Neprijatne emocije i šta sa njima

NEPRIJATNE EMOCIJE I ŠTA SA NJIMA

Suzana Vemić, psiholog, TA savetnik

EMOCIJE

Emocije se uvek javljaju kao izraz našeg bića u njegovom odnosu prema svetu , tako da moraju biti objašnjene u kontekstu odnosa bića i sveta. Tako zaključujemo da je svaka emocija deo kompleksnog mehanizma. Emocija je u stvari segment lanca događaja koji počinje opažanjem stimulusne situacije, a zavšrava se nekom akcijom usmerenom ka toj situaciji. Emocija je reakcija na promenu u spoljašnjem svetu, koja je za nas značajna iz bilo kog razloga i motiviše nas na ono ponašanje koje će značiti adaptaciju na promenu. Kada je osećanje neprijatno, ponašanje će biti usmereno na promenu stimulusne situacije, a kada je prijatno adaptacija se sastoji u tome da se promena potkrepi i pojača.

PERCEPCIJA

VALORIZACIJA

EMOCIONALNA TELESNA REAKCIJA

AKCIONA TENDENC

IJA

AKCIJA

MIŠLJENJE

STIMULUSNA SITUACIJA

APERCEPCIJA( pripisivanje značenja)

KER modelDr Z. Milivojević

STIMULUSNA SITUACIJA

Primer: Medved je u šumi, a čovek mu se približava. Medved je primetio čoveka, a ovaj njega još nije.

Stimulusna situacija uvek je neka promena u spoljašnjem svetu.

Nije moguće postaviti objektivne kriterijume na osnovu kojih bismo odredili koji to stimulusi izazivaju osećanja, jer u istoj situaciji, neko može biti ljut, dok će drugi biti potpuno ravnodušan. Dakle, emocionalno reagovanje na neke stimulusne situacije je primarno subjektivna kategorija, koja se tek naknadno i seknudarno može objektivizovati.

PERCEPCIJA STIMULUSTNE SITUACIJE

Primer: Čovek je na pedesetak metara, primetio nešto krupno, tamno i dlakavo. Da bi osoba mogla da reaguje na neku promenu u spoljašnjem svetu, najpre je mora registrovati bilo svesnim opažanjem( percepcija), bilo nesvesnim registrovanjem ( subcepcija).

PRIPISIVANJE ZNAČENJA- APERCEPCIJA

Primer: Čovek shvata da je to što vidi odrastao medved.

Mentalna reprezentacija neke situacije sama po sebi ne znači ništa, jer je potrebno da je subjekt shvati, da odredi njen smisao, odnosno značenje. Pripisivanje smisla opaženim stimulusima je funkcija referentnog okvira. Referentni okvir dekodira opaženi stimulus, dovodeći ga u vezu sa ličnim znanjem i iskustvom, čime subjektu postaje jasno šta dati stimulus znači. Kada čovek iz primera shvati da je suočen sa medvedom u šumi, on istovremeno shvata šta to za njega znači. To zavisi od njegovih prethodnih iskustava i znanja o tome šta medved može da mu uradi i šta treba da uradi da bi se spasao. Čovek značenje stimulusa dovodi u vezu sa samim sobom i sa drugim aspektima situacije.

PRIPISIVANJE ZNAČENJA- APERCEPCIJA

Svakom stimulusu se može pripisati tačan ili pogrešan smisao. Kada je značenje stimulusa ispravno protumačeno, onda se ispravan podatak prepušta na dalju obradu. Međutim određenom stimulusu može se pripisati i pogrešno, iskrivljeno značenje-što dovodi do toga da naredni procesi rade sa pogrešnim podatkom, a to se na kraju ispoljava kao neadekvatna emocija.

Pošto je apercepcija jedan vrlo brz proces, u stvarnom životu dolazi do povremenih grešaka odnosno do ,,lažnih uzbuna,,.

PRIPISIVANJE VAŽNOSTI- VALORIZACIJA

Primer: Suočen sa medvedom koji je opasna životinja i može ga ubiti,čovek shvata da je u opasnosti da izgubi život, a to je za njega vrlo visoka vrednost.

Nije dovoljno samo određivanje značaja pojedinim stimulusima koji čine stimulusnu situaciju, već je neophodno pripisati im značenje. Tek kada se neko značenje proceni kao važno- dolazi do emocije. Valorizacija je zato kritični momenat u procesu obrade informacija o stimulusu jer samo od nje zavisi da li će osećanje nastati ili ne. Dakle nakon što je shvatio šta je to što opaža i šta to za njega znači, osoba tom značenju pripisuje određenu vrednost u skladu sa svojim sistemom vrednosti- valorizacija.


Pošto znamo da osećanja skoro automatski prate određene promene u spoljašnjem svetu, jasno je da je i valorizacija isto tako brza reakcija koja je sjedinjena sa procesima opažanja i apercepcije. Proces valorizacije povezan je sa sistemom vrednosti koji je u manjoj meri biološki određen, a u većoj je produkt socijalizacije i personalizacije. Kao rezultat imamo to da se ljudi značajno razlikuju po tome šta su za njih vrednosti i koliko određena vrednost za njih vredi.

Smtra se da je valorizacija ,,normalna,, kada je razumljiva i prihvatljiva drugim članovima neke zajednice.

Međutim, kada je nerazumljiva i neprihvatljiva u pitanju je odstupanje bilo u pravcu precenjivanja ili potcenjivanja određene vrednosti, a samim tim je i nastala emocija neadekvatna.


Svaki čovek neprestano pripisuje smisao i važnost svim stimulusima koje registruje. Referentni okvir upoređuje stimuluse sa prethodnim iskustvom i procenjuje stimuluse iz sva tri polja stvarnosti- ja , drugi ljudi, svet.Najveći deo ove obrade odigrava se nesvesno.

EMOCIONALNA TELESNA REAKCIJA

Primer: Čovek oseća da mu srce radi brzo i snažno i oseća intenzivno fizičko uzbuđenje.

Kada referentni okvir proceni neko značenje stimulusa kao značajno , aktiviraju se specifični biološki programi koje doživljavamo kao osećanje. Osoba registruje određene senzacije, uzbuđenje, motorne reakcije. Svrha ovih programa je da pripreme telo za adaptivno ponašanje, tako da veoma brzo dolazi do promena u autonomnom nervnom sistemu i endokrinom sistemu,ali i u motornim funkcijama. Smisao ovih promena je da podignu energetski nivo tela i mobilišu organizam na eventualnu akciju.

SPREMNOST ZA AKCIJU

Primer: Primetivši medveda, čovek je ,,instinktivno,, odskočio u suprotnom pravcu. Njegovo telo je u pozi za beg, a na njegovom licu primećuje se strah.

Telesne promene koje se javljaju u sklopu određene emocije nisu slučajne. Sve one vode ka zajedničkom cilju, a to je specifična akcija. Izgleda da svaka emocija aktivira jedan ili nekoliko bihejvioralnih programa, čime se postiže da je osoba trenutno motivisana za određenu vrstu ponašanja. To se subjektivno doživljava kao unutrašnji podsticaj, nagon ili impuls za akciju, a objektivno se izražava zauzimanjem specifičnog položaja tela i specifičnim izrazom lica.

MIŠLJENJE I MENTALNE OPERACIJE

Primer: Naš junak sada već grozničavo razmišlja o tome šta je najbolje da uradi kako bi se spasao. Ima ideju da beži, popne se na drvo, da legne na zemlju ili da pokuša da uplaši medveda. Na kraju se odlučje da obori pogled i da se sasvim polako, bez naglih pokreta unazad vraća tamo odakle je i došao.

Emocija je reakcija na ocenu da se dešava nešto veoma važno, tako da emocija utiče na ostale delove mentalnog aparata i psihe, zahtevajući prioritet za ono čime se ona bavi. Tako se postiže da emocija postavlja prioritetni cilj celokupnom mentalnom aparatu i on se reorganizuje kako bi se stavio u funkciju ostvarenja tog glavnog cilja. Osnovni cilj ovog mišljenja jeste izbor onog ponašanja koje će biti najbolji odgovor na procenjenu stimulusnu situaciju.

ADAPTIVNO PONAŠANJE

Primer: Čovek se sada ponaša u skladu sa svojom odlukom i uprkos svom strahu, polako se povlači, oborenog pogleda, krećući se unazad. Recimo da je ovo ponašanje dovelo do razrešenja situacije, odnosno da ga medved nije napao.

Adaptivno ponašanje je ono koje omogućava subjektu da se ponaša u skladu sa smislom i značajem koji je pripisao stimulusnoj situaciji. Kada adaptivno ponašanje proističe iz neke neprijatne situacije, tada je subjektov cilj da je promeni kako bi se ponovo uspostavio sklad između njegovih želja i vrednosti i spoljašnjeg sveta. To u stvari znači da subjekt može adaptivno da utiče na samu situaciju kako bi je promenio ili da je napusti i izbegava. Ako su ova ponašanja bila uspešna tada prestaju razlozi za neprijatno osećanje i nastupa olakšanje.

ADAPTIVNO PONAŠANJEU datom primeru pošli smo od pretpostavke da se stimulusna situacija može promeniti. Postoje međutim i situacije koje se ne mogu promeniti i u takvim situacijama jedini način da prestane neprijatno osećanje jeste da se osoba readaptira tako što će promeniti smisao i važnost, značenje i značaj same situacije.

DRUGI NAČINI NASTANKA EMOCIJA

Psihogeni stimulusi- Kada mentalna predstava nije produkt percepcije spoljašnjeg sveta, već dolazi iz našeg unutrašnjeg sveta ona može biti podvrgnuta procesima apercepcije i valorizacije tako da dovodi do emocionalne reakcije. Emocije povezane sa pretpostavljanjem i zamišljanjem budućnosti su specifično ljudske jer jedino čovek ima toliko razvijenu imaginaciju. Simbolični stimulusi- Govor je najbolji primer za ovu vrstu stimulusa. Kada čujemo neku vest, mi stvaramo mentalnu predstavu koja se podvrgava apercepciji i valorizaciji usled čega se javlja emocija. Sled događaja- izgovorena reč- opažena reč- asocirana mentalna predstava- apercepcija mentalne predstave- valorizacija mentalne predstave- telesna reakcija....Simbolični stimulusi mogu dolaziti spolja, ili nastati kao rezultat ,,unutrašnjeg govora,,.

DRUGI NAČINI NASTANKA EMOCIJAAsocijativni stimulusi- opažena stimulusna situacija može biti asocirana sa nekim drugim mentalnim predstavama, a one su te koje pokreću apercepciju i emocionalnu reakciju. Npr. majka čije je dete bolesno, pri pogledu na neko drugo dete koje se igra ( stimulusna situacija), seti se svoga deteta koje ne može da se igra ( asocirana mentalna predstava) što pokreće emociju žalosti. Sled događaja – stimulusna situacija- percept stimulusne situacije ( mentalna predstava)- asocijativni tok- asocirana mentalna predstava- apercepcija te predstave- valorizacija smisla pripisanog mentalnoj predstavi...Osoba može biti svesna svoje asocijacije ili ne, a kada nije svesna govorimo o projekciji.

VAŽNO !!!

VREDNOSTUGROŽENA

VREDNOSTPOTVRĐENA

JA JAČI- mogu da promenim

TO JAČE- ne mogu da promenim

LJUTNJAAGRESIVNOST

IZBEŽNO NEIZBEŽNO

STRAHIZBEGAVANJE

TUGAPASIVNOST

PRIJATNO OSEĆANJEPRILAŽENJE

ČETIRI TIPA EMOCIONALNE READAPTACIJE

I tip readaptacije- Ljutnja- javlja se kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ugrožavajuća, ali i promenjiva.

II tip readaptacije- Strah- kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ocenjena kao ugrožavajuća , nepromenjiva, ali da ju je moguće izbeći osetićemo strah.

III tip readaptacije- Tuga- kada je opažena važna promena u spoljašnjem svetu ugrožavajuća, nepromenjiva i neizbežna, adaptivno ponšanje sastoji se u prilagođavanju nastaloj promeni u svetu.

IV tip readaptacije- Zadovoljstvo- karakterističan je za prijatna osećanja.

NEADAPTIVNO PONAŠANJE

Kada nas neprijatno osećanje motiviše na akciju u spoljašnjem svetu, kriterijum na osnovu koga zaključujemo da li je neko ponašanje koje je proisteklo iz neprijatne emocije adaptivno ili ne, jeste uticaj koji je to ponašanje ostvarilo na samu stimulusnu situaciju. Ukoliko smo uspeli da svojim ponašanjem delujemo tako da se promeni stimulusna situacija ili ako smo uspeli da je izbegnemo onda je readaptacija bila uspešna. Kada se ponovo uspostavi sklad između referentnog okvira i sveta, prestaju i razlozi za osećanje neprijatne emocije i nastupa olakšanje.

Sva ona ponašanja koja proističu iz neprijatnih osećanja, a ne uspevaju da promene stimulusnu situaciju i da ugase razloge koji su ih pokrenuli su neadaptivna.


Primer: Zamislite osobu koja na svom radnom mestu u hrnočnom konfliktu sa svojim šefom. Pošto joj šef ne pruža razumevanje, već je obezvređuje ova osoba je hronično ljuta. Osećanje ljutnje je motiviše na ponašanje čiji je cilj promena šefovog ponašanja.


Prva mogućnost je da ova osoba izrazi svoju ljutnju i bes prema šefu, odnosno da se sa njim posvađa. Ova reakcija može dovesti do pogoršanja njihovog odnosa. Nepovoljni ishodi mogu biti i otkaz ili još dublji konflikt i intenzivnije proganjanje ove osobe od strane šefa. Važno je shvatiti da samo izražavanje osećanja, nije po sebi dobro, već je dobro u onoj meri u kojoj je uspelo da razreši stimulusnu situaciju.

Druga mogućnost je da osoba izrazi svoju ljutnju, odnosno da se ,,isprazni,, ali ne prema šefu, nego prema nekome ili nečemu drugom. To su uglavnom oni drugi za koje smatramo da je bezbedno da prema njima izrazimo ljutnju: podređeni, javni službenici na šalterima, učesnici u saobraćaju, članovi porodice, možda neki predmet ili životinja. Prividna dobit ovakve reakcije je u ,,pražnjenju,, nagomilane ljutnje i u emocionalnom i fiziološkom rasterećenju.


Međutim, pošto ljutnja nije dovela do onih ponašanja koja utiču na originalnu stimulusnu situaciju nije ni došlo do promene te situacije, odnsono šefovog ponašanja, tako da će osoba u sledećem susretu sa šefom nastaviti da nakuplja ljutnju i bes. Ovakvo ponašanje u stvari održava osećanje ljutnje i besa i dovodi osobu u jedan generalizovan konflikt sa svetom jer drugi ljudi nalaze da je njena ljutnja prema njima neopravdana ili nepravedno jaka, tako da i oni reaguju ljutnjom prema toj osobi. Čak i kada osoba izražava ljutnju i bes prema nečemu što simbolički predstavlja njenog šefa, npr. predmetima koji mu pripadaju ili udarajući jastuk ( a zamišljajući šefa), ovaj način ponašanja ne dovodi do stvarne promene neprijatne situacije.


Treća mogućnost je da ova osoba primeti da je postala nervozna, napeta i mrzovoljna i da se uplaši da će zbog toga dobiti čir na želucu.

Zbog toga odlučuje da više pažnje posveti svom zdravlju. Ona se onda posvećuje različitim oblicima fizičkih aktivnosti kako bi ,,potrošila,,negativnu energiju koju u njoj stvara hronična ljutnja prema šefu.

U ovom slučaju, blagotvorno deluje činjenica da se osoba bavi nekom fizičkom aktivnošću , jer za to vreme ne razmišlja o svom šefu. Posle aktvnosti oseća umor, tako da je odlazak na spavanje takođe relaksira i ne bavi se više mislima o svom šefu. Međutim, sutradan, na radnom mestu situacija se ponavlja, ljutnja se nakuplja, tako da bavljenje fizičkom aktivnošću postaje nužda i neka vrsta taktike preživljavanja.

Četvti način reagovanja mogao bi da predstavlja ona ponašanja koja imaju za cilj da izazovu relaksaciju i telesnu i duhovnu smirenost. Recimo da osoba odluči da se relaksira i meditira. Tako svoje mentalne predstave koje su bile vezane za probleme na poslu, zamenjuje drugim predstavama koje joj prijaju i dovode do relaksacije koju prate odgovarajuće fiziološke promene. Pošto je osoba u stanju da posle dolaska sa posla postigne stanje opuštenosti, ubrzo otkriva da joj je to moguće i na poslu, čak i prilikom susreta sa šefom.

Svi ovi oblici ponašanja mogu se nazvati pseudoadaptivnim jer su donekle pozitivna, ali se od adaptivnog ponašanja razlikuju jer ne dovode do trajnog rešenja problema.

U ovoj situaciji postoji tri mogućnosti za adaptivno ponašanje:

1. Osoba preduzima one akcije koje će uticati da šef promeni svoj način ponašanja prema njoj. Tu nema univerzalnog recepta, tako da je potrebno koristiti svoju emocionalnu i socijalnu inteligenciju da procenimo drugu osobu i primenimo veštine koje bi uticale na nju da promeni svoje ponašanje. Efikasno može biti ignorisanje, duhovite opaske, izbegavanje, traženje pomoći nekog trećeg ... Moguće je da nijedan od ovih načina ponašanja ne bude efikasan ili da osoba odbije da ih primeni jer ih smatra manipulacijama. U tom slučaju se problematična situacija shvata kao nepromenjiva i onda su potrebni drugi oblici readaptacije.

2. Osoba napušta probematičnu situaciju, bilo davanjem otkaza, bilo promenom radnog mesta u okviru firme. Ovaj izbor je adekvatan ako je osoba prethondo pokušala da na više načina razreši problematičnu situaciju.

3. Osoba ostaje u problematičnoj situaciji, ali menja način na koji doživljava šefova ponašanja. To znači da će promeniti značenje ili značaj koji im pripisuje. U ovom slučaju, osoba menja i prilagođava sebe, prihvatajući svog šefa takvog kakav je i shvatajući da je njegovo ponašanje, njegov sopstveni problem.

KRIPTOADAPTIVNO PONAŠANJE Ovo je posebno ponašanje proisteklo iz neprijatnih osećanja, koje je naizgled potpuno neadaptivno, ali u suštini ima adaptivnu funkciju. Ova ponašanja su najčešće nesvesna, mada mogu biti i svesna. Osobe razvijaju neki simptom koji dovodi do prestanka stimulusne situacije. Npr. svaki put kada je šef kritikuje, osoba može dobiti tikove, što će promeniti kontekst komunikacije iz ,,normalnog,, u ,,nenormalan,, tako da šef počne da izbegava da je kritikuje. Sam simptom je nevoljan i smeta osobi, ali posmatrano sa aspekta adaptacije, on uspešno ostvaruje svoju srvrhu.

ATRIBUCIJA / DISATRIBUCIJA EMOCIJA

Atribucija je proces imenovanja, odnosno prepoznavanja osećanja. To je proces kojim svest prepoznaje određenu reakciju kao osećanje. Ovaj proces naravno može biti tačan i pogrešan. Svest može tačno prepoznati telesnu promenu i ispravno imenovati osećanje, ali može tu istu telesnu promenu prepoznati pogrešno kao neko drugo osećanje ili kao neku neemocionalnu reakciju i tada govorimo o disatribuciji. Poremećaji atribucije osećanja mogu se podeliti na ,,nečitanje,, ili ,,pogrešno čitanje,, telesne reakcije. Ako je svesna atribucija tačna, onda smo u prednosti jer svi nivoi sistema mogu se usmeriti na rešavanje prioritetnog zadatka, dok kod disatribucije različiti nivoi sistama mogu da uđu u stanje konflikta ili konfuzije jer prioritet koji je zadat emocijom nije prepoznat.

ANATRIBUCIJAOsoba koja nije svesna svojih emocija je u najvećoj meri u

njihovoj vlasti.

Nesvesne emocije izražavaju se u ponašanju, ali osoba ne poznaje pravi motiv svojih postupaka već ih naknadno sebi objašnjava. Primer: hipnoza.Prema nepisanom pravilu, emocije koje svest ne želi da pročita uglavnom se ne uklapaju u naš sistem vrednosti i mi ih odbijamo zbog toga. Neke osobe imaju negativan stav prema emocijama uopšte, tako da su sklone ignorisanju emocionalnih reakcija ili ih potiskuju. Kada potiskujemo emociju mi nismo svesni svoje emocionalne reakcije jer je ta emocija za nas apsolutno neprihvatljiva. To znači da bismo , postajući svesni svog osećanja, počeli o sebi vrlo negativno da mislimo. Da bi se to sprečilo, uključuje se mehanizam potiskivanja i emocija je odvojena od našeg svesnog Ja.

SOMATIZOVANJE OSEĆANJAPri somatizovanju se emocionalne telesne reakcije pogrešno čitaju kao neke neemocionalne telesne pojave. Svest tu reakciju može prepoznati kao bezazlen telesni oset ili kao znak nekog telesnog poremećaja ili bolesti. Primer: strah izaziva lučenje adrenalina, što dovodi do ubrzavanja rada srca. Osoba koja nije svesna da se mnogo uplašila, već samo registruje da joj srce radi vrlo brzo i snažno, to može protumačiti kao ,,predinfarktno stanje,, na šta će reagovati panično i tražiće da se pozove hitna pomoć. Tako se stvara konfuzija, jer je svest originalni strah pretvorila u strah od srčanih bolesti.

SPECIFIČNE NEPRIJATNE EMOCIJE

STRAHStrah je osećanje koje osećamo kada procenjujemo da je ugrožena

nekanaša vrednost, a mi se ne možemo suprotstaviti tome što je

ugrožava, alimožemo da se uklonimo iz te situacije.

Panika se oseća kada procenjujemo da je neka naša vrednostugrožena,da se ne možemo suprotstaviti tome što je ugrožava, i neznamo da li možemo da se uklonimo iz te situacije.

Užas je osećanje koje se javlja kada procenjumemo da je ugrožena neka

naša vrednost, ne možemo da se suprotstavimo onome što je ugrožava i

za nas nema izlaza iz te situacije.

STRAHStrah se oseća u odnosu na trenutnu

situaciju,ali se može osećati i u odnosu na budućnost

ionda je u pitanju strepnja, u okviru koje serazlikuju oprez, sumnja, trema, zabrinutost ianksioznost ili teskoba.

Strah je reakcija koja se javlja ovde i sada kada

smo suočeni sa opasnim objektom ili situacijom.Nije dovoljna samo procena dapostoji opasnost, već je potrebno da procenimo i da je sila koja nas ugrožavamoćnija od nas.

RACIONALAN I IRACIONALAN STRAHOsećanje straha je racionalno kada zaista postoji ugrožavajući objekat

ilisituacija i kada osoba zaista nije u stanju da mu se suprotstavi .

Pošto je naša procena uvek subjektivna, možemo se uplašiti i usituacijama u kojima nema objektivnog razloga za strah. Takav strah

čijalogika nije razumljiva ni nama samima, naizva se iracionalni strah.

Nekada je strah razumljiv jer zaista postoji mogućnost da nas neštougrozi, ali je nerazumljivo što sebe doživljavamo potpuno nesposobnim da se suprotstavimo izvoru opasnosti.

Primer: panični strah pri susretu sa paukom ili škorpijom čiji ujedrealno može biti opasan, ali koje mi možemo da zgazimo.

PRETERANI STRAHPreterani strah se može odnositi na situacije u kojima osoba nemarazloga za strah, ali se ipak plaši ( greška apercepcije) ili ima razloga zastrah, ali se plaši preterano ( greška valorizacije sa ili bez prethodnegreške), ili u kojima svoj strah ispoljava na socijalno neprihvatljiv način.

Kada se neko često i neadekvatno plaši onda govorimo o crti ličnostikoju nazivamo plašljivost. Ovakve osobe ili druge ili svet doživljavajukao opasne ili sebe vide kao nemoćne i nesposobne.

Strah se može prigušivati ili postiskivati usled različitih fantazija. Neke osobe veruju da je pokazivanje straha znak slabosti i kukavičluka i da bije značajni drugi zbog toga odbacili kao manje vrednu, kao i da bi ihstrah kada bi ga irazili preplavio i da bi mogle da izgube razum i slično.

MASKIRANI STRAH Kada nismo svesni osećanja straha, treme ili anksioznosti već samonekih telesnih reprezentacija ovih osećanja, tada te osete nazivamoekvivalentima straha. Reč je o maskiranom ili somatizovanom strahu,jer se pojavljuje samo njegova somatska komponenta koju ne pratementalni sadržaji. Ovo se dešava osobama za koje strah nije

prihvatljivoosećanje. Izolovane telesne manifestacije strha mogu da se jave u gotovo svimorganima. Evo nekih:- Suvoća u ustima- Ubrzan srčani rad- Naježena koža- Podrhtavanje prstiju- Česte stolice- Gubitak apetita

MASKIRANI STRAH U ovom slučaju osoba svoj strah doživljava kao telesni simptom, a nekao emociju ona nije svesna da se radi o reakciji straha na neku životnusituaciju, tako da sam ,,simptom,, može postati uzrok novog straha.

Primer: tahikardija za koju osoba nije svesna da se javlja kao reakcijana neku situaciju, postaje razlog za strahovanje osobe jer joj je ,,srcepopustilo,,. Sada ova osoba ima dvostruki problem, čime se dodatnozbunjuje, jer je manifestacija ili posledica prvog straha postala razlogdrugog. Posledica je da se osoba, umesto da se bavi primarnimproblemom, sada bavi svojim zdravljem.

Ovaj mehanizam pomaže osobi da prevaziđe mučnu i neodređenuapstraktnost koja nastaje zbog njene nesposobnosti da definiše vezu između svog osećanja i problematične životne situacije. To su osnovni razlozi zbog kojih se različita osećanja straha somatizujukao telesni simptomi.

OSEĆANJE KRIVICEKada procenjujemo da smo nekim svojim postupkom neopravdanouzrokovali štetu i izazvali nečija neprijatna osećanja, osećamo krivicu ilisamoljutnju. Ovo osećanje socijalizovanu osobu motiviše da nadoknadi štetu, izrazisaosećanje sa oštećenim i promeni ponašanje koje je dovelo do štetnihposledica. Da bi neko mogao da oseti osećanje krivice mora u sebi imati psihičkesturkture koje to omogućuju, a koje sadrže socijalne norme ivrednosti.One nastaju tokom procesa socijalizacije, pa propusti uvaspitanju deteta mogu dovesti do nedostatka u njihovom formiranju.Ovakva odrasla osoba postaje samoživi pojedinac koji nema obziraprema drugim ljudim, prema kojima ne pokazuje ni elementarnoljudsko saosećanje, jer ih doživljava kao konkurente.

OSEĆANJE KRIVICEU formiranju ovih mentalnih struktura koje omogućuju osećanje kriviceključnu ulogu imaju zabrana i kazna. Roditeljska zabrana određuje koja su detetova ponašanja nepoželjna i neprihvatljiva, a kaznom sesankcioniše kršenje zabrane.Treba razlikovati infantilno osećanje krivice od odraslog osećanja krivice. Naime, infantilna krivica podrazumeva da osoba ne razlikuje sebe odsvog ponašanja, te tako svaku kritiku ponašanja doživljava kao kritikuličnosti i oseća inferiornost u odnosu na osobu koja je kritikuje. Pošto jeto vrlo neprijatno osećanje, osoba teži da ga izbegne, te tako ne prihvatani odgovornost za svoje postupke, jer je ne razlikuje od osećanjainferiornosti. Ove osobe se uvek kada načine neku grešku osećaju kaoda su vrlo loše osobe i misle: ,, Drugi vide da ja nisam dobar, da sam

glup ililoš...,,

ADEKVATNO OSEĆANJE KRIVICEAdekvatno je ono osećanje krivice koje:- Osoba oseća u situaciji u kojoj je perkršila neku svoju,

društveno razumljivu moralnu normu,- te je tako nastala neka šteta, zbog koje će neko patiti.- Ovo osećanje svojim intenzitetom i trajanjem odgovara

veličini prekršaja i štete .- Izražava se na socijalno prihvatljiv način.

PRETERANO OSEĆANJE KRIVICEKada procenjujemo zašto u nekoj situaciji osoba reaguje preteranim ineadekvatnim osećanjem krivice, zaključujemo da je to rezultatiskrivljenog tumačenja realnosti ( pogrešne apercepcije) ili preteranogvrednovanja ( greška valorizacije).

Preterano vrednovanje je rezultat previsokih kriterijuma koje osobasebi postavlja i u odnosu na koje ocenjuje svoje ponašanje. Ovi kriterijumi se uglavnom odnose na perfekcionizam pri izvođenju nekeaktivnosti i na izazivanje tuđih neprijatnih osećanja.

Preterana krivica može biti u vezi sa jednom važnom situacijom ilipretežan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Nju osoba može doživljavati kao svoj problem ili ne.

PRETERANO OSEĆANJE KRIVICEPostoje ljudi koji imaju problem sa osećanjem krivice jer

smatraju dasu krivi ako u nekoj situaciji ne urade sve što mogu, da spreče ili

ublaže negativnu posledicu. Zbog toga se oni optužuju na sledeći način:

,,Samoda sam uradio ovo.,, ili ,,Da bar nisam uradila ono.,,Nakon nekog vremena oni razmišljaju o raznim mogućnostima i

uviđajusvoje ,,greške,,. Međutim postoji velika razlika između praktičnobeskonačnog broja različitih mogućnosti i prilično ograničenih

dužnosti.

Primer: odrasla ćerka koja se oseća krivom što bolesnu majku neposećuje više puta dnevno, odnosno svaki put ,,kad može,,.

PRETERANO OSEĆANJE KRIVICENekada ljudi pokazuju da se osećaju krivima i za ono što je izvannjihove zone odgovornosti. Oni se dakle smatraju odgovornim i za

ononad čim nemaju kontrolu ( npr. postupci drugih ljudi ili događaji). Do ovoga često dolazi kao posledica roditelja koji deci pripisuju

velikuodgovornost. Tako , ako roditelji neke svoje odgovornosti delegirajustarijem detetu, smatrajući ga odgovornim i dajući mu određenedužnosti za manje dete, kod njega se razvija preterana odgovornost

i preterana savesnost. Vrlo je verovatno da će ovakvo dete kada odraste imati problema saosećanjem krivice.

POTISKIVANJE OSEĆANJA KRIVICESuprotno prethodnim osobama, postoje osobe koje po pravilu gotovonikada nisu krive, a koje, dokazuju krivicu drugih. Uvek je neko drugiodgovoran za njihove propuste ili greške, bilo da je to druga osoba ilisama situacija. Činjenica da ove osobe nikada ne priznaju sopstvene greške, već stalnookrivljuju druge, pokazuje da se one panično plaše osećanja krivice. Oneće pokazati ljutnju, bes, pa čak i tugu, ali ne i osećanje krivice. Njihovsistem vrednosti je izuzetno strog, što se vidi kada okrivljuju druge, iu tome leži razlog zbog kojeg bi njihova sopstvena krivica bila ravnakatastrofi, tako da oni svoje kriterijume usmeravaju ka drugima, a ne kasebi. Iako ne pokazuju krivicu, ove osobe su sposobne da osete infantilnu krivicu,te zbog toga sebi i dokazuju da se njihovi kriterijumi ne mogu primeniti nanjihove postupke. U pitanju je nesvesni mehanizam odbrane, kojim sesprečava osećanje bezvrednosti koje ovi ljudi izjednačavaju sa osećanjemkrivice.

TUGA ILI ŽALOSTOsoba oseća tugu u situacijama ukojima procenjuje da nepovratnogubi nešto što joj je vredno, a za

štaje emocionalno vezana. Žalost nam pomaže da shvatimokoliko nam je bilo vredno ono štosmo izgubili, i tako nas dovodi uvezu sa našim sistemomvrednosti.Funkcija ovog osećanjaje da nam omogući da seemocionalno razvežemo od izgubljenog objekta kako bismo

bilispremni za nova vezivanja.

TUGA ILI ŽALOSTJedna od osnovnih funkcija tuge je preispitivanje i restrukturacijavrednosnog sitema osobe. Pošto emocije osećamo samo u

situacijamakoje su nam važne, tužni smo samo onda kada gubimo nešto što

nam jejako vredno.

Ovi principi deluju jednostavno i logično, i mi ih uglavnomnismo svesni, nego ih primenjujemo nesvesno i intuitivno. To znači da je moguće da nas osećanje tuge iznenadi, dakle dapostanemo tužni zbog nečega što u našoj svesti nije zauzimalo nekoposebno važno mesto.

U tim situacijama upravo je osećanje tuge unutrašnji signalnašoj svesti da smo izgubili nešto što nam je važno.

ADEKVATNA TUGADa bi osećanje tuge bilo adekvatno treba da zadovolji sledeće

uslove:- Mora postojati gubitak nekog značajnog objekta;- Jačina tuge treba da bude u skladu sa značajem tog objekta;- Način izražavanja tuge treba da bude socijalno prihvatljiv;- Dužina trajanja tugovanja treba da bude u skladu sa

socijalnim očekivanjima.

NEADEKVATNA TUGAOsoba koja preteruje u količini svog tugovanja to može raditi na

sledeća dva načina: - Može reagovati preterano snažnom ili nekontrolisanom tugom.- Vremenski period tugovanja može biti preterano dug.

Osoba koja reaguje preterano snažnom tugom, verovatno sumiraosećanje tuge koja se javlja kao reakcija na gubitak u sadašnjosti

satugom koja dolazi iz njene prošlosti, a koja nije prorađena. Ovi ljudimogu reagovati vrlo intenzivno na veoma male povrede.

Teško je odrediti da li neka žalost predugo traje. Presudni sukulturološki faktori, jer u svakoj kulturi postoje obrasci kojima se

procestugovanja pretvara u socijalni čin.

NEGACIJA TUGOVANJA Osobe koje žele da budu jake teže da stoički podnose gubitke važnihobjekata, jer bi doživljavanje i izražavanje tuge značilo njihovu slabost imanju vrednost. Ove osobe pokazuju indirektne znakove tugovanja u vidu tužnih snova,plakanja tokom nekih scena u filmovima i sl. One su svesne neprijatnogosećanja koje osećaju , koje je nekad nedefinisano, a nekada prepoznajutugu. Postoji dakle razlika između potiskivanja i prigušivanja tuge.Osobe koje tugu prigušuju, svesne su da je osećaju i dozvoljavaju sebi dabudu tužne i plaču kad su same i nisu izložene tuđim pogledima, dokosobe koje tugu potiskuju to ne čine nikada. Karakteristično za osobe koje potiskuju tugu je da one potiskuju iprijatna osećanja, jer je blokiran pristup svim emocijama, kako ne bidošlo do doživljavanja negativnih emocionalnih stanja.

LJUTNJA I BES

Ljutnju osećamo kada procenjujemo da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku našu vrednost. Bes je veoma snažna ljutnja.

Izražavanje ljutnje ima funkciju zahteva upućenog drugoj osobi da promeni ponašanje.

Na telesnom nivou ljutnja dovodi do brzih promena u organizmu koje omogućuju osobi da iz niskog stepena atkivnosti pređe u visoki. Psihološki- svrha ljutnje je u određivanju granica našeg Ja. Socijalni aspekt ljutnje povezan je sa osećajem moći, ljuti se samo onaj ko se oseća moćnim, tako da je ljutnja povezana sa osećanjem lične važnosti i značaja.

LJUTNJA I BES

Ovo osećanje razvojno potiče iz osećanja iritacije ili osećanja frustriranosti. Kada neka prepreka ne dozvoljava detetu da ostvari neku svoju želju ili potrebu, ono se oseća frustriranim, a ukoliko procenjuje da je dovoljno jako ili moćno da je ukloni, ono će pokušati da to i uradi.

LJUTNJA I BES

Nesocijalizovana ljutnja- oseća je osoba kada procenjuje da neko slabiji od njega ugrožava ispunjenje neke njegove želje. Istovremeno se oseća moćnim da slabijeg natera na promenu ponašanja. Ova vrsta ljutnje karakteristična je za decu i nesocijalizovane odrasle.

Socijalizovana ljutnja je moguća kada se akcenat pomeri sa moći na pravo. Dakle, osećaćemo je kada doživljavamo da nam neko uskraćuje neko naše pravo.

Ponašanje karakteristično za osećanje ljutnje je agresivnost. Agresivno ponašanje čine neverbalni i verbalni signali kao i fizičko nasilje.

ADEKVATNA LJUTNJA

U stvarnosti postoji ugroženost neke naše vrednosti.

Ta ugroženost je zaista neopravdana.

Intenzitet i trajanje ljutnje odgovaraju stepenu stvarne ugroženosti.

Ljutnja je izražena pravoj osobi.

Ljutnja je izražena na socijalno prihvatljiv način.

Izražavanje ljutnje utiče na drugu osobu da promeni ponašanje.

NEADEKVATNA LJUTNJA

Osoba se ljuti, a ne postoji realno ugrožavanje .

Postojeće ugoržavanje je reakcija na neku našu prethodnu akciju kojom smo ( prema mišljenju socijalne sredine) to ugrožavanje zaslužili.

Kada ugrožena vrednost nije razumljiva drugim ljudima.

Kada intenzitet i trajanje ljutnje nisu odgovarajući.

Kada se ljutnja izražava osobi koja nije odgovorna za nepoželjno ponašanje.

Kada je efekat izražene ljutnje pojačavanje nepoželjnog ponašanja druge osobe.

PREINTENZIVNA LJUTNJA

Neke osobe reaguju ljutnjom čim im nešto nije po volji, a hronično ljutiti ljudi prosto zahtevaju od sveta i drugih da im se pokore, da ih zadovolje i potčine se njihovim željama. Osnovna karakteristika ovih ljudi je da je kod njih teško primetiti neko drugo osećanje i da na svaku frustraciju reaguju ljutnjom. Kada osoba reaguje vrlo snažnom ljutnjom na neko ugrožavajuće ponašanje, često je u pitanju akumulacija osećanja ljutnje. Dakle, ljudi trpe neko vreme , ugrožavajuće ponašanje, a kada im je ,svega dosta, onda prasnu, često na potpuno iznenađenje okoline. Nekada ljudi svoje izlive ljutnje opravdavaju mišljenjem da se tako ,,prazne,, i čuvaju svoje zdravlje. To je međutim velika zabluda, jer su istraživanja pokazala da od srčanih oboljenja stradaju podjednako i oni koji se ne ljute i oni koji se hronično ljute.

POTISNUTA LJUTNJAOsobe za koje je osećanje ljutnje zabranjeno suočene su sa mnogim poteškoćama psihološke i socijalne prirode. To su ljudi koji ne umeju da zahtevaju od drugih da se ponašaju u skladu sa njihovim željama, a ne umeju ni da odbiju tuđe zahteve da se prilagode.Prigušivanje ljutnje vodi telesnoj napetosti koja može dovesti do pojave psihosomatskih poremećaja i bolesti. Ovi ljudi često imaju i osećanje manje vrednosti, preterano su uslužni prema drugima, skloni su da zanemaruju sopstvene želje , a agresivnost usmeravaju prema sebi.

PRAVILA ZA EFIKASNO VERBALNO IZRAŽAVANJE LJUTNJE

Poruka mora biti upućena na ponašanje druge osobe, a ne na njeno biće.Poruka mora biti jasno određena i razumljiva osobi kojoj je upućena. Potrebno je navesti i ponašanje koje je poželjno.Svoje utiske i pretpostavke treba prikazati kao takve, a ne kao činjenice o ponašanju drugoga.Poruka treba da je dovoljno snažna da kod drugog izazove minimalnu neprijatnost potrebnu za promenu ponašanja. Ako je preterano snažna, drugi će se naljutiti zbog toga i najverovatnije neće promeniti ponašanje. Poruka, vremenski treba da bude upućena što bliže nepoželjnom ponašanju. Reakciju naravno treba odložiti zbog nekih socijalnih situacija, ali ona treba da usledi brzo, čim se ukaže povoljna prilika.

KAKO SE OSLOBODITI LJUTNJE I BESAPrvo se zapitajte da li je ta ljutnja primerena. Vrlo često je naša ljutnja posledica našeg pogrešnog tumačenja događaja, do koga dolazi pod dejstvom pogrešnog mišljenja.

Naučite da koristite trenutak besa za postavljanje sledećih pitanja: Šta održava ovaj bes, šta je bio neposredni povod? Reči ili ton glasa?Koje misli mi prolaze kroz glavu? Šta sebi govorim da bih opravdala svoj bes?

Bes dobija neverovatan zamah hraneći se ovim mislima jer nas one navode da mislimo da nema nijednog drugog rešenja osim da eksplodiramo. Kada smo besni, obično nismo skloni tome da se vratimo sebi. Razmišljamo o osobi koja nas je razbesnela i o svemu što nas kod nje nervira, a te misli će samo još više rasplamsati našu ljutnju.

KAKO SE OSLOBODITI LJUTNJE I BESA

Naša svest je vrlo dobar saputnik besu, ona ga ne potiskuje, niti će ga odagnati. Ona služi samo da se brine o njemu. Možemo se skoncentrisati na svoje disanje i tako držati um budnim.

Sedite mirno i doživljavajte bes. Ne dopustite da vas on ponese ili da se upletete u razmišljanja o onome zbog čega ste besni. Koraknite unazad iz svojih misli, i posmatrajte ih kao misli. Budite sa tim iskustvom, ne razmišljajući o njemu. Budte svesni svega šta se događa u vašem telu, ali ne razmišljajte o svojim doživljajima.

Možete biti svesni svega šta se događa, a da se ne vezujete ni za šta. Ako osetite napetost, jednostavno je registrujte i primetite gde je osećate u telu. Možda ispod vaše ljutite reakcije postoji još nešto, neko drugo osećanje. Kada se u nama javi bes treba da budemo svesni da je bes trenutna energija koja nas pokreće i treba da je prihvatimo da bismo mogli da je pretvorimo u neki drugi oblik energije.

KAKO SAVLADATI NEPRIJATNE EMOCIJE Uočite kada imate neodgovarajuću emocionalnu reakciju. Jaka ljutnja na uobičajenu opasku ili duboka tuga kada neko odlazi na mesec – dva. Nekada to može biti emocija koja se ne uklapa u datu situaciju, ili otupelost u situacijama kada bi većina ljudi osetila emociju.

Postanite sabrani. Možete uočiti da delujete neadekvatno, dok ste još usred reakcije ili tek nakon nekoliko sati, pa i dana pošto se reakcija odigrala. Najbolje je, naravno, postati toga svestan tokom reakcije i taj uvid iskoristiti kao signal da se usredsredimo. Kako raste naša sabranost pažnje, tako ćemo biti u stanju da primetimo svoje reakcije sve ranije.

KAKO SAVLADATI NEPRIJATNE EMOCIJEUočite šta osećate. Obično se radi o mešavini osećanja, od kojih su neka snažnija u odnosu na druga. Možete osetiti bes kao najočigledniju emociju, ali otkriti i mešavinu povređenosti i tuge koji stoje iza besa.

Osvestite o čemu mislite . Postoje različiti nivoi razmišljanja tokom burnih reakcija. ,,Ne može da se ponaša ovako prema meni.,, je misao koja podgreva naše osećanje ljutnje. Izuzetno snažne reakcije bilo koje vrste, često su znak da ono što se dogodilo nosi u sebi dublje simboličko značenje za nas i da intenzitet emocionalne reakcije svoju snagu pronalazi u simboličkoj realnosti, a ne u onome što se stvarno događa. Naše automatske misli, obično se kreću oko simboličke stvarnosti, tumačeći ono što se događa iz te perspektive. Napravite pregled situacije i razmislite da li uzimate u obzir sve raspoložive informacije.

KAKO SAVLADATI NEPRIJATNE EMOCIJEBudite svesni svojih postupaka i impulsa. Postoje očigledni načini kako se ponašamo, ono što smo rekli, kako smo to rekli i kojim tonom, ali tu je i suptilniji nivo, recimo impulsi koje smo osetili, a nismo ih sledili.

Preduzmite korake da ublažite neprijatno raspoloženje umesto da mu dozvolite da određuje način na koji ćete delovati. Prebacite se u stanje veće sabranosti i posmatrajte svoje osećanje, umesto da njime budete poneseni. Možete li da iskoračite iz onoga što vas uznemirava, tako što ćete otići na neko drugo mesto u kući ili prošetati. Iskorak možete učiniti i u sopstvenom umu, tako što ćete duboko udahnuti.

Uočite kako se vaše reakcije menjaju. U ovom koraku možemo da primetimo kako time što smo postali svesni svojih potencijalnih reakcija, popušta stisak uobičajenog načina ponašanja i menjaju se naše reakcije, postajući pozitivnije i bolje prilagođene.

Ako znamo kako da svaki trenutak živimo probuđenog uma, bićemo svesni toga šta se dešava sa našim osećanjima i opažajima u sadašnjem trenutku i nećemo dozvoliti da se u našoj svesti stvaraju čvorovi. Isto tako, ako znamo kako da posmatramo svoja osećanja, pronaći ćemo korene dugogodišnjih unutrašnjih formacija i preobrazićemo ih, čak i one koje su postale prilično čvrste.

Tič Nat Han

Centar za obrazovanje i razvoj Centar Prozor

Suzana Vemić, psiholog

Health & Medicine

Neprijatne emocije i šta sa njima