1. У в о д

Транзиција је процес који подразумијева трансформацију државног у приватно власништво, али и свеобухватну промјену политичког, институционалног, економског и социјалног система. Међутим, на првом мјесту транзиција представља промјену начина размишљања

Крах социјализма у земљама Источне Европе за собом је оставио друштва која су се упркос формалној сличности нашла на различитим нивоима зрелости. Двије екстремне ситуације су: капитализам, кога карактерише одсуство државног власништва и тржишне интервенције, и социјализам, кога карактерише потпуно државно власништво и потпуна државна контрола. Јасно је да се овакви случајеви разликују по доминантним вриједностима ове двије категорије. Пред земљама у транзицији је задатак да структуру своје привреде промјене тако да оне постану привреде у којима доминира приватно власништво и постоји само неопходна тржишна интервенција.

Полазећи од искустава земаља у којима је приватизација проведена, највеће опасности су да се приватизација изврши, а да се не дође до економских и радом створених ресурса. У том случају имовина, умјесто неспособне државе као колективног власника и предузетника доспијева у руке неспособних приватних индивидуалних власника и предузетника, што указује да се таквом приватизацијом ништа ново није десило – имовина је само формално правно промијенила власника, док њена економска сврха није постигнута. Ново вријеме процеса глобализације и интернационализације политике, технологије и привреде карактеришу бројни парадокси. Штампа на нашим просторима је препуна чланака на тему етике и друштвене одговорности везане уз преваре, прање новца, мито и корупцију широких размјера које се дешавају од 90-тих година до данашњих дана. Скуп промјена у правном, политичком и економском систему у циљу образовања демократског друштвеног поретка и њему комплементарне тржишне привреде јесте срж транзиционог процеса.

Транзиција, дакле, није само прилив свјежег капитала и имовинска трансформација. Она је, прије свега, а можда и изнад свега, промјена начина мишљења.

Република Српска се налази у процесу трансформације из нетржишне, раније самоуправне, у савремену тржишну привреду. Процес је започео почетком 1996., одмах након што је потписан Даyтонски мировни споразум.

Када су се сагледале све предности процеса приватизације. Влада Републике Српске почетком 1998. године доноси одлуке да се мора безусловно кренути у процес трансформације привредног система, а самим тим и власничке трансформације. Посебна отежавајућа чињеница за привреду РС је била да је производња, посебно у великим системима. готово замрла и да је дио привредних капацитета у рату уништен. Пословање предузећа је оптерећено великим кредитним обавезама, технички и функционално застарјелом опремом и недовољно стручним кадром за тржишну привреду.

На другој страни, међународна заједница за било какву помоћ, опоравак или сарадњу је везивала за приватизацију, односно за контакт у преговорима са идентификованим власницима.

Полазна основа приватизације била је - да се мора извршити трансформација државног капитала у приватни акционарски капитал.

За успjешност провођења процеса требало је тачно дефинисати концепт стратегије, који се састојао од сљедећих елемената;

1. циљеви приватизације,

2. принципи приватизације,

3. легалност процеса,

4. објекти приватизације и трансформација предузећа.

5. расподела дионица - државног капитала.

6. купци у процесу и употреба ваучера.

7. инвестициони фондови.

8. тржиште капитала,

9. образовање јавности и стручних кадрова у предузећима,

10. институција за спровођење приватизације.

11. кадровска подршка приватизације,

12. организациона структура.

2. Циљеви приватизације

Основни циљеви пројекта приватизауије у PC cy:- Промјена власничке структуре и начина управљања у

предузећима,- Опоравак и стварање ефикасне тржишне nривреде,- Допринос социјалној стабиnности,- Рјешавање заосталих потраживања (стара девизна штедња),- Стварање почетног капитала за финансирање пензијско -

инвалидског фонда и фонда за реституцију,- Развијање ликвидног тржишта капитала и- Додјела одrоварајућих бенефиција посебним категоријама

становништва.

У процесу приватизације државног капитала у предузећима се рјешава и низ других, досад нерјешених проблема као што су стара девизна штедња (укључивањем старе девизне штедње као еквиланта новца за куповину државног капитала), процес реституције (формирањем Фонда за реституцију се покрива период од 1945. г. са надокнадом национализоване или експроприсане имовине), исплата пензија (формирањем Пензионог фонда којим ће се остварити стабилан извор за исплату пензија), очување социјалне стабилности (у процесу приватизације на снагу ступа и Програм очувања социјалне стабилности).

Програм приватизације треба да омогући потпун и дугорочан опоравак привреде Републике Српске. На основу тога су и постављени циљеви и принципи приватизације.

3. Принципи приватизације

У провођењу процеса приватизације мора се омогућити поштовање одређених принципа:

- принцип јавности - информације о процесу приватизације морају бити у сваком моменту доступне свим заинтересованим у оном обиму у којем неће нарушити концепт приватизације. Свака продаја државног капитала, купци, као и резултати продаје морају се објављивати у средствима јавних медија. Спискови акционара са резултатима ваучер понуде се морају јавно објавити;

- принцип обавезности - сва предузећа са државним капиталом су обавезна да се пријаве за приватизацију путем програма приватизације. Сва предузећа, чак и она у поступку

стечаја, морају израдити и доставити почетни биланс стања. У супротном се примјењују казнене мјере против предузећа и одговорних лица, уз обавезу да опет ураде програм;

- принцип једнаких права - сви држављани Републике Српске имају право на једнак број неноминованих ваучера. Сви учесници у процесу приватизације морају имати осигурана једнака права;

- принцип слободе избора - важан принцип приватизације је да сви учесници имају право на слободу избора, предузећа самостално израђују програм приватизације и бирају метод продаје државног капитала. Власници ваучера слободно бирају предузећа у која ће улагати своје ваучере, односно предузећа гдје ће добити акције и постати власници;

- принцип флексибилности - пројекат процеса приватизације се поставља на такав начин да се све специфичности привредног живота могу рјешавати у самом раду, уз поштовање услова да се ни у једном моменту живот у предузећима не зауставља због приватизације.

4. Легалност процеса

Да би се у потпуности законски могао подржати процес приватизације потребно је било донијети низ законских и подзаконских аката који омогућавају несметан процес. Истовремено се морало водити рачуна о усаглашености осталих закона који су тренутно на снази. Такође, требало је размишљати и о оним законима које је требало тек донијети, а везани су директно или индиректно или проистичу из самог процеса приватизације. Први сет закона који омогућава провођење приватизације требао је да регулише сљедеће области:

- програм приватизације.

- почетни биланс стања,

- контролу интерних дионица,

- тржишта хартија од вриједности и централног регистра,

- фондова.

Ha основу дефинисане Стратегије приватизације, експертни тимови Дирекције за приватизацију припремили су законски оквир за провођење процеса приватизације.

Народна Скупштина Републике Српске је 23. jyла 1998. године усвојила пакет закона о приватизацији. Након тoгa, до краја 1998. године Дирекција эа приватизацију је припремила основне подзаконске прописе (уpедбе, методологије, правилнике и упутства), који треба да омогyћe ефикасно и брзо провођење свих активности у поступку приватизације. 3акључно ca Правилником о емисији нових акција у поступку приватизације и Уредбом о утврђивању методологије за процјену вриједности капитала у предузећима, створен је комплетан правни оквир процеса приватизације.

Одређена економска и правна рјешења у пракси (регулисање права над земљиштем, станарско право, вредновање земљишта у књигама, предмети сукцесије, ратна штета) представљали су велики проблем, посебно код састављања почетног биланса.

Главна карактеристика нашег модела је масовност јер се највећи дио државпог капитала путем ваучера дијели свим нашим грађанима. Због тога је и предвиђен специфичан модел приватизације који ублажава недостатке свих претходних модела, са одређеним јединственим рјешењима (ваучери су без вриједности, на продају се нуди проценат државног капитала који се претвара у акције предузећа у које се ваучери уложе).

Закон о приватизацији државног капитала у предузећима представља темељ читавог пројекта и из њега извиру сви остали закони и подзаконска акта.

У Закону о приватизацији је прихваћен највећи дио опредељења из Стратегије, али је донесен и дио рјешења која су одступала од приједлога. Основ за то је представљало тестирање у пракси појединих рјешења и коришћење искустава стручњака из других области и страних земаља.

Да би се предложена рјешења стварно могла спровести у пракси извршено је тестирање предузећа у Републици Српској. која су могла да дају рјешења на одређена питања. Изабрана су предузећа која су у својим билансима имала интерне дионице (нека и стопроцентно), потраживања и обавезе из република бивше СФРЈ, ратне штете, уништене пословне књиге, премештај локације предузећа на територију РС, као и низ других карактеристика које су помогле у рјешењу одређених проблема. Истовремено је детаљно снимљена ситуација везана за стару девизну штедњу, односе предузећа са банкама, организациони статус предузећа и сл.

Да би се омогућио брз процес приватизације предвиђено је

да се у процесу приватизације одвија неколико подпроцеса. Основни је власничка трансформација. Али како се она не може провести и без промјене организационог облика предузећа, по овом моделу приватизације, извршена је промјена организационог облика у акционарско друштво или друштво са ограниченом одговорношћу. Предвиђено је када се изврши конкретна продаја државног капитала и добију резултати са тачним процентима свих власника, укључујући и интерне дионице, додјелом одговарајућег броја акција сваком власнику да се изврши процес корпоратизације. Легализација тог процеса се дешава са регистровањем новог акционарског друштва код надлежног суда.

Купци у процесу приватизације и употреба ваучера

Планирано је да купци државног капитала у приватизацији буду сва домаћа и страна, физичка и правна лица, осим оних који имају законских ограничења или која би довела до саморепродуковања државног капитала. Средства плаћања могу бити готов новац, стара девизна штедња и ваучери.

Предвиђена улога ваучера је специфична, јер су предвиђени ваучери без износа који ће гласити на име сваког власника ваучера. Право на ваучере имају сви држављани РС, као и борци и обвезници радне обавезе. Старом девизном штедњом се може извршити куповина као са ваучерима.

Преостали купци могу куповати државни капитал са готовином.

Специфичност ваучера који се додељују корисницима у РС је што су ваучери без номиналне вриједности. Основни аргумент за ово рјешење је да се са неноминиваним ваучерима постиже већа праведност и олакшава процес приватизације. Да би се избјегли кругови у пласирању ваучера у предузећа, требао се наћи систем како да се то оствари. Слободна воља бирања предузећа у које се улажу ваучери, омогућује да се сви ваучери пласирају у једној ваучер понуди, а број ваучера ће само служити да се добије проценат учешћа у државном капиталу. Тек након прерачуна броја акција на бази тих процената, сви учесници ће добити некакву вриједност која је презентована у његовим акцијама у предузећима гдје је улагао ваучере. На тај начин вриједност ваучера нема никакву реалну улогу, осим стварања лажног увјерења о некаквим вриједностима. Те вриједности се могу само добити кроз акције предузећа након завршетка ваучер понуде.

Инвестициони фондови

Да би се олакшало улагање ваучера свим власницима, полазећи од општег образовања и сазнања о улагањима, оснивани су приватизациони инвестициони фондови, који би касније прерасли у инвестиционе фондове. Приватизациони инвестициони фондови су омогућавали да власници улажу, односно инвестирају своје ваучере, чак и готов новац, у фондове, у којим би они онда постајали власници фондова. Фондови би даље пласирали ваучере у предузећа али у своје име и за свој рачун. На тај начин би власницима ваучера била олакшана одлука гдје и шта да ураде са ваучерима. Фондовима се ипак предвиђа ограничење у погледу величине улагања и дионица појединачног предузећа.

Тржиште капитала

Провођење приватизације у цјелини је немогуће ако не постоје основне институције и категорије из домена тржишне привреде, као што су:

- централни регистар дионица,

- берза.

- хартије од вриједности.

- комисија за хартије од вриједности.

Образовање јавности и стручних кадрова у предузећима

На успјешност читавог процеса утицало је образовање јавности о процесу приватизације. Процес едукације је био саставни дио читавог пројекта, путем којег су сви заинтересовани били упознати са свим релевантним чињеницама везаним за приватизацију. Добра и осмишљена едукација становништва требала је олакшати провођење процеса. Поред тога у самом процесу имплементације процеса се морало извршити стручно образовање кадрова у предузећима како урадити програме приватизације и почетне билансе. Сагласно томе је покренута велика информативна кампања која је укључивала све јавне медије и остале начине упознавања заинтересованих о приватизацији и начину њеног функционисања.

Институција за спровођење приватизације

Провођење процеса приватизације се одвија преко Дирекције за приватизацију Републике Српске.

Дирекција за приватизацију РС представља основу читавог пројекта. Дирекција је непосредно подређена Влади Републике Српске. Савјет за приватизацију представља савјетодавно тијело састављено од еминентних стручњака који надгледају читав процес приватизације.

Оргапизациона структура читавог пројекта требала је одговарати савременој пројектној организацији која омогућава планирање свих фаза пројекта приватизације, са тачно одређеним роковима, извршиоцима и мјестима дешавања свих догађаја.

Посебно је требало дефинисати координацију са осталим институцијама, од којих директно зависи провођење пројекта, као што је добијање података о држављанима, борцима, предузећима и сл.

Ефекти приватизације

За Босну и Херцеговину, земљу “специфичних специфичности”, узимајући у обзир разарања изазвана ратом, потребе за реформама и постратном реконструкцијом, ово је посебно тежак период, па је и провођење приватизације од великог значаја.

И историјско искуство и познавање економске теорије иду против могућности брзе, ефикасне и безболне транзиције са договорне на слободну тржишну економију. У пракси, новостворене државе на балканском региону увеле су своје валуте и своје царинске системе. Покушавају да прате свој независни пут ка тржишној економији. Међутим, свима њима недостаје капитал, тржишна структура и менаџерско искуство. Њихове валуте су постале конвертибилне декретом. Земље обично долазе до великих платних дефицита, имају буџетске дефиците, суочавају се са унутарњом неликвидношћу, високом незапосленошћу и све већим сиромаштвом. Нема довољно страних директних улагања у региону, а посебно у земљама као што је БиХ. Уз то, БиХ има ограничено тржиште, које не може бити нарочито привлачно за страна директна улагања.

Идеја да државне компаније требају да буду:

а) прво приватизоване, а тек онда б) реструктуриране, до бесконачности је одгодило процес

реструктурирања. У међувремену компаније у државном власништву, које чекају да буду приватизоване, на најнеприкладније и најнемогућије начине постају:• технолошки још више застарјеле,• незапослене и губитници,• неодговорне и влади и самим себи,• дешава се “крађа средстава”. Државне компаније постају извор капитала и профита за нове приватне компаније. Долази до дистрибуције прихода између компанија.• Сада државне компаније представљају проблем, јер се не могу лако продати или се не могу уопште продати.

Суочени смо са:• опасно високим нивоом незапослености,• неодрживим нивоом платног дефицита,• неодрживим нивоом спољњег дуга,• индустријским капацитетима који функционишу са 30% предратног капацитета.

Према статистичким подацима UNDP-овог “Система раног упозорења” у БиХ, “у Републици Српској број домаћинстава са приходом испод 100 КМ се удвостручио. Сада износи скоро 15,6% домаћинстава... Четверочлане породице у БиХ морају остварити мјесечни приход изнад 1.000 КМ, да би могли бити изнад границе сиромаштва. Ова сума омогућила би трошење од 4$ по члану домаћинства. У ФБиХ 12,5% људи ово успијева, док је овај проценат у Републици Српској само 4,3%.”1

Улога Владе Републике Српске у провођењу приватизације

У документу «Економска политика у Републици Српској за 2005. годину» из децембра 2004. године Влада Републике Српске истиче да је опредијељена да процес приватизације у 2005. години треба да се настави агресивним и храбрим мјерама, уз измјену регулативе која ће то омогућити. Приоритет на пољу приватизације ће бити предузимање свих мјера ка финансијском и организационом реструктурисању, јер ће без реструктурисања, предузећа и даље остати неконкурентна. Ипак, нека од предузећа ће морати ући у стечајни поступак, а с циљем оживљавања привреде. У том смислу неопходно је ојачати Дирекцију за

1 “Систем раног упозорења» UNDP Босне и Херцеговине

приватизацију, те ће, с тим циљем, доћи до измјене прописа о Дирекцији за приватизацију.

Провођење мјера краткорочног финансијског реструктурисања, првенствено има за циљ да се за већи дио стратешких предузећа пронађу стратешки партнери. Уз мјере реструктурисања, проводиће се и социјални програм, уз подршку значајнијих средстава, а процес ће се учинити још транспарентнијим.

Процес приватизације треба бити контролисан у континуитету, путем надлежног радног тијела, Одбора за приватизацију Народне скупштине Републике Српске, који може покретати ревизије неких од већ учињених приватизација.

Имајући у виду кључне проблеме и препреке за успјешан процес приватизације, потребно је: унаприједити конкурентност предузећа кроз различите мјере предприватизационог реструктурисања предузећа (финансијско и организационо), већу одговорност менаџмента за резултате пословања предузећа (у складу са донесеним Законом о јавним предузећима), реструктурисање предузећа приватизованих путем ваучера, рјешавање проблема вишка запослених, кроз социјални програм којим ће се понудити рјешења за неисплаћене плате и доприносе, и отпремнине за раднике који остају без посла. Радницима ће се понудити да добровољно подигну своје радне књижице и да им се повеже радни стаж, или да своју судбину вежу за судбину предузећа која ће бити приватизована, или ће се покренути поступак стечаја или ликвидације.

С обзиром на то да се очекује нагли раст захтјева за покретање стечајног поступка, уложиће се напори с циљем развоја капацитета судова, у смислу, да управљају великим бројем комплексних предмета. Посебно ће се ојачати стечајни управници, имајући у виду њихову улогу у вођењу самог поступка стечаја. Такође, поред метода „класичне“ приватизације, неопходно је наставити уводити стратешке партнере у предузећа и на друге начине:

а) преносом права управљања, б) формирањен заједничких предузећа, ц) докапитализацијом итд.Истовремено, наставиће се активности на унапређењу

инвестиционе климе у РС, јачању институција које проводе процес приватизације, стриктнија контрола извршења уговорних обавеза, унапређење транспарентности и промоција процеса приватизације.

Предузећа у процесу приватизације, на основу финансијских обрачуна и исказаних интереса, сврстати у четири категорије: здрава предузећа која могу ићи одмах у приватизацију, предузећа која прије приватизације треба реструктурисати, предузећа која

прије приватизације треба да спроведу стечајни поступак и предузећа која треба одмах ликвидирати, чиме се предузеће практично гаси.

Закључно са 14.12.2004. године у Републици Српској продато је 140 предузећа капитала до 300.000 КМ (путем лицитације и специјалне лицитације 105, директна продаја 34, тендер с фиксним условима једно), 420 предузећа капитала преко 300.000 КМ (лицитација и специјална лицитације 257, директна продаја осам, тендер с фиксним условима 16, берза 139), и 42 стратешка предузећа путем тендера са варијабилним условима. У току је поступак продаје државног капитала у осам предузећа.

Примарни циљеви процеса приватизације у 2005. години су:1) припремити и понудити на продају државни капитал у најмање 20 стратешких предузећа;2) припремити и понудити на продају државни капитал у најмање 100 малих и средњих предузећа;3) провести предприватизационо реструктурисање јавних и комуналних предузећа и дефинисати стратегију приватизације у нестратешком дијелу;4) предприватизационо реструктурисање (раздвајање стратешког од нестратешког дијела) идефинисање стратегије приватизације у нестратешком дијелу за: сектор жељезница, сектор шума и електроенергетски сектор;5) приватизација локалних медија;6) кроз измјене законске регулативе којом се дефинише рад приватизационих инвестиционих фондова и друштава за управљање истим, побољшати функционисање тржишта капитала.

При свему овоме, убрзаће се поступак приватизације кроз измјене регулативе, у циљу смањења број дана неопходних за спровођење процеса приватизације.

Влада Републике Српске и Дирекицја за приватизацију, посебно ће рад фокусирати на рјешавању неких крупних проблема у привреди, и то прије свега:• извршавању Акционог плана за приватизацију Телекома Републике Српске;• извршавању Акционог плана реструктурисања Електропривреде Републике Српске;• извршавању Закључака Владе Републике Српске на консолидацији стања у «Српским шумама», нафтној привреди и дрвопрерађивачком сектору.

Влада ће појачати активности на стављању цјелокупне имовине Републике Српске у функцију развоја привреде, прије свега имовине из активних подбиланса предузећа у поступку приватизације. Такође ће се утврдити полазне билансне основе за

Фонд за реституцију да би се из истог проводиле активности предвиђене законом који регулише наведену област.

Реформе у Републици Српској донијеле су низ позитивних помака, али и низ грешака, што се нарочито испољавало у високој стопи незапослености, ниској стопи инвестиција, ниској конкурентности, високом спољнотрговинском дефициту, спором расту приватног сектора, ниском нивоу страних инвестиција, неформалном реалном сектору, високим субвенцијама, неразвијеном финансијском тржишту, нереформисаном јавном сектору, неразвијености институција и државне администрације, а све уз донације и кредите. С друге стране, достигнућа се, првенствено, огледају у постизању макроекономске стабилности - стабилизацији домаће валуте, либерализацији цијена уз обуздавање и битно смањење инфлације, у спољнотрговинској либерализацији, одређеним фискалним реформама, учињеној приватизацији - упркос замјеркама да је служила пуњењу буџета за потрошњу и замјеркама да је било нерегуларности у спровођењу тог процеса, покретању консолидације банкарског система, почетку реформисања тржишта рада, отпочињању процеса реформе образовања, међународној реинтеграцији.

Успех транзиционих реформи захтјева стабилан и постојан консензус у погледу дугорочних циљева као што су: економски развој, прикључивање Европској Унији итд. Са друге стране, међутим процес трансформације поларизује друштво, стварајући добитнике и губитнике. У таквој ситуацији власти немају много маневарског простора. С једне стране принуђене су да слиједе агенду прописану од ММФ-а, ЕУ и других. Међународне организације не показују нимало флексибилности покушавајући на тај начин да унесу већу дозу извесности и да смање ризик од непредвидивих потеза. Оваква екстерна ограничења служе, међутим, као добар изговор (алиби) домаћим властима за избјегавање социјалне одговорности. Самим тим, долази до погоршања односа између политичке елите и грађана.

Данашња слика БиХ је обесхрабрујућа, ма где уперили поглед: на привреду, политику, културу, морал, право, међународни статус, науку, школство, здравство, стандард, социјалну политику, животну средину, војску, синдикате. Ниједна установа не функционише на нормалан начин, са нормалним финансијама и моралним правилима. Ниједна институција не задовољава прописане европске стандарде: ни влада, ни парламент, ни судови, ни полиција, ни партија, ни медији.

У позадини ове суморне слике БиХ, стоји правно разбијена држава препуштена грабежи и самовољи. Над њом лебди страх од будућности, и одрицање од аспирација да се домогне нивоа

развијених држава. Само да не буде горе! То постаје срж надања великог дијела остарјелог и осиромашеног становништва.

Закључна разматрања

Процес приватизације у Републици Српској представља једну неминовност која се морала кад-тад десити. Промјене које изазивају процеси транзиције изазивају страх од непознатог. Посљедице рата су оставиле дубоке трагове на функционисање привреде и на размишљања запослених и свих становника РС. Приватизација, ма како била проведена мора оставити посљедице. Искуства других земаља говоре да нема праведног модела. Без обзира што сви говоре о опоравку привреде и наглом развоју, ипак се то не дешава. Поставља се питање зашто онда уопште ићи у силне промјене. Да ли постојећи систем има излаза?

Неминовно је да се морају десити трансформације привредног система и кренути путем система тржишне привреде. Једна од промјена је и промјена власничке структуре. Модел приватизације у Републици Српској пружио је могућност да се дође до нових власника. Свјесни смо да се те промјене не могу десити преко ноћи. То је процес који ће трајати десетинама година. Прави власници ће се јавити тек у другој или трећој генерацији. када у потпуности заживи трговина акцијама на тржишту. Онда када привреда буде функционисала у међународним размјерама, када се укључимо у велике конгломерате, тада ћемо имати и права акционарска друштва и праве акционаре. Када се до акција предузећа буде долазило тржишним механизмима. Међутим мора постојати први корак, а он је тежак.

Знало се да ће приватизација у првој фази довести обавезно до смањења запослености. Али треба имати у виду да смо стално имали фиктивну запосленост, која је била евидентна и када је привреда имала најбоље резултате. Сада имамо веома мали број људи који стварно раде у предузећима. Велики дио људи који је у кадровској евиденцији предузећа је на чекању или само формално долазе на посао. Допунска занимања су углавном основни извор прихода. Не ради се стално ишчекујући неке промјене, од којих је приватизација најчешће спомињана.

Реорганизацијом предузећа настојало се да предузећа добију организационе облике који одговарају тржишном пословању. Акционарска друштва типа холдинга или корпорације би требала омогућити ефикасно пословање, али што је још важније и квалитетно управљање и руковођење пословањем. Суштински разлог је био раздвајање управљања, пословођења и извршавања. Три основне функције морају бити у

потпуности раздвојене, да се могу различити мотиви свих функција задовољити. И тамо гдје власник акција буде и извршилац, мораће поштовати да му власништво значи само учешће у дивиденди и доношењу одлука на Скупштини. а не право да одлучује како да он или предузеће ради, што је у искључивој надлежности менаџмента.

Све ове претпоставке, које имају и законско упориште, требале су се остварити када се у потпуности изврши власничка трансформација и заживи тржиште капитала.

На путу уласка у Европску унију у Републици Српској, односно у БиХ, треба довршити процес транзиције који подразумјева успоставу дјелотворног привредног амбијента и омогућити јачање домаћих предузећа како би она могла равноправно конкурисати на унутрашњем тржишту ЕУ

Литература

1. Милан П. Галогажа: Транзицијски менаџмент (анализа, реинжењеринг и репозиционирање), Нови Сад, 2005;

2. www.rsprivatizacija.com3. Закон о приватизацији државног капитала у предузећима

«Службени гласник Републике Српске», број 24/98, 62/02, 38/03 и 65/03);

4. Закон о почетном билансу стања у поступку приватизације државног капитала у предузећима «Службени гласник Републике Српске», број 24/98);

5. Закон о страним улагањима ("Службени гласник Републике Српске", број 21/96, 5/99).

6. Закон о приватизационим инвестиционим фондовима и друштвима за управљање приватизационим фондовима «Службени гласник Републике Српске», број 24/98);

7. Закон о упису у судски регистар «Службени гласник Републике Српске», број 24/98);

8. Закон о предузећима «Службени гласник Републике Српске», број 24/98);

9. Уредба о начину конституисања нових органа управљања и начину рада предузећа у којима је извршена продаја државног капитала «Службени гласник Републике Српске», број 13/99);

10.Уредба о забрани располагања непокретностима на територији Републике Српске «Службени гласник Републике Српске», број 13/99);

11.Правилник о дистрибуцији и располагању ваучерима и купонимка у поступку приватизације државног капитала «Службени гласник Републике Српске», број 24/98);

12.Правила ваучер понуде «Службени гласник Републике Српске», број 33/98);

13.Правила тендерске продаје «Службени гласник Републике Српске», број 33/98);

14.Правила директне продаје «Службени гласник Републике Српске», број 33/98);

15.Правила поступка изношења државног капитала на берзу и друга уређена јавна тржишта («Сл. гласник Републике Српске», бр. 55/2003 и 64/2003)