El camino,jedan odputeva

Etela Farkašova

Etela Farkašova

El camino, jedan od puteva

U trpezariji, osim njih, skoro da više nikog nijeni bilo a njih dvoje kao da su toga jutra bili us-poreniji, razvučeniji u pokretima, govoru i ges-tima. To nije bilo bez razloga. Prethodnogdana V. je imao predavanje do kojeg mu jeveoma stalo i koje ga je, van svake sumnje,dosta izmorilo. Nije više onako kao u mladosti,iscrpi i manji napor od predavanja na ple-narnoj sesiji međunarodnog simpozijuma,posle kojeg su usledile duge diskusije. Čak iuveče, posle završetka zvaničnog programa,muž nije mogao da se odvoji od grupice kojaje vodila raspravu: pitanja, hipoteze kako bidrugačije mogli da se interpretiraju rezultatieksperimenata ili do kakvih bi rezultata moglada dovede delimična izmena polaznih pret-postavki... Tapkala je podalje od vatrenih diskutanata ipomalo im je zavidela jer je, takođe, volelasvoj posao, ali ovako se udubiti u prob-lematiku, zaboraviti na sve ostalo, na primerna obećanje da će uveče izaći u šetnju u grad,makar i kratku...! Želela je da prve utiske izovog legendama obavijenog grada dožive za-jedno. Osetila je razočarenje. Opet će sve os-tati samo na želji. Brzo je izašla napolje da,makar malo, prošeta trotoarima oko hotela.Znala je da se diskusija neće brzo završiti.Navikla je, tokom svih tih godina, na neštoslično, od simpozijuma do simpozijumasituacije koje se ponavljaju, ali, uprkos tome,volela je da prati svog muža na putovanjimajer su to bile od retke prilike da se pobegne odsvakodnevnog stereotipa, poslovnog idomaćeg, da se upijaju doživljaji u novoj,nepoznatoj sredini, za smireno razmišljanjesmešteno u neotrcane okvire… Ispijaju kafu, V. uzima u ruke omot sa pro-gramom simpozijuma a ona se, kao svakojutro, penje gore u sobu, stavlja u torbicu kartugrada, flašicu sa mineralnom vodom, ponekikeks, prvu pomoć, kako njenoj u porodiciuobičavaju da kažu, u slučaju da će joj zatre-bati okrepljenje, a u blizini neće biti ničeg štobi odgovaralo njenim predstavama a i njenomnovčaniku Pazi se, reče muž, pre nego što je otvorio

vrata konferencijske sale, u kojoj će provestivreme sve do večera.Prati ga do praga prostorije, potvrdno klimaglavom, i ti. − Ja? – nasmeši se, pa ja ne idem u grad, os-tajem ovde, u zgradi.− Ipak − reče, i krene prema liftu.

***Na autobuskoj stanici ispod staklenog krovačeka nekoliko ljudi. Mora da pazi da uđe uodgovarajući autobus i zato je sinoć sa karteispisala trase koje bi je trebale dovesti direk-tno u centar. Seda odmah iza šofera da bi odnjega, ako zatreba, mogla da dobije informa-cije. Put bi trebao da traje skoro pola sata paima dovoljno vremena da se orijentiše umaršruti, naslanja se na sedište i posmatraulice u periferijskom kvartu, kojima autobusprolazi. Obradovala je mogućnost da poseti Santijagode Kompostela od prvog dana kada je njenmuž došao sa vešću o simpozijumu i sa pitan-jem da li želi da ga prati na ovom putovanju. Ogradu je, još ranije, mnogo čula, ponešto ipročitala, ali od onog dana počela je planskida skuplja materijale iz kojih bi mogla dasazna, više nego iz turističkih priručnika, o is-toriji grada, o sudbini sveca, koji je postaotemelj slave Santijaga. I sada se raduje, ali,ujedno, i strepi da će ovih nekoliko dana bitiisto onako kao u sličnim slučajevima kadasupruga prati na simpozijume i konferencije ikada biva, od jutra do večera, ostavljena samasebi. Razmišlja da li će ovoj grad u severoza-padnom kraku Španije da je osvoji, da li će daprivuče njenu pažnju do te mere da dani, kojije očekuju, budu za nju pravi doživljaj, da bi,na taj način, uspela da zaboravi probleme kojije ostavila kod kuće, da se opusti, razonodi,ali, pre svega, da ne zažali što je prihvatilapoziv supruga na ovo putovanje.U stvari, ne bi trebala da se plaši jer voli daotkriva nepoznati grad tačno onako kao sada,sopstvenim tempom i prema svom izborutrasa, postepeno i polako, bez ikakve žurbe i,na kraju krajeva, i bez unapred tačnijeodređenog plana. Da luta ulicama ili da uđe uneki mali bistro na kafu i posmatra prolaznike,sluša ih, iako iz njihovih razgovora razabiresamo poneke reči, da u svojim predstavamazamišlja njihove sudbine, da udiše atmosferu

ulica, kuća, parkova…Takva putovanja su jojnajdraža. Posete muzejima i galerijama je, u zadnjevreme, već umaraju, zamara je već i samapomisao na to da bi trebala da ih razgleda štodetaljnije, da od izloženog upamti što više,razvrsta i trajno ureže u svoje sećanje, a njenopamćenje je sve slabije i iz njega, ponekad,samo uz veliki napor, može da iskopa naziveknjiga ili imena ljudi i, razume se, najmanje utome uspeva u situacijama kada nečega trebada se seti tokom predavanja u diskusijama sastudentima… Njeno pamćenje joj sve višepravi razne zavrzlame. Lekarka, neurolog jeumiruje, ali uprkos njenim uveravanjima i do-brim rezultatima testova, na koje je slalačitavo proleće i koje je, konačno, i završila,ona, uprkos svemu tome, zna o čemu se ovderadi. Autobus se približava centru. Ona pažljivoprati stanica da ne bi propustila onu pravu, aliipak, da bi bila sasvim sigurna, vadi iz džepapapirić na koji ih je sinoć zapisala tačno onimredosledom kako dolaze od hotela, koji senalazi onako nekako po strani, sve do istori-jskog centra grada. Maksimalno se koncen-triše jer na sledećoj stanici treba da izađe. Na ulici je obli topao vazduh, još nije podne,ali sunce već peče dosta jako. Pogleda okosebe i uputi se prema katedrali sv. Jakova.Počinje svoje prvo samostalno razgledanjegrada. Zaustavlja se ispred monumentalnegrađevine oko koje stoje više razmaknutihgrupica koje se komešaju. Velikim trgom ori sežagor, u kojem se stapaju najrazličitiji jezici za-jedno sa škljocanjem fotoaparata i zujanjemkamera. Duboko udahnu vazduh. Saradoznaloću očekuje da li će da se ispunenjena očekivanja, koja je u svojoj mašti stvo-rila još pre polaska na put, da li će i ona daoseti onu jedinstvenu, specifičnu atmosferunabijenu prisustvom ljudskih nada i rešenjemsa se krene za njima, koje je čine posebnom,o kojoj je čitala i o kojoj su govorili oni koji suovaj grad već posetili. Nije prošlo ni mesec dana od prikazivanjadokumentarnog filma na televiziji o onima kojisvake godine kreću na hodočašće u ovaj grad,stotine hiljada ljudi sa kugle zemaljske sa svihkontinenata, bez obzira na uzrast, verois-povest. Putuju da bi pronašli nešto što im je u

njihovom životu do tada nedostajalo ili,možda, samo zato da bi tražili, da bi doživeliono istinsko traženje i to više ne kao sredstvo,već kao sam cilj, koncentrisani jedino na tosvoje istraživačko putovanje, za koje usvakodnevnom životu nema vremena, snage,niti strpljenja, na traženje smisla svojihdotadašnjih napora kod traganja za saminsobom.El camino... autori dokumentarnog filmaobraćali su se raznim hodočasnicima:mladima, većinom zaljubljenim parovima, kojisvojim hodočašćem žele da potvrde svojuljubav, možda i čitavu svoju budućnost, aliobraćali su se i usamljenim, bolesnim,nesrećnim, kojima hodočašće pruža nadu zapovratak zdravlja, a i nekolicini starijih ljudi ko-jima se njihov dotadašnji život čini prividno us-pešnim, uspelim, ali, uprkos tome, nekakoisuviše tesnim, teskobnim, žulji ih i oni žele daiskuse još nešto novo, oslobađajuće, nešto štoopušta. Neki se raspričaju, veoma otvoreno, osvojim čežnjama da upoznaju nešto što jedrugačije od svakodnevnog praktičnog životau vremenskom stresu, hektici-groznici užur-banog vremena, od života podređenom trci zanovcem, imanjem, raspričaju se o svojim težn-jama da upoznaju ono drukčije, novo, u koje birado poverovali u blagom smirenjuusredsređeni na sebe, na svoj unutrašnji svet.Drugi od oslovljenih se, pak, ograničavaju naodgovore od dve-tri reči, skrenu pogled, nežele sa se pred kamerom otvore, možda su iprema sebi zatvoreni. Izgleda da su u pravu bili oni koji su govorili ospecifičnosti atmosfere, oseća je posle prvihgutljaja kojima upija u sebe ovaj grad. Netreba žuriti – govori sebi – imam za to naraspolaganju skoro čitavu nedelju, polako,lagano ga treba udisati. U usporenom, za njutako neuobičajenom, tempu obilazi katedralu,zaviruje unutra, uđe a onda opet izlazi naulicu. Pred njom se otvara neobičan svet nakakav nije navikla, posmatra grupice turista-hodočasnika, koji se zaustavljaju pored skulp-turom sveca, neki ga pozdravljaju poljupcem,drugi, pak, dubokim naklonom ili dodiromglave, stavljenjem prstiju na stub sa statuom.U tom trenutku na licima imaju sasvim drukčijiizraz. Primećuje sitna udubljenja na stubuulubljena bezbrojnim dodirima. Najsnažnije na

nju deluje izraz odanosti, duboke valjda inepobitne. Stoji podalje i pogledom uranja ulica iz kojih zrači vera u tako koncentrisanomobliku u kakvom je, valjda, nikada pre toganije imala mogućnosti da sagleda. Intenzitet emocija osećanja čini deo ove jedin-stvene atmosfere, snaga vere u natprirodnemoći, ali, sinu joj, možda i u snagu ljudskogzajedništva, običnog, zemaljskog zajedništvau podnošenju najrazličitijih sudbina, ali i uupornom tkanju snova kojima bi moglo da seprekoračuje realno življenje, neizbežno,nepotkupljivo. Oni koji dolaze ovamo kao dačine posebnu zajednicu spojenu, pre svega,težnjom za smirenjem, zaustavljanjem,produhovljenošću, traženjem i približavanjemcilju, koji, možda, nije ni tačno definisan, već,pre svega, naslućivan. I o tome je već čitala,ali u člancima o Santijagu je pisano, presvega, o spoljašnjim, reklo bi se tehničkim as-pektima hodočašća ka statui sv. Jakova, ElCamino, Put francuski, Put porugalski, Srebrni– autori članaka su opisivali razlike uuslovima, kvalitetu, zahtevnosti pojedinihmaršruta, ali videti izraze lica onih koji su tajput ostvarili, pažljivo pratiti njihov pogled, to jeveć nešto sasvim drugoObilazi oko katedrale a onda se ponovo vraćana Praca do Obradoiro i sada već sa nekomneuobičajenom upornošću posmatrahodočasnike. Ovako su ljudi iz čitavog svetadolazili ovamo skoro hiljadu godina. Privlačeje njihovi pogledi, pokreti, način na koji pristu-paju kipu, način na koji ga se dotiču i kojimiskazuju svoje traženje, svoju težnju zapronalaženjem. Spontano se seti toga kako jenekada davno pokušavala da nađe svoj put,ne ovamo, ne u katedralu u Galiciji. Njen putje bio mnogo skromniji, manje zahtevan, nijenjime krenula iz svog grada, nije osetila na-pore dugog neudobnog putovanja, kojeiziskuje bogzna kakvo odricanje, savladavanjefizičkog napora. Jednostavno je (svesnaodređenog rizika) krenula na drugi fakultet kojise, takođe, nalazio u starom delu grada kao ionaj na kojem je već studirala. Odvela jetamo, takođe, težnja za traženjem, ciljevi kojeje sebi, pre toga, postavila je, odjednom, višenisu zadovoljavali, znanja koja je tamo steklanisu je njima približavala. Poželela je da kreneza nečim drugim, dubljim, kompleksnijim a,

naročito, ličnijim saznanjem, da zaviri u nje-gove temelje, dotakne ih. U jedno vreme jeverovala da bi se to moglo postićiproučavanjem starih religioznih tekstova.Poželela je da to i pokuša. Na onaj drugi fakul-tet povela je čežnja za apsolutnim saznanjem,za sigurnošću. Tada je još čeznula za njome iverovala da će je tamo naći. Pokušala je, alisve je ispalo potpuno, potpuno drugačije.Usredsređena na lica hodočasnika ihodočasnica, možda im pomalo i zavideći, za-mišlja da je jedna od njih, da je ka kipu sv.Jakova putovala, takođe, iz drugog kutkaEvrope, umorna, prašnjava sa bolovima unogama, ali sa nadom u trenutak duhovnogpročišćenja, prosvetljenja a, možda, ipreokrata. Zamišlja da veruje kao oni, da,uopšte, ne sumnja u svoju veru i sigurnostkoju ona pruža, da, uopšte, ne sumnja ni u toda je El camino ovamo, u ovaj grad, u ovu kat-edralu, “camino“ u bilo kojem kakvom obliku,stvarno onaj pravi put traženja.

***Luta po Santijagu, s vremena na vremedozvoljava sebi malu pauzu u hodanju. Sedneu park ili uđe u bistro u tihoj uličici, razmišlja otraženju svog vlastitog puta, o skretanjima izaobilaznicama na njemu, ali i o vremenu kojejoj se u početku činilo izgubljenim, suvišnimproćerdanim i u kojem je tek kasnije počela daotkriva nešto što je za nju, ipak, bilo značajno,iskustvo koje je predstavljalo dalji korak nanjenom putu…A onda opet nastavlja sa obilaskom ulica, tr-gova, sluša starinsku keltsku muziku, koja seprosipa iz svake kafanice, iz svake radnjice sasuvenirima, muva se po pijaci, po krivudavimtrotoarima obrubljenim, sa obe strane, starimkućama sa zatvorenim drvenim prozorskimkapcima, balkonima posutim rododendronima,muskatlama sa velikim cvetovima i drugim,njoj nepoznatim cvećem, iz kojeg se širi opo-jan slatko-opori miris. U tim kućama, otrcanim ili i renoviranim kaoda se spajaju vremena nekoliko vekova, savSantijago deluje na nju kao prostor u kojemdolazi do prekoračivanja vremena. Ponekad,kada se zagleda u neku od kuća jasnoobeleženom vremenom, kao da iz njenogpamćenja izviru slojevi zaboravljenog, zatr-

panog u njoj negde duboko, u takve dubine ukoje se u svakodnevnom životu ne zahvata. U određenim trenucima čak posumnja da li jeto, uopšte, ona, umorna posle celodnevnihobilazaka grada po suncu, vrućini, po vrelimtrotoarima, sa rojem misli u glavi, izmorena,ali, ujedno, nekako posebno mirna, kaorasterećena. Onda, predveče, ulazi u autobuskojim se vraća u hotel gde se održava simpoz-ijum. Odmah prvo veče njenu pažnju privlači staragospođa na sedištu preko puta njenog.Uopšte se ne uklapa u ovaj moderan autobusu poludugoj crnoj elegantnoj haljini, koja je većodavno izašla iz mode a čija namena nije nibila da se nosi svakodnevno, sa gustom srebr-nastom kosom začešljanom nagore, saupadljivim zlatnim priveskom na vratu. Kadase ne bi nalazila u gradu u tuđini, sigurno bi sezapitala odakle joj je to lice poznato: oči, usta,oštar nos, kao da je sve to već negde videla.Žena je posmatra od trenutka kada je ušla uautobusu, ali tek onda kada je odabralasedište naspram nje, tek onda joj se osmehnu.Osmehuje joj se velikim crnim očima onakokao što se, obično, osmehujemo nekome kogapoznajemo i radujemo se što smo seneočekivano sreli. Iznenađeno joj uzvraćaosmeh a žena, iznenada, izgovori nekolikoreči od koji ona razabra jednu jedinu, casa,kuća, možda dom. Ćutke joj još uvek uzvraćaosmeh a žena nastavljada priča kao da jeponovljeni osmeh ohrabrio. Iz njenih ustaizlazi bujica reči. Sluša koncentrisano, ali ondaodmahuje glavom da bi joj dala do znanja daje ne razume, ali ona kao da na to ne obraćapažnju, priča dalje, tiho, ali ne manje uporno.Oseća da su reči, stvarno, upućene njoj, tažena želi nešto da joj kaže, nešto što smatraznačajnim i kao da ne želi da shvati da je onane razume. Uporno ponavlja reči u koje, činilose, stavljala neku poruku.Blag, ali veoma istrajan, osmeh u njoj izazivadrhtavicu, posebno drhtanje kao da je njenimtelom prošao talas elektriciteta. Prsti, zapešće,dlan, sve je to, na trenutak, utrnulo a tekpostepeno se ponovo opuštalo. Pomalo je taneprijatna drhtavica uplaši, međutim usledećem trenutku u strah unosi prijatnouzbuđenje. U njoj jača osećaj da je ženu kojasedi na autobuskom sedištu naspram nje

negde već srela, čak da su se često sretale.Učini joj se da se nejasno seća njihovihnekadašnjih razgovora, da o sebi znaju dostatoga, da su se njihovi životi već negde sreli uzajedničkoj tački preseka kao dve paralele, ilibar sebi približili. U tome nije bilo nikakvelogike, ali učini joj se da negde duboko u njojdremaju nejasne slike. Ne bi bila u stanju datačno identifikuje njihove forme, ni veze, ali unjihovo postojanje skoro prestaje da sumnja.Padaju joj na pamet čudnovate misli opamćenju koje prevazilazi individualnu svest iu koju kao da se ulivaju mnoge individualnesvesti, mešaju se u njoj, preklapajućimeđusobna razgraničenja, sjedinjuju se u njoj;o nekom prapamćenju u čijem stvaranju, naneki poseban način, učestvuju pojedinačneegzistencije a onda iz nje uzvratno crpe uza-jamno spojene.Te misli su je pomalo zbunile, ali uzvrati ženiosmeh i, pre nego što će izaći, lako joj se pok-loni a kada već stoji na trotoaru vidi kako jojžena iz odlazećeg autobusa još mahnu. Opetima osećaj da joj pokretom ruke daje nekoznamenje verujući da će bar to da shvati. Posle povratka u hotel, u prvom trenutku jepoželela da mužu ispriča čudnu epizodu iz au-tobusa, ali vidi da je njen suprug u mislimanegde drugde i posle nekoliko reči zaćuta. V.to ni ne primeti, u rukama drži zbornik saže-taka sa simpozijuma i potpuno je udubljen učitanje.

***Sledeće večeri ponovo se vraća sa lutanjagradom, opet ulazi u autobus na onoj istoj linijii kada seda na prazno sedište skoro odmahiza šofera, sa zaprepašćenjem, koje se pret-vara u smešu ponovo izazvanog straha ipojačanog uzbuđenja, ugleda na sedištunaspram sebe staru gospođu.Na sebi ima istu poludugu crnu haljinu kao ijuče, osmehuje joj se, još ljubaznije negoprošli put i, dok se pribere od iznenađenja,žena joj se obrati onako kao da nastavljajučerašnji razgovor, koji je, u stvari, bio njenmonolog. Priča tihim melodičnim glasom kaoda ne želi da se odrekne svog pokušaja da je,ili njih obe, bujicom reči vrati u vreme koje jeza nju, očigledno, bilo veoma važno.Tihe, ali istrajne reči je obleću, protiču oko nje

kao da traže puteljak ka njoj, istrajno dubejamnice koje bi ih trebale dovesti u njenuneposrednu blizinu, da se uliju u nju. Zbunjenoodmahuje glavom, ali to ženu ne zaustavlja upričanju. Čini se da joj želi ispričati neki davnidogađaj, da želi da je napomene, kao da se,odjednom, našla u snu, da je to još stalno ona,ali, ujedno, kao da se u nju smešta neko drugi,druga žena sa drugačijom prošlošću i drugompričom.U glavi joj sinu misao koje više ne može da seoslobodi. Mi se, izgleda, stvarno poznajemo,reče sama sebi, tačnije poznavale smo se,nekada davno, u vreme kada smo živele uistom gradu, u istoj kući. U ovom gradu, većpočinje da se priseća, da, imale smo malebalkone jedan pored drugog, obasute cvećem,jedan više od drugog, tačno onakve kakve jemalopre videla na ulicama, na kući kod koje jezastala i dugo je posmatrala. Na nešto jepodsećala. Kako to da ne može da se setiimena tih cvetova?Ponire u uspomenama sve dublje u sebe.Odjednom vidi sebe kao malu devojčicu, kojaje toliko volela da čita da bi još i na ručak na-jradije dolazila sa knjigom u ruci. Uspomenese razdvajaju. Ima osećaj kao da je ponovoona devojčica sa mašnom u kosi i kao da unjoj oživljava stara dečija navika da beži upredstave pozajmljene iz knjiga, da balansiraizmeđu realnosti i fikcije, da glasno razgovarasa likovima iz knjiga koje je baš tada čitala.Navika koja je nekada veoma uznemiravalanjenu mamu. Sa kime to razgovaraš? – pitalabi je kada bi je, ponekad, zatekla kod onihčudnih razgovora, a ona bi samo sklapala očipostiđena što je njena tajna otkrivena,postiđena i ljuta... Jedna uspomena prekriva drugu a ondapočinju da se stapaju. Gde je sada njenomesto, gde se, u stvari, nalazi? Jednim delomsvoga bića postaje svesna da je misli opasnoudaljavaju od realnosti, da se otima kontrolizdravog razuma, ali drugim delom, koji u njojsve više jača, ponire u dalji roj uspomena,dublje i dublje. Priseća se slika stare, već po-malo oronule, kuće sa uzanim doksatima, saukrasnim metalnim ogradama na balkonima.To cveće, već je skoro sigurna u to, zalivala jesvakog jutra, brinula se o njemu, razgovaralasa njime, ali imena…kako li se samo zvaše…

Pojedini slojevi njenog pamćenja počinju datrepere, vibriraju i onako treperavi, talasastipočinju bez ikakve njene intervencije da sepremeštaju − udaljeniji se međusobno prib-ližavaju i, obrnuto, oni koji su se međusobnododirivali povlače se na veću udaljenost. Nekise uzajamno toliko približavaju da počinju dase preklapaju, prepliću, stapaju, stvarajućinova raslojavanja. Iz ovakvih raslojenih poma-ljaju se slike, konture uspomena, uzajamne in-terakcije… da, tamo, na doksatu stare kuće,imale smo naviku da se zaustavimo na raz-govor – pomisli, ponovo sa osećanjem onogposebnog razdvajanja, rascepljenja svog bićana sadašnje i neko davnoprošlo. Žena se nijeni mnogo promenila, već onda kosa joj je bilaseda i haljina joj se čini poznatom. Osluškujenjene reči i kao da počinje da opipava, madanejasno, mutno, njihov smisao. Jačajuće vi-bracije a onda i novo uređenje slika, nove aso-cijacije satkane od komadića sećanja,iznenađujuće, koje, onako pomalo, izazivajunedoumicu. Dakle, ipak je nečega bilo: doksat,cveće, ova žena… trebala bi da pokuša kas-nije, posle povratka kući, da zabeleži ove vi-bracije, obuhvati ih rečima, spreči njihovnestanak, zaustavi tok vremena, sačuvatragove njegovog proticanja, zabeleži onumnogodimenzionalnost.Prenu se tek kada iza prozora autobusaugleda konture hotelskog kompleksa. Ovo jerealnost, vraća joj se jasna svest, sada većzna gde joj je mesto. Energično se uspravi,uputi se prema vratima, ali prilikom izlaska izautobusa se, ipak, pokloni i, opet, joj kroz pro-zor autobusa u odlasku, žena mahnu. A onda kada, manje od pola sata kasnije, ot-vara vrata na hotelskoj sobi ima osećaj da uprostoriju ulazi samo deo nje, možda polovinaili, čak, još manje. Drugi deo ostaje negdedrugde, u drugom prostoru i vremenu. Ovogaputa pred mužem o svom doživljaju radije nine počinje da priča. Sa jedne strane vidi da sesa predavanja i dugih diskusija svako večevraća umoran i neće da ga uznemirava, tolikoje umoran da je, verovatno, ne bi ni slušao asa druge strane nije sigurna u to šta bi, ustvari, trebala da mu kaže, kako sve to daopiše, kako da objasni. Sada, sa odstojanja, niona samo to ne razume u potpunosti. Pre spavanja seti se odlomka iz eseja njene

omiljene južnoameričke književnice:prisećanje je, u stvari dekodiranje ili, tačnije,novo kodiranje, napisala je ta književnica ujednom od svojih eseja, novo kodiranje koje,pak, važi samo u jednom, jedinom trenutku jersvaki tren nosi u sebi vlastiti kod. Tako nekakoje napisala, detalja teksta se ne seća, seća sesamo glavne ideje, koja na nju ostavila utisakveć kod prvog čitanja i kojoj se, s vremena navreme, vraćala. Svaka uspomena jezarobljena u svoje vreme, razmišlja dalje, neume tačno da se seti da li je i ovo napisalaona književnica ili su to njene sopstvene misli.Sasvim na ivici sna još u duhu čuje svoje rečida je napor da se premoste pojedina vremenaveoma nesiguran, ponekad, čak, da se pre-moste pričanjem ili pisanjem, pomisli, i opet nezna čije reči ponavlja, tuđe ili sopstvene… pri-ča-njem – i-li-pi-sa-njem… odjekuje u njoj jošza trenutak, onda se na pozadini predstavelica one žene iz autobusa njena svest se ras-plinjava u nadolazećem snu.

***Sledećeg dana nema hrabrosti da se iz centragrada vraća autobusom, radije korača poredputa i umorna, pregrejana, vruća vraća se uhotel udubljena u čudne misli… Uveče, za-jedno sa mužem, izlaze u grad. Skoro ni neobraća pažnju na osvetljene ulice kojima pro-laze pa, čak, prečuje nekoliko pitanja svogmuža. Izgleda da te ovo već pomalo zamara –govori joj..Promrmlja, progunđa nešto neodređeno.Muž je drži za ruku – mogu da zamislim, nijebaš najprijatnije potucati se po čitave dane potuđem gradu sama, izdrži, simpozijum se za-vršava za dva dana a onda ćemo opet za-jedno na put.Potvrdno klima glavom, − već unapred setome radujem.Ali zadnjeg dana ne uspeva da odoli, od jutrazamišlja trenutak kada će ući u autobus ukojem će je ona žena čekati. Napeta, ner-vozna namerno kreće iz centra grada polasata ranije, htela bi da uhvati drugu vezu neonu i iz prethodne dve večeri.Laknu joj, ali, ujedno, je i razočarana što je uautobusu nema. Razočarenje, ali i olakšanje.Jasno je da je ono ranije bila obična slučajnost– ponavlja sebi sa olakšanjem, čudna

gospođa me je sa nekim pobrkala, desilo seslučajno da me je, čak dvaput, stara gospođa,koja već, verovatno, gubi čistu svest, sa nekimpobrkala, zamenila. I ona sama je, umorna odmnoštva utisaka, impresionirana sugestivnomatmosferom istorijskog grada, legendi vezanihza njega, na vlastito iznenađenje, podleglanekim posebnim iluzijama, fantazijama sna, ukojima se prepliću vremena, kao da se tektako može prekoračiti iz veka u vek, iz jednogdogađaja u drugi.Smešta se udobnije, licem se okreće ka pro-zoru posmatra ulice kojim autobus prolazi.Više prilika da ih posmatra neći biti. Sledećegdana putuju u drugi grad, možda manje sug-estivan, privlačan. Mada će joj za ovim bitižao, raduje se već onim novim ulicama, nijelagala mužu, stvarno se raduje.Odjednom je primeti, žuri ka autobusu, ali tajveć kreće sa stanice. U istom trenutku primetii žena nju. U osmehu, koji joj šalje, ima tuge,veoma mnogo tuge. Diže ruku, ali ne maše,samo je rezignirano drži podignutu iznadglave.Zakasnila sam – govori pogledom, i bogznakoliko će sada treba da se čeka na sledećisusret, koliko godina, decenija možda jošviše… govori onim gestom, onim pogledom is-punjenim tugom.U autobusu bruji od glasova, reči se prosipaju,dinamične, brze, lete oko njenog sedišta,dopiru do ušiju, prodiru pod kožu, ne razumeih, ali već je navikla na njihov ritam, na njihovumelodičnost, na mekoću, koja, u određenimtrenucima, prelazi skoro u šuštanje, osluškujezujanje žagora i, odjednom, ima utisak kao dase u njoj, pod uticajem toka reči, otkriva nekapraznina, za koju do sada nije ni znala i kojusada pokušava da popuni nejasnim,magličastim uspomenama.(Još ni ne sluti da će se ovaj jezik oriti u nji-hovoj kući, da će ga njihova kćerka zavoletiviše nego bilo koji drugi strani jezik, da će damu posvećuje svaki slobodni trenutak a kadaje jednom upita čime je taj jezik do te mere os-vojio, polušaljivo će joj odgovoriti da nemapojma, ali da, ponekad, ima utisak kao da gaje nekad davno savladala, kao da joj je još udavnoj prošlosti bio poznat, u nekom prethod-nom životu – reče i poče da se smeje. U tomtrenutku telom joj prostruji kratak talas, kao

treptaj elektriciteta, na trenutak se ukoči, predočima su joj ponovo ulice Santijaga, starekuće sa balkonima posute cvećem a i lice onežene iz autobusa. Onda se još, napolaukočena, nasilu osmehnu, ma kakvi, baš ovo,dakle, nisam očekivala. Sama oseća da jenjen osmeh neiskren, pa njena kćerka ničimne pokazuje da bi nešto primetila).Sledećeg jutra napuštaju Santijago de Kom-postela, čeka ih put u Salamanku, na tamošn-jem univerzitetu V. bi trebao da držipredavanje a onda će već neko vreme moćislobodno da putuju bez dužnosti i obaveza,kao turisti koji su došli da upoznaju nepoznatuzemlju, nikada u njoj nisu bili, ne vežu ih zanju nikakve uspomene, nemaju sa njomenikakve veze, ništa više, samo kao turisti.

***Uskoro posle povratka iz Španije učestvovalaje na međunarodnoj konferenciji o biografiji,ne samo kao o metodi istoriografskogizučavanja već i kao izvoru samopoznavanja isamoprojekcije. Pred mikrofonom se ređajupredavači iz raznih zemalja, koji govore omogućim načinima grafičkog prikazivanja bi-ografije, njegove interpretacije. Na platnusmeštenom na čeonom zidu konferencijskesale pojavljuju se stalno novi grafovi, tabele,razne geometrijske forme, u koje bi trebale dase unesu prezentirani događaji, pa čak iočekivanja i težnje.Sluša predavače, u blok za beleške nešto up-isuje, ali u glavi joj se vrzmaju pitanja kako bidoživljaj iz Santijaga mogao da se unese uneki biograf, u kakvu kolonu i kakvom bojombi mogla da ga ucrta, kakav značaj bi trebaoda dobije . Traga za odgovorom na ova pi-tanja, ali , umesto njih, javljaju se nova: kakveveze ima ovaj doživljaj sa ostalim epizodamakoje čine liniju njenog dožvljaja – promišlja −onog najunutrašnjijeg doživljaja. Spontano seseti reči one književnice o naporu da sepremošćavaju vremena, o pokušajima ovogpremošćavanja pričanjem ili pisanjem, nesig-urnim i, za sada, uzaludnim pokušajima.El camino, govori sama sebi, uplitanje svegašto je nekada doživela u klasifikacioneobrasce, koje ima u svom pamćenju a čijetragove počinje postepeno, za sada samo upredstavama, da pretvara u tekst koji, jednos-tavno, ne može da se smesti ni u kakvu

geometrijsku formu, ni u kakav graf. Na kraju,postepeno, počinje da, se predaje rečima.Sećanje kao put, reče sebi, i pisanje kao puto-vanje kao privremeni izlazak iz svog vremena,osamostaljenje, oslobađanje od svega su-višnog, ali, ujedno, pisanje kao koncentrisanprelazak, putovanje iz jednog vremeprostora udrugi, pisanje koje se odvija od polazne tačke,ishodišta, koje još kako-tako može da odredi,u nepoznato, jer to kuda će da je odvede kakakvim proplancima ili, pak, teško prohodnimgorskim grebenima, ka gudurama i provali-jama, kakvim zaobilaznicama će se batrgati,to nikada ne može tačno da zna a, pogotovo,uopšte, ne može da zna da li će se tim puto-vanjem približiti mestu pročišćenja i, valjda,iluminaciji.El camino, ispisa onda jedno veče na čist listhartije. Ta reč kao da joj se usadila u prste,misli, oči, kao da za nju postaje sve važnija.Put napiše polako, jedan od mogućih puteva.

Izlet sa sestricom

Biti velika sestra starije sestrice nije lako, lakonikad nije ni bilo a nije ni sada, verovatno,sada baš najmanje. Biti velika sestra kojasama odlučuje i odgovorna je u svakomtrenutku, u svakoj situaciji, neizostavno.Ponekad me ta svest o onoj neizostavnostiopterećuje kao ogromno breme koje nikadaneću moći da skinem sa sebe, ponekad mikrade i onu zadnju kap radosti, sa kojom bičovek trebao ujutro da ustaje i kreće u novidan, koji će, na kraju krajeva, i tako da teče,nezavisno od mojih osećanja, uhodanimputem, teran inercijom, navikama i, naročito,osećanjem dužnosti. Usađivali su mi ga od na-jranijeg detinjstva, ne mogu pobeći od njega,kako god bih pokušavala. Ponekad meobuzme skoro nesavladiva želja za pobunom,makar onako sasvim malom pobunom, ali unašoj situaciji nema razlike između velike imale. Tu je dan sa obavezama, saodgovornošću, a ti, sviđalo se to tebi ili ne,moraš njime da koračaš, gacaš i da od njegaotkineš makar nekoliko sitnih komadića koji ćepripasti sestrici, da joj ih pokloniš od svog vre-mena. Možda ćeš joj time prirediti radost,izgrliće te, počeće glasno da se smeje, glas-

nim pomalo čak i grubim smehom, ali taj uti-sak grubosti će se, pak, izgubiti pri pogledu nanjeno lice, blago naborano sa poluotvorenimustima, poverljivim očima. Ali, možda, togadana kod nje neće biti ni radosti ni smirenosti,možda će da bude mrzovoljna, razdražljiva,nervozna i zlovoljna, praveći nervoznom iokolinu, a ta njena zlovolja baciće senke i natvoj dan.Stojim na stanici i iščekujem da li će, konačno,da se pojavi na stepenicama tramvaja, da mimahne iz vagona kada se bude približavaomestu na trotoaru gde tapkam već skora polasata, napeta, zamerajući sebi nedovoljnuopreznost. Možda za ovakav eksperiment jošnije bio sazreo trenutak. Dopuštam, čak, imogućnost da takav trenutak za sestricu nećeni doći. Samo da me ne obuzme panika da sena putu desilo nešto izvanredno: pokvario setramvaj i ona je morala da pronađe druguvezu, to je zbunilo, narušilo njenu ionakoveoma malu sposobnost da se orijentiše umanje poznatom prostoru. Ili je, jednostavno,poželela da izađe ranije. Sa prozora vagona jeugledala nešto što je privuklo njenu pažnju,probudilo radoznalost i tako je, uprkos strogojzabrani, prekinula put, skrenula sa trase kojusmo, pre toga, dosta dugo zajednouvežbavale. U mislima mi se roje desetinedrugih opravdanja zbog kojih kasni. U početku moje misli su se kretale u drugompravcu, planirala sam da danas na izletu ses-trici saopštim da je naš tatica ozbiljnobolestan, ozbiljnije nego što se, na prvipogled, činilo. Trebaće je na sve polako, str-pljivo pripremiti. Svaka promena je izbacuje izkoloseka makar bila i, na bilo koji način, pri-jatna. Ako narušava njen uobičajeni dnevnirežim, budi u njoj neku bojazan. Već nekolikodana bila sam rešena da počnem sapripremom, polako, postepeno, malim ko-racima: − znaš, tatica ovde, možda, neće bitidugo − tražila sam u mislima reči kojima bimogao da se pokrene ovakav razgovor, aliiščekivanje na stanici je narušilo moju sig-urnost. Počela sam da razmišljam da li ne bibilo pametnije da se još neko vreme pričeka,iako o preuranjenosti ne može biti ni reči.Lekari mu daju najviše nekoliko meseci. Zasada je kod kuće i nekako se sa njime može.Uzburkana osećanja mi ne dozvoljavaju da se

smireno koncentrišem na razmišljanje. Un-utrašnji vrtlog koji rađa nesigurnost za menenije ništa novo, upoznala sam ga tokom svihtih godina kada ni sama nisam znala čega umeni ima više: ljubavi, sažaljenja ili otpora,saosećanja, povremeno poniznosti a,ponekad, ljutnje i inata: zašto baš ja, zašto setakve stvari dešavaju baš kod nas. U kući se onjima nije govorilo, ne glasno, iako su visile uvazduhu, skoro dodirljive. Shvatila sam dapostoje stvari o kojima se može govoriti samou mislima, sa sobom. Tome su me, takođe,naučili.Slična iskustva i nisu neki izuzetak. Prednosti,ali i nepogodnosti prvorođenih to i potvrđuju,jer za sve pocepane haljine, blatnjave cipele,za svađu i plač, izgubljene rukavice i šalove,ogrebotine na kolenima i laktovima za svepada krivica na njih, starije i pametnije. Ali, janisam bila starija, prvorođena je bila ona, ses-trica, tako sam joj se oduvek obraćala i tako jezvala i mama. To je tvoja sestrica i ti treba dabrineš o njoj. Preduhitrila me je dolaskom nasvet za nepune dve godine. Otkako pamtim,vidim je pored sebe, nespretnu pojavu zaglavu višu od mene, veću i stariju, ali, i poredtoga, večito balavu, koja se batrga nesigurnimkoracima, sa raskoračenim nogama, među ko-jima je imala pelene, sa licem umrljanim odsupe ili kaše. Uvek zajedno. Na dečijem igral-ištu, u dvorištu naše iznajmljene kuće, kodkuće za stolom, u kupatilu, gde je naša mama,ispod tuša, izribala najpre jednu a onda idrugu, uveče u krevetićima, koji su stajalitesno jedan do drugog. A ona, kada je većnaučila kako-tako da hoda, dolazila je k meniu moj krevetić, privila bi se uz mene, milovalame i najviše je volela da zaspi na mom ra-menu. Prihvatala sam je onakvu kakva je bila,nisam se smejala njenim komičnim nezgrap-nim pokretima, nepovezanim rečenicama,nisam znala da bi to moglo da bude idrugačije, mislila sam da su sve sestrice bašovakve. Svet, to smo nas dve, uvek zajedno,pa čak i ja sama i to smo nas dve. Iza nas jebrižan, ponekad tiši i umorniji, ponekad glasnijii energičniji glas mame, ređe i oca, dosta re-dovno u naš svet se mešaju stari roditelji a,povremeno, im se pridružuju razne tetke istričevi, skori svi jednaki po načinu na koji seprema nama odnose, po tonu kakvim nam se

obraćaju, kako na nas gledaju, kako nas sedotiču: delimično sa sažaljenjem i saučešćem,delimično sa strahom, sa odstojanja, saželjom, možda više podsvesnom nego sves-nom, da očuvaju od nas bezbedno rastojanje,da se ne približe tako blizu da bi naš udesmogao da se prenese na njih, da ih ne snađenaš bol. U ono vreme tome još ne razumem,još ništa ne znam o uzrocima takvog pon-ašanja, ne slutim da smo drugačiji od većineporodica, ne naslućujem da i detinjstvo možeda bude drukčije, da ne mora da bude samo uovakvoj stalnoj sestrinskoj udvojenosti, zavis-nosti, zatvorenosti. Svakog dana, nekoliko puta, razgovaramopreko telefona. Ja zovem, u stan roditelja,obično ujutro i uveče, međutim sestrica namtelefonira pet, šest a nekada i deset puta.Maminom zaslugom je, polako, posle mnogopokušaja, savladala strah od telefonskogaparata. U početku je slušalicu ljutito bacalana pod, čupala iz nje gajtan, gazila po njoj, lju-tilo je, iritiralo to što ne vidi ljude čiji su glasoviizlazili iz školjke – za-što sse skri-va-ju − sadase više ne plaši, priđe aparatu i počne da tele-fonira – ovde Ga-bi – kaže na početku razgov-ora ili direktno započinje razgovor – mogu lidanas da dođem kod tebe? Danas je većkasno − odgovaram joj – ali doći ćeš sutra,dogovorićemo se i sa taticom. Do ssu-tra jošmo-ram jed-nom da se na-spa-vam, to ni-jemno-go, je li? Naravno da nije, proći će zatren, šta sada radiš? Hra-nim ka-na-rin-ce aMi-ki ne klju-ca, ve-ro-vat-no je bo-les-tan. Da, da, Miki je onaj žuto-zeleni – kažem. Žutje, sa-mo žut, ti ga br-kaš sa Boj-kom, nje-govvrat je ze-len, znaš dušo? Zadrhtim svaki putkada iz njenih usta čujem nekadašnjuuobičajenu frazu naše majke, obema nam setako obraćala, ali češće, ipak, starijoj kćerci:sada moraš, najpre, pojesti doručak, ispiti dodna kakao, važi, dušo? Ili, drugi put: pertlumoraš da uvučeš najpre ovamo, u ovu rupicu,inače cipelu nećeš moći da vežeš, znaš,dušo? Slušaj Gabi – konačno izgovorim onoza šta se već duže vreme pripremam – sutrakada dođeš kod nas, ići ćemo na izlet, nasdve. U glasu na drugom kraju aparata odjeknuradost: iz-let, a bi-će ta-mo i zooo? To ćemojoš da vidimo, ako nam preostane vremena,ali ne smeš dugo da se muvaš po kući.

Odmah kada sa taticom završite doručak,sešćeš u tramvaj, ti znaš na koji, ujutro ćemoto još preko telefona ponoviti. Zooo (ukoliko jenjena radost veća, utoliko više produžavaglasove, o, se, ponekad, proteže u nedogled)za nju predstavlja ostrvo radosti, uzbuđeno ideod kaveza do kaveza, dugo posmatra život-inje, onda im se obraća, najradije bi ih pomilo-vala, ali ja joj to ne dozvoljavam. Onda, kadase vraćamo kući, oduševljeno priča omedvedu, lisici i tigru o gmizavcima i pticamakoje je videla, radosna i, rekla bih, sretna.Ponekad joj, čak, zavidim, dovoljno je da uđe,na primer, u „zooo“ i u rukama već imakomadić sreće.Počinjem da budem ozbiljno uznemirena,postajem nervozna. Gde li se samo tolikozadržala, već je trebala da bude odavno ovde.Sada je situacija sasvim obrnuta od one, kojase ponavljala više godina, kada me sestrica,svakodnevno, iščekivala na trotoaru, tapkajućiblizu tramvajske stanice u našem kvartu, ukojem smo rasle. To nije bilo daleko od našekuće te joj je mama dozvoljavala ovaj jedinisamostalan izlazak. Stajala je tamo strpljivo,predano, sve dok se nisam vratila sa fakulteta.Često je to bio njen jedini program za taj dan,ona je svoju školu tada već odavno završila.Čekala me je tamo i na žezi, na kiši i smrznu-tom snegu. Nekada su se seminar ili preda-vanje odužili, ali Gabika nije odlazila kući bezmene. Jednom sam se tramvajem vozila sakoleginicom sa godine a mene je mrzelo daćeona da vidi kako ka meni batrgavo trči nez-grapna pojava sestrice pa sam, kada smo sepribližavale našoj stanici, sagnula glavu nasedište, da spolja budem neprimetna. Izašlasam tek na sledećoj stanici, međutimkrajičkom oka sam još stigla da primetimnjeno zgranuto lice, užas u očima, kasno samse sakrila. Zza-što ni-si i-za-šla – pitala me jeonda celo veče – ve-o-ma sam se up-la-ši-lada i-deš ne-kud da-le-ko i da se vi-še ne-ćešvra-ti-ti. Ludice moja – rekoh joj – zašto se nebih vratila, ja som kod kuće ovde, gde i ti.Stvarno si ludica, kako je moglo da ti padnena pamet tako nešto. Jednostavno sam se, utramvaju, sa koleginicom zapričala i zaboravilada izađem. Za-bo-ra-vi-la – ponovi sa neveri-com. Obuze me stid, ni meni samoj nije bilojasno kao sam mogla to da uradim, da je toliko

uplašim.Godinama je bilo sve isto: jutra koja se pon-avljaju, dani, večeri, sve dokle god dopirepamćenje, iako samo jedne od nas, pamćenjeone druge je, što se mnogih stvari tiče, dostanetačno, nepouzdano. Stapaju se u njemuuzroci i posledice, gube logičke veze; kutija ukoju se haotično slažu pokidani tragovi vre-mena koje teče, mutne mrlje, često neprepoz-natljive. Iz onog mog izranjaju slike, koje su,takođe, blago zamagljene, ali ono što ostajenepromenljivo je naša neprekidna blizina,neodvojivost, naša stapanja. Dve smo, ali ijedno, neko prvobitno Jedno iz kojeg se, zasada, ne izdvajamo. Zajedno mažemo našalica čokoladom ili kvasimo kosu u čaši sasokom, zajedno ližemo sa hleba namaz, ali,dosta često, se i tučemo, gurkamo, grebemo,vučemo za kosu. Najgore u svemu tome je štosu ispadi sestrice često neočekivani, nepred-vidivi, napada me bez upozorenja, bez i naj-manje pretnje. Tučemo se, naročito, zbogigračaka, radije ih polomimo i pokvarimo negoda ih prepustimo onoj drugoj. Tuču češćezapočinje sestrica a u tuči je, pokatkad, čvrsta,neumoljiva, na kraju krajeva, fizički je jača,iako, ponekad, teško uspeva da održiravnotežu, udariti zna a ni ja nemam namereda se povlačim, uzvraćam udarce, šutiranja,grebanja. Kroti nas samo dolazak mame: vika,plač, šamari. Šamare, skoro isključivo, dobi-jam ja jer bih, navodno, trebala da imam višepameti od nje. To bih od tebe, sasvim sigurno,očekivala, ali, izgleda, uzalud – govori majka injena ljutnja meša se sa rezignacijom – pot-puno uzalud. Govori da smo je razočarale i daje od nas već umorna. Nas dve onda plačemo,zajedno, sestrica još i malo glasnije. Glas joj jetada grub, hrapav kao da ga je negde ogre-bala, kao da u grlu ima oštre kamenčiće kojiga grebu.Drugu deci viđam samo u retkim prilikama,tokom šetnji po ulici, kod kratkih zaustavljanjau parku, prilikom poseta, u koje nam,ponekad, dolaze ili u koje, povremeno, odlaz-imo mi. Ne nedostaju mi ili, pak, ne znam dami nedostaju, nisam toga svesna, dugo toganisam bila svesna, tek kasnije, već sam išla uškolu kada sam počela da se bunim.Upoređivala sam sebe sa školskim drugari-cama, koje su bile sasvim drugačije od mene,

hrabrije i, činilo mi se, i mnogo pametnije,imale su hobije kakve ja nisam poznavala,doživljaje za kakve ja nikad nisam ni čula.Poželela sam da se sa mnom druže, čeznulasam da mi postanu prijateljice, ali što sam seviše trudila da im se približim, sve više samzanemarivala sestricu. Više nisam htela da seigram sa njom niti da odlazim u šetnje, na-jbolje sam se osećala izvan kuće, tamo gdesam bila van njenog domašaja, domašajanjenog ljutitog lica, preteći ispruženih ruku.Kada mi je mama, povremeno, dozvolila, od-lazila sam da se igram kod svojich prijateljica,ali kod nas ih nisam pozivala, stidela sam seza ono večito, balavo, nezgrapno dete, koje je,još uvek, bilo za glavu više od mene, ali nijebilo u stanju da izgovori malo komplikovanijereči i sastavi logičnu rečenicu. Najviše bihvolela da mogu da sakrijem da, uopšte, pos-toji, činilo mi se da njena pojava baca crnusenku i na moju egzistenciju, mrzela sam je, izdna duše − sestricu. Jednom, kada je jednadrugarica došla k nama da mi pokaže šta smoučili u školi, jer sam ja bila na bolovanju zbogoperacije krajnika, sestrica se lepo pred-stavila, iako joj je bilo zabranjeno da nasuznemirava, svaki čas je upadala u sobu, gdesam ležala, i, po svaku cenu, je htela da legnepored mene. Terala sam je, ali ona je samopružala ruke i penjala se na ivicu kreveta.Prestani već jednom – obrecnuh se na nju,iako sam joj , kada smo nas dve bile same, svremena na vreme, dozvoljavala da se uveče,pre spavanja, u krevetu privija uz mene, grlime, nije mogla od toga da se odvikne. Smirise već jednom i gubi se – obratih joj osorno iona se povuče, ljubomorna na moju drugaricu.Pogođena i uvređena smesti se na tepihpored kreveta, sklupča se u kupko. Pa ti nisi,valjda, kuče – napomenu je drugarica – a njojviše nije trebalo. Haf- haf – poče da laje a dru-garica se nasmeja, raspoloženo ali i u ne-doumici. Haf-haf, odjekuje još glasnije,upornije, sada više niko neće moći da jenadviče, zaustavi, toliko se unela u ulogupudlice, njih najviše voli, velikih pasa se plaši,ali pudlicu bi volela da ima. Dosađuje mol-bama, želi da je dobije na poklon zarođendan, povremeno se ponaša kao da jeveć drži u rukama, kao da miluje njenu nežnu,meku dlaku, lice joj zrači blaženstvom i sneno

ponavlja: pud-li-ce Čmud-li-ce, Ga-bi-naČmud-li-ce. Odmah posle odlaska drugaricenavalim na nju, grdim je i govorim joj da se zanju veoma stidim, kažem to i mami, ali onasamo umorno odmahnu rukom. Na to zabo-ravi, na tome ništa ne može da se promeni –reče mi. To me još više razljuti, najradije bihsestricu prebila, vičem na nju a ona se,ponovo, sklupča u kupko: haf, haf – laje, alisada već nekako mekše, upire u mene očipune odanosti − haf – Ga-bi je ttvo-je kku-če,govori, tvoja Čmud-li-ca – hafMržnju sam počela da osećam i prema mami,kako je mogla da dozvoli da se moje detinjstvoodvija u zatvorenom prostoru koji smo uspun-javale samo nas dve, stalno zajedno, kaovezane, sputane. Kako si mogla da to do-pustiš – prebacivala sam joj i kasnije – zar nisibila svesna šta to može da učini od mene, ili sihtela da i ja budem ometena u razvoju, kadaje već jedna neka budu obe. Prekori su hrlili izmene, nije se branila, niti pravdala, bila je većisuviše icrpena, kao ispražnjena. Nisam znalašta da radim – reče mi kasnije, već ostarela,bolešljiva, ni godinu dana pre nego što jeumrla – izvini ako sam ti pokvarila detinjstvo,tada to nisam tako shvatala, htela sam da jojpomognemo, da se ne oseća odbačenom, dauvek ima kod sebe nekog bliskog, da može sanekim da se igra, nekim ko je voli, ni za živuglavu je ne bih nikuda poslala od kuće kao štomi je to više njih savetovalo. To govori u pozi ukakvoj je najviše pamtim. Sedi nagnutanapred sa bradom naslonjenom na dlanove. Uovakvom položaju je često sedela pored nas iposmatrala kako se igramo. Povremeno jeklekla k nama i pomagala nam oko slagalice ilikod bojenja komplikovanijih sličica, ćutljiva,zamišljena. Tačno tako, sa dlanovima ispodbrade mi, posle toliko godina, kaže: tada to,stvarno, nisam tako shvatala, verovatno sampogrešila, izvini.Konačno se pojavljuje na stepenicama tram-vaja i kade me primeti počinje da se smeje i,glasno se smejući, pokušava da potrči premameni, širi ruke i tako trči, pokušava da trči, alito je samo neko ubrzano geganje, ljuljanje,kod kojeg izbacuje noge čas na jednu a ondana drugu stranu, nezgrapnosti nikad nije us-pela da se oslobodi. Kada je već pored mene,zagrli me i ljubi, njeni poljupci su uvek malo

vlažni. Ne odmičem se, već je i ja poljubim.Zašto si obukla staru vetrovku – pitam je kadasmo završile ceremonijal dočeka − sinoć smose preko telefona dogovorile što treba daobučeš, a i ujutro sam te na to podsetila. Alita-ti-ca je re-kao da ka-da iz-la-zi-mo u priro-du…– progutam – pa da, tatica – verovatno jenaš izlet zamislio kao pečenje slaninice negdena šumskom proplanku. Pa dobro, onda dakrenemo – kažem joj − i pred očima mi se, natrenutak, pojavi očev smršavljen lik. Najvišepar meseci – reče primarijus kada sam gaposle prve očeve operacije potražila.Dečaci sa tetkom Gabikom sasvim dobroizlaze na kraj, neko vreme izdrže sa njom, alikasnije im dosade njena pitanja koja se stalnoponavljaju. Dok su bili manji, čak su se voleli.Često sam im pričala priče a oni su ih pažljivoslušali, tri zbijene kratko ošišane glave. Glavasestrice, isprepletana sve gušćom mrežomsive kose, sve žene, sa mamine strane,počinjale su da sede na tom uzrastu. Kada sunavršile oko trideset godina, kosa im je,obavezno, dobijala taj preliv. Stariji Tomko meje, ipak, nekoliko puta pitao kako Gabika možeda bude naša tetka kada ne zna ni da čita nida piše a i govori tako čudno, pa sve su tetke,dok su bile male, morale da idu u školu. Nakraju, kada sam pokušavala da mu to najprih-vatljivije objasnim, reče: Gabika nije našaprava tetka, tetke izgledaju drugačije, ona jepomalo kao devojčica, onako smešnadevojčica. Već znam – reče −ona je naša de-vojteta. Na tome je i ostalo, ni po koju cenunisam htela dopustiti da im „devojteta“ ulazi unjihovo detinjstvo onako kao nekada meni.Odredila sam granice njihovog zajedničkogprostora i vremena. Sa dečacima je to nekakoi išlo, gore je bilo sa velikim Tomašem koga jeGabikino prisustvo činilo nervoznim od prvogdana kada su se sreli, još u roditeljskomstanu. Nije mu po volji kada kad nas ostajeduže od par sati i to joj dosta upadljivo daje doznanae. Ja to osećam, osećaju to čak idečaci, jedino sestrica ništa ne sluti, grli ga iljubi u dolasku i na rastanku isto onako kaomene, ne primećuje kako suprugneraspoloženo odmah briše lice od vlažnihpoljubaca, kako se od nje odvlači. U vremekada su naši sinovi trebali da dođu na ovajsvet, u njegovim očima sam čitala strah, on-

akav kakav sam i ja upoznala i, naročito, noćupreživljavalaja, strah od nepredvidivosti gena.Ako se to desilo jednom, može da se desi iviše puta, niko nije mogao da nam pruži nekusigurnost. Oboje smo to znali. Sestrica mi je pokvarila i prvi ozbiljniji odnos,ušla je u moju prvu ljubav, tihu, bojažljivu, nenamerno, već svojom egzistencijom, zato štoje postojala, što je pripadala meni. Sa Mar-janom smo odlazili na koncerte u Redutu,tamo smo se i upoznali. Bio je student konzer-vatorijuma, plah introvert koji guta knjige aonda ih pozajmljuje i meni. Mogla bi da ga po-zoveš − prozborio bi, pokatkad, otac, koji jeveoma voleo klasičnu muziku – neka namodsvira nešto lepo. Dogovorili sme se. Mamaje sa Gabikom otišla u posetu sestri od strica,Trebale su da se vrate tek uveče. Marijan jeseo za naš stari klavir i počeo da svira,Šopena, kojeg je otac posebno voleo, AllegroMaestoso iz koncerta za klavir u e- molu.Bolje, za oca, nije mogao ni da odabere,Šopen i Bah bili su mu najomiljeniji. Videlasam kako je zabacio glavu unazad, zatvoriooči, onako smireno koncentrisanog ga većodavno nisam videla, kao da je zaboravionašu zbilju, to što mi nismo kao drugeporodice. Tim muzičkim popodnevom kao dasmo se preselili u normalan život, pobegli odnašeg sopstvenog. Ja sam, pored divljenjaprema prijateljevom umeću, osetila tugu štomeni ovakvo zbližavanje sa muzikom nikadanije uspelo, ovakvo stapanje, mogla sam čak iveoma marljivo da uvežbavam etide, dasavladam tehniku prstiju, ali muzika nijedolazila, ona prava, ovakva kakva je izlazilaispod prstiju ovog mladića, koja nas jeopčinila, oca i mene. Odjednom, usred kom-pozicije, na sobi se naglo otvoriše vrata i unjima se pojavi zapanjena sestrica,iznenađena prisustvom tuđeg čoveka, koji sesmestio u našoj dnevnoj sobi. Nekoliko trenu-taka kasnije uđe i mama. – nisam više moglada je zadržim – reče umesto pozdrava –uradila sam sve što se moglo… Sestrica nasje odmerila ljutitim pogledom, potrčala kaklaviru ispuštajući nerazumljive hrapaveglasove, zgrabi u ruke poklopac klavira imunjevitom brzinom ga zalupi. Marjan je jedvauspeo da skloni prste sa klavijature i sada je,za promenu, zapanjen bio on. Kasnije sam

pokušala da mu objasnim našu porodičnusituaciju, tako smo je označavali, našaporodična situacija, ali posle onog neslavnogdomaćeg koncerta počeo je da me izbegava.Nekoliko puta smo se još sreli, pod raznim iz-govorima je još zatražio od mene sve pozajml-jene knjige…to je već bilo samo nekopostepeno približavanje kraju, moja prvaljubav je, tokom nekoliko sledećih godina, os-tala jedina, za nove nisam imala hrabrosti,pretpostavljala sam da bi na sličan načinreagovali svi. Sestrica je bila i moje breme,krst prokletstvo, tako sam to osećala. Nekolikonedjelja sa njom nisam razgovarala. Nije jojbilo jasno zašto, kenjkala je, cmizdrila,dosađivala, a ja nisam mogla ni da jepogledam, toliko mi je bila odvratna. Šta ti toradiš − prigovarala mi je mama – kako možešda je kažnjavaš za nešto za šta ona nije kriva,kako možeš da budeš tako surova – ponavl-jala ju umornim glasom, drugačiji od nje nisamviše ni čula. Gabi celim putem oko mene skakuće, tapšeme poruci a kada dođemo do stana se, već ponavici, izuva još pred vratima vrata a onda, upredsoblju, pažljivo slaže, jedne pored drugih,svoje i moje cipele, namešta ih, ni za milimetarne smeju da štrče iz strogog reda na polici.Nemoj sa time da se zadržavaš – napominjemje – za trenutak ponovo odlazimo, odmah čimnešto pojedeš. Na iz-let – reče sa širokim os-mehom. Da – potvrđujem joj i posmatramkako uporno poravnava cipele, brižnopedantna, brižno oprezna Gabi koju može daizvede iz takta i najmanja sumnja da bi neštomoglo da bude izvan ustaljenog reda, da bimogla da se naruši ustaljenost mesta, vre-mena, navika, u svemu želi da ima apsolutnusigurnost. Pre odlaska iz kuće deset putaprokontroliše da li su prozori zatvoreni, svetlaugašena, da li negde ne curi voda, da li suvrata dobro zaključana. Tako je nekad naučilamama i ona u tome vidi svoju sigurnost, jednuod malo sigurnosti, koju može da ima. Jed-nom, kada je bila kod nas, bez ikakvog ra-zloga počela je da plače, setila se da je, preodlaska od kuće, zaboravila da komšinici vratiotvarač za flaše. Uzalud sam je smirivala daneće biti kasno ako to uradi uveče. Jecala jetako žalosno da sam za pozajmljeni otvaračstaroj gospođi, sa kojom se družila, kada je sa

ocem ostala sama, morala da telefoniram. Tekonda se smirila.To je div-no govori nagnuta nad stolom umojoj radnoj sobi gde su mi po stolurazmeštene najnovije ilustracije. Još nisusasvim završene – kažem joj i sada nemamovremena da ih razgledaš. Tekstove uz te slikenikad neće moći da pročita – pomislim ko znapo koji put i skupljm crteže na gomilicu. Neznam, niti slutim kako ih doživljava, čime jeprivlače. D-div-no – ponavlja ushićeno.Određeni udeo u njima, u likovima koji se po-javljuju ispod mojih prstiju, ima i ona, njihovsvet je, onako pomalo, i svet moje sestrice,podsvesno u njih stavljam nešto od onoga štosam upoznala i doživela zahvaljujući njoj, onošto sam mogla da osetim samo u našemdečijem dvobiću, ono što mi je postalo bliskonaročito zbog naslućivanja da je to blisko injoj. Likovi koji se pojavljuju u mojim ilustraci-jama su, takođe, pomalo nezgrapni, smešno-tužni nesavršenošću pokreta, slični istrahovima od tuđeg, nepoznatog sveta.Sasvim sigurno, svet vide drugačije nego štobi ga videli bez Gabike a i moje ilustracije sudrukčije nego što bi bile bez nje.Sedamo za kuhinjski sto, ožedneloj Gabiki nestižem da u čašu sipam voćni sok, toliko jenjime napunila želudac da joj više nije do jela.Pojedi bar komadić kuglofa, to voliš – nago-varam je – na putu ćeš da ogladniš, pojedi barmalo. Kka-da će se vre-ti-ti iz šško-le – pita sapunim ustima – uspela sam, napokon, da jenagovorim na kuglof. Posle podne – odgo-varam joj od štednjaka – kao svakog dana –pa, to znaš – reči mi se nekako teško probijajuiz usta, zalivam kafu vrućom vodom i osećamda mi se ruke tresu. U-če, u-če, i ja sam učila– pokušava da mu uvuče u razgovor – učilasam, jel ̛-da dušo? Ne spominjem joj kakve subrige sa njome bile, kako je plakala svakogjutra kada je mama vodila u školu. Specijalnaškola se nalazila u udaljenoj četvrti, morale sudugo da putuju, da presedaju iz jednog vozilau drugo a Gabi je celim putem drečala, mamuje to koštalo mnogo živaca a rezultat je biotako mizeran. Kod kuće smo se trudili danadoknadimo ono što nije uspela usvoji u školii, na kraju, smo uspeli da je nečemu naučimo. A mmi? Šta imaš sa nama? – pitamsakrivajući, naročito sama pred sobom, ner-

vozu. Da li će-mo du-go bi-ti ta-mo na o-nomiz-le-tu? Pa i ne, razgledaćemo jedan lep dvo-rac , možda ćemo tamo sresti neke tetke,malo ćemo sa njima da popričamo, ondaćemo prošetati, pored dvorca je veliki park,ogroman, sa starim drvećem, i sa malim vev-ericama – dodajem. Skaču po ddr –ve-ću?Gabikine oči gore od uzbuđenja, ži-ve ve-ve-ri-či-ce, ponavlja radosna, kao u zooo, dugo okod predstave kaveza sa životinjama, naodgovarajući način, produžava, tapše rukama,sas-vim kao u zooo?Sređivanje stvari smo počeli posle jednog raz-govora sa očevim lekarom, obavestio nas je onjegovom stanju, kako je naglašavao, sasvimotvoreno, par meseci, više mu ne preostaje.Morali smo početi da se pripremamo. Ovakvastvar iziskuje dosta vremena dok se ne dobijusve potvrde, obiđu nadleštva, razne komisije.To je veoma solidan zavod, i njegovookruženje je, zaista, lepo: ogromni stari pla-tani, lipe, bukve, brižno održavane leje cveća,a, povrh toga, one veverice. Istini za volju,sređivanje je započeo Tomaš, on ga jepokrenuo a ja ga u njegovoj nameri nisammnogo ni sprečavala, samo u početku, samomalo sam se bunila a što se razloga tičemogla bih da ih navedem nekoliko. Pred dvenedelje dobili smo odatle pismo, traže od nasda kod njih dođemo što pre, da se radi onekom dogovoru, razmatranju uslova, moždaće tražiti i predujam. Tomaš se ponudi da saGabikom pođe odmah a ja sam još maloodugovlačila, bar samo još nekoliko dana –govorila sam samoj sebi a onda sam mužaubedila da će biti bolje ako tamo sa sestricomna prvi susret odem prvo ja.Gura tanjirić sa kuglofom od sebe: − vi-še ne-ću, ali dobar je, us-pe-o ti je – da, i ja mislimda mi je, ovoga puta, stvarno uspeo – kažem iispijam kafu energičnim gutljajimaizbegavajući da je pogledam direktno. A o-nihve-ve-ri-či-ca će tam-mo bi-ti mno-go, je li,mo-gu i da ih hva-tam jer bih vo-le-la da ih po-mi-lu-jem, znaš du-šo?Bilo je to ne dugo posle mamine sahrane, jed-nom kada je Gabika ponovo provodila dan kodnas. Prilikom čišćenja povrća gadno sam seposekla, nož mi je sa tvrde ljuske kelerabe skl-iznuo direktno pod kažiprst, rana, možda, i nijebila tako duboka, ali krv je iz nje jako lila a ja

nisam uspevala da je zaustavim. Sestrica svableda, uzbuđena, grčevito se rasplaka, nijemogla do skine pogled sa crvene lokvice kojase slivala u sudoperu. Odjednom se prenu,nagnu nad moju ruku i poče, pre nego što samstigla da intervenišem, da mi sa dlana liže krv ionda se ustima isisava krv iz rane, onakokako je to radila nekada, kada se u šetnji ili igrina pesku povredila, mama njoj. Blago sam jetada odgurnula – ništa to nije, ne plaši se –smirivala sam je – to će da prođe, samo sadane smeš da smetaš, ranu moramo pažljivopreviti a ti ćeš u tome da mi pomažeš, da do-daješ vatu. Uravnotežen ton je malo smirio, sabrižnim pogledom je posmatrala kako na dlansipam alkohol i kako ga stežem zavojem. I ne-ćeš da do-bi-ješ in-fek-ci-ju, ništa neće da ti sedesi, stvarno, dušo –ponavljala je između je-caja, iz očiju su joj tekle suze a po bradi su jojse slivali potočići slina pomešani sa mojomkrvlju. Pri pogledu na njeno umrljano lice os-etih vrtoglavicu. Mogla sam da budem ona –pomislih. Ova misao mi se često vraćala,mogla sam da budem kao ona, gde su tačnegranice između nas, postoje li oupšte?Sestrica me još uvek gleda, čeka moj odgovor.Ja bih ve-oma htela da ih mi-lu-jem – govori –on - da bi to bi-o stvar-no lep iz-let. Ne brini –kažem joj, sigurno će takav da bude, pa znašda sam ti to obećala. Preveo Samuel Boldocki

Vjera Benkova, Pogovor

KNJIŽEVNICA ETELAFARKAŠOVA – MAJSTOR MEDI-TATIVNO-PSIHOLOŠKE

PRIPOVETKE

Sa proznim stvaralaštvom savremeneslovačke književnice Etele Farkašove (1943),sem izbora njenih pesama koji je štampanprošle godine (Iz zatišja sna, Prometej NoviSad, 2012), čitaoci u Srbiji još nisu imali prilikeda se bolje upoznaju. U zadnje vreme,zahvaljujući zalaganju prevodilaca iz Srbije: drMihala Harpanja, prof. Samuela Boldockog,Zdenke Valentove-Belićeve, pesnikinje AneDudašove, pisca Martina Prebuđilu i drugih,da slovačku književnost predstave na strani-cama knjiga srpskih izdavača, srpski čitaoci, unajnovije vreme, dobijaju u ruke značajna delasavremene slovačke književnosti (napr. delaPavela Vilikovskog, Antona Balaža, JurajaŠebestu, Danijele Kapitanjove, ali i drugihovde neimenovanih. Slovački izdavački centaru Bačkom Petrovcu u svojim edicijamaBratislava i Drugi o nama se, takođe, zalažeda situaciju u ovoj oblasti unapredi. Izborpripovedaka iz pripovedačkog opusa EteleFarkašove, koji izlazi u ediciji Bratislava, podnazivom Kafa sa Bachom, čaj sa Šopenom,predstavlja dalji korak u prezentaciji slovačkeknjiževnosti kod nas. Nedavno je u ovom cen-tru štampan i srpski prevod izbora iz poezijeslovačkog autora Miroslava Bjelika i, kaosledeći korak, je ovaj izbor pripovedaka izproznog dela savremene slovačke književnicei profesorke filozofije Etele Farkašove.U ovom izboru većinu pripovedaka čine one izknjige Kafa sa Bachom, čaj sa Špenom, ali, uzsaglasnost autorke, uvrstili smo u nju i novijepripovetke, koje svojom aktualnom porukom,refleksivno-filozofskim meditacijama i psi-hološko-analitičkom poetikom mogu da zain-teresuju naročito zahtevnije čitaoce.Farkašova, sem svoje omiljene teme – žen-skog iskustva u raznim životnim situacijama, usvom stvaralaštvu svoju pažnju usmerava i naopštije teme kao što su pitanja identiteta, vre-mena, pamćenja, smisla ljudske egzistencije,ne odričući se ni svog filozofskog mišljenja, azanima je i, u književnosti ne baš omiljena,

tema: nestajanje života iz tela bliskogbolesnog čoveka na granici života i smrti, ali imotivi empatije i humanosti (npr. U knjigamaPo dlhom mlčaní /Posle dugog ćutanja) i Stalosa / Desilo se). Kompleksnim međuljudskimodnosima i likovima dece sa posebnim potre-bama (npr. pripovetka Izlet sa sestricom kojaje uvrštena i u ovaj izbor) književnicaFarkašova će se, u svom stvaralaštvu (u prozi,poeziji i esejima) često vraćati. Umetničkosondiranje ženskog sveta se, pak, kod nje,osim u književnosti, reflektira i u njenim kn-jiževno-kritičkim, prevodilačkim, a iesejističkim radovima.. Balansiranje nagraničnoj liniji između književnosti i filozofijeona shvata kao sastavni deo književnog – ali iživotnog – stava. Autorka je više puta izjavilada su je dela nekih savremenih evropskih kn-jiževnica osvojila baš svojomusredsređenošću na tzv. „žensku temu“ i usvojim proznim tekstovima se, ne jednom,poziva na dela Kriste Volf, Virdžinije Vulf, AneErno, ali i na druge autorke. Posle izdavanjaspomenute dve knjige Po dlhom mlčaní /Posledugog ćutanja) i Stalo sa / Desilo se), u dija-logu sa novinarima autorka je o svom stvar-alaštvu, između ostalog, rekla i ovo: „…priznajem da se, ne samo u književnosti, prib-ližavam graničnoj liniji filozofije, ali i obrnuto, usvojim filozofskim tekstovima se rado prib-ližavam graničnoj liniji književnosti. Usled togasve više me, i kao autorku i kao čitateljku,privlači esej pa se esejistički elementi po-javljuju u mojim književnim, ali i u filozofskimtekstovima. Ova žanrovska neizdiferencira-nost, koja je svojstvena i tekstu knjige, mi nesmeta, baš obrnuto, čini mi se zanimljivom,nadam se da može da zaintrigira… Sa temomvremena usko je povezana i tema pamćenja.T. j., živimo uvek u secištu prošlosti i sadašn-josti, svojoj, drugih ljudi; zbivanja oko nas per-cipiramo kroz mreže uspomena i asocijacija…“Više od jedne decenije ova književnica se bavii poezijom a i u njoj ostaje verna „svojim“temama kao što su: tema vremena, prirode,muzike, ljudske sudbine, egzistencije…U ne-davno štampanom obimnom proznom deluPláne približne zapamätaného (Proplanci prib-ližno upamćenog) krenula je na put ka sebisamoj, vlastitim uspomenama; to su vraćanja

u detinjstvo, bliskim ljudima koji su u njenomživotu ostavili trajne tragove. Fragmentisećanja, koje je obradila u više svojihpripovedaka, uvršteni su i u ovaj izbor i činesastavni deo mnogih knjiga ove autorke. Usvojim delima književnica ponire u dubinujezika na kome piše, u dubinu slovačkogjezika, koji je prigrlio, omogućio joj da osetinjegovo bilo i rast, kao i da upozna sebe. Književnica Etela Farkašova utočište čestonalazi u prirodi gde traži odgovore na mnogesvoje dileme i pitanja (npr. Pamäť tejtozáhrady / Pamćenje ove bašte). Međutim, svetpripovedaka, koji vam nudimo ovim izborom,je, kod nje, svet urbanog čoveka, usmeren nanjegov unutrašnji svet, na kompleksnost bića,nagle promene u prirodi i osećanje destrukcijeepskog lika u globalnoj promeni sveta, ljudskuotuđenost, samoću i nedostatak empatije. Sveovo, i još mnogo toga što ovde nijespomenuto, privlači čitaoca da uđe u ovajspecifičan svet kamernih pripovedaka, kojedeluju poput nežnog zgusnutog tkiva da bi,posle čitanja, otkrio da je Etela Farkašovaoriginalna autorka, koja ume majstorski dabarata jezikom, sa istančanim smislom za de-talj poput kineskog slikara – majstora palete.O njenoj najnovijoj knjizi Pláne približne za-pamätaného (Proplanci približno upamćenog)(2012), pesnikinja i novinarka bratislavskogradija Ivica Rutkajova rekla je, između ostalog,i ovo: „Etela Farkašova piše o mikrosvetu imakrosvetu, o sukobima koji se prepliću, oranama koje bole. A u tome je, neosporno,njeno pripovedanje univerzalno. Prelomnetačke koje određuju dalji razvoj. Sledeći as-pekt sa kojeg autorka proučava svet u sebi ioko sebe je aspekt roda. Ne samo u vezi saumetnošču, filozofijom, ili književnošću već igenealogijom porodica zanimaju je ženske lin-ije porodičnih struktura. U određenom smisluovo pisanje možemo da shvatamo i kao glas,kojim književnica govori u ime generacija ženakoje nikada nisu dobile za priliku umetničkusamorefleksiju.“ A književni kritičar DerekRebro je, u vezi sa ovim romanom, konstato-vao: “E. Farkašova u najnovijoj knjizi precizirasvoj tipičan književni rukopis i hvata se u koš-tac sa temama koje njenu glavnu junakinjupogađaju sve više. Slično se javlja i u stvar-alaštvu M. Haugove, sa kojom je spaja

stvaranje rodovske genealogije u koju ju-nakinja pokušava da se rodbinski uključi, temaodnosa prema majci (dopunjena ocem), višed-imenzionalan motiv bašte, preplitanje pisanja iživota, refleksija stvaralaštva, muzike, svest onesposobnosti reči da autentično izraze „tek-sto-svet“ a, ujedno, traženje oslonca i u njima,sve dublje poniranje u sebe i istanje provid-nosti identiteta i rukopisa, u slučaju Farkašovepovezano je sa direktnijim umetničkim obliko-vanjem fizičkog starenja itd. Svaka od ove dveautorke obrađuje navedene veze na svojnačin, ali kod obe one čine, relativno, ustaljenirepertoar njihovih poetika.“Ovaj izbor smo koncipirali imajući, pre svega,u vidu pominjano autorkino stvaralačko „se-cište prošlosti i sadašnjosti“, dubinsko poni-ranje u žensku psihu kao jednu odspecifičnosti njenog stvaralaštva, kojom se kn-jiževnica Etela Farkašová predstavlja kao iz-vanredan majstor meditativno-psihološkepripovetke i novele…

(Pripovetke čuvene slovačke književnice i uni-verzitetske profesorke filozofije iz BratislaveEtele Farkašove (El camino, jedan od puteva iIzlet sa sestricom), kao i pogovor VjereBenkove, značajne slovačke pesnikinje iz re-dova vojvođanskih Slovaka, Književnica EtelaFarkašova – majstor meditativno-psihološkepripovetke biće objavljene u knjizi Kafa saBachom, čaj sa Špenom (izbor pripovedakaEtele Farkašove), u izdanju Slovačkogizdavačkog centra iz Bačkog Petrovca).