1. ТРАНСФОРМАЦИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ У УНУТРАШЊЕ ТРЖИШТЕ

Уговором о оснивању ЕЕЗ, за успостављање заједничког тржишта био је одређен прелазни период од 12 година од дана ступања на снагу Римског уговора. Годину и по дана прије истека тог рока, средином 1968. Године, констатовано је да су усвојене све мјере потребне за успостављање заједничког тржишта, па је пред државе чланице постављено питање даљег економског и политичког развоја Заједнице. Луксембуршки компромис је допринјео сазријевању идеје о неопходности чвршћег економског и политичког повезивања држава чланица. Оперативни документ о успостављању унутрашњег тржишта је урадила Комисија у року од седам недјеља у тзв. „Бијелој књизи“, у којој је пописала потребне мјере и акције и динамику њиховог усвајања. Циљеви из Бијеле књиге су званично потврђени и озакоњени у Јединственом европском акту, који је усвојен 1986. године. Ступањем на снагу Јединственог европског акта, првобитни економски циљ ЕЕЗ, означен у Оснивачком уговору као стварање заједничког тржишта, допуњен је новим, који је означен као унутрашње тржиште. Унутрашње тржиште је одређено као подручје без унутрашњих граница, на коме су обезбијеђени слободно кретање лица и промет робе, услуга и капитала. Овако широко одређен појам унутрашњег тржишта преузет је и у Мастришком Уговору о оснивању ЕУ. Заједничко тржиште ће престати да се помиње тек у Уговору из Лисабона, у коме ће остати само унутрашње тржиште. Успостављањем унутрашњег тржишта требало је створити неопходне услове и трасирати пут за економску и монетарну унију.

2. УНУТРАШЊЕ ТРЖИШТЕ КАО ПРОЦЕС

С обзиром да је ЕЕЗ основана, прије свега, као општа економска интеграција, то су за њен развој од значаја само облици међународне економске интеграције, који се у економској теорији према степену повезаности својих чланица могу класификовати као:

Зона слободне трговине;

Царинска унија;

Заједничко тржиште;

Економска унија;

Политичка унија.

У наведеној класификацији унутрашње тржиште није било познато као институционализовани степен економске интеграције, па се може сматрати као међуфаза или процес прерастања заједничког тржишта у економску и политичку унију, а не као коначни и самостални економски циљ држава чланица. Поменути облици међународне интеграције се могу остварити тзв. позитивним и негативним мјерама. У развоју Заједнице кориштена су оба метода. У почетној фази тзв. негативне интеграције, укинуте су препреке слободном кретању робе, услуга, лица и капитала, договорена је заједничка политика у области пољопривреде и транспорта и успостављен је институционални систем који обезбјеђује поштовање права конкуренције и успостављање посебних односа са трећим државама. У другој фази, која је означена као позитивна интеграција, активност органа Заједнице је била усмјерена на усклађивање ставова држава чланица, са циљем да се постепено ускладе националне економске политике. Од успостављања и функционисања унутрашњег тржишта очекивало се да омогући постепено стапање различитих националних тржишта у једно јединствено или унутрашње тржиште, на коме ће владати исти услови за предузимање свих облика економских активности за све тржишне субјекте, без обзира на њихово држављанство и националну припадност.

3. МЈЕРЕ ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ УНУТРАШЊЕГ ТРЖИШТА

Успостављање и потпуно функционисање унутрашњег тржишта зависи од степена остваривања четири основне слободе и поштовања правила о конкуренцији, односно успјеха у отклањању забрана и баријера у међусобној трговини између држава чланица. У периоду између осамдесетих и деведесетих година показало се да, и поред тога што је било свечано прокламовано да је успостављена царинска унија, није у потпуности

омогућен слободан промет робе, слободно кретање лица, слободно вршење услуга и слободно кретање капитала. Комисија је добила задатак да идентификује те препреке и да предложи мјере и акције за њихово уклањање како би се заиста остварила зона без граница. Комисија је ове препреке навела у Бијелој књизи и груписала их у физичке, техничке и пореске препреке. Ради успостављања унутрашњег тржишта, Комисија је у Бијелој књизи предложила конкретне мјере и акције које су се састојале у доношењу нових усклађених или унификованих прописа или у укидању постојећих чијом примјеном би се уклониле наведене препреке. Бијелом књигом је било предвиђено да се до краја 1992. године донесе око 300 аката секундарног законодавства, чијим спровођењем би се обезбиједили услови за функционисање унутрашњег тржишта. Отуда се у правном смислу успостављање и функционисање унутрашњег тржишта може посматрати кроз процес доношења и спровођења мјера регулације и дерегулације, мјера хармонизације и предузимању других акција од стране органа Заједнице.

4. РАЗЛИЧИТИ ПРИСТУПИ И ТЕХНИКЕ ХАРМОНИЗАЦИЈЕ

Од мјера хармонизације се очекивало да остваре два донекле различита и опречна задатка: да замијене неусклађене националне прописе како би се њиховом примјеном остварили комунитарни циљеви и да, са друге стране очувају различитости у националним правним системима. То је могуће постићи различитим методама и техникама хармонизације. У теорији се наводе сљедећи методи хармонизације:

Хармонизација путем дефинисања јединствених норми на комунитарном нивоу,

Тотална хармонизација,

Опциона хармонизација,

Дјелимична хармонизација,

Минимална хармонизација,

Алтернативна хармонизација,

Хармонизација путем узајамног признавања националних прописа,

Хармонизација путем признавања контроле овлашћених органа других држава чланица, и

Хармонизација упућивањем на стандарде.

5. НОВИ ПРАВАЦ У ХАРМОНИЗАЦИЈИ – ХОРИЗОНТАЛНА ХАРМОНИЗАЦИЈА

Старом техником, која се означава и као стари или вертикални приступ, усвајана су идентична правила која су се примјењивала у цијелој Заједници. Негативна страна оваквог приступа је била у томе што су у таквим комунитарним упутствима морали бити формулисани сви технички детаљи којима се потпуно одређују техничке карактеристике производа у питању или групе производа или су морали бити одређени сви услови за пружање одређене услуге. Савјет ЕЕЗ је Резолуцијом од 7. маја 1985. године о „Новом приступу техичкој хармонизации и стандардизацији“, препоручио да се код доношења и спровођења нових техничких прописа примјењују нешто измијењен поступак означен као нови приступ. Нови приступ се заснивао на усвајању тзв. хоризонталних упутстава која су се примјењивала у индустрији као цјелини, а не само у одређеним гранама у оквиру индустрије. У хоризонталним упутствима су утврђивани само основни захтјеви у погледу општих питања, као што су безбједност, здравље и животна средина и општи ризици. Законодавна хармонизација је органичена само на прописивање ових техничких услова и карактеристика који се директно тичу сигурности и јавног здравља. Оваквим упутствима су били одређени само битни или суштински захтјеви које су одређени производи морали да имају у промету унутар Заједнице. Саму технику транспоновања упутстава новог приступа карактерише тотална или потпуна хармонизација тако да њене одредбе замјењују све одговарајуће одредбе националних прописа, а националне имплементирајуће мјере којима се транспонују упутства морају упућивати на упутства у питању и о њима мора бити обавијештена Комисија.

Осим редовних инструмената хармонизације, у пракси се користе и прелазни инструменти и механизми хармонизације, као што су:

Механизми за спрјечавање појаве нових препрека трговини;

Начело узајамног признавања и

Техничко усклађивање законодавства.

6. ЗНАЧАЈ ХАРМОНИЗАЦИЈЕ ЗА ТРЕЋЕ ДРЖАВЕ

У трећим државама се о значају хармонизације може говорити у контексту мјера за успостављање заједничког и унутрашњег тржишта и у контексту претприступне стратегије треће државе за пријем у ЕУ. Примјеном унутрашњих прописа који су усклађени са прописима ЕУ и у трећим државама се може допринијети успостављању или бољем функционисању сопственог унутрашњег тржишта. Ипак, у трећим државама се процесу хармонизације унутрашњих прописа првенствено приступа из других разлога: да се олакша и убрза придруживање и пријем у ЕУ и да се створи повољније правно окружење за пословање домаћих привредних субјеката на унутрашњем нивоу. Стога треће државе немају ову обавезу и могу јој приступити или добровољно, или по основи одређеног споразума са ЕУ. У двјема врстама институционалних аранжмана које ЕУ закључује са трећим државама предвиђена је и обавеза државе нечланице да постепено усаглашава своје законодавство са оним што се означава као комунитарно насљеђе. У питању су оне врсте споразума у којима ЕУ трећим државама признаје статус кандидата или потенцијалног кандидата за чланство у ЕУ. Садржину хармонизације у правном смислу чине обавезе измјене постојећих или доношења нових прописа чија су рјешења усклађена са комунитарним насљеђем.

7. ПРАВНА СРЕДСТВА ХАРМОНИЗАЦИЈЕ

Као основна правна средства за хармонизацију прописа држава чланица на нивоу ЕЗ се користе упутства. Пошто се упутства не примјењују непосредно или директно у државама чланицама, одн. не могу непосредно обавезивати

субјекте из држава чланица, потребно их је претходно унијети у националне правне системе. Уношење се врши доношењем одговарајућих националних имплементирајућих прописа и предузимањем мјера чијом примјеном се могу остварити циљеви који су постављени у упутствима. У правној теорији се разликује позитивна и негативна хармонизација. Позитивну хармонизацију карактерише активна улога комунитарног легислатора која се састоји у доношењу комунитарних прописа који се на једнообразан начин примјењују у свим државама чланицама. На нивоу Уније ова својства имају уредбе. С обзиром да је уредбама призната директна примјена и директно дејство, то се њиховом једнообразном примјеном постиже не само хармонизација, већ и потпуна унификација. Процес хармонизације права трећих држава није ограничен само на њихово усаглашавање са упутствима, већ и на усаглашавање са уредбама. Негативну хармонизацију у ЕУ карактерише уздржавање комунитарног легислатора од доношења нових комунитарних прописа, а усклађивање права држава чланица се постиже адаптацијом постојећих националних прописа, њиховом замјеном тзв. меким правом или укидањем оних националних прописа чија се рјешења разликују од комунитарних.

8. ХАРМОНИЗАЦИЈА ДОМАЋИХ ПРОПИСА СА ПРАВОМ ЕУ

Правни основ хармонизације. Ратификацијом Споразума о стабилизацији и придруживању Србија је преузела обавезу усклађивања унутрашњих прописа са правним тековинама Европских заједница. Иако се под усклађивањем у ужем смислу подразумијева само доношење нових прописа или измјена постојећих (тзв. формална хармонизација), у ширем смислу обавезу усклађивања из Споразума требало би схватити тако да обухвати и тумачење и извршење на усклађени начин тако усвојених прописа (тзв. функционална хармонизација).

Природа обавезе усклађивања. Из формулације ССП, према којем се Србија обавезала да настоји да обезбиједи постепено усклађивање унутрашњег праваса правним тековинама Европских заједница, може се закључити да је у

питању „мека обавеза“ чија се природа може опредјелити као обавеза средства, а не циља или резултата.

Предмет обавезе усклађивања. Што се тиче предмета обавезе, он је у генералном смислу означен као усклађивање домаћих прописа. Усклађивање се састоји од доношења нових или измјене постојећих прописа и од посебног начина примјене и извршења тако донијетих унутрашњих прописа од стране домаћих судова и управних органа.

9. СУДСКА ХАРМОНИЗАЦИЈА

У поступку усклађивања домаћих прописа са правним тековинама ЕЗ/ЕУ, домаћи судови и управни органи учествују на посредан начин и у ширем смислу. С обзиром на национални судски и управни органи придружених држава нису у обавези да непосредно примјењују комунитарно право као такво, њихова улога се своди на обавезу да донијете усклађене домаће прописе тумаче, када је то потребно на тзв. усклађени начин, тј. да код тумачења спорних одредби домаћих прописа учине све да наћу онај смисао или значење које је у највећој мјери у складу са комунитарним прописима или праксом Суда правде. Чини се да комунитарно право улази на мала врата у унутрашње правне поретке придружених држава и прије њиховог пријема у ЕУ у две ситуације. Прво, ако домаћа држава у току спровођења ССП не донесе имплементирајуће прописе који су у складу са комунитарним тековинама и друго, ако домаћи управни и судски органи не тумаче домаће формално усклађене прописе у складу са комунитарним тековинама. У првом случају појединци, чија су права доведена у питање неусклађивањем домаћих прописа, би могли да се позову на одредбе Устава да потврђени уговори чине саставни дио унутрашњег правног поретка и да пред судовима и другим органима захтјевају заштиту или остваривање својих субјективних права позивајући се на одредбу Устава о непосредној примјени потврђених међународних уговора. У том случају домаћи судови би, због широке и безусловно формулисане непосредне примјене, морали да примјене не само одредбе ССП-а, што би се могло сматрати као примјена домаћег права, већ и прописе на које упућује ССП, као у случају заштите конкуренције. У другом случају је у питању примјена домаћих формално усклађених прописа који се тумаче и примјењују на тзв. неусклађен начин. Наиме, у праву ЕУ, Суд правде

је као један од метода тумачења комунитарних прописа увео и метод тзв. усклађеног тумачења, којим је обавезао судове држава чланица да код тумачења нејасних одредби нађу оно значење које највише одговара интересима и циљевима Заједнице, чиме врши тзв. интерпретативан или аргументативни утицај на рад управних и судских органа у државама чланицама. Сличну обавезу је преузела и Србија.

10. ЦАРИНСКА УНИЈА

Појам. Према одредбама УФЕУ, Унија се заснива на царинској унији која се односи на цјелокупну робну размјену и обухвата забрану царина на увоз и извоз између држава чланица и свих дажбина које имају исто дејство, као и на увођење заједничке царинске тарифе у њиховим односима према трећим државама.

Динамика. Одредбама Уговора о оснивању било је предвиђено укидање царинских дажбина на увоз, царина фискалне природе и увођење заједничке царинске тарифе до краја прелазног периода, одн. до 1. јануара 1970. Када су у питању извозне царине, предвиђено је да се све обавезе за производе у извозу укину до краја прве етапе прелазног периода, тј. до 31. децембра 1961. Државе чланице су, међутим, ослањајући се на одредбе Римског Уговора о оснивању, укинуле све царинске дажбине на индрустријске производе већ првог јула 1968. године, и тако годину и по дана раније од истека прелазног периода успоставиле између себе царинску унију.

Средства за успостављање царинске уније. Римским Уговором о оснивању била су предвиђена два начина за успостављање царинске уније: поштовањем тзв. клаузуле о задржавању и предузимањем мјера постепеног укидања постојећих дажбина. У првом случају државе чланице су самим Уговором преузеле обавезу да се уздрже од увођења нових увозних или извозних царина и дажбина са истим дејством и да не повећавају оне које се већ примјењују у њиховим међусобним трговинским односима. Осим тога, државе чланице су се обавезале и да одговарајућим мјерама увозне дажбине и дажбине истог дејства постепено смањују, према утврђеној динамици. Са друге стране, у односу на увоз робе из трећих држава, државе чланице су

преузеле обавезу да смањују препреке у трговини, закључивањем споразума којима би на основу узајамности и обостране користи смањиле царинске стопе испод општег нивоа који бисе постигао на основу успостављања царинске уније. То је конкретно значило обавезу држава чланица да најкасније до краја прелазног периода уведу заједничку царинску тарифу.

Ефекти царинске уније. Погодности од тако створене царинске уније непосредно уживају, прије свега, државе чланице и њихови привредни субјекти. Они су се послије истека одређеног прелазног периода, могли позивати на директну примјену одговарајућих одредби Уговора о оснивању и комунитарног законодавства. Тиме је комунитарним субјектима дато право да у случајевима када им је наплаћена царина траже непосредну судску заштиту пред националним судовима и повраћај тако неосновано наплаћеног износа. Трговцима је дато право и да захтијевају накнаду штете због тога што се такви производи теже продају или се не могу продати јер су скупљи за износ неоправдано наплаћене царине у односу на конкуренте. Ако у домаћем праву није предвиђена накнада штете, онда ће држава по основу одговорности због неспровођења комунитарних прописа бити одговорна да надокнади штету. Међутим, ако су трговци којима је наплаћена царина тај трошак превалили на другог (крајњег купца) онда не могу тражити и повраћај, јер би то значило неосновано богаћење. На посредан начин, ефекти царинске уније се, преко производа који потичу из трећих држава, протежу и на треће државе нечланице, тј. на робу из трећих држава која је у слободном промету у државама чланицама. Под робом из трећих држава која је у слободном промету у држави чланици сматра се она роба за коју су у тој држави испуњене све увозне формалности и наплаћене све царине и дажбине са истим дејством за које се нису користиле погодности потпуног или дјелимичног повраћаја таквих дажбина и царина.

11. ЗАЈЕДНИЧКА ЦАРИНСКА ТАРИФА

Основну спољну карактеристику царинске уније чини заједничка царинска тарифа. Као дио заједничке трговинске политике, заједничка царинска тарифа је у Заједницу уведена првог јула 1968. године, а примјењује се на робу

увезену из трећих држава нечланица. Заједничка царинска тарифа представља листу производа који су класификовани у складу са заједничким правилима номенкултуре, вриједности и поријекла робе са одговарајућим царинским стопама. Заједничка царинска тарифа са детаљним пописом робе објављује се сваке године у Службеном листу, обично у децембру, док се додаци и измјене могу вршити и у току године. Од плаћања одговарајуће обавезе, изражене у процентима од вриједности односне робе, државе чланице могу одступити само у случају оправданих изузетака. Стопе заједничке царинске тарифе су утврђене у висини аритметичке средине царинских стопа које се примјењују у четири царинска подручја Заједнице.

12. ОДРЕЂИВАЊЕ ПОРИЈЕКЛА И ВРИЈЕДНОСТИ РОБЕ

Одређивање поријекла робе је од значаја прије свега за одређивање домашаја примјене прописа о слободном промету робе у оквиру Заједнице, али и за поштовање начела непреференцијалног третмана Заједнице у трговини са трећим државама нечланицама и за примјену заједничке царинске тарифе. Преба одредбама Уредбе Савјета, роба која је у потпуности обезбијеђена или произведена у једној држави сматра се да је поријеклом из те државе, док ће се роба произведена у две или више држава сматрати поријеклом из оне државе у којој је извршен посљедњи претежни дио поступка или операција која је била економски оправдана у предузећу које је опремљено за те послове, а што је резултирало у производњи новог производа или представља важну фазу у производњи. Предвиђена су и три додатна елемента на основу којих се може одредити право поријекло робе:

На основу детаљног описа радних или пословних операција,

На основу описа истих операција које укључују и промјену царинског одјељка и

На основу процента додатне вриједности.

Поријекло робе се доказује посебним цертификатима о поријеклу издатим од надлежних власти у земљи извозника, са садржином која је одређена одговарајућом уредбом Савјета.

Начин одређивања вриједности робе. Спровођење начела неиндискриминације и стављање све робе у исти положај приликом њеног уласка у Унију подразумијева, прије свега, наметање истих царинских дажбина. Како је висина царине и унутрашњих пореза најчешће базирана на вриједности робе, било је потребно усвојити не само јединствену царинску тарифу, већ и јединствени начин одређивања вриједности робе. Код метода врједновања упућивањем на вриједност идентичне робе, као царинска основица увезене робе узима се вриједност идентичне робе која је суштински истог квалитета и која је продата у Унији или је извезена из Уније под истим комерцијалним условима, у исто или приближно вријеме кад и предметна роба. Ако није могуће пронаћи идентичну робу, онда се користи трећи метод врједновања, упућивањем на вриједност сличне робе. Ако се не може пронаћи ни слична роба, примјењује се метод дедуктивне вриједности, којим се вриједност утврђује или изводи на основу вриједности по којој је продата највећа количина робе, односно извршен највећи број послова. Тек ако се ни једним од напријед наведена четири метода не може утврдити вриједност, прибјегава се процјењеној вриједности или, у крајњем случају, одређивању вриједности примјеном разумних средстава.

13. ДАЖБИНЕ ИСТОГ ДЕЈСТВА КАО ЦАРИНСКЕ ДАЖБИНЕ

Уговором о оснивању је забрањено наплаћивање дажбина које имају исто дејство као царине како би се државе чланице спријечиле да умјесто забрањених царина исти ефекат постигну увођењем дажбина истог дејства. Царинске дажбине се у општем смислу могу дефинисати као новчане дажбине које намећу и убирају надлежни државни органи на робу у извозу или увозу приликом њеног преласка царинске границе. Царине на увозну робу из држава нечланица имају заштитну функцију ако су недискриминаторне. Међутим, за робу која долази из држава чланица, као и за робу из трећих држава која се налази у слободном промету, забрањено је наметање било каквих царина и дажбина истог дејства јер би такву робу могле довести у инфериорнији положај у односу на домаћу робу.

Суд правде је дажбине истог дејства дефинисао као сваку новчану дажбину, ма како мала била и без обзира на начин означавања и примјене, која је једнострано наметнута на домаћу или страну робу због тога што прелази

границу, а која није царинска дажбина у стриктном смислу, чак и кад није наметнута у корист државе, кад нема дискриминаторско и заштитно дејство и кад производ на који је наметнута није у конкуренцији са домаћим производом. Према производима које оптерећује, Суд правде је дежбине истог дејства дефинисао као једнострано наметнуте дажбине без обзира на назив и технику, које се примјењују на производе уведене у државу чланицу, али не и на сличне домаће производе, и које мијењањем цијене постижу исти ефекат на слободно кретање робе као и царинске дажбине. Дажбинама истог дејства сматрају се и тзв. компензаторне дажбине, наметнуте на увезену робу са циљем да компензују конкурентску инфериорност домаће робе која је оптерећена високим домаћим порезима.

14. ЗАБРАНА КВАНТИТАТИВНИХ ОГРАНИЧЕЊА И МЈЕРА СЛИЧНОГ ДЕЈСТВА

Забрањена су сва кванитативна ограничења и све мјере са истим дејством између држава чланица, тј. у извозу и увозу. Да би овај циљ био остварен, државе чланице су обавезане да се уздрже од увођења нових квантитативних ограничења и мјера са истим дејством у међусобним односима, са једне стране, и да, са друге стране, укину постојећа ограничења најкасније до краја прелазног периода. Квантитативна ограничења обухватају националне мјере којима се ограничава обим или износ увоза или извоза, али не вјештачким подизањем троштова извоза или увоза, већ наметањем директних или индиректних граница у погледу физичког квантитета робе која се извози или увози, или се утиче на останак робе на тржишту.

15. МЈЕРЕ КОЈЕ ИМАЈУ СЛИЧНО ДЕЈСТВО КАО И КВАНТИТАТИВНА ОГРАНИЧЕЊА

Под мјерама које имају слично дејство као и квантитативна ограничења се подразумијевају националне мјере законске или административне природе, као што су акти легислативних или извршних органа, које се односе на примјер на обиљежавање или паковање, а које представљају препреку трговини јер утичу на количину увезене робе. Оне обухватају не само отворене заштитне мјере, тј. мјере које се примјењују само на робу из увоза, а не и на домаћу робу чиме се дискриминише увоз, па се називају и

дискриминаторне или неједнако примјењиве мјере, већ и мјере које се примјењују и на домаће увозне (или и извозне) производе (подједнако примјењиве мјере).

16. ДИРЕКТНО ДИСКРИМИНАТОРНЕ ИЛИ НЕЈЕДНАКО ПРИМЈЕЊИВЕ МЈЕРЕ

Под овим мјерама или националним правилима се сматрају национални прописи чијом примјеном се дискриминише увоз. Ове мјере обухватају мјере којима се омета увоз, као и мјере које отежавају увоз или га чине скупљим од домаће производње и могу се груписати у три групе.

Прву групу чине мјере које увоз или располагање увезеном робом у било којој фази дистрибуције условљавају испуњавањем одређених додатних услова или формалности. Другу групу мјера чине правила којима се ограничавају канали продаје. У трећу групу спадају мјере које фаворизују домаће производе или им дају погодности различите од субвенција.

17. ЈЕДНАКО ПРИМЈЕЊИВЕ МЈЕРЕ

Једнако примјењиве мјере су мјере и пракса који се на једнаки начин примјењују и на домаће и на увозне производе, али на такав начин да посебно оптерећују увозну робу. Могу се односити на начин продаје производа, регулисање или управљање тржиштем, облик, тежину, величину, састав, презентацију, идентификацију или кориштење производа. Њихова примјена се сматра недопуштеном само ако је њихово рестриктивно дејство на слободно кретање робе несразмјерно сврси и ако се исти циљ није могао постићи неком другом мјером којом би се мање ометала трговина.

У пракси се овако бројне недозвољене мјере класификоване као:

Мјере које имају за циљ да одреде неповољније цијене за увозне него за домаће производе;

Утврђивање минималних или максималних цијена које су испод или преко оних за које је увоз забрањен или смањен;

Прописивање стандарда у погледу обима, тежине, величине или састава којима се условљава увоз и који увозне производе доводе у мање конкурентан положај у односу на домаће производе и

Прописи који ограничавају дистрибуирање увозних производа мимо агената или представника на територији земље увоза или ограничавају рекламирање и друге облике продаје.

18. СУДСКА ПРАКСА (глупо питање, али је међу професоровим)

У случају Dassonville суд је заузео врло широк став да ће сви трговачки прописи држава чланица који су способни да ометају, директно или индиректно, стварно или потенцијално, унутаркомунитарну трговину бити сматрани мјерама које имају исто дејство као квантитативна ограничења. У погледу тумачења захтјева за увјерењем о поријеклу робе, Суд правде је заузео став да ако државе чланице у одсуству комунитарног система гарантовања потрошачима аутентичности ознаке поријекла производа предузимају у вези са тим мјере за спрјечавање нелојалне праксе, такве мјере морају бити разумне, а средства којима се доказују не смију бити акти спрјечавања трговине између држава чланица и морају бити приступачне свим држављанима Заједнице. У каснијој пракси, Суд правде је често приликом позивања на одлуку у случају Dassonville изостављао управо или уску формулацију „трговачка правила“ или широку формулацију „трговина унутар Заједнице“ као би се могле обухватити мјере које се односе и на извоз.

У другом водећем случају Cassis de Dijon, Суд правде је заузео општи став да се забране примјењују и односе и на националне мјере које су једнако примјењиве на домаће и увозне производе и потпуније развио концепт из Dassonville случаја о привременим изузецима који се сматрају оправданим из разлога које је назвао императивним захтјевима.

19. ОДНОС ИМПЕРАТИВНИХ ЗАХТЈЕВА И ОДСТУПАЊА ИЗ ЧЛАНА 36. УГОВОРА

Између оправданих одступања из члана 36. УФЕУ и одступања на основу императивних разлога постоје сличности, али и битне разлике. У оба случаја,

мјере морају бити пропорционалне и не смију служити као средство својевољне дискриминације или прикривени облик ограничавања трговине између држава чланица. Сличност је и у њиховом привременом карактеру. Међутим, за разлику од оправданих мјера из члана 36. УФЕУ, по основу императивних захтјева су допуштене само оне мјере које се једнако примјењују и на домаће и на увозне производе. Кад је ријеч о основу, разлика је у томе што се императивни захтјеви односе само на мјере које су у националним правима држава чланица признате у јавном или општем интересу, док одредбе члана 36, УФЕУ штите приватне интересе који су јавно признати, као што је право индустријске својине или трговачка својина.

20. ОПШТА ОДСТУПАЊА ИЗ ЧЛАНА 36. УФЕУ

Према одредбама члана 36. УФЕУ, одредбе чланова 34. и 35. не искључују забрану или ограничење увоза, извоза или транзита робе, ако су оправдани разлозима јавног морала, јавног поретка или јавне безбједности, заштите здравља и живота људи, животиња или биљака, заштите националног културног добра умјетничке, историјске и археолошке вриједности или заштите индустријске и трговачке својине. Међутим, такве забране или ограничења не смију представљати средство својевољне дискриминације или прикривени облик ограничавања трговине између држава чланица. На овај начин је државама чланицама практично дозвољено да из наведених разлога и у наведеним ситуацијама примјене националне мјере које нису у складу са комунитарним начелом слободе промета робе, ако су такве мјере пропорционалне и не представљају средство арбитрерне дискриминације.

Услови под којима се наведене мјере могу користити Суд је кроз тзв. императивне захтјеве формулисао као четири принципа. Прво, таквим мјерама се не могу штитити економски интереси. Друго, терет доказивања да је мјера у питању обухваћена одредбама члана 30. Уговора о оснивању лежи на страни која се позива на исти члан, а то је обично надлежни државни орган који је донио мјеру. Треће, да би се избјегло субјективно категорисање мјера као дискриминаторних, мора се доказати да се њиховом примјеном штите и домаћи производи. Четврто, и кад се покаже да мјера у питању задовољава све напријед наведене услове, и даље може бити сматрана прикривеним обликом ограничења трговине ако њено дејство превазилази оно што је

неопходно за ефективну заштиту општих интереса у питању, а посебно ако се исти циљ могао постићи мање ограничавајућим средством. Пето, будући да је ријеч о изузецима од општег начела слободе промета робе, одступања се, према општем правилу, морају тумачити уско.

Осим тога, право на одступање од члана 36. УФЕУ је привременог карактера и државе чланице се могу на њега позивати само док се на комунитарном нивоу не донесу одговарајуће легислативне мјере хармонизације о уклањању препрека слободном промету робе. Након тога, позивање на поменута одступања ће постати излишно и неоправдано за ону робу или области чији су услови промета хармонизовани, и то не само комунитарном легислативом, већ и међународним конвенцијама компатибилним са комунитарним правним системом. Након ових мјера хармонизације, државе чланице задржавају само право да повремено провјеравају њихово спровођење, и то на начин да се мјерама и методима провјере не уводе прерушене мјере ограничења.

21. ОСТАЛА ОДСТУПАЊА

Осим одступања која су оправдана неекономским разлозима, Уговором о оснивању су дозвољена и извјесна остала одступања од начела слободног промета робе углавном због економских разлога који постоје у државама чланицама, као и позивањем на тзв. заштитне клаузуле из УФЕУ.

У таквим ситуацијама, државама чланицама је дато право да по предвиђеном поступку, и уз консултације или одобрења надлежних органа Уније, доносе мјере привременог карактера којима се ограничава слободан промет робе.

22. ДРЖАВНИ МОНОПОЛИ ТРГОВАЧКОГ КАРАКТЕРА

Државе чланице су дужне да постепено усклађују дјелатности државних трговачких монопола, како би до краја прелазног периода уклониле сваку дискриминацију у погледу услова набавке и пласмана између држављана држава чланица. Исто тако, државе чланице су дужне и да се уздрже од сваке нове мјере која је у супротности са раније наведеним начелима, или која ограничава домашај одредби којима се уређује укидање царина и кванитативних ограничења. Под државним монополима подразумијевају се све огранизације путем којих државе чланице правно или фактички,

непосредно или посредно врше контролу, или управљају, или знатно утичу на увоз или извоз између држава чланица, као и на монополе које је држава пренијела на друге правне субјекте. С обзиром на обим јавних набавки или испорука које се у свакој држави обављају преко државних трговачких монопола, очигледно је да њихова дјелатност може у великој мјери утицати на слободу промета робе и токове робе у оба правца. Стога Уговор о оснивању дозвољава постојање и рад таквих трговачких монопола, али настоји да њихову дјелатност усклади са циљевима слободног промета робе, прије свега отварањем њихове дјелатности, тј. уклањањем разлика у условима набавки и пласмана између држављана држава чланица.

23. ОГРАНИЧЕЊА УСЛОВЉЕНА ДРЖАВНИМ СУБВЕНЦИЈАМА

Државне субвенције представљају значајан инструмент економске и социјалне политике сваке државе чланице за постизање различитих националних или регионалних циљева. Међутим, њихово кориштење може довести до неравноправности учесника у промету, чиме се по природи ствари ограничава и слобода промета робе. Због тога се дејство државних субвенција мора испитивати у контексту правила конкуренције и правила о слободи промета робе, па се приликом одлучивања о њиховој дозвољености морају узети у обзир национални интереси држава чланица и интерес Уније, оличен у успостављању заједничког тржишта.

Као неспојиви са заједничким тржиштем наводе се сви облици државних или из државних средстава одобрених субвенција, који путем повлашћивања одређених предузећа или производних грана пријете да доведу или доводе до недозвољене нелојалне утакмице, али само у мјери у којој угрожавају трговину између држава чланица. Шта значе пријетња и довођење до недозвољене утакмице одређује се према правилима права конкуренције.

Уговор о оснивању не одређује општи појам дозвољених субвенција, већ наводи облике који се сматрају дозвољеним, што значи да се не третирају као забрањена квантитативна ограничења или мјере истог дејства. За одређивање појма државне субвенције, потребно је одредити субјекте који је одобравају, изворе средстава из којих се одобрава и утицај тако одобрених средстава на услове конкуренције у трговини између држава чланица на заједничком

тржишту. Тек на основу ових елемената се може извести појам дозвољене и забрањене државне помоћи.

24. НЕДОЗВОЉЕНА ДРЖАВНА ПОМОЋ

То што су неке врсте помоћи или владине мјере оквалификоване од стране Комисије или Суда правде као државна помоћ, још не значи да ће се сматрати недозвољеним или аутоматски забрањеним. Такве врсте помоћи ће се сматрати неспојивим са заједничким тржиштем у мјери у којој угрожавају трговину између држава чланица само ако путем повлашћивања одређених предузећа или производних грана пријете да доведу или доводе до недозвољене нелојалне конкуренције. Ова наведена услова, угрожавање интракомунитарне трговине и нарушавање лојалне конкуренције, морају бити испуњена кумулативно.

Под интракомунитарном трговином се подразумијева трговина која се одвија само између држава чланица, али не и између држава чланица и трећих држава, као ни трговина која се одвија унутар једне државе чланице. Ова трговина се најчешће обавља извозом или увозом робе у или из држава чланица. Међутим, без обзира на начелну дефиницију интракомунитарне трговине, у пракси под правила о одобравању државне помоћи потпадају и субвенције за извоз робе у треће државе нечланице. Својим предузећима државе чланице по правилу одобравају субвенције за извоз, како би стимулисале извоз или повећале конкурентску извозну способност таквог предузећа, одн. његових субвенционисаних производа. Тако се на вјештачки начин, с једне стране, утиче на трговину између држава која је до тада постојала, а, с друге стране, тиме се мијењају и међусобни односи конкуренције који су прије тога постојали између тржишних субјеката – субвенционисаних и осталих предузећа.

Под недозвољеном конкуренцијом требало би разумјети спрјечавање и витоперење здраве или фер конкуренције. Нарушавање конкуренције наступа као посљедица промјењеног односа снага који је постојао између тржишних субјеката прије и након одобравања државне помоћи. Промјене морају бити у тој мјери да су само субвенционисана предузећа захваљујући одобреним субвенцијама стекла повлашћени положај.

25. ДОЗВОЉЕНИ ИЗУЗЕЦИ

Поред недозвољених, постоје и дозвољене субвенције. Као дозвољене и у складу са заједничким тржиштем, предвиђене су сљедеће врсте помоћи:

Социјалног карактера, дате индивидуалним потрошачима, ако се при томе не прави дискриминација заснована на поријеклу робе;

Оне које се дају за накнаду штете настале усљед природних непогода или због других изузетних догађаја;

Оне дате привреди одређених подручја СР Њемачке погођених подјелом Њемачке, у мјери у којој су потребне да би се надокнадиле економске посљедице проузроковане подјелом.

На основу дискреционе одлуке, Комисија може, узимајући у обзир економске и социјалне ефекте у комунитарном контексту, дозвољеним сматрати и сљедеће врсте државне помоћи:

Субвенције за унапрјеђење економског развоја подручја у којима је животни стандард изузетно низак или у којима постоји незапосленост;

Субвенције за унапрјеђење важних пројеката од заједничког европског интереса или за отклањање знатног поремећаја у привредном животу једне државе чланице;

Субвенције за унапрјеђивање развоја одређених привредних дјелатности и одређених привредних грана, ако се тиме не мијењају услови пословања у мјери у којој је то супротно заједничким интересима;

Субвенције намјењене унапрјеђењу културе и очувању баштине, ако не утиче на услове размјене и конкуренције у Заједници у мјери која би била супротна заједничком интересу;

Остале субвенције које одреди Савјет одлуком коју доноси квалификованом већином.

26. ПРАВНИ ОСНОВ ЗА ВОЂЕЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ

За вођење заједничке трговинске политике Унија располаже искључивим надлежностима. Према одредбама УФЕУ, Унија располаже искључивим надлежностима у области царина у трговини робом и услугама, трговинских аспеката права интелектуалне својине и директних страних инвестиција. Унија се може користити и тзв. подразумијевајућим надлежностима када то буде произилазило из изричитих овлашћења за доношење унутрашњих аката и када унутрашња овлашћења могу бити ефикасно искоришћена истовремено и као спољна овлашћења. Оваква овлашћења Унија стиче под сљедећим условима:

Ако тако преузете међународне обавезе спадају под заједничка правила;

Ако спадају у област која је већ углавном обухваћена таквим правилима;

У случајевима када је у своје унутрашње акте укључила одредбе о третману држављана држава нечланица или је таква овлашћења за преговарање са трећим државама нечланицама на изричит начин пренијела на своје органе, Унија стиче искључиве спољне надлежности у областима које су покривене овим актима;

Ако је Унија остварила потпуну хармонизацију у датој области, због тога што тако усвојена заједничка правила не могу бити доведена у питање, ако су државе чланице задржале слободу да преговарају са државама нечланицама.

27. ПРИНЦИПИ ЗАЈЕДНИЧКЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Заједничка трговинска политика је у Лисабонском споразуму смјештена у ширу област која је означена као „Спољна активност Уније“. У појам спољних активности Уније поред заједничке трговинске политике, спада сарадња са трећим државама и хуманитарна помоћ, економска, финансијска и техничка сарадња са трећим државама, ограничавајуће мјере, међународни

споразуми и односи Уније са међународним организацијама, трећим државама и делегацијама Уније. За њихово дефинисање и спровођење прописана су заједничка правила или опште одредбе. Смјештање трговинске политике у општа правила о спољним активностима се може тумачити и као настојање Уније да трговинску политику користи као дио спољне политике илои заједно са њом ради остваривања заједничких циљева. Заједничка трговинска политика се води у складу са принципима и циљевима спољних активности Уније. Поменути принципи су у форми општих одредби наведени у УЕУ. Тако је одредбама УЕУ одређено да се активност Уније на међународној сцени заснива на принципима који су инспирисали сам њен настанак, развој и проширење, и који има за циљ да у осталом дијелу свијета унаприједи: демократију, владавину права, универзалност и неприкосновеност људских права и основних слобода, поштовање људског достојанства, једнакости и солидарности, и поштовање принципа Повеље УН и међународног права. У том циљу Унија настоји да развија односе и успоставља партнерство са трећим државама и међународним организацијама, регионалним или свјетским, које поштују наведене принципе, закључивањем различитих врста споразума, као што су нпр. о трговини, сарадњи, придруживању.

28. САДРЖИНА ЗАЈЕДНИЧКЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Појам заједничке трговинске политике обухвата политику царина, царинске и трговинске споразуме у области размјене робе и услуга, комерцијалне аспекте интелектуалне својине, директне стране инвестиције, као и вођење политике либерализације, политике извоза и мјере трговинске заштите. Суд је садржину заједничке трговинске политике постепено проширио и на систем помоћи извоза и кредита за финансирање локалних трошкова који су повезани са извозом, опште мјере економске политике, као што је међународни споразум о природном каучуку, мултилатерални споразум о трговини робом са СТО, прекогранично пружање услуга које не укључује кретање лица.

29. ИНСТРУМЕНТИ ЗА ВОЂЕЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ТРГОВИНСКЕ ПОЛИТИКЕ

За регулисање економских односа са трећим државама у погледу промета робе и услуга као и плаћања која су у вези са тим Унији стоје на располагању двије врсте инструмената: аутономне и конвенционалне мјере.

Аутономне мјере обухватају једностране мјере које доносе органи Уније самостално без консултовања или преговарања са трећим државама, којима се регулише извоз и увоз робе из трећих држава у Унију. У питању су прописи којима се регулише: заједничка царинска тарифа, контигенти и друга количинска ограничења, прелевмани, компензаторне таксе, минимални систем цијена на увоз, заштитне мјере као што су антидампинг и противсубвенције, извозне и увозне субвенције, извозни кредити и осигурање, мјере трговинске промоције и друго. Поред ових општих мјера које се примјењују на треће државе, постоје и специфичне аутономне мјере које важе само за земље у развоју у оквиру тзв. опште шеме преференцијала.

У конвенционалне или уговорне мјере заједничке трговинске политике спадају различите врсте споразума које Унија закључује са трећим државама нечланицама и међународним организацијама, а који се генерално означавају као трговински споразуми. Они обухватају не само класичне трговинске споразуме, већ и споразуме о сарадњи и споразуме о асоцијацији или придруживању.

Према субјектима и правцу свог дјеловања, мјере трговинске политике се могу подијелити и на унутрашње и спољне мјере. Управо у том смислу Суд правде је заједничку трговинску политику одредио као комбинацију и интеракцију унутрашњих и спољних мјера без давања приоритета једнима или другима. Понекад се споразуми закључују ради извршавања унапријед одређене политике, а понекад је та политика дефинисана самим споразумима. Под првима се подразумијевају оне чије је дејство ограничено само на државе чланице у њиховим међусобним односима, док друге обухватају оне које се односе и на треће државе нечланице и међународне организације. Прве мјере углавном су усмјерене на успостављање царинске уније између држава чланица и обезбјеђивање слободног промета робе, док је циљ других формулисање и вођење заједничке трговинске политике према трећим државама нечланицама.

30. ПОЈАМ НАЧЕЛА СЛОБОДЕ КРЕТАЊА ЛИЦА

Слобода кретања лица представља једно од четири основна начела Европске уније, којим се држављанима држава чланица, а прије свега радницима и члановима њихових породица, у оквиру Уније гарантују једнаке могућности за остваривање животних и радних услова и промовисање сопствених вриједности, а пословним људима се омогућава да своје активности обављају у оној држави чланици у оквиру Уније у којој постоје најповољнији услови. У општем смислу слобода кретања лица подразумијева право уласка, право боравка и право изласка свих лица са територије једне државе чланице на територије осталих држава чланица Уније. Када су у питању лица која обављају неку економску активност, као што су радници, самозапослена лица и даваоци услуга, слобода кретања обухвата и право ових лица да у обављању својих активности уживају исти третман као и држављани домаће државе.

31. НЕДИСКРИМИНАЦИЈА ПО ОСНОВУ ДРЖАВЉАНСТВА

Одредбама УФЕУ као основно начело је установљена забрана сваке дискриминације по основу држављанства у оквиру домашаја примјене Уговора, али и без прејудицирања његових посебних одредби. Упутствима Сената је установљен општи оквир за једнаки третман у запошљавању и занимањима. Примјена овог начела практично значи да појединци након што уђу на територију неке од држава чланица, не могу бити дискриминисани по основу држављанства у погледу приступа или вршења трговине или професије. Под појмом недискриминације се подразумијева потпуни или перфектно једнак третман у држави чланици лица чији је положај регулисан комунитарним правом и кржављана држава чланица у питању. Међутим, природа самог начела не даје иста права мигрантима у свим државама, већ она која су националним прописима односне државе предвиђена и за домаће држављане. Отуда ће се и начело недискриминације мјерити не према неком унапријед утврђеном стандарду или садржини која би била иста у цијелој Европској унији, већ према конкретним прописима државе чланице у којој се налази мигрант.

32. ОБРНУТА ДИСКРИМИНАЦИЈА

Из општег правила да се право ЕУ примјењује само на субјекте из ЕУ, а не и на правне односе који су потпуно унутрашње природе, слиједи да се на начело недискриминације не могу позивати домаћи држављани у својој држави чланици ако нису на неки начин користили начело слободе кретања. Таква ситуација у којој радници мигранти по основу примјене права ЕУ уживају веће погодности од домаћих држављана који се не могу позивати на комунитарне прописе назива се обрнута дискриминација. Коришћење права слободе кретања, на чему Суд инсистира као критеријуму разликовања унутрашњих од комунитарних ситуација, и као услову за примјену начела позитивне дискриминације значи да је односно лице по неком основу боравило у другој држави чланици и да је тамо имало статус радника, самозапосленог лица или је пружало услуге. У таквим ситуацијама ова лица су могла, приликом повратка у своју државу чији су држављани, да захтијевају да се у одређеним ситуацијама на њих примјене комунитарни прописи.

33. СЛОБОДА КРЕТАЊА РАДНИКА

Сва права из слободе кретања не уживају сва лица. Уговором о оснивању и касније донијетим секундарним законодавством њихова примјена је ограничена у персоналном и у функционалном погледу. У персоналном смислу одредбе о слободи кретања се односе само на одређене категорије лица: раднике, самозапослена лица и даваоце услуга, док је у функционалном смислу њихова примјена ограничена само на она кретања која се обављају у економске, али не и у туристичке сврхе. Оправдање за овакво ограничење требало би тражити у чињеници да би неограниченим кориштењем слободе кретања могло доћи до масовних миграција из неразвијених у развијене дијелове Уније и значајних демографских промјена, као и утицаја на безбједносне прилике и социјално благостање држава чланица. Отуда одређена овлашћења из слободе кретања могу уживати само она лица која врше неку економску активност, при чему само кретање мора бити повезано са таквом активношћу.

34. ИЗВОРИ ПРАВА

Осим одредби УФЕУ, Савјет је овлашћен да у редовном законодавном поступку и након прибављеног мишљења Економског и социјалног комитета доноси упутства и уредбе које ће садржавати потребне мјере за постепено остваривање слободе кретања радне снаге. Након ступања на стагу Уговора о оснивању, Комисија и Савјет су, у складу са предвиђеном динамиком, донијели низ аката секундарног законодавства: уредби и упутстава, чијом примјеном је омогућено практично остваривање наведених права и њихова конкретизација. Наведеним одредбама Уговора о оснивању и највећем броју аката секундарног законодавства Суд правде је признао директно дејство, с тим што је одредбама Уговора о оснивању признао и вертикално и хоризонтално дејство. Досадашњи резултати у њиховој примјени показују да је остварен значајан степен унификације и хармонизације одговарајућих националних прописа. Ипак, то још не значи и да све државе чланице пружају иста права својим држављанима у погледу запошљавања, нити да држављани и чланови њихових породица у сопственој држави уживају она права која имају на територији других држава чланица по основу једнаког третмана са тамошњим радницима. То се посебно односи на чланове породице запослених радника. Тако право ЕУ не забрањује држави чланици да брачном другу или дјеци одбије дозволу за улазак и боравак на територији државе чији је држављанин њихов супруг, одн. родитељ, кад брачни друг или дијете имају држављанство државе нечланице, а односно лице (држављанин) се није користило правом слободе кретања у оквиру Уније.

35. ПРЕПРЕКЕ СЛОБОДНОМ КРЕТАЊУ РАДНИКА

Основне препреке слободном кретању радника у оквиру Уније чине:

Дискриминаторски прописи и услови за рад и запошљавање радника из других држава чланица;

Законски и подзаконски прописи и друге управне мјере и активности којима се радницима из других држава чланица намећу обавезе различите од оних које важе за домаће држављане;

Недовољна координација у погледу система социјалног осигурања на штету радника миграната.

36. ПОЈАМ „РАДНИКА“

Појам радника из УФЕУ обухвата све категорије запослених лица којасе баве тзв. несамосталним занимањем, тј. обављају послове за другога уз накнаду, без обзира да ли врше управљачке или физичке функције и без обзира на правни основ њиховог ангажовања ако се дјелатност обавља у другој држави чланици различитој од оне чији је држављанин.

Поред овако одређеног појма радника у пуном смислу ријечи, слободу кретања, али у суженом облику, уживају и друга лица која се такође сматрају радницима у ширем смислу ријечи. То су сљедећа лица:

Привремени радници;

Погранични радници, тј. она лица која живе у сопственој земљи, али раде у другој, при чему се враћају кући сваког дана или најмање једанпут седмично;

Лица која траже запослење. То су незапослена лица која ни раније нису била запослена у земљи у коју су се уселила, али су у ту државу чланицу дошла да траже посао;

Лица која су мимо своје воље остала без запослења;

Привремено неспособна лица;

Стално неспособна и пензионисана лица;

Чланови породице.

37. ПОЛОЖАЈ РАДНИКА ИЗ ТРЕЋИХ ДРЖАВА

Положај радника из трећих држава није регулисан Уговором о оснивању, већ унутрашњим правом држава чланица. Националним правима је регулисан и правни режим приступа конкретној држави, као и права породице на обједињавање, приступ тржишту рада и услови за натурализацију. Међутим, то не значи да Унија није заинтересована да и сама добије одређене

ингеренције у креирању имиграционе политике, између осталог и због тога што из трећих држава долази велики број радника на њено тржиште, чиме се подстиче конкуренција на тржишту радне снаге. Стога је, ослањајући се на одредбе УФЕУ, којим је Комисија добила задатак да унапрјеђује што тјешњу сарадњу између држава чланица у области социјалних питања, а нарочито у вези са запошљавањем, радним правом и радним условима, Унија успјела да обезбједи ограничена легислативна и извршна овлашћења.

38. ПОЛОЖАЈ ДРЖАВЉАНА НОВОПРИМЉЕНИХ ДРЖАВА ЧЛАНИЦА

У посебном положају се налазе држављани из 10 новопримљених држава чланица. Због разлика које постоје у географском положају њихових држава, ако и у платама запослених, стопи незапослености и склоностима ка радним миграцијама, што би могло довести до тешко контролисаних кретања, уведени су прелазни периоди у различитом трајању у којима се ова слобода не може у потпуности користити. Тако је као прелазни период уведен период у трајању од двије плус три плус двије године. Једино је за Малту и Кипар предвиђено да ће се одредбе о слободи кретања радника одмах и у потпуности примјењивати. У првих двије године након пријема, тј. до првог маја 2006. године државама чланицама је остављена слобода да примјењују своје националне прописе о пријему радника из нових држава чланица. Након истека почетног периода од двије године, Комисија је поднијела извјештај о облицима миграција, а од 15 држава чланица је захтијевано да дефинишу своју политику коју ће примјењивати од првог маја 2006. године и на основу тога ће се постепено отварати тржиште радне снаге. Након истека нове три године, од првог маја 2009. године и оне државе чланице које још буду примјењивале националне прописе биће позване да отворе тржиште радне снаге уз право коришћења заштитних мјера у случају неочекиваних тешкоћа. Од првог маја 2011. године, одредбе Уговора о оснивању које се односе на слободу кретања радне снаге се у потпуности примјењују у свим државама чланицама.

39. САМОЗАПОСЛЕНА ЛИЦА

Слободу кретања уживају и самозапослена лица. Под самозапосленим лицима или лицима која дјелатност обављају личним радом из Уговора о оснивању подразумијевају се чланови професија, пословни људи, трговци на мало, занатлије, писци, умјетници и други, у случају када желе да се настане за стално у новој држави. Појам замозапослених лица у ширем смислу ријечи обухвата сљедећа лица:

Лица која очекују самозапослење;

Привремено неспособна самозапослена лица;

Трајно неспособна и оштећена замозапослена лица;

Чланови породице.

40. ЕКОНОМСКА САДРЖИНА ПРАВА КРЕТАЊА РАДНИКА

Права, одн. овлашћења на која могу рачунати лица обухваћена појмом радника одређена су одредбама УФЕУ као:

Право прихватања стварно понуђеног запослења;

Право слободног кретања преко територија држава чланица у том циљу;

Право боравка у држави чланици у циљу запошљавања у складу са законским и акминистративним прописима којима су утврђени услови запошљавања радника држављана тих држава чланица;

Право останка на подручју државе чланице након запошљавања у тој држави, под условима који ће бити одређени правилима о спровођењу донијетим од стране Комисије.

41. ПРАВО НА ПРИХВАТАЊЕ СТВАРНО ПОНУЂЕНОГ ЗАПОСЛЕЊА

Право на прихватање стварно понуђеног запослења представља у правом смислу економску садржину слободе кретања радника и остварује се кроз одређивање либералних услова за запошљавање, једнак третман запослених и давање одређених права породици запосленог радника.

42. САДРЖИНА ИМИГРАЦИОНОГ ПРАВА РАДНИКА

Садржину начела слободе кретања лица чини комплекс личних права: право уласка, право боравка и право останка држављана једне државе чланице на територији других држава чланица Уније (имиграционо право), као и право на запошљавање и из њега изведена права.

43. ОГРАНИЧЕЊА СЛОБОДЕ КРЕТАЊА

У складу са одредбама УФЕУ, државе чланице могу ограничити слободу кретања радника из разлога јавног поретка, јавне сигурности и јавног здравља. Исти разлози су наведени као дозвољена одступања у вршењу права настањивања и слободе пружања услуга. Тамо наведена одступања су исцрпна и Суду правде није дато право да налази друга. Међутим, Суд је захтијевао од држава чланица да код кориштења наведених одступања тако предузете мјере буду у складу са начелом пропорционалности и начелом поштовања основних људских права.

44. РАЗЛОЗИ ЈАВНОГ ПОРЕТКА

Право радника да уђе на територију друге државе чланице, да тамо борави или да се креће, државе чланице могу ограничити ако би његово присуство представљало истинску и довољно озбиљну опасност којом се погађа један од виталних интереса друштва, односно ако се његовим личним понашањем стварно и озбиљно пријети домаћем јавном поретку. У теорији се појам јавног поретка традиционално везивао за конкретну државу. Суд правде је само дјелимично прихватио овакав став истицањем да Заједница не намеће државама чланицама јединствену скалу вриједности у погледу оцјене понашања које може бити третирано као супротно јавном поретку, па се и његова садржина може разликовати од државе до државе и од једног до другог временског периода. Паралелно са таквим схватањем, Суд правде је у својој пракси све више нагињао ка одређивању заједничког комунитарног

појма јавног поретка, изведеног из националних система права. Државама чланицама је забрањено да слободу кретања ограничавају позивањем на економске разлоге. Међутим, Суд правде је заштиту домаће валуте и биланса плаћања третирао као фундаменталне интересе државе и прихватио их као оправдане изузетке од примјене начела слободе кретања. Мјере ограничења кретања се могу оправдати разлозима јавног поретка само ако су засноване искључиво на личном понашању појединца у питању. Пошто лично понашање подразумијева вољно предузимање радњи, то државе чланице не могу ограничити коришћење права слободног кретања из разлога који су изван контроле радника миграната. Сљедеће ограничење се односи на претходно кажњиво понашање, које не може само по себи представљати довољан разлог за позивање на јавни поредак, одн. предузимање мјера ограничења кретања.

45. РАЗЛОЗИ ЈАВНЕ СИГУРНОСТИ

Разлози јавне сигурности дају право држави чланици да ограничи слободу кретања у циљу осигурања безбједности саме државе и друштва или у циљу спрјечавања ремећења и пријетње миру, без обзира да ли опасност потиче са или изван територије државе чланице. Ограничење се примјењује не само на мигранте приликом преласка границе, већ и на домаће држављане у погледу кретања у оквиру домаће територије.

46. РАЗЛОЗИ ЈАВНОГ ЗДРАВЉА

Државама чланицама је дато право да мигрантима ограниче коришћење права слободе кретања, односно да им забране улазак на домаћу територију или да им одбију издавање дозволе боравка и због одређених болести и неспособности, чије постојање представља пријетњу јавном здрављу. Као болести и неспособности које би могле штетити јавном здрављу, наведене су: болести из посебне листе Свјетске здравствене организације, туберкулоза респираторног система у активном стању, сифилис и неке друге инфективне болести. Као обољења и неспособности које би могле штетити јавном здрављу или јавној сигурности наведене су: зависност од дроге, тешки ментални поремећаји, испољени услови психотичног узнемирења, делиријум, халуцинације и конфузије. Ако наведене болести и неспособности настану

након издавања дозволе боравка, њихово постојање веће више оправдавати одбијање домаћих органа да обнове такву дозволу боравка.

47. ПРАВО НА СЛОБОДНО КРЕТАЊЕ И БОРАВАК ГРАЂАНА УНИЈЕ ПОСЛИЈЕ СПОРАЗУМА ИЗ МАСТРИХТА

Једно од основних права које је Мастришким споразумом прокламовано за новоустановљене грађане Европске уније је формулисано право грађана да се слободно крећу и да остану на територији друге државе чланице, под условима одређеним Уговором о оснивању ЕЗ и актима донијетим у складу са њим. Слобода кретања је касније поменута и у Повељи о основним правима као једно од шест основних вриједности. У приједлогу Устава Европе, слобода кретања је формулисана као право грађана да се слободно крећу и да слободно остану на територији других држава чланица, под условима који су одређени Уставом. Иста формулација је преузета и Лисабонски уговор о функционисању ЕУ.

48. СЛОБОДА КРЕТАЊА ГРАЂАНА УНИЈЕ

Ново упутство о праву грађана Уније и њихових породица да се слободно крећу и бораве на територијама држава чланица је усвојено 29. априла 2004. године, а његова имплементација је предвиђена до 29. априла 2006. године. Упутством су на јединствен начин рјешена питања слободе кретања различитим прописима. Државе чланице су обавезане да га примијене на све грађане Уније који се крећу или бораве у некој од држава чланица која је различита од оне чије држављанство имају и на чланове њихових породица, којима се мора обезбиједити исти статус као и држављанима држава чланица.

У погледу дужине боравка на територији друге државе, направљена је разлика између три групе миграната:

Прву групу чине они који намјеравају да уђу у другу државу чланицу и да тамо остану до три мјесеца. Њима је ово право загарантовано без било каквих услова, тј. без пружања доказа да су обезбиједили потребна средства, здравствено осигурање и слично, осим што је потребно да посједују ваљану идентификациону карту или пасош. Иако је грађанима Уније и члановима њихових породица који нису

држављани држава чланица у начелу признато право на једнак са држављанима, држава домаћин није обавезна да у прва три мјесеца одобри социјалну помоћ нити је обавезна да прије стицања права на стални боравак одобри помоћ за студирање, укључујући ту и професионалну обуку која се састоји у студентским кредитима или зајмовима лицима која немају својство радника, самозапослених лица, лицима која су задржала такав статус и члановима њихових породица.

Другу групу чине лица која намјеравају да у држави пријема или држави домаћину бораве дуже од три мјесеца. Њима је дато право боравка под условом да су:

1. Да су радници самозапослена лица у држави пријема; или

2. Да имају довољно средстава за њих и за чланове својих породица како не би били на терету социјалне помоћи у држави пријема за вријеме боравка и ако имају потпуно здравствено осигурање;

3. Да су студенти уписани на државне или приватно основане и акредитоване универзитете или су финансирани од државе за основни курс на студијама, укључујући стручну обуку и ако имају потпуно здравствено осигурање које важи у држави пријема и увјере надлежне власти да имају довољно средстава како не би пали на терет система социјалне помоћи у држави пријема за вријеме боравка; или

4. Су чланови породице грађана Уније који испуњавају један од напријед наведених услова.

Наведена лица имају право да буду ангажована у активностима ради стицања профита и право на једнак третман, али државе пријема нису обавезне да обезбиједе стипендије таквим мигрантима осим ако су радници, самозапослена лица или чланови њихових породица.

Трећа група се односи на ова лица која законито бораве у држави пријема дуже од пет година. Ови грађани и чланови њихових породица који нису држављани држава чланица, али су боравили са грађанима Уније више од пет година, имају право на стални боравак. Продужење

боравка не може бити онемогућено због привременог одсуства. Право сталног боравка се не губи ако одсуствовања у току године не премаше 6 мјесеци, или 12 мјесеци ако постоје посебно важни разлози, као што је служење војног рока, озбиљна болест, трудноћа, студирање или стручна обука, као и због премјештања посла у другу државу чланицу или у трећу државу. Једном стечено право сталног боравка се може изгубити само ако се у земљи пријема не борави дуже од двије узастопне године. Ова лица имају право да раде и право на једнак третман, а могу користити и студентске кредите и позајмнице. По овом основу право сталног боравка и уживања осталих погодности практично могу да стекну и држављани из трећих држава, ако су као чланови породице боравили дуже од пет година са грађанима Уније.

Значај признавања слободе кретања по основу грађанства Уније се огледа у томе што се право боравка може стећи не само по основу економских активности.

Држављани трећих држава могу стећи право боравка у држави чланици и на посредан начин преко њихове дјеце која имају држављанство неке државе чланице.

49. ОПШТИ ПОЈАМ ПРАВА НАСТАЊИВАЊА

Слобода кретања лица обухвата не само слободу кретања радника, већ и слободу кретања самозапослених лица у форми права настањивања и слободу пружања услуга. Право или слобода настањивања у општем смислу обухвата право лица да уђу у државу чланицу и да се тамо настане, са циљем да у тој држави врше одређене економске активности различите од оних које су обухваћене уговором о запошљавању из фиксираног или фиксираних мјеста у држави. Кад ове активности/услуге обављају физичка лица, од њих се тражи да на теритиорији те државе чланице имају сталније мјесто боравка, тј. да су настањени. Кад је ријеч о правним лицима, обављање ових активности подразумијева и постојање пословних просторија које ће у потпуности или дјелимично бити коришћене за њихово обављање на неодређено вријеме.

50. СУБЈЕКТИ ПРАВА НАСТАЊИВАЊА

На одредбе о праву настањивања могу се позивати физичка лица – држављани држава чланица и правна лица предвиђена Уговором о оснивању. Под физичким лицима се подразумијевају тзв. самозапослена лица која обухватају држављане држава чланица, као и лица која бораве у трећим државама нечланицама. Под правним лицима се подразумијевају трговачка друштва која су основана у складу са прописима државе чланице и која имају своје регистровано сједиште, централне органе управљања или главно мјесто пословања унутар Уније.

51. УСЛОВИ ЗА КОРИШТЕЊЕ ПРАВА НАСТАЊИВАЊА

Пошто је право настањивања неопходан услов за предузимање комерцијалне активности трајнијег карактера, то остваривање права на настањивање подразумијева да државе чланице и органи Уније испуне одређене обавезе. Од држава чланица се захтијева да укину све административне процедуре и праксу која може представљати различите облике дискриминације. Од Европске комисије и Савјета се очекивало да донесу двије врсте прописа. Први су се односили на узајамно признавање диплома и координацију услова за приступ или вршење одређених професија, а други на хармонизацију правила за фирме и компаније. У том смислу, право настањивања у ширем смислу обухвата и норме о хармонизацији права трговачких друштава у Унији.

52.УСВАЈАЊЕ ХАРМОНИЗОВАНИХ ПРАВИЛА ЗА ПРЕДУЗЕЋА (ТРГОВАЧКА ДРУШТВА)

Да би правна лица могла да користе право настањивања, тј. да би могла да оснивају агенције, филијале и подружнице, потребно је да се на нивоу Уније обезбиједи адекватна заштита интереса како члановима компанија, тако и јавног интереса. У том циљу је дат задатак Европском парламенту, Савјету и Комисији да координирају, у мјери у којој је то потребно ради њиховог уједначавања, заштитне одредбе које државе чланице прописују трговачким друштвима у циљу заштите интереса чланова друштва и трећих лица. Савјету је дато широко право да у посебном законодавном поступку, а по обављеним консултацијама са Европским парламентом и Економским и социјалним комитетом, доноси упутства о приближавању законских, подзаконских и

административних прописа држава чланица које имају непосредни утицај на успостављање, односно функционисање унутрашњег тржишта. Несметано функционисање унутрашњег тржишта, односно слободно кретање свих фактора производње и стварање услова лојалне конкуренције претпоставља, међутим, не само усклађене или хармонизоване прописе, већ и потпуно унификоване комунитарне прописе којима би се на јединствени начин, независно од националних права држава чланица, регулисали услови оснивања и рада посебних типова европских предузећа. На тај начин је предвиђено да у Унији, поред традиционалних огранизационоправних облика организовања трговаца познатих у државама чланицама, чија су рјешења усклађена, послују и нови облици, који се у правом смислу ријечи могу означити као европска предузећа. Под новим облицима европских предузећа и друштава подразумијевају се: европска економска интересна групација, европско друштво, европска приватна компанија и непрофитабилне тзв. “социо-економске” и друге организације, као што су европско кооператвно друштво, европско друштво за осигурање и европска асоцијација.

53.ЕВРОПСКА КОМПАНИЈА

Оснивање и рад европске компаније као посебног облика наднационалног трговачког друштва је регулисано Статутом европске компаније који је усвојио Савјет ЕЗ у форми Уредбе о статуту европске компаније. Уредбом су регулисана само питања статусног компанијског права, док су друга питања која се односе на опорезивање, конкуренцију, интелектуалну својину или инсолвентност, регулисана националним правом или другим изворима комунитарног права. Цјелокупна материја учешћа запослених у управљању европском компанијом остављена је да буде регулисана путем упутстава, док је подјела између питања која су регулисана уредбом и националним правима заснована на сложеном и често нејасном систему опција и упућивања.

Систем упућивања. Уредба о европској комисији упућује на примјену националног права државе чланице у којој европско друштво има регистровано сједиште. Тако одређено национално право ће се примијенити у случају када у самој Уредби или у статуту европске компаније није ријешено конкретно питање. Национално право на чију примјену упућује Уредба може

бити хармонизовано раније донијетим и спроведеним упутствима или нехармонизовано.

Систем опција. Имајући у виду разлике које постоје у националним правима трговачких друштава, бројна питања нису могла бити ријешена на јединствен начин, па су у Уредби понуђене опције. Ово се нарочито односи на:

избор јединствених или двоструких органа управљања;

избор различитих модела учешћа запослених у европској компанији, с тим што избор може бити ограничен правом државе чланице у којој европско друшто има сједиште;

Избор начина рачуноводствене контроле и састављање завршних рачуна;

оврлашћење државе чланице или европске компаније да изаберу право оне државе чланице у којој европска компанија има сједиште у вези са пословима за чије закључивање и извршење се захтијева претходно одобрење надзорног органа.

54.ЕВРОПСКА ЕКОНОМСКА ИНТЕРЕСНА ГРУПАЦИЈА

Основни циљ оснивања Европске економске ентересне групације јесте омогућавање или развијање економских активности својих чланова избором одговарајућих средстава, активности или искустава, као и стварање таквог облика интересног повезивања којим би се успоставила нова организација непосредно регулисана комунитарним правом. Оснивање, пословање и положај Европске економске интересне групације регулисано је Уредбом Савјета. ЕЕИГ могу основати, односно бити чланови, правна и физичка лица и друге правне цјелине јавног и приватног права, које су основане у складу са прописима неке од држава чланица. Кад су у питању правна лица, то могу бити трговачка друштва, фирме или друга правна лица којима то својство признаје национално право са регистрованим или статутарним сједиштем и централном управом у оквиру Заједнице, ако се баве неком привредном или неком са привредом повезаном дјелатношћу. Физичка лица се морају бавити индустријском, трговачком или пољопривредном дјелатношћу, као и занатским пословима или пружањем професионалних или других услуга у

Унији. Тако се ЕЕИГ могу основати у областима трговине, индустије, занатства или услужних дјелатности. Циљ формирања групације је олакшавање обједињавања дјелатности, средстава или услуга и повећање добити својих чланица.

55.ИЗВОРИ ПРАВА СЛОБОДЕ ВРШЕЊА УСЛУГА

Декларативне одредбе о укидању препрека за слободно вршење услуга на унутрашњем тржишту између држава чланица налазе се у општој одредби УЕУ о успостављању унутрашњег тржишта. Конкретне одредбе о непосредном регулисању слободе пружања услуга садржане су у УФЕУ. На неке облике вршења услуга или на неке врсте услуга на посредан начин се примјењују и одредбе о слободи промета робе, слободи кретања лица и слободи промета капитала. У прелазном периоду Савјет је по поступку утврђеном Уговором о оснивању и у складу са динамиком из Општег програма донио више упутстава која се могу сврстати у три групе. Првом групом упутстава су регулисани услови уласка и боравка држављана других држава чланица и чланова њихоих породица. Другу групу чине упутства којима је имплементиран Општи програм како би се олакшало ефективно вршење слободе пружања услуга. Трећа група упутстава се односе на узајамно признавање квалификација и координацију националних одредби којима су регулисане односне услуге. Пракса је подазала да то није довољно и да и даље постоји потреба за регулисањем како општих питања пружања услуга, тако и појединих услуга да би се успоставило истинско унутрашње тржиште. Стога су за регулисање прве групе питања донијета упутства којима је регулисана општа политика услуга и признање квалификација, док су за другу групу питања усвојена тзв. секторска упутства.

56.ПОЈАМ НАЧЕЛА СЛОБОДЕ ВРШЕЊА УСЛУГА

Слобода пружања услуга подразумијева право правних и физичких лица која су настањена, тј. имају сједиште, држављанство или пребивалиште, на територији неке од држава чланица Уније да уђу на територију друге државе чланице и да тамо стално или привремено пружају или примају услуге, без било каквих забрана и ограничења која би произилазила од унутрашњег законодавства или административне праксе, под истим условима као и домаћа

лица, ако се тиме не крше одредбе о праву настањивања. Начелом слободе пружања услуга обухваћене су и услуге које пружају тзв. самозапослена лица, за чије вршење није потребно стално настањивање, већ само привремени боравак. Слободу вршења услуга уживају како држављани држава чланица који су настањени у држави чланици која није ржава лица коме се врши услуга, тако и компаније и фирме које су основане у складу са прописима неке од држава чланица и које имају своје регистровано сједиште, главну управу или главно мјесто пословања унутар Уније. Ту спадају сви облици трговачких друштава грађанског или трговачког права, укључујући и задружна друштва и друга правна лица јавног или приватног права, осим оних која не послују ради стицања профита.

Погодностима које пружа слобода вршења услуга могу се користити и компаније основане на територији неке државе чланице од стране компанија из трећих држава. Што се тиче права држављана из трећих држава нечланица, Уговором о оснивању је предвиђено да у каснијем периоду слободу пружања услуга могу и они уживати, ако су настањени унутар Заједнице, али тек након што на приједлог Комисије о томе квалификованом већином Савјет доносе одговарајућу одлуку.

Одредбе о слободи пружања услуга не примјењују се на дјелатности које су у некој држави чланици, макар и повремено, повезане са вршењем јавних овлашћења. Осим ових резервисаних дјелатности, Савјет може квалификованом већином изузети и друге дјелатности од примјене одговарајућих одредби о слободном вршењу услуга, али то своје право у досадашњем раду није користио. Исто тако, одредбе о слободи вршења услуга се не примјењују на услуге које су регулисане одредбама о слободи промета робе, капитала и лица, као и на услуге у области саобраћаја.

57.ПОЈАМ УСЛУГА

Под услугама се подразумијевају оне услуге које се обављају уз накнаду и обухватају услуге индустријског, трговинског и занатског карактера, као и услуге које се пружају обављањем слободних професија, под условом да нису обухваћене одредбама о слободном кретању лица и слободном промету робе

и капитала. Према гранама у којима се врше, ове услуге се могу подијелити на:

финансијске услуге, под којим се подразумијевају услуге у банкарству и осигурању и промет хартија од вриједности;

пословне услуге, под којима се подразумијевају услуге инжењера и услуге из сродних подручја, као што су услуге архитеката, урбаниста, грађевинских, машинских и електро инжењера, услуге руковођења, услуге економске пропаганде, односи са јавношћу, обрада података, истраживање и развој, рачуноводствене услуге и услуге пружања правне помоћи;

саобраћајне услуге, у које спадају услуге у друмском, ваздушном, поморском и саобраћају унутрашњим воденим путевима;

телекомуникационе и иформационе услуге обухватају услуге које се односе на коришћење нове телекомуникационе и информационе опреме и технологије;

поред ових традиционалних, у посљедње вријеме све више добијају на значају и нове врсте услуга: комерцијализација информација, аудио-визуелне услуге и др.

Давалац услуга мора бити настањен у држави чланици различитој од државе лица коме се пружа услуга. Пошто се највећи број услуга пружа на територији друге државе, што је везано са правом настањивања, то је у погледу разганичења од слободе настањивања могуће разликовати четири начиа вршења услуга:

1. лице које пружа услуге живи у једној држави чланици, али путује у другу државу чланицу у којој пружа услугу;

2. давалац пружа услугу из своје државе примаоцу у другој држави чланици, при чему се не креће из свог мјеста боравка. У овом случају преко границе се једино креће сама услуга;

3. прималац услуге долази из своје државе у државу даваоца услуга у којој прима конкретну услугу;

4. давалац услуге повремено улази у другу државу чланицу да би тамо пружио услугу лицу из своје државе.

58.ПРЕПРЕКЕ СЛОБОДНОМ ВРШЕЊУ УСЛУГА И ПРАВА СРЕДСТВА И МЕТОДИ ЊИХОВОГ УКЛАЊАЊА И ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА

Садржина слободе пружања услуга је у правном смислу сведена на национални третман, односно на право лица које пружа услуге да их у том циљу привремено пружа у другој држави чланици под истим условима који важе и за држављане те државе. То практично значи да је остваривање слободе пружања услуга на цијелој територији Уније било потребно укинути све препреке у националним законским, административним и другим прописима којима су даваоцима из других држава постављани другачији услови за пружање услуга од оних који су важили за домаће држављане. У том смислу је прописана и општа обавеза држава чланица да у току прелазног периода постепено укидају ограничења слободном вршењу услуга у односу на држављане држава чланица који су настањени у држави чланици која није држава лица коме се пружа услуга (забрана дискриминације).

Забрана дискриминације обухвата директна и индиректна ограничења слободе пружања услуга и отворене и прикривене облике дискриминације. Директним ограничењима се на непосредан начин забрањује или спрјечава вршење услуга. И индиректним ограничењима се постиже исто дејство, али на тај начин што се:

спрјечава лице које је у вези са корисником, као што је брачни друг, дјеца или запослени, да приме или пруже услугу, или

постављају услови или формалности којима се, без обзира што нису директно повезане са вршењем економске активности, стварају тешкоће, тако да се спрјечава или отежава кориштење права из уговора.

Отвореним облицима дискриминације страних држављана сматрају се условљавање пружања услуга добијањем посебне тзв. трговачке дозволе,

претходним боравком у домаћој држави гдје давалац намјерава да пружа услуге, као и наметањем посебних и додатних дажбина, захтијевањем посебих средстава обезбјеђења прије пружања услуга, онемогућавањем или отежавањем приступа и коришћења извора снабдјевања или дистрибутивне мреже, онемогућавањем или отежавањем услова за професионално образовање које је неопходно за вршење услуга, забраном или ограничавањем страних држављана да постану чланови фирми и компанија или да врше поједине функције, порицањем или ограничавањем права страним држављанима на социјалну и здравствену заштиту, посебно у случају болести, несреће и инвалидитета или на старосну и породичну пензију.

Актима прикривене дискриминације сматрају се ограничења која, иако су на први поглед заснована на неутралним критеријумима држављанства, мјеста пребивања или боравка или стручним квалификациама, ипак доводе до практичне дискриминације.

Чак и кад се страним даваоцима услуга обезбиједи национални третман изједначавањем са домаћим држављанима, њихов међусобни положај и услови за пружање услуга разликују се од државе до државе чланице, у мјери у којој се разликују одговарајући домаћи прописи у државама чланицама у погледу услова за вршење конкретних услуга за домаће држављане. Сви даваоци услуга из трећих држава чланица тиме се изједначени са домаћим држављанима – даваоцима услуга, али нису изједначени између себе, јер између држава чланица и даље остају разлике у погледу услова под којима и домаћи држављани могу пружати своје услуге. Услови се односе на различите захтјеве у погледу:

школске спреме и потребног искуства за обављање одређених послова и

правила професионалног понашања.

59.ШКОЛСКА СПРЕМА И ПОТРЕБНО ИСКУСТВО КАО УСЛОВИ ЗА ОБАВЉАЊЕ ОДРЕЂЕНИХ ПОСЛОВА