VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO

BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: BANKARSKO POSLOVANJE

KREDITNI RIZIK

Mentor: Student:Prof. dr Jovan Savić Marko Jakovljević Broj indeksa 200-018-08

Beograd, novembar, 2008. godina.

Sadržaj

UVOD 2

1. KREDITI i RIZICI – osnovni pojmovi 3

1.1. Teorija kreditnih fondova 5

2. KONCEPT SMANJENJA KREDITNOG RIZIKA BANAKA 8

3. ZAKLJUČAK 11

4. LITERATURA 13

5. PRILOZI 14

1

KREDITNI RIZIK

Rezime: Bankarski poslovi su veoma važni poslovi platnog prometa budući da se u

bankama koncentrišu značajna novčana sredstva koja služe za realizaciju ekonomskih

poduhvata te za zadovoljavanje različitih potreba građana. To su pravni poslovi u kojima se

kao subjekti pojavljuju banke, s jedne strane, te razne fizičke ili pravne osobe, s druge strane.

Posredovanje kod plaćanja osnovna je i prvobitna operacija banaka. U vezi s time banke

pretvaraju nedelatni novčani kapital u delatni, tj. kapital koji donosi profit, sakupljaju sve

mogućne novčane dohotke, stavljajući ih na raspoloženje kapitalističkoj klasi.

S obzirom da se odobreni kredit od strane banke automatski pretvara u raspoloživi

depozit bančinog komitenta (korisnika kredita), emisiona aktivnost banke se smatra

kratkoročnim pasivnim bankarskim poslom. Teorijski se postavlja pitanje da li se o emisiji

novca može govoriti kao o mobilizatorskom poslu. Potvrdan odgovor se može bazirati na

činjenici da centralna banka ima sposobnost, moglo bi se reći i privilegiju, da sama sebi

stvara novčana sredstva iz kojih daje kredit.

Rezime: banke, krediti, rizik.

UVOD

Paul Getty, nekada najbogatiji čovek na svetu, rekao je: 'Ako dugujete banci 100 $, to

je vaš problem. Ako dugujete banci 100 miliona $, to je problem banke." Sigurno je da je

odobravanje zajmova poslovnim kompanijama, vladama država, i pojedincima jedna od

najvažnijih usluga koje banke i njihovi najsličniji konkurenti pružaju javnosti, ali takođe i

jedna od najrizičnijih usluga.

Medutim, rizično ili ne, osnovni razlog zbog kojeg banke i njihovi konkurenti dobijaju

od država i vlada dozvole za osnivanje jeste njihova funkcij a odobravanja zajmova svojim

klijentima." Od banaka, štedionica i drugih ovlašćenih zajmodavaca očekuje se da pomažu

svojim lokalnim zajednicama u smislu obezbeđivanja odgovarajuće količine kredita za sve

2

legitimne poslovne aktivnosti, kao i za potrebe potrošača, uz realnu cenu ovih kredita u skladu

sa tržišnim kamatnim stopama koje određuje konkurencija.

U početku, banke su na osnovu položenih depozita, deponentima izdavale čekove koji su

omogućavali plaćanje bez gotovog novca.Razvijanjem bezgotovinskog platnog prometa,

depoziti su se sve ređe dizali i banka ih je tada počela koristiti i za odobravanje kredita.Sve do

početka XX veka, ekonomska teorija je kredit tumačila kao pozajmicu stvarno ušteđenog

novca i ulogu banaka svodila na posrednika između onih koji imaju Slobodan novae, te ga

deponuju kod banke, i onih kojima je potreba, te im ga banka pozajmljuje u vidu kredita.

Tridesetih godina XX veka, teorijski je obrađen bankarski mehanizam stvaranja depozita,

koji omogućava kreditnu aktivnost veću nego što su stvarni (fiducijarni) depoziti. U uslovima

papirne valute, neograničene mogućnosti banaka da multiplikuju depozite i time razviju

kreditnu aktivnost bile su potencijalan izvor neravnotežnih kretanja.Iz tog razloga, kreditna

aktivnost banaka stavljena je pod kontrolu monetarno-kreditnog regulisanja cetralnih banaka

država.

1. KREDITI i RIZICI – osnovni pojmovi

Banke su osnovni izvor kredita (zajmovni kapital) za milione pojedinaca i domaćinstava,

kao i za mnoge sektore države (školstvo, gradovi, oblasti, itd.). Kada su u pitanju male firme,

počev od bakalnica do prodavnica automobila, banke su često glavni izvor kredita za nabavku

robe ili dopremanje novih vozila. Firme i klijenti koji plaćaju kupljenu robu i usluge, vrlo

često koriste bankarske čekove, kreditne ili debitne kartice, ili elektronske račune na koje

imaju pristup preko vebsajta banke. A kada im je potrebna bilo kakva finansijska informacija ili

savet, banka je ta institucija kojoj se obraćaju za pomoć.

Širom sveta banke odobravaju kredite klijentima (pojedincima i domaćinstvima) na više

rata otplate, što nije slučaj kod drugih finansijskih institucija. Banke se godinama nalaze među

glavnim kupcima državnih obveznica i hartija od vrednosti za finansiranje javnih objekata,

počev od sportskih dvorana i fudbalskih stadiona, pa do aerodroma i auto-puteva. Banke su

najvažniji izvori sredstava kratkoročnog obrtnog kapitala i, poslednjih godina, sve su aktivnije u

odobravanju dugoročnih zajmova kompanijama za kupovinu novih postrojenja i opreme.

3

Sredstva koja se drže u bankama SAD čine oko jednu petinu ukupnih sredstava i veći deo

prihoda svih finansijskih institucija lociranih u SAD. U drugim državama, na primer u Japanu -

banke drže blizu dve trećine svih sredstava koja cirkulišu u okviru domaćeg finansijskog

sistema. Razlika je u tome što, u Sjedinjenim Državama, institucije koje pružaju finansijske

usluge mogu, a to i čine, da konkurišu jedna drugoj u ponudi svojih usluga kompanijama,

potrošačima i državama.

Kredit1 prema Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SRJ", 29/78, 39/85 i

57/89 i "Službeni list SRJ", 31/93) nastaje kada banka (kreditor) stavlja na raspolaganje

određeni iznos sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, korisniku kredita, a korisnik se

obavezuje da banci plaća ugovoreni iznos kamate i dobijeni iznos (glavnicu) vrati u vreme i na

način kako je utvrđeno ugovorom. U Leksikonu računovodstva i poslovnih finansija, R Srbije,

Beograd, se kaže da iz kredita2 proizilazi odnos poverioca i dužnika po osnovu novčanog

kredita. Zajam3 prema članu 557 Zakona o obligacionim odnosima, nastaje kada je izvršen

prenos od strane zajmodavca u svojinu zajmoprimca određene količine novca ili zamenljivih

stvari uz obavezu zajmoprimca da u ugovorenom roku vrati istu količinu novca, odnosno istu

količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta. Zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu

duguje i kamatu. Leksikonu računovodstva i poslovnih finansija se kaže da do zajma dolazi

kada zajmodavac prenese odredenu koli-činu zamenljivih potrošnih stvari zajmoprimcu pod

uslovom da zajmoprimac nakon ugovorenog roka vrati zajmodavcu istu vrstu i količinu stvari.

Zajam može da bude sa naknadom u vidu kamate (teretom) ili bez naknade (besplatan).

U najopštijem smislu, rizik predstavlja (izražava) šansu da se dogodi neki neželjeni

događaj (Webster's: hazard, opasnost, izlaganje gubitku ili povredi). U kontekstu iznalaženja

najpovoljnijeg plasmana za raspoloživi kapital, rizik je povezan sa verovatnoćom da stvarno

ostvareni prinosi na ulaganja budu manji od očekivanih. Praktično, veća šansa ostvarenja niže

stope prinosa na ulaganje od očekivane čini konkretno ulaganje rizičnijim. Iz tog razloga

sagledavanje inherentnog rizika, kojim je opterećen svaki konkretan plasman ne sme biti

zanemareno ili prepušteno intuiciji, pošto pogrešne procene rizika mogu imati za posledicu

manje efekte od očekivanih, izostanak očekivanih koristi ili čak gubitak uloženog. Racionalan

1 Latinski: creder = verovanje

2 Posedovanje novca o količini većoj od potreba omogućuje pozajmljivanje onima kojima je potreban u za neki privredni poduhvat ili potrošnju. Takvu transakciju, uz određene uslove poznajemo

pod nazivom kredit. Kredit je dužničko-poverilački posao (poverilac-banka). Korišćenjem obligacionih normi, uzimanjem jemstva (ličnog ili realnog) koje dužnik prezentira banci, kredit se

odobrava, a jemstvo garantuje da će dužnik prema poveriocu uredno i na vreme izvršiti svoje obaveze.

3 Latinski : mutuum

4

ulagač izbegava rizik ukoliko je to moguće, odnosno između dve alternative sa istim

očekivanim prinosima uvek preferira onu sa manjim stepenom očekivanog rizika. Ovakvo

ponašanje, poznato kao averzija prema riziku (risk aversion), ne znači izbegavanje rizika po

svaku cenu već, pre svega, nespremnost da se prihvati dodatni rizik ukoliko nije kompenziran

dodatnim očekivanim prinosima (premijom za rizik). Proizilazi, da će kao uslov za prihvatanje

i ulaganje investitori na svaku rizičniju varijantu zahtevati sve veću očekivanu stopu prinosa.

Naravno, kao alternativa ovakvim ulaganjima stoje plasmani raspoložive gotovine u

alternative sa vrlo malim ili bez rizika u pogledu ostvarenja očekivanih prinosa. 4 Takvim

ulaganjima smatra se kupovina državnih obveznica u SAD (obveznica centralnih banaka

ekonomski najjačih zemalja), čiji su jedini nedostatak vrlo niske stope prinosa (3-4% na

godinu). Veza rizika i zahtevane stope prinosa, u finansijskoj teoriji označena kao

međuzavisnost rizik-prinos, predstavlja fundamentalni aksiom (A1) inkorporiran u teoriju

finansija. Averzija prema riziku objašnjava pozitivnu vezu između prinosa i rizika.

1.1. Teorija kreditnih fondova5

Prema ovom pristupu nivo kamatne stope se utvrduje na osnovu odnosa izmedu

ponude i tražnje uzajmljivih finansijskih resursa na finansijskom tržištu, pri čemu su

relevantni finansijski tokovi, kreditni transferi i ulaganja u hartije od vrednosti. Osnov za

kvantifikaciju navedenih odnosa jeste motivaciona snaga transaktora koji odobrava kredit,

način korišćenja kredita, ulaganja u obveznice i ponuda hartija od vrednosti. Zarazliku od

teorije preferencija likvidnosti čija se analiza zasniva na finansijskim stanjima (stok concept),

teorija kreditnih fondova se zasniva na analizi finansijskih tokova. Suština je da promene

ponude kreditnih fondova i promene kreditne tražnje utiču na nivo kamatnih stopa, pri čemu

kriva ponude kreditnih fondova ima pozitivan nagib u odnosu na kretanje kamatne stope (veća

kamata - veća ponuda), dok kriva tražnje kreditnih fondova ima negativan nagib prema

kretanju kamatnih stopa (veća kamata - manja tražnja). Fundamentalna ravnoteža postoji

prema relacijama:6

4 Neki ljudi učestvujući u igrama na sreću ili kockajući prihvataju visok rizik da izgube uloženo svesni izuzetno visokih kompenzacija za rizik u slučaju dobitka. Za većinu ljudi kocka je pre zabava nego stvarno ulaganje u buduće prinose.5 Engl. loanable funds approach6 Krasulja, D. i Ivanišević, M, (1999.),. Poslovne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd,, str. 176.

5

S + M - ZM = B + G + SG + H, pri čemu je:

LFs = S + M - ZM

LFd = B + G + SG + H,

LFs - promena ponude kreditnih fondova,

S - štednja,

M - promena novčane mase,

ZM - novčane rezerve,

LFd - promena tražnje kreditnih fondova,

B - promena tražnje privrede,

G - promena tražnje države,

SG - promena tražnje lokalnih državnih jedinica,

H - promena tražnje stanovništva.

Premija za rizik neispunjenja obaveza (DPR). Visina ove premije zavisi od

prinosnog i finansijskog položaja korisnika kredita. Korisnik kredita sa dobrim prinosnim i

finansijskim položajem zaštićen je od bankrotstva, postoji visok stepen verovatnoće da će

platiti obaveze po osnovu glavnice i kamate o roku dospeća, zbog čega je u strukturi kamatne

stope za uzeti kredit premija za rizik neispunjenja obaveza vrlo niska ili ravna, čak, nuli. Na

drugoj strani, kod korisnika kredita sa slabim prinosnim i finansijskim položajem rizik od

bankrotstva je visok zbog čega je visok stepen verovatnoće da neće platiti glavnicu i kamatu o

roku dopeća, pa je u strukturi kamatne stope na uzeti kredit premija za rizik neispunjenja

obaveza visoka.

Premija za rizik od različitih perioda dospeća. Krediti se uzimaju na kraći i duži rok

otplate. S tim u vezi, postavlja se pitanje da li je visina kamatne stope ista bez obzira na rok

otplate kredita. Visina kamatne stope ne može da bude ista bez obzira na rok otplate kredita,

kamatna stopa na kredite čiji je rok otplate dug je viša od kamatne stope na kratkoročne

kredite.

Razlog tome je što je rizik naplate datog kredita (glavnice i kamate) utoliko veći što

je duži rok otplate, iz sledećih razloga:7

u kratkom roku (do godinu dana) mala je verovatnoća da će se bilo šta bitno promeniti

s područja prinosnog i finansijskog položaja korisnika kredita i područja političkog,

7 Grupa autora: Bukić, Đ., Bjelica, V., Ristić, Ž., (2004.), Bankarstvo, Ekonomski fakultet, Beograd, str. 98.

6

tržišnog i fiskalnog okruženja u odnosu na prinosni i finansijski položaj korisnika

kredita, političke, tržišne i fiskalne prilike u momentu odobrenja kredita. Zbog toga,

kod kratkoročnih kredita, sa rokom otplate do godinu dana kamatna stopa ne sadrži

premiju za rizik od različitih perioda dospeća;

u dugom roku (u roku dužem od godinu dana) neizvesnost je visoka koje će i kolike

promene nastupiti s područja prinosnog i finansijskog položaja korisnika kredita i s

područja njegovog okruženja (političkog, tržišnog i fiskalnog). Ova neizvesnost je

utoliko veća što je period otplate kredita duži. Drugim rečima, što je period otplate

kredita duži, rizik je veći, zbog čega se kamatna stopa uvećava za premiju rizika čija

visina zavisi od roka povrata kredita.

Ilustracije radi, pogledajmo kamatne stope na kredite koji su obezbeđeni hipotekom u

sledećoj tabeli.

Tabela 1 Kamatne stope na kredite koji su obezbeđeni hipotekom

Vrsta godišnje kamatne stope Izražena u procentima

Izražena u mil dol.

Jednogodišnja kamatna stopa 5,55% 100,00

Petnaestogodišnja kamatna stopa 6,90% 124,32

Tridesetogodišnja kamatna stopa 7,35% 132,43

Izvor: Freddie Mac Primarz, Market Survev, 27.10.1997.

Mada je obezbeđenje povrata kredita u sva tri slučaja isto (hipoteka), u odnosu na

kamatnu stopu na kredit sa rokom otplate od godinu dana (kratkoročni kredit), kamatne stope

na dugoročne kredite su osetno više kod kredita sa rokom otplate 15 godina za 24,32%), a kod

kredita sa rokom otplate 30 godina za 32,43%).

2. KONCEPT SMANJENJA KREDITNOG RIZIKA BANAKA

7

U prethodnom periodu dosta se govorilo o sekjuritizaciji i o mogućnostima

sekjuritizacije na našem tržištu. Ekspanzijom stambenih kredita vremenom bi se stvorio

ambijent za sekjuritizaciju kredita, ali naravno, za sve to je neophodno razvijanje realnog

sektora i podsticanje stambene izgradnje. Vrlo je verovatno da će se ovaj institut primenjivati i

na našem prostoru, ali ne treba biti preterano optimističan, jer će to, ipak, biti moguće tek u

nešto daljoj budućnosti. Da bi se takav ambijent stvorio neophodno je i donošenje seta novih

zakona koji bi regulisali ovu oblast. Naš sagovornik o temi sekjuritizacije je Slaviša Vuković,

stručni saradnik za prijem hartija od vrednosti na tržišta Beogradske berze.

Pojam “sekjuritizacija” potiče od engleske reči security koja ima više značenja, a neka

od njih su hartija od vrednosti, sigurnost i dr. 8 U tradicionalnom bankarstvu, zajmovi ostaju u

aktivi banke sve do konačne likvidacije i u tom smislu oni predstavljaju oblik nelikvidne

aktive banaka, a pogotovo onda kada su zajmovi dati s dužim rokovima. Zbog ovog razloga

javila se potreba da banke transformišu jedan deo svojih zajmova (plasmana) u vrednosne

papire, odnosno obveznice. Na bazi određenog kvantuma kvalitetnih zajmova banaka

formiraju se pulovi sredstava na osnovu kojih se vrši emisija visoko kvalitetnih obveznica.

Nakon transformacije zajmova u obveznice može se izvršiti poboljšanje kvaliteta novih

finansijskih instrumenata. Radi se o hibridnoj finansijskoj formi koja kombinuje klasičan

bankarski kredit s karakteristikama korporativnih obveznica. Prednost navedenog je u tome što

su obveznice likvidne na tržištu kapitala, podležu proceni rejting agencija i imaju poboljšanu i

diversifikovanu strukturu rizika, dok su bankarski zajmovi nelikvidni do roka dospeća, ne

podležu vrednovanju rejting agencija i banke same snose rizik.

Sekjuritizacija kredita je počela u SAD s hipotekarnim zajmovima za stanove koje su

odobravale državne finansijske institucije. Na bazi pulova tih hipoteka kreirane su obveznice

koje su imale državnu garanciju. Time se stvorio sistem u kome su hipotekarni zajmovi preko

emitovanih obveznica mogli da budu prodati raznim investitorima. U kasnijem periodu došlo

8 Prvi put se pominje 1977. godine, kada je jedna od američkih brokerskih kuća uvela na tržište novu hartiju od

vrednosti na bazi hipoteka na nekretnine. Sekjuritizacija je postupak pretvaranja bankarskih zajmova u vrednosne

papire. Pod sekjuritizacijom kredita podrazumeva se konkretna operacija transformacije bankarskih kredita u

obveznice emitovane na bazi tih kredita. Osnovna svrha sekjuritizacije je težnja banaka da u savremenim tržišnim

ekonomijama teže ka bližem povezivanju s otvorenim finansijskim tržištem i na taj način obezbeđuju što veću

likvidnost svojih aktiva.

8

je i do emisije obveznica na bazi zajmova građanima za kupovinu automobila, zajmova na

osnovu kreditnih kartica, trgovinskih i industrijskih korporacija.

Sekjuritizacija kredita sprovodi se kroz pet faza. Prva je inicijalna, u ovoj fazi banka

odobrava zajam kao klasičan bankarski kredit. Banka mora da raspolaže s depozitnim

potencijalom. Naravno, banka ovde obavlja određenu kreditnu analizu da bi utvrdila kreditnu

sposobnost dužnika. Banka obezbeđuje finansijski aranžman, po kojem neka druga finansijska

institucija prihvata da emituje obveznice na bazi pula zajmova grupe banaka. Druga faza je

strukturiranje novokomponovanih obveznica. Reč je o programiranju novih karakteristika

obveznica u odnosu na karakteristike zajmova, iako ti zajmovi predstavljaju osnovu za emisiju

obveznica. Smisao procesa strukturiranja sastoji se u transformaciji rizika i prinosa koji je u

skladu s interesima investitora. Na taj način mogu se modifikovati rokovi dospeća obveznica i

druge karakteristike koje odgovaraju investitorima. Ovo je praktično prepakivanje inicijalnog

zajma u novoformirane obveznice. Tako nastaju nove obveznice na bazi ranije emitovanih

kredita, odnosno aktive banke. Treća faza je poboljšanje kredita. Radi se o poboljšanju

kvaliteta kredita u odnosu na kvalitet bazične aktive na kojoj se on zasniva. Suština procesa

poboljšanja je povećanje garancije i smanjenje kreditnog rizika, što je značajno sa gledišta

investitora i kupovine obveznica s minimalnim rizikom. Ovde inicijalna banka može, ali i ne

mora, da bude garant isplate kredita. Četvrta faza je promet sekjuritizovanog kredita koji se

sastoji u primarnoj i sekundarnoj prodaji obveznica. Trebalo bi da ove obveznice dođu u

aktive institucionalnih investitora koji ih opet mogu prodati na sekundarnom tržištu. Peta i

poslednja faza je servisiranje koje se odnosi na inicijalne bankarske zajmove. Servisiranje

obavljaju one banke koje su odobrile zajmove, a koji su kasnije ušli u pulove da bi se na

osnovu toga emitovale obveznice.

Prednost sekjuritizacije kredita je prvenstveno - likvidnost. Ovde dolazi do povećanja

likvidnosti banaka. Kod tradicionalne tehnologije kreditiranja, banka stvara nelikvidne aktive

koje drži do roka dospeća. Međutim, koncept da se zajmovi banaka grupišu u pulove i na toj

osnovi emituju obveznice predstavlja mehanizam koji bankama obezbeđuje likvidnost. Kod

sekjuritizacije kredita bilansi banaka postaju likvidniji i banke imaju veće mogućnosti

prilagođavanja svojih portfolija. Sekjuritizacija kredita deluje u pravcu povećanja

profitabilnosti banaka, prvenstveno putem smanjivanja potrebne stope kapitala u odnosu na

ukupne zajmovne plasmane. Na osnovu propisa svaka banka mora da drži određenu

9

minimalnu stopu kapitala u odnosu na ukupnu kamatonosnu aktivu. Kada banka plasirane

zajmove proda posredstvom emisije obveznica, ovi zajmovi izlaze iz okvira bilansne strukture

banke. Na taj način banka ima mogućnost da s dobijenim novčanim sredstvima uđe u nove

zajmove na bazi istog kvantuma kapitala. Time se postiže višestruko pražnjenje kreditnog

potencijala na bazi iste količine kapitala i povećava stopa prinosa na akcijski kapital (ROE).

Prodajom kredita uz posredovanje obveznica banke transferišu rizik fiksnih kamatnih stopa na

krajnje investitore koji preuzimaju rizik. Tako se smanjuje rizik kamatne stope za banke.

Jedna od prednosti je i smanjenje kreditnog rizika, jer putem tržišnih procesa dolazi do

poboljšanja kvaliteta kredita.

3. ZAKLJUČAK

10

S obzirom da se odobreni kredit od strane banke automatski pretvara u raspoloživi

depozit bančinog komitenta (korisnika kredita), emisiona aktivnost banke se smatra

kratkoročnim pasivnim bankarskim poslom. Teorijski se postavlja pitanje da li se o emisiji

novca može govoriti kao o mobilizatorskom poslu. Potvrdan odgovor se može bazirati na

činjenici da centralna banka ima sposobnost, moglo bi se reći i privilegiju, da sama sebi stvara

novčana sredstva iz kojih daje kredit. "Kako se pak korisnici tih novčanih sredstava smatraju

njenim deponentima (poveriocima), to stvaranje novca svakako spada u grupu pasivnih

poslova". To znači da je emisiona aktivnost centralne banke u funkciji mobilizacije

finansijskih sredstava na nivou poslovnih banaka. S druge strane i poslovne banke, koristeći

depozitno kreditnu multiplikaciju, stvaraju i povećavaju obaveze prema sebi, ali i

povećavaju raspoložive bankarske resurse za buduću kreditnu aktivnost. To znači da je, ne

samo primarna emisija, već i sekundarna emisija novca u funkciji formiranja bankarskih

resursa. Možemo zaključiti da se banke u svom poslovanju ne pojavljuju samo kao

mobilizatori postojeće, već i kao stvaraoci ili kreatori nove novčane kupovne snage.

Drugim rečima,banke nisu samo posrednici u emisiji novca, već i njegovi "fabrikanti".

Rastući značaj emisije novca u funkciji mobilizacije bankarskih resursa je povezan sa

procesom dematerijalizacije savremenog novca. U uslovima nedovoljne akumulacije i štednje

u zemljama u razvoju, kao realna osnova za investicionu aktivnost, emisioni izvori bankarskih

sredstava su od izuzetnog razvojnog značaja, naročito ako se obezbedi ekonomski racionalna

alokacija tako formiranih bankarskih dredstava.

Postoje četiri načina na koji banke stvaraju ili poništavaju novac, čime utiču i na

povećanje i smanjenje sopstvenog finansijskog potencijala. Najznačajniji je

mehanizam odobravanja (ili smanjivanja) kredita. Zavisno od stepena otvorenosti nacionalne

ekonomije značajan je i mehanizam formiranja (ili smanjenja) monetarnih rezervi, U

tržišno razvijenim privredama veoma je značajan mehanizam kupovine (ili prodaje) hartija od

vrednosti (politika otvorenog tržišta). Najzad. količina novca se povećava kada se oročeni

depoziti pretvaraju u depozite po viđenju, a smanjuje se kada se depoziti po viđenju pretvaraju

u oročene depozite. Ima se u vidu da je savremeni novac potraživanje prema bankama, bilo u

obliku efektivnog (gotovog) novca, bilo u obliku žiralnog ili depozitnog novca.

Možemo zaključiti na kraju ovog rada da uspešno upravljanje rizicima je jedno od

težišnih konkurentnih prednosti u savremenom bankarstvu. Kreditni rizik, uz tržišne rizike i

11

operativni rizik spada u najvažnije rizike bankarskog poslovanja, a iskazuje se u neispunjenju

bančinih potraživanja od zajmoprimaca. Banke u sklopu propisanih i sopstvenih kriterijuma

raspoređuju aktivne bilansne i vanbilansne stavke prema stepenu kreditnog rizika i procenjuju

visinu gubitaka koji proizlaze iz kreditnog rizika. Analizom kreditnog portfelja kreditni rizik

se prepoznaje na nekoliko nivoa: od novoa pojedinih delatnosti prema kojima su usmereni

bankovni plasmani, preko nivoa pojedinih vrsta klijenata, bankovnih produkata, do nivoa

prostorne alokacije plasmana. Spremnost preuzimanja kreditnog rizika zavisi o željenom udelu

banke na tržištu, poželjnosti ovladavanja pojedinim tržišnim segmentima i planiranoj

profitabilnosti. Povećanje svakog od navedenih činioca znači veću spremnost za preuzimanje

kreditnog rizika. Ali, kreditni rizik nije samo pitanje poslovne politike banke, već je to i

pitanje od javnog interesa, zbog čega se propisima i regulatornim merama ovaj rizik nadzire i

ograničava, pa se banke obvezuju na primenu različitih zaštitnih mera.

Banka je dužna da efikasno upravlja kreditnim rizikom i održi svoj kreditni portfelj u

granicama utvrđenim strategijom kreditnog rizika i politikom kreditiranja.

Pod pojmom "kreditni rizik, podrazumeva se mogućnost da zajmoprimac, odnosno

drugi komitent banke, neće blagovremeno i/ili u potpunosti izvršiti svoju obavezu.

Upravni odbor banke je dužan da periodično, a najmanje jednom godišnje, preispituje

strategiju kreditnog rizika i značajne politike kreditnog rizika banke.

Komitet za upravljanje kreditnim rizikom odgovoran je za implementaciju strategije

kreditnog rizika, razvoj politika i postupaka za identifikovanje, merenje, praćenje i kontrolu

kreditnog rizika.

4. LITERATURA

12

1. Borisavljević Aleksandar, O bankama, štampano u Kraljevsko-srpskoj državnoj

štampariji, Beograd, 1887,

2. Golijanin Milan, Kreditni potencijal banaka - ogledalo bitno narušenih odnosa u

finansiranju - eprodukcije, Jugoslovensko bankarstvo, br. 6/84,

3. Grupa autora: Bogdan Ilić, Predrag Jovanović Gavrilović, Aleksandar Gračanac:

Makroekonomija, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002

4. Grupa autora: S. Komazec, A. Živković, Ž. Ristić, Bankarstvo, Čigoja štampa, Beograd,

1995,

5. Edward W. Reed, Richard V. Cotter. Edward K. Gill, Richard K. Smith, Commercial

Bizi: Prentice - Hall, Inc, New Yersey, 1986,

6. Jugoslovensko bankarstvo, broj 78, jul-avgust 1977

7. Krstić Ž.Borko, Bankarski menadžment,Prometej, Niš, 2004.

8. Vučković Miloš, Bankarstvo, Naučna knjiga. Beograd. 1967,

9. Zakon o bankama ("SI. list RCG", br. 52/00, 53/00, 47/01)

10. http://www.b92.net/info/vesti/pregledstampe.php?yyyy=2005&mm=05&dd=10nav

(preuzeto sa sajta 12.11.2008. godine)

11. http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em181/tem/tem1.htm (preuzeto sa sajta

12.11.2008. godine)

5. PRILOZI

13

1. Tabela 1 Kamatne stope na kredite koji su obezbeđeni hipotekom 7 strana

14