SKRIPTA IZ PREDMETA MEĐUNARODNI EKONOMSKI ODNOSI

Međunarodni ekonomski odnosi proučavaju ekonomske odnose između organizovanih zajednica i njihovih elemenata, preko granica nacionalne ekonomije. Centralno pitanje koje se postavlja je do koje se mere može obezbediti ostvarivanje ključnih vrednosti, ciljeva kao što su red, poredak, bezbednost, sigurnost, javna dobra u okviru međunarodnog sistema društva i zajednice koja su zasnovana na nadnacionalnoj državnoj ili kvazi državnoj strukturi.

POJAM: Međunarodni ekonomski odnosi su društveni odnosi koji stvaraju vrednost, u formi roba, usluga, razmene, potrošnje, štednje, investicija. MEO = Ukupni spoljnoekonomski odnosi svih transnacionalnih subjekata!

Međunarodni ekonomski odnosi su povezani sa drugim naukama kao što su: međunarodni politički odnosi, pravo, sociologija, kultura, istorija...Kao praksa, postoje od kada se teritorijalno razgraničavaju totalna društva, a kao nauka se naročito razvijaju od sredine 19-og veka. Osnovne oblasti Međunarodnih ekonomskih odnosa su međunarodni trgovinski odnosi (kretanje roba i usluga); međunarodni finansijski odnosi (kretanje kapitala); međunarodni monetarni odnosi (međunarodna plaćanja).

1. Tendencije u svetskoj privredi i trgovini (osnovna pitanja od 1-8).

Razvijene zemlje su ostvarile nakon Drugog svetskog rata relativno visoke stope rasta privrede i proširenje spoljne trgovine. Zemlje u razvoju su sve više zaostajale u svom razvoju. Dakle dolazi do ubrzavanja stopa rasta odnosno do skraćivanja vremena koje je neophodno da bi se udvostručilo ekonomsko bragostanje, svetska trgovina beleži rast ali je taj rast neravnomerno raspodeljen između razvijenih i nerazvijenih zemalja (krajem devedesetih godina dvadesetog veka prosecan bruto nacionalni proizvod po stanovniku između razvijenih i nerazvijenih zemalja bio je u srazmeri 21:1)

Raste značaj tehnike i tehnologije usled njihovog razvoja, raste proizvodnja i izvoz. Međutim treba napomenuti da je preko 70 procenata svetskog robnog izvoza ostvaruju razvijene zemlje i to da preko ¾ njihovog izvoza se ostvaruje na tržište razvijenih zemalja. Finansijski tokovi dobijaju na značaju – nekoliko puta su veći nego tokovi roba i usluga. Globalna struktura je povezana ali nestabilna i naejednakosti se sve više produbljuju. Dolazi do integracija i formiranja novih ekonomskih sila.

Imajući u vidu pomenuta globalna kretanja u svetskoj privredi i trgovini može se zaključiti da postojeći sistem ekonomskih odnosa u svetu ne obezbeđuje uslove siromašnim i nerazvijenim zemljama da povećaju svoje učešće u svetskom nacionalnom dohotku. Zbog toga se i postavlja pitanje opravdanosti verovanja u pravičnost postojećeg svetskog ekonomskog poretka!

2. Pojavni oblici globalizacije u svetskoj privredi i trgovini.

POJAM: Globalizacija je intenziviranje društvenih odnosa na svetskom nivou koji povezuju udaljene lokalitete i zajednice, podižu nivo međuzavisnosti i sadejstva, i proširuju domete moći. Termin globalizacija počeo se intenzivnije koristiti u drugoj polovini osamdesetih godina 20-og veka u vezi sa ogromnim talasom inostranih direktnih investicija od strane multinacionalnih kompanija.

Globalizaciju karakterišu nove tehnologije, investiranje, integracije. Naime u drugoj polovini dvadesetog veka nove tehnologije ubrzale su procese integracije rada i kapitala,

1

koncentraciju proizvodnje i uključivanje velikog broja zemalja u međunarodne regionalne integracije. Porastao je značaj regionalnih tržišta ali i zavisnost od njega je porasla. Iako je sam proces globalizacije podstaknut brzim tehnološkim razvojem, a naročito informatičkim i komunikacionim tehnologijama ostaje da je ključno područje ekonomske globalizacije u sveri trgovinske i investicione liberalizacije (najvažniji aspekti: ukidanje nacionalnih barijera, širenje trgovine, jačanje moći multinacionalnih korporacija...).

Ekonomska i politička međuzavisnost raste što dovodi do brojnih kako pozitivnih tako i negativnih posledica. Rastuća je ekonomska koncentracija moći države i TNK. Globalizacija je dakle dovela i do međunarodnog uslovljavanja nacionalnih politika i slabljenja suvereniteta država. Sve ovo znači da multinacionalne kompanije dobijaju veliki udeo u raspolaganju svetskim resursima proizvodnjom...Nacionalne politike su sada pod pritiskom međunarodnih finansijskih i ekonosmskih organizacija kao što je recimo IMF i multinacionalnih kompanija, međunarodnih agencija. Sve je to dovelo do erozije nacionalnog suvereniteta i suzilo mogućnosti vlada mnogih zemalja a pogotovo zemalja u razvoju da izaberu pravce i politike sopstvenog razvoja. Takođe dolazi do multiplikovanja aktera-činilaca svetskog ekonomskog poretka.

3. STANOVNIŠTVO.

Stanovništvo je jedno od presudnih pitanja na kraju 20-og i početku 21. veka. Ključne teze koje se razmatraju jesu ubrzana stopa rasta svetskog stanovništva kao i nesklad između populacije i dostupnih resursa. Svetsko stanovništvo je poraslo sa 4 milijarde u 1975.godini na oko 6,5 milijardi stanovnika u 2007—moj godini. Ukoliko ne bi došlo do kontrolisanog demografskog rasta stanovništva procenjuje se da bi do 2075. godine svetsko stanovništvo poraslo na oko 12 milijardi (za mnoge ljude ovo je zastrašujuće i upućuje na izvesnost bede, gladi, očajanja, socijalnih nemira i sukoba). Takođe pored apsolutnog rasta stanovništva u račun treba uzeti i stalni rast očekivanog trajanja životnog veka (početkom 7.veka zivotni vek 30 godina, a u periodu između 2050-2060. godine u najrazvijenijim zemljama doći će do prosečnog životnog veka od oko 90 i 95 godina kako tvrdi Robert Hogel, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1993. godine.

4. HRANA

Hrana je u projekcijama i scenarijima razvoja svetske privrede jedan od najvažnijih ograničavajućih faktora rasta i razvoja svetske privrede. Hrana zavisi od ukupne populacije, rasta stanovništva, raspoloživih obradivih površina, neujednačenosti proizvodnje i potrošnje između razvijenih i nerazvijenih zemalja sveta. U razvijenim zemljama gde živi 15 procenata svetskog stanovništva se proizvodi 2/3 proizvoda za ishranu, a u zemljama u razvoju gde živi 85 procenata 1/3 proizvoda za ishranu. Hrana takođe zavisi i od drugih resursa kao što je energija, finansijska sredstva za uvoz nedostajućih fondova hrane... Najbrži rast poljoprivredne proizvodnje je u Južnoj Americi (Brazil), Kini, Indiji, Australiji i nekim zemljama zapadne i istočne Afrike.

5. ENERGIJA

Energija je motorna snaga društvenog razvoja i materijalne kulture. Ovo pitanje se postavlja kao centralno od kojeg zavisi opstanak čovečanstva. Rast interesovanja za ovo presudno pitanje u svetskoj privredi je poraslo nakon višestrukog povećanja cena nafte 1974. godine

2

(OPEC). Pitanja koja su veoma značajna su cena energije, raspoloživost neobnovljivim izvorima energije i upravljanju zalihama i potrošnjom energije. Naime u polsednjoj polovini 20-og veka potrošeno je više neobnovljive energije nego u dosadašnjoj ljudskoj istoriji! Pitanje dovoljnosti energije se vezuje za dva izuzetna makroekonomska pitanja. Prvo, da li će porast stanovništva u svetu biti kontrolisana kategorija; Drugo, da li će sadašnje zemlje u razvoju dostići potrošnju energije sadašnjih razvijenih zemalja.

Nafta je najvažniji izvor komercijalne energije. Problem u vezi njene potrošnje leži, logično, zbog toga što je nafta neobnovljivi izvor energije, a delom i zbog nepodudarnosti u proizvodnji i potrošnji ovog izvora energije : jer proizvodnja je uglavnom u zemljama u razvoju, a potrošnja u razvijenim zemljama. Rast ukupne tražnje se beleži u Kini i Indiji, a smatra se da će rast za primarnom energijom rasti prosečno 1,6 procenata godišnje.

Učešće fosilnih goriva je 80 procenata ali brže raste tražnja za ugljem nego prirodnim gasom. Što se tiče nuklearne energije ( nuklearna fuzija i fisija) za nju se 70-ih godina smatralo da je okosnica rešenja energetske krize, međutim s obzirom na nepredvidive probleme sa otpadnim radioaktivnim materijama i neizvesnim posledicama eventualnih havarija nuklearnih elektrana njihova pozitiva dejstva su stavljena na pitanja. Obnovljivi izvori energije: su hidro elektrane, geotermalna energija, sunčana energija, energija vetra, drvo, đubrivo i otpatci.

6. INDUSTRIJSKE SIROVINE

Raste značaj industrijke sirovine kao osnove industrijske proizvodnje. Posebno su metali privredni izvori koji su sve više u središtu pažnje. Pitanja koja se postavljaju su u vezi raspoloživosti zaliha, efikasnosti njihovog korišćenja, novi metodi prerade i finansiijski troškovi eksploatacije. Najveća potrošnja ovih sirovina je u razvijenim zemljama, a najveća tražnja je za gvožđem (čelik) ali i zalihe aluminijuma. Fizička nestašica industrijskih sirovina ima dve dimenzije: jedna je fizička nestašica zbog toga što se radi o neobnovljivim izvorima, a druga je ekonomska nestašica, tj. ceni oskudnih sirovina i eventualno njihova supstitucija.

Izrazita je koncentracija nalazišta, što povlači određene političke posledice – 90 procenata rezervi je u SAD, CA, AU, Južna Afrika; skoro polovina u razvijenim zemljama; gvožđe – udeo tri vodeće zemlje RU, BR, CA (60 procenata); Hrom – udeo pet vodećih zemalja Južne Afrike skoro 100 procenata.

7. ZAŠTITA PRIRODNE SREDINE – EKOLOGIJA

U drugoj polovini dvadesetog veka ekologija je ugrožena brojnim pojavama usled: ubrzanog rasta svetskog stanovništva, neracionalnog iskorišćavanja prirodnog bogatstva, zagađivanja vazduga i vode efekat staklene bašte, otpad, širenje korišćenja nuklearne energije, razvoj novih tehnologija koje povlači kako pozitivne tako i brojne negativne posledice.

Postoji nekoliko predloga kako dejstvovati u pravcu sprečavanja eventualnih katastrofalnih posledica učinka staklene bašte, a to su:

Strategija sačekati i videti: + kontrola efekata staklene bašte, ušteda u troškovima; - možda zakasnele mere.

Strategija pretpostaviti najgore: + hitno preuzimanje korektivnih i preventivnih mera; - znatni ekonomski izdatci.

Strategija ne može da škodi: + preduzimanje korektivnih mera bez obzira na prognozu kretanja kvaliteta životne sredine; - možda nedovoljne mere.

3

Takođe veoma je važno pitanje Održivog ekonomskog rasta (intergeneracijski kompromis) on treba da bude usklađen sa potrebama i ograničenjima, obezbeđujući pri tome vezu između ekoloških zahteva i ekonomskih karakteristika države.

8. TEHNOLOGIJA

Tehnologija predstavlja znanje o tome kako uraditi na najbolji mogući način sve neophodne radnje koje su povezane sa privrednom akktivnošću. Najviše je izražena neravnomernost u raspodeli tehnologije, korišćenju i stvaranju tehnologije. Naime, razvoj tehnologije je uglavnom ostvarivan u razvijenim zemljama. Skoro polovina vrednosti istraživanja su za potrebe odbrane, nuklearnog oružja i istraživanja svemira dok samo 1 procenat za potrebe zemalja u razvoju. Udeo tehnologije u rastu BDP je najveći naročito u razvijenim zemljama. Raste razvoj tehnologije reciklaže i proizvodnje supstituta usled rasta uvozne zavisnosti i iscrpljivanje sirovina.

Međunarodni transfer tehnologije se obavlja kada se znanje iz jedne zemlje – u kojoj je razvijeno ili pribavljeno, prenosi u drugu zemlju, bez nadoknade ili uz nadoknadu ( prodaja tehnologije). Transfer tehnologije označava postupak pri kojem se tehnološko, organizaciono i naučno znanje razvijeno od strane nosioca tehnologije, formalnim ili neformalnim mehanizmima prenosi na korisnike tehnologije. Razlikujemo nekomercijalne oblike transfera tehnologije ( tehnička pomoć, konsultantske usluge...) i komercijalne oblike transfera tehnologije ( inostrane direrktne investicije, izvoz tehnologije, preko licenci, konsultantskih usluga ili know – how sporazuma.

9. MEĐUNARODNA PODELA RADA

Međunarodna podela rada je proces društvene reprodukcije koji prelazi granice jedne zemlje. To je organizovanje proizvodnje i potrošnje preko granice nacionalne privrede, gde jedna zemlja teži da se specijalizuje u proizvodnji onih roba i usluga gde ima konkurentske prednosti (komparativne prednosti), što znači da može da ih proizvede jeftinije od drugih zemalja i da razmenjuje viškove sa viškovima proizvoda drugih zemalja (u kojima oni imaju komparativnu prednost).

Međunarodna podela rada osnovna obeležja je dobila tek u uslovima relativno razvijenih proizvodnih snaga formiranjem lokalnih, regionalnih i nacionalnih tržišta, odnosno razvoj svetske trgovine je podstakao razvoj međunarodne podele rada. Omogućna je putem internacionalizacije proizvodnje i međunarodne trgovine. Tehnologija predstavlja faktor pozicioniranja u međunarodnoj podeli rada

Smatra se da je privreda jedne zemlje više uključena u međunarodnu podelu rada ukoliko se veći deo njene proizvodnje realizuje izvozom. Uključivanje u međunarodnu podelu rada je coonditio sine qua non efikasnog i stabilnog razvoja.

10. ELASTIČNOST U MEĐUNARODNOJ TRGOVINI

Elastičnost je sposobnost reagovanja (više ili manje intenzivno) neke ekonomske veličine na promenu neke druge ekonomske veličine sa kojom je u međuzavisnosti. To je mera responzivnosti tražene ili ponuđene količine na neku od njenih determinanti. Ekonomska veličina je elastična ako zavisna promenljiva (y) u velikoj meri reaguje na promenu nezavisne promenljive (x). Mera elastičnosti se naziva koeficijent elastičnosti a on se dobija tako što se stavlja u odnos procentualna promena zavisne promenljive (y) i procentualna promena

4

nezavisno promenljive (x). Ukoliko je koeficijent elastičnosti veći od 1 tada je veličina y elastična, a ukoliko je manji od 1 onda je veličina y neelastična. Elastičnost može biti pozitivna što znači da je međuzavisnost dveju veličina upravno – srazmerna što znači da sa porastom jedne veličine raste i druga. Negativna elastičnost postoji u slučaju obrnuto – srazmerne međuzavisnosti sa porastom jedne (x) opada druga (y).

Elastičnost u međunarodnoj trgovini: zavisno promenljive (y) su uvoz (tražnja) i izvoz (ponuda) a nezavisno promenljiva je cena (x) uvozna ili izvozna.

VRSTE: domaća ponuda izvoza / cenama u domaćoj valuti

koef. el. > 1 = više raste izvoz nego cene (višak domaćih kapaciteta, brz povrat novih investicija) = povoljniji položaj preduzeća u međ. podeli rada;

inostrana tražnja izvoza / cenama u stranoj valuti neg. korelacija: koliko će rasti izvoz kada padaju cene, koef. el. > 1 = više raste izvoz nego što je pad cena (veći udeo zemlje u

svetskoj trgovini, vrednost domaće valute) ; domaća tražnja uvoza / cenama u domaćoj valuti

neg. korelacija: koliko će pasti tražnja za uvoznim proizv. kada rastu njihove cene

koef. el. > 1 = više pada uvoz nego što je rast cena (stepen zavisnosti od uvoza, vrednost domaće valute);

elastičnost uvoza i izvoza prema dohotku poz. korelacija: rast uvoza/izvoza usled rasta dohotka koef. el. > 1 = više raste izvoz / uvoz nego što raste dohodak

granična sklonost uvozu / izvozu promene nacionalnog dohotka i rezultante u promenama uvoza tj. izvoza

zemlje koliko se od povećanja nacionalnog dohotka izdvaja na povećanje uvoza, tj. za

koliko je ostvaren rast izvoza kao rezultat rasta nacionalnog dohotka elastičnost U/I prema dohotku: odnos granične sklonosti U/I prema prosečnoj

sklonosti U/I veća el.izvoza prema dohotku nego što je el. uvoza prema dohotku = bolji

položaj zemlje, povoljniji platni bilans

11. ODNOSI RAZMENE

ČISTI odnosi razmene predstavljaju odnos cena u međunarodnoj trgovini, odnosto meru kupovne snage izvoza za jedinicu uvoza. Kretanje odnosa razmene se dobija deljenjem indeksa izvoznih cena sa indeksom uvoznih cena u tekućem (posmatranom) periodu sa indeksom izvoznih i uvoznih cena u baznom periodu. Brži rast izvoznih cena od uvoznih cena = povoljan položaj zemlje u međunarodnoj razmeni; povoljan platni bilans = povoljni odnosi razmene. Povoljni efekti na platni bilans biće ukoliko je: ponuda domaćeg izvoza elastična; zatim tražnja inostranstva prema domaćoj robi neelastična; i domaća tražnja uvoza prema cenama u domaćoj valuti neelastična.

BRUTO odnosi razmene dobijaju se deljenjem količine uvoza i izvoza koji su međusobno razmenjeni, odnoso koliko je izvoza bilo potrebno da se pribavi ista količina uvoza, u tekućem i baznom periodu. Poboljšanje odnosa razmene znači povećanje kupovne moći zemlje ostvarene izvozom = veća mogućnost uvoza uz isti izvozni napor.

5

12. MULTIPLIKATOR SPOLJNE TRGOVINE

Multiplikator spoljne trgovine meri koliko će se povećati dohodak zemlje ukoliko se povećava njen izvoz (dodatna jedinica njenog izvoza). Logično usled porasta dohodka u jednoj zemlji doćiće i do porasta uvoza te zemlje i obrnuto. Koliko će to povećanje dogotka povećati uvoz zavisiće od elasticnosti tražnje uvoza prema dohotku. Proces će teći tako dok se ne usklade uvoz i autonomni izvoz uz uvećanje nacionalnog dohotka ( uvećanog za koeficijent multiplikatora).

Koeficijent multiplikatora može se postaviti sledećom relacijom m=1/b (m-koeficijent multiplikatora dohotka, a b je pokazatelj granične sklonosti uvozu). Koeficijen multiplikatora -inverzna vrednost granične sklonosti uvozu = koliko se sa rastom dohotka više izdvaja za uvoz, manji će bitI multiplikator dejstva spoljne trgovine. Multiplikator spolnje trgovine ukazuje kako se vrši proces uravnotežavanja platnog bilansa kroz promene u dogotku.

13. KLASIČNE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE

Teorije međunarodne trgovine objašnjava uzroke koji dovode do međunarodne trgovine i osnove na kojima se ostvaruje međunarodna trgovana – ona objašnjava takoznani spoljnotrgovinski inpuls. Najvažnija pitanja u međunarodnoj trgovini su izbor robe, način formiranja odnosa razmene zemalja i koristi od međunarodne trgovine. Jedan od principa ekonomije glasi: Trgovina može svakome da donese boljitak – što znači da trgovina omogućava svakom licu da se specijalizuje u onoj oblasti u kojoj je najblji, bez obzira da li je u pitanju poljoprivreda, šivenje ili zidarstvo. Zahvaljujući trgovini sa drugima ljudi mogu da kupe raznovrsnija dobra i usluge po nižoj ceni. Trgovina omogućava zemljama da se specijalizuju u onome što najblje rade i da uživaju u rasnovrsnijim dobrima i ulugama.

Teorija APSOLUTNIH prednosti – tvorac klasične teorije međunarodne trgovine je Adam Smit. Polazeći od prednosti specijalizacije zasnovane na društvenoj podeli rada on je zaključio da za jednu zemlju ne bi bilo pametno proizvoditi ona dobra koja može jeftinije u razmeni za svoje proizvode, nabaviti od drugih zemalja. Njegova knjiga Istraživanje prirode i uzroka bogatstva nacije objavljena 1776. godine bila je osnov za analizu trgovine i ekonomske međuzavisnosti. Jedna zemlja će se prema tome u međunarodnoj podeli rada specijalizovati u onoj vrsti proizvodnje u kojoj ima prednost nad drugom zemljom. Prednosti koje jedna zemlja ima nad drugom nalaze se u apsolutnim razlikama u proizvodni troškovima od proizvoda do proizvoda i od zemlje do zemlje. Ekonomisti koriste pojam apsolutna prednost kada porede produktivnost jednog lica, kompanije ili nacije sa nekim drugim. Za proizvođača kome je potrebna manja količina inputa da bi proizveo određeno dobro kaže se da ima apsolutnu prednost u proizvodnji tog dobra. Na tržištu će u uslovima slobodne međunarodne trgovine prodavati onaj koji može najjeftinije da proda, a prodavaće najjeftinije onaj koji proizvodi sa najnižim proizvodnim troškom (potrebna mu je manja količina inputa da bi proizveo neko dobro). Do trgovine će doći samo onda kada obe strane imaju koristi od te trgovine!

Teorija KOMPARATIVNIH prednosti – vezuje se za ime Dejvida Rikarda. U knjizi Principi političke ekonomije i oporezivanja iz 1817. godine Rikardo je razvio princiip komparativne prednosti do onog što danas znamo. Dejvid Rikardo je pošao od slabe pokretljivosti proizvodnih faktora između zemalja (npr rad), što utiče da se cene proizvodnih faktora ne izravnavaju u međunarodnim razmerama kao što je to slučaj kada postoji potpuna pokretljivost proizvodnih faktora. Rikardo je došao do zaključaka da iako jedna zemlja ima

6

apsolutnu prednost nad drugom u proizvodnji dva dobra da te prednosti niju jednake u proizvodnji oba dobra. Zemlja će izvoziti proizvode u kojima ostvaruje veće komparativne prednosti i uzvoziti proizvode u kojima nema komparativne prenosti. Ekonomisti koriste pojam komparativna prednost kada opisuju opurtetni trošak dva proizvođača. Dakle ovde se umesto poređenja potrebnih inputa porede oportunitetni troškovi. Oportunitetni trošak nekog dobra je sve ono čega se odričemo da bi smo to dobro dobili. Zemlja će izvoziti ono dobro gde ima veću komparativnu prednost, odnosno manji oportunitetni trošak, jer za razliku od apsolutnih prednosti koja je moguća u proizvodnji oba dobra, nemoguće je da jedna zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji oba dobra (zbog inverzije).

Teorija RECIPROČNE tražnje - Džon Stjuart Milj je polazeći od uticaja tražnje na oblikovanje odnosa razmene u međunarodnoj trgovini, dopunio klasičnu teoriju komparativnih prednosti ukazujući da nije dovoljno samo utrvrditi komparativne prednosti nekog proizvoda sa gledišta troškova proizvoizvodnje unutar zemlje, nego je takođe potrebno u analizu uključiti i stepen intenziteta tražnje zemlje A za proizvodima u zemlji B i obrnuto. Nivo na kojem će se obrazovati cene po kojima će se obavljati razmene između zemalja ustanovljen je zakonom recipročne tražnje: odnos razmene će se obrazovati pema intenzitetu uzajamne tražnje na onoj visini na kojoj se izravnavaju uvoz i izvoz.

14. NEOKLASIČNE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE

Među teoretičarima koji su dalje razvili klasičnu teoriju komparativnih prednosti i dali joj savremenije tumačenje značajno mesto pripadaju Frank William Taussig i Jackob Viner-u. Tausig je za razliku od klasičara troškove proizvodnje razložio na dve stavke: kamatu i nadnicu, dajući proizvodnim troškovima novčani izraz (bez troškova reprodukcionog materijala jer su to prema njemu ranije učinjeni izdatci).

Kamata sama po sebi ne utiče na obrazovanje odnosa cena proizvoda u različitim delatnostima sve dotle dok ne učestvuje u nejednakom iznosu u njihovoj proizvodnji ( ukoliko u jedan proizvod ulazi više nego u drugi). Takođe razlike u visinama nadnice od zemlje do zemlje mogu uticati na međunarodnu podelu rada i specijalizaciju tako što niske nadnice u jenoj zemlji ( zbog recimo obilja radne snage) omogućava da ta zemlja proizvodi neki proizvod po nižim troškovima od svojih konkureneata čak iako nema stvarne komparativne prednosti.

Zemlja će imati relativnu prednost ako ima veću akomulaciju/štednju, obilje kapitala, nižu kamtnu stopu i ukoliko organizuje kapitalno – intenzivnu proizvodnju i izvozi je! Ovde su uključeni transportni troškovi i recipročna tražnja.

15. SAVREMENE TEORIJE MEĐUNARODNE TRGOVINE

Savremene teorije međunarodne trgovine pri objašnjavanju spoljnotrgovinskog inpulsa polaze od analize osnova na kojima se zasnivaju razlike u robnim cenama između zemalja. Osnovni zaključi su da zemlja ima komparativne prednosti u proizvodnji onog proizvoda u čijoj proizvodnji koristi proizvodne faktore koje ima u izobilju; učinak međunarodne trgovine ispoljava se u tendenciji međunarodnog izjednačavanja cene proizvodnih faktora, tj. finalnih proizvoda.

Teorija Opšte ravnoteže – vezuje se za ime Bertila Olina. Nastala je u težnji da se da odgovor na pitanje koje robe je preporučljiva da zemlja proizvodi i izveze i na koji način se formiraju odnosi razmene među zemljama. Region koji obiluje u zemljištu a oskudeva u radnoj snazi naći će interesa u uvozu onih roba za čiju se proizvodnju zahteva više rada, i u izvozu onih

7

roba za čiju proizvodnju se zahteva više zemljišta, dakle, onog faktora u kojemu zemlja obiluje. Zaključci do kojih je došao Olin svode se na to da putem međunarodne trgovine dolazi do izražaja tendencija međunarodnog izravnavanja cene faktora proizvodnje.

Unapređenje teorije Opšte ravnoteže – Šveđanin Linder je razradio teoriju koja prvenstvo daje faktoru tražnje i osnovene teze njegove teorije su sledeće: i faktori tražnje utiču na uslove proizvodnje; intenzivniji trgovinski odnosi nastaju samo između zemalja slične razvijenosti; razmenjuju se proizvodi slični u obe zemlje. Tehnologija daje najbitniju komparativnu pednost jer omogućava specijalizaciju ( niže troškove, stvaranje novih proizvoda...).

Hirš je proizvode koji učestvuju u svetskoj trgovini podelio na tri grupe: Rikardove proizvode ( sirovine ) – manje razvijene zemlje; Hekšer – Olinove proizvode – proizvodi vrhunske tehnologije; Proizvodi ciklusa proizvoda – su oni koji se smatraju novim (razvijene zemlje).Teorija troškova SUPSTITUCIJE – kao sastavni deo doktrine ekonomske ravnoteže –

vezuju se za ime Gotfrida Haberlera. On u analuzu međunarodne trgovine uvodi umesto homogenog rada kao što je to radila klasična teorija, sva tri porizvodna faktora (rad, kapital, zemljište). Faktori imaju različit kvalitet ali je njihova ponuda nepromenljiva/stalna. Da bi se povećala proizvodnja nekog proizvoda potrebno je povećati input odnosnih proizvodnih faktora. To se moće postići u slučaju nepromenljive ponude proizvodnih faktora, žrtvovanjem jedne vrste proizvodnje da bi se na račun te proizvodnje mogla povećati proizvodnja drugog priizvoda. Dodatna količina nekog proizvoda moguća je postići samo na teret nekog drugog proizvoda.

16. NEKONVENCIONALNE TEORIJE

Nekonvencionalne teorije objašnjavaju uzročno posledične veze između spoljne trgovine i ekonomskog razvoja.

Teorija RASPRODAJE VIŠKOVA – formulisana je od strane Hla Myinta. Spoljnotrgovinski impuls o ovoj koncepciji polazi od postojanja viškova proizvodnih kapaciteta koji su svojevremeno izgrađeni u zemlji ali u njoj nema dovljno tražnje za tim proizvodima. Prestrukturiranje proizvodnje a ne samo proširivanje. Naročito je prisutno u manje razvijenim zemljama. Pretpostavka je da je domaća tražnja neelastična ili zasićena + otvorenost stranih tržišta.

PRODUKTIVNA teorije – međunarodna trgovina omogućava rast produktivnosti i unapređuje međunarodnu podelu rada ( što sve podstiče tehnološke pronalaske i inovacije i konačno uvećavanje svetskog dogotka). Produktivna teorija pretpostavlja aktivnu ekonomsku politiku naročito kod zemalja gde je izvoz značajan deo ND.

17. TEORIJE MEĐUZAVISNOSTI TRGOVINE I RAZVOJA

Teorija DOMINIRAJUĆE privrede – duguje svoj naziv i aktuelnost Fransou Peru-u. Peru polazi od tooga da pojmovi kao što su moć i prinuda imaj izuzetno značenje u savremenim svetskim privrednim zbivanjima naročito u odnosuma između razvijenih i manje razvijenih privreda (ZUR). Peru je smatrao analizirajući tendencije opadanja dobIti ZUR iz spoljne trgovine da je to rezulltat postojanja dominacije razvijenih zemalja u svetskoj privredi. Prema koncepciji teorije dominirajuće privrede razlikuju se tri faktora dominacije: razlike u pregovaračkoj snazi, razlike u veličini zemlje, i razlike u vrstama privredne aktivnosti zemlje. U tumačenju ove koncepcije navodi se da dominacija može biti uspostavajena namerno (konfrontiranje zemlje u procesu ekonomske razmene) i nenamerno (željena ili neželjena).

8

Teorija PERIFERNE privrede – polazi od podele sveta na razvijene i nerazvijene zemlje odnosno zemlje centra i zemlje periferije. U međunarodnoj trgovini zemlje centra pokazuju slabiju cenovnu i dohodnu elastičnost tražnje za proizvodima zemlje periferije. Na ovaj način zemljama periferije se smanjuju izvozni prihodi i pogoršava njihova pozicija u svetskoj privredi. Ovo stanje u ekonomskim oddnosima je poznato i pod nazivom spontani fenomen privrednog razvoja. Izlaz se nadzire u aktvnoj spoljnotrgovinskoj politici i uspostavljanje pravičnijih odnosa u svetskoj privredi i trgovini između RZ i ZUR.

18. SAVREMENE TEORIJE SPOLJNOTRGOVINSKE POLITIKE

MIDOVA varijanta – polazi od pretpostavljenog uverenja da spoljnoekonomska ravnooteža zemlje proizilazi iz unutrašnje ekonomske ravnoteže. Trgovinska politika treba da doprinese opštim ciljevima unutrašnjeg razvoja (zaposlenost, platni bilans, korišćenje proizvodnih faktora...).

Prema shvatanju glavnih pobornika ove koncepcije ravnotežu platnog bilansa treba održavati uz primenu : blage direktne kontrole + puna zaposlenost + niska inflacija. Neophodno je postojanje sledećih uslova radi uspošnog funkcionisanja: uzdržavanje od deflacione politike; fiksni devizni kursevi; međunarodne rezerve zbog tržišta kapitala; bez ograničavanja spoljnotrgovinskih transakcija. Ograničenja se mogu uvoditi samo iz platnobilansnih razloga ( ako već postoji neko drugo ograničenje, ukoliko je potrebno poboljšati odnose razmene, preraspodeliti unutrašnji dohodak, ili sprovesti strukturne promene privrede).

NURKSEOVA varijanta – polazi od modela balansiranog rasta – potrebna su ograničenja ali i specijalizacija (rast kroz trgovinu, rast kroz izvoz proizvoda prerađivačke industrije ali i za domaće tržište). Puna zaposlenost sprečava platnobilansne teškoće. Takođe neophodno je i obezbeđivati rast domaće privrede čak i ako spoljnotrgovinska cena i tražnja padaju (korišćenje rezervi). Nakon toga koristiti se deviznim kursom ili uvoznim ograničenjima radi sprečavanja rasta uvoza.

Devalvacija se sprovodi kada uvoz raste po bržoj stopi od stope rasta izvoza. Ima mišljenja da devalvacija znači i sipanje ulja na vatru unutrašnje inflacije (dolazi do deficita platnog bilansa). Revalvacija je mera protiv suficita platnog bilansa. Smanjivanje trgovinskih barijera i ograničenja biće korisnije za međunarodnu trgovinu, te Nurkse smatra da su uvozna ograničenja samo lek na kratku stazu te ih treba postepeno ukinuti, jer ako postoji stalna potreba za ograničenjima imamo devalvaciju.

Spoljnotrgovinska politika u koncepciji teorije carinske unije – prema teoriji carinske unije polazi se od cinjenice da se u praksi carina uvodi na diskriminacionoj osnovi. Ta diskriminacija može biti robna (različita stopa carine na različite proizvode) i geografska (različita carinska stopa na iste proizvode iz različitih zemalja). Dolazi do različitog grupisanja zemalja na preferencijalnoj osnovi (formiranje carinskih unija i sl) gde se međusovno snižavaju ili ukudaju carine između zemalja unije ali ne i prema zemljama izvan unije. Dakle dolazi do različitih efekata na zemlje unutar i izvan unije (efekat stvaranja trgovine – raste trgovina unutar grupacije, efekat skretanja unije - smanjuje se trgovina izvan grupacija).

19. KEJNZ I SPOLJNA TRGOVINA

Ulogu spoljne trgovine u privrednom razvoju Kejnz je analizirao u sklopu funkcionisanja ukupnog privrednog sistema u kome je profit glavna pokretačka snaga. Za uspešno uključivanje zemlje u međunarodnu podelu rada bitno je postojanje ekonomske ravoteže nacionalne privrede.

9

Takođe Kejnz postavlja tezu o mogućnosti postojanja različitih oblika ravnoteže na različitim nivoima zaposlenosti. Bez obzira na nivo na kome postoji ravnoteža njeno održavanje je moguće sve dotle dok tekuća potrošnja i investicije apsorboju količine robe proizvedene u datim uslovima. Otuda sklonost ka potrošnji, sklonost ka štednji i sklonost ka investiranju. Nivo zaposlenosti zavisiće od investicija kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Investicije najviše zavise od kamate – neto priliva trgovinskog bilansa – rasta ponude zajmovnog kapitala – pada kamata – rastu investicija – raste zaposlenost.

Opšta formula za ravnotežu jedne privrede je po Kejnzu da je proizvodni dohodak (Y) jednak je zbiru potrošnje, investicija državnog troška i neto izvoza = (Y = C + I + G + Nexp)

20. KONKURENTSKE PREDNOSTI ZEMLJE

Spoljnotrgovinski impuls se zasniva na konkurentskim a ne komparativnim prednostima zemlje. Postoji više dimenzija savremene konkurencije: segmentirana tržišta, diferencirani proizvodi, različite tehnologije, ekonomija velikih serija.

FAKTORI konkutentske prednosti zemlje su sledeći:1. Faktori uslova proizvodnje – to su inputi neophodni za proizvodnju konkurentskih

dobara a obuhvataju ljudske resurse, fizičke resurse, resurse znanja, resurse kapitala i infrastrukturne resurse;

2. Priroda i uslovi tražnje – posebno razradio Linder tvrdeći da je uslov da neki proizvod ostvari konkurentnost na međunarodnom tržištu postojanje tražnje na domaćem tržištu za tim proizvodom odnosno postojanje takozvane reprezentativne tražnje;

3. Srodne i prateće delatnosti – koliki je nivo njihove razvijenosti s obzirom na njihovu važnost za finalne proizvode (to su komplementi glavnoj delatnosti).

4. Strategija, struktura i suparništvo preduzeća – opažanje novih osnova za stvaranje konkurentske prednosti (konkurentske prednosti nastaju u osnovi iz poboljšanja, inovacija, i stalnih promena).

DOPUNA IZ PREZENTACJE (ne postoji među pitanjima ali je moguće da da) – Međunarodno finansiranje: Finansijski odnosi predstavljaju sastavni deo međunarodne ekonomije. Dvojaka je priroda finansijskih odnosa : - međunarodna plaćanja po osnovu razmene roba i usluga ( to je vidljivi deo međunarodnih ekonomskih odnosa kao što su devizni kurs, devizni sistem, međunarodni monetarni sitem, međunarodna likvidnost, zajedničke i individualne interrvencije), i – međunarodno finansiranje ( kratkoročno u zavisnosti od ukupnih MEO/platnog bilansa; dugoročno relativno autonomno).

21. MEĐUNARODNO KRETANJE KAPITALA – VRSTE TRANSFERA KAPITALA

Međunarodno kretanje kapitala najčešće je u funkciji privrednog razvoja odnosno privlačenja finansijskih izvora. DEFINICIJA: to je transfer kupovne moći iz jedne zemlje u drugu u vidu novca robe i usluga. Zemlja izvoznica kapitala odriče se dela kupovne snage/ND, kako bi u inostranstvu doneo veći profit; zemlja uvoznica privremeno uvećava BDP + deo profita ostaje ( inostrana akomulacija za ubrzavanje razvoja. Bezbednost ulaganja u inostransto se sastoji od zaštite od nekomercijalnih rizika (politička i pravna sigurnost u zemlji) i zaštite od komercijalnih rizika ( monetarna stavilnost, i monetarna i fiskalna politika).

VRSTE TRANSFERA KAPITALA:

10

- Prema ROČNOSTI kapital može biti: kratkoročni (1), srednjoročni (1-5) i dugoročni;- Prema USLOVLJENOSTI kapital moće biti: autonomni (nezavistan od drugih

transakcija, dugoročan), i indukovan (uslovljen stanjem u platnom bilansu, radi održavanja spoljne likvidnosti, uvoz kapitala za deficit);

- Prema EKONOMSKOJ funkciji kapital moće biti: zajmovni i investicioni (portfolio i direktne investicije);

- Prema POREKLU kapital može biti: privatni i javni.

DOPUNA IZ PREZENTACIJE: kratkoročni transfer: najčešće indukovanog karaktera, cilj – uravnoteženje pl. bilansa; najviše kamate; krediti IMF za stabilizaciju ili bridge zajmovi; međ. dokumentarni akreditiv kao međ. plaćanje, inkaso poslovi; često špekulativnog kar. (nagli ulazak obara devizni kurs, kamate → nepouzdani signal za investitore). Srednjoročni transfer: izmena strukture nac. privrede - SAF krediti IMF; stabilizacija monetarnih prilika – Stand By

aranžmani IMF; za kupovinu opreme manje vrednosti ili pojedinačne opreme, leasing aranžmani.

dugoročni transfer: izrazito autonomnog karaktera isključivo razvojni karakter (kapaciteti, infrastrukura, polj, kupovina kompletnih tehnoloških linija), najniže kamate; LIBOR/EURIBOR + rizik (rating) zemlje, zajmovni k. i investicije (direktne i portfolio) IBRD, IDA, IFC, EIB, ekonomska politika za privlačenje stranih investitora, zemlje izvoznice: kanalisanje odliva kapitala u “poželjne” regione, zemlje, Zajmovni kapital – uvoz kupovne moći – multiplikovanje dohotka u zemlji uvoznici (granična sklonost potrošnji) + inflacija; infrastruktura; privredna struktura.

Inostrane direktne investicije: kontrola upravljanja nad preduzećem u koje se ulaže, preuzima rizik poslovanja; deo procesa međ. podele rada i racionalnog korišćenja resursa; horizontalno investiranje (finalni proizvod na lokalnom tržištu), posledice po lokalnu privredu, carinske fabrike; vertikalni način investiranja (uključivanje u proizvodni lanac investitora), podstaknut nižim lokalnim troškovima / kvalitetnijim resursima; smanjivanje troškova u dužem periodu; posledice po lokalno preduzeće; načini: formiranje potpuno novog preduzeća, kupovina postojećeg (privatizacija), kupovina kontrolnog paketa akcija, ulaganje dodatnog kapitala,...

Portfolio investicije: bez cilja kontrole upravljanja nad preduzećem u koje se ulaže, ne preuzima rizik poslovanja; cilj: samo profit; kupovina akcija uspešnih firmi, državnih obveznica ; profit manji od FDI (više cene akcija uspešnih firmi); finansijski investitori (strateški investitori → FDI). Isplativost ulaganja:zlato, depozit, portofolio investicije, direktne investicije.

22. TRANSFER KAPITALA I ZEMLJE U RAZVOJU

Već pred kraj Drugog svetskog rata na Zapadu je postalo jasno da privatni kapital, koji je ranije pokrivao uglavnom sav izvoz kapitala (koncentracija transfera izmežu razvijenih zemalja) neće moći iz raznoraznih razloga dovoljno da stuji u međunarodnim okvirima i da će državni budžeti morati postati faktor koji će to omogućiti. Time su udareni temelji javnom finasiranju. Takođe posle Drugog svetskog rata dolazi do niza novooslobođenih kolonija kojima je bilo neophodno ubrzavanje privrednog razvoja. Sa obzirom da su finansijska sredstva u njima oskudna nužna je bila finansijska pomoć spolja (ekonomska zavisnost od razvijenih zemalja). Više je kapitala iz zemalja u razvoju bilo korišćeno (jer su bile eksploatisane) nego što je bio priliv kapitala u ZUR.

11

Od 1980-ih, veći je angažman međunarodnih finansijskih organizacija ( u vidu besplatne pomoći, kredita...) od strane IMF-a IBRD-a...Takođe prisutna je tendencija zamene uvoza zajmovnog kapitala uvozom FDI, jer životni standard u jednoj zemlji zavisi od njene sposobnosti da proizvede dobra i usluge (kao što i glasi jedan od deset principa ekonomije).

23. KRIZA PREZADUŽENOSTI – FAKTORI I REŠAVANJE

Od sedamdesetih godina, karakterističan je , za međunarodne finansijske odnose, nagli porast zaduženosti zemalja u razvoju (servisiranje spoljnih dugova počinje da ometa normalno funkcionisanje privreda ZUR). Dolazi do produbljivanja finansijskog jaza, porasta veličine dugova asimetrične strukture plasmana kredita. Prezaduženost se posmatra u smislu sve težeg položaja dužničkih zemanja u pogledu urednog vršenja službe po spoljnim dugovima.

UZROCI PREZADUŽENOSTI:SPOLJAŠNJI uzroci: naftni šokovi 1973. godine (raste cena 7) puta i 1979, nekontrolisano

odobravanje kredita sa fleksibilnom kamatnom stopom za ZUR; nastupa oskudica kapitala zbog rasta kamatnih stopa, padaju cene sirovine i primarnih proizvoda, i dolazi do okretanja ka skupim kratkoročnim kreditima, takođe usled recesije početkom 1980-ih dolazi do pada izvoza i prihoda ZUR.

UNUTRAŠNJI uzroci: zbog finansiranja razvoja uglavnom inostranom akomulacijom, zatim ekonomski neracionalnog korišćenja stranih fondova, karakteristična je strukturna neusklađenost sa svetskim tržištima, zatim nedovoljna internacionalizacija, nepoštovanje dva pravila: profit od projekta veći od kamatae + izvozno orijentisani projekti. Nakon što je Meksiko 15.08.1982. izjavio da više nije u stanju da izvršava svoje spoljnofinansijske obaveze po inostranim zajmovima (moratorijum na otplatu spoljnog duga) problem dužnika postaje problem poverilaca.

Kriterijumi prezaduženosti:Zemlja je prezadužena kada uredna otplata spoljnog duga ugrožava normalno funkcionisanje

privrede dužnika; ND pokriva samo prostu reprodukciju (elementarne potrebe stanovništva) i anuitete poveriocima – nema ulaganja u razvoj – potreba za novim zaduživanjem; privremena nelikvidnost ≠ dugoročna nesolventnos; stopa zaduženosti - ∑ spoljni dug : ND (< 20%); realna stopa zaduženosti: glavnica + kamate; upoređivanje godišnjih anuiteta i deviznog priliva po osnovu tekućih transakcija (< 20-25%), vlasnička struktura sp. duga, sp. dug per capita, ročnost...

FAZE U REŠAVANJU PREZADUŽENOSTI: Putem korišćenja sredstava MMF-a (kratkoročni krediti za likvidnost plus restriktivna monetarna politika) putem refinansiranja spoljnog duga ( novo finansiranje radi rešavanja problema po starim dugovima), putem reorganizacije duga (otplata glavnice produžava se na veći broj godina), reprogramiranje (sporazum o odlaaganju dospelih obaveza za kasniji period).

Pariski klub poverilaca ( državni) – to je neformalna grupa država kreditora, svrha postojanja je pronalaženje koordiniranog i održivog rešenja za prevazilaženje problema visoke zaduženosti zemalja, preduslov su reforme i stabilizacije privreda dužnika. Postoji mogućnost odlaganja otplate ili smanjenja duga. Reprogramiranje se u okviru Pariskog kluba vrši uz poštovanje tri osnovna principa: postojanje pretnje neizvršenja obaveze, uslovljenost i podela tereta. Principi Pariskog kluba su: Case – by – case, solidaarnost, konsenzus, uslovljenost, uporedivost tretmana.

Uloga Brentonvudskih institucija u rešavanja: najznačajnija uloga je MMF-a. Pružanje pomoći u očuvanju spoljne likvidnosti, krediti u okviru redovnih prava vučenja, omogućava saradnju sa drugim kako javnim tako i privatnim poveriocima, direktan uticaj na budžetsku,

12

monetarnu i deviznu politiku dužnika, gašenje žarišta inflacije = redukcija potrošnje. Olakšice – dopunsko, prošireno finansiranje, stuktuno prilagođavanje. Svetska banka se orijentisala na dugoročni aspekt finansiranja razvoja (sektorsko finansiranje, povećanje nacionalnog dohotka i izvoza).

24. MEĐUNARODNE FINANSIJKE INSTITUCIJE (IBRD, IDA, IFC)

Međunarodna banka za obnovu i razvoj / Svetska banka (IBRD) – osnovana je na konferenciji u Brenton Vudsu jula 1944. godine kada je formiran MMF. Pošlo se od potrebe za izgradnjom novog sistema međunarodnih ekonomskih i finansijskih odnosa. Prvobitan cilj IBRD-a je bio finansiranje obnove evropskih privreda i uspostavljanje tokova kapitala, okretanje prema ZUR i kreiranje novih mehanizama za podsticaj i mobilizaciju međunarodnog finansiranja. Ciljevi osnivanja: pomoć u obnovi i razvoju; podsticanje međunarodnih tokova privatnog kapitala; podrška dugoročnom, ravnomernom razvoju međunarodne trgovine i ravoteže platnog bilansa; različito rangiranje projekata prema korisnosti i hitnosti; i usmeravanje aktivosti prema potrebama prelaska na mirnodopsku privredu.

Članstvo u IBRD uslovljeno je ispunjenjem dva zahteva, i to: predhodno učlanjenje u MMF i uplata dela upisanog kapitala (187 članica). Što se tiče upravljanja najviši organ je savet guvernera (svaka zemlja imenuje po jednog i zamenika). Stvarno upravljanje Bankom je u nadležnosti Odbora izbršnih direktora (upravljaju i sa IBRD i IDA), pet zemalja sa najvećim kvotama imenuju po jednog direktora ( SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija); ostalih 19 direktora za pojedine grupe zemalja. Odbor izvršnih direktora sastaje se dva puta godišnje. Precednik banke koji se imenuje na period od 5 godina po pravilu je Amerikanac.

Kapital Banke se formira na sledeći način: upisom kapiitala članica , upisom obveznica, prodajom dela zajmova, sopstvenim prihodima. Najvažniji izvor sredstava banke je emisija obveznica (javnom ponudom preko banaka) ili direktnom prodajom obveznica centralnim bankama, međunarodnim organizacijama,vladama itd. Prioriteti u politici kreditiranja IBRD daje zemljama koje ne mogu da se zaduže na tržištu kapitala. Korisnici mogu biti javne ili privatne oganizacije uz garanciju države. Projekti koji su biti su: izgradnja velikih infrastrukturnih kapaciteta (elektrana, puteva, pruga, proizvodnih kapaciteta, komunalni projekti), odnosno projekti koji su od velike važnosti za razvoj zemlje. Kamata zavisi od uslova pribavljanja kapitala na tržištu kapitala. Osnovni princip je da se održava razlika između aktivne i pasivne kamatne stope u visini od 1,25 procenata. Rok otpalate je najčešće između 15 i 20 godina sa periodom početka do 5 godina.

Reforma IBRD a je izvršena 2009 godine a tiče se upravljanja efektivnosti, participacije, bolje saradnje sa drugim finansijskim institucijama, transparentnosti i pristupnosti informacija, modernizacije prižanja finansijskih usluga, u pogledu projekata za unapređivanje državne uprave i smanjenja korupcije i većeg učešća ZUR i zemalja u tranziciju u kreiranju politika i odlučivanju. Jedan od najznačajnijih projekata koji IBRD finansira u našoj zemlji je koridor 10.

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA) – osnovano je 1960-te godine, sa ciljem da se obezbeđuje najsiromašnijim zemljama pod veoma povoljnim uslovima dugoročne zajmove/kredite (170 članova). Ciljevi IDA su podsticanje ekonnomskog razvoja najmanje razvijenih ZUR, i podsticanje povećanja produktivnosti i životnog standarda članica. Članstvo je uslovljeno članstvom u IBRD. Zemlje članice su razvrstane u dve grupe: I grupu čine razvijene zemlje odnosno donatori a II grupu čine nerazvijene zemlje odnosno korisnici. Sredstva udruženja se fomiraju uplatama kapitala članica, donaciijama, specijanim doprinosima, transferom dobiti IBRD, akomulacijom sredstava samog udruženja. Udruženje odobrava kredite

13

po takozvanim koncesionalnim uslovima na veoma dug rok bez kamate i sa dužim periodom početka (35/40 godina, bez kamate, grace period do 10 godina). Najveći korisnici sredstava IDA su najvnerazvijenije zemlje Azije i Afrike.

Međunarodna finansijska korporacija (IFC) – osnovana je 1956. godine kao organizacija koja će se baviti specijalno finansiranjem privatnih preduzeća, dakle preduzeće odnosno privatni kapital je nosilac privrednog razvoja. IFC dopunjuje delatnost Banke kao njena afilijacija i predstavlja tako dopunu IBRD finansiranju. Korporacija je posebno pravno lice, koje ima sličnu organizaciju i upravljanje kao IBRD, a članstvo u njoj je uslovljeno članstvom u IBRD. Ciljevi su: da pomaže finansiranju privatnih proizvodnih preduzeća, kada se zajam ne može uzeti pod komercijalnim uslovima, objedinjavanje uslova domaćeg i stranog investiranja plust stručno rukovodstvo kao i stvaranje uslova za veći priliv kapitla. Prioriteti rada su saveti, rast tržišta kapitala, investicije u individualna proizvodna preduzeća, osnivanje privatnih razvojnih finansijskih kompanija, stvaranje interesa za portfolio investicije. IFC nikad sama ne ulazi u finansiranje nekog projekta ne može da emituje obveznice, a formira sredstva od upisnog kapitala, dobiti iz poslovanja, pozajmljivanjem od IBRD, otplatom zajmova... Uslovi kreditiranja su izvesnost profitabilnosti ulaganja plust koristi za domaću privredu, rok je od 7-12 gidina, kamata se određuje za svaku transakciju posebno.

Multilateralna agencija za garantovane investicije (MIGA) – počela je sa radom 1988. godine, ima 175 članica, cilj joj je podsticanje i ubrzavanjee priliva privatnih inostranih investicija. Obezbeđenje od nekomercijalnih rizika i ekonomskih rizika. Inicijalni kapital doprinosom članica IBRD, zemlje izvoznice i uvoznice kapitala.

25. REGIONALNE RAZVOJNE BANKE

INTERAMERIČKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je na inicijativu Organizacije američkih država 30. decembra 1959. godine (Latinska Amerika, Karibi, SAD). Sedište banke je u Vašingtonu. Banka je nastala u uslovima nedoovoljnosti sredstava u postojećim međunarodnim organizacijama kojim bi se pokrile rastuće potrebe za tim sredstvima u nerazvijenim područjima Latinske Amerike. Zamišljena je da daje zajmove po povoljnijim uslovima od IBRD. Više od polovine Bančinih sredstava učestvuje SAD na taj način vezujući privredu LA u interesnu sveru. Od 1976. godine članstvo u Banci je omogućeno i zemljama izvan američkog kontinenta (OECD). Ciljevi banke su: unapređenje javnih i privatnih investicija u razvoju; davanje zajmova i garancija; razvoj spoljne trgovine i tehnička pomoć.

Prioriteti banke su: modernizacija, ekonomski rast, konkurentnost, regionalne integracije (smanjivanje siromaštva, energija, vodni resursi, obrazovanje,...). Izvori sredstava banke su redovni kapital (kvote članice + obveznice), interregionalni kapital (kvote iz Evrope i Japana), Fond za specijalne namene. Banka kredite odobrava po koncesionim uslovima na 40 godina kamata 1-2 posto, grace period 10 godina. Redovni zajmovi se odobravaju po komercijalnim uslovima: kamatna marža 0,5 posto, rokovi od 10 do 25 godina ( za socijaalne programe duži rokovi). Sredstva se pozajmljuju na osnovu sprovođenja međunarodne licitacije.

AFRIČKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je 1963. a počela je sa radom 1966. godine, od strane trideset afričkih zemalja. Sedište banke je u Abidžanu (OS). Od 1982. godine Banci mogu pristupati i zemlje izvan Afrike. Banka ima 77 članica. Bankom upravja 18 direktora (12 iz Afrike i 6 izvan). Prioriteti banke su smanjivanje siromaštva i unapređenje uslova života, podrška ekonomskom i socijalnom razvoju, održivi razvoj i tehnička pomoć. Banka je decentralizovana odnosno ima 23 kancelarije širom Afrike. Mehanizmi kreditiranja su fleksibilni + garancije na zaduživanje na tržištu kapitala. Zemlje sa manje od 785 dolara GNI p.c.

14

dobijaju zajmove po koncesionim uslovima. Nigerija i Egipat su najveći akcionari iz afričkih zemalja a SAD, Japan i Nemačka iz neafričkih zemalja.

AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJ – osnovana je 1966. godine od strane azijskih i pacifičkih zemalja i evropskih i američkih zemalja. Sedište banke je u Manili (Filipini). Banka ima 67 članica, zemlje OECD-a imaju veliko učešće u kapitalu banke – Japan, SAD, Au, Nz. Najmanje 60 posto kapitala je iz regionalnih zemalja. Prioriteti banke su inkluzivni rast, ekološki održiv rast i regionalna integracija a projekti (odnosno sredstva koje banka pozajmljuje manje razvijenim zemljama članicama) su u vezi razvoja energetike, saobraćaja, poljoprivrede, prerađivačke indrustrije, razvoja tržišta kapitala itd. Od 1974. godine, pri banci deluje Azijski fond za razvoj koji dodeljuje po koncesionalnim uslovima zajmove (na 40 godina 1 posto kamate) najsiromašnijim zemljama članicama (Bangladeš, Nepal, Šri Lanka... odnosno čiji je GNI p.c. ispod 1135 dolara).

26. EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (EBRD)

EBRD je osnovana 1990. godine od strane 24 zemlje OECD-a radi podrške privrednom razvoju i procesima transformacije privreda zemalja centralne i jugoistočne evrope. Banka ima za cilj da pomaže tranziciju ovih zemalja ka tržišnim privredama, unapređujući privatni sektor i preduzetničku inicijativu. Od zemalja korisnika Bančinih zajmova se traži da poštuju i omoguće funkcionisanje višepartijske demokratije, pluralizma i tržišne privrede, zaštite ljudskih prava, ekologije...Najviiši organ Banke je Savet guvernera koji odlučuje o prijemu novih članica o kapitalu banke i dr. Upravljanje bankom je delegirano Izvršnom odboru direktora (iz 57 zemalja članica podeljeni u 4 grupe). Sedište banke je u Londonu, a predsednik Odbora izvršnih direktora je po pravilu Francuz. EU i EIB imaju najveći udeo u kapitalu, a SAD je najveći pojedinačni akcionar (61). Ova banka finansira velike razvojne projekte pivatne i javne, bankarski sistem, i ko-finansiranje sa domaćima kapitalom.

Prioriteti EBRD u Srbiji su što se tiče korporativnog sektora – privatizacija, post privatizacija, restrukturisanje, velike kompanije sa regionalnim planovima, menadžment, tehnička pomoć. Što se tiče infrastrukture – zajedno sa drugim finansijskim organizacijama koridor 10, EPS, grad BEOGRAD...Što se tiče finansijskog sektora – kreditne linije komercijalnim bankama za MSP, ulaganje u osiguranje, privatne penzijske fondove...

27. BANKA ZA MEĐUNARODNE OBRAČUNE (BIS)

BIS je najstarija međunarodna finansijska institucija. Ona je osnovana 1930. godine, odlukom Haške konferencije, sedište banke je u Bazelu. Nakon Versajskog ugovora – plaćanje ratnih reparacija (prikupljanje, administracija i isplata anuiteta) dolazi dakle do saradnje centralnih banaka u regionu radi monetarne i finansijske stabilnosti. Čini je 56 akcionara centralne banke Evrope, Australije, Kanade, Japana, Južne Afrike plus ECB. Bankom upravlja Odbor direktora kojeg sačinnjavaju 17 članova grupe 10. BIS kao centralna banka centralnih banaka funkcioniše u mnogim aspektima kao poslovna banka. Ciljevi su unapređenje diskusije i politike centralnih banaka, ekonomska i monetarna istraživanja, agent za transakcije između centralnih banaka, klijenti su centralna banka i međunarodne organizacije. Aktivnosti banke su da prima depozite centralnih banaka i reinvestira in, kreditna podrška centralnim bankama.

28. MEĐUNARODNI MONETARNI POREDAK NAKON II SVETSKOG RATA

15

Do potrebe za formiranjem novog međunarodnog monetarnog poretka došlo je usled: Velike ekonomske krize (1929 – 1932) koja je donela nestabilnost u međunarodnim monetarnim odnosima i poremećaja u ukupnoj ekonomskoj saradnji. Takođe iz pokušaja da se izbegnu nepovoljna iskušenja zlatnog standarda i njegovog mehanizma, da se eliminišu osnove nastajanje ekonomskog nacionalizma koji se naročito razvio tokom Velike svetske ekonomske krize. Od 1939. godine dolazi do seljenja zlatnih rezervi u SAD; GBP prestaje da bude jedina međunarodna valuta. Atlanskom poveljom (1941. godine; Čerčil – Ruzvelt) formiraju se osnove budućeg monetarnog poretka, sloboda trgovine, borba protiv siromaštva. Godine 1942. još 26 zemalje potpisuju Povelju – UN.

U SAD-u i Engleskoj (1943.) su se nekako u isto vreme pojavili planovi za rešenje međunarodnog plaćanja i finansiranja na bazi međunarodne saradnje. Dva plana Vajtov u SAD-u i Kejnzov u Engleskoj pošli su od istog cija, ali su rešenja u njima bila dijametralno različita. Osnovna teza Vajtovog plana: zlatni standard – liberalna trgovina – čvrsti pariteti, osnovna teza Kejnzovog plana: protiv potpune liberalizacije – formiranje međunarodnih klirinških saveza/ bezgotovinsko saldiranje – upravljanje deviznim kursom. Predlog stručnjaka išao je za kompromisom između ta dva plana odnosno – kontrolisanje monetarnih i finansijskih tokova.

29. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND – OSNIVANJE ODLUČIVANJE

Sporazum o konstruisanju i funkcionisanju postignut na međunarodnoj monetarnoj konferenciji u Brenton Vudsu 1944. godine. Sporazum o osnivanju Međuunarodnog monetarnog fonda je stupio na snagu 27. decembra 1945. godine kada ga je ratifikovalo 30 zemalja učesnica konferencije. Otpočeo je sa radom 1. marta 1947. godine. Fondu je namenjena uloga staraoca o međunarodnoj likvidnosti, njihovim sredstvima kao zajedničkom rezervm (unapređenje svetske privrede kroz uređivanje međunarodnih monetarnih odnosa i saradnje). MMF broji 187 članica, i preko 2000 zaposlenih iz oko 150 zemalja. Ukupne kvote odnosno kapital prema podatcima iz 2010 iznosile su 333 milijarde dolara.

Najvažniji ciljevi MMF-a: da razvija međunarodnu monetarnu saradnju( savetodavna uloga i medijator); uslovi za rast međunarodne trgovine, zaposlenosti i dohotka; stabilni devizni kursevi, protiv konkurentskih devalvacija; širenje multilateralnog sistema trgovine i plaćanja; kratkoročno finansiranje deficita platnog bilansa (spoljna likvidnost); ekonomski nadzor + tehnička pomoć + kreditiranje.

Sistem oodlučivanja u Fondu: svaka zemlja članica stiče broj glasova na osnovu članstva i veličine kvote. Svaka zemlja članica ima pravo da imenuje svog predstavnika i njegovog zamenika u Savet guvernera Fonda, a glasačka moć u savetu određena je veličinom kvote. U nadležnosti Saveta su najvažnije odluke kao što je odluka o prijemu novih članova, kvotama, o dodeljivanju specijalnih prava vučennja...Savet guvernera se normalno sastaje jednom godišnje. G10 ima ukupno 52, 2 procenta ukupnih glasova od čega SAD ima 18 procenata te ima mogućnost da kreira politiku Fonda. Način donošenja odluka je prema važnosti odluke i kreće se - 50 – 70 – 85 procenata glasova. Stvarno upravljanje Fondom je u rukama Izvršnog saveta. On broji 24 izvršnih direktora. Pet zemalja sa najvećim kvotama imaju svaka po jednog stalnog izvršnog direktora, a glasačka snaga je određena veličinom kvote zemlje koju predstavljaju. Interni komitet priprema odluke za godišnju skupštinu (dva puta godišnje, ista struktura kao odbor).

16

30. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND – IZVORI FINANSIRANJA, KORIŠĆENJE SREDSTAVA

IZVORI sredstava MMF-a su:1. Kvete zemlja članica – najvažniji izvor, svaka članica ima svoju kvotu izraženu u SDR.

Revizija kvota se vrši svakih 5 godina. Veličina kvote se određuje na bazi takozvane Bretonvudske formule (1944) – 0,25 ND + 0,25 DR + 0,1 M + 0,1V (1+X/ND). Revizija kvota je izvršena prvi put 1963. godine kada je formula izmenjena prvi put dat je veći značaj trgovini (uvozu i izvozu) i relativno je umanjen značaj ND i deviznih rezervi. Struktura kvota: 25 procenata u zlatu, ostalo u nacionalnoj valuti. Važnost veličina kvote za zemlju članicu ogleda se u tome što veličina kvote određuje broj glasova zemlje članice i određuje razmere korišćenja fondovih sredstava.

2. Prihodi iz posloovanja naplatom dažbina – dažbine na kredite i aranžmane (izuzev na pozajmice u okviru rezervne tranše. Fond ima tri vrste dažbina: komisiona dažbina (na sve transakcije kupovina valuta osim na kupovinu u okviru rezervne tranše), dažbina na stand by aranžmane (slična proviziji na neiskorišćeni deo kredita) i vremenska dažbina ( dažbina na rezerve koje Fond drži u valuti zemlje članice).

3. Opšti sporazum za pozajmljivanje - zaključen je 1962. godine između MMF-a i deset najrazvijenijih zemalja. Predstavlja dopunski izvor Fondovih sredstava. Zemlje učesnice sporazuma su odobrile Fondu stand by kredit u iznosu od 6 milijardi USD unapred na raspolaganje ako Fondova sredstva ne budu dovoljna za odobravanje kredita.

4. Dodatna sredstva međunarodne likvidnosti stvorene preko Specijalnih prava vučenja SDR – predstavljaju dodatni izvor sredstava fonda. Formirana su 1969. godine u funkciji novog mehanizma i instrumenta međunarodnog plaćanja kako bi se poboljšala tadašnja kritična situacija. Predstavljaju međunarodno sredstvo likvidnosti – mogućnost finansiranje preko iznosa redovnih prava vučenja + obračunsko sredstvo MMF – a. Koriste se po zahtevu za korišćenje – prenošenjem dela SDP na račun suficitarne zemlje, sa čijeg računa se odobrava zajam u konvertabilnoj valuti; samo za pokriće deficita u platnom bilansu, naročito nakon1971. godine za ZUR.

Korišćenje sredstava MMF-a – zemlje članice sredstva fonda mogu koristiti zbog svojih platnobilansnih potreba i to u vidu : rezervne tranše; četiri kreditne tranše; tri stalne olakšice za posebne namene; i privremenih olakšica.

Sredstva Fonda zemlje članice koriste putem prava vučenja, koje predstavlja pravo zemlje članice Fonda da od Fonda kupuje (vuče) za svoju valutu valute drugih zemalja ili specijalna prava vučenja. Korišćenje prava vučenja dovodi do povećanja Fondovih rezervi u valuti zemlje koja je vukla (kupovala) od Fonda konvertabilnu valutu kao i odgovarajuće smanjenje Fondovih rezervi drugih konvertabilnih valuta ili SDR koja su prodata.

Rezervna tranša obuhvata vučenje Fondovih sredstava kojim se povećavaju fondove rezerve u valuti zemlje članice do 100% njene kvote. Vučenje koje povećavaju Fondove rezerve u valuti zemlje članice preko 100% procenata njene kvote odobravaju se u odviru kreditnih tranši (četiri kreditne traše svaka po 25% procenata od veličine kvote a maksimalno do 200% kvote zemlje članice). Što se tiče olakšica imamo stalne olakšice ( kompenzantorno finansiranje, rinansiranje regulacionih zaliha, prošireno finansiranje), privremene olakšice (nepredvidive okolnosti, olakšice za naftu), olakšice za prošireno finansiranje (usled fundamentalnih a ne privremenih uzroka deficita) olakšica za strukturno prilagođavanje (1986)i za transformaciju sistema (1992).

17

31. METODI MEĐUNARODNE TRGOVINE

BILATERALIZAM – predstavlja takav sistem trgovine i plaćanja u kojem se potraživanja ostvarena u jednoj zemlji moraju da se iskoriste za kupovinu u toj zemlji! Deviza je dakle bilateralno vezana za korišćenje u zemlji bilateralnog sporazuma (potraživanja su bilateralno vezana). Najčešće se primenjuje u klirinškim (kompenzaciona trgovina između dve zemlje) platnim i trgovinskim sporazumima (zemlje sa problemima u uravnotežavanju platnog bilansa i manje razvijene zemlja). Ostvaruje se putem centralne banke, bez transfera novca peko granice odnosno kompenzacija ili saldiranje međunarodnom valutom/zlatom. Već u periodu između dva svetska rata činjeni su pokušaji da se uvede multilateralni kliring (elastičniji). S obzirom na značajne negativne karakteristike i ograničenja kao i diskriminaciju u odnosu na treće zemlje aktivnosti MMF-A kao i WTO su usmerena u pravcu postepenog napuštanja bilateralne prakse.

MULTILATERALIZAM – definiše se kao sistem međunarodne trgovine i plaćanja u kojem se potraživanja u jednoj zemlji mogu iskoristiti i za kupovinu u nekoj drugoj zemlji. Ovo podrazumeva postojanje konvertabilnosti valuta. Veća je sloboda izbora ali i neravnoteže platnog bilansa. Klasična konvertabilnost valuta bila je vezana za zlatni standard ( u prvoj etapi sistem čistog zlatnoog standarda, zatim zlatnopolužni standard zatim zlatno devizni standard. Savremena konvertabilnost valuta podrazumeva samo spoljnu konvertabilnost zamena domaće za stranu valutu (do 1971). Neophodan uslov sa funkcionisanje multilateralizma je poverenje u novac. Danas imamo – unutrašnju konvertabilnost valute (rezidenti menjaju domaću valutu za stranu); delimična konvertabilnost (zamene za potrebe tekuće transakcije); puna konvertabilnost (zamena i za kapitalne transakcije); realna konvertabilnost (stabilna ravnoteža platnog bilansa, odgovarajući nivo monetarnih rezervi, usklađenost monetarne politike sa zemljama sa konvertabilnim valutama, podrška MMF-a).

32. DEVIZNI KURS – VRSTE

Devizni kurs je cena strane valute izražena u domaćem novcu. Izražava se putem direktnog notiranja (1/100 jedinica strane valute u domaćoj), indirektnog (1/100 jedinica domaće valute izražene u stranoj) i putem oznaka (tri slova- EUR...). Devizni kurs je veoma važna i veoma osetljiva ekonomska kategorija koja omogućava međunarodnu saradnju. Odnosi ponude i tražnje definišu da li imamo devizni priliv ili odliv. Čisti odnosi ponude i tražnje što znači da nema inervencija centralne banke = ravnotežni devizni kurs.

VRSTE DEVIZNIH KURSEVA:FIKSNI DEVIZNI KURS – fiksna cena stranih valuta, koju određuju monetarne vlasti

prema jednom izabranom zajedničkom imenitelju (valutnom paritetu). Unutrašnja vrednost (kupovna moć na domaćem tržištu) i spoljašnja vrednost (paritet prema drugim valutama) mogu da budu u neravnoteži odnosno da budu precenjeni ili podcenjeni. On niije realan kurs, ne može se doboljno često menjata. Pozitivna stvar je što je moguće planiranje. Za ovakav sistem se svojevremeno opedelio i MMF radi stabilnosti monetarnih odnosa ali je on suspendovan 1971. godine odlukom američke vlade da ukine spoljnu konvertabilnost dolara. Fiksni devizni kurs je poželjan nakon perioda hiperinflacije.

FLUKTUIRAJUĆI DEVIZNI KURS – kursevi se formiraju na osnovu ponude i tražnje za devizama (neograničena mogućnost promene kurseva). Odnosi ponude i tražnje na deviznom tržištu mogu biti ,,ćisti’’ i ,,prljavi’’. Smatra se da su čisti ukoliko nisu praćeni intevencijama na strani ponude i tražnje, a prljavi su ukoliko ima intervencija na strani ponude i tražnje. Kreću se oko ravnotežne tačke (uravnoteženje platnog bilansa). Pozitivna stvar leži u tome što tržište

18

određuje kus ali i bolja je zaštita privrede, negativna stvar se odnosi na nestabilnost monetarnog sistema, prepreka međunarodnoj trgovine, nemogućnost planiranja, mogućnost povećavanja ino-duga zemlje, špekulacije...U upotrebi je nakon sloma 1971. godine. Moguća kontrola fluktoacija putem targetiranja kursa.

PARITET KUPOVNE SNAGE VALUTE – je metod utvrđivanja kupovne moći vrednosti nacionalne valute izražene u količinama proizvoda koje se mogu kupiti za jedinicu nacionalne valute na domaćem tržištu. Pokazuje se kao odnos između dveju valuta ili više valuta izraženim u količini roba ili usluga koje se mogu pribaviti za jedinicu tih valuta. Svodi se na odnose nivoa cena između zemalja. Na primer količina nacionalne valute koja je potrebna da se u inostranstu kupi ista količina robe kao u SAD u za 1$. Neophodno je odrediti korpu proizvoda koja se poredi (osnovni prehrambeni proizvodi). Problemi koji se pojavljuju su u vezi izbora proizvoda, vrsta cena na veliko i malo, različiti poreski sistemi, sezonske fluktuacije cena. Paritet kupovnih snaga valuta predstavlja u stvari odnos moći nacionalnih valuta na domaćem tržištu!

MNOGOSTRUKI DEVIZNI KURSEVI – predstavlja sistem devizniih kurseva u kojem se pored zvaničnog deviznog kursa u obračunu poslovnih transakcija sa inostranstvom primenjuju kursni koeficijenti koji znače veće iili manje iznose plaćanja ili naplate. To su obračunski kursevi i odnose se samo na domaće rezidente i na njihove poslovne transakcije sa inostranim rezidentima. Primenjuju se u periodima vanrednih poremećaja. Putem njih se vrši podsticanje izvozno orijentisane proizvodnje, jačanje konkurentske pozicije domaćih proizvoda i redistribucija dohodka, smanjivanje deficita platnog bilasa... Najčešće se ostvaruje uz deviznu kontrolu.

33. DEVIZNI KURS – FUNKCIJE

Devizni kurs pojedinih nacionalnih valuta u međunarodnim plaćanjima služi kao sredstvo za obraćunavanje odnosa između nacionalnih valuta jednog rezidenta i nacionalne valute drugog rezidenta. Ovaj odnos vrednosti pojedinih nacionalnih valuta naziva se i intervalutarnim kursom. Dakle osnovna njegova funkcija je da pretpostavlja međunarodnu monetarnu saradnju – dogovor o načinu obračuna intervalutarnih kurseva (Brenton Vuds – paritet u odnosu na zlato, fiksiranje cena zlata u dolarima – monetarno sidro). Što se tiče fluktuirajućih kurseva bitno je poštovanje odnosa uspostavljenih na najvažnijim svetskim berzama.. On postavlja odnos između domaćih i svetskih cena odnosno određuje cenovnu konkurentnost. Omogućava uspostavljanje odnosa između različitih monetarnih i finansijskih sistema (ino – zaduživanje).

Devizni kurs u funkciji zaštitne politike zemlje ima dopunsku ulogu (osnovna je carina) on štiti privreduu od inostrane konkurencije. Ukoliko imamo viši devizni kurs (odnosno priznaje mu se veća spoljašnja vrednost od njegove unutrašnje vrednosti) imamo stanje precenjenosti domaće valute koji će destimulisati izvoz a podsticati uvoz. U slučaju podcenjenosti deviznog kursa obrnuto. Ispravljanje stanja neuravnoteženog platnog bilansa vrši se devalvacijom/ depresijacijom (manji uvoz – smanjenje deficita platnog bilansa) i revalvacijom/apresijacijom.

Devalvacija je takva mera monetarnih vlasti jedne zemlje kojom se vrši zakonsko samanjenje vrednosti novca u odnosu na zajednički imentelj. Sprovodi su u slučaju ako je domaća valuta po postojećem paritetu precenjena. Prisutna je samo u sistemu fiksnih deviznih kurseva, a uslovi su monetarna stabilnost, elastičnost, zalihe...Depresijacija je smanjenje vrednosti usled rata tražnje ili pada ponude u sistemu fluktuirajućih kurseva.

Revalvacija je odluka monetarnih vlasti kojom se povećava vrednost nacionalne valute. Ovom merom monetarnih vlasti kursevi stranih valuta na domaćem tržištu padaju dok kurs domaće valute na stranom tržištu raste. Sprovodi se u slučaju podcenjenosti domaće valute i u

19

sistemu fiksnih kurseva. Apresijacija je povećavanje vrednosti usled pada traćnje ili rasta ponude deviza u sistemu fluktuirajućih kurseva. Krajnji cilj svih ovih mera koje se upotrebljavaju jeste da se dovede platni bilans u ravnotežu!

34. PLATNI BILANS – STRUKTURA

Platni bilans je kategorija koja evidentira sve spoljnotrgovnske transakcije. To je sistematizovan pregled svih transakcija koj rezidenti jedne zemlje zaključe sa rezidentima druge zemlje u određenom vremenskom periodu iz kojih proizilaze dugovanje/potraživanja bez obzira da li su dospela ili ne. Za razliku od obračunskog bilansa odnosno bilansa stanje međunarodne razmene na određeni dan koji vrši kontrolu zaduženosti i deviznog bilansa koji evidentira sve dospele obaveze i potraživanja u toku godine i služi kao kontrola deviznog kursa Platni bilans pokazuje koliko je zemlja uključena u međunarodnu podelu rada!

STRUKTURA: PB = I + II odnosno platni bilans je sačinjen iz bilansa tekućih transakcija (I), i od bilansa kapitalnih transakcija (II).

Bilans tekućih transakcija obuhvata bilans robne razmene, usluga, dohodak od investicija, vladine transakcije, nemonetarno zlato, unilateralni transferi. Bilans kapitalnih transakcija obuhvata kretanje dugoročnog kapitala, kretanje kratkoročnog kapitala i monetarnih rezervi.

AKTIVA platnog bilansa: tekući izvoz robe – pružene usluge inostranstvu – prihodi od ino investicija – vladine transakcije u korist inostranstva – izvoz zlata – unilateralna primanja – priliv dugoročnog i kratkoročnog kapitala – odliv deviznih i zlatnih rezervi (ukupna potraživanja).

PASIVA platnog bilansa – uvoz robe – primljene usluge inostranstva – rashodi za strane investicije u zemlji – vladine transakcije na teret inostranstva – uvoz zlata – unilateralna davanja – odliv kratkoročnog i dugoročnog kapitala – priliv deviznih i zlatnih rezervi (ukupna dugovanja).

Analiza strukture platnog bilansa se vrši puetm vertikalnog (priliv i odliv deviza) i horizontalnog (način sticanja i trošenja deviza) presecanja platnog bilansa. Tekući bilans je najvažniji uzrok neravnoteže. Neravnoteža se pokriva deviznim rezervama i uzimanjem kratkoročnnih kredita.

35. PLATNI BILANS – VRSTE NERAVNOTEŽE

Neravnooteža platnog bilansa može biti: privremena i dugotrajna (fundamentalna), statička i dinamička, ciklična i strukturna, i neravnoteža platnog bilansa usled inflatornih kretanja.

Prema dubini i trajanju problema razlikujemo privremenu i fundamentalnu. Privremena neravnoteža obično je sezonska ili ciklična i rešava se zahvatom u monetarne rezerve (ako duže potraje pribegava se drugim merama). Fundamentalna neravnoteža postoji kada ne postoji uslklađenost između unutrašnje i spoljašnje neravnoteže. Privredna struktura nije usklađena i ne može da se očuva stabilan nivo zaposlenosti i cena bez devizne kontrole i promene kursa.

Prema uzroku neravnoteže ona može biti: strukturna, ciklična, inflatorna. Strukturna neravnoteža javlja se u slučajevima kad do neravnoteže dolazi usled različitih kretanja dohotka među zemljama (stoji u vezi sa procesom privrednog razvoja i dugoročnog je karaktera). Ciklična neravnoteža nastaje usled nejednakog toka ekonomskog ciklusa u svetskim okvirima, može se lečiti zahvatom u monetarne rezerve ukoliko ih zemlja ima, ali i preduzimanjem mera protiv uvoza nezaposlenosti.. Inflatorna neravnoteža nastaje u slučajevima kada je agregatno trošenje veće od nacionalnog dohotka. Jedno od efikasnijih rešenja za lečenje ove vrste

20

neravnoteže svodi se na dezinflaciju odnosno na otklanjanje uzroka inflacije – svođenjem efektivne tražnje na nivo ostvarenog dohotka.

Smatra se da je bilans u statičkoj ravnoteži kada su uvoz i izvoz izravnati, a u dinamičkoj ravnoteži kada se uvoz i izvoz razlikuju za iznos autonomnog kretanja dugoročnog kapitala iz zemlje sa niskom u zemlje sa višom kamatnom stopom.

36. PLATNI BILANS – METODI URAVNOTEŽENJA

Postoje klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa, model razvijenih zemalja (Kejnz) i model ZUR.

Klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa zasnivao na kvantitativnoj teoriji novca. Ova teorija je polazila od toga da količina plemenitih metala održava vrednost novca u opticaju. Vrednost novca se sa povećanjem njihove količine smanjuje te povećanjem količine plemenitih metala vrednost novca opada a cene roba rastu i obrnuto (čist zlatni standard, plaćanje u zlatu).

Model razvijenih zemalja – isključeno je delovanje zlatnog standarda, primat je unutrašnjom a ne spoljašnjoj ravnotežom – očuvanje nivoa zaposlenosti i cena čak i u uslovima suficita (povećavanje deviznih rezervi). Razvijene zemlje su suočene sa pojavom ciklične neravnoteže (rešenje: rast agregatne domaće tražnje, istraživanje) i inflatorne neravnoteže (rešenje: drflacija, smanjenje nivoa tražnje ,porezi, skuplji novac).

Model ZUR – osnovni uzroci neravnoteže u zemljama u razvoju su strukturna i inflatorna neravnoteža. Stukturna se odnosi na veću potrebu za investicijama za brži privredni razvoj. Trovrsne mere koje ZUR koriste za uravnotežavanje PB (inflatorna neravoteža) : prva mera se sastoji u deflacioniranju novčane tražnje i cena, druga mera je administrativna zaštita platnog bilansa (devizna ograničenja, i uvozna ograničenja), treća mera je u devalvaciji nacionalne valute (deluje samo na cene ali ne i na tražnju – osnovna slabost ovog metoda). Trajno i pravo režavaanje problema neravnoteže ZUR se ogleda u razvoju izvoznog sektora privrede, postepeno smanjivanje uvoznih stopa, konkurentnost, preventivno delovanje...

37. ISTORIJSKI MODELI MEĐUNARODNE TRGOVINSKE POLITIKE

Merkantilizam je nastao u zapadno-evropskim zemljama, u periodu od XV do XVIII veka u uslovima krupnih promena u oblasti privrednog (ekonomskog), političkog i kulturnog života u tadašnjim razvijenim zemljama. Merkantilisti su pažnju usmerili ka trgovinskom bilansu zemlje, pozitivan saldo trgovinskih transakcija zemlje sa inostranstvom što je bio osnovni cilj koji je trebalo postići pa su bogatstvo zemlje izjednačavali sa posedovanjem plemenitih metala. Do plemenitih metala se moglo doći pre svega kroz spoljnu trgovinu a ne samo sopstvenom proizvodnjom plemenitih metala- eksploatacijom rudnika zlata, odnosno kroz ratove.

Merkantilističko shvatanje trgovinske politike je u svom razvoju prošlo je kroz dve faze: a) Bulionizam: svaki učesnik spoljne trgovine treba da ostvari pozitivan saldo u trgovini sa

inostranstvom i da se sve transakcije sa inostranstvom regulišu u kovanom novcu tj. zlatnim polugama uz strogu kontrolu transakcija, naročito deviznih da bi se sprečio odliva zlata; u to vreme kovani novac odnosno zlato su bili isključivo sredstvo plaćanja i posrednik u razmeni kako unutrašnjoj tako i spoljašnjoj.

b) Razvijeni merkantilizam – smanjivanje restriktivnosti, načelo povoljnog ukupnog bilansa razmene; podsticanje izvoza i priliva stručne radne snage, ograničavanje uvoza (sirovine),

21

niske nadnice kao važno sredstvo konurentske prednosti s obzirom da su u to vreme troškovi rada predstavljali glavnu grupu troškova u strukturi cene koštanja.

Liberalizam (sredina XIX veka) je teorija koja se zalaže za slobodu spoljne trgovine, to je škola prirodnog prava, individualne slobode i izbora. Spoljnu trgovinu je poželjno prepustiti slobodnom uticaju tržišnih zakonitosti, omogućiti razvoj preduzetničke inovativnosti i isključiti dominantan uticaj države u regulisanju i funkcionisanju privrednih aktivnosti. On je omogućio razvoj međunarodne trgovine povećanje blagostanja i racionalnije korišćenje proizvodnih faktora (resursa). Liberalizam se vezuje za proces ukidanja carina i drugih ograničenja koja su se počela ostvarivati sredinom XIX veka. Dva su bitna događaja vezana za taj period: Ukidanje Žitnih zakona 1846. što je vodilo slobodnoj trgovini poljoprivrednih proizvoda i Sporazum Cobden-Chevalier 1860. koji je smanjivanjem carina na industrijsku proizvodnju sprečio tadašnji talas rastućeg protekcionizma u Evropi. Danas liberalizam podrazumeva: ukidanje carina, kvantitativnih ogranicenja, vancarinske barijere i sl.).

Protekcionizam je teorija i praksa spoljnotrgovinske politike usmerena na zaštitu i razvoj nedovoljno razvijene domaće (mlade) industrije, u poređenju sa inostranom konkurencijom. Začetci još u krilu merkantilizma. Njegova filozofija na duži rok ne negira koncepciju liberalizma, već ga koriguje u njegovim slabim tačkama sa stanovišta interesa domaće privrede. Kada se domaća privreda približi međunarodnim standardima i konkurentnosti, protekcionistička spoljnotrgovinska politika treba da ustupi mesto liberalističkoj spoljnotrgovinskoj politici.

Protekcionizam bi u svojoj primeni trebao biti privremen model (do perioda rasta konkurentnosti) , dok se privreda ne osposobi za kompetitivnost na međunarodnom tržištu tj. trebao bi da ima vaspitni karakter. Predugo zadržavanje protekcionističke politike nanosi štete domaćoj privredi. Začeci protekcionističke spoljnotrgovinske politike nalaze se još u okviru merkantilizma. Za razliku od merkantilista koji su se zalagali i za politiku zabrane izvoza proizvoda nižeg stepena obrade, protekcionisti se zalažu za efikasnu zaštitu domaće proizvodnje od inostrane konkurencije.

KLASIČNE teorije protekcionizma: Henri Keri- praksa protekcionizma se zasniva na filozofiji ekonomije velike zemlje sa značajnom unutrašnjom trgovinom koja je od ino konkurencije zaštićena visokim carinama. Keri je zastupao gledište da zemlja koja je zakasnela u privrednom razvoju može jedino putem visokih zaštitnih carina (i drugih mera protekcionizma) da omogući razvoj svoje privrede.

Fridrih LIST: Princip slobodne trgovine može se prema Listu primenjivati samo u odnosima između zemalja na približno istom nivou privredne razvijenosti. Smatrao je da je za neku industriju opravdano uvoditi zaštitne protekcionističke mere (carine kao privremeno sredstvo) ukoliko postoje pouzdana očekivanja da će ta industrija dostići nivo konkurentnosti industrija referentnih zemalja najduže za period, do 30 god. i uz najviše 25% carinske stope ad volarem na uvozni proizvod. List je smatrao da je napredna samo ona zemlja koja je u mogućnosti da u međunarodnoj razmeni što više industrijskih proizvoda razmenjuje za poljoprivredne, odnosno da ima razvijeniju industriju od poljoprivrede.

INTERVENCIONIZAM – preovladava uverenja da su najvažniji uzročnici za nastajanje bile specifične okolnosti i evolucija nepredvidivih događaja. Model se zasniva na prioritetima ravnoteže unutrašnjeg razvoja koja se minimalno prilagođava spoljnoj ravnoteži ( suprotno od liberalizma). Potreba zaa intervencijama države posebno se ispoljava u kriznim situacijama kada je neophodno obezbediti funkcionisanje tržišta, snabdevanje strateškim robama i sirovinama. Država uvodi administrativne mere regulisanja međunarodnih ekonomskih odnosa a u težim okolnostima sprovodi i retorzivne mere prema trećim zemljama. U dosadašnjoj praksi snažno

22

se ispoljavao u toku Prvog svetskog rata, velike ekonomske krize, Drugog svetskog rata, Hladnog rata, i povremenih političkih i ekonomskih kriza u svetu.

38. MEĐUNARODNA TRGOVINSKA POLITIKA DO I POSLE II SVETSKOG RATA

DO II SVETSKOG RATA:Početak druge polovine 19. veka – usledili su događji koji su najavili odumiranje

protekcionizma. Pod uticajem principa slobodne trgovine, došlo je do smanjenja opšteg nivoa carina. Dva su događaja u pogledu toga bila presudna : prvo, ukidanje žitnih zakona u Engleskoj 1846. godine, što je vodilo slobodnoj trgovini poljoprivrednim proizvodima, i drugo, Cobden-Chevalier sporazum iz 1860. godine koji je smanjivanjem carina na industrijske proizvode sprečio talas rastućeg protekcionizma u Evropi. Međutim početkom 80-ih godina 19. veka počinju ratna neprijateljstva između Francuske i Pruske i kraj Cobden-Chevalier sporazum iz 1860. godine. Ubrzo Francuska zavodi visoke dažbine na spoljnotrgovinske transakcije i dolazi do ponovnog jačanja protekcionizma (u prilog tome ide i pojava jeftinog žita iz SAD-a na evropskom tržištu). U ovom talasu jedino Engleska uspeva da zadrži u potpunosti princip slobodne trgovine (sistem je napustila tek sa I svetskim ratom).

Početak 20-og veka - ,,zlatno doba liberalizma’’. Početak je bio karakterističan po tendenciji opšteg smanjivanja carinskog protekcionizma kao rezultat šire primene trgovinskih ugovora.

Prvi svetski rat – potpuno je razorio postojeće tokove svetske trgovine. Prisutno je dejstvo protekcionizma i intervencionizma. Trgovinski ugovori automatski su prestali da važe uvode se kvantitativna ograničenja. Robne i finansijske transakcije u potpunosti prelaze pod kontrolu države. Završetak Prvog svetskog rata nije značio i povratak na normalizovanje ekonomskih odnosa. Ulagalo se u industriju za odbranu zemlje, vladala je potreba za obnovom opustošene privrede, carine su se stalno povećavale, cene rastu u proseku za 3 puta. Dakle dolazi do kraja primene liberalističke koncepcije, UK 1915. godine uvodi carinu na uvoz luksuznih proivoda. Dolazi do pojave ekonomskog nacionalizma. Trgovina je usporena, proizvodnja takođe, raste nezaposlenost i uspostavlja se sistem elastičnih deviznih kurseva (fluktuirajućih).

Kraj 20-ih godina 20-og veka – preduzimanje mera da se konačno ukinu izvozna i uvozna ograničenja koja su uvedena u ratnim uslovima. Kao rezultat tih napora 1927. godine održana je Svetska ekonomska konferencija u Ženevi gde je došlo do opšte saglasnosti o neophodnosti ukidanja trgovinskih ograničenja, međutim teškoća je nastala kada je preporuku Konferencije trebalo sprovesti u delo (razlog je ležao u različitosti ekonomskih interesa).

Početak Recesije – Velika kriza (1929-1932) – jedna od prvih reakcija na privredne poremećaje na početku krize bilo je povećanje carina, nakon toga direktne intervencije države i kvantitativna ograničenja (kvote). Bile su dakle, primenjivane restriktivne mere. Krajem kriznog perioda činjeni su pokušaji na širem planu da se ublaže trgovinska i druga ograničenja (Svetska ekonomska konferencija u Londonu 1933. godine kao i Pan-američka konferencija koja je održana iste godine u Montevideu). Tokom druge polovine 30-tih godina 20-og veka međunarodni ekonomski odnosi su pogoršani i nepovoljnom političkom situacijom u Evropi, naročito nakon dolaska na vlast nacističkog režima u Nemačkoj. Kao posledica takvih prilika sve je više dominirala politika ekonomske autarkičnosti u strategiji razvoja nacionalnih privreda, što je vodilo izraženijoj državnoj intervenciji u privredi i spoljnoj trgovini. S otpočinjanjem II svetskog rata došlo je do prekida ekonomskih, trgovinskih i političkih odnosa između zaraćenih strana.

POSLE II SVETSKOG RATA:

23

Formulacija koncepta (mogućeg modela međunarodne trgovinske politike) proizišao je iz koncepcija nacionalnih trgovinskih politika najrazvijenihih zemalja SAD-a i VB.

SAD – zemlja hegemon u ekonomskom smislu iz rata izlazi jača i bogatija nego što je bila pre rata. Lansirala je 1945.godine model međunarodne trgovinske politike formulisan u Predlogu za proširenje svetske trgovine i zaposlenosti. Polazni osnov je načelo slobodne trgovine i privatnog vlasništva. U pomenutoj koncepciji je predlagano nova koncepcija slobodne međunarodne trgovine i privatnog preduzeća kao nosioca, napuštanje ograničenja uvoza i podsticanje izvoza, samanjenje carina, nediskriminacija, izuzetno kvantitativna ograničenja (samo u kriznim slučajevima korišćenje), ekonomsko rezonovanje u državnim preduzećima, međunarodni sporazumi za zaštitu proizvodnje primarnih proizvoda.

VB – izgubljena pozicija hegemona iz rata izlazi osiromašena i sa velikim deficitom i gotovo bez monetarnih rezervi, nije bila za prihvatanje američkog koncepta trgovinske politike (politike otvorene konkurencije na jednakim osnovama). Za nju ta politika je delovala prihvatljiva samo na duži rok, na kraći i srednji rok bilateralni metod trgovanja i plaćanja, sa jačanjem preferencijlnog sistema trgovanja sa zemljama Komonvelta, i sa restriktivnom spolnotrgovinskom politikom. Britanski model je istakao neophodnost politike pune zaposlenosti i politike vođenja aktivnog trgovinskog bilansa.

Interesi ZUR i manje razvijenih zemalja bili su zanemareni u oba ova koncepta. U njima je preovladalo mišljenje da će politička samostalnost i nezavisnost imati pravi smisao ukoliko se budu ostvarili povoljni uslovi za privredni razvoj i smanjenje ekonomske i političe zavisnosti od razvijenih zemalja. Predlog SAD-a za njih je bio neprimeren jer je pre svega bio usresređen na interese razvijenih zemalja i ne pruža mogućnosti za otklanjanje velikog ekonomskog jaza među zemljama u razvoju i razvijenih zemalja.

39. OPŠTI SPORAZUM O CARINAMA I TRGOVINI GATT

GATT je multilateralni trgovinski ugovor koji nema status međunarodne organizacije ali se afirmisao kao najznačajnija institucija u sferi međunarodne trgovinske politike i međunarodne trgovinske saradnje. Nastanak se vezuje za prvu posle II svetskog rata tarifsku konferenciju koja je održana uporedo sa pripremama za konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zaposlenosti i za Ekonomsko socijalni savet Ujedinjenih nacija (sazivanje međunarodne konferencije radi donošenja Međunarodne trgovinske povelje). Pod pokroviteljstvom Pripremnog komiteta Konferencije i uz učešće 23 zemlje, u Ženevi su opočeli 1947. godine tarifski pregovori koji su završeni iste godine. Pregovori su vođeni bilateralno u parovima zemalja i od proizvoda do proizvoda. Rezultat tih pregovra je formalizovan u dokumentu koji je dobio naziv GATT. Polazeći od klauzule najpovlašćenije nacije postali su obavezujući za sve zemlje učesnice pregovora dok ne stupi na snagu Povelja međunarodne trgovinske organizacije (ostao na snazi do 1995. godine). U početku GATT-u su pristupile samo 23 zemlje uglavnom najrazvijenije čije je učešće u trgovini blizu 80 procenata svetske trgovine. Iako je u početku zamišljen kao privremeni sporazum on ostaje jedini instrument šire trgovinske saradnje do 1995. godine kada je osnovana WTO. Tako da je članstvo kasnije prošireno 1994 – 123 članice.

Ključni principi GATT-a su: nediskriminacija (klauzula najpovlašćenije nacije), zaštita isključivo putem carina uz izuzetke u kritičnim situacijama, kontrola kvaliteta, kontrola uvoza, definisano korišćenje kvota, pregovori i konsultacije radi otklanjanja prepreka i šteta za spoljnu trgovinu, strategija za snižavanje i eliminisanje carina.

Pregovori su se nastavljali u više ciklusa ( rundi): Kenedi runda trgovinskih pregovora (1963-1967. godine) – najuspešniji rezultati su snižavannje carina, izmena načela punog

24

reciprociteta između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju. Kasnije rude su dovele do daljeg snižavanja carina, uključivanje i necarinskih barijera, usluga i dalji razvoj sporazuma. Urugvajska runda je završena 1994. godine i formirana je Svetska trgovinska organizacija i GATT je tada prestao da važi.

DOPUNA SA DANINE SKRIPTE: NE POSTOJI MEĐU PITANJIMA ALI IMA NA PREZENTACIJAMA! (PA KO HOĆE NEKA UČI)

Agrarni protekcionizamMože se definisati kao teorija i praksa ek. i spoljnotrovinske politike kojom se ostvaruje

zaštita domaće polj. proizvodnje od ino-konkurencije ali i podstiče razvoj polj. proizvodnje. To se postiže održavanjem viših cena za domaće proizvodače od svetskih cena a najvažnije mere agrarnog protekcionizma su: carine, subvencije u izvozu i dažbine na uvoz, politika cena u zemlji, kvantitativna ograničenja, odredbe o obaveznom mešanju domaće i strane robe i sl. Model agrarnog protekc u osnovi sadrži i elemente stabilizacije i elemente zaštite koji funkcionišu u uzajamnom dejstvu.

Model agrarnog protekcionizma EU Sadržan u čl.39 Rimskog ugovora u kojem su definisani najvažn ciljevi u agrarnom sektoru i to: povećanje produktivnosti u poljoprivredi; obećanje fer životnog standarda poljoprivrednika (farmera); stabilizacija tržišta dovođenjem u sklad ponude i tražnje; obezbeđenje raznovrsne i kvalitetne ponude hrane domaćim potrošačima po razumnim cenama. Principi na kojima je bila zasnovana zajednička agrarna politika su bili: stvaranje i održav jedinstvenog poljoprivrednog tržišta unutar koga je slobodan promet poljopr proizv; uvažavanje i dostupnosti prednosti Unije svim zemljama članicama i finansijska solidarnost zemalja članica u finansiranju Evropskog fonda za smernice i garancije u poljoprivredi. Negativni efekti inicijalnog modela agrarne politike Unije su: obim poljopr proizv rastao znatno iznad potreba (tražnje); rast proizv i intenzivno korišć svih poljopr resursa što se odražava na osiromašenje humusnog sloja obradivog zemljišta pa dolazi do širenja neplodnih površina, zagađenja vodotokova i narušavanja prirodne sredine; visok stepen samodovoljnosti (proizv veća od potreba); finansijske posledice (budžet Unije preopterećen izdacima za finansir poljopr proizv i prekomernih zaliha polj proizv). Reforma strategije agrar politike sadrži dva bitna dela – porast konkurentnosti farmera i razvoj ruralnih, nerazvijenih delova. Promena finansiranja: manji naglasak na količinama, a više na zaštiti okoline, sanitarnim uslovima, smanivanje udela u budžetu EU (80%, 48% na 36%). 2005: formiranje dva nova fonda – Evropski poljoprivredni garantni fond, i Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj; veći nador i kontrola na ‘nacionalnim’ trošenjem.

Agrarni protekcionizam u SAD podrška izvozu (subvencije, kreditiranje ino-uvoznika), kvantitativna ograničenja i dažbina prilikom uvoza polj. proizvoda, radi sprečavanja ometanja domaćeg sistema zaštite polj. proizvodnje;

Protekcionizam ZUR: kašnjenje u privrednom razvoju, nejednaki uslovi na svetskom tržištu; spoljna trgovina ne može da bude jedini oslonac razvoja (komp. prednosti): razvoj uvozno- supstitutivne industrije (Inward Looking), kasnije i unapređenje međ. konkurentnosti (Outward Looking); protekcionizam radi usklađivanja P i T, domaća industrija, agrarna prenaseljenost, paritet cena ind. i polj. proizvoda (alokacija faktora prema ind.)

Neoprotekcionizam javlja se 70-tih kod razvijenih zemalja, uglavn se odnosi na zaštitu ind. grana sa opadajućim trendom sa ciljem da se umanji gubitak konkurentskih prednosti , tehnološka zastarelost u nekim razvij zemljama i njihova težnja da dostignu ili se približe

25

pozicijama vodećih zemalja u korišć novih tehnologija (radno-intenzivne delatnosti), vreme potrebno za strukturne reforme;

Preferencijalni sistemi predst skup posebnih (carinskih) povlastica iz bilateralnog ugovora, povoljnijih od onih po osnovu klazule najpovl. nacije. Cilj uspostavlj je podsticanje međusob trgv razmene ali i ek. i političkih ciljeva, povoljniji tretman kontigentiranja uvoza, dozvola za uvoz, uprošćavanje carinskih formalnosti, primene mnogostrukih deviz kurseva, diferenciranih transportnih i prevoznih tarifa, korišć rečnih i pomorskih luka i lučkih postrojenja, aerodroma i aerodr usluga, posebnih olakš u osiguranju i sl.

40. KONFERENCIJA UN O TRGOVINI I RAZVOJU UNCTAD

UNCTAD (konferenciju) osnovala je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 1964. godine, kao svoj stalni organ sa zadatkom da radi:

1. Unapređenje međunarodne trgovine (ZUR, privredni razvoj);2. Formulisanje principa i politike međunarodne trgovine;3. Predlaganje konkretnih mera za globalnu strategiju;4. Saradnja zemalja članica;5. Podsticanje pregovora u forumima i organizacijama u sistemu UN u vezi trgovine i

razvoja;6. Harmonizacija politika nacionalnih vlada i regionalnih organizacija;7. Koordinacija svih pitanja, inicijativa u vezi sa trgovinom i razvojem unutar UN.

Zasedanje UNCTAD-a se održava svake četvrte godine (izuzetno i ranije). Kontinuitet rada između zasedanja održava Savet za trgovinu i razvoj koji te zadatke obavlja preko svojih sedam glavnih komiteta i specijalnog komiteta za preferencijale. Savet za trgovinu i razvoj predstavlja člansto u UNCTAD-u po dva kreiterijuma: stepen razvijenosti i geografska zastupljnost. U svom dosadašnjem radu UNCTAD je postigao zapažene rezultate. Preporučio je razvijenim zemljama da za potrebe ZUR izdvoje 0,7% svog BNP razvijenih kao zvaničnu pomoć ZUR (ODA –Official Development Assistance). Usaglašen je pravilnik pomorske konvencije koji definiše principe koje potrebnno poštovati kod regulisanja cene vozarine i podele tereta među brodskim prevoznicima. Zatim robni sporazumi, tržišni uslovi za sirovine, suzbijanje protekcionizma...

41. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA – OSNIVANJE, ČLANSTO, STRUKTURA

OSNIVANJE: Svetska trgovinska organizacija formalno je osnovana na Ministarskoj konferenciji zemalja ugovornica GATT-a, 1994. godine u Marakešu (Maroko), usvajanjem i potpisivanjem Finalnog akta Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora, i donošenjem odluke o prihvatanju i pristupanju Sporazuma o osnivanju WTO (14.04.1994. godine). Odluka o osnivanju postala je pravosnažna nakon što je Sporazum potpisalo 76 zemalja učesnice Ministarske konferencije (2/3). WTO otpočinje sa radom 1. januara 1995. godine. Sedište WTO je u Ženevi. Ima status međunarodne organizaciji i svi prihvaćeni sporazumi automatski su obavezujući za sve članice.

ČLANSTVO: otvoreno je za sve zemlje koje su podobne za prijem u WTO. Automatsko članstvo odnosno status zemlje osnivača u WTO su stekle one zemlje koje su 1994. godine stekle status zemlje ugovornice GATTA-a, i ratifikovale Sporazum o osnivanju WTO, i Multilateralne trgovinske sporazume, itd. Zemlje koje su pre stupanja na snagu WTO počele pregovore o

26

pristupanju GATT-u, i nisu završile proceduru za članstvo u njemu članstvo u WTO mogu steći po posebnoj proceduri konbinovanog postupka pristupanju GATT-u/WTO-u. Ostale zemlje punopravno članstvo mogu stećo po normalnoj proceduri tj. podnošenjem molbe za pokretanje postupka za prijem. Ona podleže ozbiljnom razmatranju spoljnotrgovinske politike, sistema i režima zemlje, i nakon usaglašavanja i pozitivnog mišljenja odgovarajućeg organa WTO odluka o prijemu u članstvo donosi Ministarska konferencija, odnosno Generalni savet sa najmanje 2/3 glasova zemalja članica po sistemu jedna zemlja jedan glas. Odluka se smatra da je donesena ukoliko postoji konsenzus, odnosno ako nema nijedan protiv glas.

STRUKTURA: Najviši organ u WTO je Ministarska konferencija koju čine sve zemlje članice, sastaje se dva puta godišnje svaki put u drugoj zemlji. Generalni savet je najvažniji izvršnni organ WTO. On obavlja funkciju Ministarske konferencije . Ima dve svoje pomoćne institucije: 1. Instituciju za praćenje prakse trgovinskih politika zemlje članice – praćenje i nadzor, u cilju povećavanja transparentnosti. Ispitivanje se vrši svake dve godina za četiri najvaćnije zemlje/regiona SAD, EU, Japan, Kanada. 2. Institucija za rešavanje sporova – centralni faktor u obezbeđenju sigurnosti funkcionisanja multilateralnog trgovinskog sistema. Osnovni cilj je da se obezbedi pozitivno rešenje spora. Prvi korak u rešenju su konsultacije, zatim usluge dobre volje Generalnog direktora, formiranje panela za ispitivanje slučaja...

Savet za trgovinu robama nadležan je na području nadzora međunarodne doscipline u sprovođenju multilateralnih trgovinskih sporazuma u sferi međunarodne trgovine robama. Savet za trgovinu uslugama – nadzor nad funkcionisanjem sporazuma o uslugama. Takođe u organizacionoj strukturi WTO kao stalni organi su i četiri komiteta (za trgovinu i zaštitu životne sredine, za trgovinu i razvoj, platnobilansna ograničenja, i za budžetska, finansijska i administrativna pitanja. Takođe postoje i ad hoc komiteti – pregovaračke grupe (privremeni).

Osnovne prednosti članstva u WTO ogledaju se u: mogućnosti pristupa tržištima drugih zemalja pod ravnopravnim uslovima, signal stranim investitorima o stabilnosti i predvidljivosti ekonomskog sistema, korišćenje međunarodno dogovorenih pravila, korišćenje međunarodno dogovorenog mehanizma rešavanja trgovinskih sporova u zaštiti sopstvenih trgovinskih interesa, uživanje koristi multilateralno dogovorene klauzule najpovlašćenije nacije.

42. MEĐUNARODNA TRGOVINSKA PRAVILA ZA ROBE I USLUGE

Principi i pravila u međunarodnoj trgovini ROBAMA – Izvedeni su iz prvobitnih odredbi GATT-a i svih sporazuma zaključenih pod njegovim nadzorom. Najvažnija pravila proizilaze iz GATT-ovih odredbi a to su: nediskriminacija (proizilazi iz klauzule napovlašćenija nacija), zaštita isključivo putem carina (izuzetci krize i zabrane uvoza radi kontrole kvaliteta), pregovorima i konsultacijama rešiti probleme, pregovori se vode na bazi reciprociteta i uzajamne koristi (ZUR izuzete od principa reciprocitete) i nacionalni tretman uvoznim proizvodima( na taj način se sprečava da se uvozni proizvodi na domaćem tržištu tretiraju kao manje poželjni od domaćih).

Principi i pravila u međunarodnoj trgovini USLUGAMA – U odviru Urugvajske runde 1986. godine – neopipljivost, raznorodnost, neodvojivost od potrošnje/ korišćenja, trenutna potrošnja (bez zaliha), 50-70% privrede (rastuće učešće u nacionalnom outputu). Opšti sporazum o trgovini uslugama – definsana priroda, mesto i korišćenje usluga, najpovlašćenija nacija, izuzetci u Aneksima, publikovanje zakona i propisa, jednaka i fer konkurencija, nacionalni tretman.

27

43. TRGOVINSKI ASPEKTI PRAVA INTELEKTUALNE SVOJINE

Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine koji uključuje i problematiku trgovine falsifikatima je važan pravni dokument Svetske trgovinske organizacije, koji podvodi pod međunarodnu disciplinu i kontrolu oblast trgovinskih aspekata prava intelektualne svojine i sužava osnovu sadašnjeg povećanja međunarodne trgovine falsifikatima.

Prvi deo Sporazuma sadrži opšte odredbe i osnovne principe i posebno obavezu poštovanja principa nacionalnog tretmana i klauzulu najpovlašćenije nacije koji izjednačava tretman stranim pravnim i fizičkim licima kao i domaćim. Dugi deo Sporazuma obuhvata standarde u vezi raspolaganja, delokruga i korišćenja prava intelektualne svojine. Obuhvaćena su autorska i srodna prava, zaštitini znaci, geografske oznake porekla, industrijski dizajn, patenti, šeme integralnih kola, zaštita informacija u vezi poslovne tajne i kontrola antikonkurentske prakse u ugovorima o licencama.

Što se tiče primene odredaba ovog Sporazuma, razvijene zemlje su u obavezi da u roku od 1 godine od prihvatanja Sporazuma usklade svoja domaća zakonodavstva i praksu sa odredbama ovog Sporazuma. ZUR i zemlje u procesu transformacije od centralnoplanskih u tržišne privrede imaju rok od 5 godina, a najmanje razvijene zemlje u razvoju rok od 11 godina da usklade svoja zakonodavstvo sa odredbama ovog Sporazuma.

44. MEĐUNARODNE EKONOMSKE INTEGRACIJE – DEFINICIJA, OBLICI

Međunarodna ekonomska integracija se definiše kao proces udruživanja nacionalnih privreda radi ostvarivanja određenih ciljeva, a pre svega, uklanjanje carinskih i necarinskih barijera i drugih ograničavajućih propisa u međusobnoj trgovini, obezbeđenja kretanja ljudi, radne snage, kapitala i ostalih faktora proizvodnje kao i odnos integrisanih nacionalnih preivreda pema trećim zemljama. Nadzor nad procesom sproveđenja integracije reguliše se sporazumom o stvaranju ekonomske integracije. Međunarodne ekonomske integracije imaju dugu istoriju, a dvadeseti vek karakterisišu procesi kontinentalnih ekonomskih integracija

Po metodima ostvarivnja procesa inntegracije, izdvajaju se dva prisupa: a) funkcionalni metod i b) institucionalni metod. Funkcionalni pretpostavlja potpuno i slobodno dejstvo ekonomskih zakonitosti, punu političku suverenost i konvertibilnost valuta zemalja integracionog sistema, kao i potpuno napuštanje sistema ekonomskog nacionalizma i protekcionalizma i uklanjanje svih barijera u ekonomskim odnosima između integrisanih zemalja. Institucionalni metod daje prednost netržišnim institucijama u uspostavljanju funkcija i mehanizama saradnje zemalja integracionog sistema i da se putem institucija integracionog modela stvaraju uslovi za funkcionisanje sistema. Oba modela pretpostavljaju spremnost zemalja učesnica integracije da deo svoje suverenosti (ekonomske i političke) ustupe nacionalnim institucijama u sistemu integracionog modela.

Najčešći oblici ekonomsskih integracija ili sporazuma o trgovinskoj i ekonomskoj saradnji su:

Preferencijalni trgovinski sporazum - u kojoj zemlje jedna drugoj odobravaju povlastice najčešće u spoljnotrg razmeni, favorizujući međusobnu trgovinu zemalja učesnica sporazuma u odnosu na zemlje izvan tog sporazuma;

Slobodna trgovinska zona – najlabaviji i najmanje intenzivan oblik. Ukidanje svih spoljnotrgovinskih barijera na kretanje roba i usluga između zemalja članica, dok svaka zemlja zadržava pravo na vođenje samostalne spoljnotrgovinske politike prema trećim

28

zemljama (primenjuje sopstvenu carinskih tarifa, propisuje, uvodi ili ukida kvantitativne mere ograničenja uvoza/izvoza);

Carinska unija - je viši oblik integracije od slobodne trgovininske zone- između zemalja članica ukidaju se carinska i kvantitativna ograničenja prema trećim zemljama, članice carinske unije ustanovljavaju jedinstvenu carinsku i spoljnotrgovinsku politiku;

Zajedničko tržište - viša faza ekonomske integracije u odnosu na carinsku uniju- pored toga što obuhvata sva obeležja carinske unije,uključuje i uklanjanje svih barijera na kretanje radne snage i kapitala između zemalja članica;

Ekonomska unija - podrazumeva jedinstveno tržište sa jedinstvenim istupanjem prema trećim zemljama u sferi ekonomske a donekle i političke i bezbedonosnih pitanja, vođenjem zajedničke politike u domenu ekonomskog i monetarnog sistema, zajedniče politike u industriji, poljoprivredi, energetici, ekologiji, naučnim istraživanjima i dr;

Monetarna unija - jedan od najviših oblika u hijerahiji integracije i jedna od najvažn faza za ostvarivanje potpune integracije. U monetarnoj uniji nacionalni suverenitet u montarnoj oblasti, platnobilansnoj i deviznoj politici se prenosi u nadležnost nadnacionalne institucije integracionog sistema. Ostvarivanje ove faze je veoma osetljivo pitanje ne samo sa ekonomskog već i političkog aspekta. Realizacija ove faze suočava se sa brojnim konfliktima koji često rezultiraju samo u delimičnom ostvarivanju inicijalne koncepcije monetarne unije;

Potpuna ekonomska integracija - završetak intergacionog procesa, zemlje članice su u potpunosti prenele sve elemente nacionalnog ekonomskog suvereniteta na nadnacionalne instituc integracionog sistema, sa krajnjim opredeljenjem stvaranja jedinstvenog ekonomskog i političkog područja.

Efekti ekonomskih integracija – brojni kako pozitivni tako i negativni – oslobađanje velikog broja rade snage, proizvodnih faktora – efekat skretanja i stvaranja trgovine...

45. EVROPSKA UNIJA – ASPEKTI I EFEKTI EKONOMSKE INTEGRACIJE

Evropska unija je naziv ekonomske integracije razvijenih evropskih zemalja, nakon što su oktobra 1993. godine, zemlje članice Evropske zajednice (12) ratifikovale sporazum iz Mastrihta (1991) i stvorile čvrstu pravnu osnovu za prerastanje Evropske zajednice u Ekonomsku uniju (1994).

Europska unija je regionalna integracija evropskih država kroz koju članice ostvaruju zajedničke ciljeve kao što su uravnotežen privredni i društveni razvoj, visoka stopa zaposlenosti, te zaštita prava i interesa građana.

Efekti ekonomskih integracija ekonomija obima, uvećanje konkurencije i efikasnosti alokacije resursa, specijalizacija proizvodnje, poboljšani pristup inovacijama, realokacija proizvodnje i trgovine, veća efikasnost i proizvodnja uopšte, uvećana konkurentnost na ukupnom objedinjenom ekonomskom prostoru, jedinstvena spoljnotrgovinska politika i tarifa prema trećim zemljama, siguran pristup tržištima zemalja partnera, povećane investicione mogućnosti na širem, integrisanom području, smanjenje nefikasnosti u poslovanju firmi

29

jačanje uslužnog sektora, podsticaj aktivnostima istraživanja i razvoja, i stvaranju novih tehnologija

proizv i usluga, veći raspoloživi obim roba i usluga za potrošače, što povećava blagostanje

stanovništva, koordinacija ekonomskih i drugih politika među zemljama članicama, pojačana pregovaračka pozicija sa trećim zemljama i trgovinskim blokovima

Pozitivni efekti na proizvodnju i privrednu strukturu (rast proizvodnje, specijalizacija, ekonomija obima, bolji odnosi razmene sa svetom, rast efikasnosti, veći tehnološki progres. Efekti na zemlje van integracije– pojačana diskriminacija, sužavanje mogućnosti robne razmene pojedinih zemalja.

Inststitucionalnu strukturu upravljanja u Evropskoj uniji – najvažniji organi – Savet ministara Evropske unije kao zakodavni organ, Evropska komisija kkao izvršni organ, Evropski parlament kao savetodavno telo i Sud pravde kao pavosudno telo.

46. EVROPSKO UDRUŽENJE SLOBODNE TRGOVINE (EFTA)

Osnovano je Štokholmskom konvencijom o stvaranju EFTE juna 1959. godine, a koja je stupila na snagu 3. maja 1960. godine. Inicijalne zemlje članice EFTE su bile: Austrija, Danska, Norveška, Portugalija, Švajcarska, Švedska i VB, kasnije i Island, Finska od 1961. Danska i VB napuštaju EFTU 1972. godine i prisupaju Evropskoj zajednici. Od jula 1977. godine ostvareno jedinsveno tržište za industrijske proizvode između desetorice EC i preostalih zemalja članica EFTE. Evropsko udruženje slobodne trgovine jo od početka bilo usmereno na ostvarivanje najvažnijeg cilja odnosno postepenu liberalizaciju i slobodnan promet industrijskih proizvoda. Ovaj proces se odnosi na zemlje članice, a prema trećim zemljama vodi nezavisnu spoljnotrgovinsku politiku, što nije slučaj sa zemljama EC. U EFTA ne postoje obaveze vođenja zajedniče socijalne, poreske i monetarne politike.Ulaskom VB, Danske, Portugalije, Austrije, Finske, i Švedske u EU, EFTA je praktično prestala da postoji.

47. SEVERNO-AMERIČKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (NAFTA)

NAFTA – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini , koji je potpisan 17. decembra 1992. godine od strane SAD, Kanade i Meksika, i stupio je na snagu 1. januara 1994. godine, predstavlja pravni okvir najveće regionalne ekonomske integracije dvadesetog veka. NAFTA je integracioni model slobodne trgovinske zone (model preferencijalne trgovine) sa osnovnim ciljem eliminisanja carinskih i necarinskih barijera između zemalja članica radi povećanja međusobne trgovine. Svaka zemlja članica vodi samostalno svoju spoljnotrgovinsku politiku prema trećim zemljama. Prihvaćena je obaveza da će se u međunarodnoj trgovini primenjivati princip najpovlašćenije nacije i uvažavati princip nacionalnog tretmana u skladu sa odredbama WTO. Pored eliminisanja carinskih i necarinskih barijera, ugovorne strane su preuzele obavezu da promovišu zaposlenost, ekonomski rast i investicije, porast konkurentnosti. U njoj se nalaze najrazvijenije zemlje sveta koje ostvaruju oko 30% svetskog bruto nacionalnog dohotka. Predhodne procene efekata na zemlje članice ukazuju na dobre izglede efekata ekonomije obima, porast specijalizacije i efikasnosti, stimulisanje razvoja novih indrustijskih grana i opšti porast konkurentosti, kao i koristi od plasmana proizvoda na neko od tržišta zemlje članice.

48. EKONOMSKE INTEGRACIJE U LA, AFRICI I AZIJI

30

LATINSKA AMERIKA (LAIA) – osnovana je ugovorom iz Montevidea, 1980. godine. Članice su: Argentina, Bolivija, Brazil, Kolumbija, Čile, Ekvador, Meksiko, Paragvaj, Peru, Urugva, i Venecuela. Udruženje je nastalo iz ranijeg Latino-američkog udruženja slobodne trgovine (LAFTA) koje je osnovano 1960. godine.

Dugoročni cilj LAFTE je da se postepeno uspostavi zajedničko latino-američko tržište (neophodno poštovanje principa pluralizma, približavanje interesa, fleksibilnosti, diferencijalni tretmani za druge zemlje, uvažavanje složenosti. Za ostvarivanje osnovnog cilja Udruženja zemlje članice su se dogovorile da uspostave opštu šemu preferenijala koja se zasniva na sporazumu o regionalnom carinskom preferecijalu i na sporazumima regionalnog i parcijalnog dometa.

ANDSKA grupa kao podgrupa LAFTE je osnovana 1969. godine, koja veliku pažnju poklanja pitanjima međusobne trgovine, zajedničkoj izgradnji određenih privrednih objekata i kreditne kooperacije. Zatim CACM – centralno-američko zajedničko tržište, CARICOM – karipsko zajedničko tržište, LAES – latino-američki ekonomski sistem, MERCOSUR – zajedničko tržište zemalja Južne Amerike.

AFRIKA – ekonomsko povezivanje na području Afrike ima relativno dugu istoriju. Na prostoru Afrike formirano je nekoliko ekonomskih integracija, među kojima su značajnije: Ekonomska zajednica Zapadno-afričkih država (ECOWAS, 1975, Nigerija, cilj je unapređenje saradnje i razvoja na svim područjima ekonomske aktivnosti radi podizanja životnog standarda, jačanja i održavanja ekonomske stabilnosti); Zapadnoafrička ekonomska zajednica (WAEC, G. Volta, unapređenje carinske saradnje, koordinacija ekonomske ppolitike i pružanje pomoći manje razvijenim zemljama); Centralnoafrička carinska i ekonomska unija (UCEAC, 1966, osnivanje zajedničkog trćista snižavanjem carina idr)

AZIJA - Udruženje država jugoistočne Azije (ASEAN), osnovana je u skladu sa Bankongškom deklaracijom 1967. gidine( Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland). Početni cilj je bio iskorišćavanje prirodnih bogatstava, razvoj transporta i veza. Kasnije, veća pažnja se posvećuje zajedničkom investiranju i izgradnji zajedničkih preduzeća, da se sačine dugoročni programi međusobnih robnih isporuka, uspostavi sistem međusobnih carinskih preferencijala i kreditira međusobna trgovina.

49. TRANSNACIONALNE KOMPANIJE – POJAM, NASTANAK, OBELEŽJA

POJAM – koriste se brojni termini (transnacionalna, multinacionalna, internacionalna...). Međutim preovladava korišćenje izraza multinacionalna kompanija. Ne postoji opše usvojena definicija multinacionalne kompanije, definisanje se vrši prema određenim kriterijumima. Prema vlansičkom kriterijumu multinacionalnaa kompanija je takav oblik organizovanja preduzeća u kome je centrala ili matična kompanija u vlasništvu rezidenata najmanje dve zemlje (SHELL, Unilever –pod kontrolom britanskog i danskog kapitala). Prema kriterijumu upravljanja to je kompanija čija upravljačka centrala ima višenacionalni karakter, odnosno da je rukovodstvo datog preduzeća višenacionalno (predstavnici ogranaka iz više zemalja). Ipak čini se da dve definicije potpunije objašnjavaju pojmovno određivanje mk. Po prvoj multinacionalna kompanija predstavlja matično preduzeće koje 1.ostvaruje pproizvodnju i druge aktivnosi u inostranstvu preko sopstvenig ogranaka lociranih u više različitih zemalja 2. ostvaruje direktnu kontrolu nad poslovanjem svojih ogranaka u inostranstvu 3. nastoji da ostvari takvu politiku u okviru proizvodnje, marketinga i finansija koje zanemaruju državne granice. Po drugoj definicije to je poslovno preduzeće legalno domicilirano u više od jedne zemlje i čije su komercijalne

31

aktivnosti dovoljno velike da imaju značajan uticaj na privredu zemlje porekla i domaćina. VRSTE: Etnocentrične- sva moć koncentrisana u matičnoj zemlji a aktivnosti i odluke orjentisane ka centru kompanije. Obavljaju posao u više zemalja, ali postoji samo centrala u matičnoj zemlji, koja donosi sve odluke i rukovodi celokupnim poslovanjem.Policentrične- gde se svaki deo, do određene granice poistovećuje sa nacion interesima zemlje kojoj pripada, odlučivanje je decentralizovano a lokalni kadrovi imaju relativnu autonomiju. Kod njih pored centrale u jednoj zemlji, postoji veći broj firmi u drugim zemljama koje uživaju određ samostalnost. Geocentrične komp- karakt globalna svetska orjentacija i priznaje se izvesna autonomija afilacijama, ali preovlađuju interesi razvoja cele komp. Kod njih postoji više centralnih komp širom sveta.

NASTANAK: vuče korene iz ranijeg perioda (jedan od najstarijih primera bila je Istočnoindijska kompanija East India Co 1600-1858, akcionarsko društvo, sa sedištem u Londonu, pamuk, svila, indigo , čaj, opijum a kasnije i administativne i upravljačke funkcije, prestanak komercijalnih poslova). Početkom dvadesetog veka bile su uglavnom evropskog porekla, dok posle Drugog svetskog rata primat su preuzele američke multinacionalne kompanije, naročito posle 60-ih., koje su ostvarile skoro 3 puta veću proizvodnju od ukupnog američkog izvoza. Osnovna obeležja su apsolutna veličina, značaj i uticaj u i mimo nacionalnih granica, ogromna finansijska moć, najvrednnije TNC iz Japana, uticaj na društvene promene u zemlji domaćina, decentralizacija, fleksibilnost, naučno-tehnološki razvoj,...Razlikuju se 5 faza u procesu transnacionalizacije preduzeća: početci transnacionalizacije kapitala, faza razvoja, faza dominacije-faza rasta, faza postepenog opadanje-potpune dominacije-ili zrela faza, faza celovitosti transnacionalizacije proizvodnje.

OBELEŽJA: najvažnije obeležje uticaj u svetskoj privredi i međunarodnojj trgovine- globalni uticaj u svetskom reprodukcionom procesu. Njihova finansijska moć je zapanjujuća, 25 najvećih kompanija imaju finansijsku snagu koja prevazilazi finansijku snagu mnogih zemalja. Najače mk iz Japana, a što se tiče evrope najznačajnije su iz Francuske, VB, Italije i Švedske. Današnji trend među velikim kompanijama je i da ustupe onaj posao koji in nije osnovni. Tako umesto da zapošljavanju pomoćno osoblje, preduzeća sve češće sklapaju ugovere sa malim nezavisnim firmama (savez ,,pčele i slona’’).

SISTEM MNK – model organizaciije vezanih preduzeća, filijala...;interna podela rada, različite poslovne funkcije. Matična kompanija može da pokrene transfer proizvodnih faktora između filijala u zavisnosti od modela integracije: horizontalnne ili vertikalne.Horizontalna integracija podrazumeva organizovanje kompletnom proizvodnog procesa u svakoj zemlji i uzima se u obzir nivo proizvodnje i raspoloživost uslugama u stranoj zemlji, logistički troškovi skladištenja , čuvanje transport, ograničenja, opurtetni troškovi, realne cene...Pojam vertikalne integracije se vezuje za udrženje dveju ili više preduzeća u kojem se obavljaju uzastopno faze prerade u jedeno novo preduzeće koje predstavlja tehnološko jedinstvo povezanih operacija i procesa rada. Pruža koristi od međunarodne specijalizacije, ekonomije obima. Karakteristika je i formiranje transfernih cena (unutarkompanijskih cena) - prelivanje prihoda, izbegavanje poreza (monopolističke cene)...Najčešće su u oblasti uvozno supsitutivne industrije, intenzivna sirovina industrija, prerađivačka.

50. TRANSFER TEHNOLOGIJE I TRANSNACIONALNE KOMPANIJE

Multinacionalne kompanija funkcioniše kao složeni i međusobno povezani inovacioni sistem, koji u poslovanju ide dalje od tradicionalnog korišćenja tehnologije preko imitacija.

32

Njihova je strategija razvoj inovativnih procesa na bazi savremene tehnologije. Tehnološka inovacija se može preneti iz jedne zemlje u drugu na sledeći način: Transferom tehnološkog znanja (preko ustupanja licenci, trgovine, publikacija u vezi sa tehnologijom, zvaničnih programa tehničke pomoći i drugim oblicima komunikacije) koje može biti korišćeno u unapređivanju proizvodnog procesa i u proizvodnji novih proizvoda; Tehnološka inovacija može biti usmerena u drugu zemlju putem transfera od strane multinacionalnog preduzeća koje ostvaruje svoje poslovanje u zemlji primaocu date inovacije putem inostranih direktnih investicija. Transfer tehnološkog znanja u velikoj meri zavisi od spremnosti i mogućnosti više zemalja da koriste uvezenu tehnologiju. Zemlje se po ovom pitanju veoma razlikuju. Japanski proizvođači lako i brzo pretvaraju uvezenu tehnologiju u nove proizvode koji se često i izvoze u zemlju koja im je prodala tu tehnologiju. Dokazano je da se u SAD i Japanu daleko brže koristi neka inovacija nego u Evropi. U ZUR korišćenje imitacije strane tehnologije je vrlo sporo i čak u nekim slučajevima da ne postoji. Uzrok je nedostatak visokoobrazovanih stručnjaka neoph u ostvarivanju i korišćenju inovacija. Osim toga transef inovacija od strane mutinac kompanija su često predmet raznih ograničenja i barijera u ZUR. Pored restrikt vladine politike mogu se napomenuti još dva faktora koja utiču na transfer tehnologije u ove zemlje: uska i nerazvijena domaća tržišta i nedostatak industrijske infrastrukture koja se sastoji od stručnjaka sa tehničkim i upravljačkim znanjem, dovoljno razvijenog transporta, komunikacija i drugih usluga.

TRANSNACIONALNE korporacije – diverzifikovano vlasništvo plus operacije u više zemlja, u proseku to je oko 40 zemalja. Postoji oko 70000 TNC u svetu sa preko 773000 filijala. General Electric + Vodafone + Ford – 1000 milijardi $ u inostranstvu; sedište SAD, EU ili Japan. Deutsche Post u 103 zemlje, Nestle u 96 zemalja, najviše ih posluje u SAD ili zapadnoj evropi. Najviše nastaju kroz merdžere i akviziciije (M&A-sapajanja i pripajanja), a manje kroz nove investicije (greenfield). Rast inostranih direktih investicija u svetu je porastao sa 13.418 mil$ u 1970-oj gidini na 1.305.852 mil$ u 2006. godini.

51. INTERKOMPANIJSKA PODELA RADA

Sve veći deo međunarunarodne trgovine ostvaruje se unutar sistema multinacionalnih kompanija. Iako je to međunarodna razmena roba, kapitala i usluga, koja se odvija preko nacionalnih granica, u suštini je reč o unutrašnjoj razmeni između pojedinih delova multinacionalne kompanije, odnosno preduzeća, koji su na razne načine i različitom intenzivnošću povezani u sistemu matičnog preduzeća. Za takvu razmenu ne važe uobičajeni tržišni mehanizmi, jer se razmena odvija van tržišta.

Multinacionalne kompanije uz pomoć internacionaizacije, vrednuju svoje prednosti na način koji ne dovodi do toga da se prilikom korišćenja u međunarodnim razmerama one smanjuju ili otuđuju i koji ne dopušta da se one podržavaju od strane konkurenata. Na ovaj način se obezbeđuju veći profiti uz pomoć najpovoljnije kombinacije proizvodnih činilaca, putem njihovog povezivanja sa tržištem, sopstvenim zaštitnim oznakama i patentima u jedinstven a time i efikasniji sistem.

Internacionalizacija tokova koju sprovode multinacionalne kompanije omogućuje internacionalizovanje svih faza od inovacija do proizvoda, bez tržišta i njegovog posredovanja, odnosno unutar sopstvenog sistema. Ideja o internacionalizaciji i svođenju međunarodnih ekonomskih veza na intrakompanijsku razmenu pojavila se kao odgovor na neefikasnost tržišta kod određenih transakcija gde ono deluje nepredvidljivo, skupo i zahteva visoke transakcione troškove.

33

Mogućnost da se sve transakcije obave unutar jednog sistema privlačno deluje, ali je ona moguća jedino na tržištima sa nepotpunom konkurencijom gde transnacionalne kompanije na osnovu vlasničkih, lokacijskih i specifičnih prednosti stvaraju oligopolne konstrukcije izvlačeći što veću masu profita. Multinacionalne kompanije prednjače u zameni stare (moralno amortizovane) tehnologije i tehničkih dostignuća novim, naročito u matičnim zemljama, i izvozu ovako zastarele tehnologije zemljama u razvoju. Osim toga multinacionalne kompanije postaju zainteresovane i za neposrednu kontrolu svojih tehnoloških i tehničkih prava, kako bi sprečile konkurenciju da ne dođe na nedopustiv način do njenih tehnologija, tj, da spreči fabrikovanje falsifikata svoje tehnologije. Na taj način one uspostavljaju nova pravila u međunarodnoj trgovini, na onaj deo međunarodne razmene koji predstavlja internu razmenu između pojedinih delova sistema multinacionalne kompanije.

Uđe baba u autobus i stane pored jednog dizelaša koji sedi. Pošto su je bolele noge, ona se obrati njemu:• Sinko, ajde da zamenimo mesta.• Nema šanse, neću ja da budem baba!

34