Igre i Ljudi

ROE KAJOA

IGRE I LJUDI MASKA I ZANOS

Drugo izdanje

NOLIT BEOGRAD 1979

Naslov originala

ROGER CAILLOIS

LES JEUX ET LES HOMMES LE MASQUE ET LE VERTIGE

PARIS 1958

PREVEO

RADOJE TATI

IGRE I ZBILJA

Panem et circenses, hleba i igara, Juvenalove rei prezira upuene Rimljanima dekadence, moda iskazuju neto hitnije o oveku: njegov iskonski i trajni impuls, njegove dve vitalne potrebe, i to ne samo u ambijentu antike u raspadu ve i u velikim stvaralakim epohama, napose u arhajskim, kad se kultura rada i ovek postaje ove-korn u smislu u kome to neto znai. U svome danas ve klasinom delu objavljenom 1937, Homo ludens, profesor Huizinga veli: U nastanku svih velikih oblika kolektivnog ivota nalazi se, krajnje aktivan i plodan, faktor igre... Poezija je roena u igri i nastavlja da ivi od oblika igre. Mudrost i nauka ispoljile su se u svetim igrama takmienja. Pravo je moralo da se iauri iz drutvene igre. Pravila oruane borbe, konvencije aristokratskog ivota osnivale su se na oblicima igre. Jednom rei, u svojim prvobitnim fazama kultura je igra-na. Ona se ne rada iz igre kao iva voka koja se odvaja od matere biljke, ona se razvija u igri i kao igra. Po Huizingi, kultura se rada kroz igru, jer je igra stvaralaki impuls, sloboda, pronalazaki duh, mata i disciplina u isto vreme.

Dvadeset godina kasnije Roe Kajoa, u eseju Igre i ljudi, izgrauje potpunu klasifikaciju igara i na osnovu te klasifikacije daje ocenu njihovog znaaja. Rezervisaniji od holandskog istoriara, on ne smatra da su kolektivni ivot naroda i njihove institucije vrste igara, ali i za njega su igre faktori i slika kulture... Jedna civilizacija i unutar nje jedno doba mogu biti karakterisani svojim igrama.. Principi igre su ilave i vrlo razgranate opruge ljudske delatnosti... one ostavljaju dubok peat ria razne tipove drutva. Isto tako i na ivot pojedinca, jer ovek, zreo ovek a ne samo dete, igra sa isto toliko predanosti koliko je pokazuje i u svom profesionalnom radu. esto ga igra vie interesuje. Ona katkada od njega zahteva vei utroak energije, vetine, inteligencije ili panje. Ta sloboda, ta intenzivnost, injenica

10 SRETEN MARI

da mu se delatnost koja se razvi/a u jednom odvojenom, idealnom svetu, zatiena od svake fatalne posledice, objanjava... kulturni znaaj igara i mogunost da se razume i kako izvor, iji su one izraz, otkriva sa svoje strane lik, stil i vrednost svakog drutva.. Reci mi ta se igra, pa u ti rei ko si, veli Kajoa. Otud je logino da Igre i ljudi poinju kao formalna klaslfikdcija, a zavravaju se kao skica jedne sociologije. Huizinga je pokuao da osvetli socijalnu funkciju igre; pothvat Kajoa je obuhvatniji: on postavlja osnove jedne sociologije polazei od igara.

Pothvat smeo i, ini se, skoro neizvodljiv. Igra koja ovde treba da bude mera i kriterij sama je po sebi teko merljiva, protejska pojava. Ona se javlja sad kao isla, konvencionalno definisana institucija, sad opet boji svojim crvenilom druge delatnosti; nalazimo je onde gde je ne oekujemo, nestaje tamo gde bi morala biti; ona stavlja u akciju najrazliitija ljudska svojstva, a nije posebno vezana ni za jedno; skoro sve to ljudi rade moe postati igra, a tane mee izmeu igre i neigre nema. I sam Kajoa veli da zbog tog mnotva i raznolikosti igara ovek isprva oajava jer nee moi da iznae jedan princip klasifikacije koji bi dozvolio da se igra rasporedi izmeu malog broja tano definisanih kategorija.

Kajoa predlae klasifikaciju igara u etiri kategorije: takmienje, kocka, gluma (simulacrum) i vertige, re koju mi je nezgodno da prevedem samo sa naom vrtoglavica, jer u kontekstu znai i opojnost, i razdraganost i zanos i ekstazu i tota drugo. Da bi se izbegle asocijacije koje te reci izazivaju u tekuem jeziku, Kajoa radije oznaava svoje kategorije uenim grkim i latinskim terminima: agon takmienje; alea kocka; mimicry gluma, simulacrum; i ilinx kao etvrta. Tako je na arenu kartu igara stavljena reetka sa horizontalnim i vertikalnim linijama koja omoguuje brz pregled i uvid u afinitet ili inkompatibilnost raznih kategorija. Dodajmo tome jo i dva pojma kojima Kajoa oznaava osnovni impuls igre i njen znaaj za individuu: Paidia je elementarna ljudska potreba za jurnjavom i za larmom, izvor igre kao prvobitne slobode, potrebe odmora ivaca i istovremeno razonode i fantazije. Ludus je dopuna i vaspita paidie, koju disciplinuje i obogauje; on je trening i sticanje odreene vetine, sposobnost iznalaenja reenja strogo konvencionalnih problema. Ludus je uivanje u vrenju igre ili jojoa, ali i u odgonetanju ukrtenih rei ili ahovskih problema, sve do paljivog itanja detektivskih romana. Veza je uska izmeu ludusa (' alee, ludusa i agona, manje izmeu ludusa i mimicry-e. Paidia se ne spaja sa aleom, ludus sa ilinx-om. Kad igra stekne znaaj jedne institucije, ona biva strogo regulisana i tek pravila pretvaraju igru u orue kulture.

IGRE I ZBILJA 11

Analiza kategorije igara, njihovih pozitivnih svojstava kljuni je deo eseja, njegov doprinos teoriji igara. Nju je nemogue rezimirati a ne izopaivi misao autorovu. Citiramo samo dva-tri pasusa neophodna za dalje razlaganje: Agon i alea zauzimaju u svetu igre oblast pravila. Bez pravila nema ni takmienja ni hazardnih igara. Na suprotnom polu mimicry i ilinx pretpostavljaju svet bez poretka, gde igra neprestano improvizuje. Agon se do najvie mere kombinuje sa aleom, a mimicry sa ilinx-om. U tim mogunim spojevima jedna od komponenata predstavlja svaki put aktivan i plodan faktor, a druga elemenat pasivni i ubitani. U prvom spoju pozitivni faktor je agon, u drugom mimicry. Agon, takmienje, je neprestana veba i trening ljudskih sposobnosti i vrlina; alea osnovna lenjost. U hao-tinom svetu mimicry-e i ilinx-a da se utvrditi ista polaznost: iz mimicry-e lako nastaje umetniko delo, delo rauna i lukavosti, ilinx je zapostavljanje ne samo volje ve i svesti, preputanje vrtlogu. Negativno u mimicry-; je injenica da ona i sama raa vrtoglavicu i dvojstvo, izvor panike.

Analiza svojstava kategorija igara i njihovog znaaja za kulturni ivot omoguuje prelaz na sociologiju polazei od igara. Raznorodni impulsi navode oveka da deluje kako u apstraktnom svetu igre, lako i u otvorenom svetu drutvenog ivota. U jednom drutvu jedni su u veoj asti, u drugom drugi. Otud je dozvoljeno, veli Kajoa, da se ovek zapita da li posebne odlike koje daju svakoj kulturi njenu originalnu fizionomiju nisu moda u izvesnoj vezi sa igrama koje u njoj cvetaju. I malo dalje: Nije apsurdno ako se pokua da da dijagnoza jedne civilizacije polazei od igara koje u njoj cvetaju. Teza koju na osnovu toga Kajoa postavlja nije pokuaj objanjenja razvoja drutva u smislu, recimo, jedne evolucije, spiralne, skokovite, pravolinijske, koja se protee kroz istoriju, ini njenu sutinu i vodi od niili faza ka viim, jer on kao da smatra da sva drutva u bitnom lie jedno na drugo i da se slian razvoj svuda ponavlja. To je pre shema razvoja svake zajednice iz primitivnog haosa u civilizaciju. Ukratko, on veli ovo: U primitivnim drutvima vladaju meu ljudima mimicry i ilinx. Njihov spoj pretpostavlja i rada svet nereda, svet haosa. Drutvo prelazi u civilizaciju kada, u dugom i tekom procesu, nad mimicry-om i ilinx-om nadvladaju agon i alea. Primitivna drutva, koja bih ja pre nazvao drutva dar-mar, veli on, bila ona australijska, amerika ili afrika, jesu drutva u kojima vlada podjednako maska i zanos to jest i mimicry i ilinx; suprotno tome Inke, Asirci, Kinezi ili Rimljani pokazuju ureena drutva sa kancelarijama, drutvenim karijerama, pravilnicima i raunicama, sa kontrolisanim i hijerarhizovanim privilegijama, drutva u kojima se agon i alea, to jest ovde lino zasluga i roenje po-

12 S.RETEN MARI

javljuju kao glavni i, uostalom, komplementarni elementi drutvene igre. To su, suprotno prvima, drutva sa raunovodstvom.

Moram priznati da sam dovde, ali samo dovde, sa punom predanou pratio briljantno Kajoovo razlaganje, koje deluje utoliko ubedljivije to strogu argumentaciju donosi klasino precizan, jasan i istovremeno bogat jezik, jedinstven u dananjoj francusko/ prozi. Ovde-onde po koja uzgredna primedba, prosto zato to mi je pola uivanja bib od itanja bilo od dijaloga sa piscem i svojim seanjima. Na primer kad pisac tvrdi da je idealni svet igre zatien od svake

fatalne posledice, inilo mi se da on previda jednu od bitnih osobina igre: gotovost oveka da esto u nju uloi vie nego u zbilji. Strastan kockar zna da rizikuje sve, planinar, jaha, skija, i toliki drugi katkad i ivot, esto svoje kosti. Nema igre bez izvesne opasnosti, koja je uslov i najhladnokrvnijih smelosti, a ima igara gde prihvatanje eventualnosti fatalnih posledica ini jednu od njihovih drai. Samo je u igri to rizikovanje slobodno. Isto tako mi se inilo da pisac ostavlja vane oblasti u neodreenim limbama ludusa ili ak paidie, ne diferencirajui ih dovoljno. Na primer, kad uzgred definie sport kao takmienje regulisano pravilima, iako bi obrnula definicija bila prikladnija. ta sa svim onim sportovima gde obino nema (ili kad nema) takmienja. Planinar koji pokuava prvo zimsko penjanje na Ma-terhom jo se s nekim, bar u mati, takmii, ali s kim se takmii mi-1ioniti penja na Triglav ili Mon Blan ? Je li skijanje sport samo na utakmicama, jahanje samo na trkama? I jo vanije: kada je neto sport, a kada samo utilitarno sredstvo? Kad je ski igra, a kad sredstvo za hodanje po snegu? Gde je razlika izmeu starog popa iz mog detinjslva, koji je na lenjom kulau sa bisagama obilazio parohiju, i mladog jahaa na punokrvnom englezu. Ti stalni, neprestani i nepri-metni prelazi od zbilje u igru, od igre u zbilju znaajni su. Kod Kajoa nema ni rei o jednoj vrlo utilitarnoj delatnosti koja je istovremeno i jedan od najvanijih istih sportova od paleoliia do danas, ija bi studija sama za sebe bila dovoljna ilustracija razvoja jedne civilizacije, pa i njenih klasnih borbi: ni rei o lovu. A lov je, bar u civilizaciji, svakako sport, i teoretiar lova, Ortega Gaset, povodom njega i definie sport skoro kao Huizinga igru: Sport je napor koji ovek prihvata u punoj slobodi i iz istog uivanja, dok je rad napor koji se vri s obzirom na oekivani rezultat. to e rei da je u lovu--sportu ulovljeno manje vano nego lovljenje, a to je znao ve i Paskal, koji je lov stavljao u red glavnih ljudskih divertimana, zaludnih igara, koje je sve zajedno osuivao kao alijenaciju oveka od Boga.

Kajoa uvruje ples, od mondenskog, ali podmuklog vrtloga valcera do luakih, konvulzivnih, rasklimatanih igara, primilivaca u kategoriju antikulturnog ilinx-a, u isti red sa raznim drugim sred-

I G R E I Z B I L J A 13

sivima za postizanje transa. Takode mu je ilinx uivanje u brzini, na primer na skijama. Ne veli to o galopiranju i svim onim igrama gde se dobija oseanje savladane tee, koje se, meutim, po prirodi doivljaja ne razlikuju od dobrog usa. Ali ko je praktikovao te sportove, zna kolika je razlika izmeu lake opojnosti koju daje svest o vlasti nad vlastitim telom i oseanje lakoe i onog to je trans, konvulzija, panika, gde se gubi vlast nad sobom i sva svest. Tu skoro sam u jednom zborniku naao skicu teorije o smislu sporta koja se osniva na Ba-elarovoj tezi da postoji u oveku instinkt lakoe, jedan od najdubljih instinkata ivota, za koji se vezuje instinktivan, nesavladljiv strah od pada. Sport bi, prema tome, imao za temu izazivanje, ikanje i savlaivanje lee od sirane jednog bia koje bi da poleti, Ova teza vredi koliko vredi, ali ima u njoj poezije, i ona je blia, na svoj nain, sutini izvesnih oseanja koje doivljujemo u igri nego njihovo svrstavanje pod sasvim negativno okarakterisani ilinx. Zar ono to Kajoa pria o meksikanskim voladores, koji sa krilima na leima sleu u krugovima sa visoke katarke, uz opasnost po ivot, ne odgovara vie mitu o Ikaru nego mitu o Menadama? A ta je drugo inspiracija, ne ona pijana, pitijska, ve stvarna, nego posle dugih, munih napora i uvebavanja ono udno i opet malo opojno u svojoj eteralnosti oseanje lakoe i gipkosti duha ?

Sto se igre tie, mislim na ples, za nas Srbe, bar po terminu igre par excellence, njeno svrstavanje u kategoriju ilinx-a sasvim je opravdano. Dovoljno je otvoriti ma koju etnoloku studiju, pa da se ovek uveri u to. Indijanci iz severne Amerike trupkaju beskrajno dugo dok ne padnu na tle i u trans; drugde se igra zavrava katalep-tikim nastupom; neka meksika plemena igraju dok ne zapenue. Svi znamo hipnotiki utkaj tam-tama, kao i to da su stari Grci slavili Dionizija igrama koje su dovodile do besvesnog sado-mazohistikog besa. Evripidove Bahantkinje nisu sluajno najjezovitija antika tragedija. Sve je to ilinx u svom divljem obliku, isto kao to su, u blaoj formi, veina naih dananjih igara, iako sve one imaju vrlo vaan duevno-higijenski znaaj. Sto nije mala stvar. Ali zar su sve igre to i samo to? Ne samo visoko vaspitni trening baleta, ve i mnoge masovne igre, ak i u prilino primitivnim kulturama. Za mene je pre tridesetak godina bilo otkrovenje kad sam prolenjeg dana u jednom selu u Skopskoj Crnoj Gori gledao, u prirodnom amfiteatru breuljaka, igru mukaraca, razdraganu i toliko disciplinovanu i rafinovanu - ritam i harmonija tela kojim se vlada savrenom lakoom u opojnoj radosti. Shvatio sam jednom za svagda ta igra moe da znai kao kulturni faktor, i da su ti ljudi, koji su tako plemenito igrali, u neem vanom ljudski bolji i vii od mene, ije su igre nieg kvaliteta. I jasno mi je zato je ak i racionalista Platon, koji je iz

14 SRETEN MARI

svoje idealne drave, u strahu i od najmanjeg dar-mara, izbacio i pesnika, tvrdio u Zakonima da je neobrazovan svak ko ne ume da igra. Naravno, Platon je znao i za sulude dionizijske plesove i moda bi bilo vredno prouiti kad je i ukoliko je ilinx igra, a kad je i ukoliko balarovski instinkt lakoe.

Takve i sline bile su moje uzgredne primedbe, moja labava odbrana od elegantne retorike Kajoove argumentacije, primedbe i same u duhu pievih osnovnih teza, koje italac budan stavlja i delu koje ga je pridobilo. Onda sam naiao na maloas citirani pasus, gde se suprotstavljaju primitivna dar-mar drutva visoki/n civilizacijama carstva Inka, Kineza, Asiraca i Rimljana. Prvo me je iznenadilo otkud tu, kao primer civilizacije, ba ta etiri carstva. Pre toga bilo je izriito govora o napretku, o prelatu na visoke civilizacije, a ja nikako u tako bogatom izboru, osim Kine, ne bih uzeo za paragone nijedno od tih carstava. Zajedniko trn je samo to da su bila svirepo birokratski organizovana i iskljuivo ratniko-osvajaka. Za Inke ' malo znamo. /Praktikovali su agonalne igre, ali jo vie ilinx, u najteim oblicima, prinosili masovno ljudske rtve. Ni o snazi njihove volje kao ni o koncentraciji duha ovek ne zna ta da misli kad ita da je to mono centralizovano carstvo palo, u otvorenoj bici, pred 120 peaka i 60 konjanika sumnjivih panskih avanturista, odseenih od svojih baza, osamljenih u tuoj zemlji. Ali ostavimo to. Za Asirce istoriar Gruse veli: Bili su surova despotska nacija... Teko je nai u njihovom karakteru ma ta to budi simpatije. Ti Rimljani Azije pustoenjem i smru ustanovili su mir od Nila do Ararata... Mir smrti. A Rimljani? Pax romana ye predstavljala veliku dobrodeielj za basen Sredozemlja, ali to mono carstvo je samo poetak srozavanja jedne velike civilizacije. Mora se priznati, veli isti Gruse, da je stvaralaka sposobnost bila presahla... to se tie istorije nauke, srednji vek, u pejorativnom smislu te rei, poinje sa rimskim osvajanjima. Isto je tako sa humanim vrlinama... Mesto Olimpije imamo Koloseum (podvukao S. M.). I tu smo ve na putu ka srednjem veku.

Ali moda Kajoa ne misli o kulturnoj vrednosti tih carstava, ve samo o njihovoj suprotnosti prvobitnom dar-maru: na poetku dar-mar, na kraju hiper-organizacija, surova afirmacija raunske volje. Iz konteksta samog eseja to se ne da zakljuiti, ali iz smisla celog njegovog opusa svakako. Nema tolerantnije misli od njegove, niti veeg apologete pravih vrednosti civilizacije. Nije li on napisao pohvalu Atinjanima, koji propadaju verni svojim besmrtnim vred-nostima, nasuprot kralju Filipu, varvarinu i organizatoru ratnika. Ali, ini mi se, ni onda njegova etiri primera nisu naroito prikladna. On veli: Reci mi ta se igra, pa u ti rei ko si i pokuava da da

IGRE I ZBILJA 15

sociologiju kao dijagnozu jedne civilizacije polazei od igara koje u njoj cvetaju. Ali zar su Kinezi i Rimljani toliko izuzetno praktikovali agon, i vie aleu nego drugi narodi? (Za Inke je jasno da su bili isto toliko odani ilinx-u kao i agonu, za Asirce, ini mi se, zna se samo da su bili strasni lovci). Za Kineze Kajoa tvrdi: Kineska kultura je manje okrenuta novaenju. Potreba za napretkom i pre-duzimljiv duh njoj izgledaju kao neka vrsta svrabei bez odlunog znaaja. Iz ega bi se, kao i iz nekih drugih pasusa, dalo zakljuiti da Kinezi nisu bili naroito skloni agonalnim igrama. Ali ostavimo Kineze i Inke, ije igre malo poznajemo, i zadrimo se na Rimljanima, o ijim igrama imamo najvie dokumenata. A Rimljani su prezirali agon. Za razliku od grke omladine klasinog perioda, tipino agonalne, odrasle u stadionima i gimnazijama, vaspitana kroz takmienja, rimska je vezana za cirkus. Umesto Olimpijada, imamo Ko-loseume. Atletske utakmice su ee u Rimu, ali kao predstave ije je izvoenje rezervisano za profesionalce, (Maru)! Rimljani su, izgleda, prezirali ak i lov, u svakom sluaju ga nisu praktikovali, jer su, kako veli grki istoriar Polibije, mislili samo na sudske raspre i na politiku. U najomiljenijoj rimskoj agonalnoj igri, borbi gladijatora, od igre kako je shvata Kajoa slobodne ljudske delat-nosti u koju ulazi kad hoe, izlazi kad hoe, bez fatalnih posledi-ca nema ni traga, jer se radi o robovima koji se u krvavoj zbilji meusobno ubijaju. Nigde tu nema agona kao neprestane vebe i treninga sposobnosti i vrlina ljudskih (Kajoa), ve je to spektakl najnie vrste, spektakl gde se, to se lie doivljaja, radi, kako sam Kajoa na drugom mestu objanjava, o grubom ilinx- o traenju onog specifinog rastrojstva izazvanog momentom panike koju de-finie termin vrtoglavica.

Iz gore citiranog pasusa, kao i iz celog poglavlja, gde je re o zasluzi i ansi u drutvenom ivotu, Kajoa zaboravlja na igru i tretira pod kategorijama igre iskljuivo zbilju jedne civilizacije, bez ikakvog obzira na igre koje u njoj cvetaju. Ali to znai zaboraviti vlastite premise. Administrativni agon birokratskih hijerarhija ukoliko to uopte ima neke veze sa agonom igre ta raunovodstva, li mandarinati i njihovi konkursi i sve drugo slino tome, ne pretpostavljaju, ak daleko od toga, razvijenost agonalnih igara, niti imaju isti civilizatorski znaaj, i to sudei po samom Kajou, koji veli povodom korumpiranja principa igara: Ako principi igara odgovaraju monim instinktima,... lako je razumeti da se oni mogu zalaziti pozitivno i stvaralaki samo u idealnim i tano omeenim uslovima, uslovima koji za svaki odreen sluaj daju pravila igre. Preputeni sami sebi, frenetini i ruilaki kao i svi instinkti, ti elementarni impulsi mogu dovesti samo do kobnih posledica. Kako se moe

16 SRETEN MARI

tu govoriti o napretku? Pitanje je ak da li se bez daljega mogu pri-meniti na zbilju kategorije koje je on postavio za igru, i da li se, kad se primene, radi o istim instinktima, o istim impulsima. Tako mi se ini da je stavljanje u istu kategoriju alee, kocke, kao igre i sistema naslednosti poloaja i privilegija u jednom drutvenom poretku, zato to je roenje sluaj, samo jedan vrednosni sud modernog o-veka iji je duh formiran na klasicima francuske revolucije, i da ivotni stav pravog naslednika, roenog u kakvom aristokratskom drutvu, gde je nasledstvo dogma, impulsi njegovog delanja ne odgovaraju ni u emu stavu i impulsima kockara. Pravi naslednik ne rt-zikuje nita, pravi kockar sve, nasledniku je sudbina-prolost sve obezbedila, kockar izaziva sudbinu budunosti i sve obezbeeno stavlja u pitanje. Pod isti, optiji pojam sluaj subsumiraju se ovde suprotni impulsi, a o njima je re. Zar nije u duhu postavki Igre i ljudi, polazei od igraa kockara, uzeti kao paralelu iz zbilje ne naslednika ve avanturistu, onog koji lovi ansu u ivotu, koji rizikuje da se, kombinujui i raunajui, ipak na kraju prepusti sudbini. Ima avanturista koji su u najozbiljnijoj zbilji u stvaranju modernog drutva igrali veliku ulogu, na primer Merchant adventurers iz doba ekspi-rova. Ima, moda, i jedna velika religija koja je bar jedno vreme na ljudskoj alei a nebeskoj promisli osnivala svoje drutvene norme kalvinizam.

Sve ove primedbe postavljale su se istovremeno sa sve jaom slutnjom da se tu radi o neem to prelazi okvir ovog eseja, o jednoj Kajoovoj viziji sveta uopte koju je imao pre no to je i poeo pisati o igrama, o jednom stavu i ubedenju o ivotu, o ljudima i o kulturama, koje je ovde primenio i na domen igre. Rekli smo ve da su igre tako protejski fenomen, da ga je teko obuhvatiti bez ve gotove mree. to ne umanjuje znaaj dela, iako ga ograniava. Huizinga je napisao kapitalno delo o igri sa svim predrasudama klasinog humaniste prema svom dobu; Kajoa je skicirao sociologiju polazei od igre, koja se vie ne moe mimoii. Ali sa izvesnim granicama, sa granicama jednog Igrama i ljudima apriornog stava, stava koji i igre i ljude pomalo suava. Kad negde u knjizi Kajoa kae: ovek ili slua naloge zakonodavca, ili sledi izbezumljenog; ili veruje u raun, ili u inspiraciju, ceni ili silu, ili diplomaciju, daje prednost ili zasluzi, ili iskustvu, ove strme alternative, podvuene resko disjunktivnim svezama, trgnu itaoca kao lino miljenje, kao sud moraliste na osnovu vlastitog iskustva. A moral je oblast gde od linosti do linosti iskustva i ube-denja variraju i gde reakcije na kazano i same postaju line. Odjednom sam se uhvatio da govorim i piem i sam u prvom licu. S pravom ili ne, za mene ta alternativa nije tako otra; ini mi se da izmeu vlasti i zakonodavca i bezumlja i transa ima jo mnogo tota mogue to

IGRE I ZBILJA 17

ne spada ni u sferu ludila ni u sferu vlasti; ta ja znam: Kantov kategoriki imperativ, dogovor koji kuu gradi, kolektivna svest o kojoj govore etnolozi, klasna svest, spontana simpatija i toliko drugih stvari o kojima filozofi i sociolozi raspravljaju. to se tie rauna i inspiracije, ini mi se da nema umetnika, vojskovoe i drugih koji nisu sreni kad mogu da spoje, isto kao i dravnici, bar u stara vremena, silu i diplomaciju. I opet, po mom iskustvu, ini mi se da se te stvari ne iskljuuju uzajamno, kao to tvrdi Kajoa. U svemu tome ja nalazim njegov stav moraliste, njegovo iskustvo i, ini mi se, o tome treba rei koju re da bi se Igre i ljudi bolje razumeli.

Godine 1934. publikovao je Kajoa Pismo Andre Bretonu, pismo koje je najavljivalo ne samo njegov raskid sa nadrealizmom ve i, tako rei, program svili njegovih buduih radoznalosti i razmiljanja. Tu on stavlja u pitanje ono to je najproblematinije u nadrealizmu, rasturene iluminacije, nepostojane, loe organizovane, koje nisu nita bez prethodnog akta vere... Neka bude iracionalnog, ali ja hou pre svega koherentnost... sloiti jedan sistem koga je do sada nepotpun razum sistematski eliminisao. On prihvata udesno, tu lozinku nadrealista, ali udesno koje se ne plai saznanja, koje se hrani saznanjem i podsmeva se stavu erara de Nervala, koji odbija da ude u Palmiru da ne bi pokvario svoja matanja o njoj, ili stavu Bre-tonovom pred zrnom koje mrda i koje ovaj nikako nee da otvori, da ne bi u njemu naao bubu ili crva koji bi unitio misteriju. Od tada pa do danas, u delima iji su naslovi ve programi, Intelektualna optuba umetnosti, Obmana poezije, Vavilonska kula sve do nedavne Nesigurnosti koja dolazi od snova, Kajoa je nemilosrdno sekao zrnevlje traei u njemu crve, raskrinkavao razne snobizme ili fatalnosti naeg vremena, koketovanje sa apsolutno iracionalnim, guenje u podsvestima, samodopadanje u sutinskom zlu dananje tei, u njenoj nekomunikativnosli. suprotstavljajui im moral volje I inteligencije koje ne abdiciraju ni kad sidu u ponore, veru u duh. stoicizam lucidnosti i produhovljenja koji omoguavaju da se i u besmi-slu zbivanja ostane ovek. I kotrljanje Sizifovo stene moda ima nekog smisla: Nema nekorisnog rada, Sizif je jaao svoje miie. U pitanju je tu jedan etiki i moralistiki stav pred fenomenom ivota, jedan kriterij vrednosti i nevrednosti, kome on ostaje veran i kad ga nezajaljiva radoznalost i enciklopedijsko znanje odvedu u najzamrenije lavirinte. Iako na poetku nisam bio toga svestan. veli on u jednom od svojih poslednjih dela, ini mi se da sam podlegao jednoj linoj, stalnoj brizi, skoro ekskluzivnoj, neodoljivoj...') Mislim na neprestanu privlanost koju na mene vre sile instinkta i

1) Sve podvueno S. M.

2

18 SRETEN MARI

vrtoglavice, na moju sklonost da im definiem prirodu, da rasklopim to moe vie njihovu vradbinu, da im tano procenim moi i, najzad, mislim na svoje reenje da uspostavim nad njima prednost volje i inteligencije, jer jedino iz tih svojstava rada se- za oveka ansa slobode i stvaralatva.. Otud su Kajoova kritika kao i apologetika jednosmerne, ekskluzivne kao i njegove brige, njegovi uitelji., kako veli njegov prezimenjak Rolan Kajoa, nisu Novalis i povorka reca koje periodino proizvodi jedno drutvo u rasulu, ve Kornej protiv Ras'ina, Bosje protiv Paskala, izvestan Bodler, Rembo kad je zautao, moda prezrivi heroj Hofmanstalovog Pisma lorda an-dosa. Ja lino ne vidim svet kao Rasin ili Paskal, to mi ne smela da ih neuporedivo vie volim nego Korneja i Bosjea, vie Remboa koji govori nego onog koji uti, vie Bodlera ljubitelja lepote nego mrzitelja prirode, i to mi sve opet ne smeta da sa uivanjem itam Kajoa, i sa koristi, ak kad je i najekskluzivniji, kad, na primer, u vrlo kratkoj i apodiktikoj raspravi tvrdi za snove, uprkos Frojdu, Jungu i tolikim psiholozima i drugima, da su njihova pesnika vrednost kao i njihov psihiki sadraj ravni nuli. Pre no to i otvorim knjigu, slutim da je tako ta morao rei, ali istovremeno uivam u njegovim suptilnim i esto pounim argumentacijama. I u mnogom se slaem sa njegovim sistematskim traganjima za lucidnou, sve dok ne osetim iza njegovog parti pris, iza njegovih ekskluzivnih briga, izvesnu metafiziku ne znam kako bih je drugaije nazvao ne metafiziku u Kantovom smislu, ve u onom u kome se kae da je svaka metafizika stvar temperamenta izvesnu manihejsku viziju sveta, koja mi je ne samo potpuno strana, ve izaziva moj spontani otpor. Za Kajoa postoji odreena granica izmeu zla i dobra, a zlo to je priroda, prirodni ovek. U stvari, priroda, to su sile ponora, veli on. Spontanost, neposrednost, to su vrtlozi potpuno animalne reke. Vrednost ljudska postoji samo u laganom izgraivanju instanca i konvencija dovoljno monih da omogue da se priroda savlada i da se pospei dolazak na vlast drugih zakona. Ta shvatanja, to merilo vrednosti, taj prezir prirode i volje da dou na vlast drugi (dakle, prirodi ljudskoj protivni) zakoni, ceo ovaj citat kao da je uzet iz uvoda kakve spiritualne vebe srednjovekovnih redovnika, ta vizija sveta tako strana velikoj svetovnoj tradiciji, bar od renesanse naovamo, tako jansenistika i kalvinistika, sve je to meni potpuno nepristupano, a ini mi se i prilino nepodesno da se prodre u bit igre, jedne od velikih prirodnih potreba oveka. A negiranje vrednosti prirodnih impulsa, volja da se kao vrednost igre uzme pre svega ono to pospeava dolazak na vlast drugih zakona, sprovedena je u Igri i ljudima punom doslednou. Verujem daje i spoj agon alea kao kulturtregerski uzet iz tih razloga, kao slobodna igra volje,

IGRE I ZBILJA 19

alea, uprkos svemu negativnom, zato to je jedina kategorija igara za koju ivotinje ne znaju, alea agon zato to su igre proizvoljnih, konvencionalnih pravila, dakle neprirodnih. Kajoa ne moe da ignorie visoke kulturne vrednosti mimicry-e, ali ga ipak, na kraju krajeva, baca u pakao, meu sile ponora: Pretvarati se da si neko drugi, alijenie i zanosi. Nositi masku, opija i oslobaa. Sve je to opasni domen pijane prirode. To je, valjda, i razlog to se kao suprotnost njoj i kao veliki domet civilizacije ukazalo na zemne sile koje su uspevale da ljudima nametnu maksimum mogue druge zakone.

I pored svega toga, na paradoksalan nain, Kajoovo delo je od onih retkih, pametnih i velikodunih u svojoj pameti; kraj sve rigoroz-nosti osnovnog stava, ono je, moda zbog privlanosti ponora od kojih se brani, tolerantno, u sve zagledano, i zato iroko otvara vidike. Onaj ko ne smatra da je priroda skup sila ponora, ko sa Spinozom, Geteom i tolikim drugim osea, i to sa radou, da je ovek sastavni deo prirode, i saglaava se sa ekspirovom tvrdnjom da umetnost i vetina popravljaju prirodu, ak je menjaju, ali da su i umetnost i vetina i sami priroda, ko je vie naklonjen Montenju, ili izvesnom Rembou, dok je jo govorio nego jansenistima i kasnijim apologetima gole volje, ko smatra da istorijski ovek nije neprirodni ovek i ko se, s pravom ili ne, uasava od pomisli na neku eventualnu, buduu civilizaciju savladane ljudske prirode i dolaska na vlast drugih zakona, ko je po svom metafizikom temperamentu, ili samo po tradiciji svog obrazovanja, sklon da veruje da se ovek razvija, ili da bi bar trebalo da se razvija, recimo dijalektiki, prevazilazei svoje primitivne dar-marske impulse, ali zadravajui, oplemenjeno, sve to je u njima vitalno i stvaralako, i da ono to se zove alijenacija jednim delom dolazi ba otuda to se tako ne razvija takav ovek bi, nesumnjivo, izgradio drugaiju skalu civilizatorskih i vaspitnih vrednosti igara, a verovatno i druge kategorije. Ne znam kakav mi je metafiziki temperamenat, polo nisam napisao nikakvu metafiziku i dao je na analizu, ali slutim svoje sklonosti, simpatije i antipatije, i ve sam tako, itajui Kajoa sa perom u ruci, skicirao drugu skalu. Dajem tu skicu ne to bih hteo da itaocu nametnem neku taniju teoriju, ve to e, suprotstavljajui je, kakvu-takvu, bogato dokumentovanoj Ka-joovoj, moda pre doi do vlastitih ideja. A to i dalje piem u prvom licu, to je ovog puta zbilja iz skromnosti. Subjektivna misao najmanje moe da pretenduje na univerzalnost.

Prvo, ja ne verujem u prvobitna drutva dar-mara, valjda zato to sam matrijarhat video kroz naoare Bakhofena, Engelsa, a naroito Malinovskog, a ini mi se da bi malo koji dananji antropolog to prihvatio, Levi-Stros, na primer, koji tvrdi da je u primitivnoj mitskoj misli

2

20 SRETEN MARI

na delu ista logika kao i u naunoj misli. Ve to menja sve perspektive. Ali ak i da prihvatim dar-mar za polaznu taku, ne biti mu suprotstavio kulture birokratsko-raunoispitake, nehumane i u osnovi parazitske (osim Kine), ve kulture') koje mi u prolosti predstavljaju najvia dostignua, i to prihvatajui tezu da su igre-vezane za 'stil i poziv raznih kultura, onih ije su mi igre dovoljno poznate. Uzeo bih, recimo, Grku u petom veku i Evropu u doba renesanse.1) U stvari, uzeo bih ba te kulture i iz subjektivnih razloga, poto u tome, moda, i nema objektivnih, zato to su one za mene ono najvie to stoji nasuprot primitivnim kulturama, i zato to vie volim federativne zajednice nego despotije, makar se i krvavo kokale, makar bile i pijanije. I prvo to bih morao konstatovati jeste da su to doba velikog razvitka agonalnih igara, isto kao i duha agona u zbilji, u emu bih, dakle, bio potpuno sloan sa Kajoom. Ali drugo to bih morao odmah zatim podvui jeste da su oba ta doba eminentno doba mimicry-e, doba maski, spektakla, simulakruma, a takode i doba organizovanog, kontrolisanog ilinx-a, kao i divljeg, nekontrolisanog. Cela Grka je tada igrala, svirala, a njen najvii kulturni domet je bio spoj maske, igre i muzike, njen teatar, nikao i negovan na pijanom suncu dionizij-skih sveanosti. to se renesanse tie, dovoljno je otvoriti ma koju knjigu o njoj da bi se uoilo da je to bila kultura maske, plesa. Da i ne govorimo o Italiji; u Engleskoj, npr. na dvoru stroge kraljice Jeli-savete sve je bilo igra i preruavanje, a glavna zabava se zvala maske. Stari embers1) veli: Kraljevi i kraljice dinastije Tjudor bavili su se javnim poslovima u stalnoj atmosferi make-believe fre koja bi se mogla prevesti sa Kajoovim simulacrum, to je za njega izraz za neto jo blie prirodi nego mimicry), sa sibilom koja viri iza svakog dvorita, iza svake kapije, i sa satirom u ipragu svakog parka, da bi pomou pesme, igre i mimike pretvorili svaku dobrodolicu i svaki oprotaj u razdraganost i lepotu. C. L. Barbers veli daje za ekspirovog ivota Engleska postala svesna prazninih obiaja kao nikad ranije, a ti praznici koje je ceo narod svetkovao su, meu ostalim, bile majska igra, kad elo jedno naselje odlazi u umu i provodi dani i no u igri, pesmi i pijanki, paganski slavei prirodu, Lord of Misrule, recimo, gospodar dar-mara itd. Gledano iz jednog ugla, cela ta Old merry England je svetkovina mimicry-ilinx-a, jedna luda pohvala ludosti mada je u tom besporetku bilo i te koliko umetnikog poretka, ritma,

1) Velike kulture a ne civilizacije, jer najvii merljivi nivo civilizacije, to se ekonomije, tehnike, nauke, organizacije drutva i dr. tie, jeste ovaj na, dananji.

2) Uzeo bih vrlo rado i Egipat, ali malo poznajem njegove igre, mada, sudei po likovnoj umetnosti: po mitovima, slutim da su tamo ilinx i mimicry uivali naroitu naklonost.

') Citat iz C, L. Barbersa.

IGRE 1 ZBILJA 21

harmonije, broja. I opet, isto kao u Atini u petom stoleu, kao najvii izraz te kulture ekspir, teatar, mimicrf.

Dakle, ve iz samog subjektivnog izbora civilizacija suprotstavljeni primitivnim: Atina i Firenca, umesto Rimljana i Asiraca, namee se drugo vrednovanje Kajoovih kategorija, ak ako se one zadre bez rezerve. Ako su te dve civilizacije isto toliko u znaku mimicry i ilinx-a koliko i agona, meni se oigledno ukazuje da napredak nije u prevladivanju agona i alea nad mimicry-om i ilinx-om, ve, verovatno, u njihovom sticanju novih kvaliteta, u njihovom opleme-njavanju, produhovljavanju.1) Nije, moda, dovoljno rei samo reci mi ta se igra, ve i reci mi kako se igra, ta sve unosi u svoju igru, ma koje kategorije ona bila, pa da ti kaem ko si. Ne da li si nadvladao prirodu u sebi, ve ta si s njom uinio. A ve je Montenj pokazao koliko je to tee i spiritualnije.

Priznajem odmah da o alea-faktoru kulture, isto kao Huizinga ili Buytendijk, ne znam ta bih rekao. Ima bolesno grozniave lepole u pravoj kocki, ima kocke u svakom smetom pothvatu, i slasti i mudrosti kad se najzad karta moe baciti na sto, kad se moe rei alea jacta est i ekali reenje sudbine. Ali ako je avanturizam u zbilji jedan od velikih pokretaa istorije, naroito u izvesnim epohama, on je i znak iskorenje-nosti individue ili haosa doba, a kocka kao igra, velika, strasna kocka, jedina koja vredi pomena, vodi ka abdikaciji volje, samoubilaka je. Moda ba zato to je mata bez puti, to samo ljudi za nju znaju. Ima jedna osobina kocke-igre o kojoj niko ne govori, po emu se ona razlikuje od svih drugih kategorija: ovek se moe takmiiti, igrati fudbala sa najveom predanou, isto tako plesati, glumiti, i ostati do kraja striktno u okviru igre, ali se tako ne moe kockati. Kocka uvek prevodi u zbilju, angauje zbilju, kocka se za novac i slino, za najstranije ljudske stvarnosti. Po tome se ona sutinski razlikuje od svih ostalih vrsta igara, gde je veza sa zbiljom, kad je ima samo, spoljna, samo pre poetka i posle kraja igre. Istina, alea je sama po sebi neproduktivna kao i sve druge igre, ali ni trgovina ne proizvodi bogatstva i ona ih samo transferie, pa je ipak islo ekonomska kategorija. Iz svih drugih igara, na. jednom viem stupnju, prelazi se u umetnost, iz kocke u ekonomiju. Sto se tie kocke bez strasti i bez ekonomskih posledica ako nema primesu svojstva misaonog agona, kao brid ona je ljudski bezazleno beznaajna ili, ini mi se, znak gluposti. To bar mislim kad vidim itav jedan narod kako se lutrijom, i slinim svojevoljno daje masovno oporezivati, a jo vie kad mi se desi da i sam kupim loz. Verujem, uostalom, da alea postoji isto intenzivna od pam-

1) Da i ne govorimo koliko se divnih vrednosti primitivnog drutva izgubilo LI tom jaanju klasnog poretka civilizacije i njihovih prava.

22 SRETEN MARI

tiveka i da je zahvalan domen za sociologe, matematiare, psiho-pato-loge, mnogo manje za istoriare kulture.

to se agona tie, jasno je da je on podstrek za razvoj najviih svojstava i vrlina ljudskih. Ne treba mu apologij.. Ali sam po sebi on je kulturno neutralan. Koncentracija i napor, volja za pobedom, u igri, kao i u zbilji, vredi koliko vredi i ono zbog ega se vri. Primitivni poila je, po Huizingi, tipian agon, iako do krajnosti destruktivan. Atinski agon je bio tako kulturno stvaralaki zato sto je bio u sklopu visoke atinske kulture, te je bio usmeren razvijanju lepote tela i duha, vlasti oveka nad sobom. Ali ni tu ne treba zaboraviti ogorene kritike atinskih mudraca uperene protiv besomunih takmiarskih manija, protiv sklonosti agonalnog mentaliteta da daje prednost svemu to je merljivo, fizikom nasuprot duhovnom, spektakularnom nasuprot viim, intimnijim kvalitetima. A gola volja za moi je kulturna mon-struoznost.

Posmatran iz perspektive visokih slobodnih kultura, Atine ili renesanse, ilinx se ukazuje kulturno vrlo ambivalentan. U svojim ekstremnim manifestacijama, koje opisuje Kajoa, on je, verovatno, samo ono to Kajoa za njega veli: trans, besvest, ludilo. Ali ne ini mi se daje uvek samo to, uvek negativan. Ima ve, rekosmo, i u tam-tam igri, pa ek i u njenim duevno potpuno nesadrajnim avatarima, jer su izgubili onu panteistiku pozadinu koju su imali kodprimitivaca, u rok end rolu i slinom izvesnog duevnog oslobaanja. U svakom sluaju, teko kulturi gde se i lude igre ne igraju. To su uvek sado--mazohislike kulture, Kalvinova Zeneva, Foknerovi puritanci. I pu-ritanac Platon pravio je izvestan distinguo i delio igre na one koje prikazuju lepo telo, bilo sa jednom hrabrom duom, bilo sa spokojnom i zdravom duom u srenom stanju i umerenoj radosti, i na igru bahanlkinja gde je prikazano pijanstvo, kao i one u kojima se izvode verska ienja i posveenja. Moda bi i Kajoa prihvatio one prve, iako stalno stavlja akcenat na sasvim druge stvari. Meni se ini da su i jedne i druge oveku neophodne i korisne. Ne moe se osuditi ilinx, a da se ne odbace izvesne najvie umetnike pojave. Ilinx kana-lisan, spojen sa smerom i sa brojem, sa vlau nad vlastitim telom. Balet bi, na primer, mogao da se posmatra kao produhovljen, disci-plinovan ilinx, u smislu onog Malarmeovog stiha o balerini:

Spirituelle, ivre, immobile1) A ta je drugo nego ilinx sva muzika, ilinx sparen sa najviim

raunovodstvom, sa matematikom, ljudski ralanjen, od oveka prihvaeno vreme, kao to je balet ooveen prostor. Uzgred budi

1) Produhovljena, pijana, nepokretna.

IGRE I ZBILJA 23

reeno, kao to je za Srbe ples igra par excellence, tako Englezi, Francuzi, Nemci i mnogi drugi narodi ne sviraju ve igraju klavir, violinu i druge instrumente, i to se svakako ne zove bez razloga igrom.

Neki teoretiari ralanjuju na razne naine kompaktnu pojavu, to je za Kajoa ilinx. Tako Ginter deli opojnost, Kajoov vertige, od onog to on zove ekstazom: Biti opijeno neim, vrenjem, ritmom, ludim loptanjem, izaziva kod deteta oseanje blaenosti. Ono se smeje, osloboeno od svih veza, to je usreenje koje uvek prati oseanje proirenja bia... To su igre ili plesovi koji osvajaju prostor. Tu je, dakle, i najprimitivnijem vertige-u data sasvim druga vrednost nego kod Kajoa. Na drugoj strani imamo ekstazu, to bukvalno znai izii iz sebe, bili van sebe, izgubiti se u neem io nas prevazilazi. Huizinga veli: U dejem svetu su te predstave vrlo rano pune mate. Dete predstavlja neto izvan sebe, neto lepe, uzvienije, opasnije nego to je obino ovek. Ono je kneevi, ili otac, ili zla velica ili tigar. Ono tako izie iz sebe, skoro da misli da je ono to drugo, ne gubei pri tome potpuno svest o obinoj stvarnosti. Njegovo predstavljanje je ostvarenje jednog privida, jedno oslikovljenje, dakle predstavljanje ili izraavanje pomou jedne slike. To bivanje izvan sebe je sasvim drugo stanje nego pijanstvo od ritma ili vrtoglavice. Za mene je to najplodniji spoj ilinx-a i mimicry-e, a odatle vodi put ne samo u masku i u glumu ve i u umetnost uopte. Kad Buytendijk definie igru: Sfera igara je sfera slika, a time i sfera mogunosti i fantazije, on definie tu vrstu igara, a fantazija o kojoj je re to je ona o kojoj ekspir govori mnogo pre no to se podsmevao uskosti Horacijeve filozofije:

Such shaping fantasies, that apprehend More than cool reason ever comprehend.

Sto je poelo kao igra, postaje odjednom isuvie veliko da bi ostalo ista igra, veli Ginter, postalo je zahvatanje u kasnije doivljene dubine, jedno gubljenje svoga ja u neto to ga prevazilazi. Ali tu smo neprimetno ve preli u sferu mimicry-e.

Sad bi, logino, trebalo izvesti apologiju mimicry-e, maske, simulacra kao kulturno stvaralakog elementa igre. Pokuao bih da pokaem da maska nije samo tragedija i komedija ve i mit, pa, dakle, i poezija uopte, preduslov svih umetnosti koje su predstavljanje i izraavanje pomou slike; onda bi dola na red i ona ilerova teorija o lepoti kao ostvarenju ovenosti oveka kroz nagon igre, koja, iako vrlo jednostrana, ima smisla samo u ovom kontekstu. A zatim bih pokuao da pokaem da je agon izuzetno plodan ba u spoju sa mimicry-om. Kajoa dozvoljava samo epidermski spoj izmeu tih

24 SRETEN MARI

kategorija: ista igra za uesnike je agon, za posmatrae spektakl, borba antagonista u agonu ima svoje peripetije koje odgovaraju raznim inovima ili epizodama drame. Ali da i ne govorim o raznim primitivnim ritualima, gde se agon i mimicry-a intimno proimaju, meni se ini da je teatar, najvii domen mimicry-e istovremeno i naj-lepe produhovljenje agona. Tragedija je sva agon, jedini u kome i muki pobedenom pripada puna slava: svesna borba plemenitog sa sudbinom, kojoj podlee. Pa i komedija je svoje vrste agon. Kornford je, u poznatoj studiji o poreklu antike komedije, deftnie kao klasini, formalni agon, sa jednim agonistom i jednim antagonistom, sa horom kao navijaem vie nego sudijom. Jedan deo komedije ve se u drevnoj Atini zvao agon, a samo poreklo komedije izvodi se iz arhajskih agonalno-mimikrijskih svetih igara.

I tako dalje. Sa ovo nekoliko pretpostavki, i koju godinu prouavanja, verujem da bi se dala izgradili teorija o igrama sa kriterijima vrednosti, to se kulture tie, drugaijim nego Kajoovi. Vernija stvarnost od njegove? U to sam, naravno, ubeden, sasvim ljudski, ali ipak sa rezervom, jer znam da bi i moja teorija izvirala iz nekih ekskluzivnih briga., iz predubeenja, koja su moja vrsta ubedenja, ali ipak, de omnibus dubitandum. Igra je tako iroka, a moja bi teorija bila samo jedna apstraktna operacija, kao i svaka teorija, svet igara vien sa jedne take gledita, nuno lana kao i svaka taka gledita, nesposobna da obuhvati totalitet. Seam se kako Kajoa govori o umetnikom delu. delu rauna i lukavosti i svestan sam koliko i on ima pravo. U tim stvarima ne u svim, na sreu istina je esto ne u sredini izmeu dve krajnosti, ve na vrhovima dve krajnosti. Uostalom, sve ovo nije ni imalo drugu nameru nego da podstakne itaoca da Igre i ljude prihvati sa budnosti, sa neto nepoverenja. Verujem da to i sam njihov autor eli. Njegova je knjiga od onih koje najvie daju onome ko im se lako nepodaje.

#

Na kraju bih eleo da bar spomenem jedan neobino aktuelan problem koji Igre i ljudi postavljaju. Kajoa veli: Onaj ko od igre napravi zanat,... taj ne igra. On obavlja posao. Priroda takmienja ili spektakla nije promenjena ako su atlete odnosno glumci profesionalci koji igraju za platu, a ne amateri koji od toga oekuju samo zadovoljstvo. Razlika se tie samo njih. Oni nalaze razonode igrajui neku drugu igru koja ih ne angauje... Kad igraju, oni igraju neku drugu igru. to proizilazi iz same definicije igre kao sasvim neproduktivne delatnosti (za razliku od umetnosti ili rada) i sasvim slobodne: ovek igra kad hoe i prestaje da igra kad hoe. Ovo mi se ini tano, ali suvie striktno. Huizinga takode insistira na slobodi igre, ali nijansira: Igra nije posao, ona se vri u slobodno vreme. Tek kad postane funkcija kulture, za nju se vezuju pojmovi obaveze, posla,

IGRE I ZBILJA 25

dunosti. to znai da ona i tada ipak ostaje igra. Nema apsolutne slobode ni u igri. Ni u fudbalskom klubu vra, ni u amaterskoj pozorinoj druini ne prestaje se igrati kad se hoe. A to se tie subjektivnog stava, nema pravog glumca, plaenog kao ni neplaenog, koji ne igra sa onim arom i predanou koje Huizinga smatra sutinom slobode igre kad veli: ivotinja i dete igraju jer nalaze zadovoljstva u igri, i u tome se sastoji njihova sloboda. Ne poznajem dovoljno psihologiju profesionalnog sportiste, ali sam ubeden da i najprofesionalniji skija ili fudbaler igra sa istom strau i uivanjem kao i neprofesionalni takmiar, koji se opet trudi da igra sa isto toliko tehnike i proraunatosti kao i profesionalac. Bitna razlika izmeu njih je ono pre i posle.

Ali ima tu neto drugo, neto to Kajoova ideja potcrtava do paradoksa to se sportskih utakmica lie. Ako profesionalac ne igra ve obavlja svoju profesiju, onda na jednoj dananjoj utakmici uopte nema agona. Za profesionalce ga nema jer su profesionalci a ne igrai, za publiku jer se ona ne takmii, jer je za nju to samo spektakl koji ne razvija nijednu od onih svojstava i moralnih vrlina koje razvija praksa agona. Kod starih Atinjana i Spartanaca, gde su se svi mladii formirali u palestri i svi se takmiili, i samo posmatranje jednog agona moe da razvija agonalnu vrlinu. Kad Odisej posmatra utakmicu Feaana, onda ga se laj lepi spektakl takmiarski tie, jer on zna da ga svakog trenutka mogu pozvati, izazvati, da u njemu aktivno uestvuje. Isto je to i danas, u izvesnom smislu, gde se jedan sport masovno praktikuje, na primer skijanje u Sloveniji. Ali u cirkusu u Rimu ili, na primer, u dananjoj Americi, gde igraju profesionalci, a gledaju ih iz nedelje u nedelju milioni koji vrlo esto nikakve aktivne veze sa sportom nemaju (ako je istina to vele novine da je tamo 50% mladia oglaeno nesposobnim za vojsku, onda se tu mora zakljuiti) i to ih gledaju esto samo preko televizije, onda je jasno da tu agona i treninga agonalnih vrlina nema i da je priroda takmienja sasvim promenjena. Za profesionalce, jer su profesionalci, za publiku, jer se agon pretvorio, po Kajou, u spektakl esto najnie vrste: u doivljaj ilinx-a. To Kajoa izriito kae za boks, za ke, za borbu gladijatora, ali tu istu vrstu doivljaja imamo i kod nekih drugih sportskih spektakla. No ak i kad bismo, mislim s pravom, prihvatili da mnoge utakmice imaju i drugih vrlina, da su esto neobine lepote, ostaje, ipak problem da mnogi ljudi cele godine gledaju svake nedelje uvek isti spektakl, kad bolje, kad gore odigran, sa raznim glumcima, raznim interpretacijama, ali sadrajno nepromenjen. to je mnogo ak i kada bi se radilo o Orestiji ili Hamletu.

Sreten MARI

IGRE I LJUDI

I DEFINICIJA IGRE

Rektor Lajdenskog univerziteta J. Huizinga izabrao je 1933. godine za temu svoje pristupne besede Granice igre i ozbiljnog u kulturi. On je tu temu kasnije razradio u snanom i originalnom delu objavljenom 1938. god. pod naslovom Homo ludens. Ovo delo, i pored veine spornih tvrdnji koje sadri, takve je prirode da otvara vrlo iroke puteve istraivanjima i razmiljanjima. Huizingi u svakom sluaju pripada trajna ast to je majstorski analizirao vei broj osnovnih karakteristika igre i ukazao na njen znaaj u razvoju civilizacije. S jedne strane, on je nameravao da formulie tanu definiciju i pravu sutinu igre; dok je s druge nastojao da osvetli onaj aspekt igre koji proima i oivljava sutinske manifestacije svake kulture: umetnost i filozofiju, poeziju, kao i pravne institucije, sve do izvesnih vidova vitekih turnira.

Huizinga je napravio briljantnu demonstraciju, ali mada on otkriva igru tamo gde pre njega nisu umeli da uoe njeno prisustvo ili uticaj, on namerno zapostavlja, kao da se to samo po sebi razume, opis i klasifikaciju samih igara, kao da sve one odgovaraju istim potrebama i kao da sve, bez razlike, izraavaju isti psiholoki stav. Njegovo-delo nije studija igara, nego istraivanje plodnosti duha igre u domenu kulture, odnosno duha koji preovladava u iz-vesnoj vrsti igara: takmiarskim igrama odreenim pravilima.

Prouavanje poetnih formula kojima se Huizinga slui da bi ograniio polje svojih analiza, pomae nam

32 IGRE I LJUDI u razumevanju udnih praznina jednog istraivanja inae u svakom pogledu izuzetnog. Huizinga ovako definie igru:

Ukratko, u pogledu forme, igra se moe definisati kao slobodna akcija koju prihvatamo kao fiktivnu i izdvojenu od svakodnevnog ivota, sposobnu, meutim, da potpuno obuzme igraa; aktivnost bez ikakvog materijalnog interesa i koristi; koja se odvija u namerno ogranienom vremenu i prostoru, po redu predvienom datim pravilima, pods tiui u ivotu odnose izmeu grupa koje se namerno okruuju misterijom ili preruavanjem naglaavaju svoju izuzetnost u odnosu na ostali svet 1).

Ovakva definicija, u kojoj ipak sve rei imaju svoju vrednost i puno znaenje, istovremeno je i suvie opirna i suvie skuena. Svakako da je od koristi i da zasluuje priznanje pronicanje u afinitet koji postoji izmeu igre i tajne ili zagonetnosti, ali to sauesnitvo ipak ne bi moglo da ue u definiciju igre, koja je skoro uvek spektakularna ako ne i razmetljiva. Bez sumnje, tajna, misterija, preru-avanje slue, u krajnjoj liniji, izvesnoj aktivnosti igre, ali treba odmah dodati da se ta aktivnost odvija upravo na utrb tajne i zagonetnosti. Ona je izlae, objavljuje i u neku ruku troi. Jednom reju, ona tei da je otui od sopstvene prirode. S druge strane, kad tajna, maska ili odora ima obrednu funkciju, moemo biti sigurni da vie nije u tanju igra nego institucija. Sve to je po prirodi tajna ili preruavanje blisko je igri, potrebno je da jo preovlada deo fikcije i razonode, to jest da se tajna ne potuje i da preruavanje ne predstavlja poetak metamorfoze ili pripadanja.

Na drugom mestu, onaj deo Huizingine definicije koji odreuje igru kao radnju osloboenu svakog materijalnog interesa jednostavno iskljuuje opklade i igre na sreu, na primer kockanje, konjske trke, lutrije, koje, na sreu ili

1 Homo ludens, francuski prevod, Pariz, 1951, str 3435. Na sirani 5758

nailazimo na drugu definiciju, siromaniju, ali i manje ograniavajuu. Igra je radnja ili dobrovoljna aktivnost, koja se vri u izvesnim odreenim granicama vremena i mesta. prema slobodno prihvaenom ali i potpuno dominirajuem pravilu. Ona je sama sebi cilj, i nju prati napetost, radosti svest o razlikovanju od svakodnevnog ivota.

DEFINICIJA IGRE 33 na alost, upravo zauzimaju znaajno mesto u privredi i svakodnevnom ivotu raznih naroda, u, istina, beskrajno razliitim formama, ali gde je postojanje odnosa izmeu sluaja i dobitka utoliko upeatljivije. Igre na sreu, to su takoe i igre za novac, praktino nemaju nikakvo mesto u Huizinginom delu. Takav stav nije bez posledice.

Meutim, on nije neobjanjiv. Svakako da je mnogo tee utvrditi kulturni uticaj igara na sreu nego takmiarskih igara. Pa ipak, uticaj igara na sreu nije manje vaan, ak i ako ga smatramo nesrenim. tavie, ne uzeti ih u obzir, znailo bi, ili bi podrazumevalo, da igra ne povlai za sobom nikakav ekonomski interes. Znai, treba praviti razliku. U ponekim od ovih manifestacija igra je ba nasuprot tome probitana ili do krajnosti upropauju-a, a i predodreena je da to bude. To ipak ne znai da igra, ak i kad se igra za novac, ostaje strogo neproduktivna. Suma dobitka, u najboljem sluaju, moe samo da bude jednaka zbiru gubitaka ostalih igraa. Meutim, dobitak je skoro uvek manji zbog raznih trokova odravanja, poreza ili prihoda preduzimaa, jedinog koji ne igra ili ija je igra zatiena od sluajnosti zakonom velikih brojeva; drugim recima, jedinog koji ne moe da uestvuje u zadovoljstvu kockanja. Radi se o prenosu svojine, ali ne i o proizvodnji dobara. tavie, taj prenos tie se samih igraa upravo utoliko ukoliko sami, slobodnom odlukom, koja se pri svakoj partiji obnavlja, prihvate mogunost takvog prenoenja. Upravo karakteristika igre i jeste da ne stvara ni bogatstvo ni neko delo. Time se ona razlikuje od rada ili umetnosti. Na kraju partije sve treba ponovo da pone sa iste take, bez pojave bilo ega novog: tu nema ni etve, ni rukotvorine, ni remekdela, ni uveanog kapitala. Igra je prilika za isto troenje: vremena, energije, domiljatosti, vetine i, esto, novca za kupovinu rekvizita ili za eventualno plaanje zakupa za lokal. Sto se tie profesionalaca, boksera, biciklista, dokeja ili glumaca, koji zarauju svoju platu na ringu, pisti, hipodromu ili pozornici i moraju da misle na nagradu, nadnicu ili honorar, jasno je da oni pri tome nisu igrai nego ljudi od zanata. Kod njih se radi o jednoj drugoj igri.

3

34 IGRE I LJUDI

S druge strane, nema sumnje da igru treba definisati kao slobodnu i dobrovoljnu aktivnost, "izvor radosti i razonode. Igra u kojoj bi morali da uestvujemo ubrzo bi prestala da bude igra: ona bi postala primoravanje, kuluk, od koga bi svako pourio da se to pre oslobodi. Obavezna ili mahom samo preporuena, ona bi izgubila jednu od svojih osnovnih karakteristika : d a joj se igra predaje od sveg srca i iz sopstvenog zadovoljstva, imajui svaki put potpunu slobodu da joj pretpostavi povlaenje, utanje, koncentraciju, besposlenu usamljenost ili plodnu aktivnost. Otuda i dolazi definicija igre koju predlae Valeri (Valery): to je ono gde dosada moe da odvee ono to je zanos vezao.

1 Ona postoji samo tamo gde igrai ele da igraju

i igraju je, makar to bila i najzamornija i krajnje iscrpljujua igra, sa ciljem da se razonode i pobegnu od sopstvenih briga, to jest da se sklone od svakodnevnog ivota. tavie, ba oni treba da su slobodni da odu kad god im se svidi, rekavi: Vie ne igram.

U stvari, igra je po svojoj sutini posebno zanimanje, briljivo izdvojeno od ostalog ivota, i uglavnom se odvija u tano odreenim granicama vremena i prostora. Postoji poseban prostor za igru, zavisno od sluaja: kolica, ahovska tabla ili tabla za igru dame, stadion, pista, borilite, ring, scena, arena itd. Ne uzima se u obzir nita to se deava izvan idealne granice. Izlazak grekom iz kruga, sluajan ili neophodan, uvek povlai bilo diskvalifikaciju bilo kaznu.

Igra mora da se nastavi na odreenoj granici. Isto je i sa vremenom: partija poinje i zavrava se na dati znak. Njeno trajanje esto je utvreno unapred. Neasno je napustiti je ili prekinuti bez znaajnog razloga, odnosno prestati sa igrom (viui katanac kao kod dejih igara, na primer). Ona se po potrebi moe produiti, posle dogovora protivnika ili odlukom sudije. U svim sluajevima domen igre je na taj nain jedan rezervisan svet, zatvoren, zatien savreno ist prostor."

1)Pol Valeri: Takav-kakav, 11. Pariz, 1943. str. 21.

DEFINICIJA IGRE 35

U tom ogranienom prostoru i odreenom vremenu konfuzne i zapletene zakone obinog ivota zamenjuju precizna, izmiljena i neopoziva pravila, koja se moraju prihvatiti takva kakva su i koja diktiraju pravilan tok partije. Varalica, ukoliko kri ta pravila, barem se pretvara da ih potuje. Sa tog aspekta treba dati za pravo autorima koji istiu da nepotenje igraa ne upropauje igru. Varalica ne dovodi u pitanje pravilo nego zloupotrebljaya lojal-nost ostalih igraa. Pravi ruitelj igre je onaj koji je negira iznosei apsurdnost pravila, njihovu isto konvencionalnu prirodu i koji odbija da uestvuje u igri jer ona za njega nema nikakvog smisla. Njegovi argumenti su neoborivi. Igra nema drugog smisla osim sebe same. Zbog toga su, uostalom, njena pravila beuslovna i neograniena, van bilo kakve diskusije. Ne postoji nikakav razlog da ona budu onakva kakva su a ne drugaija. Ko ih ne prihvata sa takvim karakterom, mora ih smatrati za oiglednu glupost.

Igramo jedino ako elimo i kad elimo, ili u vreme u koje elimo. U tom smislu igra je slobodna aktivnost. Ona je tavie i neizvesna. Njen ishod treba da ostane neizvestan do kraja. Kada se u partiji karata ve vidi nesumnjiv ishod prestaje se sa igrom, svi pokazuju karte. Kod lutrije i ruleta ulae se na jedan broj koji moe i ne mora da izae. Prilikom sportskih susreta snage protivnika treba da budu ujednaene kako bi svaka strana mogla da brani svoje izglede do zavretka partije. Svaka igra vetine, po definiciji, sadri za igraa rizik da promai, pretnju da bude poraen. Bez toga bi igra izgubila svaki interes. U stvari, onaj koji, suvie zanet ili suvie vet, dobija bez napora i nepogreivo, prestaje da pobuuje interesovanje.

Unapred poznat tok igre, koji ne doputa mogunost greke ili iznenaenja i iji se rezultat unapred zna, nespojiv je sa prirodom igre. Potrebno je stalno obnavljanje situacija koje se ne mogu predvideti, to se i deava prilikom svakog napada ili odbrane u maevanju ili fudbalu, prilikom svakog prebacivanja lopte u. tenisu, ili u ahu svaki put kad neko od igraa povue potez. Igra se sastoji u potrebi da se nae,

3*

36 IGRE I LJUDI da se neposredno izmisli odgovor, slobodan u granicama pravila. Ta sloboda igraa, slobodan prostor dat njegovoj akciji bitni su za igru i delom objanjavaju zadovoljstvo koje ona prua. To sve nam takoe objanjava i 'zapaenu i punu znaenja upotrebu rei igra na koju npr. nailazimo u izrazima kao igra jednog glumca ili igra nekog zupanika, da bi se u prvom sluaju objasnio stil jednog interpretatora, u drugom konstrukcijska greka nekog mehanizma.

Mnoge igre nemaju pravila. Tako ne postoje, barem ne utvrena i kruta, pravila za igru lutaka, vojnika, andara i lopova, konja, lokomotive, aviona, uopte igara koje podrazumevaju slobodu improvizacije i ija glavna privlanost lei u zadovoljstvu to se igra neka uloga, to se ponaa kao kad bi bili neko drugi ili ak neto drugo, na primer maina. Uprkos paradoksalnom karakteru tvrdnje, ja bih rekao da ovde fikcija, oseaj kao kad bi zamenjuje pravilo i potpuno vri njegovu funkciju. Pravilo samo po sebi stvara fikciju. Onaj koji igra ah, uge, polo, bakara, samom injenicom da se pokorava odgovarajuim pravilima, izolovan je od tekueg ivota, koji ne zna ni za jednu aktivnost koju bi ove igre i pokuale verno da reprodukuju. Zbog toga se ah igra izistinski, a takoe i uga, polo i bakara. Ne radi se o kao kad bi. Naprotiv, svaki put kad se igra sastoji u imitiranju ivota, igra oigledno ne bi mogao da izmisli i potuje pravila koja ne postoje u stvarnosti, a drugo, igru prati svest da je usvojeno ponaanje prividno, jednostavno oponaanje. Ta svest o bitnoj ne-stvarnosti usvojenog ponaanja odvaja ga od tekueg ivota, umesto proizvoljnih pravila koja odreuju druge igre. Njihova jednakost je tako doslovna, da ruilac igre, koji je malopre iznosio apsurdnost pravila, sada postaje onaj koji prekida zanos, onaj koji brutalno odbija da prihvati predloenu iluziju i podsea deaka da on nije pravi detektiv, pravi gusar, pravi konj, prava podmornica, ili devoj-t icu da ne uljuljkuje pravo dete i da ne slui pravi obed pravim gospoama iz svojih minijaturnih posuda.

DEFINICIJA IGRE 37

Igre prema tome nisu regulisane i fiktivne. One su ili regulisane ili Fiktivne. I to do te mere, da kad se jedna igra s pravilima pojavljuje u izvesnim uslovima kao ozbiljna aktivnost van domaaja neupuenih u pravila, to jest ako ona izgleda kao aktivnost tekueg ivota, ta se igra moe neupuenom i radoznalom laiku neposredno uiniti kao zabavan privid. Onda je lako shvatiti to deca, da bi imitirala odrasle, pokreu nasumce figure, stvarne ili fiktivne, na zamiljenoj tabli i nalaze zadovoljstvo da se, na primer, igraju igranja aha.

Ova rasprava, namenjena odreivanju prirode najveeg zajednikog imenitelja svih igara, istovremeno" ima i tu prednost da istakne njihovu raznovrsnost i da vrlo osetno proiri svet koji se obino istrauje kada je u pitanju njihovo prouavanje. Ovim napomenama teimo naroito da dodamo tom svetu dve nove oblasti: podruje igara na sreu i opklada i oblast mimike i interpretacije. Pa ipak, ostaje izvestan broj igara i razonoda koje one jo ostavljaju po strani ili kojima se nedovoljno prilagoavaju, to su na primer zmaj i igra, zagonetke, otvaranje pasijansa i reavanje ukrtenih rei, ringipil, ljuljaka i jo neke vaarske atrakcije. Na njih bi se trebalo vratiti nekom drugom prilikom. Trenutno, prethodne analize dozvoljavaju da se igra sutinski definie kao aktivnost:

1. Slobodna: na koju se igra ne moe primoravati a da time igra ubrzo ne izgubi svoju prirodu privlane i vesele razonode;

2. Izdvojena: ograniena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrenim, granicama;

3. Neizvesna: iji se tok i ishod ne mogu unapred predvideti, poto se inicijativi igraa obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmiljanjem;

4. Neproduktivna: poto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenoenje vlasnitva unutar kruga igraa, i iji je ishod situacija identina onoj na poetku partije;

38 IGRE I LJUDI 5. Propisana: podvrgnuta odredbama koje ukidaju

obine zakone i za trenutak uvode novu, jedino vaeu zakonitost;

6. Fiktivna: praena specifinom svecu o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekui ivot.

Ove razliite osobine su isto formalne. One ne odreuju sadraj igara unapred. Pa ipak, injenica da su se ove dve poslednje pravilo i fikcija pojavile kao gotovo nespojive jedna s drugom, pokazuje da sopstvena priroda pojmova koje one ele da definiu, ukljuuje podelu a moda i zahteva da se ta podela izvri. A ta podela bi se, ovog puta, potrudila da uzme u obzir ne osobine koje ih sve zajedno suprotstavljaju ostaloj realnosti, nego i one koje ih dele na grupe potpuno nespojive po originalnosti.

II KLASIFIKACIJA IGARA

Zbog brojnosti i velike raznolikosti igara u poetku se skoro gubi nada u uspeno otkrivanje principa za razvrstavanje koji bi dozvolio da se one rasporede u manji broj tano odreenih kategorija. tavie, one imaju toliko raznih aspekata da su mogua brojna miljenja. Svakodnevni renik u prilinoj meri pokazuje koliko je razum nesiguran i neodluan, u stvari, on upotrebljava vie sa-glasnih klasifikacija. Nema nikakvog smisla da se suprotstave igre s kartama igrama vetine, niti drutvene igre igrama na stadionu. U prvom sluaju, u stvari, za kriterij um podele uzima se ono ime se igra; a u drugom glavne odlike koje igra zahteva; u treem broj igraa i atmosfera partije; najzad u poslednjem, mesto na kome dolazi do odmerava-nja snaga. I jo neto, to jo komplikuje stvar, jednu istu igru moemo da igramo sami ili sa vie partnera. Odreena igra moe da mobilise vie osobina ili da ne zahteva nijednu.

Na jednom istom mestu mogu se igrati veoma razliite igre: ringipil i dijabolo su zabave na istom vazduhu; ali dete koje pasivno uiva u zanosu od okretanja manea nije u istom duhovnom stanju kao ono koje se trudi da to bolje uhvati baeni dijabolo na kanap iji su krajevi vezani za tapove, koje dri u rukama. S druge strane, mnoge se igre igraju bez ikakvih rekvizita ili opreme. Na to se nado-vezuje i injenica da jedan rekvizit moe da poslui u razne svrhe, u zavisnosti od date igre. Uopte uzev, klikeri su igra vetine, ali jedan od igraa moe da pokua da pogodi

40 IGRE I LJUDI

njihov paran ili neparan broj u zatvorenoj aci protivnika, tako se ova igra pretvara u kocku.

Zaustavljam se ipak na ovom poslednjem izrazu. On u krajnjoj liniji aludira na osnovnu osobinu jedne tano odreene vrste igara. Bila to opklada, lutrija, rulet ili bakara, jasno je da se igra nalazi u istoj situaciji. On nita ne preduzima i jedino eka odluku sluaja. Nasuprot tome, bokser, trka, ahista ili onaj koji igra kolice daje sve od sebe da bi pobedio. Manje je znaajno to su te igre as atletske, as intelektualne. Stav igraa je isti: on ulae napor da bi pobedio rivala u uslovima koji su za obojicu pod-jednaki.Tako izgleda opravdano da se igre na sreu stave na-suprot takmiarskim igramaoTu sad naroito nailazimo na iskuenje da se pone sa istraivanjem mogunosti pronalaenja drugih ne manje bitnih stavova koji bi eventualno dali nove kriterijume za razlono svrstavanje igara.

*

Posle razmatranja raznih mogunosti, predlaem po-delu u etiri glavne kategorije, zavisno od toga da li u posmatranim igrama preovlauje takmienje, odnosno sluaj, pretvaranje ili zanos. Ja ih respektivno zovem Agon, Alea, Mimicry i Ilinx. Sve etiri zaista pripadaju domenu igara; igra se fudbal, klikeri ili ah (Agon), igra se rulet ili na lutriji (Alea) igramo se gusara, Nerona ili Hamleta (Mimicry), igramo se da bi brzim okretanjem ukrug ili padom izazvali u sopstvenom organizmu stanje zbunjenosti i strepnje (llinx). Pa ipak, ovo oznaavanje ne obuhvata u potpunosti svet igara. Ono ga deli u kvadrante, na osnovu samostalnih principa. Ove oznake ograniavaju sektore u koje su okupljene istovrsne igre. Ali unutar tih sektora, razne igre rasporeuju se u isti red prema jednoj uporednoj progresiji. Tako da one mogu istovremeno da se rasporede i izmeu dva suprotna pola. Na jednom polu vlada, skoro neprikosnoveno, zajedniki princip razonode, nestaluka, slobodne improvizacije i bezbrinog izliva, ime se manifestuje izvesna nekontroli-sana fantazija koju moemo oznaiti imenom paidia. Na suprotnom polu ta nestana i spontana bujnost skoro se

KLASIFIKACIJA IGARA 41

potpuno povlai, u svakom sluaju disciplinuje, jednom komplementarnom, u poneem ali ne u svemu, suprotnom tendencijom od njene anarhine i udljive prirode: to je rastua potreba da se takva priroda podvrgne proizvoljnim konvencijama, imperativima, i to namerno nezgodnim, i da se stalno i sve vie ometa postavljanjem sve teih prepreka, kako bi joj se put do eljenog cilja uinio to napornijim. Taj put, opet, ostaje savreno nekoristan, iako zahteva sve vee napore, sve vie strpljenja, domiljatosti i vetine. Tu drugu komponentu nazivamo ludus.

Nije mi namera da, pribegavajui stranim nazivima, stvorim neku nadriuenu mitologiju, koja nema nikakve svrhe. Ali poto sam bio primoran da pod istu etiketu stavim razliite manifestacije, uinilo mi se da je najeko-nominiji nain da to postignem da iz ovog ili onog jezika uzmem izraz istovremeno i najizraajniji i najrazumljiviji, kako bih izbegao da svaka posmatrana celina bude jednoobrazno oznaena posebnom osobinom jednog od elemenata koje sadri, to bi se svakako desilo kad bi ime neke od njih posluilo za oznaavanje cele grupe. Svako e, uostalom, to dalje budu odmicali moji pokuaji da napravim klasifikaciju na kojoj sam se zaustavio, imati prilike da uvidi potrebu pred kojom sam se naao da uzmem nomenklaturu koja ne upuuje suvie direktno na konkretno iskustvo, i koja je delom namenjena podeli u skladu sa jednim novim principom.

U istom smislu, postarao sam se da svaku rubriku ispunim sa naizgled to razliitijim igrama, kako bih bolje istakao njihovu sutinsku srodnost. Fizike igre pomeao sam sa igrama inteligencije, one koje se zasnivaju na snazi i one koje zahtevaju vetinu i proraun. Ni unutar klasa nisam pravio razliku izmeu dejih igara i igara odraslih, a, kad god sam mogao, istraivao sam odgovarajue ponaanje i u ivotinjskom svetu. Dok sam to inio, mislio sam na isticanje samog principa predloene klasifikacije, jer ta bi klasifikacija imala manji doseg ukoliko se ne bi jasno uvidelo da podela koju uspostavlja odgovara sutinskim i nerazluivim podsticajima.

42 IGRE I LJUDI

a) OSNOVNE KATEGORIJE Agon. itava jedna grupa igara javlja se kao tak

mienje, to jest kao borba u kojoj su vetaki stvoreni jednaki izgledi da bi se protivnici sreli u idealnim uslovima, za koje se smatra da trijumfu pobednika mogu da prue preciznu i neopozivu vrednost. Radi se dakle o rivalstvu koje se odnosi na jednu osobinu (brzina, izdrljivost, snaga, pamenje, vetina, domiljatost itd.), koja se ispo-ljava u odreenim granicama i bez ikakve pomoi spolja, tako da se u odreenoj kategoriji podviga onaj ko dobije javlja kao bolji. Takvo pravilo sportskih nadmetanja i jeste razlog zbog koga su ona podeljena prema tome da li se ogledaju dva pojedinca ili dve ekipe (polo, tenis, fud-bal, boks, maevanje itd.) ili se takmii neogranien broj takmiara (sve vrste trka, streljatvo, golf, atletika itd.). Istom redu pripadaju jo i igre u kojima protivnici u poetku raspolau jednakim brojem elemenata potpuno iste vrednosti. Igra savrenih primeraka. Nastojanje da se na poetku izjednae izgledi protivnika najoigledniji je i osnovni princip rivalstva, tako da se to ujednaavanje postie i hendikepom izmeu igraa razliite klase; drugim recima, unutar unapred uspostavljene jednakosti izgleda vodi se rauna i o drugostepenoj nejednakosti, proporcionalnoj relativnoj snazi uesnika. Znaajno je da je to uobiajeno kako kod agona muskularnog karaktera (sportski susreti), tako i kod najintelektualnijih agona (partije aha, na primer, gde se slabijem igrau daje fore pion, skaka ili kula).

Koliko god pokuavali da je uspostavimo, izgleda da apsolutnu jednakost ipak ne moemo postii. Ponekad, kao kod dame ili aha, prednost daje sama injenica da igramo prvi, jer taj prioritet dozvoljava favorizovanom igrau da zauzme kljune pozicije i nametne svoju strategiju. Na suprot tome, kod igara sa licitacijom onaj koji se poslednji izjanjava koristi se prethodnim najavama protivnika. Slino je i kod kriketa. U najboljem poloaju je onaj koji kree poslednji. I poloaj prilikom sportskih susreta, npr. da li se igra sa suncem u lice ili u lea, sa vetrom koji pomae

KLASIFIKACIJA IGARA 43 ili smeta ekipi; a kod trka u dvoranama, da li je mesto sa unutranje ili spoljne strane staze, predstavlja u datom sluaju prednost ili smetnju, iji se uticaj ne srne ba sasvim zanemariti. Te neravnotee se ublaavaju ili izbegavaju izvlaenjem kocke o zauzimanju poetnog poloaja, zatim striktnom promenom povoljnije pozicije.

Pobuda za igru je elja svakog konkurenta da mu se prizna da je bolji u datom domenu. Zbog toga upranja-vanje agona podrazumeva napregnutu panju, posebno prilagoen trening, neprestane napore i elju za pobedom. Ono namee disciplinu i postojanost. Ono ampiona preputa njegovim sopstvenim sposobnostima, navodi ga da iz njih izvue to je mogue vie i konano ga primorava da se njima slui legalno i unutar odreenih granica, koje, jednake za sve, obezbeuju, za uzvrat, neospornu superiornost pobednika. Agon se javlja kao ista forma vrednosti pojedinca i slui za njeno isticanje.

Izvan igre, ili na njenoj granici, nailazimo na duh agon-a i u drugim kulturnim pojavama koje se pokoravaju istom kodeksu: dvoboj, turnir, izvesni stalni i istaknuti vidovi rata zvanog kurtoazni.

U poetku bi moglo da izgleda da ivotinje verovatno ne poznaju agon, da su nesvesne i granica i pravila i da u borbi bez milosti trae samo brutalnu pobedu. Jasno je da se ovde ne bi mogle navesti ni konjske trke, ni borbe petlova, to su borbe gde ljudi postavljaju dresirane ivotinje jedne naspram drugih, prema normama koje su sami utvrdili. Pa ipak, kad posmatramo izvesne injenice, izgleda da su ivotinje sklone da odmeravaju snage i u susretima u kojima, kao to se moe i oekivati, nema pravila, ali postoji barem granica koja se preutno prihvata i spontano potuje. To se upravo dogaa sa maiima, kuiima, fokinim mladuncima i meiima, koji nalaze zadovoljstvo u nekoj vrsti rvanja, ali se tom prilikom dobro uvaju da ne povrede jedan drugog.

Jo bolji dokaz za to je navika rogate stoke da se oborenih glava, elom u elo, gura nastojei da jedno drugo potisne. Takoe je poznato da kod konja postoji slina vrsta prijateljskog nadmetanja; pored toga, konji

44 IGRE 1 LJUDI

odmeravaju snage i propinjui se na zadnje noge i snano, svom teinom padaju jedan na drugog u nameri da jedan od protivnika izgubi ravnoteu. Posmatrai su skrenuli panju i na brojne igre hvatanja kod ivotinja; kojima prethodi izazov ili poziv. Uhvaena ivotinja ne treba ni malo da se plai one druge koja ju je sustigla. Bez sumnje je naj-karakteristiniji sluaj malih divljih paunova zvanih borci. Oni odabiraju poprite za borbu: malo uzvieno mesto, kae Karl Gros (Karl Groos),1) uvek vlano i pokriveno niskom travom, iroko oko metar i po i dugo oko dva. Tu se svakodnevno skupljaju mujaci. Onaj koji doe prvi, saekuje protivnika i borba poinje. ampioni drhte i tresu glavom. Perje im se rogui. Oni se ustrem-ljuju jedan na drugog, ispruena kljuna i udaraju. Nikada nije dolo do gonjenja ili borbe izvan prostora odreenog za ogledanje. I upravo zbog toga mi se ini opravdano da uz prethodne primere spominjem termin agon, tu je toliko jasno da cilj susreta nije da se protivniku nanese neka ozbiljnija povreda, nego samo da se dokae sopstvena nad-monost. Ljudi svemu ovome dodaju jo samo preciznost i rafiniranost pravila.

Kod dece, im pone elja za afirmacijom linosti, pre nego to ponu da se igraju igara s pravilima, svedoci smo estih i udnih zaikivanja, gde se protivnici trude da pokau to veu izdrljivost. Moemo ih videti kako se nadmeu ko e due da gleda u sunce, da izdri due golicanje, da ne die, da ne trepne itd. Ponekad je cilj igre mnogo tei, radi se o otpornosti na glad ili bol, tu dolazi do bievanja, tipanja, bodenja i stvaranja opekotina. Dakle te, kako su ih nazvali, igre asketizma predstavljaju uvod u ozbiljnija nadmetanja. One zadiru u zlostavljanja i teranja ege sa deacima koji treba da budu primljeni u drutvo odraslih. Tolika su udaljavanja od agona, koji meutim, ubrzo pronalazi svoje savrene forme, bilo u doslovno takmiarskim igrama i sportovima, bilo u igrama i sportovima odvanosti i snalaljivosti (lov, alpinizam, ukrtene reci, ahovski problemi itd.), gde takmiari, ne

1) Karl Gros: Igre kod ivotinja, fr. prev. Parir, 1902. str. 150151.


suprotstavljajui se direktno jedan drugom, neprestano uestvuju u ogromnom, rasprostranjenom i neprekidnom takmienju.

Alea. Na latinskom znai igra kockama. Ovaj sam izraz uzeo da bih oznaio sve igre zasnovane na sutoj suprotnosti agonu. Na odluci koja ne zavisi od igraa i na koju on ne moe da ima nikakav uticaj i gde se, prema tome, mnogo manje radi o dobitku u igri sa protivnikom a vie u igri sa sudbinom. Preciznije reeno, sudbina je jedini inilac pobede, a ona, kad se radi o rivalstvu, iskljuivo znai da je pobednik bio bolje sree od pobeenog. Najbolji primeri za ovu kategoriju igara mogu se nai kod kocke, ruleta, lutrije, krajcarica, bakara itd. Ovde ne samo da se ne insistira na eliminisanju nepravednosti sluaja, nego upravo ta proizvoljnost i predstavlja jedini podstrek za igru.

Alea oznaava i otkriva naklonost sudbine. Tu je igra potpuno pasivan i njegove odlike i sposobnosti, prednosti njegove vetine, snaga miia i inteligencija, ne dolaze ni do kakvog izraaja. On rizikuje ulog. Pravda uvek traena, ali ovog puta na drugi nain, i ija primena zahteva idealne uslove strogom tanou nagrauje igraa srazmerno njegovom riziku. Sav trud koji se ranije ulagao za izjednaavanje izgleda na uspeh protivnika ovde se upotrebljava za uspostavljanje ravnotee izmeu rizika i dobitka.

Suprotno od agona, alea negira rad, strpljenje, okretnost, kvalifikaciju; ona eliminie profesionalnu vrednost, tanost, trening. Ona je apsolutno: ili ili. Takva pravda srenom igrau donosi beskonano vie od onoga to bi mu mogao pruiti ivot pun rada, discipline i znoja. Ona se pojavljuje kao drsko i nadmono ruganje sposobnosti. Ona od igraa zahteva sasvim suprotan stav od onoga koji se on trudi da odri kod agona. Kod agona on rauna samo na sebe; kod alee on rauna i na najmanju spoljnu neobinost, koju odmah uzima kao znak ili opomenu, na svaku neprirodnost koju zapazi, na sve, osim na sebe samog.

46 IGRE I LJUDI

Agon je zahtevanje line odgovornosti, alea iskljuivanje volje i preputanje sudbini. Izvesne igre, kao do-mine i veina igara s kartama, kombinuju agon i aleu: sluaj odluuje kakve e karte dobiti svaki igra, a oni zatim, to je mogue bolje i prema sopstvenim "snagama, koriste ono to im je sudbina slepo dodelila. U igri kao to je brid znanje i mo rasuivanja su jedina igraeva odbrana i oni mu omoguavaju da izvue najvie to moe iz dobijenih karata; u igri tipa pokera vanija je pronicljivost i poznavanje psihologije i karaktera protivnika.

Uopte uzev, uloga novca je utoliko znaajnija ukoliko je njegov udeo vei i, shodno tome, odbrana igraa slabija. Cilj igre jasno se ispoljava: uloga alee nije da omogui inteligentnijima da zarade novac, nego ba suprotno tome da ukine prirodne ili steene prednosti pojedinca kako bi svakoga postavila u poloaj apsolutne jednakosti pred slepom presudom sree.

Kako je ishod agona obavezno neizvestan i treba pa-radoksno da se priblii efektu pukog sluaja, poto su izgledi takmiara u principu do krajnosti izjednaeni, proizilazi da svako nadmetanje koje ima sve karakteristike idealne utakmice regulisane pravilima moe da bude predmet klaenja, to jest alea, to su, na primer, konjske trke ili trke lovakih pasa, fudbalske utakmice ili partije baskijske pelote, borbe petlova. ak se deava da se visina uloga neprestano menja u toku partije prema iznenadnim obrtima agona.1)

Igre na sreu javljaju se kao isto ljudske igre. Poznato je da kod ivotinja postoje igre nadmetanja, pretvaranja i zanosa. K. Gro upravo navodi zapanjujue primere za svaku od ovih kategorija. Za uzvrat, poto su isuvie angaovane u neposrednom ivotu, isuvie robovi svojih nagona, ivotinje nikako ne bi bile u stanju da izmisle neku

1) Na primer, na Balearskim osirvima za pelolu. u Kolumbiji i na Antilima za borbe petlova. Samo se po sebi razume da ne bi bilo zgodno da se uzimaju u obzir novane nagrade koje mogu da dobiju dokeji ili vlasnici, trkai, bokseri, fudba-leri. ili bilo koja vrsta sportista. Ove nagrade, koliko god ih smatrali velikim, ne ulaze u kategoriju alee. One su nagrada za teko izvojevanu pobedu. Ta nagrada, koja u stvari pripada zasluzi, nema nieg sa naklonou sudbine, ishodom sree koja ostaje nesigurni monopol kladilaca. Ona je upravo njena suprotnost.


apstraktnu silu ijoj bi se presudi u igri unapred i bez ikakve reakcije pokorile. Pasivno ekanje s predumiljajem na odluku sudbine, rizikovanje nekog imetka, sa jednakim izgledima i da se umnogostrui i da se izgubi, to je stav koji zahteva mogunost predvianja, za koje je sposobno samo objektivno i proraunato razmiljanje. Moda zbog toga to je dete blie ivotinji, za njega igre na sreu nemaju toliku vanost kao za odrasle. Za njega igrati se znai delovati. S druge strane, lieno ekonomske nezavisnosti i bez sopstvenog novca, ono ne nalazi u igri na sreu njenu najglavniju privlanost. Ona je nemona da ga natera da uzdrhti. Svakako, klikeri su za njega novac. Pa ipak, da bi ih zaradilo, dete se vie oslanja na vetinu nego na sreu.

Agon i alea predstavljaju suprotne i u neku ruku simetrine stavove, ali oba pojma podleu istom zakonu: ve-tako stvaranje uslova apsolutne ravnopravnosti meu igraima, koje inae ivot uskrauje ljudima. Jer u ivotu nita nije jasno, osim upravo to da je na poetku sve zbrkano, izgledi kao i zasluge. Igra, agon ili alea je, dakle, pokuaj da se uobiajena zbrka svakodnevnog ivota zameni idealnim situacijama. A one su takve da u njima uloga zasluge ili sluaja izgleda apsolutna i neosporna. One takoe nameu potrebu da svi imaju iste izglede na uspeh, potpuno iste mogunosti da dokau svoju vrednost ili, na drugoj strani, da imaju iste izglede da im se srea osmehne. Bilo na jedan ili na drugi nain, ovek se povlai od sveta inei ga drugaijim. Od stvarnosti se moe pobei i pretvaranjem samog sebe u neto drugo. Upravo tome odgovara mimicry.

Mimicry. Svaka igra podrazumeva prihvatanje neke iluzije (iako ta re ne znai nita drugo do ulazak u igru: in lusio) u najmanju ruku, jednog zatvorenog sveta, konvencionalnog i u izvesnim vidovima izmiljenog. Igra moe da se sastoji ne samo u razvijanju neke aktivnosti ili pokoravanju sudbini u nekoj fiktivnoj sredini nego i u tome da lino postanemo neka izmiljena linost i da se shodno tome i ponaamo. Tako se sada nalazimo pred raznolikom serijom manifestacija ija je zajednika crta ta to se zasnivaju na injenici da subjekt izigrava da ve-

48 IGRE I LJUDI

ruje, igra da bi poverovao ili da bi drugi poverovali da on nije on nego neto drugo. On zaboravlja, preruava, privremeno odbacuje svoju linost da bi oponaao nekog drugog. Da bih oznaio te manifestacije, izabrao sam, termin mimicry, koji na engleskom oznaava upravo mimikriju insekata, da bih podvukao osnovnu i elementarnu, skoro organsku prirodu nagona koji ih podstie.

Svet insekata u odnosu na svet ljudi se javlja kao naj-suprotnije reenje koje moe priroda da prui. Taj svet je doslovce suprotan ljudskom, ali nije manje celovit, sloen i iznenaujui. Tako da mi se ini opravdano da ovde uzmem u razmatranje pojave mimicrije, za koju insekti pruaju veoma zbunjujue primere. U stvari, slobodnom, proizvoljnom, prevrtljivom, nesavrenom, ponaanju o-veka, iji je rezultat neko spoljno delovanje, kod ivotinja a posebno kod insekata, odgovara organska, stalna pro-mena i apsolutna promena koja obeleava vrstu i koju vidimo kako se do u beskonanost ponavlja iz generacije u generaciju kod milijardi jedinki, na primer kaste kod mrava i termita slino klasnoj borbi kod ljudi, are na leptirovim krilima kao promene u istoriji slikarstva. Koliko god malo bili pristalice ove hipoteze, o ijoj smelosti ne gajim nikakvu iluziju, neobjanjiva mimikrija kod insekata daje nam neoekivano vanredno tumaenje sklonosti ljudi da se preruavaju, preoblae, da nose masku i da oponaaju neku linost. Samo, ovog puta, maska i preruavanje predstavljaju deo tela a ne proizvod rada. Ali u oba sluaja ono slui istom cilju: da promeni izgled onoga koji ga nosi i zaplai druge.1)

Kod kimenjaka tenja za imitiranjem izraava se prvo potpuno fizikom, skoro neodoljivom zarazom, slinoj

1) Primeri zastraujue mimike mogu se nai kod insekata (avetinjska poza bogomoljke, trans smerintus ocellatae) ili primeri kamuflanih morfologija u mojoj studiji pod imenom Mimetisme el psychasienie legendaire (Mimikrija i poznato mentalno slabljenje), Mit i ovek, Pariz, 1938, str. 101143. Ta studija, na alost, tretira ovaj problem iz perspektive koja mi se danas ini veoma proizvoljnom. Ja zaista vie ne elim da od mimikrije pravim poremeaj percepcije i tendenciju ka povratku u beivotnost, nego, kao to ovde predlaem, ekvivalent kod insekta igrama pretvaranja kod oveka. U svakom sluaju, navedeni primeri zadravaju svoju vred-nost. Neke od njih ponovo donosim na kraju knjige u Dosijeu, str. 203204.


zarazi zevanja, tranja,opanja, smeha, a naroito gestova. Hadson (Hudson) je verbvao da moe da dokae da mladune ivotinje spontano sledi svaki predmet koji se udaljava, a bei od svakog koji se pribliava. Taj nagon ide dotle da jagnje podskoi i pone da bei kad se njegova majka okrene i poe prema njemu, dok kree za ovekom, psom ili konjem kada vidi kako se udaljavaju. Zaraza i podraavanje jo nisu i pretvaranje, ali one ga omoguuju i za-inju ideju, elju za oponaanjem. Kod ptica ta tenja ide do svadbenih epurenja, do ceremonija i isticanja, koje, zavisno od sluaja, mujaci ili enke izvode sa vidnim zadovoljstvom. to se tie rakova (oxyrhinque), koji na svoju ljuturu stavljaju svaku algu ili polipa do koga mogu da dou, njihova sposobnost preruavanja, ma kakvo joj objanjenje dali, ne dolazi ni u kakvu sumnju.

Oponaanje i preruavanje su na taj nain dodatne oblasti ovoj vrsti igara. Kod dece se pre svega radi o imitiranju odraslih. Otuda i uspeh opreme i minijaturnih igraaka, vernih kopija alatki, pribora, oruja i maina kojima se slue odrasle osobe. Devojica se igra majke, kuvarice, pralje, peglerke; deak se pretvara da je vojnik, musketar, policajac, gusar, kauboj, marsovac1) itd. On je avion kad iri ruke i oponaa zujanje motora. Ali ponaanja iz mimicry u velikoj meri se prelivaju iz detinjstva u ivot odraslih. Ona takoe obuhvataju sve razonode maskiranja ili preruavanja kojima se predajemo i koje se sastoje u samoj injenici da je igra maskiran ili preruen i u njenim posle-dicama. Najzad, sasvim je jasno da pozorine predstave i dramske interpretacije punopravno ulaze u ovu grupu.

Zadovoljstvo je praviti se drugim ili se predstavljaju za nekog drugog. Ali, poto se radi o igri, nije stvar u tome da se obmane gledalac.Dete koje se igra lokomotive potpuno je u stanju da odbije oev poljubac govorei da se lokomotive ne ljube, ali ne nastoji da ubedi ostale kako je ono prava lokomotiva. Za vreme karnevala, maska ne

1) S pravom je primeeno da su igrake devojica namenjene imitiranju bliskih, realnih, domaih oponaanja, dok deake podstiu na daleke, romantine, nepristupane ili ak potpuno nerealne poduhvate.

4

50 IGRE I LJUDI pretenduje na to da se poveruje da je ona pravi markiz toreador ili crvenokoac. Ona jedino tei da zada strah ili iskoristi okolnu raspusnost koja je rezultat injenice da maska prikriva drutvenu fizionomiju i oslobaa pravu linost.

Ni glumac ne zahteva da se poveruje da je on "izi-stinski Lir ili Karlo V. Samo se pijun i begunac zaista preruavaju da bi uspeli da "obmanu ostale, jer "oni se ne igraju.

Aktivnost, mata, interpretacija tj. mimicry ne bi mogla da ima bilo kakvu vezu sa ale-om, koja igrau namee nepominost i uzbudljivo iekivanje. Ali nije iskljueno da se on ne podudara sa agon-om. Ovde ne mislim na konkurse za najbolju masku, gde je veza potpuno spoljanja. Mnogo intimnije sauesnitvo moe se lako otkriti. Za one koji u njemu "ne uestvuju, svaki agon je predstava. Samo to je predstava koja, da bi imala vrednost, iskljuuje svako, pretvaranje. Zbog toga velike sportske manifestacije nisu nita manje pogodna prilika za mimicry, ako imamo na umu da se ovde pretvaranje prenosi sa aktera na gledaoce; publika je ta koja pokretima oponaa ono to se deava na borilitu, a ne sportisti. Ve sama identifikacija sa .ampionom predstavlja mimicry srodnu onoj koja omoguuje itaocu da pozna sebe u heroju iz romana, gledaocu u junaku sa filma. Da bi se u to uverili, treba samo da posma-tramo savreno slinu ulogu ampiona i filmske zvezde, na koju u imati prilike da se vratim jo izriitije. ampioni, pobednici agon-a su zvezde sportskih priredbi. Starovi, nasuprot tome, su pobednici rasprostranjenog takmienja ija je zaloga naklonost publike. I jedni i drugi primaju brojna pisma, daju intervjue nezasitoj tampi, dele autograme.

U stvari, biciklistika trka, bokserski ili rvaki susret, fudbalska, teniska ili polo-utakmica same su po sebi kostimirane predstave, sa prilagoenim ritualom i unapred utvrenim planom. Jednom reju, to su drame iji zapleti ostavljaju publiku bez daha i iji rasplet jedne oduevljava, a druge razoarava. Priroda tih prizora ostaje u domenu agon-a, ali oni se javljaju i kao spoljne karakteristike jedne


predstave. Prisutni se ne zadovoljavaju samo hrabrenjem sportiste za koga navijaju, nego na hipodromima bodre ak i konje na koje su se kladili. Neka fizika zaraza navodi ih da oponaaju stavove koje zauzimaju dokeji i ivotinje da bi ih pomogli na nain na koji, kao to znamo, kugla nepri-metno naginje telo u pravcu kojim bi eleo da njegova teka kugla proe ka cilju. U tim uslovima, pored samog spektakla, u publici se raa takmienje pomou mimicry, koje udvaja stvarni agon sa terena ili piste.

Izuzev jedne jedine, mimicry pokazuje sve ostale osobineigre,slobodu,dogovor,iskljuenje realnosti,ograni- .. eno vreme i mesto. Pa ipak kod nje se ne moe ustanoviti potinjavanje neprikosnovenim i preciznim pravilima. A videli smo da prikrivanje stvarnosti i privid druge realnosti kod nje postoje. Mimicry je neprestano izmiljanje. Pravilo igre je jedno jedino i sastoji se u tome da igra opini gledaoca, starajui se da ovaj zbog neke greke ne odbaci iluziju; za gledaoca se to pravilo sastoji u predavanju iluziji ne negirajui na prvi pogled dekor, masku, izvetaenost koje treba za odreeno vreme da primi kao stvarnost stvarniju od same stvarnosti.

Ilinx. U ovu kategoriju igara uvrtene su one koje poivaju na izazivanju vrtoglavice i sastoje se u pokuaju da se za trenutak poljulja stabilnost percepcije i jasnom razumu nametne neka vrsta sladostrasne pometnje. U svim sluajevima.radi se o dospevanju u neku vrstu gra, zanosa ili vrtoglavice koji na preac briu stvarnost.

Da bi se dolo do samog poremeaja koji izaziva vrtoglavica, postupa se prilino jednostavno: naveu za to samo primere telesnih pokreta dervia-okretaa i meksikanske voladore. Njih sam namerno izabrao, jer se prvi, zbog tehnike koju upotrebljavaju nadovezuju na neke deje igre, dok drugi pre podseaju na rafinirane mogunosti akrobatike i hodanja po ici: oni tako dodiruju dva pola igara vrtoglavice. Dervii dolaze u ekstazu okretanjem ukrug, po sve brem i brem taktu doboa. Pometnja i hipnoza svesti postie se vrhunskim frenetinim vrenjem, koje deluje

4-

52 IGRE 1 LJUDI zarazno i u kome mnogi uestvuju.1) U Meksiku, voladori Huasteci ili Totonaci penju se na vrh jarbola visokog 20 do 30 metara. Oni se pomou lanih krila zakaenih za zglobove ruku preruavaju u orlove. Oko pojasa vezuju kraj konopca koji im prolazi izmeu nonih paleva i slui da im omogui itav spust sa rairenim rukama i glavom okrenutom nadole. Pre nego to stignu do zemlje, oni naprave vie punih krugova, trinaest prema Torkvemadi, opisujui sve iru i iru spiralu. Ceremonija koja sadri vie letova rado se tumai kao igra zalazeeg sunca, kao deifikovane ptice koje prate mrtve. Brojnost nesrea navela je meksikanske vlasti da zabrane ove opasne obrede.-)

Uostalom, nepotrebno je nabrajati ove retke i zase-njujue primere. Svako dete dovoljno dobro poznaje nain da, kad se brzo vrti samo oko sebe, dospe u stanje zanosa i oduke, kada telo samo s mukom ponovo nalazi ravnoteu, a shvatanje svoju jasnou. Nema nikakve sumnje da dete to radi iz zadovoljstva i da

Documents

Igre i Ljudi