselkamenu.

Juriš je u trenutku stigao do zidina. Pobesneli, kamenu vični jamnici našli su pogodna uporišta u kamenu i uzverali se do najnižih grudobrana i balkona. Moćni klinovi pragrdana očistili su crnom kiselinom gornje grudobrane, a onda su oni kidisali naviše po čvrstim drvenim lestvama koje su druga stvorenja dovukla do zidina. Veselkamen je ubrzo bio napadnut duž čitavog južnog i severnog zida.

No, drevni džinovi koji su načinili Poglavarev konak sagradili su ga tako da se može braniti od napada. Čak i najniži grudobrani bili su visoko iznad tla; mogli su se zapečatiti, tako da napadači nemaju pristupa u grad; branioci su ih napadali sa viših nivoa. A vrhovnik Kvan vežbao je ratovniju godinu za godinom, pripremajući je baš za ovakvu bitku. Pregrupisana odbrana Konaka bacila se u boj istog trenutka kad je gradom odjeknula uzbuna. Ratnici su ostavili sve druge zadatke i potrčali na grudobrane; stvoreni su lanci da snabdevaju gornje nivoe strelama i ostalim oružjem; uvežbani eovodi jurišali su na jamnike i pragrdane koji su prodrli na niže nivoe. Onda su pristigli znanstvozornici, zubljonoše i oblučari. Znanstvozornici su odbijali napade pesmama moći, zubljonoše su palile lestve, oblučari su podupirali zidove da podnesu snagu jamnika.

Dok je zapovedao bitkom sa osmatračnice na gornjim zidovima, Kvan je brzo video da bi njegovi ratnici lako odbili napad da ih nije bilo jedan na trideset ili više - da nije svaki ratnički život bio važan u njegovoj vojski, a tako nevažan u Besomukovoj. Ali ratovnija je bila nadjačana; bila joj je potrebna pomoć. U odgovor na odlomke izveštaja koji su pristizali iz Zabrana - izveštaja o vatri, moći i ogromnom olakšanju - poslao je hitnog glasnika da prizove poglavare u pomoć Veselkamenu.

Glasnik je našao Vrhovnog poglavara Mhorama, ali Mhoram nije uzvratio na Kvanov poziv. Dotakao mu je samo ivicu uma, jer ga je nežno zadržao na udaljenosti, van sebe. Kada je čuo kako jedan od stražara objašnjava glasniku šta se dešavalo u vatrom uništenom Zabranu, pustio je da njegova svest o bici sklizne... da sve misli o trenutnoj opasnosti spadnu sa njega i prepustio se stapanju sa poglavarima.

Sedeli su na neravnom podu oko posude sa oblučkom, sa žezlima na kamenu pred sobom - Trevor i Loerija levo, Amatin desno od njega. U Mhoramovim drhtavim rukama kril je blistao vrelom potvrdom belog zlata. Ipak je jedva video svetlost; oči su mu bile spržene vrelinom i zaslepljene suzama olakšanja koje nikako nisu prestajale. Kroz tihi dodir stapanja širio je snagu oko sebe i delio znanje koje ga je opterećivalo više nego što je i pomišljao. Rekao je ostalim poglavarima kako je uspeo da izvadi kril iz kamene kanije i zašto mu nije spržio ranjivo telo.

Mogao je da oseti kako se Amatin grči od onog što čuje, kako se Trevor trese od bola koji je samo delimično poticao od povrede, kako Loerija procenjuje njegovo saopštenje kao što bi procenjivala novo oružje. Davao je sebe svakome od njih; pokazivao im je svoje uverenje, svoje razumevanje, svoju snagu. A u rukama je držao dokaz, kako ne bi sumnjali u njega. Sa takvim dokazom koji je sijao u uništenom Zabranu pratili su proces koji ga je doveo do tajnog znanja i delili strepnju koja ga je prisiljavala da čuva tajnu.

Na kraju je poglavar Amatin glasno izgovorila svoje pitanje. Bilo je preveliko za ćutanje; zahtevalo je govor, kako bi i sam Veselkamen mogao da ga čuje. Nespretno je progutala knedlu pre nego što je zavitlala reči u neukaljanu akustiku odaje. "Znači, mi smo ti... mi sami... tokom tolikih pokoljenja sami poglavari su uskraćivali sebi moć Kevinovog znanstva."

"Da, poglavaru", šapnuo je Mhoram, znajući da ga svi u Zabranu čuju."Zavet mira je sprečavao...""Da, poglavaru."Dah joj je za trenutak zadrhtao. "Onda, znači da smo izgubljeni."

127

Mhoram je osetio u njenim rečima izgubljenost i dvoumljenje, pa se u sebi uspravio, navlačeći na ramena autoritet Vrhovnog poglavara. "Ne."

"Bez moći smo izgubljeni", odvratila je. "Bez Zaveta mira nismo oni koji jesmo i izgubljeni smo.""Tomas Kovenant se vratio", odgovorila je Loerija.Amatin je brzo srušila ovu nadu. "Svejedno. On ili nema moći ili njegova moć narušava mir kojim

smo se borili da služimo Domaji. Tako smo opet izgubljeni.""Ne", ponovio je Vrhovni poglavar. "Nismo izgubljeni. Mi... i prapoglavar Kovenant... moramo naći

mudrost da steknemo i Mir i moć. Moramo sačuvati naše saznanje ko smo, ili ćemo pasti u očaj kao što je pao Kevin Zemljogub, u Obesvećenje. Istovremeno moramo očuvati saznanje o moći, ili nećemo uspeti da što više učinimo za Domaju. Možda će budući poglavari shvatiti da se moraju okrenuti od Kevinovog Znanstva - da moraju naći sopstveno znanstvo, znanstvo koje nije toliko pogodno za uništavanje. Mi nemamo vremena za takvu potragu. Znajući izazov ove moći, moramo se još više držati sebe, tako da ne izdamo Domaju."

Njegove reči kao da su opkolile Zabran i prošlo je neko vreme pre nego što je Amatin progovorila glasom punim bola. "Nudiš nam stvari koje su u međusobnoj suprotnosti i govoriš nam da moramo očuvati oboje, postići oboje odjednom. Lako je dati takav savet."

Vrhovni poglavar ćutke se trudio da im prenese svoje osećanje kako bi trebalo prevazići suprotnosti i načiniti celinu od njih; pustio je da se njegova ljubav prema Domaji, prema Veselkamenu, prema njoj, otvoreno uliju u njen um. Nasmešio se kad je čuo tihi glas poglavara Trevora. "Može se učiniti. Osetio sam nešto nalik na to. To malo snage što mi se vratilo zbog potrebe Konaka postalo je u meni jače nego strah od neprijatelja Konaka."

"Strah", potvrdila je Loerija kao odjek."Strah... ili mržnja", dodao je Mhoram.Trenutak kasnije Amatin je počela tiho da plače od razumevanja. Zajedno sa Loerijom i Trevorom,

Mhoram je obmotao hrabrost oko nje i držao je sve dok u njoj nije popustio strah od sopstvenih opasnosti, od sopstvene sposbnosti da obesveti Domaju. Onda je Vrhovni poglavar spustio kril i otvorio oči pred Zabranom.

Iako je sve bilo zamućeno i zamračeno, razabrao je srdočnika Torma i Trela. Trel je još bio zgrčen u sebe, izbegavajući užas onoga što je počinio. Torm se držao za glavu, saučestvujući u rhadhamaerlskom bolu sa mučenjem duše koje je moglo okrenuti oblučara protiv voljenog kamena. Ćutali su, a Mhoram je piljio u njih kao da je on kriv za Trelovo stanje.

Pre nego što je uspeo da progovori, u Zabran je stigao novi glasnik od vrhovnika Kvana, zahtevajući pažnju. Kada je Vrhovni poglavar podigao pogled ka njemu, glasnik je ponovio Kvanov hitni poziv u pomoć.

"Uskoro", uzdahnuo je Mhoram, "uskoro. Reci mom prijatelju da ćemo doći kada budemo mogli. Poglavar Trevor je ranjen. Meni", kratkim pokretom pokazao je sprženu kožu na glavi, "poglavaru Amatin i meni neophodna je hrana i odmor. Poglavar Loerija..."

"Poći ću", odlučno je rekla Loerija. "Nisam se još valjano borila za Veselkamen." Obratila se glasniku. "Odvedi me na mesto gde sam najpotrebnija, a onda prenesi odgovor Vrhovnog poglavara vrhovniku Kvanu." Smirenim pokretima, kao da je otkriće nove moći odgovorilo na njene najcrnje sumnje, popela se uz stepenice i pošla za ratnikom nekuda ka južnim zidinama Konaka.

Dok se udaljavala, poslala je stražare da pozovu iscelitelje i donesu hranu. Ostali poglavari neko vreme su bili sami i Torm je iskoristio priliku da upita Mhorama šta da se radi sa Trelom.

Mhoram se osvrnuo po uništenim galerijama kao da pokušava da proceni koliko je izneverio Trela. Znao je da će biti potrebna pokolenja truda rhadhamaerla da se do izvesne mere povrati korisna ispravnost odaje i pogled mu se ponovo zamaglio od suza kada se obratio Tormu. "Treba ga odvesti isceliteljima. Možda će oni moći da mu povrate um."

"Čemu bi to služilo? Kako da podnese saznanje o onom što je počinio?""Moramo mu pomoći da podnese. Ja mu moram pomoći. Moramo pokušati svako isceljenje, ma

koliko teško bilo. Ja, koji sam ga izneverio, ne mogu mu sada odreći pomoć.""Izneverio?" upitao je Trevor. Bol od rane povukao mu je krv iz lica, ali nije izgubio raspoloženje

koje mu je pomoglo da uzme tolikog udela u odbrani Konaka. "Čime? Nisi izazvao njegovo očajanje. Da si bio nepoverljiv prema njemu, ne bi postigao ništa osim da potvrdiš njegove strahove. Nepoverenje je samo sebi potvrda."

128

Mhoram je klimnuo glavom. "A ja sam bio nepoverljiv... nepoverljiv prema svima. Držao sam saznanje u tajnosti čak iako sam znao da je to pogrešno. Sreća da šteta nije ispala i veća."

"Ipak nisi mogao da sprečiš...""Možda. A možda... da sam podelio sa njim svoje znanje, tako da je upoznao sve opasnosti...

poznate... možda bi smogao snage da se seti sebe... da se seti da je oblučar rhadhamaerla, onaj koji voli kamen."

Torm se ukočeno složio, ali saosećanje sa Trelom ga je nagnalo da doda. "Pogrešio si, Vrhovni poglavaru."

"Da, srdočniče", odgovorio je Mhoram glasom punim nežnosti. "Takav sam kakav sam... smrtni čovek. Imam još... mnogo da učim."

Torm je zatreptao i pognuo glavu. Ramena su mu bila toliko napeta da je izgledao besan, ali Mhoram je prošao kroz mnoga iskušenja sa njime i znao je kako da ga razume.

Trenutak kasnije u Zabran je žurno ušlo nekoliko iscelitelja. Doneli su dvoja nosila i u jednima pažljivo izneli Trela. Poglavar Trevor iznet je na drugima uprkos glasnim protestima. Torm je pošao za Trelom. Uskoro su Mhoram i Amatin ostali sami sa ratnikom koji im je doneo hranu i isceliteljem koji je nežno nanosio blagi melem na opekotine Vrhovnog poglavara.

Čim su mu obradili povrede, Mhoram je otpustio ratnika i iscelitelja. Znao je da će Amatin želeti da razgovara sa njim, pa joj je pripremio teren pre nego što je počeo da jede. Onda se okrenuo hrani. Iako premoren, prisilio se da jede kako bi obezbedio snagu i mogao da se vrati na posao.

Poglavar Amatin je ćutala kao i on; prilagodila se čak i ritmu kojim je žvakao, kao da je njegov primer jedina podrška koju ima u suočavanju sa ranije nezamislivom opasnošću. Mhoram je shvatio da su je godine odanog izučavanja Kevinovih krugova ostavile potpuno nepripremljenu za ono što joj je saopštio; njeno poverenje u znanstvo drevnih poglavara bilo je neizmerno. Zato je jeo ćutke; kada je završio, ostao je da sedi i odmara se, čekajući da ona progovori i otvori mu srce.

No, kada je postavila pitanje, bilo je potpuno neočekivano. "Vrhovni poglavaru", rekla je pokazujući glavom ka krilu, "ako se Tomas Kovenant vratio u Domaju... ko ga je prizvao? Kako su izveli takav poziv? I gde je on sada?"

"Amatin...", počeo je Mhoram."Ko osim Opakog može da izvede tako nešto?""Postoji...""A ako to nije delo poglavara Kletnika, gde se Kovenant pojavio? Kako nam može pomoći ako nije

ovde?""Neće nam pomoći", odlučno je rekao Mhoram da bi prekinuo bujicu pitanja. "Ako ikome može biti

od pomoći, pomoći će Domaji, a ne nama u ovoj opsadi. Postoje i druga mesta sa kojih može pomoći Domaji... da, i drugi koji ga mogu prizvati. Mi i poglavar Kletnik nismo jedine moći. I sam Tvorac se može odazvati na nevolju Domaje."

Ispitivala ga je nesigurnim pogledom, pokušavajući da otkrije razlog tolike uverenosti. "Nemam toliko poverenja u tog Tvorca. Čak i ako postoji takvo biće, Zakon koji čuva Zemlju sprečava... pa i predanja govore da ako Tvorac prelomi luk Vremena kako bi spustio ruku na Domaju, onda će i luku i svemu ostalom doći kraj i Opaki će biti slobodan."

"Tako se priča", potvrdio je Mhoram. "Ne sumnjam u to. Ipak, sudbina svega stvorenog u rukama je Tvorca. Naš trud je dovoljan za nas. Ne možemo da se zamaramo teretom koji pripada bogovima."

Amatin je uzdahnula. "Govoriš vrlo uvereno, Vrhovni poglavaru. Kada bih ja izrekla takve reči, zvučale bi olako."

"Onda ih ne govori. Pričam ti o onom što mi daje hrabrost. Ti si drugačija osoba i imaš drugačiju hrabrost. Seti se da si poglavar, sluga Domaje... seti se ljubavi koja te je okrenula ovom poslu i nemoj da je izneveriš."

"Da, Vrhovni poglavaru", odgovorila je zagledana u njega. "Ipak ne verujem toj moći koja omogućuje Obesvećenje. Neću da rizikujem."

Zagledala se iza njega i naterala ga da se okrene ka krilu. Beli dragulj plamteo je kao svetlo paradoksa, obećanje života i smrti. Polako je pružio ruku i dotakao držalje. Do sada mu je zanos splasnuo, pa je povukao ruku od vreline.

Nakrivo se nasmešio. "Da", šapnuo je, kao da se obraća oštrici, "to je rizik. I ja se plašim." Pažljivo je ispod ogrtača izvukao komad tkanine; obazrivo je umotao kril i sklonio ga dok ne bude prenesen na mesto

129

gde će ga proučavati znanstvozornici. Onda je podigao pogled i ustanovio da i Amatin pokušava da se nasmeši.

"Hodi, sestro Amatin", obratio se njenoj hrabrosti, "predugo smo odlagali svoj posao."Zajedno su se vratili u bitku i sa poglavarom Loerijom prizivali vatru iz žezala da bi je bacali na

horde Opakog.Kasno po podne im se, hramljući i umotan u zavoje, pridružio i Trevor. Do tog časa Veselkamen je

već preživeo najmahnitiji deo Sotonpestovog napada. Poglavari su dali ratovniji potrebnu podršku. Pod komandom tvrdoglavog Kvana ratnici su zadržali napad. Gde god su poglavari delovali, gubici među braniocima gotovo su nestajali, a među napadačima se užasno povećavali. U takvoj bici pragrdani nisu mogli da dobro usmere svoje moći. Sve u svemu, poglavari su uspeli da stvore priličan haos među jamnicima i ostalim stvorenjima. Pre nego što je mračni dan jedva prešao u veče, samadhi Besomuk povukao je svoje snage.

Ali ovog puta nije pustio Konak da se odmara. Napadi su ponovo počeli ubrzo posle mraka. Zaklonjeni hladnom zimskom tamom, pragrdani su istrčavali da bace tečnu jarost na grudobrane, a za njima su jurišale zbijene čete spodoba opremljenih štitovima i lestvama. Sada više nije bilo nasumičnih besnih napada, nekontrolisanih divljih pokušaja da se odjednom zauzme čitav Konak. Umesto njih pojavili su se preciznost i cilj. Režeći od gladi, horde su se pregrupisale tako da izmore Veselkamen što brže i što delotvornije.

Tokom narednih dana borbe su tekle bez predaha. Sotonpest je kontrolisao napade tako da gubici ne budu veći od stalnog priliva pojačanja; ali nemilosrdno je održavao pritisak, ne dajući ratnicima ni trenutka odmora. Uprkos Kvanovim naporima da smenjuje eovojne i eovode kako bi se naizmenično odmarali, ratovnija je postajala sve umornija i umornija... a umorni ratnici lakše ginu. One koji padnu nije imao ko da zameni.

Ipak, ratovnija nije sama nosila teret bitke. Oblučari, zubljonoše i znanstvozornici takođe su se borili. Ljudi koji nisu imali drugi važan posao... beskućni ratari i stočari, umetnici, čak i starija deca... preuzeli su sve pomoćne poslove; donosili su strele i drugo oružje, držali stražu, prenosili poruke. Tako je više eovoda bilo oslobođeno za bitku i odmor. Poglavari su žurno delovali kad god bi Kvan zatražio njihovu pomoć. Bili su moćni i ubedljivi; svako na svoj način, borili su se žilavom snagom ljudi koji znaju da su sposobni za obesvećenje a ne nameravaju da dospeju do takve krajnosti.

Zato je Poglavarev Konak istrajavao. Eovodi i eovojne su svakog dana ginuli; skladišta hrane su se praznila; isceliteljske zalihe bilja i melema su čilele. Ljudima su se lica izborala od napetosti koja im je glodala tkivo sve dok im lobanje nisu ostale prekrivene samo pritiskom i iščekivanjem. Ali Veselkamen je štitio svoje stanovnike i zato su istrajavali.

Poglavari su isprva usmerili pažnju na potrebe bitke. Nagonski su se sklanjali od sopstvenog opasnog znanja. Trošili su snagu na rad i borbu radije nego da proučavaju poslednje pribežište. Ali kada su neprekidni udari napada odjekivali kroz Konak već šesti dan, Vrhovni poglavar Mhoram ustanovio je da je počeo da strepi od trenutka kada će Sotonpest promeniti taktiku - kada će Besomuk i njegov gospodar biti spremni da ponovo upotrebe Kamen i Žezlo. Tokom sedme noći Mhoram je nemirno spavao, izmučen mutnim snovima nalik na senke ranijih vidilačkih noćnih mora. Vremenom je ponovo osetio da gotovo čuje, negde duboko u duši, zvuk vriska jednog Neomeđenog. Probudio se obliven znojem i požurio u visoravni da vidi je li se nešto desilo Neomeđenom sa Zlatosinja.

Neomeđeni je bio živ i zdrav, kao i Loerijine kćeri. Ali to nije donelo Mhoramu olakšanje. U dubini kostiju ostala mu je jeza, kao odjek zime. Bio je siguran da je negde neko bio ubijen u mukama. Boreći se protiv drhtavice užasa, pozvao je ostale poglavare na Veće, gde je prvi put postavio pitanje kako da upotrebe novo znanje protiv Opakog.

Pitanje je u svima izazvalo drhtavicu neizgovorenog. Amatin se iskolačenih očiju upiljila u Vrhovnog poglavara, Trevor se trgao, Loerija se zagledala u šake... a Mhoram je osetio da njihove različite reakcije govore isto... Zar misliš da treba ponoviti delo Kevina Zemljoguba? Ali znao je da ne nameravaju da ga optuže. Čekao je i konačno je Loerija smogla glas. "Kada si branio Zabran... radio si protiv tuđeg zla. Kako ćeš kontrolisati tu moć ako je sam oslobodiš?"

Mhoram nije umeo da odgovori.

130

Ubrzo se Trevor nagnao da progovori. "Nemamo ništa čime bismo kanalisali toliku moć. Srce mi govori da žezla neće biti dovoljna... neće imati snagu da upravljaju tolikom količinom sile. Nedostaje nam Žezlo zakona, a znam da ništa drugo nije doraslo takvom zahtevu."

"Osim toga", oštro je dodala Amatin, "to znanje u koje si se usudio da položiš nadu nije bilo dovoljno Vrhovnom poglavaru Kevinu, sinu Lorikovom. Samo je povećalo cenu njegovog očajanja. Ja sam... ja sam posvetila život njegovom znanstvu i govorim istinu. Takva moć je zamka i opsena. Ne možemo je kontrolisati. Udara ruku koja je nosi. Bolje je umreti u ime mira nego kupiti jedan dan života po cenu tolike opasnosti!"

Mhoram ponovo nije imao odgovor. Nije mogao da navede razloge koji su ga naveli da postavi pitanje. Samo ga je ledena slutnja u kostima podsticala, govoreći mu da su neznani užasi snašli Domaju negde daleko od Veselkamena. Uto je Amatin gorko zaključila: "Zar se bojiš da će nas prapoglavar Kovenant ipak Obesvetiti?"

Nije mogao da porekne da se boji.Zato se Veće završilo bez zaključaka i poglavari su se vratili u odbranu Konaka.Borbe su se nastavile bez predaha. Tokom četiri naredna dana poglavari su upravljali vatru iz žezala

svom snagom i veštinom koju su imali... ratovnija je prevazišla umor kao da se on može savladati... a ostali narod Veselkamena činio je sve što se može kako bi bacali sa zidina jamnike, pragrdane i kameni nakot. Ali Sotonpest nije posustajao. Nastavljao je napad kao da su mu gubici beznačajni, traćio čitave odrede spodoba da bi načinio ma i najmanju štetu zidinama. A cena koju je Poglavarev Konak plaćao za istrajavanje rasla je iz dana u dan.

Tokom petog dana Mhoram se povukao iz bitke kako bi utvrdio u kakvom je stanju grad. Pratio ga je vrhovnik Kvan i kada su videli strašnu osiromašenost skladišta hrane i prebrojali izgubljene živote, Kvan je pogledao Mhorama pravo u oči. "Pašćemo", rekao je drhtavim glasom. "Makar ovaj Beosmuk više ni prst ne podigao na nas, ipak ćemo pasti."

Mhoram je uzvratio pogled starom prijatelju. "Koliko dugo ćemo izdržati?""Trideset dana... u najboljem slučaju. Četrdeset... ako uskratimo hranu bolesnima, ranjenima i

nejakima.""Nećemo uskratiti hranu nikom živom.""Znači, trideset. I manje, ako moji ratnici izgube snagu i dopuste proboj preko zidova." Oborio je

pogled. "Vrhovni poglavaru, je li dotle došlo? Je li ovo kraj... za nas... i za Domaju?"Mhoram mu je čvrstim pokretom spustio ruku na rame. "Ne, prijatelju. Nismo stigli do kraja svojih

snaga. A i Nevernik... nemoj zaboraviti na Tomasa Kovenanta."To ime vratilo je Kvanu ratobornost. "Ne bih ga zaboravio i da hoću. On će...""Polako, vrhovniče", mirno ga je prekinuo Mhoram. "Ne prenagljuj sa prorokovanjem usuda. Postoje

tajne Zemlje o kojima ništa ne znamo.""Zar mu još veruješ?" promrmljao je Kvan trenutak kasnije.Vrhovni poglavar nije oklevao. "Verujem da Opačija nije vrhunac života."Kvan ga je na to pogledao u oči kao da pokušava da nađe izvor tih reči. Na licu mu se pokazao

nagoveštaj protivljenja ili molbe; ali pre nego što je stigao da progovori, došao je glasnik da ga pozove nazad u borbu. Smesta se okrenuo i udaljio.

Mhoram je za trenutak posmatrao njegova uspravljena leđa, a onda je žurno pošao da obiđe iscelitelje. Hteo je da sazna ima li poboljšanja kod Trela, družbenika Atiaraninog.

U dubokom, potmulom hodniku, koji su iscelitelji pretvorili u bolnicu za stotine povređenih, našao je krupnog oblučara pruženog kao olupina na dušeku nasred poda. Mučila ga je snažna moždana groznica. Na Mhoramov užas, izgledao je kao oličenje sudbine svih Kovenantovih žrtvi... ispijena budućnost koja iz zasede vreba čitavu Domaju. Vrhovnom poglavaru zadrhtale su ruke. Bio je siguran da nema snage da posmatra događanje tog neizbežnog uništenja.

"Isprva smo ga smestili uza zid", tiho je objasnio jedan negovatelj, "tako da bude blizu kamena. Ali on se užasnuto povlačio od njega. Zato smo ga postavili ovamo. Ne oporavlja se... ali više ne vrišti. Naši napori da mu pomognemo su neizmerni."

"Kovenant će mu pomoći", šapatom je odvratio Mhoram, kao da je negovatelj rekao nešto sasvim drugo. "Mora mu pomoći"

Okrenuo se, drhteći, i pokušao da nađe olakšanje za svoj strah u bici za Veselkamen.

131

Sledeće noći samadhi je promenio taktiku. Pod zaklonom noći odred jamnika suknuo je napred i uspuzao se do jednog od glavnih grudobrana, a kada su ratnici jurnuli da presretnu napad, dva klina pragrdana skrivena u mraku brzo su stvorila Odbojnicu preko krajeva grudobrana, pa su ratnici bili zarobljeni, bez mogućnosti za bekstvo ili spas. Dva eovoda su bila uhvaćena i pobijena pre nego što je poglavar Amatin uspela da slomi jednu odbojnicu.

Isti postupak primenjen je istovremeno na nekoliko tačaka duž Konaka.Vrhovnik Kvan izgubio je preko osam dvadesetina ratnika pre nego što je shvatio cilj te taktike. Nisu

hteli da prodru u Veselkamen, nego da pobiju branioce.Zato su poglavari bili prisiljeni da prime na sebe glavni teret odbrane od novih napada; odbojnica

predstavlja ispoljavanje moći koju samo oni mogu na nadvladaju. Napadi su se nastavili sve dok je tama pokrivala prikradanje pragrdana, ne dajući poglavarima vremena da predahnu. A u svitanje je Šeol Sotonpest nastavio raniju strategiju napada.

Posle četiri takve noći Mhoram i njegovi sadruzi bili su na ivici snage. Svaka odbojnica zahtevala je ogromno naprezanje dvoje poglavara; jedan ne bi mogao da se dovoljno brzo suprotstavi radu tri ili četiri dvadesetine pragrdana. U ovom trenutku Amatin je bila bleda i šupljeg pogleda kao bogalj; Loerijini nekada čvrsti mišići sada su joj visili sa kostiju kao lanci smrtnosti; a Trevoru se pogled trzao od svega što bi video, kao da je i u najdubljoj bezbednosti Konaka okružen zlim duhovima. I sam Mhoram se osećao kao da mu je na srce nalegao ogroman teret. Svi su mogli da osete tačnost Kvanovih mračnih predviđanja i bilo im je mučno od toga.

Tokom kratkog trenutka omamljenog polusna pred kraj četvrte noći Vrhovni poglavar uhvatio je sebe kako mrmlja "Kovenante, Kovenante", kao da pokušava da podseti Nevernika na dato obećanje.

No, sledećeg jutra napadi su prestali. Vetar je donosio do Veselkamena tišinu nalik na ćutanje otvorenog groba. Sve spodobe su se vratile u logor, a u njihivom odsustvu Veselkamen je dahtao i drhtao kao izmučeni zatvorenik između udaraca bičem. Mhoram je iskoristio priliku da jede, ali ubacivao je hranu u usta ne videći je i žvakao je ne osećajući ukus. Negde duboko u sebi pokušavao je da premeri ostatak sopstvene izdržljivosti. Ipak je odmah reagovao kada mu je žurno prišao glasnik sa obaveštenjem da se samadhi Besomuk sam približava Konaku.

Zaštićen odredima strelaca od svakog napada neprijatelja koji su zauzeli kulu, Mhoram i ostali poglavari pošli su do jednog od visokih blakona blizu istočnog kraja Konaka i suočili se sa Sotonpestom.

Džin-Besomuk se sarkastično približavao, kočopernim hodom i sa izrazom zadovoljstva. Ogromnom pesnicom stezao je svoj komad Kamena koji je izgledao studeno na mrazovitom vazduhu. Zaustavio se tik van dometa strela, iskezio se na poglavare i gromoglasno se proderao. "Živeli, poglavari! Pozdravljam vas! Jeste li dobro?"

"Dobro!" poluglasno je zarežao Mhoram. "Neka priđe pet koraka bliže pa ću mu pokazati njegovo dobro."

"Moj gospodar se zabrinuo za vas!" nastavio je samadhi. "Strahuje da ste počeli da trpite zbog ovog nepotrebnog sukoba!"

Vrhovnom poglavaru su oči blesnule od ovog ruganja. "Tvoj gospodar živi od tuđih patnji! Zar hoćeš da poverujemo kako je raskrstio sa Opačijom?"

"Začudio se i rastužio što mu se opirete. Zar i dalje ne vidite da je on jedina reč istine u ovom naopakom svetu? On je jedina snaga... jedino pravo. Tvorac Zemlje je nedostojno i okrutno stvorenje! To znaju svi koji nisu zaslepljeni besmislicama. Svi koji nisu kukavice pred licem istine znaju da je poglavar Kletnik jedina istina. Zar vas patnje ničemu nisu naučile? Zar vas Tomas Kovenant ničemu nije naučio? Predajte se, kažem vam! Prekinite izopačenu patnju koju sami sebi priređujete... predajte se! Kunem vam se da ćete biti ravni meni u službi poglavaru Kletniku!"

Uprkos strašnom sarkazmu, Besomukov glas imao je neobičnu ubedljivost. Moć Kamena bila mu je u rečima, navodeći slušaoce da mu se pokore. Dok je samadhi govorio, Mhoram je osetio da iz njega nestaje tkanje otpora, da mu same kosti ostaju izložene zimi. Grlo ga je bolelo od ukusa odustajanja i morao je mučno da proguta pljuvačku pre nego što je odgovorio.

"Samadhi Šeole", zakreštao je, ponovo progutao i uneo u glas svu svoju odlučnost. "Samadhi Šeole! Izazivaš nas, ali mi nismo izazvani. Nismo slepi... vidimo da je tvoje ubeđivanje puno svireposti. Odlazi! Slugeranjo Kletnikova! Vodi svoju vojsku mučnine i prezira... vrati se svom gospodaru. On je izazvao tvoje patnje... neka uživa u njima dok može. Čak i dok stojimo ovde, dani njegove moći su odbrojani. Kada ga

132

sustigne kraj, budi siguran da neće učiniti ništa da očuva tvoje bedno postojanje. Odlazi, Besomuče! Ne zanimaju me tvoje providne pogrde."

Nadao se da će Besomuk odgovoriti gnevom, da će učiniti nešto što će ga dovesti na domet strlecima. Ali Sotonpest se samo nasmejao. Režeći od divljeg veselja, okrenuo se i uzvikom poslao svoje snage da obnove napad.

I Mhoram se bolnim pokretom okrenuo da se suoči sa ostalim poglavarima. Ali oni ga nisu gledali. Zagledali su se u glasnika koji je drhteći stajao pred njima. Lice mu je bilo obliveno znojem užasa uprkos hladnoći, a mišići u grlu su mu se zgrčili i onemeli ga. Ćutke je posegao pod tuniku i izvukao smotuljak tkanine. Ruke su mu se tresle dok ga je odmotavao.

Trenutak kasnije u grozničavim rukama držao je kril.Dragulj na njemu bio je mračan kao smrt.Mhoramu se učinilo ga je čuo uzdahe, ječanje, uzvike, ali nije bio siguran. U ušima mu je grmeo

užas od kojeg su ostali zvuci postali nejasni. Zgrabio je kril. Užasnuto piljeći u njega, pao je na kolena kao da su mu noge odsečene. Svom silom sopstvene želje zario je pogled u dragulj, pokušavajući da nađe u njemu makar nagoveštaj bleska. Ali metal mu je bio hladan pod prstima, a ivice sečiva tupe. Slepa, prazna zima ispunila je i najdalje dubine dragog kamena.

Nada u divlju magiju je izgubljena. Kovenant je nestao.Sada je Mhoram razumeo zašto se Besomuk smejao."Mhorame?""Vrhovni poglavaru.""Mhorame!"Reči su dopirale do njega, moleći ga za snagu, preklinjući ga, zahtevajući. Nije obraćao pažnju.

Stresao je dodir stapanja koji mu je dopro do uma. Proročanstvo užasa počelo je da se obistinjuje. Nije više imao ništa čime bi odgovorio na preklinjanja.

"Ah, Vrhovni poglavaru!"U molbama je bilo i suza i očaja, ali nije imao čime da im uzvrati.Bio je samo nejasno svestan da ustaje na noge, da vraća glasniku kril. Želeo je da mu ga sklone sa

očiju kao da je to izdajnik, ali to osećanje zauzelo je samo deo njega. Ostatak je pritezao tanki plavi plašt, kao da je još dovoljno glup da poveruje kako će ga zaštititi od hladnoće, i tupo se udaljio od grudobrana. Ćuba kratke, krute kose koja mu je izrasla posle požara u Zabranu dala mu je izbezumljen izgled. Ljudi su pošli za njim, preklinjući, zahtevajući, ali on je držao korak odrvenelim nogama i ostajao ispred njih kako ne bi video lica puna molbe.

Nije mislio kuda se uputio sve dok nije stigao do grananja prolaza. Tu ga je težina odluke gotovo ponovo oborila na kolena - levo i dole u Konak, ili desno i napolje prema planinskoj visoravni. Skrenuo je desno zato što je već znao da nema izbora.

Kada je pošao dugim putem uzbrdo, ljudi iza njega usporili su i pustili ga da ode. Čuo je njihov šapat.

"Ide do Neomeđenog... do tumača snova."Ali nije se tamo uputio; nije imao pitanja koja bi postavio proroku. Proroci su za ljude kojima razne

vizije nešto znače, ali sada su Vrhovnom poglavaru Mhoramu, sinu Variolovom, nešto značile samo one stvari koje će mu dati hrabrost.

Ukočen od užasa, izišao je na vetar koji je hujao preko otvorene visoravni. Kroz ledeno zavijanje čuo je bitku kako udara o zidine Konaka, horde napadača kako se bacaju kao talasi na prkosnu, ali konačno slomivu liticu. Ali ostavio je zvuk za sobom; to je bio samo simbol, usredsređenje užasnog usuda čitave Domaje. Bez Tomasa Kovenanta...! Mhoram nije mogao da završi misao. Hodao je naviše kroz ogoljene bregove, sve dalje od Veselkamena, ka reci, pa duž nje na sever, sa bezdanom u srcu na mestu gde bi trebalo da bude spas Domaje. Ovako, rekao je samom sebi, ovako se sigurno osećao Kevin Zemljogub kada je poglavar Kletnik zauzeo Kuraš Plenetor, čineći uzaludnim sve odgovore osim Obesvećenja. Nije znao kako se može izdržati toliki bol.

Posle nekog vremena shvatio je da stoji, smrznut na vetru, na bregu iznad Zlatosinja. Pod njim su dragocene, moćne vode jezera ležale nenamreškane uprkos udarima vetra. Iako je nebo nad njima bilo sivo kao pepeo kraja sveta, izgledalo je kao da sija od sećanja na sunčevu svetlost. Jasno je odražavalo bregove i udaljene planine, a kroz čistu vodu mogao je da vidi nedostižno kameno dno.

133

Znao je šta treba da učini; nedostajala mu je hrabrost, a ne mudrost. Poslednji zahtevi vere ležali su razvijeni pred njim kao mapa zemlje koja više ne postoji. Kada se smrznuto oteturao naniže ka jezeru, učinio je to zato što nije imao kuda drugde da ide. U Zlatosinju se nalazila Zemna moć. Položio je žezlo na obalu, svukao ogrtač i bacio se u jezero, moleći se da mu ledene vode učine ono što nije mogao da učini sam sebi.

Iako je već bio utrnuo od hladnoće, voda kao da mu je istog časa opržila čitavu kožu, otrgla ga iz utrnulosti kao požar u nervima. Kada je skliznuo u dubinu nije ni pomišljao na plivanje, ali snaga Zlatosinja naterala ga je na delo i primorala ga da se grčevito usmeri ka površini. Izbio je iz vode hrapavo udišući vazduh, boreći se za trenutak kako bi uhvatio dah u strašnoj hladnoći, a onda je zaplivao ka obali gde je ostavio ogrtač.

Dok se verao uz obalu, osećao je da gori od hladnoće, ali primorao je sebe da se ne obuče dok ledeni vetar nije pretvorio vodu na njemu u led i tako ga osušio. Tek tada je žurno navukao ogrtač preko ramena i prigrlio žezlo na grudi kako bi ga njegova topolota grejala tamo gde je bila najpotrebnija. Trebalo je neko vreme da ga prođe grozničava drhtavica, a dok je čekao hrabrio je samog sebe, pripremajući se da okuraži srce pred preprekama i strahom koji su ga čekali.

Morao je da učini ono što je očito nemoguće. Morao je da ubije samadhi Besomuka.Biće mu potrebna pomoć.Rešen da zaboravi sve ranije sumnje, okrenuo se jedinom mogućem izvoru pomoći... jedinom

pomoćniku čija je vernost odgovorala njegovoj potrebi. Podigao je smrznutu ruku i triput prodorno zviznuo.Orkanski vetar kao da je razneo zvuk na komadiće i smesta ga razbio. Na mestu gde je eho uobičajen

njegov poziv je nestao bez odjeka ili odgovora; vetar ga je otrgao kao da bi da ga spreči, da ga učini nečujnim. Ipak je prikupio poverenje i s mukom se uzverao uz brdo kako bi stajao i čekao na povoljnijem mestu na prevoju. Ispunila ga je napetost nalik na očajanje, ali gledao je u zapadne planine kao da u srcu nema ni sumnje ni strepnje.

Prošlo je nekoliko dugih trenutaka koji su mu izoštrili napetost do tačke vrištanja, a onda je ugledao tamnosmeđi pokret kako napreduje iz planina ka njemu. Srce mu je poskočilo uprkos teretu, pa se uspravio na vetru koji mu je zviždao oko ušiju tako da dostojno dočeka Ranihina koji mu je odgovorio na poziv.

Od čekanja mu se krv gotovo smrzla u venama, ali Ranihin je konačno stigao do bregova oko Zlatosinja i zanjištao u znak pozdrava.

Mhoram je jeknuo od tog prizora. Da bi uzvratio na poziv, Ranihin je morao poći iz ravnice Ra pre više dvadesetina dana... mora da je bežao od Sotonpestove vojske kako bi prešao pravo preko Središnjih zaravni u Zapadnik planine, a onda se probijao kroz bespuće između zaleđenih vrhova na severu do isturenog dela koji se izvijao ka istoku i završavao na visoravni Veselkamena. Dugi napori surovog puta mnogo su stajali velikog pastuva. Koža mu je labavo visila sa mršavih rebara, bolno je posrtao na oteklim zglobovima, a dlaka mu je izgledala jadno ofucana. Mhoram je ipak prepoznao Ranihina i pozdravio ga sa svim poštovanjem koje je mogao da izrazi.

"Živeo, Drini, ponosni Ranihinu! Oh, kakvo hrabro delo! Ponosni sine ponosne majke. Tako mi Nebeskog repa i Grive sveta, ja sam...", grlo mu se steglo od osećanja i morao je da završi šapatom, "...ja sam počastvovan."

Drini je pokušao da dokasa do Mhorama, ali kada je stigao do Vrhovnog poglavara naslonio je drhtavu glavu Mhoramu na rame, kao da mu treba oslonac da se ne bi srušio. Mhoram mu je obgrlio vrat, šaputao mu reči pohvale i ohrabrenja, gladio mu smrznutu dlaku. Stajali su zajedno kao da, onako slabi svako na svoj način, daju jedan drugom obećanje. Tek tada je Mhoram odgovorio na gurkanje Drinijevog neugasivog ponosa i skočio mu na leđa. Grejući žezlom ogromnog konja, jahao je polako i odlučno nazad ka Veselkamenu.

Jahanje je potrajalo... a vreme se mučno i bolno oteglo zbog slabosti Drinijevih mišića i njegovog bolnog, iscrpljenog posrtanja. Dok su prolazili niz bregove, Mhoramu se vratio umor i on se prisetio svoje nedovoljnosti, svog otpljujućeg užasa. Ali stupio je na pravu stazu svoje vere; stezao je kolenima Ranihina i učvršćivao se u odluci da se ne okrene nekuda drugde. Drini mu je odgovorio na poziv. U mislima mu se širio deo Zlatosinjeve bistrine dok je pravio plan.

Uto je ždrebac konačno ishramao iz prostranog tunela koji je vodio u Poglavarev Konak. Udar kopita tiho je odjekivao od glatkih kamenih zidova i tavanice... odjekivao i pronosio se ispred Vrhovnog poglavara kao tiha najava njegovog povratka. Uskoro je osetio glasove kako po Konaku šire vest o njemu, objavljujući da se vratio na Ranihinu. Ljudi su ostavljali posao i žurili ka glavnom prolazu iz tunela kako bi ga videli.

134

Poređali su se duž puta, mrmljali u čudu ili bolu kada bi ugledali Ranihina, napeto se došaptavali o izrazu usmerene opasnosti koji mu je blistao u očima. Ujahao je u Konak kao da ga nosi tiha struja čuđenja i nade.

Pošto je prejahao nekoliko stotina jardi duž glavnih hodnika Veselkamena, ugledao je pred sobom ostale predvodnike grada... poglavare Trevora, Amatin i Loeriju, vrhovnika Kvana i dvojicu srdočnika, Torma i Borilara. Čekali su ga kao da su zajedno došli da bi mu iskazali počast. Kada se Ranihin zaustavio pred njima, nemo su pozdravili Vrhovnog poglavara i njegovog konja, kao da im nedostaju reči da izraze ono što osećaju.

Za trenutak im je uzvratio pogled, proučavajući ih. Svako na svoj način, svi su bili ispijeni, bolni, izmoreni bitkom. Posebno je Kvan izgledao izuzetno iscrpljeno. Njegovo oštro, srezano, ostarelo lice imalo je uobičajen namršten izraz, kao da ga samo grč stalne ratobornosti drži na okupu. I Amatin je izgledala gotovo očajno; kao da je zbog fizičke slabosti iscrpla moralnu izdržljivost. Borilaru je lice bilo obliveno suzama za koje je Mhoram znao da su izazvane nestankom Tomasa Kovenanta. Trevor i Loerija oslanjali su se jedno na drugo, nesposobni da sami stoje uspravno. Od svih njih samo je Torm bio smiren, a ta smirenost odavala je čoveka koji je već prošao kroz sve lične krize. Za njega ništa nije moglo biti gore od Obesvećenja kamena koje je iskusio u Zabranu... iskusio i savladao. Ostali su dočekali Mhorama sa mešavinom nade, strepnje, napetosti i beznađa na licima... izrazima koji su preklinjali da saznaju šta znači njegov povratak na Ranihinu.

Uzvratio je na njihov nemi pozdrav klimanjem glave, a onda se s mukom spustio sa Drinijevih leđa i prišao im korak-dva bliže. Odgovorio im je jedinim načinom za koji je imao dovoljno nage... autoritetom. Govorio je tiho, ali glas mu je bio grub od opasnosti. "Čujte me. Ja sam Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Doneo sam odluku. Čujte me i pokorite se. Vrhovniče Kvane, Ranihinu Driniju je potrebna nega. Treba mu hrana i lečenje... mora se brzo vratiti u snagu. Uskoro ću ga opet jahati.

Poglavari, srdočnici, vrhovniče... moramo povratiti stražarsku kulu Veselkamena. Kapija Konaka mora biti raščišćena. Učinite to brzo. Vrhovniče, pripremi konje za ratovniju. Pripremi sve konjanike i onoliko pešaka koliko misliš da treba... pripremi ih za napad na samadhi Sotonpesta. Napašćemo čim nam put bude raščišćen."

Video je da su zbunjeni njegovim naredbama, da su užasnuti strašnim izgledom napada na Besomukovu vojsku. Ali nije im ponudio nikakvu pomoć, nikakvo uveravanje. Kada kucne čas umiranja za novootkriveni cilj, nadao se da će ostaviti za sobom ljude koji su sebi dokazali da mogu da izdrže sve... vođe koji su naučili da se snađu bez njega.

Ipak im nije mogao uskratiti objašnjenje izdatih naređenja. "Prijatelji", nastavio je i dalje grubim glasom, "svetlo krila nas je izneverilo. Znate šta to znači. Tomas Kovenant je napustio Domaju... ili je pao u smrt... ili mu je oduzet prsten. U tome leži naša jedina nada. Ako je Nevernik živ... i dok divlja magija nije okrenuta protiv nas... možemo se nadati da će se ponovo dočepati svog prstena.

Moramo raditi u toj nadi. Mala je... ali u ovim vremenima sve nade su male. Naše je da izvučemo pobedu iz krvi i haosa očajanja. Moramo da delujemo. Opaki sigurno zna da je prapoglavar Tomas Kovenant izgubio belo zlato... ako ga je izgubio, a nije zarobljen, ni otišao iz Domaje. Zato misli na njega moraju neko vreme biti daleko od nas. Za to vreme možemo da se nadamo u uspeh protiv samadhi Besomuka. A ako poglavar Kletnik želi da spreči Nevernika da ponovo stekne prsten, moramo izdaleka pomoći prapoglavaru Kovenantu tako što ćemo primorati Opakog da nas ponovo pogleda."

Nije mogao da podnese pogled na užasnuto preklinjanje koje je izobličilo lica njegovih prijatelja. Spustio je ruku Driniju na vrat i zaključio kao da se obraća Ranihinu. "To je moj izbor. Ako moram, jahaću sam protiv Sotonpesta, ali to se mora učiniti."

Konačno je Amatin uspela da progovori. "Melenkurione! Melenkurion abatha! Mhorame, zar ništa nisi naučio od Trela, družbenika Atiaraninog... od krvne garde... od samog Kevina Zemljoguba? Rešio si da izvršiš Obesvećenje. Ovako ćemo naučiti da uništavamo one koje volimo!"

Odgovor Vrhovnog poglavara Mhorama bio je pun autoriteta. "Vrhovniče, neću povesti sa sobom nijednog ratnika koji nije slobodno odlučio da preuzme na sebe rizik. Moraš objasniti ratovniji da nas je svetlo Lorikovog krila izneverilo."

Čeznuo je da požuri svoje prijatelje, žudeo da im priđe, da ih zagrli, da im na neki način pokaže koliko ih voli i koliko su mu strašno potrebni. Ali poznavao je sebe; znao je da će biti potpuno nesposoban da ih napusti ako prvo ne pokažu pred njim i pred sobom nezavisnost... tako što će sami uzvratiti na njegove zahteve. I njegova sopstvena hrabrost bila je na samoj ivici; bio mu je potreban neki znak od njih kako bi

135

mogao da sledi pravu liniju vere. Zato se savladao grleći Drinija za trenutak, a onda se okrenuo i ukočeno se povukao u svoje odaje.

Proveo je naredne dane sam, pokušavajući da se odmori... tražeći u sebi neki izvor koji bi mu omogućio da podnese nemoguću i beskorisnu odluku. Ali duša mu je bila grozničava. Temelji spokojstva koje ga je tako dugo održavalo postali su trošni. Bilo da je ležao, jeo, hodao po odaji ili čitao, osećao je ogromnu prazninu u srcu Konaka, tamo gde bi trebalo da se nalazi vatra krila. Nije shvatao koliko ga je taj beli plamen naveo da se oslanja na Nevernika. Njegovo gašenje ostavilo ga je licem u lice sa uzaludnom smrću... smrću za njega, za Drinija, za svakog ko se usudi da ga prati... smrću koja će sigurno skratiti opstanak Veselkamena. Zato je provodio mnogo vremena četvoronoške na podu, tragajući kroz kamen u naporu da oseti kakve su reakcije na njegova naređenja.

Bez teškoća je razabrao odgovor ratovnije. Pripremali su nekoliko stotina konja smeštenih u Konaku. Smene ratnika izvršene su tako da se oni koji su rešili da prate Vrhovnog poglavara odmaraju i spremaju. Zato je teret odbrane od samadhijevih napada pao na manji broj ramena. Uskoro je otpor stigao do grozničavog vrhunca koji je odgovarao Mhoramovoj groznici. Njegova naređenja podstakla su neizbežan pad ratovnije u hitnju i očajanje. Stezao je zube od tog bola i tražio dalje po gradu poglavare.

Ustanovio je da se poglavar Amatin povukla u biblioteke Znanstvigora, ali Trevor, Loerija i srdočnik Torm bili su aktivni. Poglavar Trevor i Torm zajedno su sišli u jednu od retko posećenih pećina ispod kule. Tu su spojili svoja znanstva u obredu opasno sličnom Trelovom uništenju Zabrana i poslali talas vreline kroz kamen pravo u prolaze kule. Podsticali su vatru čitavog dana, podizali je protiv neprijatelja sve dok jamnici i ostale spodobe nisu počeli da napuštaju kulu.

A kada su najniži nivoi ostali prazni, poglavar Loerija povela je nekoliko eovoda u napad. Pod zaklonom noći iskočili su iz glavnog Konaka u pesak, prešli preko dvorišta i ušli u kulu da oružjem izbore put naviše. U zoru trećeg dana odneli su pobedu. Preko dvorišta su prebačeni improvizovani viseći mostovi i stotine strelaca požurilo je preko njih da pomogne u obezbeđenju kule.

Njihov uspeh doneo je Mhoramu dovoljno ponosa da mu olakša strepnje na neko vreme. Sumnjao je da će se kula održati više od dan ili dva, ali dan ili dva će biti dovoljno, ako se ostatak naređenja izvrši jednako uspešno.

Tokom trećeg dana Amatin se vratila na posao. Provela je vreme u dubokom izučavanju određenih drevnih delova Drugog Kruga koje Vrhovni poglavar Mhoram nikada nije shvatio i tamo je našla obrede i prizive koje je tražila. Naoružana tim znanjem, pošla je na grudobrane tik iznad dvorišta, načinila u kamenu čudne znake i simbole, isplela retke pokrete, pevala pesme na izgubljenom jeziku drevnih poglavara... i pod njom su se peščani ostaci mrtvih polako razdvojili. Povukli su se dovoljno da dozvole otvaranje kapije, dovoljno da dozvole vojsci izlazak iz Veselkamena.

Njen uspeh naterao je Mhorama da iziđe iz svojih odaja i posmatra. Kada je završila, srušila mu se u naručje, ali bio je toliko ponosan na nju da je olakšanje u njemu nadvladalo zabrinutost. Kada su ga iscelitelji uverili da će se Amatin brzo oporaviti ako se bude dovoljno odmarala, ostavio ju je i pošao u štale da obiđe Drinija.

Našao je Ranihina koji je jedva ličio na ofucanog, izmorenog konja na kojem je ujahao u Veselkamen. Dobra hrana i lečenje povratili su svetlost u Drinijeve oči, obnovili mu telo, vratili mišićima gipkost. Počeo je da poigrava i rže pred Mhoramom, kao da mu pokazuje da je spreman.

Sve to je podmladilo Mhorama. Bez oklevanja je rekao vrhovniku Kvanu da će sledećeg jutra izjahati protiv Besomuka.

No, kasno te noći, dok su se Trevor, Loerija i Kvan borili protiv naročito divljeg niza napada, poglavar Amatin došla je u Mhoramove odaje. Nije govorila, ali od njenog bezbojnog, bolnog izgleda steglo mu se srce. Nešto joj se desilo od prevelikog napora; iscrpela se toliko da je izgubila sposobnost odbrane, ostala izložena opasnostima i osećanjima za koja nije bila spremna ni sposobna. Ta ranjivost dala joj je izraz poniznosti, kao da je došla da se baci Mhoramu pred noge.

Bez reči je podigla ruke ka Vrhovnom poglavaru. U njima je držala Lorikov kril.Prihvatio ga je, ne spuštajući pogled sa njenog lica. "Ah, sestro Amatin", nežno je šapnuo, "trebalo bi

da se odmaraš. Zaslužila si..."Ali prekinuo ga je grč bola oko njenih očiju. Spustio je oči i prisilio se da pogleda kril.Duboko u dragulju ugledao je slabe smaragdne odsjaje.Amatin se bez reči okrenula i ostavila ga samog sa saznanjem da je Kovenantov prsten pao pod moć

Opakog.

136

Kada je sledećeg jutra napustio svoje odaje, izgledao je kao čovek koji je proveo noć uzalud se boreći protiv sopstvenog prokletstva. Više nije samouvereno hodao; kretao se kao da su mu kosti labave i povijene. I opasno obećanje izbledelo mu je iz pogleda, ostavljajući mu oči tupe i bolne. Nosio je kril pod ogrtačem i mogao je da oseti kako u njemu reži bolesno zeleno svetlo poglavara Kletnika. Znao je da će uskoro zelena hladnoća početi da mu peče kožu. Ali odavno je prestao da obraća pažnju na takve opasnosti. Vukao se napred kao da se sprema da izvrši podlost koje se užasava.

Pridružio se ratnicima u velikom ulaznom holu, blizu i dalje zatvorenih kapija Veselkamena. Bili su svrstani u eovode; jednim pogledom je procenio da ih ima oko dve hiljade; jedna eovojna konjanika i četiri pešadijske... trećina preostale ratovnije. Uzdrhtao je od tog prizora; nije očekivao da će biti odgovoran za tolike smrti. Ali ratnici su ga odvažno pozdravili, pa je primorao sebe da uzvrati kao da veruje da će ih dobro voditi. Onda je nespokojno pošao da im se stavi na čelo, gde ga je očekivao Drini.

Poglavari i vrhovnik Kvan bili su kraj Ranihina, ali prošao je pored njih jer nije mogao da ih pogleda u oči, i pokušao da uzjaše. Mišići su ga izdali; bio je napola paralisan užasom i nije mogao da skoči dovoljno visoko da dosegne Drinijeva leđa. Drhteći na ivici krika, grčevito se oslonio na konja, tragajući u sebi za spokojstvom koje mu je bilo najveća uzdanica.

Ipak nije mogao da skoči; Drinijeva leđa bila su mu previsoka. Žudeo je da zamoli pomoć. No, pre nego što je uspeo da protisne reči kroz stegnuto grlo, osetio je iza sebe Kvana i Kvanovu ruku na svom ramenu. Glas starog vrhovnika bio je promukao od žurbe. "Vrhovni poglavaru, ovaj rizik oslabiće Veselkamen. Trećina ratovnije... dve hiljade protraćenih života. Vrhovni poglavaru, zašto? Zar si postao kao Kevin Zemljogub? Zar želiš da uništiš ono što voliš?"

"Ne!" Mhoram je šaputao zato što stegnuto grlo nije propuštalo glasniji zvuk. Rukama je preklinjao Drinija za snagu. "Ja ne... ne zaboravljam... ja sam Vrhovni poglavar. Staza vere je jasna. Moram da je pratim... zato što to nije očajanje."

"Naučićeš nas očajanju... ako ne uspeš."Mhoram je razabrao bol u Kvanovom glasu i primorao sebe da odgovori. Nije mogao da odbije

Kvanovu potrebu; bio je suviše slab, ali nije mogao da je odbije. "Ne. Poglavar Kletnik uči očajanju. To je lakši nauk nego hrabrost." Polako se okrenuo, pogledao u oči prvo Kvana pa ostale poglavare. "Lakši nauk", ponovio je. "Zato namere očajanja i mržnje nikada ne mogu nadvladati Opačiju."

Njegov odgovor samo je pojačao Kvanov bol. Grč užasa zahvatio mu je izražajno lice dok je slomljeno ječao. "Ah, poglavaru. Zašto onda odlažeš? Zašto strahuješ?"

"Zato što sam smrtan i slab. Ovaj put je jasan... ali ne i siguran. U svoje vreme bio sam vidovnjak i prorok. Sada... sada priželjkujem znak. Želim da vidim."

Govorio je jednostavno, ali gotovo istog časa njegova smrtnost i slabost postali su preveliki za njega. Pogled mu se zamaglio od suza. Ovaj teret nije mogao da nosi sam. Raširio je ruke i bacio se u zagrljaj ostalim poglavarima.

Stapanje umova posegnulo je ka njemu, ulilo se u njega na talasu zajedničke brige. Obavijen njihovim rukama i njihovim mislima, osetio je da ga teši njihova ljubav, da ga ispunjava kao voda posle duge žeđi, da hrani njegovu glad. Tokom opsade davao im je svoju snagu, a sada su mu je vraćali. Poglavar Trevor mu je tiho i snebivljivo zalečio oštećeno osećanje istrajnosti u službi... postojanost koja je dolazila ne od onog koji služi nego od dragocenosti onoga čemu se služi. Poglavar Loerija podelila je sa njim svoj nagon za zaštitom, svoju sposobnost za bitku dece radi... radi voljenih koji ne mogu sami da se brane. A poglavar Amatin, iako još slaba, dala mu je jasnu, nezamagljenu suštinu svog proučavanja, svoju mudrost znanstva... redak dar koji mu je, njega radi, pružila odvojeno od svog nepoverenja u osećanja.

Tako stopljen sa njima počeo je da se oporavlja. Krv mu se vratila u vene; mišići su mu se opustili; kosti su se prisetile čvrstine. Prihvatio je poglavare duboko u sebe, a za uzvrat je podelio sa njima sva osećanja koja su učinila njegovu odluku neophodnom. Onda se oslonio na njihovu ljubav i pustio da ga ona umiruje.

Njegova želja za stapanjem kao da nije imala dna, ali posle nekog vremena dodir je prekinut kreštavim glasom tako punim neobičnih treperenja da poglavari nisu mogli da ga ne slušaju. U dvoranu je uletela žena stražar, zahtevaući pažnju, i kada su je pogledali počela je da viče. "Besomuk je napadnut! Njegova vojska... logor! Napali su ih. Putnimi! Ima ih malo... malo... ali Besomuk nema nikoga na toj strani, i već su načinili veliku štetu. Odazvao je vojsku od Veselkamena da bi se borili protiv njih!"

Vrhovni poglavar Mhoram smesta se okrenuo i u hodu naredio da se ratovnija spremi. Čuo je vrhovnika Kvana kako ponavlja njegova naređenja. Izmenili su pogled pun teških posledica po Besomuka; a

137

onda je Kvan skočio na svog konja... čvrstog planinskog mustanga. Mhoram je video kako na jednom krilu, zajedno sa ratnicima, uzjahuje i srdočnik Borilar. Zaustio je da mu naredi da ostane; zubljonoše nisu borci. Ali onda se setio koliko je nade Borilar polagao u Tomasa Kovenanta i ostavio je srdočnika na miru.

Loerija je već bila na putu u pomoć braniocima kule, kako bi osigurala ratovniji mogućnost povratka u Veselkamen. Trevor je pošao ka kapiji. Samo je Amatin ostala da vidi blesak opasnosti u Mhoramovim očima. Kratko ga je zagrlila. "Izgleda da su Putnimi doneli istu odluku", promrmljala je.

Mhoram se okrenuo i lako skočio Driniju na leđa. Ranihin je zarzao; kroz hol su odjeknuli talasi ponosa i prkosa. Kada se ogromna kapija otvorila ka dvorištu, Mhoram je poterao Drinija kasom napred.

Ratovnija se pokrenula za njim i Mhoram je na njenom čelu izjahao u rat.U trenutku je projurio kroz kapiju, preko dvorišta između strmih nasipa peska i zemlje, u pravi tunel

pod kulom. Drini se likujući protezao prod njim, uzbuđen zdravljem, trčanjem i mirisom bitke. Dok je prolazio kroz rasturene ostatke spoljašnje kapije, Mhoram je već isprednjačio ispred ratovnije.

Iza kapije je za trenutak zaustavio Drinija kako bi se osvrnuo ka veličanstvenom Konaku. Nije video ratnike na kuli, ali je osetio da su načičkani iza grudobrana i prozora. Glatka stena kule, sa Veselkamenom koji se podizao iza nje kao krma ogromnog broda, uzvratila mu je granitnom istrajnošću kao da predstavlja proročanstvo drevnih džinova... tajanstveno saznanje da su pobeda i poraz ljudski izrazi koji nemaju značenje na jeziku planina.

Tog trenutka su ispod kule galopom izišli jahači i Mhoram se okrenuo da pogleda neprijatelja. Prvi put je sa zemlje gledao samadhijevu vojsku. Crnela se u ogoljenom polju oko njega kao omča u koju će dobrovoljno gurnuti vrat. Zakratko se prisetio drugih bitaka... Kiril Trendora, Usudovog pribega, Doriendor Koriševa... kao da su to bile dečije igre, obične senke u odnosu na boj koji ga je očekivao. Ali potisnuo ih je iz uma i usmerio pažnju na pokrete u predgorju pred sobom.

Kao što je stražarka rekla, napadači su se žurno slivali od Veselkamena ka svom logoru. Bio je udaljen svega nekoliko stotina jardi i Mhoram je jasno video zašto je samadhi opozvao svoje snage. Džina-Besomuka napao je zbijen odred od deset ili petnaest dvadesetina Putnima.

Nisu se uputili pravo na Sotonpesta, iako se i on borio protiv njih divljim blescima zelenog. Putnimi su navalili na nebranjenu pozadinu logora kako bi uništili zalihe hrane. Već su uspeli da spale ogromna korita puna leševa i krvi kojima su se hranile spodobe poglavara Kletnika; i dok su odbijali napade Sotonpestovog kamena što su bolje mogli, napadali su i ostale zalihe i pretvarali u pepeo ogromne kamare nagomilanog mrtvog mesa.

Čak i da su se suočili samo sa Besomukom, ne bi imali izgleda da prežive. Sa snagom džinova i komadom Kamena Zlozemlja... uz podršku Žezla zakona... mogao je da porazi deset ili petnaest hiljada Putnima. A imao je i pomoć čitave vojske. Stotine pragrdana gotovo su stigle dovoljno blizu; hiljade ostalih stvorenja slivale su se u borbu sa svih strana. Putnimima je ostalo još samo nekoliko trenutaka života.

Ipak su se borili dalje, odupirali se samadhijevom smaragdnom zlu sa iznenađujućim uspehom. Kao i pragrdani, poticali su iz Demonije... meštri mračnog i moćnog znanstva kojem se nijedan poglavar nikada nije približio. A nisu protraćili sedam i četrdeset godina tokom kojih su se krili. Pripremili su se za otpor Opačiji. Kevćući tajanstvene reči moći, žurno mašući rukama, stresali su Besomukove munje i nastavljali da uništavaju svako korito i gomilu hrane do kojih su mogli da stignu.

Sve to je Vrhovni poglavar Mhoram gotovo smesta uočio. Besni vetar ozleđivao mu je lice, pekao mu oči, ali probijao se pogledom kroz izmaglicu kako bi video. I video je da, zbog Putnima, Sotonpestova vojska još nije primetila ni njega ni ratovniju.

"Vrhovniče", žurno je rekao, "moramo pomoći Putnimima! Izdaj naređenja."Kvan je odmah povikao uputstva jahačima i vojevnicima četiri pešadijske eovojne koje su izlazile iz

tunela. Stotinu jahača smesta se postavilo sa obe strane Vrhovnog poglavara. Ostalih dvesta svrstalo iza njih. Ne kvareći korak, pešaci su prešli u trk.

Mhoram je dodirnuo Drinija i pošao laganim galopom pravo niz predgorje, prema Besomuku.Neki dalji delovi logora ugledali su jahače pre nego što su prešli trećinu razdaljine. Promukli krici

upozorenja razlegli su se sa svih strana; pragrdani, jamnici i kamena bića koji još nisu pošli u pomoć džinu-Besomuku sručili su se na ratovniju kao dronjava plima. Ali zbrka oko Putnima sprečila je glavne Sotonpestove snage da čuju uzbunu. Besomuk nije okrenuo glavu. Protivnapad iz Veselkamena stigao je gotovo do njega kada je uočio opasnost.

U poslednjem trenutku vrhovnik Kvan povikao je naređenje i jahači su prešli u puni galop. Mhoram je imao vremena da još jednom osmotri situaciju. Snage oko samadhija još su bile usmerene na Putnime.

138

Besomukova pojačanja bila su predaleko. Ako Kvanovi ratnici dovoljno snažno napadnu i dovoljno brzo se probiju do Putnima, pešadijska eovojna moći će da im zaštiti pozadinu dovoljno dugo da jednom napadnu Besomuka i povuku se. Tako će neki ratnici moći da prežive i vrate se u Konak.

Mhoram je poterao Drinija napred brzinom koja će ga dovesti u prve redove jahača što će se zariti u Sotonpestove nepripremljene horde.

Sudarili su se snagom od koje se Vrhovni poglavar zateturao u sedlu. Konji su se propinjali i mahali kopitima. Mačevi su sevali kao metalne munje. Krici iznenađenja, bola i besa protresali su vazduh kada su razbijeni odredi stvorenja počeli da padaju pod napadom. Naginjući konje ka napred, ratnici su se probijali ka Besomuku.

Ali hiljade spodoba gmizale su između njih i Sotonpesta. Iako su horde bile u pometnji, čista težina njihove brojnosti usporavala je juriš ratovnije. Kada je to video, Kvan je izdao nova naređenja. Na njegov znak, ratnici oko Mhorama raširili su se na obe strane i raščistili prostor između sebe za jahače iza Vrhovnog poglavara. Tako su eovodi jurnuli napred. Kada su stigli do Mhorama, on je prizvao moć svog žezla. Plava vatra buknula je pred njim kao vrh koplja, raskidajući neprijateljske redove, dok je vodio drugi talas jahača dublje u vrtlog Besomukove vojske.

Za trenutak mu se učinilo da će uspeti. Ratnici su se zajedno sa njim lako probijali kroz neprijatelje. A pred njima se Sotonpest okrenuo od Putnima da presretne novi napad. Besomuk je urliknuo naređenja da bi preorganizovao vojsku, okrenuo svoje snage protiv ratovnije, bacio nekoliko besnih udara u tom pravcu. Mhoram je video da se razdaljina smanjuje. Besno je upravljao svoju poglavarsku vatru, boreći se da stigne do Besomuka pre nego što mu neverovatan broj neprijatelja ne uguši ubrzanje.

U tom času jahači su naišli na prepreku. Odred jamnika imao je vremena da izvrši Besomukova naređenja; poređali su se tačno na putu ratovnije, prepleli snažne zemljokopačke ruke i čvrsto se uhvatili. Kada su jahači naišli na njih, razbili su se.

Snaga jamnika bila je tolika da se niz održao. Konji su popadali. Jahači su se našli na zemlji, i ispred i iza zida. Juriš ratovnije se okrenuo protiv nje same jer su se nadolazeći konji spoplitali o prethodne i padali na njih.

Samo je Mhoram ostao na konju. Drini se u poslednjem trenutku pribrao i skočio; lako je prešao zid, udarajući jamnike po glavama dok ih je preletao.

Zajedno sa jahačima koji su popadali iza jamnika Mhoram se suočio sa narastajućim klinom pragrdana.

Jamnici su ga odsekli od ratovnije. Popadali konji dali su samadhijevim spodobama priliku za protivnapad. Pre nego što je Kvan stigao da organizuje ikakav napad na jamnike, njegovi ratnici borili su se za goli život.

Okrećući Drinija, Mhoram je ustanovio da mu jahači ne mogu pružiti pomoć. Ako se vrati do njih, ako se sam suoči sa zidom, pragrdani će imati vremena da potpuno obrazuju klin; jahači će im biti prepušteni na milost i nemilost.

Smesta je poslao svoje jahače da napadnu jamnike. Onda se bacio na pragrdane kao munja poglavarske vatre.

Bio je sam protiv nekoliko stotina crnih, ogavnih spodoba. Ali imao je otkrivenu tajnu znanstva Vrhovnog poglavara Kevina; naučio je da povezuje moć i bes; bio je moćniji nego ikada ranije. Koristeći svu snagu koju je žezlo moglo da podnese, razbio je formaciju kao udarni ovan, zdrobio i rasuo pragrdane kao šljunak. Drini se pod njim propinjao, izvijao i ritao, a on je obema rukama držao žezlo, vitlao oko sebe, slao oštre munje da ruše kao plavi bes oblacima naruženog neba, odjekujući kao zemljotres u napadu srdžbe. Pragrdani su se povijali kao da nebo pada na njih, padali kao da im se zemlja propinje pod nogama. Vatrom se probijao kroz njih kao titan i nije stao sve dok nije stigao do dna niske udoline između bregova.

Tu se okrenuo i ustanovio da je potpuno izgubio ratovniju. Jahači su bili potisnuti; suočen sa nesavladivom preprekom, Kvan ih je verovatno poveo da se spoje sa pešacima, pa da udruženim snagama pokušaju da spasu Vrhovnog poglavara.

Na drugoj strani udoline stajao je Sotonpest i zurio u Mhorama. Držao je Kamen spreman za napad, a lice mu je bilo ispunjeno divljom pohlepom Besomuka. Ali okrenuo se, ne napadajući, i nestao iza prevoja, kao da je zaključio kako su Putnimi ozbiljnija pretnja nego Vrhovni poglavar Mhoram.

"Sotonpeste!" proderao se Mhoram. "Samadhi Šeole! Hodi i bori se! Jesi li kukavica kad se ne usuđuješ na rizik?"

139

Još dok je vikao, udario je Drinija petama i poslao Ranihina u poteru za Sotonpestom. No, u trenutku dok mu je pažnja bila usmerena naviše, preživeli pragrdani su se pribrali. Umesto da se povuku i obrazuju novi klin, bacili su se na njega. Nije mogao da zamahne žezlom; grabljive crne kandže pružale su se ka njemu, hvatale ga za ruke, cimale mu ogrtač.

Drini se opirao, ali jedino je uspeo da se izmakne ispod Vrhovnog poglavara. Moram je izgubio oslonac i našao se pod gomilom pobesnelih crnih tela.

Krvavocrvena demonijska sečiva zamahivala su na njega. Ali pre nego što je ijedan strašni nož zario u njega, izazvao je erupciju snage koja je rasula pragrdane. Istog časa bio je na nogama, usmerenog žezla, drobeći svako stvorenje koje mu se približilo... grozničavo tražeći svog konja.

Ranihin je već nestao iz udoline.Mhoram je odjednom ostao sam. Poslednji pragrdani su pobegli, ostavljajući ga sa mrtvima i

umirućima. Umesto njih nastupila je strašna tišina od koje mu se ledila krv. Ili je borba završena, ili je snažni vetar odneo sve zvuke; nije čuo ništa osim dubokog, okrutnog glasa zime poglavara kletnika i sopstvenog promuklog disanja.

Iznenadni prestanak buke i huke ukočio je i njega. Želeo je da dozove Kvana, ali nije mogao da podigne glas kroz užasom stegnuto grlo... želeo je da zazviždi Driniju, ali nije mogao da natera sebe da prekine groznu tišinu. Bio je suviše omamljen stravom.

Sledećeg trenutka shvatio je da ga je Besomuk uhvatio u klopku. Bacio se u trk, dalje od ratovnije, prema Putnimima, u nadi da će tim iznenadnim izborom uspeti da se probije iz klopke.

Klopka je bila suviše potpuna da bi uspeo. Pre nego što je prešao deset jardi, oko čitave ivice udoline pojavila su se bezbrojna bića. Pokazala su mu se na stotine; stajala su nagnuta ka njemu, gladno kopajući zemlju, slineći u očekivanju ukusa njegove krvi i kostiju. Vetar je nosio grlene zvuke njihove gladi ka Mhoramu kao da su dali jezik oživeloj aveti zime.

Bio je sam protiv njih.Povukao se do središta udoline, žurno tragajući duž prevoja za nekom pukotinom ili slabim mestom

u hordi koja ga je opkolila. Nije našao ništa. A iako je slao čula što je dalje mogao, nije uspeo da nađe ni traga ratovniji; ako su ratnici još živi, ako se još bore, bili su izolovani od njega čvrstom silom klopke.

Kada je shvatio uzaludnost truda, okrenuo se ka unutra i povukao se u sebe kao da i time beži. Tu se suočio sa krajem svih svojih nada i čitave svoje službe Domaji i ustanovio da ga unakažena, užasna vizija više ne plaši. Bio je borac, čovek stvoren da se bori za Domaju. Dogod ostaje nešto za šta će se boriti, biće neosetljiv na strah. A nešto je ostalo; sve dok on živi, goreće makar plamičak ljubavi prema Domaji. Boriće se za to.

Razvukao je ispucale usne u strašan, preteći osmeh; oči su mu blesnule od vrelog, smirenog likovanja. "Hodite!" povikao je. "Ako je vaš gospodar suviše velika kukavica da se suoči sa mnom, hodite vi po mene! Ne želim da vam naudim, ali ako dođete pred mene pružiću vam smrt!"

Nešto u njegovom glasu smesta ih je zaustavilo. Oklevali su, nelagodno se meškoljeći. Ali gotovo istog časa stisak njihove zlobe stegao se kao čeljusti. Na kreštavi uzvik naređenja, pošli su ka njemu sa svih strana kao lavina.

Nije ih čekao. Bacio se u pravcu kuda je otišao Sotonpest, rešen da progoni Besomuka dokle god bude imao snage. Ali neki nagon ili osećanje u poslednji čas su ga zaustavili i skrenuli ga u stranu. Okrenuo se i dočekao licem u lice taj deo lavine.

Sada ga je jedino ograničavalo samo žezlo. To drvo su uobličili ljudi koji nisu razumeli Kevinovo znanstvo; nije bilo stvoreno da trpi silu koju je sada slao kroz njega. Ali nije imao vremena za oprez. Naterao je žezlo da prevaziđe samo sebe, terao ga je da se propinje i izvija od moći koju je bacalo na napadače. Plamen je postao neugasiv do usijanja; u bleštavilu i sjaju seklo je neprijatelje kao mlaz sunčane vatre.

Za nekoliko trenutaka njihov ogroman broj ispunio mu je čitavo vidno polje, isključio mu iz svesti sve osim tamnog napada. Nije video ništa, nije osećao ništa osim ogromnih talasa izobličenih demona koji su pokušavali da ga preplave, ne poznajući ništa sem sopstvene žeđi za krvlju i njegovog plavog, plamenog gneva. Iako su se bacali na njega na dvadesetine i stotine, dočekivao ih je, sekao ih i odbijao. Gazeći kroz njihove leševe kao kroz more smrti, borio se sa besom u venama, sa neukrotivošću u kostima, sa preteranim likovanjem u pogledu.

Ipak su ga nadvladavali. Bilo ih je previše. Svakog časa neko će mu zabiti mač u leđa i doći će mu kraj. Kroz divlju huku bitke čuo je visok, čudan krik pobede, ali jedva je bio svestan da ga je sam ispustio.

140

A onda je, neočekivano, kroz pukotinu između napadača ugledao plameno svetlo. Istog časa je nestalo, iščezlo kao da ga nije ni bilo. Ali prepoznao ga je. Ponovo je uzviknuo i počeo da se probija ka njemu. Ne pazeći na opasnost s leđa, probio je pukotinu u lavini pred sobom. Onda je ponovo ugledao vatru.

Bio je to plamen zubljonoše.Na ivici udoline srdočnik Borilar i preostali Putnimi zajedno su se borili protiv Mhoramovih

protivnika. Borilar je koristio svoje plameno žezlo kao malj, a Putnimi su ga podržavali svojim moćima. Zajedno su pokušavali nemoguće... da spasu Vrhovnog poglavara.

Kada ih je video, Mhoram je posrnuo; spazio je ogromna čudovišta kako pristižu da ih zdrobe i ta opasnost mu je narušila usredsređenost. Ali brzo se oporavio, jurnuo ka njima, mašući žezlom dok nije počelo da mu vrišti u rukama.

Suviše mnogo spodoba zbilo se između njega i spasilaca; nije mogao na vreme da stigne do njih. Dok se borio, posrćući i kližući po krvi, video je Borilarovu smrt, video je razbijanje formacije Putnima. Gotovo je i sam pao od nesposobnosti da im pomogne.

Ipak, svojom smrću izazvali su smanjenje navale napadača na tom mestu. Kroz to smanjenje probio se Ranihin Drini, propinjući se i jureći da spase svog jahača.

Divljom brzinom sjurio se u udolinu. Probijao se kroz spodobe, skakao preko njih, gurao ih s puta. Pre nego što su stigli da se ogranizuju i presretnu ga, Drini je stigao do Vrhovnog poglavara.

Mhoram mu je skočio na leđa. Iz tog položaja usmerio je svoju moć na glave napadača, a Drini se ritao i probijao nazad uz brdo. Začas su prešli ivicu i izbili na čistiji teren iza nje.

Dok je vodio Drinija napred, Mhoram je primetio ratovniju. Okupljena oko Kvana, probijala se ka Vrhovnom poglavaru. Jahači su jurišali da razbiju neprijateljske redove, a za njima su ostali ratnici žurili da iskoriste slobodan prostor. Ali bili su potpuno opkoljeni... malo, odvažno ostrvo u moru Sotonpestove vojske. Mučno su napredovali, uz ogromne gubitke. Vrhovni poglavar Mhoram znao je samo jedan delotvoran način da im pomogne i poveo je Drinija bez trenutka oklevanja.

Zajedno su pošli za samadhi Besomukom.Sotonpest je bio samo pedesetak jardi od njih. Stajao je na brežuljku sa kojeg je mogao da upravlja

bitkom. Bio je sam; svi odredi bili su zauzeti na drugoj strani. Stajao je na vrhu brega kao monolit mržnje i uništenja, vodeći svoju vojsku snagom zelenog zla.

Držeći spremno žezlo, Mhoram je poterao Ranihina u napad pravo u ralje zime... pravo na samadhija. Kada je bio na svega nekoliko koraka od protivnika, povikao je iz sveg glasa:

"Melenkurion abatha! Duroc minas mil khabaal!"Svom snagom je sručio udar poglavarske vatre na Besomukovu ogromnu glavu.Sotonpest je odbio napad kao da je potpuno nevažan; prezrivo je zbrisao Mhoramovu plavu vatru iz

vazduha jednim potezom Kamena i uzvratio munjom toliko punom hladne smaragdne sile da je pržila vazduh kroz koji se kretala.

Mhoram je osetio njenu moć i znao je da će ga ubiti ako ga pogodi. Ali Drini se pognuo brzim, glatkim pokretom koji je poništio promenu ubrzanja. Munja je promašila, zarila se u stvorenja koja su progonila Vrhovnog poglavara i sva ih pobila.

To je pružilo Mhoramu trenutak koji mu je bio potreban. Ispravio je Drinijev pravac i zabacio žezlo preko ramena. Pre nego što je samadhi stigao da oslobodi novi udar, Vrhovni poglavar obreo se pred njim.

Koristeći svu Drinijevu brzinu, svu snagu sopstvenog tela, sav strašni gnev svoje ljubavi za Domaju, Mhoram je udario. Zakačio je žezlom Sotonpesta ravno preko čela.

Od snage udara pao je iz sedla kao suvi list na vetru. Žezlo mu se raspalo i razletelo u komadiće, a on je tresnuo na zemlju zajedno sa kratkom kišom drvenog iverja. Bio je ošamućen. Bespomoćno se prevrtao nekoliko stopa po smrznutoj zemlji, nesposoban da se zaustavi, nesposoban da uhvati dah. Um mu je za trenutak ostao prazan, a onda ga je zaboleo zajedno sa telom. Ruke i noge su mu utrnule, paralisane silom koja je proletela kroz njih.

Pa čak i tako izgubljen, uspeo je da se začudi onom što je postigao.Sotonpest se zateturao od njegovog udarca i pao unazad. Džin-Besomuk se sručio niz dalju padinu

brežuljka.Uz grčeviti jecaj, Mhoram je ponovo prodisao. U rukama je osećao trnce; omamljujući bol mu je

zatamnio vid. Pokušao je da se pokrene i trenutak kasnije je uspeo da se prevrne na bok. Šake su mu ostale zgrčene kao da su obogaljene, ali pokretima ramena i lakata uspeo je da se okrene na stomak, a onda se

141

odupro na laktove i podigao na kolena. Zastao je da se odmori dok mu je kroz prste strujao bol od povratka života.

Začuo je zvuk teških koraka, teškog disanja, i podigao pogled.Nad njim je stajao samadhi Šeol.Sotonpestu je krv lila niz čelo u oči, ali umesto da ga zaslepi, kao da mu je samo pojačala divlji bes.

Usne su mu bile izvijene u surovi osmeh; vlažni zubi blistali su mu u zanosu oduševljenja. Između prepletenih prstiju Kamen Zlozemlja goreo je i pušio se kao da je na ivici apoteoze.

Polako je podigao Kamen nad Mhoramovom glavom kao sekiru.Omamljen, ošamućen... bespomoćan kao žrtveno jagnje... Mhoram je gledao kako se njegova smrt

podiže nad njim.U daljini je čuo Kvana kako divlje, bespomoćno doziva. "Mhorame! Mhorame!" Negde sasvim blizu

Drini je frktao i pokušavao da se podigne na noge. Sve ostalo utonulo je u tišinu. Kao da je čitava bitka prekinuta usred pokreta kako bi svi videli Mhoramovo pogubljenje. A on je mogao samo da kleči i žali što je protraćio toliko života radi ovakvog kraja.

Ipak, kada je trenutak kasnije nastupila promena u vazduhu, bila je toliko jasna, toliko snažna i uzbudljiva, da ga je podigla na noge. I Sotonpest je zadržao udarac, zbunjeno zinuo ka nebu, a onda opustio pesnice i okrenuo se da urlikne kreštave kletve ka istočnom obzorju.

U tom trenutku i Mhoram je mogao samo da zija i dahće. Nije verovao sopstvenim čulima, nije mogao da veruje dodiru vazduha na promrzlom licu. Kao da je osetio nešto što je odavno nestalo iz ljudskog iskustva.

Utom se Drini propeo, podigao na raširene noge i digao glavu da bi rzanjem pozdravio promenu. Glas mu je bio slab i prigušen, ali Mhoramu je srce poskočilo kao od fanfara pobede.

Dok su Sotonpest i njegova vojska bespomoćno piljili, vetar je slabio. Besomuk je počeo da hramlje, da se zanosi i povodi u vazduhu kao ranjena ptica, a onda je beživotno pao na zemlju.

Prvi put od početka neprirodne zime poglavara Kletnika nije bilo vetra. Samadhi Sotonpest izgubio je neku podršku ili podsticaj.

Uz urlik gneva, Besomuk se ponovo okrenuo ka Mhoramu. "Budalo!" proderao se, kao da je Vrhovni poglavar likujući uzviknuo. "To je bilo samo jedno od mnogih oružja! Ipak ću ispiti do dna krv iz tvog srca!" Teturajući se pod teretom sopstvenog gneva, ponovo je podigao pesnice da završi konačni udarac.

Ali sada je Mhoram osetio vatru koja mu je gorela uz kožu ispod ogrtača. U trenutku oduševljenja shvatio ju je, nagonski znajući šta to znači. Dok mu se Kamen podizao nad glavom, raskinuo je ogrtač i zgrabio Lorikov kril. Dragulj mu je plamteo u rukama kao metal u belom usijanju. Bio je do vrhunca ispunjen odjecima divlje magije; mogao je da oseti koliko je oštar kada ga je uhvatio za dršku.

Ovo oružje bilo je dovoljno jako da podnese svaku moć.Pogledao je Sotonpesta u oči. Video je da strepnja i oklevanje nagrizaju Besomukov gnev, samadhi

Šeolovu drevnu zlobu i ogromno poverenje u Kamen.Pre nego što je Sotonpest stigao da se odbrani, Vrhovni poglavar Mhoram skočio je i zario mu kril

duboko u grudi.Besomuk je kriknuo u agoniji. Dok mu je Mhoram visio sa grudi, držeći se obema rukama za dršku,

mlatarao je rukama kao da nema šta da udari, gde da utroši ogromnu snagu. Onda je pao na kolena.Mhoram je dotakao nogama zemlju i spremio se da održi stisak na krilu. Kroz oštricu je uperio svu

svoju moć, sve dublje i dublje ka srcu džina-Besomuka.Ali samadhi nije umirao. Suočen sa smrću, našao je načina da se odupre. Obema rukama je stegao

Kamen tik iznad Mhoramovog vrata. Počeo je da ga steže svom kamenom snagom tela jednog džina.Divlja snaga je isparavala i pulsirala kao otkucaji ledenog srca... srca koje panično radi, grčeći se i

podrhtavajući da bi se izvuklo iz krize. Mhoram je osetio kako mu se otkucaji završavaju u kičmi. Držali su Sotonpesta u životu, boreći se istovremeno da priguše moć koja je vodila kril.

Ali Mhoram je otrpeo bol i nije popustio; upro se svom težinom na blistavu oštricu, zario je dublje i još dublje ka osnovnim žilama samadhijevog života. Postepeno je izgledalo kao da mu telo nestaje, bledi kao da je dovedeno u postojanje samo grubom silom, neomeđenim duhom i neumoljivom voljom. Kamen mu je udarao iza leđa kao narastajuća katastrofa, a Sotonpestove grudi podizale su mu se pod rukama u ogromnim, isprekidanim, krvavim trzajima.

A onda su žilce presečene.

142

Pulsirajući van granica kontrole, Kamen Zlozemlja se rasprsnuo, urušio se u sebe uz erupciju koja je srušila Mhorama i Sotonpesta i poslala ih da se nezaustvaljivo skotrljaju sa brda. Udar je zatresao zemlju i načinio rupu u zatišju bitke. Nastao je spori trenutak omamljenog čuđenja i odmah nestao u preplašenim kricima vojske Opakog.

Trenutak kasnije vrhovnik Kvan i preživeli ostaci konjaničke eovojne jurnuli su ka podnožju brega. Kvan je skočio sa konja i stao uz Vrhovnog poglavara.

Mhoramu su preko okrvavljenog i osmuđenog tela ostale samo krpe ogrtača; eksplozija ga je raznela. Stezao je kril rukama toliko opečenim da su mu sa kostiju visili jedino pocrneli komadi mesa. Od glave do pete izgledao je kao oličenje bola i slomljenosti. Ali bio je živ; još je slabo, nesigurno disao.

Kvan je stresao sa sebe strah, umor i oklevanje kao da su beznačajni. Uzeo je kril, umotao ga i zadenuo za pojas, a onda je brzo i pažljivo podigao u naručje Vrhovnog poglavara. Zastao je da se osvrne. Video je u blizini Drinija kako trese glavom da bi se oslobodio posledica eksplozije. Video je vojsku Opakog kako se zbunjeno i desetkovano komeša. Nadao se da će se bez Sotonpestovog vođstva i ubeđivanja raspasti, ali video je i da se pragrdani okupljaju i preuzimaju komandu nad stvorenjima oko sebe, reorganizujući horde.

Uprkos težini Vrhovnog poglavara Kvan je potrčao i skočio na Drinijeva leđa. "Povlačenje!" doviknuo je ratovniji. "Vratite se u Konak! Sivi Krvnik je još snažan!" Podbo je petama Drinija i poveo Ranihina punim galopom ka otvorenim kapijama Veselkamena.

16. KOLOS

U tami je bilo pukotina, kada je Kovenant nejasno znao da u njega silom sipaju smrdljive tečnosti. Hranile su ga uprkos odvratnom ukusu; tamničari su ga održavali u životu. Ali između tih pukotina ništa mu nije narušavalo jad, gubitak svega što je mogao da shvati ili prepozna. Bio je odvojen od samog sebe. Drečavo crveni nokat bola koji su mu pragrdani proturili kroz čelo probio mu je ličnost, sećanja, znanje i svest. Bio je u nadiru... zarobljen, pokoren, lišen... i samo gvozdeni ubod u čelu stajao je između njega i poslednje praznine smrti.

Zato se, kad je počeo da dolazi svesti, trzao ka njemu kao polusahranjeni leš, trudeći se da zbaci teret koji ga je sputavao kao stranice sopstvenog groba. Hladnoća se slivala u njega iz bezdana zime. Srce mu je mučno radilo; protresala ga je drhtavica. Rukama je beskorisno grabio smrznutu prašinu.

Osetio je na leđima udar grubih ruku. Neko strašno lice približavalo mu se i udaljavalo. Nešto ga je udarilo po grudima. Jeknuo je od snage udarca, ali pomogao mu je; kao da ga je oslobodio od napada histerije. Počeo je lakše da diše. U trenutku je postao svestan da udara potiljkom o zemlju. Jedva je uspeo da se zaustavi. Onda se usredsredio na pokušaj da progleda.

Želeo je da vidi, želeo je da nađe bar neki odgovor na potpunost gubitka. I oči su mu bile otvorene... morale su biti, inače ne bi mogao da primeti tamnu priliku koja je režala nad njim. Ipak nije uspevao da je razabere. Očne jabučice bile su mu suve i slepe; nije video ništa osim hladnog, potpunog sivila razmazanog oko tamnijeg sivila lica.

"Diži se, Kovenante", zarežao je promukli glas. "Ne koristiš mi takav kakav si."Pogodio ga je novi udarac. Glava mu je mlitavo odletela u stranu. Kroz bol u obrazu osetio je da

dahće na ledenom vetru. Bolno je zatreptao preko suvih očiju i suze su počele da mu vraćaju u slepilo oblike i prostore.

"Diži se, kad kažem!"Nekako je prepoznao glas, iako nije znao čiji je. Ali nije imao snage da okrene glavu i pogleda još

jednom. Opružen na ledenoj zemlji, treptao je sve dok nije uspeo da usmeri pogled na visoku, monolitnu kamenčinu.

Bila je dvadesetak jardi od njega, visoka oko četrdeset stopa... stub okamenjene lave uzdignut na postolju od stene, izobličen pri vrhu kao svedok nemog protesta. Dalje od njega nije video ništa; stajao je na pozadini od oblaka kao da je uzdignut na ivici sveta. Isprva mu je izgledao kao znak sile, simbol Zemne moći podignut ili spušten ovde da označi granicu protiv zla. Ali kada mu se vid razbistrio, kamen je postao plitak i sanjiv, prazan; dok je treptao, gledajući u njega, postao je nepokretan kao i svaka obična stena. Ako je i živeo, Kovenant nije mogao da to razabere.

143

Polako su mu se vraćali delovi ostalih čula. Otkrio je da čuje vetar kako divlje huji kraj njega kao reka preko brzaka; a iza njega se čula duboka, prigušena tutnjava nalik na grmljavinu vodopada.

"Diži se!" ponovio je promukli glas. "Moram li da te onesvestim batinama da bih te probudio?"Reči su bile propraćene zajedljivim smehom kao da je u pitanju šala.Iznenada su mu grube ruke dohvatile ogrtač i podigle ga sa zemlje. Još je bio preslab da se drži na

nogama, preslab čak i da podigne glavu. Naslonio se na nečije grudi i dahtao od bola, pokušavajući da beskorisnim prstima uhvati tog nekog za ramena.

"Gde...?" konačno je jeknuo. "Gde...?"Opet ga je zaglušio smeh. Smejala su mu se dva neprepoznatljiva glasa."Gde?" obrecnuo se onaj neko. "Tomase Kovenante, prepušten si meni na milost i nemilost. To je

jedino gde koje je važno."Kovenant je uz ogroman napor podigao glavu i ustanovio da gleda pravo u Triokovo mračno

mrštenje.Triok? Pokušao je da izgovori ime, ali glas ga je izdao."Pobio si sve što mi je bilo drago. Razmisli o tome, Neverniče...", izgovorio je titulu sa ogromnim

prezirom, "...ako hoćeš da znaš gde si."Triok?"Tvoj dah je pun smrti i uništenja. Ah! Zaudaraš na njih." Triokovo lice zgrčilo se od gađenja i

ponovo je bacio Kovenanta na zemlju.Kovenant je teško pao, uz novi sarkastični smeh. Još je bio suviše ošamućen da bi pribrao misli.

Triokovo gađenje delovalo je kao naređenje; ostao je pružen, zatvorenih očiju, nastojeći da onjuši samog sebe.

Bilo je tačno. Smrdeo je na lepru. Bolest u šakama i stopalima je zaudarala, odajući trula isparenja van svih razmera sa fizičkim obimom bolesti. A značenje je bilo jasno. Nečistoća u njemu, truljenje mesa se širilo... proširivalo kao da je zarazno, kao da je sada čak i njegovo telo postalo opasnost po opšte zdravlje Domaje. Opasnost je na neki način bila čak i veća od Kletnikove zime... ili je njegov zadah bio kruna svega, vrhunac namera poglavara Kletnika. Namere će biti potpuno ispunjene kada njegova bolest postane deo vetra, kada led i lepra zajedno iskorene poslednju životnost Domaje.

Jednim nagonskim skokom razumeo je svoje osećanje lišenosti. Otkrio je gubitak. Ne proveravajući osećaj pogledom, znao je da su mu uzeli prsten; mogao je da oseti njegovo odsustvo kao prazninu u srcu.

Potezi Opakog su završeni. Ubeđivanje i izgovori koji su uobličili Kovenantova iskustva u Domaji sada su doneli plod. Kao kameno drvo, doneli su plod njegovog neizbežnog kraja. Divlja magija sada je bila u rukama poglavara Kletnika.

Kovenanta je zapljusnuo talas bola. Zgrozila ga je neizmernost nesreće koja se sprema Domaji. Grudi su mu se zgrčile od žalosti i bio je na ivici plača.

Ali pre nego što je stigao da se oslobodi bola, Triok je ponovo bio nad njim. Kamendolac ga je uhvatio za košulju i protresao ga da su mu sve kosti zazvečale. "Budi se!" divlje se proderao. "Vreme ti je kratko. Moje vreme je kratko. Ne mislim da ga traćim."

Kovenant za trenutak nije mogao da se odupre; praznina, nesvestica i bol su ga onesposobili. Ali sada je Triokova bezrazložna grubost izvukla iskre iz zapretanog žara Kovenantovog besa. Srdžba ga je protresla i vratila mu kontrolu nad mišićima. Izvio se u Triokovom stisku i uspeo da se rukom i nogom osloni na zemlju. Triok ga je pustio, pa se nesigurno podigao na noge, dahćući. "Pakla mu i krvi! Ne diraj me, ti... Besomuče!"

Triok je zakoračio ka Kovenantu čim se uspravio i jednim udarcem ponovo ga srušio u prašinu. Nadnesen nad njim, vikao je pobesnelim glasom. "Nisam ja Besomuk! Ja sam Triok, sin Tulerov! Čovek koji je voleo Lenu, kćer Atiaraninu... čovek koji je preuzeo ulogu oca Elene, kćeri Lenine, jer si je ti napustio! Ne možeš poricati nijedan udrac koji rešim da ti nanesem!"

Na to je Kovenant ponovo začuo smeh, ali i dalje nije mogao da prepozna odakle. Od Triokovog udarca glava mu je pucala od bola; to je izazivalo buku koja mu je ometala sluh. Ali kada je najgore prošlo, oči su mu se konačno razbistrile. Primorao je sebe da pogleda pravo Trioku u lice.

Triok se ponovo promenio. Neobična kombinacija gađenja i gladi, besa i straha, sada je nestala; nije više ostavljao utisak da lukavo koristi sopstvene patnje. Umesto tih izvrtanja sada je ostala ogromna gorčina, bes van kontrole ograničenja koja je ranije sebi nametao. Bio je on i nije bio on. Raniji molbeni pogled... ravnoteža i teret dugog poznavanja čemera... pretopili su se u gnev. Obrve su mu se spojile u grubo

144

mrštenje; molbene bore oko očiju postale su duboke kao ožiljci; obrazi su bili izbrazdani grimasama. Ipak, nešto u njegovom pogledu poricalo je objekat srdžbe; oči su mu bile blistave i mlečno bele, kao da su zahvaćene mrenom, i pulsirale su zaludnom žestinom. Izgledao je kao da će oslepeti.

Od pogleda na njega Kovenantu se učinilo da je njegov sopstveni bes nedovoljan, lažan. Pred njim je bila još jedna njegova žrtva. Nije imao prava na gnev. "Trioče!" Jeknuo je, nesposoban da smisli ikakav odgovor. "Trioče!"

Kamendolac je zastao, dajući mu vremena da se podigne na noge, a onda je preteći pošao ka njemu.Kovenant se povukao korak-dva. Trebalo je da kaže nešto, nešto što će prodreti kroz Triokovu

gorčinu ili je izmeniti. Ali misli su mu bile omamaljene; nekorisno su pipale okolo kao da su ostale obogaljene posle gubitka prstena. Triok je zamahnuo ka njemu. Zaustavio je udarac mišicom i uspeo da se održi na nogama. Reči... bile su mu potrebne reči.

"Vatru mu paklenu!" povikao je jer nije mogao da smisli nikakav drugi odgovor. "Šta se desilo sa tvojim Zavetom mira?"

"Mrtav je", promuklo je zarežao Triok. "Mrtav je, sa drvenim bodežom u trbuhu!" Ponovo je zamahnuo i uzdrmao Kovenanta. "Zakon smrti je prekršen i sav mir je sada uzaludan."

Kovenant je povratio ravnotežu i nastavio da se povlači. "Trioče!" Dahtao je. "Nisam je ja ubio. Poginula je pokušavajući da spase moj život. Znala je da sam ja kriv, a ipak je pokušala da me spase. Borila bi se i protiv tebe kad bi nas videla ovakve! Šta ti je taj Besomuk učinio?"

Kamendolac je i dalje polako, preteći napredovao."Ti nisi takav!" kriknuo je Kovenant. "Čitavog života si dokazivao da nisi takav!"Triok je naglo skočio i ščepao ga za grlo. Zabio mu je palčeve u dušnik. "Nisi video ono što sam ja

video!" iskezio se.Kovenant se otimao, ali nije imao snagu ni približnu Triokovoj. Grebao ga je i stezao, ali bez učinka.

Od nedostatka vazduha počelo je da mu zuji u ušima.Triok je sklonio jednu ruku, pažljivo stegao pesnicu i udario Kovenanta posred ranjenog čela.

Kovenant je posrnuo unazad i zamalo pao. Ali sa leđa su ga uhvatile nove ruke, trgle ga naviše, postavile ga na noge... ruke koje su ga opekle kao dodir kiseline.

Otrgao se od njih i okrenuo se da vidi ko ga je opekao. U oči mu je tekla sveža krv iz razbijenog čela, zaklanjajući mu pogled, ali otro ju je utrnulim prstima i uspeo da vidi dve prilike koje su ga se dočepale.

Zajedno su mu se smejale. Dah za dahom, njihovo podsmevanje bilo je potpuno usklađeno u strašnom jedinstvu; zvučali su kao jedan glas iz dva grla.

Bili su to Ranjani.U trenutku ih je ugledao i primio kao da su iskočili iz ponoći u blesku užasa. Prepoznao je u njima

dvojicu uzlara iz grupe grivenara Kama, Lala i Vana. Bili su drugačiji. Čak i nesigurnim pogledom video je da je u njih urezana promena, potpuno izmenjeno biće koje ih je zauzelo. Prezir i pohlepa progutali su njihov raniji zdravi duh. Samo neprijatni grčevi koji su im krivili lica i nepotrebno nasilje u držanju pokazivali su da su ikada bili drugačiji nego sada.

"Naš prijatelj Triok govori istinu", rekli su zajedno, neusklađenim saglasjem koje se podsmevalo i Kovenantu i Trioku. "Naš brat nije sa nama. Zaposlen je uništavanjem Veselkamena. Ali Triok će zauzeti njegovo mesto... za neko vreme. Uskoro. Mi smo turiya i moksha, Herem i Jehanum. Došli smo da uživamo u uništenju onoga što mrzimo. Ti nam ništa ne značiš, puzavče... Neverniče." Ponovo su se nasmejali, jedan duh ili podstrek koji je izražavao prezir kroz dva grla. "Ipak, ti nas... zajedno sa našim prijateljem Triokom... zabavljaš dok čekamo."

Kovenant ih je jedva čuo. Trenutak pošto je razumeo šta im se desilo, video je još nešto, nešto što ga je gotovo navelo da zaboravi Besomuke. Malo iza Vana i Lala stajale su još dve prilike.

Dvojica ljudi koje je najviše želo da vidi od kako se probudio u Morinmosu: Srdosolja Penosled i Banor.

Pogled na njih ispunio ga je užasom.Penosled je bio prekriven svežim ožiljcima preko starih, a Banorova seda kosa uokviravala je

primetno ostarelo lice. Ali to je bilo beznačajno u poređenju sa jezivom činjenicom da se nisu micali.Nisu čak ni okrenuli glave ka Kovenantu. Bili su paralisani, ukočeni i bespomoćni od zelene sile koja

je obigravala oko njih kao korona, obavijajući ih prinudom. Bili su nepokretni kao da je blistavo smaragno zelenilo iscedilo iz njih i dah.

145

A da su i mogli da pogledaju Kovenanta, ne bi ga videli. Oči su im bile kao Triokove, ali mnogo potpunije prekrivene. Iza belog slepila koje im je pokrivalo beonjače jedva su se videli obrisi dužica i zenice.

Banore! - kriknuo je Kovenant! Penoslede! Ah!Dok mu se telo njihalo na ukočenim zglobovima, grčio se u sebi. Pokrio je glavu rukama kao da se

štiti od udarca. Banorov i Penosledov usud bili su nepodnošljiv šok. Nije mogao to da podnese. Povijao se u mestu kao da se zemlja pod njim miče.

Utom ga je Triok ponovo uhvatio. Kamendolac ga je gurnuo u prašinu i povio se nad njim. "Nisi još video ono što sam ja video. Ne znaš šta si učinio."

Slab, bez prstena, bedan kakav je bio, Kovenant je i dalje čuo Trioka, čuo je uništavajući gnev kojim mu je govorio da još ne zna najgore, da još nije video najgore. To saznanje mu je bilo presudno. Gurnulo ga je duboko u strah, sve do mesta koje nije bilo dirnto ni zarobljavanjem ni užasom. Dovelo ga je do smirenosti koju je stekao u Morinmosu. Kao da se setio dela sopstvene ličnosti koji mu je dotad bio skriven. Šuma je nešto izmenila u njemu, nešto što mu niko nije mogao uzeti. Dočepao se tog dara i zaronio u njega.

Trenutak kasnije, podigao je glavu kao da je izišao iz tamnog tunela panike. Bio je preslab da se odupre Trioku; izgubio je prsten; krv mu je tekla u oči sa povređenog čela. Ali više nije bio prepušten strahu.

Brzo trepćući da razbistri vid, zagledao se u Trioka. "Šta im se desilo?""Nisi video!" grmeo je Triok. Ponovo je podigao pesnicu da udari Nevernika po licu. Ali pre nego

što je zamahnuo, tihi glas je izgovorio jednu reč. "Stani."Triok se trgao, trudeći se da dovrši udarac."Dao sam ti vreme. Sada hoću da on zna šta ću učiniti."Naređenje je obuzdalo Trioka; nije udario. Drhteći, otrgao se od Kovenanta, okrenuo se i pokazao

prema kamenom stubu. "Tamo!" povikao je.Kovenant se podigao na noge i obrisao oči.Na pola puta između njega i kamene pesnice stajala je Elena!Ogrnuta u blistavo zeleni velur, držala se ponosno kao kraljica. Kao da je bila obavijena

smaragdnom aurom; kada se nasmešila, čitava njena pojava zablistala je kao dragulj. Odmah je, bez napora potvrđivanja, pokazala da je gospodar situacije. Besomuci i Triok čekali su pred njom kao podanici pred vlastelinom.

U desnoj ruci držala je dugačko žezlo. Bilo je okovano metalom sa oba kraja, a između šiljaka bilo je prekriveno urezanim runama i božanskim simbolima.

Žezlo Zakona.Čudo njegove pojave nije Kovenantu značilo ništa u poređenju sa čudom Eleninog povratka. Voleo

ju je i izgubio ju je. Njena smrt u rukama mrtvog Kevina Zemljoguba privela je kraju njegov drugi boravak u Domaji. A sada je stajala na jedva trideset stopa od njega. Smešila se.

Protreslo ga je radosno uzbuđenje. Ljubav koja mu je mučila srce od njenog pada prostrujala je kroz njega sve dok nije pomislio da će eksplodirati. Krv mu je tekla iz očiju kao suze. Radost ga je zagušila tako da nije mogao da govori. Napola zaslepljen, napola u suzama, stresao je zamor i pošao ka njoj kao da će joj se baciti pred noge i poljubiti joj stopala.

Pre nego što je prešao polovinu razdaljine, načinila je kratak pokret Žezlom, a istog časa Kovenanta je pogodio udar sile. Istisnuo mu je dah iz pluća i bacio ga na sve četiri.

"Ne", rekla je tiho, gotovo nežno. "Odgovoriću na sva tvoja pitanja pre nego što te ubijem, Tomase Kovenante, prapoglavaru i Neverniče... voljeni." Reč voljeni rugala mu se sa njenih hladnih usana. "Ali nećeš me dotaći. Nećeš mi prići bliže."

Ogromna težina nalegla mu je na ramena i prikovala ga za zemlju. Borio se za dah, ali kada je uspeo da uvuče vazduh u pluća zabolelo ga je kao da udiše bolest. Sve oko njega zaudaralo je na njeno prisustvo. Ispunjavala je vazduh kao trulež. U razmeri od koje se osećao kao patuljak zaudarala je kao on... kao... lepra.

S mukom je podigao glavu i upiljio se u nju, dahćući pod bolnim strujanjem rane.Uz osmeh nalik na zlobno keženje pružila je ka njemu levu ruku i otvorila šaku, tako da je video da

na dlanu drži njegovu burmu od belog zlata.

146

Elena! Bezglasno je dozivao. Elena! Osećao je da će se slomiti pod teretom nepodnošljivih okolnosti. Uzaludno preklinjući, posegnuo je ka njoj, ali ona mu se samo tiho nasmejala kao pred maskom nemoći glumljenoj njenog zadovoljstva radi.

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što mu je bol dozvolio da je jasno sagleda, a dok je ječao bez razumevanja, prkosno je svetlela pred njim kao duša najčistijeg smaragda. Ali vid mu se polako vraćao. Kao ponovo rođeni feniks, bila je oblivena zelenom ljupkošću. Pa ipak, nečim ga je podsećala na Kevina Zemljoguba... na duh izvučen iz nemirnog groba naredbom neopisive okrutnosti. Lice joj je bilo smireno koliko god je moć to mogla da učini; zračila je likovanjem i propašću. Ali oči su joj bile potpuno tamne, bez svetlosti. Kao da se nekim čudnim grananjem, dvojnošću, njen pogled slio na drugu stranu, daleko od opipljivih stvari oko nje. Kao da nije videla gde je, ko je i šta čini; pogled joj je bio usmeren nekuda drugde, ka tajni koja ju je potčinjavala.

Postala je sluga Opakog. Čak i dok je stajala pred njim dežeći Žezlo i prsten, oči poglavara Kletnika držale su je kao zmijski pogled.

U njenoj oskrnavljenoj lepoti Kovenant je ugledao sudbinu Domaje. Biće joj ostavljena lepota, tako da poglavar Kletnik može dublje da uživa u svom plenu... a biće pokvarena do srži.

"Elena", prodahtao je, a onda je zastao, zgađen njenim zadahom. "Pogledaj me, Elena."Okrenula se od njega uz prezriv pokret glavom i prišla korak bliže kamenom stubu. "Trioče", olako

je naredila, "odgovori Neverniku na pitanja. Ne želim da bude neobavešten. Njegovo očajanje biće lep poklon za gospodara."

Triok je smesta prišao bliže i stao tako da ga Kovenant vidi bez truda da savlada pritisak koji ga je držao prikovanog za zemlju. Kamendolac se i dalje mrštio, nije opustio ni jedan jedini mišić, ali u glasu kao da se naslućivao prizvuk žaljenja. Počeo je grubo, kao da čita presudu: "Pitao si gde si. Ovo je Domajin Sunovrat. Iza tebe je Oborina reke Zemljospust i najseverniji kraj Južnik planina. Pred tobom stoji kolos Oborine."

Kovenant je dahnuo od tog saznanja kao da mu smeta u isprekidanim naporima da prodiše."Možda su ti poglavari...", Triok je prosiktao reč poglavari u besu ili očaju, "...govorili o Kolosu. U

davna vremena on je oličavao moć Jedine Šume protiv njenih neprijatelja, tri Besomuka iz Gornje zemlje. Kolos je hiljadugodištima ćutao... od kako je čovek slomio duh Šume. Ali možda si primetio da se turiya i moksha ne približavaju kamenu. Dok ijedan Šumnik živi u ostacima Šume, Kolos neće biti potpuno raščinjen. Zato ostaje trun u oku Opakog.

Elenina je namera da uništi taj kamen."Iza Kovenanta oba Besomuka zarežala su od zadovoljstva pri toj pomisli."Sve do sad to nije bilo moguće. Od kako je počeo rat, Elena je stajala ovde sa Žezlom zakona kako

bi podržala gospodareve vojske. Uz moć Žezla držala je zimu nad Domajom, oslobađajući gospodara za druge ratne poslove. Ovo mesto je odabrano za nju kako bi bila spremna kada se Kolos probudi... i tako da može da ga uništi ako se ne bude probudio." Glas mu je ogrubeo kao da je besan na Elenu. "U njemu još ima Zemne moći.

Ali uz Žezlo i divlju magiju Elena će biti sposobna. Baciće Kolosa sa ove litice i pretvoriće ga u šljunak. A kada vidiš da nikakav drevni bastion, ma koliko pun Zemne moći i nepodložan izopačenju, ne može da se suprotstavi gospodarevim slugama... tada će Elena, žena Kletnikova, da te ubije dok budeš klečao u očajanju. Sve će nas ubiti." Trzajem glave pokazao je na Banora i Penosleda.

Besomuci su se nasmejali u užasnom sazvučju.Kovenant se uvijao pod pritiskom koji ga je držao. "Kako?"To pitanje je moglo da znači mnogo šta, ali Triok ga je razumeo. "Zato što je Zakon smrti prekršen!"

zarežao je. Glas mu je plamteo od besa; nije više mogao da ga obuzdava. Gledao je Elenu kako se graciozno kreće prema Kolosu, pripremajući se za suočenje, a glas mu je odjekivao za njom kao da se uprkos njenom primoravanju boji da je na neki način obuzda. Očito je znao da je pokoren, da mu je nešto učinjeno, i to znanje ga je ispunjavalo užasom. "Prekršen!" ponovio je, gotovo urličući. "Kada je upotrebila Silu zapovesti da dovede Kevina Zemljoguba iz groba, prekršila je Zakon koji razdvaja život od smrti. Omogućila je gospodaru da prizove i nju nazad... i sa njom i Žezlo zakona. Zato mu je sad sluga. A u njenim rukama Žezlo služi njega... iako ga neće upotrebiti sam, kako ne bi podelio sudbinu Drula Stenotočca. Zato je sav Zakon podređen njegovoj volji!

147

Pogledaj je, Tomase Kovenante. Nije se promenila. U njoj još živi duh kćeri Lenine. Čak i dok se priprema za ovo uništenje, seća se ko je bila i mrzi ovo što je postala." Ubrzano je disao kao da se bori sa gorčinom. "Tako radi gospodar. Uskrsnuta je da bi učestvovala u razaranju Domaje... Domaje koju voli!"

Više se nije pretvarao da govori Kovenantu; zavitlao je glas za Elenom kao da samo tim delom sebe može da joj se odupre. "Elena, žena Kletnikova", užasnuto je izgovorio ime, "sada ima belo zlato. Više je sluga Opakog od ijednog Besomuka. U rukama turiye ili mokshe ta moć bi začela pobunu. Svaki Besomuk bi sa belim zlatom zbacio gospodara ako može i zauzeo presto u Kletnikovom taboru. Ali Elena se neće pobuniti. Neće koristiti divlju magiju da se oslobodi. Dozvana je iz mrtvih i njena služba je čista!"

Izgovorio je reč čista kao da je to najgora uvreda koju je mogao da smisli. Ali Elena nije obraćala pažnju na njega, sigurna u moć i pobedu. Samo se blago nasmešila, zabavljena njegovim deklamovanjem, i nastavila da se priprema.

Okrenuta leđima Kovenantu i Trioku, gledala je monolit. Nadnosio se nad njom kao da će se srušiti i zdrobiti je, ali njeno držanje nije nagoveštavalo nikakvu opasnost. Držeći Žezlo i prsten, bila je jača od svake moći u Domaji. Zračeći silom, podigla je ruke sa Žezlom zakona i belim zlatom. Rukavi su joj skliznuli sa ruku. Likujući i uzvišena, počela je da peva napad na Kolosa Oborine.

Pesma je vređala Kovenantove uši, pojačavajući osećanje bespomoćnosti. Nije mogao da podnese njenu nameru, a nije mogao ni da joj se suprotstavi; njena sila držala ga je na kolenima kao okovi poniženja. Iako je bio svega desetak jardi od nje, nije mogao da je dosegne, nije mogao da se suprotstavi njenoj nameri.

Misli su mu ludački letele, tražeći izlaz. Nije mogao da podnese uništenje Kolosa. Morao je da nađe rešenje.

"Penoslede!" očajno je kriknuo. "Ne znam šta ti se dešava... ne znam šta su ti učinili. Ali moraš se odupreti! Ti si džin! Moraš da je zaustaviš! Pokušaj da je zaustaviš! Penoslede! Banore!"

Besomuci su propratili njegove molbe sarkastičnim cerekanjem, a Triok je zakreštao, ne skidajući pogled sa Elene. "Ti si budala, Tomase Kovenante. Oni ti ne mogu pomoći. Suviše su snažni da bi ih nadvladala... kao mene... a suviše slabi da vladaju. Zato ih je zatvorila silom Žezla. Žezlo ruši sav otpor. To znači da se Zakon ne protivi Opačiji. Svi smo nadvladani bez mogućnosti izbavljenja."

"Ti ne!" žurno je odvratio Kovenant. Borio se sa pritiskom sve dok mu se nije učinilo da će mu pluća prsnuti, ali nije uspeo da se oslobodi. Bez prstena, osećao se obogaljeno kao da su mu ruke odsečene. Bez njega, bio je lak kao praznina na terazijama Domajinog usuda. "Ti ne!" ponovio je. "Čujem te, Trioče! Ti! Ona te se ne boji... tebe ne drži. Trioče! Zaustavi je!"

Besomuci su se ponovo nasmejali. Ali ovog puta Kovenant je osetio napetost u njihovim glasovima. Boreći se protiv okova, uspeo je da okrene glavu dovljno da bi pogledao Vana i Lala.

Još su stajali na bezbednoj razdaljini od Kolosa. Nisu ni pokušali da pomognu Kovenantu ili spreče Elenu. Obojica su nastavila da se smeju kao da ne mogu da se savladaju. Ali jasno se razabirao njihov napor. Bili su ukočeni, belih usana; niz lica im se od napora slivao znoj. Svim dugim ponosom svog naroda Ranjani su se borili da se oslobode.

Iza njih, Penosled i Banor takođe su se borili za slobodu. Obojica su nekako smogli snage da se pokrenu. Penosled je pognuo glavu i stezao šakom lice kao da hoće da izmeni oblik lobanje. Banor je grčio prste opuštenih ruku; i lice mu se grčilo, ogoljenih zuba. Žurno, očajno su se borili protiv Elenine moći.

Njihove muke strašno su padale Kovenantu... strašno i bespomoćno se osećao. Kao i Ranjani, bili su iznad granica svojih sposobnosti. Pritisak se nakupljao u njima i zračio na sve strane. Bio je toliko jak da se Kovenant plašio da će im srca prepući. Moć Žezla povećavala se da zdrobi svako preterivanje njihove samosvesti.

Njihova uzaludnost bolela je Kovenanta više od njegove sopstvene. Bio je očvrsnut, naviknut na nemoć, ali Banor i Penosled to nisu bili. Strašni prizor njihovog poraza gotovo ga je nagonio da bolno krikne. Želeo je da vikne na njih, da ih preklinje da prestanu pre nego što im duše izlude.

Ali sledećeg časa prožeo ga je talas nade jer je shvatio šta pokušavaju. Znali su da ne mogu pobeći, pa nisu ni pokušavali. Hteli su da postignu nešto drugo. Elena nije obraćala pažnju na njih; usmerila se na pripremu za uništenje Kolosa. Zato nije trošila snagu da ih drži zarobljene. Prosto je ostavila prinudu u vazduhu i okrenula im leđa.

Penosled i Banor privlačili su tu prinudu i koristili je... da je upotrebe. Dok su se džin i krvni gardista borili da se oslobode, svom svojom snagom, Triok je trzao glavu, drhtao u groznici patnje, škljocao vilicama kao da pokušava da istrgne iz vazduha komade nadmoći... i počeo je da se kreće ka Eleni.

148

Besomuci nisu ni pokušali da ga zaustave. Nisu mogli; otpor Ranjana nije im dao prostora za delovanje.

Triok se grčio pri kretanju kao da su mu kosti iščašene i neprestano je dozivao. "Elena? Elena?" Ali kretao se; napredovao je ka njoj korak po korak.

Kovenant ga je posmatao u agoniji napetosti."Stani", oštro je rekla pre nego što joj je prišao na dohvat ruke.

Klateći se na razmeđi suprotstavljenih zahteva, Triok se zaustavio."Ako mi se odupreš još jedan korak", zarežala je, "iščupaću ti srce iz tog jadnog starog tela i

nahraniću njime Herema i Jehanuma, a ti ćeš to gledati i moliti me da te pustim da umreš."Triok je počeo da plače, tresući se od naleta jecaja. "Elena? Elena?"Ni ne pogledavši ga, nastavila je pesmu.Sledećeg trenutka nešto joj je privuklo pažnju i odvratilo je od Kolosa. Naglo je okrenula lice ka

zapadu. Iznenađenje i bes iskrivili su joj crte. Za trenutak je nemo zurila u ono što joj je zasmetalo.Onda je zamahnula Žezlom zakona. "Poglavari uzvraćaju udarac! Besno je urliknula. "Samadhi je

ugrožen! Usudili su se!"Kovenant je zinuo na ovu upućenost u opsadu Veselkamena. Ali nije imao vremena da misli o tome."Kletnikove mi krvi!" besnela je. "Raznesi ih, Besomuče!" U Žezlu su se sakupljale neizmerne sile,

rastući da budu bačene u daljinu, u pomoć samadhi Šeolu.U tom trenutku zanemarila je prisiljavanje ljudi oko sebe.Banor i Penosled su se oslobodii slepila. Zateturali su se, spotakli, prešli u pokret. Besomuci su

pokušali da reaguju, ali nisu mogli da se kreću dovoljno brzo zbog otpora Ranjana.Kovenant je osetio da mu pritisak na leđa jenjava. Smesta se otkotrljao ispod njega. Skočio je na

noge i bacio se ka Eleni.Ali jedino je Triok bio dovoljno blizu nje da iskoristi njenu omašku. Uz divlji uzvik, sručio je obe

pesnice na njenu levu ruku.Šake su mu prošle kroz njeno prozirno telo i udarile prsten. Neočekivani udarac je otrgao čvrsti

metal sa njenih iznenađenih prstiju. Pao je.Triok se bacio za njim, pokrio ga jednom rukom i hitnuo ka Kovenantu pre nego što je pao na

smrznutu zemlju.Elena je reagovala istog časa. Pre nego što je Triok stigao da se otkotrlja, da pokuša da je izbegne,

zamahnula je žezlom ka njemu i pogodila ga u leđa. Moć je planula kroz njega i raznela mu kičmu.Gotovo ne prekidajući pokret, ponovo je podigla Žezlo, postavila ga u borbeni položaj i okrenula se

ka Kovenantu.Od pokreta ka njoj gotovo je promašio prsten. Proleteo je pored njega, ali uspeo je da skrene i skoči

na njega, zgrabi ga pre nego što ga je Elena zaustavila. Sa burmom stegnutom u pesnici, spremio se da dočeka napad.

Za trenutak ga je posmatrala, a onda je odlučila da se ne nosi sa njim. Jednim zamahom Žezla ponovo je zarobila Penosleda i Benora, prigušila pobunu Ranjana. Onda je spustila gard kao da joj više nije potreban. Glas joj je podrhtavao od besa, ali bila je mirna. "Neću ga upotrebiti. On ni ne zna kako da probudi njegovu moć. Hereme, Jehanume... ostavljam ga vama."

Dvojica Besomuka su se užasno uglas nasmejala od zadovoljstva i gladi. Zajedno su polako pošli ka njemu.

Našao se između njih i Elene.Da ne bi opet ostao bez prstena, navukao ga je na domali prst. Smršao je; prsti su mu bili koščati i

prsten je nesigurno visio, kao da bi svakog časa mogao da spadne. A nikada mu nije bio potrebniji. Stegao je pesnicu oko njega i počeo da se povlači pred Besomucima.

Negde duboko u sebi bio je siguran da Triok nije mrtav. Triok ga je prizvao; nestao bi iz Domaje onog časa kada Kamendolac umre. Ipak, Trioku je sigurno ostalo još samo nekoliko trenutaka života. Kovenant nije znao kako, ali želeo je da učini te trenutke bitnim.

Povlačio se pred Besomucima, ka Eleni. Stajala je mirno kraj Kolosa, posmatrajući ga. Na licu su joj bili uravnoteženi veselje i bes. Besomuci su mu polako prilazili korak po korak, gladno ispruženih ruku, sarkastično ga pozivajući da zaboravi otpor i požuri u zaborav njihovog zagrljaja.

149

Napredovali su; on se povlačio; ona je stajala u mestu, braneći mu da je dotakne. Prsten mu je beživotno visio sa prsta kao da je načinjen od metala i uzaludnosti, ničega više... tailsman bez smisla u njegovim rukama. Narastajuća plima pobune ispunila ga je beskorisnim kletvama.

Vatru mu paklenu. Vatru mu paklenu. Pakla mu i krvi!Nagonski, ne znajući zašto to čini, kriknuo je u sivi vetar. "Šumniče! Pomozi mi!"Istog časa, izuvijani vrh Kolosa je planuo. Za trenutak, dok su Herem i Jehanum jaukali, monolit je

zablistao zelenom vatrom... plamenom boje propupelog lišća i trave, zelenom koja nije imala ništa zajedničko sa smaragdnim Kamenom zlozemlja poglavara Kletnika. Sirovi, plodni mirisi zapucketali su u vazduhu kao u naletu proleća.

Iz ognja su iznenada ka Besomucima izbile dve munje. U blistavnom haosu iskri i moći, munje su pogodile Lala i Vana u grudi.

Moć monolita pržila im je srca sve dok smrtna tela Ranjana nisu sagorela, sažežena do ništavila. Onda su munje pale, a plamen utihnuo.

Herema i Jehanuma više nije bilo.Iznenadni plamsaj i nestanak vatre uzdrmali su Kovenanta. Zaboravljajući na opasnost, tupo se

osvrtao oko sebe. Ranjani su bili mrtvi. Još krvi, još života žrtvovanih njegovoj nemoći. Želeo je da krikne. Ne!

Neki nagon ga je upozorio. Sagnuo se, a Žezlo zakona mu je prohujalo pored glave.Odskočio je, okrenuo se, povratio ravnotežu. Elena je išla ka njemu. Držala je Žezlo upereno obema

rukama. Na licu joj je bilo ispisano ubistvo.Mogla ga je uništiti udarom moći Žezla, razneti ga na mestu okrećući svoju moć protiv njega, ali bila

je suviše pobesnela za takvu borbu. Želela je da ga fizički zdrobi, da ga prebije do smrti snagom sopstvenih ruku. Kada ju je pogledao u lice, načinila je pokret rukom ka Penosledu i Banoru, ni ne gledajući u tom pravcu. Skljokali su se kao marionete bez žica, pali na lice i ostali nepomični. Onda je podigla Žezlo nad glavom kao sekiru i zamahnula na Kovenanta.

Očajničkim pokretom ruke skrenuo je Žezlo, pa ga je udarilo po ramenu umesto po glavi. Od snage uadara čitava strana mu je ostala paralisana, ali posegnuo je za Žezlom levom rukom, uhvatio ga i sprečio je da ga povuče za ovi udarac.

Elena je brzo premestila ruke na Žezlu i usmerila svoju težinu u drvo kako bi iskoristila njegovu odbranu. Pritiskajući ga po ramenu, oborila ga je na kolena.

Oslonio se utrnulom rukom o zemlju, pokušavajući da joj se odupre, pokušavajući da se osloni o noge. Ali bio je preslab. Promenila je pravac pritiska tako da mu je sada gurala Žezlo pravo pod grlo. Morao je da se obema rukama brani kako mu ne bi zdrobila grkljan. Polako, gotovo bez napora, povila ga je unazad.

A onda ga je oborila na zemlju. Potiskivao je Žezlo svom preostalom snagom, ali nije mogao da je zaustavi. Dah mu je bio presečen. Zakrvavljene oči pulsirale su mu u dupljama dok je piljio u njenu svirepost.

Usmerila je pogled ka njemu kao da predstavlja hranu za najkvarniju glad njene bolesne duše. Kao da je kroz nju video Opakog kako se likujući i prezrivo kezi. Ali u njenim očima razabrao je još nešto. Triok je govorio istinu. Iza divljeg pogleda osetio je poslednje nepokoreno jezgro njenog jecanja i otpora.

Nije imao snage da se spase. Kad bi mogao da je mrzi, da dočeka njen bes besom, možda bi mogao da izvede jedan grčevit okret, jedan trzaj kojim bi osvojio još trenutak ili dva života. Ali nije mogao. Bila mu je kćer; voleo ju je. Jedino mu je ostajalo da umre ne kršeći veru u samog sebe.

Poslednjim dahom i poslednjim otporom uspeo je da zašišti. "Ti uopšte ne postojiš."Od tih reči se razbesnela kao od konačnog odricanja. U divljem besu popustila je pritisak za trenutak

kako bi prikupila svu snagu i svu silu Žezla za jedan udar kojim bi mu iskorenila odbranu života. Duboko je udahnula kao da uvlači neograničenu moć, a onda mu je svom težinom, mišićima i snagom, čitavim od Kletnika datim postojanjem, nalegla Žezlo na grlo.

Ali on je grčevito stezao Žezlo. Prstenom je pritiskao drvo. Kada je njena snaga došla u dodir sa belim zlatom, divlja magija rasprsla se kao otvoreni vulkan.

Čula su mu se zamračila od neizmernog udara. Ali nijedan plamen ni udarac nije ga dosegao; sva sila se vratila kroz Žezlo na Elenu.

150

Nije je odbacilo od njega; to nije bila ta vrsta moći. Ali procepila je runama urezano drvo Žezla kao bela zvezdana vatra, rastočila Žezlo vlakno po vlakno kao da njegov Zakon nije ništa sem okovanog svežnja iveraka. Vazduh se protresao od oštrog razdiranja. Čak je i Kolos uzmakao od tog oslobađanja moći.

Žezlo zakona pretvorilo se u pepeo u rukama mrtve Elene.Vetar je istog časa minuo kao da mu je erupcija prostrelila grudi. Uz treperenje, udare i tihe krike

stropoštao se na zemlju i zamro kao da je demon zime ubijen jednim ubodom.Oko Elene se proširio vrtlog sile, narastao kao zloduh vetra sa njom u središtu. Njena smrt joj se

vratila; zakon koji je prekršila sada ju je ponovo isisavao iz života. Pred Kovenantovim očima... omamljenim i nerazumevajućim, gotovo zaslepljenim od pomilovanja... počela je da nestaje. Deo po deo, nestajala je u vrtlogu, prelazila u ništavilo. Ali dok je bledela i nestajala, gubila bolesno postojanje, našla je snage za konačni krik.

"Kovenante", dozvala je kao izgubljeni glas pustoši. "Voljeni! Udari i za mene!"A onda je nestala, ponovo upijena u smrt. Vir je postao bled, sve bleđi, sve dok nije iščezao u

neuznemirenom vazduhu.Kovenant je ostao sam sa svojim žrtvama.Nevoljno, pomoću nečeg o čemu nije imao pojma, uspeo je da se spase... i dozvolio je da mu

prijatelji stradaju. Osećao se očišćeno, krhko, lišen pobedonosnosti, kao da je svojim rukama ubio ženu koju voli.

Toliki ljudi su se žrtvovali.Znao je da je Triok još živ, pa se bolno podigao na noge i oteturao do oborenog Kamendolca. Trioku

je dah krkljao u grudima kao mlaz krvi; uskoro će umreti. Kovenant je seo na zemlju i podigao Triokovu glavu sebi u krilo.

Triokovo lice bilo je izobličeno silom koja ga je zdrobila. Ugljenisana koža ljuštila mu se sa lobanje, a oči su mu bile spržene. Iz mltave crne rupe gde su mu nekada bila usta izlazili su laki oblaci dima kao poslednji trzaji duše.

Kovenant je obgrlio Triokovu glavu obema rukama i počeo da plače.Nešto kasnije, Kamendolac je na neki način osetio ko ga drži. Kroz smrt koja mu se zgušnjavala u

ždrelu borio se da progovori: "Kovenante."Glas mu je bio jedva čujan, ali Kovenant je savladao suze da bi odgovorio. "Čujem te.""Ti nisi kriv. Ona je... osuđena od rođenja."Toliko je milosrđa mogao da pokaže. Još jedan trzaj i dim je nestao. Kovenant ga je držao i znao da

više nema ni traga života u njmu.Shvatio je da mu je Triok oprostio. Kamendolac nije bio kriv što mu njegov dar nije doneo utehu.

Povrh svega ostalog, Kovenant je bio odgovoran i za usud Elenine smrti. Bila je kćer zločina koji nikada neće moći da povuče. Zato je mogao samo da sedi sa Triokovom nemom glavom u krilu i plače, čekajući na prestanak prizivanja, kraj koji će ga otrgnuti iz Domaje.

Ali kraj nije dolazio. Ranije je uvek počinjao da nestaje čim njegov prizivač umre; ali sada je ostao tu. Prolazili su trenuci, a on i dalje nije nestajao. Postepeno je shvatio da ovog puta neće nestati, da iz razloga koje ne razume još nije propustio priliku.

Nije morao da prihvati Eleninu sudbinu. To nije bila poslednja reč... ne još.Kada su se Banor i Penosled promeškoljili, zaječali i počeli da dolaze svesti, naterao je sebe da se

pokrene. Pažljivo, promišljeno, skinuo je burmu sa domalog prsta i natakao je na kažiprst obogaljene ruke, odakle je bilo manje verovatno da će skliznuti.

Onda se, obuzet bolom i žaljenjem, podigao na kosti koje mogu sve da podnesu i othramao da pomogne prijateljima.

17. UBOJNE ZARAVNI

Banor se oporavio brže od Penosleda. Uprkos poodmaklim godinama još je imao čvrstinu haručaija; kada mu je Kovenant protrljao vrat i zglobove, izvukao se iz nesvestice i gotovo istog časa postao spreman. Pogledao je Kovenanta u suzne oči sa tipičnom ravnodušnošću i zajedno su pošli da vide šta mogu da učine za džina.

151

Penosled je ječeći ležao na zemlji, obuzet naknadnom groznicom. Od grčeva je iskezio zube, a ogromnim šakama udarao se po grudima kao da pokušava da zdrobi neko strašno mesto zla u sebi. Izgledalo je da će nauditi samom sebi. Zato je Banor seo na zemlju kraj džinove glave, oslonio mu se nogama na ramena i uhvatio ga za razmahane šake. Držao mu je ruke dok mu je Kovenant sedeo na grudima i udarao ga po iskeženom licu.

Posle nekoliko trenutaka otpora Penosled je urliknuo. Divlje se uvijajući, prebacio je Banora na Kovenanta, srušio ga sa sebe i skočio na noge, dahćući.

Kovenant se povukao van domašaja Penosledovih pesnica. Džin je treptao i zahtao, ali brzo se pribrao i prepoznao prijatelje. "Kovenante?" zastenjao je. "Banore?" Kao da se bojao da su postali Besomuci.

"Penoslede", odgovorio je Kovenant stegnutog grla. Suze olakšanja klizile su mu niz upale obraze. "Dobro si."

Penosled se polako opustio kada je video da su mu prijatelji zdravi i čitavi. "Kamena mu i mora!" tiho je prokleo, drhteći pri svakom udisaju. "Ah! Prijatelji... jesam li vam naudio?"

Kovenant nije mogao da odgovori; zagušili su ga novi jecaji. Pustio je da Penosled vidi njegove suze; nije imao drugog načina da kaže džinu šta oseća. Trenutak kasnije, Banor je odogovorio umesto njega. "Dobro smo... koliko možemo biti. Nisi nam naneo nikakvu povredu."

"A... a duh Vrhovnog poglavara Elene? Žezlo zakona? Kako to da smo još živi?""Nema ih." Kovenant se trudio da se savlada. "Uništeni su."Penosledovo lice bilo je puno saučešća. "Ah, ne, prijatelju", uzdahno je. "Ona nije uništena. Smrt ne

može biti uništena.""Znam. Znam to." Kovenant je zaškripao zubima i obgrlio se dok nije prošao talas osećanja. Onda je

počeo da se povlači i uspeo je da postigne kakav-takav mir. "Ona je mrtva... ponovo mrtva. Ali Žezlo... Žezlo je uništeno. Divljom magijom." Napola uplašen od reakcije prijatelja na to saopštenje, žurno je dodao. "Nisam ja to učinio. To nije moje delo. Ona..." Nije dovršio. Setio se Moramovih reči. Ti jesi belo zlato. Kako da bude siguran da to nije njegovo delo?

Ali to otkriće samo je zapalilo neobičan sjaj u Banorovom mirnom pogledu. Haručai su oduvek smatrali da je oružje nepotrebno, da čak izopačuje. Banoru je nestanak Žezla doneo pre zadovoljstvo nego žaljenje. A Penosled je slegnuo ramenima na svako objašnjenje, kao da nije važno u poređenju sa prijateljevom nevoljom. "Ah, Kovenante, Kovenante", zastenjao je. "Kako možeš da izdržiš? Ko može da izdrži tako nešto?"

"Ja sam gubavac", odvratio je Kovenant. Iznenadio je samog sebe što govori bez gorčine. "Mogu sve da podnesem. Zato što ne osećam." Raširio je bolesne ruke jer su ga suze očito izdavale. "Ovo je san. Ne može mi ništa. Ja sam...", iskrivio je lice, prisetivši se uverenja koje je navelo Elenu da porekne Zakon smrti, "...ja sam neosetljiv."

Umesto odgovora, džinove upale oči ispunile su se suzama. "I veoma si hrabar", rekao je promuklim glasom. "Daleko me prevazilaziš."

Džinovo žaljenje gotovo je opet navelo Kovenanta na plač. Ali smirio se pomišljajući na pitanja koja će morati da postavi, stvari koje će morati da kaže. Želeo je da se nasmeši Penosledu, ali obrazi su mu bili suviše ukočeni. Onda se osetio kao da je uhvaćen u večitom promašaju, stalnoj nesposobnosti uzvraćanja. Laknulo mu je što je morao da se okrene kada im je Banor skrenuo pažnju na vreme.

Banor im je ukazao na odsustvo vetra. U borbi sa Elenom jedva je primetio promenu. Ali sada je mogao da oseti mirovanje atmosfere kao da je opipljiva. Ledeni bes poglavara Kletnika nestao je bar za neko vreme. A bez vetra koji bi ga nosio, pokrivač sivih oblaka visio im je nad glavama, mrgodan i prazan, kao kovčeg bez leša.

Vazduh je odmah delovao toplije. Kovenant je napola očekivao da na tlu vidi vlagu od topljenja zaleđene zemlje, napola je očekivao da proleće odmah počne. U blagom mirovanju vaduha zvuk vodopada jasno je dopirao do njega.

Banorova čula dosezala se dalje; osećao je nešto što je Kovenant propustio. Trenutak kasnije poveo je Kovenanta i Penosleda do Kolosa da im pokaže šta je našao.

Sa bazaltnog monolita širilo se zračenje toplote.Ova toplota sadržala je istinsko obećanje proleća; mirisala je na pupoljke i zelenu travu, na alianthu,

mahovinu i šumsku ilovaču. Kovenant je ustanovio da pod njenim uticajem može da se opusti. Odložio je jad, strah, neispunjene potrebe i sa zahvalnošću skliznuo da sedne leđima naslonjen na utešni kamen.

152

Penosled je tragao okolo dok nije našao džak sa zalihama koje je poneo iz Ranjanskog skloništa. Izvukao je hranu i posudu oblučka. On, Banor i Kovenant ćutke su jeli kraj Kolosove pesnice kao da su u zajednici... kao da prihvataju zaklon i toplotu kamena da bi mu ukazali čast. Nisu imali drugog načina da mu iskažu zahvalnost.

Kovenant je bio gladan; danima je živeo samo na demonijskom piću. Ipak je jeo i grejao se sa čudnom poniznošću, kao da ih nije zaradio i zaslužio. Znao je duboko u srcu da uništenje Žezla nije donelo Domaji ništa više od kratkog predaha, malog odlaganja konačne pobede Opakog. A taj predah nije bio njegovo delo. Refleks koji je pokrenuo belo zlato bio je svakako jednako nesvestan, jednako nekontrolisan kao da se desio u snu. A za to je utrošio još jedan život. To saznanje ga je ponižavalo. Jeo je i grejao se zbog sveg posla koji ga je očekivao... koji nijedno stvorenje u Domaji nije moglo da obavi umesto njega.

Kada su pojeli sve voće, počeo je svoj posao, pitajući prijatelje kako su dospeli do Kolosa.Penosled se trgao od tog sećanja. Prepustio je priču Banorovoj jezgrovitosti. Dok je Banor pričao,

džin je čistio i previjao Kovenantovo čelo.Banor je u kratkim rečenicama ispričao kako su Ranjani uspeli da odbiju napad na svoje sklonište,

zahvaljujući džinovoj ogromnoj pomoći. Ali bitka je bila duga i strašna i noć je minula pre nego što su Banor i Penosled mogli da pođu u portragu za njim i Lenom. ("Pragrdani!" promrmljao je Penosled, gledajući Kovenantovu ranu. "Ovo se neće zalečiti. Da bi te zarobili, stavili su znak na tebe.") Grivenari su pustili samo dvojicu uzlara, Vana i Lala, da pomognu u potrazi. Tokom te noći Ranihine je zahvatila promena. Na iznenađenje i radost Ranjana, veliki konji neočekivano su pošli ka jugu, u planinska utočišta. Ranjani su smesta krenuli za njima. Samo mešavina čuđenja i brige za Prstenošu navela ih je da daju neku pomoć Banoru i Penosledu.

I tako su njih četvorica počeli lov. Ali izgubili su previše vremena; vetar i sneg sakrili su tragove. Izgubili su ih južno od Lunjinstana i nisu mogli da nađu ni traga od Kovnenanta. Konačno su zaključili da je sigurno našao nekoga ko ga je poveo ka istoku. Zajedno su požurili koliko su god mogli ka Oborini reke Zemljospust.

Putovanje su usporavali i otežavali čopori kreša i razbojnika i četvorka se bojala da je Kovenant napustio Gornju zemlju pre više dana. Ali kada su se približili Kolosu, naleteli su na odred pragrdana sa Besomukom Heremom-Triokom. Na svoj veliki užas, videli su da nose Nevernika, mlitavog kao da je mrtav.

Napali su i pobili pragrdane. Ali nisu mogli da spreče Herema da pozove pomoć. Pre no što su stigli da ga poraze, da spasu Kovenanta i povrate prsten, na poziv je uzvratila mrtva Elena, noseći Žezlo zakona. Bez napora je savladala svu četvoricu. Onda je dala Vana Heremu, tako da Triokove muke postanu strašnije. Kada je stigao Jehanum, taj Besomuk je ušao u Lala. Kovenant je znao nastavak.

Banor i Penosled nisu znali ništa o Leni. Nisu znali šta je usporilo Kovenantov dolazak na Zemljospust.

Kada je Banor završio, Penosled je zarežao u besnom gađenju. "Kamena mu i mora! Načinila me je nečistim. Moram da se okupam... biće mi potreno čitavo more da sperem ovu prisilu."

Banor je klimnuo glavom. "I meni."Ali nijedan se nije pomerio, iako je reka Zemljospust bila omah iza niskog brdskog lanca. Kovenant

je znao da mu se to stavljaju na raspolaganje; kao da su osetili koliko su mu potrebni. A imali su i svoja pitanja; ali nije bio spreman za stvari koje bi morao da kaže. Posle kratke tišine bolno je upitao. "Triok me je prizvao... a on je mrtav. Zašto sam još tu?"

Penosled je malo promozgao pre nego što je odgovorio. "Možda zato što je Zakon smrti prekršen... možda te je taj zakon ranije slao iz Domaje kada bi umro onaj ko te je prizvao. Ili sam možda i ja imao udela u prizivanju."

Da, uzdahnuo je Kovenant u sebi. Dugovao je Trioku mnogo manje nego što duguje Penosledu.Nije više mogao da izbegava odgovornost; primorao je sebe da opiše šta se desilo sa Lenom.Glas mu je bio turoban dok je govorio o njoj... o starici koja je ostala proburažena i nepokopana zato

što se, onako izgubljena, vezala za čoveka koji joj je naudio. A njena smrt bila je samo najnovija tragedija u njenoj porodici. Od prvog do poslednjeg, svi njeni su trpeli udarce zbog njega: oblučar Trel, Atiaran, družbenica Trelova, Vrhovni poglavar Elena, sama Lena - sve ih je uništio. Te stvari su ga izmenile, načinile od njega drugačijeg čoveka. To mu je omogućilo da postavi novo pitanje pošto je ispričao svoju priču.

153

"Penoslede", uobličio je pitanje što je pažljivije mogao, "to se mene ne tiče. Ali Pieten mi je napričao strašne stvari o tebi. Ili je hteo da zvuče strašno. Rekao je..." Ali nije mogao da izgovori reči. Bez obzira na to kako ih rekao, zvučaće kao optužba.

Džin je uzdahnuo i nekako se skljokao. Zagledao se u prepletene prste kao da se negde između njihove nežnosti i grubosti krije tajna koju ne može da otkrije, ali više nije izbegavao pitanje. "Rekao je da sam izdao svoj narod... da su džinovi iz Primorja pobijeni do poslednjeg deteta od ruke turiye Besomuka zato što sam ih napustio. To je istina."

Penoslede! - jeknuo je Kovenant. Prijatelju! Tuga je izvirala u njemu i gotovo ga ponovo navela na plač.

"Mnogo šta je izgubljeno tog dana u Leleju", rasejano je rekao Banor."Da." Penosled je zatreptao kao da pokušava da zadrži suze, ali oči su mu bile suve, spržene kao

zemlja. "Da, mnogo šta. Ja sam tek najmanje od svega.Ah, Kovenante, kako da ti pričam o tome? Na ovom jeziku nema reči dovoljno dugačkih za

pripovest. Nema reči koje mogu da opišu ljubav za izgubljenu domovinu, ili patnju nestajanja semena, ili ponos... ponos u vernosti. Ta vernost bila je naš jedini odgovor na izumiranje. Ne bismo mogli podneti naše opadanje da nismo imali ponos.

Zato je moj narod... džinovi... a i ja, na neki način... džinovi su bili obuzeti užasom... gnušanjem tako dubokim da im je utrnula čak i srž kostiju... kada su videli da im je ponos rastrgnut... otrgnut od njih kao trula jedra na vetru. Potonuli su od toga. Videli su znamenje svoje nade u Dom... trojicu braće... izmenjenih iz vernosti u najmoćnije zlo jednim malim potezom sile Opakog. Ko bi u Domaji mogao da se suprotstavi džinu-Besomuku? Tako su Bezemljaši postali način da se uništi ono na čemu su zasnivali svoju istinitost. A u užasu pred propadanjem svoje vernosti, besmislica kojih su se pridržavali tokom dugih stoleća ponosa, bili su ucveljeni. Taj preokret nije ostavio u njima mesta za borbu ili otpor ili izbor. Radije nego da podnesu cenu svog promašaja... radije nego da rizikuju da ih još više bude pretvoreno u Dušomorove sluge... oni su... oni su izabrali smrt.

I ja sam... na svoj način, bio isto tako užasnut. Ali već sam video ono što oni nisu, do tog trenutka. Video sam kako postajem ono što sam mrzeo. Za razliku od ostalih u mom narodu, nisam bio iznenađen. Nije me užasnula vizija džinova-Besomuka. Užasnuo me je moj... moj sopstveni narod.

Ah! Kamena mu i mora! Zgrozio sam se od njih. Besneo sam na njih... jurio sam kroz Lelej kao tamno more besa, urličući nad njihovom pedajom, besneći da izazovem makar iskru otpora u ovlaženom ugljevlju njihovih srca. Ali oni... oni su odlagali alate, gasili vatre, pripremali kuće kao da se spremaju na odlazak..." Iznenada se prigušeni bol izlio u krik. "Moj narod! Nisam mogao da podnesem! Napustio sam ih... pobegao sam da ne bih i ja pao u stravu kao oni. Zato su pobijeni. Ja, koji sam mogao da se borim sa Besomukom, napustio sam ih u najdubljoj i najcrnjoj potrebi." Nesposoban da se dalje uzdržava, podigao se na noge. Bolan, izmučen glas mu promuklo se probijao kroz grlo. "Nečist sam. Moram da se operem."

Ukočeno uspravljen, okrenuo se i oteturao ka reci.Bespomoćnost Kovenantovog gneva izbila je u obliku bola. I njegov glas se tresao kada se obratio

Banoru. "Ako kažeš jednu jedinu reč da ga optužiš, kunem se..."Prekinuo je na pola. Suviše često je već nepravedno optuživao Banora; krvna garda odavno je

zaslužila da se prema njima bolje ponaša. Ali Banor je samo slegnuo ramenima. "Ja sam haručai", rekao je. "Ni mi nismo neosetljivi. Izopačenje ima mnoga lica. Okrivljenje je mnogo primamljivije lice od ostalih, ali je ipak samo maska Opakog."

Posle tolikog govora Kovenant je morao da ga pažljivije pogleda. Nešto se isprečilo između njih, nešto što nikada nije moglo da se otkloni, čak ni kod Doline vešala ni u Ranjanskom skloništu. Izgledalo je kao uobičajeno nepoverenje krvne garde, ali kada je pogledao Banora u oči osetio je da je u pitanju nešto ozbiljno.

Banor je nastavio nepromenjenim glasom. "Mržnja i osveta su takođe maske."Kovenant se zaprepastio koliko je krvni gardista ostario. Smrtnost mu se ubrzavala. Kosa i obrve bili

su mu potpuno sedi; koža mu je delovala sparušeno kao da je počela da vene; bore oko očiju izgledale su nekako konačno, kao brazde smrti urezane u kožu. Ipak, njegova mirna ravnodušnost bila je potpuna kao i uvek. Nije izgledao kao čovek koji bi otkazao zakletu odanost poglavarima.

"Prapoglavaru", rekao je smireno, "Šta ćeš sad da radiš?""Da radim?" Kovenant se trudio da govori kao krvni gardista, ali nije mogao da bez žaljenja

posmatra Banorovo starenje. "Još me čeka posao. Moram da idem u Kletnikov Tabor."

154

"Zbog čega?""Moram da ga zaustavim.""Vrhovni poglavar Elena takođe je pokušala da ga zaustavi. Video si kako se to završilo.""Da." Kovenant se potpuno slagao sa Banorovom izjavom, ali nije se pokolebao. "Moram da nađem

bolji način od njenog.""Da li si taj izbor načinio zbog mržnje?"Otvoreno je odgovorio. "Ne znam.""Pa zašto onda ideš?""Zato što moram." To moram nosilo je težinu neporecive neophodnosti. Beg koji je zamislio po

izlasku iz Morinmosa ne bi bio dovoljan. Potrebitost Domaje držala ga je kao oklop. "Učinio sam toliko pogrešnih stvari. Moram pokušati da ih popravim."

Banor je neko vreme razmišljao o tom odgovoru, a onda otvoreno upitao. "Da li znaš kako da upotrebiš divlju magiju?"

"Ne", odgovorio je Kovenant. "Da." Oklevao je, ne zato što nije znao odgovor, nego zato što se nije usuđivao da ga izgovori. Ali osećanje nerešenih pitanja između njega i Banora postalo je jasnije; reč je bila o nečem većem od nepoverenja. "Ne znam kako da je prizovem, kako da išta učinim sa njom. Ali znam kako da je pokrenem." Živo se sećao kako ga je Banor preklinjao da pomogne Vrhovnom poglavaru Prothalu u prizivanju Ognjenih lavova u Planini groma. "Ako stignem do Kamena Zlozemlja... mogu nešto da učinim."

Glas krvnog gardiste je ogrubeo. "Kamen izopačuje.""Znam." Jasno je razumeo na šta Banor misli. "Znam. Zato i moram da dospem do njega. On je

uzrok... svega ovoga. Zato me je poglavar Kletnik koristio. Zato je Elena... učinila ono što je učinila. Zato mi je Mhoram verovao."

Banor se nije protivio. "Hoće li doći do novog Obesvećenja?"Kovenant je morao da se pribere pre nego što je odgovorio. "Nadam se da neće. Ja ga ne želim."Umesto odgovora krvni gardista je ustao. Ozbiljno se zagledao u Nevernika. "Prapoglavaru

Kovenante, neću te pratiti u tom pohodu.""Nećeš?" Kovenant se pobunio. Duboko u sebi bio je siguran, računao je na Banorovu pratnju."Ne. Više ne služim poglavare."Kovenant je uzvratio grublje nego što je nameravao. "Dakle, odlučio si da im okreneš leđa?""Ne." Banor je mirno odbio optužbu. "Pružiću onu pomoć koju mogu. Predaću ti sva znanja krvne

garde o Ubojnim zaravnima, o Kuraš Kveliniru i Uboj Plampepelu. Ali Pusto Grobište, sedište Obesvećenja... tamo neću ići. Najdublja želja krvne garde bila je da se bori sa Opakim u njegovom domu, u potpunoj službi protiv Izopačenja. Ta želja nas je zavela. Ostavio sam se toga. Moje pravo mesto sada je sa Ranihinima i njihovim Ranjanima, u izgnanstvu u planinama."

Kovenant kao da je osetio patnju iza ravnodušnog govora... patnju koja ga je bolela kao što ga je uvek boleo razgovor sa ovim čovekom. "Ah, Banore", uzdahnuo je. "Zar se toliko stidiš onoga što si bio?"

Banor je podigao sede obrve kao da se primakao istini. "Ne stidim se", odsutno je rekao. "Ali tužan sam što je bilo potrebno toliko stoleća da bismo naučili granice naše vredosti. Otišli smo predaleko u ponosu i gluposti. Smrtnici ne bi trebalo da ostavljaju žene, san i smrt radi bilo kakve službe... da ne bi lice promašaja postalo suviše, neizdržljivo mrsko." Zastao je gotovo kao da okleva, a onda zaključio. "Jesi li zaboravio da je Vrhovni poglavar Elena uklesala naša lica kao jedno u svoj poslednji rad ukoštavanja?"

"Nisam." Banor ga je dirnuo. Odgovorio je istovremeno potvrdom i obećanjem. "Neću nikada zaboraviti."

Banor je polako klimnuo glavom. "I ja moram da se operem", iznenada je rekao i bez osvrtanja otišao ka reci.

Kovenant ga je na trenutak gledao kako se udaljava, a onda je zavalio glavu, naslonio je na toplotu Kolosa i zatvorio bolne oči. Znao je da više ne bi trebalo da odlaže polazak, da povećava rizik svakim trenutkom koji tu provede. Poglavar Kletnik sigurno će znati šta se desilo; osetiće iznenadno uništenje Žezla i tražiće sve dok ne otkrije objašnjenje; možda će ponovo izvući Elenu iz smrti da bi mu odgovorila na pitanja. Onda će početi pripreme protiv Nevernika; Kletnikov Tabor biće branjen; biće odaslani odredi za potragu. Svako odlaganje može se pretvoriti u poraz.

Ali Kovenant nije bio spreman. Još je morao da učini jedno priznanje... poslednje i najteže što ima da kaže svojim prijateljima. Zato je sedeo, upijajući toplotu Kolosa kao podršku, dok je čekao da se Banor i

155

Penosled vrate. Nije hteo da ponese sa sobom teret još jednog nepoštenja kada napusti mesto na kome je umro Triok.

Banor nije dugo bio odsutan. Vratio se zajedno sa Penosledom, obojica potpunio mokri, da se osuše na toploti kamena. Penosled je povratio staloženost. Zubi su mu blesnuli kroz ukočenu, mokru bradu kao da jedva čeka da pođe... kao da je sreman da oružjem prokrči put kroz more protivnika radi samo jedne prilike da udari na Opakog. A Banor je natmureno stajao kraj džina. Bili su jednaki, uprkos razlici u veličini. Obojica su uzvratila Kovenantu pogled. U jednom trenutku osetio se rastrzan između njih, kao da prestavljaju suprotne polove njegove dileme.

Još čudnije od osećanja rastrzanosti bilo je uverenje koje je došlo sa njim. U jednom kratkom trenutku kao da je prvi put shvatio na čemu je. Dok je utisak trajao, strah od protivljenja ili nesigurnosti prosto je spao sa njega. "Ima još nešto", rekao je obojici, "još nešto što moram da vam kažem."

Nije hteo da vidi njihovu reakciju sve dok ne ispriča celu pripovest, pa je sedeo zagledan u beživotni krug svoje burme dok je opisivao kako ga je Vrhovni poglavar Mhoram prizvao u Veselkamen i kako ga je on odbio.

Govorio je što je sažetije mogao, ne umanjujući nevolje u Veselkamenu koje je video, niti opasnost po devojčicu zbog koje je odbio Mhoramovu molbu, niti histeriju koja ga je obuzela kada je vršio izbor. Dok je govorio, ustanovio je da ne žali što je tako odlučio. To, izgleda, nije imalo veze ni sa žaljenjem ni sa voljom; prosto nije bilo načina da drugačije odabere. Ali Domaja je imala mnogo razloga za žaljenje... bezbroj razloga, po jedan za svaki izgubljeni život, po jedan za svaki dan trajanja zime, zato što nije predao i sebe i prsten Mhoramu u ruke. Objasnio je ono što je učinio da barem Banor i Penosled ne bi mogli da mu prebace zbog nepoštenja.

Kada je završio, ponovo je podigao pogled. Ni Banor ni Penosled isprva ga nisu gledali u oči; svako na svoj način, bili su uznemireni onim što su čuli. Konačno je Banor uzvratio Kovenantu pogled i mirno rekao. "Skup izbor, Neverniče. Skup. Mnogo zla moglo je biti odvraćeno..."

Penosled ga je prekinuo. "Skupo! Moglo je!" Usne su mu se izvile u divljem osmehu koji se ogledao i u upalim očima. "Dete je spaseno! Kovenante... prijatelju... čak i ovako umanjen, čujem radost u takvom izboru. Tvoja hrabrost... kamena mu i mora! Zapanjen sam."

Banor se nije pokolebao. "Zovi to hrabrošću ako hoćeš. Svejedno je skupa. Domaja će krvariti još mnogo godina, ma kakav bio ishod tvog pohoda u Kletnikov tabor."

"Ne znam", ponovo je morao da kaže Kovenant. Znao je, toliko živo da mu je teško padalo. "Ne bih ni mogao drugačije. A... a ni ja tada nisam bio spreman. Sada sam spreman... spremniji." Nikada neću biti spreman, pomislio je. Nemoguće je biti spreman za ovo. "Možda mogu da učinim nešto što tada nisam mogao."

Banor ga je još trenutak gledao u oči, a onda kratko klimnuo glavom. "Hoćeš li sad poći?" bezizražajno je upitao. "Izopačenje će krenuti u potragu za tobom."

Kovenant je uzdahnuo i podigao se na noge. "Da." Nije želeo da ostavi utešnu toplotu Kolosa. "Spremni ili ne, hajde da počnemo."

Hodao je između Banora i Penosleda, a oni su ga poveli uz poslednji breg do mesta odakle je mogao da pogleda niz liticu Domajinog Sunovrata u Ubojne zaravni.

Ponor kao da je iskočio iza brda, kao da je u zasedi čekao Kovenanta... odjednom se zatekao kako gleda preko ivice u dubinu od hiljadu stopa... ali zgrabio je obojicu prijatelja za ruke i duboko disao da bi savladao vrtoglavicu. Trenutak kasnije, iznenadnost vidika izbledela je i počeo je da primećuje pojedinosti.

U podnožju brega, s leve strane, reka Zemljospust obrušavala se naniže u žurbi da se teško prelije preko ivice Sunovrata. Vreva njegove grmljavine bila je višeslojna. Na ovom mestu litica se razdvajala na četiri ili pet nejednakih stepenika, tako da se vodopad spuštao postepeno, istovremeno i neusklađeno. Sa dna Oborine povijao se ka jugoistoku i beskrajnim pustarama Ubojnih zaravni.

"Tamo", rekao je Banor, "tamo počinju iskušenja. Tamo Zemljospust postaje Podrivnica koja teče zagađena ka Moru. To je sumorna i odvratna voda, nepodesna za upotrebu svakome sem njenim sopstvenim naopakim žiteljima. Ali neko vreme ti je to put. Pružiće ti stazu kroz veći deo ovih opasnih zaravni. I odvešće te južno od Kuraš Kvelinira.

Ti znaš", obratio se Penosledu, "da Ubojne zaravni čine široku pustaru oko predgorja Pustog Grobišta, gde se Kletnikov Tabor nadvija nad More. U toj pustari leži Kuraš Kvelinir, Lomnik Bregovi. Neki pričaju da je te bregove stvorilo razlamanje planine... po drugima su oblikovane od šljake i ostataka ratnih jazbina, peći i odgajališta Izopačenja. Kako god da su nastali, predstavljaju lavirint koji sprečava

156

približavanje svih neprijatelja. A u njima leži Gorak Krembal... Uboj Plampepel. Od jedne do druge litice Mora, pa oko predgorja, brani središte Izopačenja lavom, tako da niko ne prođe tuda i ne stigne do otvorenih čeljusti Tabora.

Spodobe Izopačenja ulaze i izlaze iz Pustog Grobišta kroz tunele koji se otvaraju na tajnim mestima unutar Kuraš Kvelinira. Ali srce mi govori da ti taj prilaz neće odgovarati. Ne sumnjam da će džin naći tunel u lavirintu. Ali na tom putu pred vama će stajati sve vojske Izopačenja. Nećete proći.

Reći ću vam o prolazu kroz Lomnik Bregove, sa južne strane. Tamo je najuža tačka Uboj Plampepela, gde lava teče u More kroz pukotinu na litici. Džin će naći prelaz na tom mestu." Govorio je kao da raspravlja o pogodnoj putanji kroz planine, a ne približavanju onome ko je izopačio krvnu gardu. "Tim putem možda ćete neprimećeni upasti u Pusto Grobište."

Penosled je upijao podatke i klimao glavom. Pažljivo je slušao Banora dok je potanko objašnjavao put kroz lavirint Kuraš Kvelinira. I Kovenant je pokušao da sluša, ali pažnja mu je lutala. Kao da ga je Zemljospust dozivao. Uporna vrtoglavica kvarila mu je usredsređenost. Elena, šaptao je u sebi. Prizivao ju je u um, nadajući se da će ga njena slika umiriti. Ali smaragdno zračenje njene sudbine nagnalo ga je da se trgne i zastenje.

Ne! Suprotstavio se napadu vrtoglavice. Ne mora biti tako. To je samo san. Mogu nešto da učinim.Penosled i Benor su ga čudno gledali. Grozničavo, panično ih je stezao. Nije mogao da odvoji pogled

od vodopada. Pozivao ga je naniže kao čarolija smrti.Duboko je udahnuo. Prst po prst, naterao je sebe da pusti prijatelje. "Hajde da krenemo", promrmljao

je. "Ne mogu da podnesem dalje čekanje."Džin je podigao vreću. "Spreman sam", rekao je. "Zalihe su nam tanke... ali nemamo gde da ih

dopunimo. Možemo se samo nadati da u Donjoj zemlji pronađemo alianthu."Ne odvajajući pogled od Sunovrata, Kovenant se obratio Banoru. Nije mogao zamoliti krvnog

gardistu da se predomisli. "Hoćeš li sahraniti Trioka? Zaslužio je pristojan grob."Banor je klimnuo glavom. "Uradiću i još ponešto." Posegnuo je pod kratki ogrtač i izvukao pocrnele

metalne šiljke sa krajeva Žezla zakona. "Poneću ovo u Veselkamen. Kada mi kucne poslednji čas, vratiću se u planinski dom haručaija. Uz put ću svratiti u Veselkamen... ako se poglavari još drže u Poglavarevom Konaku. Ne znam je li u ovom metalu ostalo još nešto vredno, ali možda će oni koji prežive ovaj rat moći nekako da ga iskoriste."

Hvala, ćutke je šapnuo Kovenant.Banor je sklonio šiljke i brzo se naklonio Kovenantu i Penosledu. "Tražite pomoć kuda god pošli",

rekao je. "Izopačenje nije potpuni gospodar čak ni u Ubojnim zaravnima." Pre nego što su stigli da mu uzvrate, okrenuo se i pošao ka Kolosu. Dok je prolazio kraj vrha brega, držanje njegovih leđa jasno im je reklo da se više nikada neće videti.

Banore! - zastenjao je Kovenant. Zar je bilo tako strašno? Osećao se prazno, napušteno, kao da mu je oduzeta polovina podrške.

"Polako, prijatelju", tiho je rekao Penosled. "On se oprostio od osvete. Uništeno mu je više od dve hiljade godina verne službe... ali ipak je odabrao da ih ne izda. Takve odluke se ne donose lako. Ne vraćaju se lako. Odmazda... ah, prijatelju, odmazda je najslađi od svih tamnih slatkih snova."

Kovenant je ustanovio da još zuri u vodopad. Složeno kretanje reke samo je po sebi bilo slatko. Stresao se. "Vatru mu paklenu." Praznina takve kletve odgovarala je njegovom stanju. "Hoćemo li da krećemo ili nećemo?"

"Idemo." Kovenant je osećao džinov pogled na sebi iako ga nije video. "Kovenante... prapoglavaru... nema potrebe da trpiš ovaj silazak. Zatvori oči i ja ću te odneti dole kao sa Kevinovog vidikovca."

Kovenant je jedva čuo sebe kako odgovara. "To je bilo davno." Vrtoglavica mu je opet okretala glavu. "Ovo moram da uradim sam." Za trenutak je gotovo popustio u otporu i pao na kolena. Dok mu je mučnina isisavala mozak, shvatio je da je lakše ući u nju nego pobeći... da je jedini način pobede nad vrtoglavicom taj da joj nađe središte. Negde u centru vrtloga biće oko, jezgro postojanosti. "Samo pođi napred... tako da možeš da me uhvatiš." Samo će u srcu vrtloga moći da nađe čvrsto tlo.

Penosled ga je sumnjičavo pogledao, a onda pošao niz rub litice blizu Oborine. Dok je Kovenant hramao za njim, otišao je do ivice, pogledao dole da nađe najbolje mesto za silazak, a onda prešao ivicu i nestao sa vidika.

157

Kovenant je za trenutak nesigurno stajao na ivici Domajinog Sunovrata. Oborina je zijala na njega sa svih strana; prizivala ga je kao olakšanje u delirijumu. To je bio tako lak odgovor. Vrtoglavica mu je narastala, a nije znao kako da je savlada.

Od tog porasta pulsirali su mu damari u ranjenom čelu. Okretao se oko bola kao oko stožera i pritom ustanovio da zavodljiva panika stropoštavanja jenjava. Izgledalo je da mu se obistinila nada u postojanje središta vrtoglavice. Vrtlog se nije zaustavio, ali je popustio stisak i povukao se u pozadinu. Pulsiranje u čelu polako se umirilo.

Nije pao.Bio je slab kao izgladneli pokajnik... jedva sposoban da nosi sopstvenu težinu. Ali kleknuo je na

ivicu i prebacio noge preko nje. Priljubljen za vrh litice rukama i trbuhom, počeo je da naslepo traži oslonac za noge. Uskoro je puzao unatraške niz Domajin Sunovrat kao da je to ponor njegove lične budućnosti.

Silazak je potrajao, ali nije bio naročito težak. Penosled ga je štitio celim putem niz izlomljenu liticu. Strmiji delovi bili su ublaženi dovoljnim brojem ispusta, pukotina i žilavog žbunja, pa je ceo put bio prilično prohodan. Džinu nije bilo teško da pronađe stazu kojom će i Kovenant moći da prođe, a i Kovenant je vremenom stekao dovoljno samopouzdanja, tako da je poslednje delove do podbrežja uspeo da pređe sa manje pomoći.

Kada je konačno stigao do nižeg tla, odvukao je iscrpljene nerve pravo do jezerca u podnožju Sunovrata i bacio se u ledenu vodu da spere nakupljene slojeve znoja od straha.

Dok se Kovenant kupao, Penosled je napunio vrč vodom i napio se pravo iz jezera. To će možda biti poslednja voda koju vide. Onda je pripremio posudu oblučka za Kovenanta. Dok se Nevernik sušio, upitao je Penosleda koliko će im trajati zalihe hrane.

Džin je iskrivio lice. "Dva dana. Tri ili četiri ako nađemo alianthu u Ubojnim zaravnima. Ali daleko smo od Kletnikovog Tabora. Čak i ako uletimo pravo u ruke Dušomoru, imaćemo dva ili tri gladna dana za sobom pre nego što nam on učini nepotrebnim svako osveženje." Tu se nasmešio. "Ali kažu da gladan čovek svašta nauči. Čeka nas more mudrosti na ovom putu, prijatelju."

Kovenant se stresao. Već je imao iskustva sa glađu. A sada je pred njim bila mogućnost smrti od gladi; čelo mu je bilo ponovo ranjeno; moraće daleko da hoda na bosim nogama. Jedan po jedan, sticali su se uslovi za povratak u stvarni život. Dok je pritezao pojas na ogrtaču, tmurno je mumlao. "Jednom sam čuo Mhorama da kaže kako mudrost ne doseže duboko ispod kože. Ili već nešto tako. Što znači da su gubavci sigurno najmudriji ljudi na celom svetu."

"Jesu li?" upitao je džin. "Jesi li ti mudar, Neverniče?""Ko zna? Ja sam... mudrost je često precenjena."Na ovo se džin još šire nasmešio. "Možda i jeste... možda i jeste. Prijatelju, nas dvojica smo

najmudriji u Domaji... mi koji pešačimo nenaoružani i neiskupljeni pravo u naručje Opakom. Zaista, mudrost je kao glad. Možda je veoma fina... ali ko bi rado učestvovao u tome?"

Uprkos odsustvu vetra, vreme je još bilo zimsko. Kamene ivice jezera prekrivao je sloj leda od smrznutih kapljica Sunovrata, a Penosledov dah kondenzovao se na vlažnom vazduhu. Kovenant je morao da se kreće kako bi se zgrejao i očuvao hrabrost. "Nije fina", poluglasno je gunđao. "Ali je korisna. Hajde."

Penosled je spakovao oblučak, prebacio vreću preko širokih ramena i poveo Kovenanta duž reke, dalje od Sunovrata.

Noć ih je zaustavila pre no što su prešli tri ili četiri milje. Ali tada su već napustili podbrežje i poslednje ostatke ne-Ubojnih predela koji su se, nekada u davnoj istoriji Zemlje, protezali od Južnik pustara na severu do Sarangrava i Davilje, Velike močvare. Bili su u šiprazima Podrivnice.

Sivo, krto, mrtvo žbunje i drveće... kleke i nekada divni tamarindi... izdizalo se iz osušenog mulja na obe strane vode, zauzimajući tlo koje je nekada bilo deo rečnog korita. Ali Podrivnica se suzila pre više desetina ili stotina godina, ostavljajući sa obe strane delimično plodno blato... mulj u kojem su grupice žilavog drveća i grmlja nekako sastavljale kraj s krajem dok ih nije uništila neprirodna zima poglavara Kletnika. Tama se uvlačila u vazduh kao da curka iz zemlje i drveće se pretvorilo u utvarne oblike koji su učinili šipražje gotovo neprohodno. Kovenant je odustao od zamisli da se tu ulogore preko noći, jer je stvrdnuto blato bilo ustajalo, bolesno zaudaralo, a reka je stvarala klizave zvuke kao zaseda pred njima. Znao je da će biti bezbednije da putuju noću, ali bio je premoren i nije verovao da će džin naći put u oblačnoj tami.

No, kasnije je ustanovio da se sa reke širi svetlo nalik na plamsavu patinu; čitava vodena površina mutno je svetlucala. Svetlo nije poticalo od vode nego od vrelih jegulja koje su skakale kroz vodeni tok.

158

Izgledale su gladno, sa vilicama načičkanim zubima. Ali omogućavale su njemu i Penosledu da nastave putovanje.

Čak i pod zvezdanom svetlošću jegulja nisu stigli mnogo dalje. Uništenje Žezla narušilo je ravnotežu zime poglavara Kletnika; bez vetra koji bi ih podržavao, zgusnuta energija oblaka se urušavala. U dubljem mrazu tame ispuštali su kišu sa slepog neba. Ubrzo su bujice padale kroz oštećeni pokrivač oblaka i razbijale se o Donju zemlju kao da se svod koji pridržava nebesa razbio. Pod takvim uslovima Penosled nije mogao da nađe put. On i Kovenant nisu imali drugog izbora nego da se zgreju zgrčeni u blatu i pokušaju da odspavaju dok čekaju.

Sa nailaskom zore kiša je stala, pa su Kovenant i Penosled nastavili duž Podrivnice u nejasnom jutarnjem svetlu. Tokom tog dana videli su poslednju alianthu; dok su prodirali u Ubojne zaravni, blato je postalo premrtvo za blagovnjače. Putnici su se održavali samo malim sledovanjima iz oskudnih zaliha. Uveče je ponovo počela kiša i natopila ih sve dok im nije izgledalo kao da su do srži ispunjeni tamom.

Sledećeg dana kroz pukotinu između sivog drveća primetio ih je orao. Napravio je dva kruga nisko iznad njihovih glava, a onda odleteo, podrugljivo krešteći glasom nalik na glas mrtvaca: "Penoslede! Rodopuste!"

"Našli su nas", rekao je Kovenant.Džin je besno otpljunuo. "Da. Sada će nas goniti." Našao je gladak kamen veličine dve Kovenantove

pesnice i poneo ga sa sobom da gađa orla ako se bude opet pojavio.Tog dana se nije vratio, ali sledećeg... posle novog mučnog pljuska koji se sručio na Zaravni kao da

će pretvoriti Domaju u zdruzgano more... ptica poglavara Kletnika dva puta je načinila krug nad njima, ujutro i po podne. Prvi put ih je izazivala sve dok Penosled nije pobacao svo kamenje koje je našao, a onda se obrušila i opet zajedljivo rugala. "Rodopuste! Puzavče!"

Drugi put je Penosled imao jedan sakriven kamen. Čekao je dok se orao nije obrušio naniže, a onda ga zavitlao smrtonosnom snagom. Orao se spasao, odbivši udar krilima, ali odleteo je hramljući, jedva se održavajući u vazduhu.

"Žuri", režao je Penosled. "Ta zla ptica vodila je poteru ka nama. Sada nisu daleko."Žurili su kroz šiprag najvećom brzinom koju je Kovenant mogao da održi na neosetljivim,

izubijanim stopalima.Držali su se zaklona pod drvećem što su više mogli kako bi se sklonili od ptica-uhoda. Ta opreznost

ih je donekle usporavala, ali najveći teret bio im je Kovenantov umor. Povreda i događaj sa Kolosom iscedili su mu neku osnovnu izdržljivost. Malo je spavao u hladnim, vlažnim noćima i osećao je da polako izgladnjuje na svom sledovanju hrane. Uporno ćuteći, teturao se milju za miljom kao da ga samo strah od potere održava u pokretu. A te večeri, na patinastim plamsajima svetlosti jegulja, pojeo je poslednji deo Penosledovih zaliha.

"Šta sad?" tiho je promrmljao kada je završio."Moramo da se odričemo. Nema više ničega."Ah, pakla mu! - jeknuo je Kovenant u sebi. Živo se sećao šta mu se desilo u šumi iza farme

"Utočište", kada je pohisterisao od praznine što ju je sam sebi nametnuo. Sećanje ga je ispunilo ledenom stravom.

Taj strah je zauzvrat prizvao druga sećanja... o bivšoj ženi, Džoani, i sinu, Rodžeru. Osetio je potrebu da priča Penosledu o njima... kao da su to duhovi koje će oterati čim ih pomene pravim rečima pravoj osobi. Ali pre nego što je našao reči, misli mu je razbio prvi napad potere.

Bez upozorenja, odred majmunolikih bića naleteo je, lomeći šikaru sa južne strane Podrivnice. Bezglasno, kao napad noćne more, probili su se kroz kroz krhko drveće i svetlost jegulja. Izvukli su se na nisku obalu i zagazili preko reke prema plenu.

Ili nisu znali za opasnost ili su je zaboravili. Bez ijednog uzvika ili krika, svi su nestali pod iznenadnim, vrelim ključanjem plavo-zelene svetlosti. Niko se nije ponovo pojavio.

Kovenant i Penosled odmah su krenuli dalje. Dok je trajalo nejasno svetlo, trudili su se da prevale što veću razdaljinu od mesta napada.

Ubrzo zatim počela je kiša. Padala je na njih kao kad se planina ruši, čineći noć neprohodnom. Morali su da se zaustave. Pribili su se jedan uz drugog kao siročići pod jadnim zaklonom ogolelog drveta, pokušavajući da spavaju i nadajući se da ih potera po takvom vremenu neće pratiti.

Posle nekog vremena Kovenant je zadremao. Bio je na ivici pravog, dubokog sna kada ga je Penosled prodrmao.

159

"Slušaj!"Kovenant nije čuo ništa osim neprekidnog pljuštanja kiše. Džinov sluh bio je oštriji. "Podrivnica

raste! Biće poplave."Pipajući put kao slepci, probijajući se kroz nevidljivo drveće i grmlje, klizajući se kroz vodu koja im

je već dopirala iznad članaka, pokušali su da se uspnu iz šipraga na izdignuto zemljište. Posle dugog truda uspeli su da se izvuku iz starog rečnog korita. Ali voda je nastavila da raste, a teren nije. Sada je i Kovenant čuo kroz kišu duboku tutnjavu poplave; izgledala je kao da se u mraku nadnosi nad njih. Spoticao se po blatnjavoj vodi do kolena i nije znao kako da se spase.

Ali Penosled ga je vukao dalje. Nešto kasnije, upali su u vododerinu. Zidovi jarka bili su klizavi i voda se ulivala u njega kao bujica mulja, ali džin nije oklevao. Privezao je Kovenanta za sebe kratkim užetom od prijanjka i počeo da se probija kroz vododerinu.

Kovenant se držao za Penosleda dok su savladavali put koji kao da je bio miljama dug. Konačno je osetio da se penju. Zidovi jarka su se suzili. Penosled ga je povukao naviše.

Kada su izbili na otvorenu padinu gde im je tok vode jedva pokrivao stopala, zaustavili su se. Kovenant se, iscrpljen, sručio u blato. Kiša je slabila i on je pao u tup san sve dok se nova siva zora nije prelila preko oblaka na istoku.

Konačno je otro ulepljeni san iz očiju i seo. Penosled ga je gledao kao da se zabavlja. "Ah, Kovenante", rekao je, "baš smo dobar par. Ti si sav blatnjav i ozbiljan, a bojim se da ni ja ne izgedam ništa bolje." Zauzeo je ozbiljnu pozu. "Šta misliš?"

Penosled je za trenutak izgledao vedro i berzbrižno kao dete u igri. Kovenanta je od toga zabolelo srce. Otkada nije čuo džina da se smeje? "Umij se", rekao je što je vedrije mogao, "izgledaš glupavo."

"Počastvovan sam", uzvratio je Penosled, ali nije se nasmejao. Veselost je nestala kada se okrenuo i pljusnuo malo vode preko lica.

Kovenant je sledio njegov primer, iako je bio suviše umoran da bi se osećao prljavo. Umesto doručka otpio je tri gutljaja iz vrča, a onda se nesigurno podigao na noge.

U daljini je video nekoliko krošnji kako se izdižu nad širokim, smeđim talasima poplave. Ništa drugo nije pokazivalo granice šipražja oko Podrivnice.

U pravcu uz bujicu, kuda će on i Penosled sada morati da krenu, ležao je dugačak lanac bregova. Gomilali su se u slojevima nad njim sve dok nisu izgledali visoki kao planine, a neravne padine delovale su pusto kao da su im sami koreni mrtvi već eonima.

Zaječao je od same pomisli. Premoreno telo ga je žigalo, ali nije imao izbora; dolina Podrivnice više nije bila prohodna.

Bez ičega za jelo osim oskudnih zaliha vode, počeli su da se penju.Uspon je bio blaži nego što je prvobitno izgledao. Da je Kovenant bio sit i zdrav, ne bi mu uopšte

smetalo. Ali onako isrpljen, jedva se vukao uzbrdo. Zagađena rana na čelu bolela ga je i vukla unazad kao težak teret zakačen pravo na lobanju. Gust, vlažan vazduh kao da mu se lepio za pluća. Povremeno bi zatekao sebe kako leži između kamenja, ne sećajući se kako je izgubio stopala.

Ipak, uz Penosledovu pomoć, išao je dalje. Predveče tog dana izbili su na prevoj bregova i počeli spuštanje.

Od kako su napustili Podrivnicu, nisu videli nikakav trag poteri.Sledećeg jutra, posle noćne kiše teške i gadne kao da su se i sami oblaci ukvarili, nastavili su silazak.

Dok se Kovenantovo usukano telo privikavalo na glad, postajao je čvršći... ne snažniji, nego manje grozničav. Uspeo je da siđe bez problema, a sa grebena su išli uglavnom na istok, pravo u ogoljeni predeo.

Posle gladnog i sumornog podnevnog odmora dospeli su do avetinjske prašume trnja. Zauzimala je donji deo široke ravnice; gotovo čitavu milju na putu im je stajalo mrtvo trnovito drveće sa granama nalik na ruke i sive bodljikave žice. Čitavo područje izgledalo je kao uništeni voćnjak u kome su uzgajani oštri šiljci i kuke za oružje; trnje je stajalo u nepravilnim redovima, kao da je zasađeno tako da bi ga se moglo negovati i brati. Ponegde su se u nizovima pojavljivale praznine, ali iz daljine Kovenant nije video od čega potiču.

Penosled nije hteo da prelazi dolinu. Viši teren oivičavao je trnovitu pustaru sa obe strane, a ogoljeno drveće nije nudilo nikakav zaklon; dogod budu dole, biće lako vidljivi. Ali opet nisu imali izbora. Pustara se pružala daleko na sever i jug. Trebalo bi im vremena da zaobiđu trnje... vremena za koje bi ih možda savladala glad ili sustigla potera.

Poluglasno mumlajući, Penosled je razgledao čitavo područje što je dalje mogao, tražeći ikakav znak potere. Onda je poveo Kovenanta niz poslednju padinu, pravo u trnje.

160

Ustanovili su da su najniže grane drveća na nekih šest ili sedam stopa iznad zemlje. Kovenant je mogao da se uspravno kreće duž vijugavih redova stabala, ali Penosled je morao da se saginje ili povija gotovo do zemlje kako bi sprečio da mu trnje razdere trup ili glavu. Prebrzo kretanje sigurno bi ga povredilo. Zato su opasno sporo napredovali kroz pustaru.

Gazili su po debeloj prašini koja je pokrivala zemlju. Izgleda da sve kiše iz proteklih noći nisu dotakle ovu dolinu. Beživotna prljavština gledala je u oblake kao da ni godinama duga oluja ne bi mogla da utoli žeđ ove drevne pustinje. Pri svakom koraku dizali su se oblaci koji su ih gušili, uvlačili im se u pluća i oči... i dizali se u nebo da objave njihovo prisustvo jasno kao dim.

Uskoro su dospeli do jedne od praznina u trnju. Na svoje veliko iznenađenje, ustanovili su da je to jezerce blata. Vlažni mulj se talasao u malom bazenu. Za razliku od mrtve prašine svuda unaokolo, izgledalo je da jezero kipi od nekakvog blatnjavog života, ali bilo je hladno kao zimski vazduh. Kovenant se sklonio od njega kao da je opasno i požurio kroz trnje onoliko brzo koliko je Penosled mogao da ga prati.

Bili su na pola puta do istočnog kraja doline kada su začuli promukli uzvik daleko iza sebe. Naglo su se okrenuli i ugledali dve grupe razbojnika kako se sjuruju sa različitih bregova. Spojili su se i jurnuli kroz trnje, zavijajući, željni krvi svog plena.

Kovenant i Penosled su se okrenuli i potrčali.Kovenant je jurio na krilima straha. U prvom trenutku nije mislio ni na šta drugo osim na napor

trčanja, na pokrete nogu i pluća. Ali ubrzo je shvatio da se udaljava od Penosleda. Džinu je pognutost ograničavala brzinu; nije mogao da koristi dugačke noge jer bi se razderao o trnje. "Beži!" doviknuo je Kovenantu. "Ja ću ih zadržati!"

"Ni slučajno!" Kovenant je usporio i uskladio korak sa džinom. "Ostajemo zajedno.""Beži!" ponovio je Penosled, brzo mašući rukom kao da požuruje Nevernika.Umesto odgovora, Kovenant je sačekao svog prijatelja. Čuo je divlje povike potere kao da mu se

zarivaju u leđa, ali ostao je sa Penosledom. Već je izgubio suviše ljudi koji su mu bili važni.Penosled se iznenada zaustavio. "Idi, kad kažem! Kamena mu i mora!" Kao da je pobesneo. "Zar

stvarno misliš da ću podneti da te vidim kako mene radi napuštaš svoj cilj?"Kovenant se zaustavio i okrenuo. "Ni slučajno", ponovio je. "Bez tebe nisam ni za šta."Penosled se osvrnuo ka lovcima u trku. "Onda moraš nekako upotrebiti svoje belo zlato. Ima ih

previše.""Ne ako nastaviš da ideš! Pakla mu! Još ih možemo pobediti."Džin se okrenuo i pogledao Kovenanta. Za trenutak su mu se mišići napeli kao da će krenuti dalje.

Ali onda se ukočio; naglo je podigao glavu. Zapiljio se kroz granje nekuda u daljinu iza Kovenanta.Kovenanta je obuzeo nov užas. Okrenuo se da prati džinov pogled.Na istočnoj padini iznad doline bili su pragrdani. U ogromnom broju su hitali ka pustari kao da

gamižu, a u hodu su se skupljali u tri klina. Kovenant ih je jasno video kroz trnje. Kada su stigli do doline, zaustavili su se i počeli da mašu motkama. Potpalili su mrtvo drveće duž cele istočne ivice šume.

Trnje je smesta planulo. Vatra se širila uz tutnjavu i skakala sa drveta na drvo. Svako stablo pretvaralo se u baklju i širilo oganj dalje. Kovenant i Penosled začas su ostali požarom odsečeni od istočne strane doline.

Penosled je prenosio pogled od vatre ka poteri i nazad, a u očima ispod isturenih obrva plamteo mu je bes nalik na želju za bitkom. "Uhvaćeni u zamku!" povikao je kao da ga je razbesnela bezizlaznost situacije. Ali njegov bes imao je drugo značenje. "Pogrešili su! Ja nisam toliko osetljiv na vatru. Mogu da se probijem i napadnem ih."

"Ja jesam osetljiv", tupo je odvratio Kovenant. Posmatrao je narastanje džinovog besa sa osećanjem mučne slutnje u želucu. Znao je kako bi trebalo da odgovori. Penosled je mnogo sposobniji da se bori protiv Opakog. Trebalo je da kaže: "Uzmi moj prsten i idi. Smislićeš kako da ga upotrebiš. Možeš da prođeš pored pragrdana." Ali nije mogao da izgovori te reči. A strah da će Penosled sam zatražiti njegovu burmu proključao je u njemu i naterao ga da nađe drugu mogućnost. "Možeš li da plivaš u živom pesku?" zakrkljao je.

Džin se zagledao u njega kao da je rekao nešto nerazumljivo."Blatne bare! Možemo se sakriti u jednu od njih... dok ne prođe vatre. Ako možeš da nas sačuvaš od

davljenja."

161

Penosled je i dalje zurio u njega. Kovenant se uplašio da je džin suviše obuzet besom da bi razumeo šta mu se govori. Ali trenutak kasnije Penosled se pribrao. Oštrim grčem volje nadvladao je želju za borbom. "Da!" kratko je rekao. "Hodi!" Smesta je pošao ka vatri.

Jurili su da nađu jezerce ključalog mulja blizu vatre pre nego što ih potera sustigne. Kovenant se bojao da će zakasniti; čak i kroz divlju grmljavinu požara čuo je zavijanje gonilaca. Ali i plamen se kretao zastrašujućom brzinom. Dok su stvorenja još bila udaljena nekoliko stotina jardi, naleteo je na vrelinu ognja i skrenuo u stranu, tražeći jezerce.

Nije mogao da nađe nijedno. Od navale vreline pekle su ga oči, bio je napola slep. Nalazio se preblizu vatri. Plamen je napredovao kroz krošnje ka njemu kao zver koja proždire svet. Pozvao je Penosleda, ali glas mu se nije ni čuo u vrtlogu plamena.

Džin ga je uhvatio za ruku i povukao dalje. Trčeći povijen kao bogalj, uputio se ka jezercu tačno pod zidom vatre. Granje i trnje kraj samog blata već je cvetalo vrelim crvenim plamenom kao da ga je vatra vratila u život.

Penosled je skočio u blato.Od ubrzanja potonuli su preko glave, ali džin ih je potisnuo ka površini ogromnom snagom nogu.

Rastuća vrelina istog časa im je opržila lica. Ali Kovenant se više plašio blata. Za trenutak je panično pljuskao, a onda se setio da se u živi pesak najlakše tone baš otimanjem. Odupirući se nagonskoj panici, primorao je sebe da se umiri. Iza leđa je osećao da Penosled čini isto. Samo su im glave virile iz blata.

Nisu potonuli. Vatra je protutnjala iznad njih tokom nekoliko dugih trenutaka. Bol je parao Kovenantovo lice dok je ležao u mulju, jedva se usuđujući da diše. Potpuna bespomoćnost kao da se povećavala dok je vatra prolazila.

Kada oganj mine, on i Penosled ostaće da blaženo plutaju i brane se što bolje umeju od tri klina pragrdana, a neće smeti ni ruke da pomere.

Pokušao je da duboko udahne i dozove Penosleda. Ali dok je još udisao ruke duboko u blatu uhvatile su ga za članke i povukle naniže.

18. IZOPAČENJE

Očajnički se borio, pokušavjući da se vrati na površinu. Ali blato mu je ograničavalo pokrete, ugibalo se od svakog njegovog napora, a ruke na člancima brzo su ga vukle naniže. Posegnuo je ka Penosledu, ali nije ništa našao. Osećao je da je već duboko ispod površine jezerca.

Očajnički je zadržavao dah. Tvrdoglavi nagon za preživljavanjem terao ga je da nastavi borbu, mada je znao da iz ove ledene dubine nikada neće isplivati na površinu. Opirući se mulju, povio se i posegnuo ka nogama kako bi dohvatio prste koji su ga uhvatili. Vukli su ga naniže... osećao je vlažni stisak na člancima... ali ruke su mu prolazile kroz mesto gde bi ti prsti trebalo da budu, gde bi morali da budu.

U tom času kao da je osetio pulsiranje belog zlata. Ali to mu nije pružilo osećanje moći i nestalo je čim je pokušao da umom posegne ka njemu.

U plućima je počelo da mu nestaje vazduha. Pod kapcima su mu sevale crvene munje. Stao je divlje da zapomaže. Ne ovako! Ne ovako!

Sledećeg trenutka osetio je da menja pravac. Dok su mu pluća pucala, ruke su ga povukle vodoravno, pa naviše. Uz mokri zvuk isisavanja izvukle su ga iz blata na vlažni, crni vazduh.

Udisao je u drhtavim trzajima. Vazduh je bio ustajao i odvratan, kao u nekoj mokroj grobnici, ali značio je život i zato ga je spremno gutao. Neko vreme su ga crvene šare u mozgu sprečavale da išta vidi. Ali kada se disanje svelo na obično dahtanje, uspeo je da očisti oči od blata i otvori ih, pokušavajući da ustanovi gde se nalazi.

Bio je okružen potpunom tamom.Ležao je na vlažnoj ilovači. Kada se pomerio, levim ramenom je dotakao blatnjavi zid. Podigao se na

kolena i posegnuo iznad glave; na dohvatu ruke našao je tavanicu. Izgleda da je bio uz jedan zid komore zakopane u ilovači.

Začuo je vlažan glas kraj samog uva. "On ne vidi." Zvučao je sitno i preplašeno, ali Kovenant se trgao od iznenađenja, povukao se i dahćući naslonio uz zid.

"To je dobro", odgovorio je drugi bojažljivi glas. "Mogao bi da nam naudi.""To nije dobro. Dajte mu svetlo." Ovaj glas delovao je odlučnije, ali i dalje je nervozno podrhtavao.

162

"Ne! Ne, ne." Kovenant je mogao da razabere osam ili deset glasova kako se bune.Čvršći glas bio je uporan. "Ako nećemo da mu pomognemo, nije trebalo ni da ga spasemo.""Naudiće nam!""Još nije kasno. Udavite ga.""Ne." čvršći glas se ražestio. "Odabrali smo ovaj rizik.""Oh! Ako Pravitelj sazna...""Odabrali smo, kad kažem! Da spasemo i onda ubijemo... to bi potpuno ličilo na Pravitelja. Onda

bolje da nam naudi. Ja ću...", glas je plašljivo zastao, "...ja ću sam da mu dam svetlo ako moram.""Budite spremni!" uglas su se razgalamili ostali, šireći bojazan oko Kovenanta.Trenutak kasnije začuo je čudan, klizav zvuk nalik na onaj kad se štap zabode u blato. Mutno

crvenkasto svetlo nalik na ćilibar otvorilo se u tami na nekoliko stopa od njegovog lica.Svetlo je dopiralo od neobične blatnjave prilike koja je stajala na podu prostorije. Bila je visoka oko

dve stope i izgledala je kao glineni kip stvoren neveštim dečjim rukama. Mogao je da razabere nesrazmerne udove, ovlašne, ispremeštane crte lica, ali bez očiju, ušiju, usta, nosa. Crvenkasti pečati blata na smeđoj prilici prigušeno su se presijavali, dajući nejasno svetlo.

Ustanovio je da se nalazi na kraju tunela. Kraj njega je bilo poveliko jezerce klobučavog blata, a iza njega su se zidovi, pod i tavanica stapali, zatvarajući prostoriju. Ali na drugom kraju tunel se protezao u mrak.

Tu, na ivici svetla, stajalo je desetak ili više niskih glinenih prilika nalik na onu pred njim.Nisu se kretali i nisu davali glasa od sebe. Izgledali su neživo, kao da ih je ostavilo za sobom ko zna

kakvo biće koje je načinilo i tunel. Ali u tunelu nije bilo nikoga ili ničega drugog što je moglo da govori. Kovenant je piljio u kvrgava stvorenjca i pokušavao da smisli šta da kaže.

Iznenada se blatno jezerce uskomešalo. Tačno pred Kovenantom iz njega se pojavilo još nekoliko glinenih oblika, vukući za sobom dva ogromna stopala. Svetlucava prilika žurno se povukla dalje niz tunel kako bi im načinila mesta. Brzo su izvukli Penosleda na pod tunela i uzmakli da se pridruže onima koji su stajali i posmatrali Kovenanta.

Penosledova džinovska pluća nisu ga izneverila; nije mu bilo potrebno vremena da se oporavlja. Brzo se ispravio u ograničenom prostoru i bacio se, iskežen, ka glinenim oblicima sa besom u pogledu i podignutom ogromnom pesnicom.

Jedino svetlo se istog časa ugasilo. Uz glasne krike straha, glinena bića su pobegla niz tunel."Penoslede!" brzo je povikao Penosled. "Oni su nas spasli!"Čuo je kako se džin zaustavlja, čuo ga je kako promuklo dahće. "Penoslede", ponovio je. "Džine!"Penosled je duboko udahnuo. "Prijatelju?" U tami mu je glas zvučao sputano, prepun suzbijenih

osećanja. "Jesi li dobro?""Dobro?" Kovenant je za trenutak bio na ivici histerije, ali savladao se. "Nisu mi naudili. Penoslede,

mislim da su nas oni spasli."

Džin je još malo dahtao, pribirajući samokontrolu. "Da", zastenjao je. "Da. A sad sam ih naučio da nas se plaše." Okrenuo se niz tunel. "Oprostite mi, molim vas", rekao je. "Zaista ste nas spasli. Ja ne umem da se obuzdam... da, brzo se naljutim, suviše brzo. Ipak, iako niste nameravali, strašno ste me uplašili. Odveli ste mog prijatelja, a mene ste ostavili. Plašio sam se da je mrtav... obuzelo me je očajanje. Banor iz krvne garde nam je rekao da tražimo pomoć kuda god stignemo. Budala kakav sam, nisam je tražio tako blizu Dušomorovog poseda. Kada ste poveli i mene, nisam mislio ni na šta sem na bes. Molim vas da mi oprostite."

Iz tame mu je odgovarala samo prazna tišina.""Ah, čujte me!" nastavio je da doziva. "Spasli ste nas iz ruku Opakog. Nemojte nas sada ostaviti."Tišina je još malo potrajala. "Opačija je delo Pravitelja", odgovorio je glas. "Nismo to nameravali.""Ne verujte im!" povikali su drugi glasovi. "Grubi su."Ali šuškavi zvuk koraka već se vraćao ka Kovenantu i Penosledu i nekoliko glinenih prilika se

osvetlilo u hodu, tako da je tunel bio ispunjen svetlom. Bića su se oprezno približavala i zaustavila se daleko od džinovog domašaja. "I mi molimo za oproštaj", rekao je vođa što je čvršće mogao.

"Ah, nemojte ", odvratio je Penosled. "Moguće je da ja sporo prepoznajem prijatelje... ali kada ih prepoznam, više nema razloga da me se plaše. Ja sam Srdosolja Penosled", progutao je knedlu kao da ga reči guše, "poslednji od džinova Primoraca. Moj prijatelj je Tomas Kovenant, prapoglavar i nosilac belog zlata."

163

"Znamo", rekao je vođa. "Čuli smo. Mi smo jeherini... aussat jeherin Befylam. Imanje Pravitelja nema tajne koje jeherini ne mogu da saznaju. O vama se pričalo. Pravljeni su planovi protiv vas. Jeherini su raspravljali i rešili da vam pomognu."

"Ako Pravitelj sazna", zadrhtao je jedan glas iza vođe, "propali smo.""To je tačno. Ako nasluti da smo pomogli, neće nas više trpeti. Strahujemo za svoje živote. Ali vi ste

mu neprijatelji. A predanja kažu..."Vođa je naglo prekinuo i okrenuo se da se posavetuje sa ostalim jeherinima. Kovenant ih je

zapanjeno gledao dok su se sašaptavali. Izdaleka su svi izgledali slično, ali pri pažljivijem pogledu videlo se da se razlikuju kao glineni kipovi različite dece. Bili su raznih veličina, oblika, boja, plašljivosti, glasa. Ali svi su delovali neobično mekano. Prelivali su se i sakupljali pri hodu kao da ih na okupu drži samo tanka koža ili površinski napon... kao da ih svaki potres ili udarac može pretvoriti u hrpice bezobličnog blata.

Posle kratke rasprave vođa se vratio. Glas mu je drhtao kao da se boji sopstvene čujnosti. "Zašto ste došli? Usudili ste se... koji vam je naum?"

Penosled je odgovorio smrknuto, kako bi mu jeherini poverovali. "Naum nam je da uništimo poglavara Kletnika Opakog."

Kovenant se trgao od te odvažne izjave. Ali nije mogao da se usuprotivi. Kako bi drugačije opisao ono što smera?

Jeherini su se opet posavetovali, a onda su objavili brzo i teskobno. "To je nemoguće. Pođite sa nama."

Iznenadne reči zvučale su kao naređenje, iako je vođin glas bio suviše drhtav da bi imao ikakav autoritet. Kovenant je poželeo da se pobuni... ne zato što nije želeo da sledi jeherine, nego zato što je želeo da zna zašto smatraju da mu je naum nemoguć. Ali preduhitrili su ga brzim udaljavanjem; pre no što je stigao da uobliči pitanje, polovina svetala već je nestala a i ostala su se udaljavala.

Penosled je slegnuo ramenima i dao Kovenantu znak da prvi pođe niz tunel. Kovenant je klimnuo glavom. Uz umoran uzdah pogrnuo se i pošao za jeherinima.

Kretali su se neočekivano brzo. Prelivajući se i curkajući na svakom koraku, napola su kaskali, a napola tekli niz tunel. Kovenant nije mogao da ih sustigne. Onako povijenom, pluća su ga bolela od ustajalog vazduha, a stopala su mu stalno klizala po glatkom blatu. Penosled se kretao još sporije; niska tavanica terala ga je da puzi. Ali neki jeherini su ostali sa njima i vodili ih kroz krivine i raskrsnice prolaza. Uskoro je tunel počeo da se proširuje. Kako se povećavao broj i složenost raskrsnica, tavanica se sve više podizala. Uskoro je Kovenant mogao da se uspravi, a Penosled je hodao pognut. Sada su se brže kretali.

Putovanje se oteglo. Kroz zamršene spojeve deonica na kojima su se tuneli preplitali sa zemljom, a putnici primećivali druga stvorenja kako sva žure u istom pravcu, kroz blato toliko vlažno i gusto da je Kovenant jedva gacao kroz njega i svetlucave žile uglja koje su blistavo odražavale svetlo jeherina, tabanali su miljama i miljama najvećom brzinom koju je Kovenant mogao da održi. Ali ta brzina nije bila velika i smanjivala se sa svakom pređenom miljom. Već dva dana bio je bez hrane, a gotovo deset dana bez pristojnog odmora. Skoreno blato pulsiralo mu je na čelu kao groznica. A utrnule ruke i noge... neosetljivost koja nije imala veze sa hladnoćom... neosetljivost se širila.

Ipak je išao dalje. Nije se bojao da će se ubogaljiti; onako umornom, taj večiti strah gubavaca izgubio je moć nad njim. Stopala, glava, glad... stekli su se uslovi za povratak u sopstveni svet. Nije ga vodio strah od lepre. Imao je drugu pobudu.

Uslovi puta postepeno su se poboljšavali. Umesto blata, u tunelu se pojavila stena; vazduh je polako postajao lakši, čistiji; temperatura je postala umerenija. Sve to je pomagalo Kovenantu da se održi u pokretu. A kad god bi posrnuo, pomagali su mu Penosledova briga i ohrabrenja. Milju za miljom, nastavljao je kao da pokušava da o stenu otre nelagodnu neosetljivost stopala.

Konačno je zapao u polusan. Više nije primećivao ni okolinu, ni vodiče, ni sopstvenu iscrpljenost. Nije osećao Penosledovu ruku na ramenu kada bi ga povremeno usmeravao. Kada se iznenada našao zaustavljen u prostranoj, kamenom osvetljenoj pećini punoj gamižućih bića, tupo je piljio u njih kao da pojma nema kako je tu dospeo.

Većina bića držala se na bezbednoj udaljenosti od njega i Penosleda, ali nekoliko ih se privuklo bliže, noseći glinene činije sa vodom i hranom. Dok su se približavali, zračili su nagonski strah. Svejedno su prišli dovoljno blizu da im pruže činije.

Kovenant je pružio ruku da prihvati, ali džin ga je zaustavio.

164

"Ah, jeherini", rekao je džin zvanično, "počastvovani smo vašim gostoprimstvom. Kad bismo mogli, uzvratili bismo vam počast i prihvatili bismo je. Ali mi nismo kao vi... naši životi su drugačiji. Vaša hrana bi nam pre škodila nego koristila."

Te reči donekle su protresle Kovenanta. Zavirio je u činije i ustanovio da je Penosled u pravu. Hrana je izgledala kaao rastočena glina i zaudarala je na staru trulež, kao da se u njoj stolećima kiselilo mrtvo meso.

Ali voda je bila sveža i čista. Penosled ju je prihvatio uz naklon u znak zahvalnosti, duboko otpio i predao je Kovenantu.

Kovenant je tada shvatio da je džinova vreća ostala izgubljena u trnovitoj pustari.Hladna voda u praznom želucu pomogla mu je da se oslobodi sanjivosti. Iskapio je činiju, uživajući u

čistoći vode kao da veruje da više nikada neće okusiti išta čisto. Kada je vratio činiju jeherinu koji je drhteći čekao, potrudio se da što bolje ponovi Penosledov naklon.

Onda je počeo da mozga o situaciji u kojoj su se našli. U pećini je već bilo nekoliko stotina bića, a dolazilo ih je sve više i više. Kao i jeherini koji su ga spasli, svi su izgledali kao da su načinjeni od oživljenog blata. Bili su neobično oblikovani, kao čudovišno smešna čudovišta; nisu imali nikakve čulne organe koje bi Kovenant prepoznao. Ipak je bio pomalo iznenađen kada je ustanovio da se javljaju u nekoliko različitih tipova. Osim niskih uspravnih oblika koje je prvo video, bilo je još dva-tri izrazita životinjska oblika, nalik na jadno nespretne pokušaje uobličavanja konja, vukova i jamnika u blatu, a postojala je i jedna čudna zmijolika grupa oblika koji su puzali potrbuške.

"Penoslede", promrmljao je. U njemu se kovitlala bolna intuicija. "Ko su oni?""Nazivaju sebe na jeziku drevnih poglavara", pažljivo je odgovorio Penosled kao da se dotiče nečega

opasnog, "zavisno od oblika. Oni koji su nas spasli jesu aussat Befylam jeherini. Ostale Befylame vidiš... fael Befylam...", pokazao je puzavce, "...i roge...", pokazao je bića nalik na jamnike. "Dok smo putovali, čuo sam odlomke njihovih razgovora", objasnio je, ali nije nastavio.

Kovenanta je uhvatila mučnina kada je naslutio ostatak. Ipak je bio uporan. "Šta su oni?"Pod blatom koje mu je zatamnilo lice Penosledu su se zgrčile vilice. Glas mu je podrhtavao. "Pitaj

njih. Neka ti sami kažu ako žele." Počeo je da se osvrće po pećini, izbegavajući Kovenantov pogled.

"Kazaćemo", rekao je hladan, nejasan glas. Jedan od fael Befylam jeherina ispuzao je malo prema njima. Vlažno se uvijao preko kamena dok se kretao, a kada se zaustavio, ležao je dahćući i stenjući kao riba na suvom. U svakom pokretu ogledali su mu se suprotstavljeni odlučnost i strah. Ali Kovenant nije bio zgađen. Srce mu se stezalo od sažaljenja prema jeherinima. "Kazaćemo", ponovio je puzavac. "Vi ste grubi... vi ste pretnja za sve nas."

"Uništiće nas", zacvilelo je nekoliko glasova."Ali odlučili smo da pomognemo.""Nismo odlučili jednoglasno!" povikali su novi glasovi."Odlučili smo. Vi ste... predanja kažu..."," Zbunjeno je zastao. "Prihvatamo ovaj rizik." Glas mu se

ispunio naletom tuge. "Preklinjemo vas... nemojte se okrenuti protiv nas."Penosled je odgovorio mirno i čvrsto. "Nikada nećemo hotimice naškoditi jeherinima."Iz svih krajeva pećine uzvratila im je tišina nalik na nevericu. Ali onda se oglasilo nekoliko glasova

tonom umornog samozaborava. "Govori, onda. Rešili smo."Puzavac se umirio. "Kazaćemo. Odabrali smo. Čoveče sa belim zlatom, pitao si šta smo. Mi smi

jeherini... meki... delo Pravitelja." Dok je govorio, kameno svetlo pulsiralo je u vazduhu kao tuga."Pravitelj radi duboko u tvrđavi svog doma, stvara vojske. Uzima živo meso onakvo kakvo vi znate i

radi na njemu svojim moćima, uobličavajući silu i zlo da služe njegovim naumima. Ali njegov rad ne odgovara uvek njegovim željama. Ponekad je ishod ne snaga, nego slabost. Ponekad su njegova dela slepa... ili obogaljena... ili mrtvorođena. Taj nakot baca u ogromne močvare ognjenog blata kako bi ga uništio."

Pećinu su ispunile vibracije užasnih prisećanja."Ali u tom bezdanu postoji još jedna moć. Mi nismo pobijeni. U agoniji smo postali jeherini... meki.

Izmenili smo se. Izpuzali smo iz dubina ponora.""Ispuzali", ponovili su glasovi."U mračnim pećinama koje su nestale čak i iz Praviteljevog sećanja...""Nestale.""...produžavamo svoj život."

165

"Život.""Iz blata trnovitih pustara do samih zidova Praviteljevog mesta, lutamo kroz tlo i strah, tražimo...""Tražimo.""...slušamo...""Slušamo.""...čekamo...""Čekamo.""Površina Zemlje nam je zabranjena. Pretvorili bismo se u prašinu ako nas dotakne dnevno svetlo. A

ne možemo da kopamo... ne možemo da načinimo nove tunele da nas odvedu odavde. Meki smo.""Izgubljeni.""I ne usuđujemo se da izazivamo Pravitelja. Živimo u patnji... on se smeši našoj poniznosti.""Izgubljeni.""Ipak smo zadržali oblik onoga što smo bili. Mi nismo...", glas je zadrhtao kao da se boji da će biti

kažnjen zbog čujnosti, "...nismo sluge Pravitelja."Stotine jeherina dahnulo je od strepnje."Mnogi naši hodnici graniče se sa Praviteljevim prolazima. Istražujemo zidove i slušamo. Čujemo...

Pravitelj nema tajni. Čuli smo njegovo neprijateljstvo prema vama, njegove namere protiv vas. U ime predanja raspravljali smo i odlučili. Odlučili smo da pružimo svaku pomoć koju Pravitelj ne može da otkrije."

Kada je puzavac završio, svi jeherini su zaćutali i zagledali se u Kovenanta koji je tražio prikladan odgovor. Nešto u njemu nagonilo ga je da plače, da zagrli čudovišna stvorenja i plače. Ali njegova svrha čvrsto je stajala u njemu. Osećao je da ne može da se povije do nežnosti, a da time ne pukne. Da uništim poglavara Kletnika, režao je u sebi. Da! "Ali ti...", promuklo je rekao, "...oni su rekli da je nemoguće. Da ne može biti."

"Ne može", zadrhtao je puzavac. "Praviteljevi prolazi ispod Kuraš Kvelinira su čuvani. Sam Kuraš Kvelinir je lavirint. Vatre Gorak Krembala čuvaju Praviteljev dom. Njegovi hodnici su prepuni zlobe i sluga. Čuli smo. Pravitelj nema tajni."

"A ipak ste nam pomogli." Džin je zvučao zamišljeno. "Izazivate Praviteljev bes. Niste to učinili iz nekog sitnog razloga."

"To je tačno." Onaj ko je to rekao kao da se plašio Penosledovih sledećih reči."Sigurno možete da pružite još neku pomoć.""Da... da. O Gorak Krembalu ne govorimo... tamo nema ničega. Ali poznajemo puteve Kuraš

Kvelinira. A i... i na Praviteljevom mestu isto... ima nečega. Ali..." Govornik je neodlučno zaćutao."Ali", odlučno je nastavio Penosled, "takva pomoć nije razlog za ono što ste nam već pružili. Nisam

gluv ni slep, jeherini. Nešto drugo vas je navelo na ovaj poduhvat.""Predanje", dahnuo je govornik i brzo se udaljio da se posavetuje sa stvorenjima iza sebe. Usledila je

šaptava svađa tokom koje je Kovenant pokušavao da umiri osećanje narastajuće krize. Iz ko zna kojeg razloga, nadao se da će stvorenja odbiti da govore o svom predanju. Ali kada se puzavac vratio, Penosled je bio uporan. "Reci nam."

U pećini je odjekivala užasnuta tišina, a kada je govornik plašljivo uzvratio: "Hoćemo", začuo se hor prodornih uzvika. Nekoliko desetina jeherina se razbežalo, nesposobno da podnese rizik. "Moramo. Nema drugog načina."

Puzavac se približio još nekoliko stopa i skljokao se na pod, dahćući kao da ne može da diše. Ali trenutak kasnije podigao je glas i počeo da peva. Pesma je bila na čudnom jeziku koji Kovenant nije razumeo, a prelivi su bili toliko nesigurni od straha da nije mogao da razabere ni melodiju. Ipak... više po načinu na koji su jeherini slušali nego po samoj pesmi... osetio je deo njene moći, njenu privlačnost za stvorenja. Iako ništa nije razumeo, bio je dirnut.

Pesma je bila kratka, kao da su je duga razdoblja patnje ili ponizne upotrebe svela na običan kostur. Kada je bila gotova, govornik se oglasio tihim glasom. "Predanje. Jedina nada za jeherine... jedini deo naših života koji nije delo Pravitelja, gola svrha. Govori da su daleki prethodnici jeherina, oni koje nije stvorio Pravitelj, i sami bili Pravitelji. Ali nisu bili neplodni kao on... kao mi. Nisu bili naterani da se množe na tuđem mesu. Iz njihovih tela nicali su mladi koji su rasli i stvarali nove mlade. Tako se svet neprekidno obnavljao, čvrst i npostojan. Tako nešto se ne može zamisliti.

166

Ali Pravitelji su imali nedostatke. Neki su bili slabi, neki slepi, neki neoprezni. Među njima se rodio Pravitelj, neplodan i gorak, a oni nisu videli i nisu se uplašili onog što su učinili. Zato su pali pod njegovu vlast. Zarobio ih je, odveo u duboke ponore svog doma i iskoristio ih za početak stvaranja svojih vojski.

Mi smo poslednji ostaci tih pogrešnih ne-Praviteljevih dela. Njihov poslednji život očuvan je u nama. Da bi bili kažnjeni za njihove mane, osuđeni smo da pužemo kroz hodnike... bedni, oprezni i uvek uplašeni. Blato je naše sunce, krv i biće, naše meso i dom. Strah je naše nasleđe, jer Pravitelj bi nas jednom rečju oterao u smrt, nas koji živimo u senci njegovog doma. Ali bili smo oprezni u ime naše jedine nade. Jer rečeno je da ima onih koje Pravitelj nije načinio, a još su slobodni... da još donose mlade iz sopstvenih tela. Rečeno je da kada dođe vreme, rađaće se mladi bez mana... čisto potomstvo, nepodložno Pravitelju i njegovim delima... bez straha. Rečeno je da će taj jedan čist doći noseći simbole moći ka domu Pravitelja. Rečeno je da će osloboditi jeherine ako se dokažu... ako nađe da su vredni... da će izboriti od Pravitelja oslobođenje od straha i blata... ako... ako..." Puzavac nije mogao da nastavi. Glas mu se skljokao u tišinu i ostavio pećinu da bolno iščekuje odgovor koji bi je izbavio bede.

Ali Kovenant nije mogao da se savije bez pucanja. Osećao je da su jeherini usmerili pažnju na njega. Osećao je kako ga bezglasno mole, preklinju. Jesi li ti taj čisti? Ako ti pomognemo, hoćeš li nas osloboditi? Ali nije mogao da im pruži odgovor koji su želeli. Njihova živa smrt zasluživala je istinit odgovor, a ne lažnu nadu.

Rešio je da žrtvuje njihovu pomoć. Glas mu je bio grub; zvučao je besno. "Pogledajte me. I sami znate odgovor. Pod svim ovim blatom, ja sam bolestan, zaražen. I činio sam stvari... nisam čist. Izopačen sam."

Tišina je potrajala još koliko za udar srca... trenutak mirovanja dok se usmerena, drhtava nada oko njega raspadala. A onda se kroz brojne jeherine proneo piskavi jecaj očaja. Smesta je nestalo svetla. Vrišteći u mraku kao uklete duše, stvorenja su se razbežala.

Penosled je uhvatio Kovenanta da ga zaštiti od napada. Ali jeherini nisu napali; bežali su. Zvuk njihovih pokreta širio se pećinom kao vetar gubitka i odmah zamirao. Uskoro je opet zavladala tišina i mlitavo pala pred noge Kovenantu i Penosledu... kao prazan pokrov, ostatak oskrnavljenog groba.

Kovenantu su se grudi dizale u kratkim grčevima nalik na jecaje, ali savladao je sebe da bi se stopio sa tišinom. Nije mogao da se povije; slomio bi se ako bi morao da povije čvrstinu svoje odlučnosti. Kletniče! Trzao se u sebi. Kletniče! Previše si okrutan.

Osećao je da mu džin nudi utehu kroz ruku na ramenu. Želeo je da uzvrati, želeo je da nečim pokaže nasilnost svoje odluke. Ali pre nego što je stigao da progovori, tišina kao da je nestala i pretvorila se u zvuk tihog plača.

Zvuk je rastao dok ga je osluškivao. Usamljen i jadan, dizao se iz tame kao neizlečivi bol od kojeg je prazan vazduh pulsirao. Želeo je da ode do tog nekog, da ga nekako uteši. Ali kada se pokrenuo, zaustavljen je rečima ucveljene optužbe. "Očajanje je Praviteljevo delo."

"Oprosti mi", zaječao je Kovenant. "Kako bih mogao da vas slažem?" Tražio je pravi odgovor i nagonski nastavio. "Ali predanje se nije izmenilo. Nisam ga dotakao. Ne poričem vašu vrednost. Vi ste dostojni. Samo što ja... ja nisam taj čisti. On još nije došao. Ja nemam veze sa vašom nadom."

Nije bilo odgovora. Jecaji su još odjekivali u vazduhu; jednom oslobođen, neublaženi jad nije mogao da se zaustavi. Ali trenutak kasnije pojavio se blesak kamensvetla. Kovenant je prepoznao puzavca koji je govorio u ime jeherina.

"Hodi", plakao je, "hodi." Drhteći od jada, okrenuo se i ispuzao iz pećine.Kovenant i džin su ga sledili bez oklevanja. U prisustvu tolikog jada ćutke su prihvatili sve što im je

bilo namenjeno.Vodio ih je nazad u hodnike... dalje od ranijeg puta, naviše kroz složeni lanac prolaza. Uskoro su

kameni zidovi ponovo postali hladni i u vazduhu se osetio slab miris sumpora. Nešto kasnije... jedva više od pola milje od pećine... vodič se zaustavio.

Držali su se na pristojnoj udaljenosti od stvorenja i čekali dok je pokušavalo da zaustavi jecaje. Bilo je bolno posmatrati njegove napore na slabom kamensvetlu, ali čekali su savladavajući sopstvena osećanja. Kovenant je bio spreman da čeka koliko god bude bilo potrebno. Izgleda da je jeherinima mogao da ponudi samo strpljenje.

Nisu dugo čekali. Savladao je svoj bol i progovorio stegnutog grla. "Ovaj tunel... završava se u Kuraš Kveliniru. Na svakom zaokretu birajte pravac prema vatri. Morate proći kroz Praviteljev prolaz. Biće čuvan.

167

Iza njega uvek skrećite od vatre. Naići ćete na Gorak Krembal. Ne možete da ga pređete... morate da ga pređete. Iza njega su stene Praviteljevog mesta.

Ulaz je čuvan, ali nema kapije. U njemu je prepuno... ali ima tajnih prolaza... Pravitelj ima tajne prolaze koje njegove sluge ne koriste. U ulazu postoje vrata. Ne možete ih videti. Morate ih naći. Pritisnite jednom sredinu gornje grede. Naći ćete mnogo prolaza i skrovišta."

Puzavac se okrenuo i počeo da se vuče nazad niz tunel. Svetlo mu je zatitralo i zgaslo, ostavljajući Kovenanta i Penosleda u tami. Iz daljine praznog hodnika stvorenje je zaječalo. "Pokušaj da veruješ da si čist." A onda je zvuk bola minuo i više ga nije bilo.

Posle dugog trenutka ćutanja Penosled je dotakao Kovenantovo rame. "Prijatelju... jesi li dobro čuo? Dao nam je dragocenu pomoć. Da li se sećaš svega što je rekao?"

Kovenant je u džinovom glasu osetio nešto konačno. Ali bio je previše obuzet gorkim iskušenjem sopstvenog nauma da bi se upitao šta taj glas znači. "Ti si zapamtio", kruto je odvratio. "Računam na tebe. vodi me tamo."

"Prijatelju... Neverniče", počeo je džin nesigurno, pa prekinuo, odustajući od toga što je hteo da kaže. "Hajde, onda." Uhvatio je Kovnenata za rame i okrenuo ga. "Učinićemo šta možemo."

Nastavili su uz tunel. Posle dve oštre okuke počeo je strmo da se penje i sužava. Uskoro je Kovenant morao da se spusti na sve četiri. Penosled je disao tik iza njega, povremeno mu pomažući guranjem, a Kovenant se vukao i grebao naviše, nastavljao da se spotiče, a kamen je postajao sve tešnji i tešnji.

A onda se tunel završio slepim zidom. Kovenant je počeo da pipa neosetljivim rukama. Nije našao nikakav prolaz... ali nije mogao da dohvati tavanicu. Kada je podigao pogled, video je visoko nad glavom daleki otvor ispunjen nejasnim crvenim svetlom.

Stisnuti jedan uz drugog, uspeli su da se usprave na kraju tunela. Nejasni otvor bio je na dohvat ruke Penosledu. Pažljivo je podigao Kovenanta i proturio ga kroz prozor.

Kovenant se uspentrao na okomiti usek u kamenu. Puzeći po dnu, pošao je napred i izvirio u nešto nalik na kratak hodnik bez krova. Zidovi su bili od glatkog kamena, desetinama stopa visoki. Izgledalo je kao da su grubo utesani u divlju, crnu, užarenu stenu... prolaz koji je besmisleno vodio od jednog do drugog slepog zida. Ali čim su mu se oči privikle na svetlo, otkrio je spojeve na oba kraja prolaza.

Svetlo je dopiralo sa noćnog neba. Duž jedne ivice zidova videlo se mutno crvenkasto svetlo... odsjaj daleke vatre. Vazduh je bio oštar i pun sumpora; da nije bilo hladno, Kovenant bi pomislio da su već blizu Uboj Plampepela.

Kada se uverio da je prolaz prazan, tiho je pozvao Penosleda. Džin je poskočio, proturio glavu i ramena kroz otvor i izmigoljio se napolje. Začas je stajao kraj Kovenanta.

"Ovo je Kuraš Kvelinir", šapnuo je kad se osvrnuo, "Lomnik Bregovi. Ako nisam potpuno izgubio orijentaciju, daleko smo od prolaza o kojem je govorio Banor. Bez pomoći jeherina bilo bi nam stvarno teško da nađemo put." Mahnuo je Kovenantu da ga prati. "Ostani iza mene. Ako nas otkriju, moram znati gde si."

Klizajući se napred kao da je odmoran i spreman za šunjanje, pošao je ka plamenom odsjaju, a Kovenant je hramao za njim na bosim, neosetljivim nogama. Blizu kraja hodnika oprezno su se stisli uza zid. Kovenant je zadržao dah dok je Penosled virio iza ugla. Trenutak kasnije džin mu je dao znak. Obojica su požurila u sledeći prolaz, skrećući ka crvenom sjaju na nebu.

Ovaj hodnik bio je duži od prethodnog. Naredni su bili izuvijani i krivudavi; menjali su pravac, vraćali se nazad, vijugali kroz crnu grubu stenu kao izmučene zmije. Kovenant je uskoro izgubio osećanje da napreduju. Bez uputstava jeherina pokušao bi da nadoknadi izgubjene razdaljine, ispravi očite greške. Ponovo je shvatio koliko mu je život od početka zavisio od drugih ljudi. Atiaran, Elena, Lena, Banor, Triok, Mhoram, jeherini... bez njih ne bi nikuda stigao i ništa postigao. Na njegovu grubost, bes i neopravdanu nesmotrenost uzvratili su mu održavajući ga u životu i dajući mu svrhu. A sada je potpuno zavisio od Srdosolje Penosleda.

To za gubavca nije bio dobar znak.Klancao je dalje pod okriljem teškog znamenja. Ranu je osećao kao teret od kojeg nije mogao da

podigne glavu; sumporasti vazduh kao da mu je isisavao snagu iz pluća. Vremenom je počeo da se oseća utrnulo i bezosećajno, kao da besciljno luta.

Ipak je primetio pojačano svetlo iza oštre okuke u jednom hodniku. Blesak je bio kratak... otvorio se i zatvorio kao vrata...ali nagnao ga je u oprez. Privio se uz džinove noge kao senka dok su se približavali uglu.

168

Iza okuke su dopirali grleni glasovi. Kovenant se zgrčio od pomisli na poteru, a onda se smirio. Glasovima je nedostajala žurba i oprez lovaca.

Penosled je provirio iza ugla, a Kovenant se sagnuo ispod njega da pogleda i sam.Iza okuke, hodnik se otvarao u široku prostoriju slabo osvetljenu dvama malim kamensvetlima, po

jednim kraj svakog ulaza u otvoreni prostor. Kraj daljeg zida, na pola puta između dva kamena, stajala je tamna grupa poluljudskih stvorenja. Kovenant ih je izbrojao deset. Držali su koplja i stajali opušteno ili umorno, međusobno razgovarajući tihim, promuklim glasovima. Onda ih se pet okrenulo ka zidu. Deo stene se otvorio i ispustio mlaz crvenog svetla. Kovenant je nazro dubok tunel iza otvora. Pet stvorenja prošlo je kroz prolaz i zatvorilo kamen za sobom. Vrata su se zatvorila tako čvrsto da ni tračak svetla nije pokazivao postojanje tunela.

"Smena straže", šapnuo je Penosled. "Srećom nas je svetlo upozorilo."Pošto su se vrata zatvorila, stražari su se postavili pod tamni zid, tako da su bili gotovo nevidljivi, i

zaćutali.Kovenant i Penosled su se povukli malo dalje od ugla. Kovenant je bio uzrujan; nije mogao da smisli

način na koji bi prošli pored straže, ali onako iscrpljen užasavao se napora treganja kroz lavirint za novim prolazom. Ali Penosled nije oklevao. Prineo je usta uz Kovenantovo uvo i žurno šapnuo. "Ostani sakriven. Kada te pozovem, pređi preko otvorenog prostora i skreni dalje od Uboj Plampepela. Čekaj me iza jedne od okuka."

Kovenantu je glava odzvanjala od strepnje. "Šta ćeš da učiniš?"Džin se iscerio, ali na blatnjavom licu nije imao ni traga raspoloženja, a oči su mu gladno blistale.

"Mislim da ću raspaliti jednom-dvaput ove Praviteljeve spodobe." Pre nego što je Kovenant stigao da odgovori, vratio se do ugla.

Penosled je obema rukama pretraživao zid dok nije našao ispupčeno parče kamena. Istog časa napeo je mišiće i izbočina mu je ostala u ruci.

Za trenutak je izvirio iza ugla i odmah zavitlao kamen. Pao je uz reski udar na udaljenom kraju hodnika.

Jedan stražar doviknuo je naređenje ostalima. Zgrabili su koplja i pošli ka izvoru buke.Penosled im je dao trenutak da se pokrenu, a onda se bacio na njih.Kovenant je skočio do ugla i ugledao Penosleda kako juriša na stražare. Gledali su na drugu stranu.

Penosled je na svojim dugačkim nogama prevalo razdaljinu u šest tihih koraka. Primetili su ga samo trenutak pre nego što se sručio na njih kao lavina.

Bili su krupni, snažni borci, ali on je bio džin. Bio je ogroman u odnosu na njih. Jedan zamah, dva, tri... jednog za drugim zdrobio je trojicu, udarajući ih u glavu ili grudi, i bacio se na četvrtog.

Stvorenje je počelo da se povlači, pokušavajući da upotrebi koplje. Penosled mu je istrgao oružje iz ruku i razbio stražaru glavu jednim zamahom držalje.

Ali to je trajalo trenutak predugo; peti stražar imao je vremena da stigne do ulaza u tunel. Vrata su se širom otvorila. Blesnulo je svetlo. Stražar je nestao kroz crveno kameno grlo.

Penosled je jurnuo ka otvoru. U desnoj ruci držao je koplje. U njegovoj pesnici izgledalo je jedva veće od strele, ali zamahnuo je preko ramena kao džilitom i bacio ga za stražarom.

Iz tunela je odjeknuo prigušeni uzvik bola.Džin se okrenuo ka Kovenantu. "Sada!" dreknuo je. "Trči!"Kovenant je pošao, pokrenut džinovom hitnjom; ali nije mogao da trči, nije mogao da primora udove

na tako brze pokrete. Prijatelj ga je dirnuo. Penosled je stajao u jasnom kamensvetlu sa okrvavljenim rukama i cerio se od uha do uha. Divlje oduševljenje izopačilo mu je lice; radost mu je crveno blistala iz upalih očiju.

"Penoslede?" šapnuo je Kovenant kao da ga od tog imena boli grlo. "Džine?""Idi!" povikao je džin i okrenuo se ka tunelu. Jednim pokretom ruke je zalupio kamena vrata.Kovenant je stajao žmirkajući u relativnoj tami dok je gledao Penosleda kako sakuplja tri preostala

koplja, nosi ih do vrata, lomi ih i gura komade u pukotine oko vrata da bi ih blokirao.Kada je završio, udaljio se od zida. Tek tada je shvatio da ga Kovenant nije poslušao. Smesta se

ustremio na Nevernika i zgrabio ga za ruku. "Budalo!" prasnuo je i okrenuo Kovenanta ka daljem prolazu. "Zar mi se podsmevaš?" Ali ruka mu je bila klizava od krvi. Stisak je popustio i slučajno odgurnuo Kovenanta koji se svom težinom zabio u kamen.

Kovenant se skljokao niz zid, dahćući da bi došao do vazduha. "Penoslede... šta ti se desilo?"

169

Penosled je stigao do njega, zgrabio ga za ramena i protresao. "Ne rugaj mi se. Činim ovo za tebe!""Nemoj zbog mene", pobunio se Kovenant. "Ne činiš to zbog mene."Džin se iskezio i podigao Kovenanta. "Budala si ako veruješ da ćemo ikako drugačije preživeti."

Noseći Nevernika pod rukom kao tvrdoglavo dete, pošao je dugim koracima kroz lavirint ka Uboj Plampepelu.

Sada je na svakoj raskrsnici skretao dalje od odsjaja vatre na nebu. Kovenant mu je landarao u rukama, zahtevajući da bude spušten; ali Penosled nije pristao sva dok nije ostavio za sobom tri okuke i isto toliko zaokreta. Onda se zaustavio i postavio Kovenanta na noge.

Kovenant se zateturao i povratio ravnotežu. Želeo je da viče na džina, da besni, da zahteva objašnjenje. Ali nije imao reči. Uprkos samom sebi, razumeo je Srdosolju Penosleda. Poslednji Bezemljaš zadao je udarce koji se ne mogu povući ili zaustaviti; Kovenant nije mogao da se pretvara kako ne razume. Ali srce ga je ipak bolelo. Bio mu je potreban neki drugi odgovor na sopstvenu nevolju.

Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je začuo zvuk koji je privukao Penosledovu pažnju. Ali onda ga je razabrao... udaljene, ponovljene odjeke nalik na udaranje gredom po kamenu. Pretpostavio je šta je to: stvorenja Opakog pokušavala su da se probiju iz tunela u lavirint. Trenutak kasnije začuo je oštar, prodoran zvuk i uzvike.

Džin mu je spustio ruku na rame. "Hodi."Kovenant je potrčao da bi održao korak sa Penosledom. Zajedno su žurili kroz hodnike.Sada su zanemarili svu opreznost, nisu ni pokušavali da se zaštite od onog što možda leži pred njima.

Na svakoj raskrsnici lavirinta skretali su dalje od crvenog bleska, a na svakoj krivini ili okretu približavali su se vatri, dublje u gustu, oštru atmosferu Gorak Krembala. Kovenant je sada osećao toplotu u vazduhu, zagušljivu vrelinu nalik na sažižuću pustinju bez vetra. Kako je rasla, niz leđa su mu se slivali potočići znoja. Promuklo je dahtao, spoticao se po neravnom kamenu, nastavljao da trči. Povremeno bi začuo uzvike potere kako odjekuju od zidova Kuraš Kvelinira.

Kad god bi se spotakao, džin ga je podizao i neko vreme nosio. To se dešavalo sve češće i češće. Od iscrpljenosti i praznine obuzimala ga je vrtoglavica. Izubijao se od padanja sve dok nije bio prekriven modricama od glave do pete.

Kada je naišla, promena je bila toliko nagla da ga je gotovo otupela. Jednog treutka se spoticao kroz niz slepih hodnika, a sledećeg je bio na otvorenim obalama Uboj Plampepela.

Upao je u svetlo i vrelinu lave i stao. Bregovi su se naglo završavali; našao se na obali mrtvog pepela deset jardi od mučno crvene reke rastopljenog kamena.

Pod tamnom kupolom noći Uboj Plampepel je na obe strane skretao van domašaja pogleda. Ključao je i pušio se, šaljući u vazduh blistave mlazeve lave i sumpora, kovitlajući se kao da ne teče nego ključa u mestu. Ipak, nije bilo nikakvog zvuka; tišina je nemo napala Kovenantov sluh, kao da je iznenada ogluveo. Osećao se kao da mu je meso sagorelo do kostiju, kao da se guši od vrelog sumpora, ali lava mu se čudno prenosila preko očiju kao da je nečujna... košmarna pojava, neverovatno živa i nestvarna.

Isprva je video samo nju kako se proteže od pepeljaste obale do najdaljih granica oba obzorja. Ali kada je treptanjem uspeo da izbistri vrelinom zamagljen vid, video je da je lava manje od pedeset jardi široka. Iza nje nije mogao da razabere ništa osim uskog pojasa pepela. Vrelo crveno svetlo ostavljalo je sve drugo u tami, čineći noć na drugoj strani crnom i bezdanom kao otvorena usta pakla.

Jeknuo je od prizora, od pomisli da Kletnikov tabor stoji preteći i skriven iza ove nepremostive vatre. Ovde su se svi njegovi naumi i bol pretvarali u ništavilo. Uboj Plampepel nisu mogli da pređu. Tog časa se trgao i okrenuo od niza odjeka kevtanja. Očekivao je da ugleda spodobe kako se slivaju iz hodnika.

Zvuk je zamro kada je potera skrenula u neki drugi hodnik. Ali nije mogla biti daleko. "Penoslede!" uzviknuo je Kovenant, a glas mu je drhtao od straha uprkos naporima da ga zauzda. "Šta ćemo sada?"

"Slušaj me!" Odgovorio je Penosled. Bio je obuzet grozničavom žurbom. "Moramo da pređemo odmah... pre nego što nas vide. Ako tebe vide... ako Dušomor sazna da si prešao... goniće te i na drugoj strani. Zarobiće te."

"Prešao?" Kovenant je zinuo. "Ja?""Ako nas ne vide, neće ni pretpostaviti šta smo učinili. Misliće da si negde drugde u lavirintu...

tražiće te tamo, a ne u predgorju Pustog Grobišta.""Da pređem to? Jesi li poludeo? Šta misliš da sam?" Nije mogao da poveruje sopstvenim ušima.

Ranije je pretpostavljao da će on i Penosled nekako preći Uboj Plampepel, ali to je smatrao dok nije video

170

ovaj šanac lave oko Kletnikovog prebivališta, nije shvatio stvarnu neizmernost prepreke. Sada je uvideo svoju glupost. Osećao je da će, ako priđe još dva koraka bliže lavi, koža početi da mu gori.

"Ne", odgovorio je Penosled. Glas mu je bio pun rešenosti. "Borio sam se da se pripremim. Možda ću čineći ovo moći da poništim dugu štetu svog života pre nego što umrem. Prijatelju, preneću te preko."

Smesta je podigao Kovenanta uvis i poseo ga na svoja široka ramena."Spusti me!" pobunio se Kovenant. "Šta to, do đavola, radiš?"Džin se okrenuo da pogleda plameni tečni kamen. "Ne diši!" Oštro je naredio. "Moja snaga će ti

pomoći da izdriš vrelinu, ali spržiće ti pluća ako udahneš!""Prokletstvo, džine! Spusti me! Ubićeš nas obojicu!""Ja sam poslednji džin", zarežao je Penosled. "Izgbiću život kako ja odaberem."Pre nego što je Kovenant stigao išta da kaže, Penosled se sjurio niz pepeljastu obalu ka lavi Uboj

Plampepela.Sa poslednje ivice obale snažno je odskočio preko rastopljenog kamena. Kada su mu stopala dotakla

lavu, počeo je da trči svom svojom ogromnom snagom prema dalekoj obali.Kovenant je gotovo izgubio svest od naglog naleta jare. Čuo je udaljeno cviljenje, ali prošlo je

nekoliko trenutka pre nego što je shvatio da to dopire iz njegovog grla. Vatra ga je zaslepela, izbrisala mu iz očiju sve osim divljeg crvenila. Zarivala se u njega kao da mu otkida meso sa kostiju.

Ali nije ga ubila. Izdržljivost se slivala u njega iz džina. Prsten ga je pekao na obogaljenoj šaci kao da upija ovu stravu, olakšavajući napor njegovom telu.

Osećao je da džin tone pod njim. Lava je bila gušća od blata ili živog peska, ali sa svakim korakom džin je tonuo sve dublje u nju. Do trenutka kada je dugim koracima prešao polovinu razdaljine, bio je utonuo preko kolena. Ipak nije posustajao. Njegova agonija penjala se kroz ramena do Kovenanta. Ipak je i dalje napredovao, napinjući svaki mišić preko svih granica u naporu da stigne do druge obale.

Kovenant je prestao da cvili kako bi zadržao dah, iako ga je Penosledov bol pekao jače od vreline lave. Pokušao je da umom posegne ka belom zlatu, da izvuče iz njega snagu i time pomogne džinu. Ali nije mogao da razabere je li uspeo. Crvena vatra zamaglila mu je čula. U još dva koraka Penosled je potonuo do pojasa. Zgrabio je Kovenanta za članke i potisnuo ga naviše, tako da mu je Nevernik stajao na ramenima. Kovenant se klatio na nesigurnom postolju, ali Penosledov stisak na člancima bio je čelično čvrst i držao ga uspravnog.

Još dva koraka... lava je stigla Kovenantu do grudi. Savladao je bol na trenutak da bi dahnuo preko neme vatre. "Seti se jeherina!" Onda je počeo da urliče, nesposoban da dalje trpi crvenu rastopljenu agoniju.

Kovenant ništa nije video, nije znao koliko daleko su stigli. Nadnesen nad lavom, zadržavao je dah, savladavao se da se ne pridruži džinovom užasnom vrisku. Džin je nastavio, potiskujući se izmučenim nogama kao da prolazi kroz vodu.

Ali na kraju je nesigurno stao. Težina i bol lave su ga zaustavili. Nije mogao dalje.Poslednjim, užasnim naporom se izdigao, zaneo unazad, usmerio svu snagu u ramena. Izvijajući se

toliko da je gotovo istrgao ruke iz ramena, bacio je Kovenanta ka obali.Kovenant je u luku preleteo kroz zaslepljujuću vatru, boreći se protiv iznenadnog sažižućeg bola.Sleteo je na mrtvo ugljevlje pet stopa od Uboj Plampepela. Pepeo se ugnuo pod njim, popustio, upio

deo udara. Boreći se za dah, prevrnuo se i podigao na kolena. Nije ništa video; bio je zaslepljen suzama. Otro je vlagu iz očiju neosetljivim prstima, žurno zatreptao i naterao se da usmeri pogled.

Deset ili više stopa dalje u lavi, ugledao je jednu Penosledovu ruku nad površinom. Za trenutak se beskorisno grčila, pokušavajući da nađe uporište u sumporovitom vazduhu. A onda je pošla za džinom u rastopljene dubine.

Penoslede! - nemo je kriknuo Kovenant. Nije imao dovoljno vazduha da glasno vrisne. Penoslede!Vrelina ga je divlje udarala. Kroz nalete toplote dopirali su nejasni uzvici... zvuk nadolazeće potere.Pre nego što nas vide, tupo se prisetio Kovenant. Penosled je učinio ovo za njega da ga ne bi videli...

tako da Kletnik ne bi znao daje on prešao Uboj Plampepel. Želeo je da ostane klečeći na mestu dok se ne utopi u vrelini i bolu, ali nesigurno se podigao na noge.

Penoslede! Prijatelju!Ukočeno se teturajući, prešao je preko niskog, golog grebena i upao u plitak jarak sa druge strane.

Smesta ga je sustigao nalet izmorenosti i prepustio se snu. Dugo je ležao u sopstvenoj noći, sanjajući o nemogućem sunčevom svetlu.

171

19. PUSTO GROBIŠTE

Probudio se sa oporim ukusom sumpora u ustima i pepelom u srcu. Isprva nije mogao da se seti gde je; nije mogao da prepozna uništenu zemlju na kojoj je ležao, grebanje sumpora u grlu ni nebo bez sunca; nije mogao da se priseti razloga svoje usamljenosti. Kako iko može da bude toliko sam, a da i dalje diše? Ali posle nekog vremena počeo je da primećuje kroz sumpor miris znoja i bolesti. Znoj, promrmljao je. Lepra. Setio se.

Polako se podigao u sedeći položaj u jarku, a onda se naslonio leđima na krhki zid i pokušao da razmotri situaciju.

Misli su mu rastrgano visile sa ostataka uma, iskidane olujom praznine i gubitka. Znao je da je izgladneo. To je u redu, rekao je samom sebi. Tako treba da bude. Stopala su mu bila izubijana, prekrivena posekotinama, a čelo ga je bolelo kao da mu je kroz lobanju proboden bodež. To je u redu. Tako treba da bude. Ali prljava koža nije bila opečena, a na blatom zamrljanoj košulji nije bilo tragova oštećenja vrelinom. Neko vreme je nepokretno sedeo i pokušavao da razume kako to da je još živ.

Mora da ga je Penosled spasao od vreline usmeravajući snagu kroz njega, isto kao što su džinovi pokretali brodove usmeravajući snagu kroz kobilice od zlatanike. Zavrteo je glavom nad Penosledovom odvažnošću. Nije znao kako će produžiti bez prijateljeve pomoći.

Ipak nije prolio ni suzu za džinom. Osećao se nesposobnan za suze. Bio je gubavac i nije imao dodira sa radošću ni tugom. Nimalo ravnodušno je zaključio. Događaj kod Kolosa preveo ga je preko svih granica, izvukao je iz njega odgovore koje nije mogao da pojmi. Sada je osećao da se vratio u svoju osnovnu neosetljivost, ponovo dosegao ključnu tačku postojanja. Završio je sa pretvaranjem da je išta više od onog što stvarno jeste.

Ali njegov posao nije bio gotov. Morao je da nastavi, da se suoči sa Opakim... da izvrši, ako može, svrhu koja ga je dovela ovamo. Još nisu bili ispunjeni svi uslovi za oslobođenje iz Domaje. U dobru ili zlu, moraće da privede kraju Kletnikovu potragu za belim zlatom.

I moraće da to učini onako kao što bi radili Banor i Penosled... ravnodušno i besno, boreći se i odbijajući da se bori, oboje istovremeno... jer shvatio je još jedan razlog zašto će morati da potraži Opakog. Okružen u sebi svim svojim žrtvama, ustanovio je da još ima samo jednu mogućnost pred sobom.

Ta mogućnost je bila pobeda nad Opačijom.Samo ako porazi poglavara Kletnika moći će da pruži smisao svim životima koji su žrtvovani u

njegovo ime, a da u isto vreme očuva sebe, neizlečivu činjenicu svog postojanja.Tomas Kovenant: Nevernik. Gubavac.Namerno je pogledao u prsten. Labavo je visio sa omršavelog prsta... tup, zlatan i nedokučiv. Jeknuo

je i počeo da se mučno podiže na noge.Nije znao zašto je još u Domaji iako je Penosled mrtav... i nije mario. Objašnjenje je verovatno

ležalo negde u prekršenju Zakona smrti. Opaki može sve. Kovenant je bio spreman da poveruje da je u staništu poglavara Kletnika ukinut celokupan nekadašnji Zemni zakon.

Počeo je da se penje uz suprotnu stranu jarka. Nije imao nikakve pripreme da izvrši, nikakve zalihe, ni planove, ni sredstva da priprema... nikakvog razloga zašto ne bi jednostavno odmah počeo svoj zadatak. A što duže bude odlagao, postaće sve slabiji.

Kada se približio vrhu brega, podigao je glavu da se osvrne.Tu je prvi put video Kletnikov tabor.Stajao je nekih pola milje dalje preko ispucane, gole ravnice mrtve zemlje i kamenja, mesta koje je

ostavljeno uništeno i razrovano toliko dugo da je zaboravilo čak i mogućnost života. Sa osmatračnice na brdu... poslednjem uzvišenju između njega i Kletnikovog tabora... video je da se nalazi na ivici pregorja Pustog Grobišta. Na nekoliko stotina jardi od njega tlo se na obe strane strmo spuštalo u liticama koje su se međusobno približavale, pružajući se napred i spajajući se na samoj ivici predgorja. U daljini je čuo talase kako se razbijaju o litice, a daleko iza klinova litica nazirale su se tamne, sivozelene vode Mora.

Ali nije obratio mnogo pažnje na predeo. Sam Tabor privlačio mu je pogled kao magnet. Po onom što je slušao, pretpostavio je da se većina doma poglavara Kletnika nalazi pod zemljom, a sada je video da to mora biti tačno. Predgorje se podizalo do visoke hrpe kamenja na vrhu, a tamo je stajao Tabor. Dve istovetne kule, visoke i vitke kao minareti, dizale su se nekoliko stotina stopa uvis, a između njih je u nivou tla bila tamna otvorena rupa jedinog ulaza. Nije se videlo ništa drugo od Kletnikovog prebivališta. Sa

172

prozora na vrhu kula poglavar Kletnik ili njegovi stražari mogli su da osmatraju predgorje, Uboj Plampepel, čak i Lomnik bregove, ali ostatak boravišta... uzgajališta, skladišta, ložišta, barake, prestona dvorana... morali su biti pod zemljom, ukopani u stenu, dostupni samo kroz ona jedna vrata i tunele skrivene pod Kuraš Kvelinirom.

Kovenant je piljio preko predgorja; tamni prozori kula uzvraćali su mu mračnim zurenjem kao bezdušne oči, prazni i odvratni. Isprva je bio prosto opčinjen prizorom, ošamućen što se našao tako blizu ovog mesta. Ali kada je to osećanje izbledelo, počeo je da se pita kako da neprimećen stigne do Tabora. Nije verovao da su kule prazne kao što izgledaju. Opaki sigurno nije ostavio prilaze bez nadzora. A ako bude čekao noć da ga prikrije, može pasti sa litice ili u neku pukotinu.

Neko vreme je mozgao o problemu, ne nalazeći nikakav odgovor. Konačno je odlučio da mora da rizikuje. Situacija nije bila ništa više nemoguća nego ranije. Teren koji je morao da pređe bio je neravan i ispucao, prekriven gomilama šljake, hrpama pepela i pukotinama; moći će da nađe zaklon na najvećem delu puta.

Počeo je tako što se vratio u jarak i pošao njime na jug sve dok nije počeo da se spušta niz liticu. Sada je jasno video i čuo okean, iako je sumpor iz lave još maskirao miris soli u vazduhu; ali primećivao ga je samo koliko da izbegne opasnosti na litici. Odatle se ponovo uspeo na brdo i provirio preko njega da osmotri okolni teren.

Na svoje veliko olakšanje ugledao je nove jarke. Pružali su se od podnožja brda kao mreža ožiljaka od erozije preko tog dela ravnice. Ako uspe da neprimećen stigne do njih, biće neko vreme bezbedan.

Gorko je čestitao sebi na umazanosti košulje, koja se sada lepo uklapala u boje uništenog tla. Za trenutak je prikupljao hrabrost i pribirao se. Onda je potrčao, skotrljao se niz poslednju padinu i upao u najbliži jarak.

Bio je suviše plitak da bi se kretao uspravno, ali naizmeničnim saginjanjem i puzanjem mogao je da se probije do mreže. Posle toga je brže napredovao.

No, iza vreline Uboj Plampepela vazduh je postao hladan i vlažan kao isparenja ustajale grobnice; upijao se u njega uprkos košulji, izazivao ledeno pečenje znoja i isisavao mu ono malo snage. Teren je bio neravan, a dok je puzao, osećao je prigušeno zlo kako mu pulsira u steni pod kolenima. Glad je bezdano zijala u njemu, ali nastavljao je dalje.

Iza jaraka se neko vreme lako kretao, hramljući između gomila šljake i pepela. Ali posle toga je nastupio ravan deo bez zaklona, prošaran pukotinama i procepima. Kroz neke je dopiralo udaranje Mora; iz ostalih je izbijao smrdljivi vazduh, ventilacija Tabora. Morao je da se nezaštićen provuče preko ravnice, trčeći između širokih pukotina u tlu, bacajući se u vrtoglavom strahu preko rascepina što bi mu se našle na putu. Kada je konačno dosegao podnožje grube, izdignute stene koja je vodila do kula, sručio se u zaklon jedne gromade i ostao ležeći, dahćući, drhteći na vlažnoj hladnoći, strahujući od zvuka približavanja straže.

No, nije čuo uzbunu, nikakve uzvike žurne potere... ništa osim sopstvenog promuklog disanja, grozničavih udara sopstvenog srca, udara talasa. Ili ga nisu videli ili mu je straža pripremala zasedu. Prikupio je ostatke snage i počeo da se vere uz stenje.

Kako se penjao, obuzimala ga je malodušnost. Slabost mu je ispunjavala glavu vrtoglavicom, činila neosetljive ruke nemoćnim da stežu, noge nemoćnim da guraju. Ipak je nastavljao. Povremeno se zaustavljao uz lupanje srca kada bi čuo... ili pomislio da čuje... neko klizanje kamena ili šuškanje odeće koje je govorilo da mu se prikradaju. Ipak je primoravao sebe da nastavi. Ošamućen, slab, sam, drhtav, ranjiv... upustio se u borbu koju je mogao da razume. Otišao je predaleko za bilo kakvu vrstu predaje.

Sada je bio toliko visoko da je retko mogao sasvim da se sakrije od kula. Ali ugao je bio nepovoljan za stražare koji možda stoje na prozorima. Zato je, dok je dahtao i vukao se uz poslednje uspone, manje brinuo o prikrivanju. Bile su mu potrebne sva pažnja i energija samo za pokretanje ruku i nogu, podizanje tela naviše, naviše.

Konačno se približio vrhu. Vireći kroz pukotinu između dve gromade, prvi put je izbliza video ulaz u Kletnikov tabor.

Bio je gladak i simetričan, neukrašen, savršeno načinjen. Okrugli otvor bio je okružen potpornim stubovima isklesanim od kamena... izbrušeno i uglačano utvrđenje koje je obuhvatalo ulaz kao da vodi u svetu kriptu. Onako sjajno, tačno je odražavalo oblačno nebo, odbijalo besprekorno sivu sliku grudobrana.

Pred prećinom je stajao stražar visok kao džin. Imao je tri glave, tri para očiju tako da gleda na sve strane, tri mišićave noge raspoređene tako da mu daju postojanost. Tri ruke bile su postavljene u položaj pripravnosti. U svakoj je bila po jedna sablja, svaka je bila zaštićena debelim kožnim trakama. Veliki kožni

173

oklop štitio mu je trup. Kovenant isprva nije primetio nikakav pokret koji bi pokazao da je stražar živ. Ali kada je zatreptao, zapazio je odvratne žute oči. Neprestano su preletale preko vrha brega, tražeći neprijatelje. Kada su prešle preko pukotine kroz koju je virio, trgao se kao da su ga otkrile.

Ali ako ga je stražar i primetio, nije to ničim pokazao. Trenutak kasnije Kovenant se smirio. Čuvar je postavljen tako da nadgleda samo najbliži prilaz pećini, a ne celo predgorje; cela njegova putanja od Uboj Plampepela bila je van domašaja pogleda. Zato je bio bezbedan tu gde je. Ali ako želi da uđe u Kletnikov tabor, moraće da prođe kraj stražara.

Nije imao pojma kako to da učini. Nije mogao da se bori protiv čudovišta. Nije mogao da smisli način da ga nadmudri. A što je duže čekao nekakvo nadahnuće, strah i iscrpljenost postajali su sve veći.

Da ne bi ostao na mestu sve dok ga strah ne parališe, otpuzao je potrbuške između stena do nasipa kraj samog ulaza. Skriven iza grudobrana gotovo tačno u sredini ispod kula bliznakinja, zgrčio se da priguši disanje i pokušao da prikupi hrabrost za jedini pristup koji je mogao da smisli... da skoči sa grudobrana pravo u prilaz i pokuša da bude brži od stražara. Sada je bio toliko blizu čudovištu da je bio siguran da ovaj oseća njegov znoj, da čuje kovitlanje njegove vrtoglavice i udare srca.

Ipak nije mogao da se pomeri. Osećao se potpuno izložen pogledu sa kula, iako je bio van domašaja pogleda sa prozora; no, nije mogao da se pomeri. Bojao se. Kad se jednom pojavi... kada ga stražar ugleda... Kletnikov tabor biće upozoren. Svi Penosledovi napori i žrtve, sva pomoć jeherina, biće u trenutku obezvređeni. Biće sam protiv celokupne odbrane Pustog Grobišta.

Prokletstvo! - dahtao je u sebi. Hajde, Kovenante! Ti si gubavac... trebalo je da se dosad već navikneš.

Kletnikov tabor je veliko mesto. Ako prođe pored stražara, možda će neko vreme moći da izbegne zarobljavanje, možda će čak uspeti da nađe tajna vrata o kojima je govorio jeherin. To ako bilo je veće od bilo kojeg drugog. Bio je zarobljen između smrtničke nesposobnosti i neodoljive potrebe; odavno je izgubio sposobnost da sračunava gubitke i odmerava rizik.

Oslonio se rukama o kamen i duboko udahnuo.Pre nego što je stigao da se pomeri, nešto je naletelo na njega i srušilo ga. Otimao se, ali gvozdeni

stisak mu je blokirao ruke iza leđa. Nečija težina mu je prikovala noge. Besan i prepadnut, pokušao je da vikne. Ruka mu se zalepila za lice.

Bio je bespomoćan. Napadač je mogao jednim pokretom da mu slomi kičmu. Ali ruke su ga i dalje samo držale... potvrđujući vlast nad njim i čekajući da on popusti i preda se.

Jedva je primorao mišiće da se opuste.Ruka mu nije oslobodila usta, ali iznenada se našao okrenut na leđa.Ustanovio je da gleda pravo u toplo, čisto lice Srdosolje Penosleda.Džin mu je pokretom pokazao da ćuti, a onda ga je pustio. Kovenant je smesta zagrlio džina, stegao

ga, privio se uz njegov snažni vrat kao dete. Radost je kao svitanje sprala tamu sa njega, uzdigla ga u nadu kao da je to čista, bistra zora novog dana.

Penosled mu je za trenutak uzvratio zagrljaj, a onda se oslobodio i tiho se odmakao. Kovenant je pošao za njim, iako su mu oči bile toliko pune suza da je jedva video kuda ide. Džin ga je poveo od grudobrana do dalje strane jedne od kula. Tu su bili skriveni od čuvara, a tutnjava talasa prikrivala im je glasove. Džin se smešio od uha do uha. "Oprosti mi, molim te", šapnuo je. "Nadam se da ti nisam naudio. Tražio sam te, ali te nisam video. Kada si stigao do grudobrana, nisam mogao da te pozovem, jer bih uzbunio onaj Kletnikov nakot. A bojao sam se da ćeš, ako te iznenadim, odati svoje prisustvo."

Kovenant je zatreptao da savlada suze. Glas mu je drhtao od radosti i olakšanja. "Da ti oprostim? Prepao si me do kosti."

Penosled se tiho nasmejao, jedva uzdržavajući zadovoljstvo. "Ah, prijatelju, strašno sam zadovoljan što te ponovo vidim. Bojao sam se da sam te izgubio u Uboj Plampelelu... bojao sam se da si zarobljen... bojao sam se... ah! Imao sam gomilu strahova."

"Mislio sam da si mrtav." Kovenant je kratko zajecao, a onda se savladao i umirio. Brzo je obrisao oči kako bi pogledao džina.

Penosled je izgledao divno zdravo. Bio je nag... izgubio je odeću u plamenu Uboja... a od glave do pete je bio zdrav i čitav. Ranija napetost pogleda bila mu je zamenjena nečim zdravijim, nečim vedrim; oči su mu iz uvučenih duplji blistale od smeha. Bledi udovi sijali su mu od snage kao mermer; a osim nekoliko

174

svežih ogrebotina dobijenih pri veranju iz Uboj Plampepela do Tabora, čak i stari ratni ožiljci su nestali, izbrisani vatrom koja ga je obnovila do srži. Ništa na njemu nije pokazivalo kroz kakve je muke prošao.

Ipak, Kovenant je imao utisak agonije ili prolaznog bola koji je iz osnova promenio džina. Penosled je negde u Uboj Plampepelu doveo svoje najgore more do uništenja.

Kovenant se umirio udišući morski vazduh. "Mislio sam da si mrtav", ponovio je. Džinova sreća se nije umanjila. "I ja sam mislio. Ovaj ishod mi je neverovatan kao i tebi. Kamena mu i mora! Zakleo bih se da ću umreti. Kovenante, Opaki nikada neće potpuno pokoriti svet u kome se dešavaju ovakve stvari."

To je tačno, pomislio je Kovenant. U ovakvom svetu. "Ali kako... kako si uspeo?" upitao je. "Šta se desilo?"

"Nisam sasvim siguran. Prijatelju, mislim da nisi zaboravio kamoru, obrednu vatru bola kod džinova. Obična vatra ne može da naškodi telu džina. Bol pročišćava, ali ne peče. Na taj način Bezemljaši povremeno daju oduška bolu svojih srca.

Osim toga... iznenadićeš se kad čuješ da mislim kako mi je tvoja divlja magija pomogla do izvesne mere. Pre nego što sam te bacio sa ramena, osetio sam... nekakvu silu kako deli snagu sa mnom, baš kao što sam ja delio snagu sa tobom."

"Vatru mu paklenu." Kovenant se upiljio u slepu zlatnu traku na prstu. Vatru mu paklenu i krvavog mu pakla. Ponovo se setio Mhoramoviih reči. Ti jesi belo zlato. Ali i dalje nije mogao da shvati šta je to Vrohvni poglavar hteo da kaže.

"A... osim toga", nastavio je džin, "postoje tajne na Zemlji o kojima poglavar kletnik, Sotonsrce i Dušomor, ni ne sanja. Zemna moć koja je govorila Bereku Troprstu sada ne ćuti. Možda govori drugim jezikom... možda su ljudi koji žive na Zemlji zaboravili njene puteve... ali nije prigušena. Zemlja ne bi postojala da ne sadrži dovoljno dobrog za suprotstavljanje kobima kao što je Kamen Zlozemlja."

"Možda", zamislio se Kovenant. Jedva je čuo samog sebe. Pomisao na prsten povukla je potpuno nov niz ideja. Nije želeo da ih prepozna, bilo mu je mučno da govori o njima, ali trenutak kasnije se primorao na to. "Jesi li... jesi li siguran da nisi... da nisi oživljen... kao Elena?"

Džinovo lice se osvetlilo od osmeha. "Kamena mu i mora! To baš liči na Nevernika.""Jesi li siguran?""Ne, prijatelju", nasmejao se Penosled, "nisam siguran. Ne znam, niti me je briga. Samo mi je drago

što imam još jednu priliku da ti pomognem."Kovenant je primio Penosledov odgovor i pronašao svoju reakciju. Potrudio se da bude ravan džinu

dok je govorio. "Onda hajde da preduzmemo nešto dok još možemo.""Da." Džinovo lice je postepeno postalo ozbiljno, ali nije izgubio oreol razdraganosti i bola.

"Moramo. Sa svakim trenutkom odlaganja Domaja gubi nove i nove živote.""Nadam se da imaš plan." Kovenant se borio da suzbije strepnju. "Ne verujem da će nas onaj stražar

propustiti unutra ako ga lepo zamolimo.""Razmišljao sam malo o tome." Penosled je pažljivo izneo svoja razmišljanja.Kovenant je malo razmislio. "To je vrlo dobro", rekao je. "Ali šta ako znaju da dolazimo? Šta ako

nas čekaju... tamo unutra?"Džin je odmahnuo glavom i objasnio da je neko vreme osluškivao kroz kameni zid kula. Nije čuo

ništa što bi ukazivalo na zasedu, ništa što bi nagovestilo da u kulama ikoga ima. "Možda Dušomor stvarno ne veruje da mu neko može ovako prići. Možda je ovaj čuvar jedina straža. Uskoro ćemo saznati."

"Da, zaista", promrmljao je Kovenant. "Jedino što mrzim jesu iznenađenja. Nikada ne znaš hoće li ti neko od njih uništiti život."

Penosled je smrknuto odgovorio: "Možda ćemo moći da uzvratimo ravnom merom i uništimo onoga ko uništava."

Kovenant je klimnuo glavom. "Iskreno se nadam."Zajedno su se prikrali nazad do ulaza i tu se razdvojili. Po džinovim uputstvima, Kovenant se

provukao između gromada i šljake, pokušavajući da se što više približi prednjoj strani pećine, a da ga ne primete. Kretao se u luku, što je opreznije mogao. Na kraju je ipak bio bar četrdeset jardi od opkopa. Razdaljina ga je plašila, ali nije bilo drugog načina. Nije pokušavao da se prošunja pored čuvara; želeo je samo da ga navede na oklevanje.

Hajde, Kovenante, frknuo je. Obavi to. Ovo nije mesto za kukavice.

175

Duboko je udahnuo, još jednom opsovao sebe kao da mu je to poslednja prilika i izišao iz skloništa.Smesta je osetio na sebi stražarev pogled, ali pokušao je da ne misli na to, trudeći se da stigne do

pećine sa makar nečim nalik na opuštenost. Stežući šake iza leđa, bezvučno zviždućući kroz zube, koračao je kao da očekuje audijenciju u Kletnikovom taboru.

Izbegavao je čuvarev pogled. Piljenje je bilo dovoljno vrelo da ogoli njegov cilj, da ga otkrije kakav je u stvari. Koža ga je svrbela od gađenja. Ali kada je izišao iz pojasa šljake na uglačanu kamenu platformu prilaza, prisilio je sebe da pogleda čudovište u lice.

Nehotice se trgao i prestao da zvižduće. Obuzela ga je strava od žutog zla u čuvarevom pogledu. Te oči kao da su ga prozrele kroz kožu do duše, kao da su znale sve o njemu i držale sve što znaju u potpunom preziru. U jednom trenutku prepao se da je ovo stvorenje sam Opaki. Ali znao je da nije. Kao i toliki razbojnici, ova spodoba je načinjena od izopačenog mesa... žrtva Kamenrada poglavara Kletnika. A u njenom držanju primećivala se nesigurnost.

Glumeći razmetljivost, prešao je platformu sve dok nije bio gotovo na domašaju čuvarevog mača. Tu se zaustavio i namerno odmerio čudovište. Kada ga je ispitao od glave do pete, ponovo ga je pogledao u oči i rekao sa svom drskošću koju je uspeo da prikupi. "Nemoj reći Kletniku da sam tu. Hoću da ga iznenadim."

Kada je rekao iznenadim, naglo je izvukao ruke iza leđa. Sa pruženim domalim prstom leve ruke na kojem je nosio prsten jurnuo je napred kao da će napasti čuvara udarom divlje magije.

Čuvar je odskočio u odbrambeni položaj. Za trenutak je okrenuo sve tri glave prema Kovenantu.Istog časa Penosled je skočio preko grudobrana nad ulazom u Tabor.

Čuvar mu je bio van domašaja; ali pri doskoku džin se bacio napred, zakotrljao i izbio mu oslonac. Spodoba se sručila na gomilu.

Penosled ga je smesta opkoračio. Bili su jednake veličine, možda je stražar bio jači. Bio je i naoružan. Ali džin ga je zasuo toliko snažnim udarcima i toliko silno ga pritisnuo sopstvenim telom, da ovaj nije mogao da se brani. Pošto je dobio dva snažna udarca obema pesnicama za vrat, omlitavio je.

Penosled je brzo zgrabio jedan od mačeva da mu odrubi glavu."Penoslede!" pobunio se Kovenant.Penosled se podigao sa onesvešćenog tela i pogledao Kovenanta, stežući mač u šaci."Nemoj ga ubiti."Džin je bio zadihan od napora. "Uzbuniće Tabor čim se osvesti." Lice mu je bilo mračno, ali ne i

divlje."Bilo je dosta ubijanja", promuklo je odgovorio Kovenant. "Mrzim to."Penosled ga je za trenutak gledao u oči. Onda je zabacio glavu i počeo da se smeje.Kovenanta je obuzela malaksalost od zahvalnosti. Kolena su mu gotovo popustila. "Tako je bolje",

promrmljao je sa olakšanjem. Naslonjen na zid kraj ulaza, odmarao se i uživao u džinovom raspoloženju.Penosled se postepeno smirio. "Vrlo dobro, prijatelju", tiho je rekao. "Smrt ovog bića dala bi nam

vremena... vremena za koje bismo mogli da obavimo posao i pokušamo bekstvo. Ali bekstvo nam nikada nije bilo cilj." Bacio je mač preko pruženog čuvara. "Ako nam njegova nesvest omogući da stignemo do cilja, smatraću da smo dobro usluženi. Neka se bekstvo postara samo za sebe." Gorko se nasmešio, a onda nastavio. "Ipak, na srcu mi leži da nekako bolje iskoristim ovaj oklop." Sagnuo se preko čuvara, svukao mu odeću i pokrio kožom svoju golotinju.

"U pravu si", uzdahnuo je Kovenant. Nije nameravao da beži. "Ali nema razloga da i ti budeš ubijen. Samo mi pomozi da nađem ona tajna vrata... a onda beži odavde."

"Da te ostavim?" Penosled je nameštao nezgrapnu kožu sa izrazom gađenja. "Kako da odem odavde? Ne bih da ponovo iskušavam Uboj Plampepel."

"Skoči u More... otplivaj... ne znam." U Kovenantu je narastala hitnja; nisu imali vremena za raspravu na samom ulazu u Kletnikov tabor. "Samo me nemoj terati da budem odgovoran i za tebe."

"Naprotiv", mirno je odgovorio džin, "ja sam odgovoran za tebe. Ja sam te prizvao."Kovenant se trgao. "Ne brinem za to.""Ni ja", uzvrato je Penosled uz osmeh. "Ali ne sviđa mi se ovaj razgovor o napuštanju. Prijatelju...

poznate su mi takve situacije."Ozbiljno su se zgledali; u džinovom pogledu Kovenant je jasno video da ne može preuzeti

odgovornost za svog prijatelja ni donositi odluke u njegovo ime. Mogao je samo da prihvati Penosledovu

176

pomoć i da mu bude zahvalan. Jeknuo je od bola zbog ishoda koji je očekivao. "Onda, hajdemo", obeshrabreno je rekao. Neće još dugo trajati."

Umesto odgovora, džin ga je uhvatio za ruku da ga pridrži. Rame uz rame, okrenuli su se ka mračnom ulazu u pećinu.

Na njihovo iznenađenje, tama je nestala kada su prošli kroz koprenu mraka. Iza nje su se našli na užem kraju hola u obliku jajeta. Bio je osvetljen hladnim svetlom kao da zeleni morski led plamti u njegovim zidovima; sve je izgledalo kao da će svakog časa planuti ledenom vatrom.

Nehotice su zastali i zagledali se oko sebe. Simetrija i rad u kamenu bili su besprekorni. Na najširem mestu hol se otvarao u simetrične prolaze koji su vodili naviše ka kulama, a pod na suprotnom kraju savršeno se spuštao, dajući široko, zavojito stepenište u kamenu. Kamen se svuda pružao i stapao bez ivica, pukotina, spojeva; hol je bio tako glatko izveden, uglačan i ravan, tako neukaljan ukrasima, predmetima, greškama, kao da je idealna zamisao njegovog tvorca uklopljena u besprekorni kamen bez uplitanja ruku koje omanu i umova koji pogrešno razumeju. Ovo očito nije bilo delo džinova; nedostajalo mu je sve što bi pokvarilo savršenu preciznost oblika, nedostajalo mu je za džinove tipično oduševljenje pojedinostima. Umesto toga, kao da je nadišao svaki trag smrtnosti. Bio je natprirodno savršen.

Kovenant je zijao. Penosled se odvojio da po bočnim zidovima potraži vrata o kojima je govorio jeherin, a Kovenant je izišao u hol i naizgled besciljno pošao ka zavojitom stepeništu. Ovde je bilo drevne magije, moći očuvane mržnjom i glađu; mogao je da je oseti u voštanom svetlu, u oštrom, hladnom vazduhu, u savršenim zidovima. Ovo plameno, ledeno mesto bilo je dom poglavara Kletvika, sedište i koren njegove moći. Čitavo bezdušno stanište govorilo je o njegovoj vlasti, njegovoj potpunoj i nenarušivoj vladavini. Već sam ovaj hol stvarao je od njegovih neprijatelja patuljke i bube. Kovenant se setio da je čuo kako Kletnik neće biti poražen dogod Pusto Grobište postoji. Sada je verovao u to.

Kada je stigao do širokog zavojitog stepeništa, ustanovio je da otvoreno središte liči na ogroman bunar koji pri spuštanju postepeno skreće nazad u predgorje. Samo stepenište bilo je dovoljno široko za petnaest ili dvadeset ljudi odjednom. Pratio je pogledom kruženje kroz osvetljeni otvor sve dok se nije nagnuo preko ivice da bi video što dalje; simetrija mu je silno podstakla vrtoglavicu, nerazumnu ljubav i užas od pada.

Ali dokučio je tajnu vrtoglavice i nije pao. Pretraživao je bunar pogledom. Trenutak kasnije ugledao je nešto što mu je narušilo opasnu opčinjenost.

Velika grupa pragrdana bešumno je trčala iz dubine.Brzo se povukao. "Bolje da požuriš", doviknuo je Penosledu. "Dolaze."Penosled nije prekinuo ispitivanje zidova. Mrmljao je dok je pretraživao kamen rukama i očima,

tražio bilo kakav znak skrivenog ulaza. "Dobro je sakriven. Ne znam kako je moguće tako uobličiti kamen. Moj narod nije bio početnik u ovoj veštini, ali o ovakvim zidovima mogli su samo da sanjaju."

"Imali su previše i sopstvenih noćnih mora", odbrusio je Kovenant. "Nađi ga! Oni pragrdani se brzo približavaju." Setio se bića koje je izazvalo njegov pad pod Planinom groma i dodao. "Mogu da nanjuše belo zlato."

"Ja sam džin", odgovorio je Penosled. "Kamenrad je mom narodu u krvi. Ova vrata se neće sakriti od mene."

Tog časa je rukom napipao deo zida koji je delovao šuplje. Brzo ga je prepipao i premerio, iako se na besprekornom kamenu nije naslućivao nikakav vidljiv znak postojanja vrata.

Kada je odredio ulaz što je tačnije mogao, pritisnuo je samu sredinu gornje ivice.Svetlucajući zelenim šarama, u praznom zidu se pojavila gornja greda. Od nje do poda pružili su se

dovraci kao da su tog časa stvoreni u kamenu, a između njih su se vrata bešumno otvorila ka unutra.Penosled je zadovoljno protrljao ruke i nasmejao se. "Na tvoju zapovest, prapoglavaru." Mahnuo je

Kovenantu da prvi prođe kroz vrata.Kovenant je pogledao ka stepeništu, a onda žurno ušao u malu odaju iza vrata. Penosled je pošao za

njim, saginjući se da izbegne gredu i nisku tavanicu. Brzo je zatvorio vrata i video ih kako se ponovo stapaju u savršenu stenu. Onda je pošao ispred Kovenanta kroz hodnik koji se nastavljao na odaju.

Ovaj prolaz bio je jasno i hladno osvetljen kao i hol napolju. Penosled i Kovenant videli su da se strmo spušta naniže, pravo ka dubinama predgorja. Gledajući niz njega, Kovenant se nadao da će ga odvesti tamo kuda je želeo da stigne; bio je suviše slab da se šunja kroz čitav Tabor u potrazi za svojim usudom.

Nijedan od njih nije govorio; nisu hteli da ih pragrdani slučajno čuju. Penosled je pogledao Kovenanta, slegnuo ramenima i pošao niz tunel.

177

Zbog niske tavanice džin je morao pognuto da hoda, ali je napredovao kroz hodnik što je brže mogao. Kovenant je držao korak naslonjen na njegova leđa i puštajući da mu sila teže vuče onemoćale noge korak po korak. Kao blizanci, braća međusobno spojena uprkos svim razlikama običnom pupčanom vrpcom, povijali su se i teturali kroz stenje Pustog Grobišta.

Dok su silazili, Kovenant je nekoliko puta pao. Osećanje hitnje i straha raslo je u teasnom hodniku; ali to ga je više iscrpljivalo nego osnaživalo, čineći ga tromim kao da je već poražen. Modra hladnoća isisavala ga je, uvlačila mu se u kosti kao plamen potpune jeze, okruživala ga sve dok nije počeo da se oseća neobično prijatno u njoj... prijatno i sanjivo kao da je iscrpljeni putnik koji konačno stiže kući da se spusti pred ognjište koje mu pripada. Povremeno je primećivao duh mesta na kome se nalazi, neporecivu savršenost koja je nekako podsticala i osnaživala najbešnje i najnezasitnije zlo. U ovom vazduhu prezir i prijatnost postajali su jedno. Kletnikov tabor bio je prebivalište bića koje razume savršenstvo... bića koje prezire život, ne zato što mu predstavlja ikakvu pretnju, nego zato što napadi smrtnosti vređaju osnovnu srž njegovog postojanja. U tim trenucima Kovenantova neosetljiva, ranjava stopala promašivala su kamen, te je padao je pravo Penosledu na leđa.

Ali nastavljali su da idu i konačno su stigli do kraja tunela. Otvarao se u niz neukrašenih, nenameštenih odaja... neverovatno istih i simetričnih... koje nisu pokazivale nikakav znak da je ikada iko stanovao ili bi trebalo da stanuje u njima. Ipak je svuda blistalo hladno zeleno svetlo, a vazduh je bio hladan kao kristali leda. Penosledu se u bradi stvorio smaragdni grozd od zaleđenog znoja i drhtao je uprkos uobičajenoj otpornosti na temperaturu.

Iza stanova su našli niz stepenica koje su ih vodile naniže kroz prazne dvorane, prazne pećine dovoljno velike da ugoste najstrašnije opasnosti, nenastanjene galerije sa kojih je govornik mogao da grmi pred hiljadama slušalaca. Ni tu nisu našli trag ičijeg boravka. Ceo ovaj deo Tabora bio je predviđen za ličnu upotrebu poglavara Kletnika; tu nikada nije bilo nikakvih pragrdana ni drugih stvorenja. Penosled je požurivao Kovenanta kroz jezivo savršenstvo. Išli su sve niže, uvek naniže, tragajući za dubinama u kojima poglavar Kletnik uživa u Kamenu Zlozemlja. A oko njih je drevno zlo Pustog Grobišta postajalo sve teže i sve bolnije na svakom sledećem nivou. Postepeno je Penosledu postalo toliko hladno da ga je obuzela drhtavica; a Kovenant se teturao uz njega kao da ga samo uporna želja da pronađe najhladniji deo Tabora, tačku potpunog leda, održava da ne zaspi na mestu.

Nagon koji ih je vodio naniže, kuda god se moglo, nije zakazao. Penosled je postepeno počeo da oseća prisustvo Kamena; zračenje te kobi postalo je opipljivo za njegove bolne nerve.

Konačno su stigli do odmorišta u zidu prazne niše. Tu je džin našao nova skrivena vrata. Otvorio ih je kao i prva i provukao se kroz njih u okruglu dvoranu. Pošto se i Kovenant uteturao preko praga, Penosled je zatvorio vrata i oprezno pošao ka sredini prostorije.

Kao i ostale dvorane koje su videli, ni ova nije imala nikakvih osobenosti osim ulaza. Izbrojali su osam širokih ulaza, savršeno jednakih, na savršeno jednakim rastojanjima duž zida, zatvorenih savršeno uklopljenim kamenim vratima. Džin nije osećao prisustvo života u blizini, nikakvu aktivnost iza vrata. Ali svi nervi su ga vukli u pravcu Kamena.

"Tamo", šapnuo je Penosled i pokazao jedan od ulaza. "Tamo je prestona dvorana Pustog Grobišta. Tamo Dušomor drži Kamen Zlozemlja."

Ni ne pogledavši prijatelja, pošao je do vrata i položio dlanove na njih kako bi proverio osećanje. "Da", dahnuo je. "Tu je." U njemu su se borili užas i likovanje. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da mu Kovenant ne odgovara.

Odupro se o vrata da odmeri snagu. "Kovenante", rekao je preko ramena, "prijatelju, kraj je blizu. Drži se svoje hrabrosti još samo trenutak. Provaliću kroz ova vrata. Tada moraš smesta da utrčiš u prestonu dvoranu. Idi do Kamena... pre nego što se uplete neka moć." Kovenant i dalje nije odogovarao. "Neverniče! Stigli smo do kraja. Nemoj sada posustati."

Kovenant je odvratio avetinjskim glaom. "Ne moraš se truditi da ih provališ."Penosled se okrenuo i odskočio od vrata.Nevernik je stajao u središtu dvorane. Nije bio sam.Meštar znanstva pragrdana stajao je pred njim, a iz raširenih nozdrva dizala mu se para. U rukama je

držao lance i okove.Penosled je užasnuto posmatrao kako zatvara okove oko Kovenantovih zglobova. Vukući za lanac,

doveo ga je do vrata koja vode u prestonu dvoranu.

178

Džin je zakoračio ka prijatelju, ali Kovenantov strašni pogled ga je zaustavio. U tamnim, izgladnelim, pomodrelim Kovenantovim očima video je nešto na šta nije mogao da uzvrati. Nevernik je pokušavao nešto da mu kaže, nešto za šta nije imao reči. Penosled je već razmatrao povredu koju su pragrdani naneli Kovenantu, ali nije mogao da dokuči dubinu bede koja bi navela čoveka da se preda demonijskom nakotu.

"Kovenante!" pobunio se.Kovenant je namerno prestao da gleda džina... u jednom trenutku piljio je u njega, a u narednom

naglo skrenuo pogled, povlačeći za njim i džinove oči.Džin se nesvesno okrenuo i ugledao drugog džina kako stoji na drugoj strani dvorane. Pridošlica je

stajao podbočen i divlje se cerio. Penosled ga je smesta prepoznao; bio je to jedan od trojice braće koja su postala žrtve Besomuka. Kao i Elena, bio je prizvan iz smrti da bi njegova izmučena duša služila Dušomoru.

Pre nego što je Penosled stigao da reaguje, vrata ka prestonoj dvorani su se otvorila, a onda zatvorila za Kovenantom.

Istovremeno su se sva ostala vrata naglo pootvarala i izlila kamena čudovišta u dvoranu.

20. NEVERNIK

Penosled se brzo okrenuo i ustanovio da je opkoljen. Dvadesetine bića upale su u dvoranu; bilo ih je više nego dovoljno da ga preplave, da ga sahrane samom svojom težinom ako odluče da ga ne ubiju oružjem. Ali nisu ga napali. Rasporedili su se duž zida, nagomilani u zbijene grupe kraj ulaza, kako im ne bi pobegao. Tu su se zaustavili. Stojeći ispred zatvorenih vrata, spremno su se naginjali napred kao da žude da ga rastrgnu na komade. Ali prepustili su ga mrtvom džinu.

Penosled se okrenuo da se suoči sa prikazom.Polako je naredovala, rugajući mu se zlokobnim osmehom. "Živeo, Penoslede", režala je.

"Rodopuste. Druže! Došao sam da ti čestitam. Nije ti bilo dosta što si napustio naš narod u trenutku usuda, tako da je čitav zbrisan iz Domaje, nego si sada doveo ovog puzavca i njegovo nekorisno belo zlato u ruke Opakog, Sotonsrca i Dušomora. Oh, sjajno urađeno! Čestitam ti i ponosim se tobom, druže!" Pljunuo je reč druže kao da predstavlja vrhunsku uvredu. "Ja sam Koljidrug. Ja sam pobio odrasle i decu, sve džinove u Leleju. Gledaj plod svog života, Rodopuste. Gledaj i očajavaj!"

Penosled je ustuknuo nekoliko koraka, ali ni trenutka nije skrenuo pogled sa mrtvog džina."Odmazda!" cerio se Koljidrug. "Vidim je na tvom licu. Ne misliš na očajanje... suviše si slep da

shvatiš šta si učinio. Gospodara mi! Čak ne misliš ni na svog bednog prijatelja. Imaš odmazdu u srcu, druže! Gledaš me i veruješ da, ako je sve drugo u tvom životu propalo, sada bar možeš da ispuniš najdublju želju svoga srca i rastrgneš me ud po ud sopstvenim rukama. Budalo! Zar izgledam kao neko ko te se plaši?"

Dok je gledao prikazu u oči, Penosled je procenjivao svoj položaj i premeravao razdaljine oko sebe. Koljidrugove reči su ga pogodile. Osetio je u njima slast odmazde. Poznavao je bes ubijanja, bedno, nevoljno oduševljenje od drobljenja tela sopstvenim rukama. Uzdrhtao je kao da iščekuje i postavio snagu čvornovatih mišića tako da bude spreman za skok.

"Iskušaj me onda", nastavio je mrtvi džin. "Oslobodi strast koja te ispunjava. Zar veruješ da ćeš se opravdati preko mene? Zar si toliko slep? Druže! Nema ničega što te može opravdati. Makar prolio krvi dovoljno da opereš Domaju od istoka do zapada, ne možeš sprati zlo sa sebe. Kretenu! Matora budalo! Da te gospodar nije zauzdavao, obavio bi njegov posao umesto njega toliko brzo da on ne bi mogao da uživa u tome. Hajde, druže! Iskušaj me. Već sam ubijen. Kako ćeš me ponovo oterati u smrt?"

"Pokušaću", tiho je zarežao Penosled, "na moj način." Prikazino nepotrebno podbadanje reklo mu je ono što je želeo da zna. Spodobe su ga svakog časa mogle ubiti... ali čekale su dok se Koljidrug trudio da ga izazove. Znači da je Dušomor još želeo nešto od njega; znači da je Kovenant još živ, još neporažen. Možda se poglavar Kletnik nadao da će iskoristiti Penosleda protiv Nevernika.

No, Penosled je preživeo kamoru u Uboj Plampepelu. Namestio se, napetog tela. Ali kada je naglo skočio u pokret, nije napao Koljidruga. Potpunim naporom, svom snagom nogu, ustremio se na stražare pred vratima prestone dvorane.

Poklekli su pred snagom napada. Preleteo je preko njih, spojenih podlaktica, tako da je punom snagom napeteo na vrata.

179

Nisu bila načinjena da podnesu toliki udar. Uz oštar krik rascepljenog kamena, povila su se ka unutra.

Penosled je pao u pljusku komada stene, prevrnuo se i dočekao na noge u prestonoj dvorani Pustog Grobišta.

Prostorija je bila široka i okrugla kao i ona iz koje je dospeo, ali imala je manje vrata, a tavanica je bila mnogo viša, kao da je to potrebno ogromnim silama koje u njoj obitavaju. Pred Penosledom je stajao ogroman presto; na omanjem uzvišenju kraj suprotnog zida bio je uspravljen jeziv prastari kamen uobličen u čeljusti sa oštrim kukastim zubima, iskeženim za ujed i rastrzanje. Presto i njegovo postolje bili su jedini predmeti u Kletnikovom taboru koji nisu savršeno uobličeni, potpuno uglačani. Delovali su nepopravljivo oštećeni, izobličeni od vekovnog opterećenja zlobom poglavara Kletnika. Izgledali su kao proročanstvo ili predosećanje krajnjeg usuda čitavog savršenog kamena Pustog Grobišta.

Tačno pred njima na podu je stajao Kamen Zlozemlja.Kamen nije bio onoliko ogroman koliko je Penosled očekivao; nije bio suviše veliki ni težak da ga ne

bi mogao podići. Ali od njegovog zračenja zateturao se kao od udarca ogromne pesnice. Nije bio naročito blistav... prestonu dvoranu činio je tek nešto svetlijom od ostalih prostorija... ali buktao je na postolju kao ovaploćenje potpune hladnoće. Pulsirao je kao poludelo srce, odašiljući neuhvatljive udare i varnice sile, divlje zračeći moć izopačenja. Penosled se zagledao u blesak i zaustavio se kao da već oseća studeni smaragd kako mu pretvara kožu u led.

Za trenutak je piljio u Kamen, užasnut njegovom snagom, a onda su mu uzdrmana čula postala svesna još jedne moći u prestonoj dvorani. Ta moć izgledala je čudno potisnuta u poređenju sa Kamenom. Ali bila je samo prefinjenija, prituljenija - a ne slabija. Još dok se okretao prema njoj, znao je da je to gospodar Kamena.

Poglavar Kletnik.Pronašao je Opakog više čulom dodira nego vida. Poglavar Kletnik bio je uglavnom nevidljiv, iako

je odašiljao neprozirnu prazninu u vazduh nalik na uspravnu senku čoveka... ne senku prisustva nego odsustva, koja je pokazivala gde bi se nalazio da je fizički materijalan... a oko senke je sijao oeol blistavo zelenog. Ispod nje se osećalo ružino ulje.

Stajao je kraj Kamena, leđima okrenut vratima i džinu. A pred njim, licem ka Penosledu, bio je Tomas Kovenant.

Bili su sami; pragdrani su napustili prestonu dvoranu pošto su isporučili Nevernika.Kovenant kao da nije bio svestan lanaca koji su mu okivali ruke. Kao da se uopšte nije otimao. Već

je bio u poslednjoj fazi gladovanja i smrzavanja. Bol mu se slivao niz smršale obraze kao nezdravi znoj; upalim, praznim očima gledao je poglavara Kletnika kao da mu je moć Opakog sakupljena u ružnoj rani na čelu.

Nijedan nije primetio Penosledov glasan upad; bili su usredsređeni jedan na drugog toliko da su zaboravili sve ostalo. Nešto se dešavalo između njih... nešto što Penosled nije razumeo. Ali video je ishod. Baš kada je usmerio pažnju na poglavara Kletnika i Kovenanta, Opaki je podigao ruku u oreolu i udario Kovenanta preko usta.

Penosled je urliknuo i pojurio prijatelju u pomoć.Nije prešao ni dva koraka, a lavina spodoba sručila se kroz razbijena vrata i popadala po njemu.

Oborili su ga na pod, prikovali ga svojom težinom, blokirali mu udove. Borio se divlje, iz sve snage, ali protivnici su bili brojni i jaki. Začas su ga nadvladali. Odvukli su ga do bočnog zida i tu ga okovali lancima toliko masivnim da nije mogao da ih raskine. Kada su ga spodobe ostavile i žurno se udaljile iz dvorane, bio je bespomoćan.

Mrtvi džin nije bio sa njima. Ispunio je ili promašio svoju svrhu; ponovo je bio odbačen.Ostavljen je na mestu odakle je mogao da posmatra poglavara Kletnika i Kovenanta... tako da će biti

svedok njihovog sukoba.Čim su spodobe otišle, Opaki ga je prvi put pogledao. Kada se blistavo zelena polusenka pomerila i

okrenula ka njemu, ugledao je oči Opakog. Bile su jedini deo poglavara Kletnika koji se video kroz auru.Imao je oči nalik na zube, trule i žute... zube toliko pune zlobe da se Penosledu steglo grlo i odbilo da

izgovori reči ohrabrenja koje je nameravao da dobaci Kovenantu."Ćuti", otrovno je rekao poglavar Kletnik, "ili ću te spržiti pre vremena."Penosled se nehotice povinovao. Zurio je kao da se guši od leda i posmatrao ih sa bespomoćnim

besom u grlu.

180

Oči Opakog zadovoljno su zatreptale. Ponovo je obratio pažnju na Kovenanta.Kovenant je bio oboren Kletnikovim udarcem i sada je klečao, pokrivajući okovanim rukama lice u

pokretu najpotpunije poniznosti. Prsti su mu izgledali potpuno neosetljivo; slepo ih je pritiskao na lice, nesposoban da opipa povredu, kao da umesto njih ima drvene štapove, čak nije mogao da oseti ni vlažnu krv. Ali mogao je da oseti kako mu bolest glođe nerve, kao da je prisustvo poglavara Kletnika pojačava, čini neosetljivo uništenje opipljivim; znao je da je lepra sada u punom zamahu, da je krhki zastoj od kojeg mu je život zavisio sada prekinut. Bolest mu je prodrla u dušu kao pipci bezosećajnosti, tragajući kao korenje za pukotinama u kamenu, za manama od kojih bi kamen mogao da se zdrobi. Bio je slab i umoran koliko god je moguće u noćnoj mori od koje mu se srce neće zaustaviti.

Ali kada je spustio okrvavljene ruke... kada mu je od brzog otrova Kletnikovog dodira usna pomodrela i otekla toliko da nije više smeo da je dodiruje... kada je ponovo pogledao ka Opakom, nije bio ponizan. Nije bio poražen.

Proklet bio, mračno je promrmljao. Proklet bio. Nije to tako lako.

Namerno je sklopio tri prsta leve ruke oko prstena.Opaki ga je prostrelio pogledom, ali savladao se i rekao podrugljivim, očinskim glasom. "Hajde,

Neverniče. Nemoj otezati ove neprijatnosti. Znaš da mi ne možeš ništa. Samim svojim imenom sam nadmoćniji od tebe. A imam i Kamen Zlozemlja. Mogu ovog trenutka da raznesem mesec, da prizovem najdavnije mrtve iz njihovih najdubljih grobova, da raširim uništenje po svom ćefu. Bez ikakvog napora mogu da otrnem svaki delić tvog tela iz njegovog ležišta i da rasejem ostatke tvoje duše duž celih nebesa."

Pa, hajde, onda, promrmljao je Kovenant."Ipak sam rešio da se uzdržim. Ne nameravam da ti nanesem zlo. Samo predaj prsten u moje ruke i

sve tvoje muke biće okončane. To je mala cena, Neverniče."Nije to tako lako."A imam načina i da te nagradim. Ako želiš da deliš vlast nad Domajom, dozvoliću ti. Videćeš da

nisam neprijatan gospodar. Ako želiš da sačuvaš život svog prijatelja Penosleda, neću se protiviti... iako se ogrešio o mene." Penosled je zatresao lancima, pokušao da se pobuni, ali nije mogao da govori. "Ako želiš zdravlje, i to mogu da ti pružim. Gledaj!"

Mahnuo je rukom polusenke i preko Kovenantovih čula preleteo je drhtaj izobličenja. Istog časa povratilo mu se osećanje u ruke i noge; nervi su se smeta vratili u život. Dok su bujali, sve nevolje... sav bol i glad i slabost... spali su sa njega. Telo mu je kiptelo od pobedničkog života.

Nije bio dirnut. Smogao je glas i sa naporom prosiktao. "Ne brine mene zdravlje. Ti ti taj koji uči gubavce da mrze sami sebe."

"Puzavče!" prasnuo je poglavar Kletnik. Bez ikakvog prelaza, Kovenant je opet ostao leprozan i izgladneo. "Klečiš preda mnom! Nateraću te da preklinješ za makar najsitniji delić života! Zar gubavci mrze sebe? Znači da si mudar. Naučiću te pravoj razmeri mržnje!"

Za trenutak se iz trulih očiju Opakog na Kovenanta izlila neutoljiva mržnja i Kovenant se pripremio za napad. Ali onda je poglavar Kletnik počeo da se smeje. Prezir je prosto zračio iz njega i talasao vazduh u prestonoj dvorani kao zvuk kamenih gromada koje se drobe jedna o drugu, pa je čak i tvrda stena poda delovala potuljeno kao močvara. Nastavio je kada se smirio: "Bićeš mrtav preda mnom, puzavče... beživotan kao leš. A ipak me odbijaš. Odbijaš zdravje, vlast, čak i prijateljstvo. Zainteresovan sam... i obuzdavam se. Daću ti vremena da promisliš o svom ludilu. Reci mi zašto si toliko pun ludosti."

Kovenant nije oklevao. "Zato što si mi odvratan.""To nije razlog. Mnogi ljudi veruju da me se gnušaju zato što se suviše boje da prezru glupost,

nepromišljenost, izveštačenost, poniznost. Nisi me prevario. Reci mi zašto, puzavče.""Zato što volim Domaju.""Oh, sigurno!" narugao se poglavar Kletnik. "Ne mogu da verujem da si toliko blesav. Domaja nije

tvoj svet... nema prava na tvoju malu vernost. Od početka te je mučila zahtevima koje nisi mogao da ispuniš, počastima koje nisi zaslužio. Predstavljaš sebe kao čoveka koji je do smrti odan u ime izgleda ili privida ili slučajne hrane... odan prljavoj odeći i pesku. Ne, puzavče. Nisi me ubedio. Opet ti kažem, reci mi, zašto." Izgovorio je to zašto kao da samo tom reči može da uzdrma čitavo Kovenantovo zdanje.

Domaja je divna, dahnuo je Kovenant u sebi. Ti si ružan. Neko vreme je bio preslab da odgovori. Ali konačno je izneo svoj odgovor.

"Zato što ne verujem."

181

"Ne?" Opaki je blistao od radosti. "I dalje?" Nasmejao se pun savršenog zadovoljstva. "Puzavče, neverovatno si patetičan. Gotovo si me ubedio da te zadržim kraj sebe. Bio bi dobra luda da mi olakšaš terete." I dalje je nastavio da ga ispituje. "Kako je moguće da prezireš ili voliš ono u šta ne veruješ?"

"Svejedno.""Kako je moguće da ne veruješ u ono što prezireš ili voliš?""Ipak."Poglavar Kletnik se ponovo nasmejao. "Da li me uši varaju? Da li ti... pošto je moj Neprijatelj učinio

sve što mu je u moći da te povije... da li ti i dalje veruješ da je ovo san?""Ovo nije stvarno. Ali nije važno. Nije to u pitanju.""A šta jeste, puzavče?""Domaja. Ti."Opaki se ponovo nasmejao. Ali ovog puta veselje mu je bilo kratko i zlobno; zvučao je uznemireno,

kao da u Kovenantu ima nečega što ne može da razume. "Zemlja i Nevera", podsmevao se. "Jadna, rastrojena dušo! Ne možeš imati oboje. Oni isključuju jedno drugo."

Ali Kovenant je mislio drugačije; posle svega kroz šta je prošao, znao je drugačije. Samo ako ih oboje potvrdi, ako prihvati oba pola suprotnosti, ako ih očuva u celini, uravnotežene, samo ako upravi sebe ne između njih nego sa njima, moći će da ih očuva oboje, i Domaju i sebe, naći će mesto gde se seku uporedne linije njegove nemoguće dileme. Središte paradoksa. Na tom mestu leži razlog što mu se dogodila Domaja. Zato je ćutke zurio u praznu senku, smaragdni oreol i neizmernu moć Opakog. Ali u sebi je škripao zubima. Nije tačno, Kletniče. Nisi u pravu. Nije to tako lako. Da je lako, odavno bih to otkrio.

"Ali počinju da me zamaraju tvoje glupe tvrdnje", nastavio je poglavar Kletnik trenutak kasnije. "Moje strpljenje nije beskonačno. Ostaviću po strani ovaj upad na moj posed. To je sitna stvar i lako se može objasniti. Na neki meni nepoznat način potkupio si nekoliko mojih robova, pa sam dvaput primio lažne izveštaje o tvojoj smrti. Ali ostavimo to po strani. Iščupaću im dušu iz kostiju, pa ću saznati istinu. Odgovori mi na ovo, puzavče." Prišao je bliže Kovenantu, koji je po njegovom glasu znao da je Opaki stigao do pravog pitanja. "Ova divlja magija nije deo tvog sveta. Narušava tvoje Neverovanje. Kako možeš da koristiš moć u koju ne veruješ?"

Tu je Kovenant našao objašnjenje za uzdržavanje poglavara Kletnika. Opaki je traćio vreme u saslušavanju radije nego da mu otkine prst i tako uzme prsten zato što se bojao da je Kovenant savladao divlju magiju... da je prećutao svoju moć, rizikovao smrt na Ubojnim zaravnima, u Uboj Plampepelu i Kuraš Kveliniru, da je dopustio da ga zarobe, kako bi iznenadio Opakog, uhvatio poglavara Kletnika u trenutku slabosti ili nepažnje.

Kletnik je imao razloga za taj strah. Žezlo zakona bilo je uništeno.Kovenant je za trenutak pomislio da bi mu ta slutnja mogla pomoći, ali brzo je uvideo da nije u

pravu. Sebe radi, da mu odbrana ne bi bila ugrožena sopstvenom dvojakoću, rekao je istinu."Ne znam kako da je koristim." Glas mu se promuklo valjao preko otekle usne. "Ne znam kako da je

prizovem. Ali znam da je u Domaji stvarna. Znam kako da je pokrenem. Znam kako da ti srušim ovu prokletu ledaru pravo na glavu."

Opaki nije oklevao ni sumnjao. Kao da se proširio pred Kovenantovim očima dok je divlje grmeo. "Nećeš ti ništa pokrenuti! Dovoljno sam trpeo tvoju drskost. Kažeš da si gubavac? Pokazaću ti ja šta je guba!"

Moć se sjatila oko Kovenanta kao hiljade hiljada pobesnelih zolja. Prazna senka Opakog pred je njim strašno rasla, širila se naviše sve veća i veća dok nije prema njoj izgledao kao patuljak, i on i Penosled, čak i čitava prestona dvorana; ispunila je vazduh, dvoranu, čitav Tabor. Osetio je da tone u njen bezdan. Uzviknuo je, tražeći pomoć, ali nije bilo pomoći. Kao pogođena ptica, sunuo je naniže. Brzina pada grmela mu je u ušima kao da pokušava da ga isisa iz samog sebe. Mogao je osetiti kamen o koji će se razbiti, nepodnošljivo daleko pod sobom.

U praznini se začuo glas pun ružinog ulja. "Obožavaj me i spašću te."U Kovenantu je narastao vrtoglavi užas. Crni vihor ga je bacao ka kamenu kao da je celokupna sila

nebesa došla da ga zdrobi o nesalomivi granit usuda. Opačija mu je vrištala u umu, zahtevajući pokoravanje, zahtevajući da ga zaspe kao samoubilački paradoks vrtoglavice. Ali bio je dosledan i odbio je. Bio je gubavac; Domaja nije stvarna; neće ovako umreti.

Svom krhkom snagom stegao je pesnicu oko prstena.

182

Pri prasku udara, u lobanji mu je eksplodirao bol. Usijana agonija urlikala mu je i jaukala kroz glavu, rastržući ga kao da mu kandže kidaju tkivo mozga. Kletnik je jahao na bolu kao da je plimni talas, trudeći se da se uspne na morski zid njegove rešenosti ili da ih razbije. Ali bio je suviše neosetljiv da bi se slomio. Šake i stopala bili su mu slepi, smrznuti; čelo mu je već bilo oguglalo na bol; a crni otok na usni bio mu je poznat. Zelena, jeziva hladnoća nije moga da povije čvrstinu njegovih kostiju. Kao mrtvac, bio je ukočen od otpora.

Poglavar Kletnik pokušao je da prodre u njega, da se stopi s njim. Ponuda je bila zavodljivo prijatna... izbavljenje od bola, oslobođenje od duge nesreće koju je pogrešno zvao životom. Ali bio je oklopljen samim sobom tako da nije mogao da se okrene, ni da se preda. Bio je Tomas Kovenant, Nevernik i gubavac. Odbio je.

Iznenada je bol spao u tamu. Nepravda, povreda, udar, napad - sve se pretvorilo u pepeo i razletelo kroz vazduh bez vetra. Umesto njih nastupila je njegova utrnulost, njegova neizlečiva neosetljivost. U ogromnom, neosvetljenom bezdanu ustanovio je da vidi sebe.

Stajao je usred ničega, okružen ničim; piljio je u sopstvene ruke kao da ih ne razume.Isprva su izgledale normalno. Bile su mršave kao štapovi, a dva amputirana prsta na desnoj ruci

ostavljala su utisak gubitka, nepotpunosti, što ga je nateralo da zaječi. Ali prsten je bio nedirnut; nepokretno mu je visio na kažiprstu, zlatni krug savršen i neizbežan kao da ima neko značenje.

Ali pred njegovim očima na rukama su se pojavile mutnocrvene pege... na prstima, na nadlanicama, na zglobovima. Polako su se širile i počele da se spajaju; ispupčile bi se kao plikovi, a onda otvarale u čireve. Tečnost je curila iz njih kako su rasle i širile se. Uskoro su mu obe šake bile prekrivene infekcijom.

Postale su gangrenozne, trule; zadah raspadanja živog, trulog mesa slivao se sa njih kao isparenja neke nagrizajuće gljive, gadne i okrutne. A ispod infekcije počele su da trule i same kosti. Isisane, kvarne do srži, pritisnute tetivama čiji su nervi odumrli i ostavili ih zauvek napete, zauvek zakačene jedno za drugo, kosti su se krivile, lomile i zamrzavale pod nemogućim uglom. U truleži i bolesti, ruke su sakatile same sebe. A crni, bolesni otok gangrene počeo je da napreduje ka doručjima.

Isti pritisci, ista smrdljiva i nesavladiva napetost mišića i tetiva... nepodložni volji zbog truljenja nerava... povili su mu podlaktice tako da su grozno visile sa lakata. Onda je gnoj počeo da izvire kao znoj iz upaljenih pora na nadlakticama. Kada je razgrnuo košulju, ustanovio je da su mu noge već izobličene do kolena.

Napad ga je užasnuo, potopio ga u jadu i samosažaljenju. Nosio je na sebi sopstvenu budućnost, ishod svoje bolesti - poslednju stanicu na putu kojim je odlazio svaki gubavac koji ne izvrši samoubistvo ili se dovoljno odlučno bori da ostane živ. Gledao je pravo u ono što ga je isprva podstaklo da preživi, pre mnogo meseci u leprozarijumu, ali sada je to bilo na njemu, živo i neizlečivo. Lepra je bila u punom procvatu, a on više nije imao za šta da se bori.

Ipak, bio je na svom terenu. Poznavao je lepru kao da joj je ljubavnik; znao je da se to ne događa tako brzo, tako potpuno. Ovo nije bilo stvarno. I to nije bio ceo on. Ovo grozno, trulo nagrizanje nije bilo srž njegovog bića. Uprkos svemu što su doktori rekli... uprkos onome što je video na sebi - bio je više od ovoga, više od običnog gubavca.

Ne, Kletniče! - gorko je dahnuo. Nije to tako lako."Tome. Tome!" Povikao je prigušeni glas. Bio mu je poznat... glas poznat i voljen kao zdravlje.

"Odustani. Zar ne vidiš šta nam činiš?"Podigao je pogled i pred sobom ugledao Džoanu. Držala je njihovog malog sina, Rodžera, tako da je

dete bilo napola pruženo ka njemu kao ponuda. Oboje su bili isti kao kada ih je poslednji put video, tako davno; Džoana je imala isti izraz rastrzanog bola, izraz koji ga je preklinjao da razume zašto je već odlučila da se razvede od njega. Ali bila je neobjašnjivo gola. Srce mu je zaplakalo kada je ugledao izgubljenu ljubav njenih bedara, nepokornost njenih grudi, blago njenog lica koje mu je bilo uskraćeno.

Dok ju je gledao, crvene mrlje počele su da se promaljaju kroz njenu toplu kožu. Na grudima su joj se pojavili čirevi; bolest joj je curila iz bradavica kao mleko.

Rodžer je jadno cvileo u njenom naručju. Kada je okrenuo bespomoćnu dečiju glavicu ka ocu, Kovenant je video da su mu oči već zažarene i grozničave, napola zaslepljene leprom. Dve mutne crvene mrlje naruživale su mu obraze.

Kletniče! - vrisnuo je Kovenant. Proklet bio!Onda je primetio druge prilike kako se guraju iza Džoane. Mhoram je bio tu; Lena i Atiaran su bile

tu; Banor i Hail Troj su bili tu. Mhoramu je čitavo lice bilo pretvoreno u žutu trulež i otvorene šankrozne

183

rane; oči su mu vrištale kroz infekciju kao da se dave u kaljuzi groznog zla. Leni je pootpadala sva kosa, a gola lobanja bila joj je prekrivena tuberkuloznim čvorovima. Atiaranine oči nestale su pod mlečnim slepilom. Izopačena oglodanost Banorovih udova potpuno ga je obogaljila. Trojevo bezoko lice bilo je pretvoreno u naboranu gangrenoznu masu, kao da mu je i sam mozak zaražen.

A iza njih je stajalo još ljidi koje je Kovenant upoznao u Domaji. Svi su bili smrtno bolesni, savladani i grozni od lepre. Iza njih se tiskalo još nepregledno mnoštvo bezbrojnih žrtava... sav narod Domaje pokošen i bedan, gnusan sami sebi, uništen kao da je Kovenant doneo među njih kugu potpune zaraznosti.

Od tog prizora je eksplodirao. Gnev zbog njihove patnje proključao je u njemu kao lava. Vulkanski bes, tako dugo zakopan pod težinom složenog zadatka, sada je izbljuvao u prazninu gejzir zelenog, plamenog gneva.

Kletniče! - kriknuo je. Kletniče! Ne možeš to da učiniš!"Učiniću", stigao je podrugljivi odgovor. "Već činim."Prekini!"Daj mi prsten."Nikada!"Onda uživaj u onome što si doneo. Posmatraj! Dao sam ti sadruge. Usamljeni gubavac prepravio je

svet po svom liku, tako da više ne bude sam."Neću ti dopustiti!Opaki se sarkastično nasmejao. "Pomoći ćeš mi pre nego što umreš."

"Nikada! Proklet bio! Nikada!"Bes je poneo Kovenanta... gnev vreo kao magma. Bes zbog gubavaca poneo ga je iznad svih granica.

Još jednom je pogledao sve neprebrojne žrtve koje su se tiskale pred njim. Onda je počeo da se bori za slobodu kao novorođeni čovek koji se bori za oslobođenje iz stare kože.

Izgledalo mu je da stoji usred ničega u bezdanu, ali znao je da fizički još kleči na podu u prestonoj dvorani. Divljim naporom volje zanemario je sve utiske čula, sve privide koji su ga ometali da vidi gde se zbilja nalazi. Drhteći i neobuzdano se trzajući, nekako se podigao na mršave noge. Oči ovog tela bile su slepe, još pod Kletnikovom kontrolom, ali Kovenant je besno zarežao. "Vidim te, Kletniče." Nisu mu bile potrebne oči. Mogao je da oseti nervima u ukočenim obrazima zračenje moći oko sebe.

Trebala su mu tri nesigurna, teturava koraka da oseti kako se Kletnik naglo izdiže pred njim, žureći da ga zaustavi. Pre nego što je Opaki stigao do njega, podigao je ruke i spustio pesnice... pravo na Kamen Zlozemlja.

Istog časa kada je burma pogodila Kamen, u ruci mu je eksplodirao orkan moći. Munje zelene i bele vatre sevale su kroz vazduh i protresale ga kao oluja. Veo napada poglavara Kletnika smesta je rastrgnut i oduvan. Kovenant se našao na podu sa tornadom moći koji se izvijao sa obogaljene šake.

Podigao se na noge. Jednim pokretom oslobodio je ruke kao da su okovi samo gomila laži.Kletnikova poluprovidna senka povila se u borbeni položaj sa druge strane Kamena. Opaki je

kolutao trulim očima kao da želi da ih zarije pravo Kovenantu u srce. "Budalo!" prodorno je urliknuo. "Puzavče! Ja sam taj koji vlada ovde! Samo ja sam tvoj gospodar... i ja naređujem Kamenu! Uništiću te. Nećeš me se ni dotaći!"

Dok je vikao, izbacio je mlaz sile koji je pogodio Kovenantovu ruku i zario se duboko u srce prstena. Usred besne oluje belo zlato se izmenilo. Hladno zlo je natopilo metal i probilo se u prsten sve dok čitavo zlato nije bilo narušeno zelenim. Kovenant je opet osetio da pada iz prestone dvorane.

Bez ikakvog prelaza našao se na Kevinovom Vidikovcu. Stajao je na kamenoj platformi kao titan i svojim strašnim prstenom prizivao je novi Obred Obesvećenja nad Domajom. Svo zdravlje nestalo je pred njim. Ogromna stabla zlatanike lomila su se i padala. Cveće je venulo. Aliantha se sušila i pretvarala u prašinu. Zemlja se pretvarala u pesak. Reke su se isušivale. Kamendoli i Drvogradi su se rušili. Glad i beskućništvo zahvatili su svaki oblik života koji je hodio zemljom. Bio je poglavar uništenja potpunijeg od svakog drugog, potpuno nepopravljivog.

Nikada!Jednim naglim trzajem volje istrgao je zeleno iz prstena i vratio se u prestonu dvoranu. Burma je

sada bila savršeno srebrna, a razmahani vetar njegove moći nadmašivao je svekoliko smaragno znanje.

184

Gotovo se nasmejao. Kamen nije mogao da ga izopači; već je bio mnogo bolesniji nego što bi ga ijedno izopačenje moglo načiniti.

Zarežao je na Opakog. "Imao si priliku. Upotrebio si svoju prljavu moć. Sada je red na mene. Ne možeš me zaustaviti. Prekršio si previše Zakona. A ja sam van Zakona. On ne upravlja divljom magijom... ne upravlja ni mnome. Ali samo me je on mogao zaustaviti. Mogao si ga upotrebiti protiv mene. Sada samo ja... samo moja volja može nešto da znači." Teško je disao; nije imao dovoljno vazduha za svoj razbuktali gnev. "Ja sam gubavac, Kletniče. Mogu sve da podnesem."

Opaki ga je smesta napao. Kletnik je položio ruke na Kamen Zlozemlja, smestio svoju moć na pusirajuće srce njegovog zla. Poslao je zelenu silu na Kovenanta.

Pala je na njega težinom planine, nagomilala se na njega kao tone izlomljenog kamena. Isprva nije uspeo da usmeri prsten na nju, pa ga je odgurnula unazad. Ali onda je otkrio svoju grešku. Pokušao je da koristi divlju magiju kao alat ili oružje, kao nešto čime se može upravljati. Ali Vrhovni poglavar Mhoram mu je rekao: Ti jesi belo zlato. To nije nešto čemu se naređuje, što se dobro ili loše koristi u zavisnosti od veštine. Sada kada se probudilo, bilo je deo njega, izraz njegove volje. Nije morao da ga usmerava ili cilja; samo se dizalo iz njegove krvi i kostiju, iz njegovog besa.

Uzviknuo je i odbio napad, razbio ga u milion kapljica smrdljive groznice.Poglavar Kletnik je ponovo napao. Moć koja je pržila vazduh poletela je ka Kovenantu, trudeći se da

prekine belu, nepokretnu oluju prstena. Njihov sudar odjeknuo je kroz prestonu dvoranu kao besni tutanj gromova, zelenog i belog bleska; udarale su i proždirale jedna drugu kao da su sve oluje sveta potpuno poludele.

Njihova neizmernost zastrašila je Kovenanta, pokušala da mu kao klizište izmakne uporište na odlučnosti. Nije bio naviknut na moć, ni na bitku. Ali gnev zbog gubavaca, zbog Domaje, zbog žrtava Opačije, držao ga je uspravno. A Neverovanje mu je pomagalo. Znao je sigurnije od svakog rođenog u Domaji da poglavar Kletnik nije nepobediv.U ovom obliku Opačija nije imala potpunu stvarnost postojanja. Narod Domaje popustio bi pred licem Opačije jer je bio ubeđen u nju. Kovenant nije. Nije bio preneražen; nije verovao da mora popustiti. Poglavar Kletnik je samo istureni deo njega... nije besmrtan, nije božanstvo. Pobeda je bila moguća.

Zato se bacio u bitku telom i dušom, krvlju i kostima. Nije mislio na poraz; cena po njega nije bila bitna. Poglavar Kletnik ga je potiskivao sve dok se nije našao leđima uza zid tik pored Penosleda. Divljina Kamena načinila je oko njega pustoš, rastrgla poslednje tragove toplote iz vazduha, bacala na njega ogromne avetinjske ledenice mržnje. Ali nije popustio. Divlja magija bila je gnevna i neizmerna, visoka kao Vreme i duboka kao Zemlja... sirova moć sputana jedino ograničenjima njegove volje. A njegova volja je rasla, podizala mu glavu, bujala na bogatoj srži njegovog besa. Iz časa u čas postajao je sve više dorastao napadu Opakog.

Uskoro je mogao da se pokrene. Polako se udaljavao od zida, teturajući se ka neprijatelju kao kroz vihor. Bele i zelene munje parale su vazduh; eksplozije divljih udara međusobno su se sudarale. Plamena hladnoća poglavara Kletnika i Kovenantova oluja klale su i rastrzale jedna drugu, obnavljale se i ponovo napadale. U žaru bitke Kovenant je pomislio da će se Pusto Grobište sigurno urušiti. Ali Tabor se držao; prestona dvorana se držala. Samo su se Kovenant i poglavar Kletnik tresli u gromovitoj tišini oluje moći.

Iznenada je uspeo da odgurne poglavara Kletnika od Kamena. Istog časa je njegova bela vatra zaplamsala još jače. Bez neposrednog kontakta, kontrola Opakog nad zelenom kobi izgubila je od savršenosti. Njegovi napori postali su grozničavi, nepravilni. Nevešta sila ljuljala je presto, odvaljivala sa tavanice nepravilne kamene gromade, stvarala pukotine u podu. Sada je urlao na jeziku koji Kovenant nije razumeo.

Nevernik je iskoristio priliku. Pošao je napred, bacajući na Opakog kišu besnih udara i munja divlje magije, a onda naglo počeo da stvara zid moći između poglavara Kletnika i Kamena. Poglavar Kletnik je vrisnuo, panično pokušao da povrati Kamen. Ali bilo je prekasno. Kovenantova sila u trenutku je okružila poglavara Kletnika.

Svim besom svoje volje krenuo je da iskoristi prednost. Obrušavao se kao soko i stezao moć oko Opakog. Počeo je grubo da prodire belinom u polusenku.

Oreol poglavara Kletnika opirao se uz vrisak i pljusak iskri. Bio je čvrst i izdržljiv; stresao je Kovenantove divlje udare kao da su samo igra, dečija raspaljenost. Ali Kovenant je odbijao negaciju. Zaslepljujuća divlja magija bacala je koplja i strele moći na smaragni blesak oreola, sve dok jedan ogromni blesak nije uspeo da ga procepi.

185

Eksplodirao je uz potres koji je uzdrmao presto kao zemljostres. Talasi potresa odjeknuli su u Kovenantovoj glavi, udarajući mu po bolnim i grozničavim kostima lobanje. Ali držao se svoje moći i nije dopustio da mu volja splasne.

Čitava polusenka buknula je u plamen kao sloj zelenog žara, a dok je gorela, ispucala je, sljuštila se i pala na pod u vrelim krpicama i komadićima.

U Kovenantovom stisku počeo je da se pojavljuje poglavar Kletnik Opaki. Malo po malo postajao je materijalan, prelazio iz telesnog odsustva u prisustvo. Savršeno oblikovani udovi, čisti kao alabaster, polako su postajali vidljivi... stara, ogromna, lavovska glava, veličanstveno okružena uzvitlanom sedom kosom i bradom... dostojanstveni trup pod ogrtačem, širok i čvrst od snage. Samo mu se oči nisu promenile, ostajući bez nemilosrdnog, upečatljivog talasa otelovljenja; neprekidno su šibale Kovenanta kao zmijski zubi sa kojih se cedi otrov.

Kada je postao potpuno prisutan, poglavar Kletnik je prekrstio ruke na grudima. "Sada me zaista vidiš, puzavče", grubo je rekao. U njegovom glasu nije bilo ni nagoveštaja straha ili predaje. "Zar još veruješ da si moj gospodar? Budalo! Prevazišao sam tvoju jadnu mudrost ili verovanje davno pre detinjstva tvog sveta. Otvoreno ti kažem, puzavče... Opačija kao moja jedini je istinski plod iskustva i sagledavanja. Vremenom nećeš postupiti ništa drugačije od mene. Naučićeš da prezireš ostala stvorenja... zbog malih zala koja pogrešno nazivaju ljubavlju, verom, nadom i odanošću. Naučićeš da je lakše kontrolisati ih nego se uzdržati... lakše i bolje. Nećeš drugačije postupiti. Postaćeš senka onoga što sam ja... bićeš opak bez hrabrosti za opačiju. Nastavi, puzavče. Uništi moje delo ako moraš... ubij me ako možeš... ali stigni do kraja! Umoran sam od tvojih jalovih zabluda."

Uprkos svemu, Kovenant je bio dirnut. Otmeno držanje poglavara Kletnika, njegovo dostojanstvo i smirenost, govorili su više od svake kletve ili prkosa. Uvideo je da još mora da traga za odgovorima, bez obzira na sve što je otrpeo.

Ali pre nego što je stigao da uzvrati, da uobliči osećanja i slutnje koje je poglavar Kletnik uzburkao u njemu, nagli udar jarosti rascepio je tišinu u prestonoj dvorani. Ogromna nevidljiva vrata otvorila su se iza njega; bez upozorenja, iza njegovih leđa našle su se snažne prikaze, besne i užasne. Žestina njihovog prisustva gotovo mu je razbila usredsređenost na držanje poglavara Kletnika.

Ojačao je volju, pripremio se na šok, i okrenuo se.Našao se licem u lice sa visokim prilikama nalik na onu koju je video u pećini Zemne Krvi pod

Melenkurion Nebozorom. Nadnosile su se nad njega, jezive i moćne; kao da je gledao u njih kroz kamen, a ne kroz odaju.

Bile su to prikaze mrtvih poglavara. Prepoznao je Kevina Zemljoguba, sina Lorikovog. Kraj Kevina stajala su još dvojica plavičastih ljudi za koje je nagonski znao da su Lorik Zloupokojitelj i Damelon Džinoljub. Bili su tu i Prothal, Ozondrea i grupa muškaraca i žena koje Kovenant nije poznavao i nije im čuo imena. Sa njima je bila i Elena, kćer Lenina. A iza i iznad svih njih uzdizala se još jedna prilika, uzvišeni čovek sa vrelim proročkim očima i obogaljenom šakom: Berek Zemljorod, poglavar-rodilac.

Svi su povikali u glas, kao grmljavina gnušanja... jedan glas gneva koji je potresao Kovenanta do srži kostiju. "Ubij ga! Imaš tu moć. Nisu ti potrebne njegove izdajničke laži. U ime sve Zemlje i zdravlja, ubij ga!"

Dubina njihovog gneva ulivala se u njega, zapljusnula ga ogromnom željom. Svi su bili zakleti branioci Domaje. Njena slava bila im je najdublja potreba. Pa ipak, na ovaj ili onaj način, poglavar Kletnik ih je sve nadmašio, sve ih je poslao u grob, a on je istrajao i nastavio da pustoši. Mrzeli su ga plamenom mržnjom koja je nadmašivala Kovenantov lični gnev.

Ali umesto da ga navede da posluša, tolika plahovitost mu je zgasnula gnev i borbenu moć. Nasilje je iscurilo iz njega i ostavilo tugu zbog njih... toliku tugu da ju je jedva zadržavao, jedva savladavao suze. Zaslužili su da ih posluša; imali su pravo na toliki bes. Ali od njihovog zahteva razbistrile su mu se sopstvene slutnje. Setio se Penosledove ranije žeđi za ubijanjem. Morao je još nešto da učini, nešto što se ne može učiniti gnevom. Bes je dobar samo za borbu, za otpor. Sada bi mogao da mu potkopa baš ono što se borio da postigne.

Odgovorio je poglavarima glasom promuklim od tuge. "Ne mogu da ga ubijem. On uvek preživi kada neko pokuša da ga ubije. Sledeći put se vraća snažniji nego ikada. To je opačija. Ne mogu da ga ubijem."

186

Takav odgovor ih je zaprepastio. Za trenutak su uzdrhtali od zapanjenosti i obeshrabrenosti. Onda se užasnuto oglasio Kevin. "Pustićeš ga da živi?"

Kovenant nije mogao otvoreno da odgovori, nije mogao da izgovori pravi odgovor. Ali držao se pravog puta svoje slutnje. Prvi put od kako je započeo boj sa Opakim, okrenuo se ka Srdosolji Penosledu.

Džin je stajao prikovan za zid, pažljivo gledajući sve što se dešava. Okrvavljeni članci ruku i nogu pokazivali koliko se trudio da se oslobodi, a lice mu je izgledalo kao da je isušeno svim onim što je morao da oćuti. Ali u osnovi je bio nepovređen, ceo. Duboko u uvučenim očima naslućivalo se da razume Kovenantovu nedoumicu. "Dobro si učinio, dragi prijatelju", šapnuo je kada ga je Kovenant pogledao u oči. "Verujem odluci koju donese tvoje srce, ma kakva bila."

"Ovde nema odluke", dahnuo je Kovenant, boreći se da zadrži suze. "Neću ga ubiti. Ionako bi se vratio. Neću da mi to bude na duši. Ne, Penoslede... prijatelju. Sada zavisi od tebe. Tebe... i njih." Pokazao je glavom ka plavičastim prikazama poglavara. "Radost je u ušima koje čuju... sećaš se? Ti si mi to rekao. Imam radosti koju treba da čuješ. Slušaj me. Pobedio sam Opakog... ovaj put. Domaja je bezbedna... za sada. Kunem se. Sada hoću... Penoslede!" Neželjene suze zamaglile su mu pogled. "Hoću da se nasmeješ. Raduj se tome. Donesi radost u ovu krvavu dvoranu. Smej se!" Okrenuo se i povikao na poglavare. "Da li me čujete? Ostavite Kletnika na miru! Iscelite sebe!"

Tokom dugog trenutka koji mu je gotovo slomio odlučnost, u prestonoj dvorani se nije čuo ni zvuk. Poglavar Kletnik je zračio prezirom na svog tamničara; poglavari su užasnuto stajali, ne razumevajući; Penosled je visio u lancima kao da je teret suviše veliki za njegova pleća.

"Pomozi mi!" kriknuo je Kovenant.Njegova molba polako je stigla do njih. Neko proročanstvo u njegovim rečima dotaklo je srca onih

koji su ga čuli. Užasnim naporom, Srdosolja Penosled, poslednji džin, počeo je da se smeje.Zvuk je isprva bio jeziv; grčeći se u okovima, Penosled je ispuštao smeh kao da je kletva. U tom

obliku poglavari su mogli da mu se pridruže. Tihim glasovima upravili su ka poraženom Opakom izlive prezrivog ruganja, podsmešljive mržnje. Ali dok se Penosled trudio da se smeje, mišići su mu se opustili. Grč u grlu i grudima je popustio, omogućivši čistom vetru humora da mu iz pluća razduva pepeo gneva i bola. Uskoro mu se u glasu pojavilo nešto nalik na radost, nešto nalik na istinsko veselje.

Poglavari su uzvratili. Kako je postajao zdraviji, Penosledov smeh bio je i sve zarazniji; vukao je za sobom mračne prikaze. Počeli su da popuštaju mržnju. Kroz njih je potekao čisti humor, sakupljajući brzinu dok se kretao. Penosled je primao od njih radost, a oni su počeli da osećaju njegovo veselje. Za nekoliko trenutaka sav njihov prezir i podsmeh su nestali. Više se nisu smejali da bi izrazili gnev na poglavara Kletnika; upšte se nisu smejali njemu. Na sopstveno ogromno iznenađenje, smejali su se zbog čiste radosti samog smeha, zbog pukog zadovoljstva i emocionalne razdraganosti radosti.

Poglavar Kletnik se zgrčio od tog zvuka. Trudio se da održi prkos, ali nije mogao. Uz krik pun bola i besa, pokrio je lice i počeo da se menja. Godine su spale sa njega. Kosa mu je potamnela, brada postala čvršća; podmlađivao se neverovatnom brzinom. Istovremeno je gubio čvrstinu držanja. Telo mu se skupljalo i bledelo sa svakom izgubljenom godinom. Uskoro je ponovo bio mladić, jedva vidljiv.

Promena se i dalje nije zaustavljala. Od mladića je postao dete, postajući sve mlađi kako je nestajao. Za trenutak je bio rasplakana beba, drečeći u drevnom očajanju. Onda je potpuno nestao.

Dok su se smejali, poglavari su takođe bledeli. Kada je Opaki iščezao, vratli su se u svoje prirodne grobove... duhovi koji su konačno dobili nešto sem muka od kršenja Zakona smrti. Kovenant i Penosled su ostali sami.

Kovenant je sada neobuzdano plakao. Savladao ga je napor obavljenog posla. Bio je preslab da podigne glavu, preumoran da dalje živi. Ipak je morao da učini još nešto. Obećao je da će Domaja biti bezbedna. Morao je da osigura tu bezbednost.

"Penoslede?" plakao je. "Prijatelju?" Glasom je preklinjao džina da ga razume; nije imao snage da izgovori šta mora da učini.

"Ne strahuj za mene", odgovorio je Penosled. Zvučao je neobično ponosno, kao da ga je Kovenant nečim izuzetno počastvovao. "Tomase Kovenante, prapoglavaru i Neverniče, hrabri nosioče belog zlata... ne želim nikakav drugi kraj. Učini šta god moraš, prijatelju. Ja sam u Miru. Prisustvovao sam neverovatnoj priči."

Kovenant je klimnuo glavom, onako zaslepljen suzama. Penosled je mogao da donosi sopstvene odluke. Delićem zamisli raskinuo je džinove lance, tako da Penosled može bar da pokuša bekstvo ako poželi. A onda se sva Kovenantova svest o prijatelju pretvorila u pepeo.

187

Dok se nesigurno teturao preko dvorane, pokušao je da ubedi sebe kako je pronašao svoj odgovor. Odgovor na smrt jeste da je iskoristiš umesto da joj budeš žrtva... da je pokoriš i nateraš je da služi tvojim naumima i verovanjima. To možda nije dobar odgovor, ali nije imao bolji.

Sledeći nerve na licu, posegnuo je za Kamenom Zlozemlja kao da je to plod drveta saznanja života i smrti.

Čim ga je dotakao, ponovo se razbudila iščezla moć prstena. Neizmerna crveno-zelena vatra suknula je naviše, izvila se iz Kamena i njegovog prstena kao kula dovoljno visoka da raskine nebesa. Kada je osetio da ta sila prodire kroz izmučenu školjku ili kanal njegovog bića, znao je da je našao svoju vatru, vatru kojoj je naklonjen kao jesenje lišće ili stari rukopis. U srcu uskovitlane oluje kleknuo je kraj Kamena i obavio ga rukama kao čovek koji iščekuje žrtvovanje. Sveža krv iz zatrovane usne tekla mu je niz bradu, padala na zeleno i odmah isparavala.

Sa svakim trenutkom spoj dve sile stvarao je sve veću i veću moć. Kao beživotno i neukrotivo srce besa, Kamen Zlozemlja pulsirao je u Kovenantovim rukama, trudeći se u bezumnom, automatskom refleksu da ga uništi kako ne bi bio uništen sam. A Kovenant ga je prigrlio na grudi kao odabrani usud. Nije mogao da uništi Izopačenje, ali mogao je makar pokušati da razbije ovu njegovu alatku; bez nje, svim preživelim ostacima Opakog trebaće vekovi da povrate izgubljenu moć. Kovenant je grlio Kamen, predavao se njegovoj vatri i borio se poslednjim delićima rešenosti da ga raskomada.

Belo-zeleno, zeleno-belo, uništenje je raslo dok nije ispunilo prestonu dvoranu, dok nije eksplodiralo kroz kamen van utrobe Pustog Grobišta. Kao borci uhvaćeni u smrtonosni zagrljaj, smaragd i zlato blistali su i sevali, kovitlali se naviše brzinom koju nikakav nezaštićeni granit ne može da izdrži. Zidovi su se povijali; otpadali su veliki komadi tavanice; slabije stenje se rastapalo i teklo kao voda.

A onda je Tabor potresao grč. Zjapeće pukotine su se pojavile u podovima, proširile se na zidove, kao da se upućuju u strmoglavi beg. Samo predgorje počelo je da se trese i ječi. Prigušene eksplozije slale su oblake otpadaka kroz pukotine i procepe. Uboj Plampepel poigravao je u brzim mlazevima. Kule su se pognule kao topole na žestokom vetru.

Uz prasak koji je ustalasao more, čitavo središte predgorja odletelo je u vaduh. U kiši stenja, ostataka Tabora velikih kao kuće i sela, otvorila se pukotina od temelja do vrha. Praćene grmljavinom uništenja, razdvojene polovine preturile su se i u ogromnoj, veličanstvenoj agoniji pale u More daleko jedna od druge.

Okean se smesta sručio u brazdu sa istoka, a sa zapada se u nju ulila lava. Njihov susret zaklonio je parom i plamenim siktanjem ključali kotao kraja Pustog Grobišta, bes mora, kamena i vatre od kojeg su se tresla nebesa... zaklonio je sve osim moći koja je buktala iz središta uništenja.

Bila je zeleno-bela... neobuzdana, divlja... narastala je ka sopstvenom kraju.Ali belo je nadvladalo i pobedilo.

21. GUBAVČEV KRAJ

Tako je Tomas Kovenant održao svoje obećanje.Dugo posle toga ležao je u udobnom grobu zaborava; pokopan u potpunoj iscrpljenosti, lebdeo je

kroz tamu... u slobodnoj ničijoj zemlji između života i smrti. Osećao je da je potpuno mrtav, neosetljiv kao smrt. Ali srce je nastavljalo da radi kao da mu nedostaje razum ili mudrost da stane kada više nema razloga da nastavi. Iskidano, nesigurno, održavalo ga je u životu.

A duboko u njemu... na mestu skrivenom i zaštićenom, unutar čvrstog koštanog šlema lobanje... zadržao je svest o sebi. Ta osnovna stvar još ga nije izneverila, iako je izgledalo da polako otiče u toplu, meku zemlju oko groba.

Želeo je odmor; zaslužio je odmor. Ali oslobođenje koje ga je dovelo u trenutni mračni mir bilo je suviše skupo. Nije mogao da se složi.

Penosled je mrtav, nemo je mrmljao.Nije mogao da pobegne od krivice. Nijedan odgovor nije pokrivao sve. Koliko god dugo živeo,

nikada neće biti čist.Nije smatrao da će uspeti dugo da poživi.Ipak, nešto u njemu se tvrdoglavo protivilo. To nije tvoja krivica, govorilo je. Nisi mogao da

odlučuješ umesto njega. Iza određene tačke, ova tvoja odgovornost samo je složeniji oblik samoubistva.

188

Prihvatio je činjenicu. Iz iskustva je znao da su gubavci osuđeni onog časa kada počnu da osećaju krivicu što imaju lepru, da su krivi što su oboleli. Možda su krivica i smrtnost, fizičko ograničenje, na kraju krajeva ista stvar... činjenice života, nepopravljive protiv kojih se ne vredi buniti. Ipak, Penosleda više nije biloi nikada neće moći da se vrati. Kovenant ga više nikada neće čuti kako se smeje.

"Onda nađi mir u drugoj nedužnosti", rekao je glas iz tame. "Nisi ti odabrao taj zadatak. Nisi ga preduzeo po svojoj slobodnoj volji. Bio ti je nametnut. Krivica je na onome ko te je odabrao, a taj izbor je načinio onaj ko te je uzeo bez tvog znanja ili saglasnosti."

Kovenant nije morao da pita ko to govori; prepoznao je glas. Pripadao je starom prosjaku koga je sreo pre prvog putovanja u Domaju... starcu koji ga je naterao da zadrži burmu, i da pročita ogled o osnovnom pitanju etike.

Tupo je odgovorio. "Mora da si bio siguran u sebe.""Siguran? O, ne. Bio je to veliki rizik... rizik za svet koji sam stvorio... rizik čak i za mene. Da je moj

neprijatelj osvojio divlju magiju belog zlata, oslobodio bi se sa Zemlje... uništio bi je kako bi mogao da se baci na mene. Ne, Tomase Kovenante. Rizikovao sam sa poverenjem u tebe. Ruke su mi bile vezane. Nisam mogao da dotaknem Zemlju kako bih je zaštitio jer bih time uništio ono što sam želeo da očuvam. Samo je slobodan čovek imao nade da se suprotstavi mom neprijatelju, nade da očuva Zemlju."

Kovenant je osetio u glasu saosećanje, poštovanje, čak i zahvalnost. Ali nije bio ubeđen. "Nisam bio slobodan. To nije bio moj izbor."

"Ah, jesi bio... slobodan od mog ubeđivanja, moje moći, moje želje da te učinim svojim oruđem. Zar ti nisam rekao da je rizik bio ogroman? Onako bezizlazan, imao si moć izbora. Odabrao sam te za Domaju, ali nisam te primoravao da služiš mom cilju u Domaji. Bio si slobodan da osudiš Domaju, Zemlju, Vreme i sve ostalo, da si odabrao tako. Samo kroz taj rizik sam mogao da se nadam kako ću očuvati ispravnost svog dela."

Kovenant je u tami slegnuo ramenima. "Ipak, nisam bio slobodan. Ona pevačica... nazvala me je Berekom. Ono oživljavanje. Dete koje je ujela zmija. Možda si me ostavio slobodnog u Domaji, ali nisi me ostavio na miru u mom sopstvenom životu."

"Ne", tiho je odvratio glas. "Nisam imao udela u tim događajima. Da sam išta učinio da te izmenim, bio bi moje oruđe... nekoristan. Bez slobode, ne bi savladao mog neprijatelja... bez nezavisnosti... bez vlasti nad sopstvenom odanošću. Ne, previše sam rizikovao i onaj jedan put kada sam govorio s tobom. Ničim drugim se nisam uplitao."

Kovenantu se nije dopala pomisao na to da je bio toliko potpuno slobodan da uništi Domaju. Bio je tako blizu! Neko vreme je tupo mozgao u sebi, odmeravaući Tvorčev rizik. Onda je upitao. "Zašto si mislio da neću prosto popustiti... da neću u očajanju odustati?"

Glas je smesta odgovorio: "Očajanje je osećanje kao i svako drugo. Navika očajanja upropašćuje, a ne samo očajanje. Ti si već bio upoznat sa navikom i očajanjem... sa Zakonom koji i spasava i uništava. Tvoje saznanje o sopstvenoj bolesti učinilo te je mudrim."

Mudrim, promrmljao je Kovenant u sebi. Mudrost. Nikako nije razumeo zašto njegovo glupo srce i dalje kuca.

"Osim toga, bio si tvorac na svoj način. Već si iskusio kako tvorac može biti nemoćan da izleči svoje delo. Često baš ta nemoć uči delo da očajava."

"A šta je sa tvorcem? Zašto on ne očajava?""Zašto bi očajavao? Ako ne može da podnese svet koji je stvorio, može da napravi drugi. Ne,

Tomase Kovenanta." Glas se tiho, tužno nasmejao. "Bogovi i tvorci suviše su moćni i suviše nemoćni da bi očajavali."

Da, rekao je Kovenant u svojoj tuzi. Ali, dodao je gotovo iz navike, nije to tako lako. Želeo je da glas ode, da ga ostavi samog u zaboravu. Ali, iako je ćutao, znao je da je još tu. Lebdeo je neko vreme kraj njega, a onda se pribrao. "Šta hoćeš?" upitao je.

"Tomase Kovenante...", glas je bio nežan, "...nevoljni moj sine, želim da ti poklonim nešto... nagradu koja će izraziti moju neizrecivu zahvalnost. Tvoj svet teče po Zakonu, kao i moj. A po svakom Zakonu sam tvoj dužnik. Spasao si moju Zemlju sa ivice propasti. Mogu da ti dam desetine dragocenih darova, a da ti i dalje budem dužan."

Dar? Kovenant je uzdahnuo u sebi. Ne. Nije mogao da se ponizi toliko da zatraži od Tvorca izlečenje od lepre. Već je gotovo odbio ponudu kada ga je obuzelo iznenadno uzbuđenje. "Spasi džina", rekao je. "Spasi Penosleda."

189

Glas je odgovorio sa prizvukom neizrecive žalosti. "Ne, Tomase Kovenante... ne mogu. Zar ti nisam rekao da bih razbio svod Vremena kada bih pokušao da provučem ruku kroz njega i dotaknem Zemlju? Bez obzira na veličinu zahvalnosti, ne mogu da učinim za tebe ništa u Domaji ili na toj Zemlji. Kad bih mogao, nikada ne bih dozvolio da moj neprijatelj učini toliko zla."

Kovenant je klimnuo glavom; shvatio je valjanost odgovora. Nastavio je posle trenutka praznine. "Onda nema ničega što možeš da učiniš za mene. Rekao sam Kletniku da ne verujem u njega. Ne verujem ni u tebe. Imao sam priliku da donesem važnu odluku. To je dovoljno. Nisu mi potrebni nikakvi pokloni. Pokloni su suviše laki... ne mogu da ih podnesem."

"Ah! Ali zaslužio si...""Ništa ja nisam zaslužio." U Kovenantu je počeo da se budi slabi bes. "Nisi mi dao priliku da išta

zaslužim. Stavio si me u Domaju bez mog pristanka ili slaganja... čak i bez mog znanja. Sve što sam učinio bilo je da uočim razliku između zdravlja i... i bolesti. Pa, to mi je dovoljno. Ali u tome nije bilo neke naročite vrline."

Glas je polako dahnuo. "Ne budi ishitren kada sudiš o tvorcima svetova. Hoćeš li ikada napisati priču u kojoj nijedan lik nema razloga da ti prebaci?"

"Pokušaću", uzvratio je Kovenant. "Pokušaću.""Da", šapnuo je glas. "Možda je to za tebe dovoljno. Ipak, mene radi, želim da ti dam poklon. Molim

te da mi dozvoliš.""Ne." Kovenant je odbio pre umorno nego neprijateljski. Nije mogao da smisli ništa što bi prihvatio."Mogu da te vratim u Domaju. Provešćeš ostatak života u zdravlju i počastima, kako priliči velikom

junaku.""Ne." Imaj milosti. Ne bih mogao da podnesem. "To nije moj svet. Ne pripadam tamo.""Mogu te naučiti da veruješ kako su tvoja iskustva u Domaji bila stvarna.""Ne." Nije to tako lako. "Oteraćeš me u ludilo."Glas je opet neko vreme ćutao pre nego što je rekao tonom oštrim od bola. "Vrlo dobro. Onda me

čuj, Tomase Kovenante, pre nego što me ponovo odbiješ. Ovo moram da ti kažem.Kada su roditelji deteta koje si spasao shvatili šta si učinio, požurili su da ti pomognu. Bio si

povređen i iscrpljen od gladi. Napor da spaseš dete ubrzao je delovanje otrova. Bio si u ozbiljnom stanju. Odneli su te u bolnicu na lečenje. To lečenje je uključilo i stvar koju iscelitelji na tvom svetu zovu 'antiviperin'. Tomase Kovenante, taj antiviperin se pravi od konjske krvi. Tvoje telo se gnuša... alergičan si na konjski serum. Reakcija je bila strašna. Toliko si slab da nećeš preživeti. U ovom trenutku stojiš na pragu sopstvene smrti.

Tomase Kovenante... čuj me." Glas mu je saosećajno šaputao. "Mogu da ti dam život. U ovom času potrebe, mogu da pružim tvom ranjenom telu snagu koja mu je potrebna da istraje."

Kovenant neko vreme nije odgovarao. Negde u napola zaboravljenoj prošlosti čuo je da ima ljudi alergičnih na antiviperin. Verovatno su lekari u bolnici morali da testiraju alergičnost pre nego što primene punu dozu; on je, po svoj prilici, bio u toliko dubokom šoku da nisu imali vremena za medicinske brižljivosti. Za trenutak je razmatrao pomisao o smrti u njihovim rukama kao o obliku odmazde.

Ali odbacio je zamisao, odbacio je samosažaljenje koje se krilo iza nje. "Radije bih da preživim", nejasno je promrmljao. "Ne želim da tako umrem."

Glas se nasmešio. "Učinjeno je. Živećeš."Iz čiste navike, Kovenant je uzvratio. "Verovaću kada budem video.""Videćeš. Ali videćeš i još nešto. Taj dar nisi tražio, ali daću ti ga, želeo to ili ne. Nisam tražio tvoje

slaganje kada sam te odabrao za Domaju i ne tražim ga ni sada."Pre nego što je Kovenant stigao da se pobuni, osetio je da ga je glas napustio. Ponovo je bio sam u

tami. Zaborav ga je tako udobno obavio da je gotovo požalio zbog odluke da živi. Ali onda je nešto oko njega ili u njemu počelo da se menja, podešava. Bez vida, sluha i dodira postao je svestan sunčevog svetla, tihih glasova, lakog, toplog povetarca. Otkrio je da gleda naniže, kao sa visokog brega, pravo u Zlatosinj.

Čiste vode jezera odražavale su duboki, plavi sjaj nebesa, a povetarac je nežno mirisao na proleće. Bregovi oko Zlatosinja nosili su ožiljke od Kletnikove neprirodne zime. Ali trava je već počela da niče kroz hladnoćom razderano tlo, a nekoliko otpornih prolećnih cvetova odvažno se njihalo na vazduhu. Komadi gole zemlje izgubili su sivo, smrznuto mrtvilo. Isceljenje Domaje je započelo.

Stotine ljudi okupile su se oko jezera. Kovenant je gotovo odmah razabrao Vrhovnog poglavara Mhorama. Stajao je okrenut ka istoku preko Zlatosinja. Nije nosio žezlo. Ruke su mu bile debelo obmotane

190

zavojima. Levo od njega stajali su poglavari Trevor i Loerija, držeći kćeri, a desno je bila poglavar Amatin. Svi su izgledali svečano zadovoljni, ali Mhoramov ozbiljni izraz ih je zasenjivao, svedočeći rečitije od njih o pobedi Domaje.

Iza poglavara su stajali vrhovnik Kvan i srdočnk Torm... Kvan sa vojevnicima svoje ratovnije, Torm sa svim zubljonošama i oblučarima Poglavarevog Konaka. Kovenant je primetio da Trel, družbenik Atiaranin, nije među njima. Nagonski je razumeo; Trel je došao do razrešenja svojih ličnih nedoumica: ili je mrtav ili je otišao. Nevernik je ponovo ustanovio da ne može da raspravom odbije osećanje krivice.

Svuda oko jezera, iza poglavara, stajali su znanstvozornici i ratnici. A iza njih su bili preživeli iz Veselkamena... ratari, stočari, negovatelji konja, kuvari, zanatlije, meštri... deca i roditelji, mladi i stari... sav narod koji je istrajao. Nije ih bilo mnogo, ali Kovenant je znao da ih je dovoljno; biće sposobni da otpočnu rad na obnavljanju.

Dok je gledao, prišli su bliže Zalatosinju i zaćutali. Vrhovni poglavar Mhoram čekao je dok nisu svi bili spremni i puni pažnje. Onda je podigao glas.

"Narode Domaje", čvrsto je rekao, "okupili smo se ovde u slavu života. Neću vam pevati dugačku pesmu. Još sam slab i niko od nas nije snažan. Ali živi smo. Domaja je očuvana. Besna pobuna i rasulo vojske poglavara Kletnika pokazuju nam da je on pao. Divlji odjek boja u Lorikovom krilu pokazuje nam da se belo zlato sukobilo sa Kamenom Zlozemlja i da je izišlo kao pobednik. To je dovoljan razlog za slavlje. Dovoljan? Prijatelji, dovoljan je za nas i našu decu, dogod bude trajalo ovo doba Domaje.

U znak toga, doneo sam kril na Zlatosinj." Bolno je posegnuo pod ogrtač i izvukao bodež. Dragulj u njemu nije goreo svetlom života. "U njemu vidimo da se prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata, vratio u svoj svet, gde je veliki junak uobličen za naše spasenje.

Pa, onako je kako mora biti, mada me srce boli zbog njegovog odlaska. Ipak, neka se niko ne plaši da je on za nas izgubljen. Zar ne kažu stara predanja da će se Berek Troprst ponovo vratiti? I zar obećanje nije održano pojavom Nevernika? Takva obećanja se ne daju uzalud.

Prijatelji... narode Domaje... Tomas Kovenant me je jednom pitao zašto smo se toliko posvetili znanstvu Vrhovnog poglavara Kevina Zemljoguba. A sada, u ovom ratu, naučili smo opasnosti tog znanstva. Kao kril, to je moć sa dve oštrice, pogodna za krvoproliće koliko i za očuvanje. Njena upotreba ugrožava naš Zavet mira.

Ja sam Mhoram, sin Variolov, Vrhovni poglavar po izboru Veća. Objavljujem da se od danas pa nadalje nećemo posvećivati nijednom znanstvu koje isključuje Mir. Stvorićemo sopstveno znanstvo... borićemo se, tražiti i učiti dok ne nađemo znanstvo u kojem Zavet mira i očuvanje Domaje žive zajedno. Čuj me, narode! Služićemo Zemljorodstvu na novi način."

Kada je završio, podigao je kril i bacio ga uvis. Bodež je načinio luk, svetlucajući na sunčevoj svetlosti, i pao u vodu na sredini Zlatosinja. Kada je pljusnuo u moćne vode, planuo je i poslao oganj belog sjaja u dubine jezera. Onda je nestao zauvek.

Vrhovni poglavar Mhoram gledao je kako nestaju krugovi na vodi. Potom je načinio likujući gest prizivanja i sav narod oko Zlatosinja zapevao je veličanstvenu pesmu:

Živeo, Neverniče! Čuvaru i Kovenante,nezavetovana istino i kletvo zlima,prapoglavaru Davaoče, branioče života!Živeo! Kovenante!Tvrdoruki nosioče divlje magije,belog zlata prazemlje slugo i poglavaru...Tvoja je moć očuvanja.Zapevaj, narode Domaje...Podigni se na pozdrav!Drži čast i slavu visoko do kraja dana:čuvaj čistu istinu koju osvoji on!Živeo, Neverniče!Kovenante!Živeo!

191

Podigli su ka njemu žezla, mačeve i ruke i pogled mu se zamaglio od suza. Suze su izbrisale Zlatosinj sve dok se nije pretvorio u mrlju svetla pred njegovim licem. Nije hteo da ga izgubi. Pokušao je da razbistri vid, nadajući se da jezero nije nestalo. Ali onda je postao svestan suza. Umesto da mu ovlaže obraze, tekle su mu iz uglova očiju niz vrat i uši. Udobno je ležao na leđima. Kada je ponovo usmerio pogled, povukao žižu kao da pomera sočiva, ustanovio je da je svetla mrlja pred njim, zapravo, ljudsko lice.

Čovek ga je dugo gledao, a onda se povukao u izmaglicu veštačke svetlosti. Kovenant je postepeno shvatio da sa obe strane kreveta postoje svetlucave šipke. Leva šaka bila mu je vezana za jednu od njih, kako ne bi pomerio iglu zabodenu u venu. Igla je preko prozirne cevčice bila povezana sa bocom za infuziju koja mu je visila nad glavom. Vazduh se pomalo osećao na dezinfekciono sredstvo.

"Da nisam video, ne bih verovao", rekao je čovek. "Nesrećnik će stvarno preživeti.""Zato sam vas pozvala, doktore", rekao je ženski glas. "Zar ništa ne možemo da učinimo?""Da učinimo?" obrecnuo se doktor."Nisam tako mislila", počela je da se brani žena. "Ali on je gubavac! Već mesecima tlači ljude u

celom gradu. Niko ne zna šta da radi s njim. Neke sestre hoće... hoće da im se plati prekovremeno što se brinu o njemu. A pogledajte ga samo. Tako je upropašćen. Samo sam mislila da bi za sve bilo bolje... kada bi ga..."

"Sada je dosta." Čovek je bio besan. "Sestro, ako čujem još samo jednu reč o tome, možete da tražite drugi posao. Ovaj čovek je bolestan. Ako nećete da pomažete bolesnim ljudima, nađite sebi novo zanimanje."

"Nisam mislila ništa loše", durila se sestra dok je izlazila iz sobe.Kada je otišla, Kovenant je neko vreme izgubio doktora iz vida; kao da se stopio sa neosetljivom

izmaglicom osvetljenja. Kovenant je pokušao da raščisti situaciju. I desna ruka mu je bila vezana, pa je ležao u krevetu kao raspet. Ali veze ga nisu sprečavale da proveri osnovne činjenice o sebi. Stopala su mu bila hladna i neosetljiva. Šake isto tako - utrnule i ledene. Čelo ga je grozno bolelo. Usna mu je bila zategnuta i vrela od otoka.

Morao je da se složi sa sestrom; bio je u groznom stanju.Onda je otkrio da je doktor opet u blizini. Izgledao je mlad i besan. U sobu je ušao još jedan čovek,

stariji lekar koga se Kovenant setio da ga je lečio prilikom ranijeg boravka u bolnici. Za razliku od mlađeg, ovaj doktor je nosio odelo umesto belog mantila. "Nadam se da imate dobar razlog što ste me pozvali", rekao je čim je ušao. "Ne izlazim iz crkve tek tako... naročito ne na Uskrs."

"Ovo je bolnica", zagunđao je mlađi, "a ne prokleto uskrsnuće. Naravno da imam dobar razlog.""Šta vas muči? Je li mrtav?""Ne. Upravo suprotno... preživeće. Jednog trenutka je u alergijskom šoku, umire jer mu je telo suviše

slabo, zaraženo i otrovano da bi se borilo... a u sledećem... puls stabilan, disanje pravilno, pupilarne reakcije normalne, boja kože se poboljšava. Reći ću vam šta je to. To je prokleto čudo, eto šta je."

"Ma hajde", promrmljao je stariji. "Ne verujem u čuda... a ne verujete ni vi." Bacio je pogled na karton, a onda i sam oslušnuo Kovenantovo srce i pluća. "Možda je samo tvrdoglav." Nagnuo se tik nad Kovenantovo lice. "Gospodine Kovenante", rekao je, "ne znam da li me čujete. Ako me čujete, imam vesti koje će vam možda biti važne. Juče sam pričao sa Megan Roman... ona je vaš advokat. Rekla mi je da je gradsko veće odlučilo da ne menja namenu vašeg zemljišta. To što ste spasli devojčicu... pa, dosta sveta se prilično zastidelo. Teško je oduzeti dom jednom junaku.

Naravno, treba biti pošten i reći da je Megan izvela neke male trikove. Ona je dobar advokat, gospodine Kovenante. Zaključila je da će veće dvaput razmisliti o vašem proganjanju ako zna da će prestonički časopis napraviti toplu ljudsku reportažu o poznatom piscu koji spasava decu od zvečarki. Nijedan od naših političara nije bio željan naslova kao što je 'Grad proganja junaka'. U svakom slučaju, činjenica je da ćete moći da zadržite svoju farmu."

Stariji čovek se povukao. Trenutak kasnije, Kovenant ga je čuo kako se obraća mlađem doktoru. "Još mi niste rekli zašto ste toliko razjareni."

"Nije to ništa", odgovorio je mlađi dok su napuštali sobu. "Jedna naša Florens Najtingejl je predložila da mu prekratimo muke."

"Ko je to bio? Reći ću glavnoj sestri da je premesti. Obezbedićemo mu pristojnu negu."Glasovi su nestali i ostavili Kovenanta samog u krevetu.Mračno je razmišljao. Čudo. Eto šta je to bilo.

192

Bio je bolestan čovek, žrtva Hansenove bolesti. Ali nije bio gubavac... ne samo gubavac. Zakon bolesti bio mu je urezan u nerve velikim, neizbrisivim slovima; ali on je bio više od toga. Na kraju krajeva, nije izneverio Domaju. I imao je srce koje još može da pumpa krv, kosti koje još mogu da ga nose; imao je sebe.

Tomas Kovenant: Nevernik.Čudo.Uprkos oštrom bolu u usni, nasmešio se u praznoj sobi. Osetio je osmeh na licu i bio je siguran u

njega.Smešio se zato što je živ.

REČNIK

Ahamkara: Hoerkin, "Dveri"Ahana: slikarka, ćerka HaneAlem-vino: napitak džinovaAliantha: blagovnjačeAmanibhavam: trava za lečenje konja, otrovna za čovekaAmatin: poglavarka, ćerka MatinovaAmok: tajanstveni vodič i sluga drevnog ZnanstvaAmorin: prvi stožernik, kasnije balčaklijaAnundivian yaj±a: "izgubljena" ranjanska veština vajanja kostijuAsensa: Kamendolka, sestra AtiaranAsuraka: Žezlonoša iz ZnanstvigoraAtiaran, družbenica Trelova: Kamendolka, majka LeneAussat Befylam: jheherrin u liku deteta

Balčaklija: drugi po rangu zapovednik ratovnijeBanas Nimoram: Svetkovina prolećaBan: Krvni gardista, dodeljen poglavaru TrevoruBanor: Krvni gardista, dodeljen Tomasu KovenantuBaradakas: Žezlonoša Vitog DrvogradaBerek Troprst: Srdomil, osnivač reda poglavara, prvi drevni poglavarBesomuci: tri drevne sluge poglavara KletnikaBezemljaši:džinoviBhrathair: narod sa kojim su se sretali Džinovi lutaliceBirinair: Žezlonoša; kasnije srdočnik Poglavarevog KonakaBlagovnjača: aliantha, hranljivi plod koji se može naći po čitavoj DomajiBorilar: Zubljonoša i srdočnik Poglavarevog KonakaBraba: Ranihin, Korikov at

Cerin: Krvni gardista, dodeljen poglavarki Šetri

Časnik: vođa DrvograđanaČinitelj: jheherrinsko ime za poglavara KletnikaČiniteljev Tron: Kletnikov Tabor

Damelon Džinoljub: Drevni vrhovni poglavar, sin Bereka TroprstaDavilja: Velika močvaraDemonija: Plodište pragrdana i PutnimaDharmakshetra: "Nadmašiti neprijatelja hrabrošću", putnimsko imeDoar: krvni gardistaDobrana: ranjanska uzlarkaDolina Vešala: mesto za pogubljenja u Garotinom Čestaru

193

Dolina dve reke: sedište VeselkamenaDom: prvobitna otadžbina džinovaDomaja: uopšte uzev, oblast označena na MapiDonja zemlja: zemlja istočno od Domajinog SunovrataDrevni poglavari: poglavari pre obreda ObesvećenjaDrini: Ranihin, at poglavara Mhorama, ždrebac HinarilaDrinišok: starac-mačevnik ZnanstvigoraDrul Stenotočac: jamnik, kasnije vođa jamnika, nalazač žezla zakonaDrvograd: naselje na drvetuDrvograđanin: stanovnik naselja na drvetuDukkha: "žrtva", putnimsko imeDura Bokovila: mustang, at Tomasa KovenantaDušomor: ime koje su džinovi nadenuli poglavaru Kletniku

Džinovi: Bezemljaši, drevni prijatelji poglavaraDžinov sabor: savetovanje džinova

Elena: vrhovna poglavarka tokom prvog napada poglavara Kletnika; kćerka LeneElohim: narod sa kojim su se sretali džinovi lutaliceEovod: dvadeset ratnika sa stožernikomEovojna: dvadeset eovoda sa vojevnikom

Fael Befylam: jheherrin u obliku zmijeFaer: družbenica Kalindrila

Gart: vrhovnik ratovnije Poglavarevog KonakaGlina vidarka: blato koje isceljujeGorak Krembal: Uboj PlampepelGornja zemlja: zemlja zapadno od Domajinog SunovrataGravin Trendor: Planina GromaGrdani: tvorci DemonijeGrifon: krilata zver nalik lavuGriva: RanihinGrivenanje: ceremonija proglašenja za grivenaraGrivenar: najviši čin Ranjana

Hail Troj: vrhovnik ratovnije vrhovne poglavarke EleneHaručai: rasa od koje vodi poreklo krvna gardaHerem: Besomuk, Koljidrug, turiya Hirim: poglavar, sin HulaHoerkin: stožernikHovor: krvni gardista, dodeljen poglavaru LoerijiHurin: Ranihin, Terelov atHurn: ranjanski uzlar

Imoiran, družbenica Tomalova: KamendolkaIrin: ratnik treće ratovnijske eovojneIscelitelj: lekarIzopačenje: ime koje su Krvni gardisti dali poglavaru Kletniku

Jadin-Kamen: oblast Trotgarda pre obnavljanjaJadinka: grivenarka, nekada po imenu VeselicaJain: ranjanski grivenarJamnici: zla stvorenja koja prebivaju pod Planinom GromaJazbinište: dom jamnika pod Planinom Groma

194

Jazbinmost: ulaz u katakombe ispod Planine GromaJedina Šuma: drevna šuma koja je pokrivala najveći deo DomajeJedino Drvo: mistično drvo od koga je napravljeno žezlo zakonaJedrana Vilokosa: žena-džin,žena Mlatišake Brodograda, majka trojkiJehanum: Besomuk, Ljudoseča, moksha Jerkin: Kamendolac, Triokov pratilacJheherrin: Meki; živi nusproizvod Kletnikovih naopakih oblikovanja

Jolenida: ćerka Loerije

Kaamora: sud tuge Džinova uz pomoć vatreKaer-Kaveral: učenik za šumnika u šumi MorinmosKaeroil Divogornik: šumnik Garotinog čestaraKalindril, družbenik Faerin: poglavarKam: ranjanski grivenarKamen Zlozemlja: kamen pronađen pod Planinom Groma, izvor sile zla

Kamenbrat, Kamensestra:imena od milja između ljudi i džinovaKamendol: kameno naseljeKamendolac: onaj ko živi u kamenom naseljuKelenbhrabanal: otac konja u predanjama RanihinaKevin Zemljogub: sin Lorika Zloupokojitelja, poslednji vrhovni poglavar loze drevnih poglavaraKevinovo Znanstvo: učenje o moći koje je ostavio Kevin u sedam KrugovaKiril Trendor: odaja moći duboko pod Planinom Groma, Srce GromaKladenica: blago, osvežavajuće pićeKletnikov Tabor: dom OpakogKolos: drevna kamena figura koja čuva Gornju DomajuKoljidrug: džin-Besomuk, Herem, turiya Koral: krvni gardista, dodeljen poglavarki AmatinKorik: krvni gardista, zapovednik prvobitne vojske Haručaija. Korimini: Najstariji ZnanstvigoraKresh: divlji, džinovski žuti vukoviKril: začarani mač Lorika, tajna za nove poglavare, probuđen dejstvom moći Tomasa KovenantaKrol: krvni gardistaKrug: jedinica Kevinovog znanstvaKrug staraca: vođe KamendolaKrvna garda: branitelji poglavaraKuraš Kvelenir: Lomnik-BregoviKuraš Plenetor: oblast nekada zvana Jadin-kamen, a kasnije TrotgardKvan: stožernik trećeg eovoda ratovnije, kasnije balčaklija, pa vrhovnikKvirel: Kamendolac, Triokov pratilac

Lal: ranjanski uzlarLaura: Časnik iz Vitog DrvogradaLelej: Koerkri, grad džinovaLena: Kamendolka, ćerka Atiaran i Trela; majka EleneLilianril: znanstvo drveta ili meštri znanstva drvetaLita: ranjanski grivenarLoerija družbenica Trevorova: poglavarkaLomilialor: vrhovno drvo, drvo moćiLor-liaril: zlatanika

Ljudoseča: džin-Besomuk, Jehanum, mokša Ljudom: osnovno obitavalište Ranjana

Mač: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u ZnanstvigoruMaliner: drvogradski Časnik, sin VeininaMarni: Ranihin, Tuvorov at

195

Međnik: komandir krvne gardeMelenkurion abatha: fraza prizivanja moćiMeril: Ranihin, at Haila TrojaMeštar znanstva: vođa pragrdanaMhoram: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin VariolaMoksha: Besomuk, Jehanum, LjudosečaMira: Ranihin, Elenin atMlatišaka Brodograd: džin, otac trojkiMorin: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haručaija Moril: krvni gardista, dodeljen

poglavarki KalindrilMurin, Odonin družbenik: Kamendolac

Neomeđeni: proučavaoci znanstva oslobođeni uobičajenih odgovornostiNevernik: Tomas Kovenant

Oblučak: oganj-kamenovi koji se znanstvom kamena mogu naterati da sjajeOblučar: meštar znanstva kamenaOdaja drvensrca: drvograđansko mesto za susreteOdbojnica: snaga koja odbija, zid sileOdona, družbenica Murinova: KamendolkaOgnjeni lavovi: vatreni tok Planine GromaOganj-kamenovi: oblučakOmurnil: drvogradska časnica, ćerka MurnileOpaki: poglavar KletnikOpačija: sila zlaOpustošenje: era uništenja u Domaji, posle Rituala ObesvećenjaOrkrest: kamen moćiOzondrea: poglavarka, kasnije vrhovna poglavarka, ćerka Zondreje

Padrias: drvogradski Časnik, sin MilovPeščane gorgone: čudovišta koja opisuju džinoviPieten: drvogradsko dete koga je povredila služinčad poglavara Kletnika, sin SoranalovPles utvara: Svetkovina proleća"Pobeda poglavara Mhorama": Ahanina slikaPobrđe: zaravan iznad VeselkamenaPoglavar: meštar Kevinovog znanstva žezla i mačaPoglavar Kletnik: neprijatelj DomajePoglavar-rodilac: Berek TroprstPoglavarev Konak: VeselkamenPoglavarev oganj: vatra sa žezla koju koriste poglavariPohod: potraga za izbavljenjem žezla zakonaPorib: krvni gardistaPrapoglavar: titula data Tomasu KovenantuPragrdani: Demonijski nakot, zla stvorenja obdarena moćimaPren: krvni gardistaPrianjak: lepljiva kožaProba istine: provera iskrenosti lomilialoromili orkrestom Prothal: vrhovni poglavar, sin DvilianaPrstenoša: ranjansko ime za Tomasa KovenantaPrvi krug Kevinovog znanstva: osnovno znanje koje je za sobom ostavio poglavar KevinPrvi stožernik: treći po rangu zapovednik ratovnijePul: ranjanski uzlarPutnim: staratelji putevnika, demonijski soj, ali protivnici pragrdana

Ranjani: narod koji služi Ranihine

196

Ranihini: veliki, slobodni konji zaravni RaRatno znanstvo: znanje o "Maču" u Kevinovom znanstvuRatovnija: vojska Poglavarevog KonakaReč opomene: moćna, razorna odbojnicaRhadhamaerl: znanstvo kamena ili meštri znanstva kamenaRiddžek Tome: Kletnikov TaborRilinlure: lekovita drvena prašinaRitual neomeđenja: ceremonija proglašenja za NeomeđenogRitual Obesvećenja: čin očajanja kojim je vrhovni poglavar Kevin uništio drevne poglavare i

razrušio najveći deo DomajeRoge Befylam: jheherrin u vidu jamnikaRuel: krvni gardista dodeljen Hailu TrojuRunik: krvni gardistaRusta: ranjanski uzlar

Samadhi: Besomuk, Šeol, SotonpestSedam Krugova: riznica znanja koju je stavio poglavar KevinSedam Reči: reči moćiSil: krvni gardista, dodeljen poglavaru HirimuSila zapovedi: sedmi Krug Kevinovog znanstvaSivi Krvnik: ravničarsko ime za poglavara KletnikaSlen, družbenik Terasin: KamendolacSoranal: drvogradski Časnik, sin TileraSotonpest: džin-Besomuk, Šeol, samadhi Sotonsrce Dušomor: ime koje su džinovi dali poglavaru

KletnikuSrce Groma: pećina-izvor moći u Planini GromaSrdomil: Berek TroprstSrdosolja Penosled: džin, prijatelj Tomasa KovenantaSrdočnik Poglavarevog Konaka: poslužitelj zadužen za svetlost, toplinu i gostoljubivostStarac-mačevnik: glavni znanstvozornik Mača u ZnanstvigoruSteg-vodopad: vodopad kod VeselkamenaSteg-oganj: vatra upozorenja kod VeselkamenaSteg vrhovnog poglavara: zastava vrhovnog poglavaraStožernik: zapovednik eovodaSunačar: najniži ranjanski činSurupa-maerl:veština rada sa kamenomSveti Opklon: Dvorana za večernju službu u VeselkamenuSvetkovina proleća: Ples utvara Andelejna za vreme mladog Meseca u središnjoj noći proleća

Šeol: Besomuk, Sotonpest, samadhi Šetra, družbenica Verementova: poglavarkaŠul: krvni gardistaŠumnik: zaštitnik šuma Domaje

Tamaranta, družbenica Variolova: poglavarka, ćerka EnesteTeras, družbenica Slenova: članica Kruga staraca Kamendola Mithil, ćerka AnorijeTerel: krvni gardista, dodeljen poglavaru Mhoramu, zapovednik prvobitne vojske Haručaija Tomal:

kamendolski meštarTomin: krvni gardista, dodeljen poglavaru VerementuTorm: oblučar i srdočnik Poglavarevog KonakaTrel, družbenik Atiaranin: oblučar Kamendola Mithil, otac LeneTrevor, družbenik Loerijin: poglavarTriok: Kamendolac, sin TulerovTul: krvni gardistaTuriyya: Besomuk, Herem, Koljidrug

197

Tuvor: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci Haručaija Tvorac: predanjarni poglavar vremena i gospar Domaje, neprija telj poglavara Kletnika

Ukoštavanje: vajanje kostijuUtvare Andelejna: stvorenja od žive svetlosti koja izvode Ples na Svetkovini prolećaUzlar: drugi čin kod RanjanaUzlanje: ceremonija proglašenja za uzlara

Vajanje kostiju: drevna veština Ranjana, ukoštavanjeVan: ranjanski uzlarVariol Vidovnjak, družbenik Tamarantin: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin Pentila, otac

MhoramovVejl: krvni gardistaVelant: nekadašnji vrhovni poglavarVrhovno drvo: lomilialor, potiče od Jedinog DrvetaVerement, družbenik Šetrin: poglavarVeselica: ranjanska sunačarkaVeseldrvo: sedište ZnanstvigoraVeselkamen: Poglavarev Konak, planinski grad poglavaraViancome: mesto za susrete u VeselkamenuVojevnik: zapovednik eovojneVrh Ognjenih lavova: Planina GromaVrhovni poglavar: vođa Veća poglavaraVrhovnik: zapovednik ratovnije

Zabran: sala za većanje u Poglavarevom KonakuZakon smrti: odvajanje živih i mrtvihZavet: zakletva službe poglavarima koju su dali krvni gardistiZavet mira: zakletva naroda Domaje protiv nepotrebnog nasiljaZemljorod: titula data najpre Bereku TroprstuZemna moć: izvor sve moći u DomajiZlatan: drvo nalik na javor, zlatnih listovaZlatanika: drvena građa koja sadrži silu, pravi se od stabala zlatanaZlatosinj: jezero na pobrđu iznad VeselkamenaZnanstvigor: trotgardska škola u Veseldrvu gde se proučava Kevinovo ZnanstvoZnanstvorod: demonijska laboratorija silaZnanstvozornik: učitelj u ZnanstvigoruZubljonoša: meštar znanstva drvetaZuboša Rastrgač: ranjansko ime za poglavara Kletnika

Žezlo: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u ZnanstvigoruŽezlo zakona: načinio ga je Kevin od Jedinog DrvetaŽilan: ranjanski uzlar

198