utnici u nekom autobusu ili sluajno okupljena gomila lju-di ne zasluuju da se nazovu drutvom: meu pripadnici-

ma drutva mora postojati slino miljenje i slian oseaj. Alito ne znai da udruena grupa ima sopstvene stavove. Akoita ima, ima zbog pravne teorije koja joj pripisuje fiktivnulinost. Pravno postojanje, meutim, nije dovoljno. Pravnepretpostavke ne pripisuju udruenjima emotivne pristrasno-sti. Za grupu se ne moe rei da se ponaa jo manje damisli ili osea samo zato to je pravno konstituisana. Ako ovo i jeste doslovno tano, velik deo drutvene misli topreutno porie. Po marksistikoj teoriji, drutvena klasa mo-e da opaa, bira i dela na osnovu sopstvenih grupnih inte-resa. Demokratska teorija zasniva se na ideji kolektivne vo-lje. Ali, u iscrpnoj analizi, kad doe do pojma kolektivnog po-naanja teorija o individualnom racionalnom izboru naila-zi samo na tekoe. Po toj teoriji, unapred je sigurno da seracionalno ponaanje zasniva na samoivim motivima. Pojedi-nac sraunava ta je u njegovom najboljem interesu, te delau skladu s tim. Ovo je osnov teorije na kojoj se temelje eko-nomska analiza i politika teorija, a mi ipak stiemo suprotanutisak. Po naoj intuiciji, pojedinci velikoduno, ak i bez okle-vanja, bez upadljive sebinosti, doprinose javnome dobru.Umanjivanje znaaja sebinog ponaanja sve dok se ne ob-uhvati svaki nesebian motiv naprosto ini tu teoriju ispra-znom.Emil Dirkem je na drugi nain razmiljao o sukobu pojedin-ca i drutva (Durkheim, 1903, 1912). On je taj sukob premestiou zaraene elemente u osobi. Po njemu, poetna greka je u

tome to se poriu drutveni koreni individualnog milje-nja. Klasifikacije, logike operacije i vodee metafore pojedin-cu daje drutvo. Povrh svega, oseaj a priori ispravnosti nekihideja, i besmislenosti drugih, razdaje se kao deo drutvenogokruenja. Dirkem je mislio da je uvreenost do koje dola-zi kad se ospore duboko uvreeni sudovi intuitivna reakcijakoja potie neposredno iz privrenosti drutvenoj grupi. Ponjegovom shvatanju, jedini istraivaki program kojim bi seobjasnilo kako nastaje drutveno dobro bio bi rad u oblastiepistemologije.Dirkemovo miljenje veoma je primereno naem vremenu.Dirkem je verovao da se osnove graanskog drutva nika-ko ne bi mogle objasniti utilitarizmom. U njegovo doba ni-su se ni nasluivali mnogi tanani problemi i paradoksi uti-litarizma. Ali, on je sve vreme bio uveren da je Bentamovmodel, po kom drutveni poredak automatski proishodi izradnji racionalnih pojedinaca rukovoenih linim intere-som, suvie ogranien, zato to ne prua objanjenje zagrupnu solidarnost.Dirkemova socioloka epistemologija sudarila se s pove-im protivljenjem i do dana dananjeg ostala je nerazvije-na. Diui ulogu drutva u organizovanju miljenja na vii stu-panj, on je na nii stupanj spustio ulogu pojedinca. Zbog to-ga su ga napadali kao racionalistu i radikala. Poto nije detalj-no i tano objasnio koji su koraci njegove funkcionalistikeargumentacije, navukao je na sebe i obrnutu pritubu danije previe radikalan, nego da se poziva na iracionalizam.inilo se da Dirkem priziva neki mistini entitet, drutve-nu grupu, i taj entitet obdaruje nadorganskim, nezavisnimmoima. Zbog ovoga je napadnut kao konzervativni dru-tveni teoretiar. Uprkos ovim slabostima, njegova ideja

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/299

KAKO INSTITUCIJE MISLEMeri DAGLAS

Sa engleskog prevela Jelena Staki

P1

Institucije ne mogu imati sopstveni um

ipak je bila suvie dobra da bi se odbacila. Epistemolokim sredstvima moda bi se mogloobjasniti ono to se nije moglo objasniti teorijom o racionalnom ponaanju.Po Robertu Mertonu, francusko zanimanje za sociologiju saznanja bilo je uglavnom nezavisnood plodnih rasprava o ideologiji i drutvenoj svesti koje su u isto ono vreme voene u Nema-koj. Mertonov ogled o Karlu Manhajmu glavna je podloga za ovu temu (1949). Merton je istakaoda Francuzi u svom izboru problema istiu opseg varijacija izmeu razliitih naroda, i to ne sa-mo u moralnim i drutvenim sklopovima, nego i u saznajnoj usmerenosti. S druge strane, ne-maku sociologiju saznanja duboko je obeleio leviarski hegelijanizam i marksistika teori-ja. U njenim ranim formulacijama, sociologiju saznanja u Nemakoj u stopu su pratili relati-vistiki problemi, i njome su dominirale propagandistike namere. Uporedo s postepenim ot-klanjanjem tih problema, sredite predmeta znatno se pomerilo ka odnosima pojedinca pre-ma drutvenom poretku uopte uzev. Dejstvo varijacije u drutvenom poretku uglavnom seprevialo (a previa se i dalje). Sve je bilo usredsreeno na interese. Uobiajena tipologija sa-znanja, na primer, tei da razliita stanovita objasni upuivanjem na sukobljene interese raz-liitih slojeva u modernom industrijskom drutvu. Nije bilo pokuaja da se uporede stano-vita zasnovana na sasvim razliitim tipovima drutva. Merton zavrava svoj pregled spiskomlogikih greaka u Manhajmovim argumentima, a Manhajmove retorike izume razotkriva ka-ko bi ih prevaziao. Jasno je da iz sociologije koja se ne zanima za opseg razlika izmeu razlii-tih drutva ne moe proistei nikakav nauni okvir za poreenje.U poreenju s nemakim doprinosom, francuske dirkemovske ideje manje su se pretopile u so-ciologiju nauke. Prvo, one su bile manje prinudne upravo zato to su bile manje politike, potosu se bavile primerima iz udaljenih, egzotinih naroda. Drugo, sociologija, iako je moda otpoelas filozofskim pitanjima i politikim temama, najvei podsticaj za razvoj dobila je zato to je pru-ila neophodno orue za administrativne svrhe. Tako je klonuo Dirkemov intelektualni program.Sreom, dananji talas zanimanja za filozofiju nauke koji se ogleda u radu Ludvika Fleka (Lud-wik Fleck) podudara se s talasom zanimanja koji u politikoj teoriji postoji za izvore privre-nosti i altruizma. U svojoj knjizi o identifikaciji sifilisa, Nastanak i razvoj naune injenice(The Genesis and Development of a Scientific Fact, 1935), Flek je razradio i proirio Dirke-mov pristup. Vredelo bi podrobno uporediti take u kojima se Dirkem i Flek slau, odnosno ukojima se razilaze. Na mnogim mestima Flek je otiao mnogo dalje od Dirkema; na drugimamu nedostaje glavna Dirkemova sintetizujua ideja. Obojica su podjednako isticali drutvenuosnovu kognicije. U svom skeptinom napadu na teorije uzronosti, Dejvid Hjum (Hume) je ve postavio pita-nje za Dirkema; Hjum je tvrdio da mi u svom iskustvu moemo da naemo samo sled i uesta-lost, a ne zakone ili nunost. Uzronost pripisujemo upravo mi sami.Navodei Hjuma, i Dirkem je postavio jedno pitanje imaginarnoj publici sastavljenoj od aprio-ristikih filozofa, ikajui ih da nam pokau otkud mi to imamo tu iznenaujuu povlasticu, ikako to da u stvarima moemo da vidimo izvesne veze koje nam ispitivanje tih stvari ne otkri-va. Njegov odgovor je da su kategorije vremena, prostora i uzronosti drutvenog porekla.

One predstavljaju najoptije odnose koji postoje izmeu stvari: prevazilazei po irini sve na-

RR..EE....>300

e druge ideje, one dominiraju svim pojedinostima naegintelektualnog ivota. Ako se ljudi u bilo kom trenutku nebi sloili oko tih sutinskih ideja, ako ne bi imali iste poj-move o vremenu, prostoru, uzroku, broju itd., nemoguabi bila svaka veza izmeu njihovih umova, a s time i svekoli-ki ivot uopte. Otuda, drutvo ne bi moglo da prepusti ka-tegorije slobodnom izboru pojedinca, a da se i samo neprepusti... Postoji jedan minimum logike usklaenosti is-pod kojeg ono ne moe da ide. Iz tog razloga drutvo seslui sveukupnim svojim autoritetom nad svojim pripad-nicima ne bi li predupredilo takve nesaglasnosti... Nunosts kojom nam se nameu kategorije nije posledica prostihnavika iji jaram s malo napora moemo lako da zbacimo;niti je posredi fizika ili metafizika nunost, poto se katego-rije menjaju na razliitim mestima i u razliito vreme; to je po-sebna vrsta moralne nunosti koja je za intelektualni ivotono to je moralna obaveza za volju (Dirkem, 1912, str. 29-30).

Uporedite ovo s Flekom, koji je rekao

Kognicija je drutveno najuslovljenija aktiv-nost ovekova, a saznanje je najvie drutve-no ostvarenje. Sama struktura jezika pred-stavlja prinudnu filozofiju karakteristinu zato drutvo, a ak i jedna jedina re moe pred-stavljati sloenu teoriju... plitka je svaka epi-stemoloka teorija koja ne uzima u obzir so-cioloku zavisnost svake kognicije na funda-mentalan i iscrpan nain (Flek 1935, str. 42).

Analizirajui ideju drutvene grupe Flek je otiao dalje od Dir-kema. On je uveo nekoliko specijalizovanih termina: zajednicumiljenja (engl. the thought collective, ekvivalent Dirkemo-voj drutvenoj grupi), i njen stil miljenja (engl. the thoughtstyle, ekvivalent Dirkemovim kolektivnim predstavama), ko-ji vodi opaanje, uvebava ga i proizvodi zalihu saznanja. PoFleku, stil miljenja postavlja preduslove svakoj kogniciji, iodreuje ta se moe smatrati razumnim pitanjem i istini-tim ili lanim odgovorom. On obezbeuje kontekst i postavljagranice svakom sudu o objektivnoj stvarnosti. Sutinska muje odlika da je skriven od pripadnika zajednice miljenja.

Pojedinac u kolektivu nije nikad, ili je jedvaponekad, svestan preovlaujueg stila milje-nja koji na njegovo miljenje gotovo uvek de-luje apsolutno prinudnom silom, i s kojim jenemogue ne slagati se (Flek 1935, str. 41).

Flekov stil miljenja vrlo je blizak ideji pojmovne sheme, ko-ja po nekim filozofima tako strogo ograniava pojedinevukogniciju i upravlja njome da to iskljuuje transkulturnukomunikaciju. Po Fleku, stil miljenja je za mislioca isto ona-ko suveren kao to je to Dirkem smatrao za kolektivnu pred-stavu u primitivnoj kulturi, samo to Flek nije govorio oprimitivnim narodima.Po Dirkemu, velika razlika izmeu modernog i primitivnogdrutva moe se objasniti podelom rada: da bismo razumelisolidarnost, treba da ispitamo one elementarne oblike dru-tva koji ne zavise od razmene uraznolienih usluga i pro-izvoda. Po Dirkemu, u tim elementarnim sluajevima poje-dinci poinju da misle na slian nain tako to internalizu-ju svoju ideju drutvenog poretka, i sakralizuju je. U priro-di je svetoga da bude opasno i izloeno opasnosti, i da sva-kog dobrog graanina poziva da brani njegove bastione. Za-jedniki simboliki univerzum i klasifikacije prirode otelo-vljuju naela autoriteta i koordinacije. U takvom sistemureeni su problemi zakonitosti, poto pojedinci nose dru-tveni poredak u sebi, u svojoj glavi, i projektuju ga u pri-rodu. Poodmakla podela rada, meutim, unitava ovaj skladizmeu moralnosti, drutva i fizikog sveta, i zamenjuje gasolidarnou koja zavisi od delovanja trita. Dirkem nijesmatrao da je solidarnost zasnovana na svetoj simbolici mo-guna u industrijskom drutvu. U modernom dobu svetostje preneta na pojedinca. Ta dva oblika solidarnosti osnova suglavne tipologije u Dirkemovoj teoriji (Dirkem 1893, 1895).Flek je pravio razliku izmeu zajednice miljenja, koja obu-hvata istinske vernike, od drutva miljenja (engl. the thoughtcommunity), formalnih pripadnika onog prvog, ali ne nu-no i pod stegom stila miljenja. Potom je dopustio da se za-jednice miljenja menjaju u skladu sa svojom postojanou uvremenu, od onih najprolaznijih i najsluajnijih do formacijakoje su najpostojanije. Smatrao je da je stil miljenja postoja-nih formacija disciplinovaniji i ujednaeniji, kao to je to

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/301

kod cehova, sindikata i crkava. Flek sepotrudio da razmotri unutranji sklopgrupa; u sreditu postoji unutranja eli-ta rangovanih iniciranih pripadnika, ana spoljnom rubu su mase. Sredite jepokretaka taka. Periferija prihvatanjegove ideje u besprizivnom, doslov-nom smislu; po rubu dolazi do okotava-nja. Flek je predviao mnoge svetovemiljenja, svaki sa sreditem i obodom,koji se presecaju, razdvajaju i stapaju.Donekle paralelno moralnoj gustini uDirkemovoj teoriji, Flek je priznavao daista koliina interakcije moe da semenja; stepen koncentracije i energije usreditu zavisi od pritiska zahteva sa spolj-nih rubova. Kad je ta interakcija jaka, je-dva da se i postavlja pitanje pojedine-vog odstupanja. Fleka nisu zanimale sve-tost ili drutvena evolucija. I pored to-ga, Dirkemovu ideju o suverenom stilumiljenja primenio je na moderno dru-tvo, ak i na nauku. Dirkem bi se zgro-zio zbog toga. Kako je Flek govorio, pre-ma naunim injenicama dirkemovci is-poljavaju preterano potovanje koje segranii s pobonou (str. 46-47). Izru-givao se njihovom stavu smatrajui ganaivnom preprekom gradnji nauneepistemologije.U Dirkemovim kazivanjima esto se prizi-va nekakav tajanstven, nadorganski grup-ni um. Sigurno je da se Flek ne moe op-tuiti zbog iste mane. Njegov je pristup biou celini pozitivistiki. U razmatranju kriti-ke koja ih obojicu pogaa, dobro emo ura-diti ako ih udruimo radi zajednike od-brane. Ponekad najbolji odgovor ima Flek,ponekad Dirkem. Ako se budu borili kaosaveznici, rame uz rame, svaki moe sna-gom da nadoknadi slabost onog drugog.

U svom predgovoru prireiva-prevo-dilac Flekove knjige uporeuje njegovupoetnu odbaenost od kritiara s tre-nutnim i zvunim uspehom knjige Logicder Forschung, objavljenje otprilike uisto vreme (Trenn, str. x). Tako razliiti pri-jemi mogu se u velikoj meri objasniti re-lativnom snagom zajednice miljenja ko-joj su pripadala oba pisca. Poper (Pop-per) je bio poznata linost u uglednomdrutvu bekih filozofa, a Flek istautsajder u filozofiji. U biografskoj skiciFlek je opisan kao humanista enciklo-pedijskog znanja (Flek, str. 149-53). Dok-tor medicine i bakteriolog iji su se obja-vljeni radovi i istraivanja odnosili naserologiju tifusa i sifilisa, i na razne pato-gene organizme, nije se dobro postavioda bi ostavio utisak na filozofe. Vie bi udirkemovskom duhu bilo da dovrimoFlekovu ideju, i kaemo da se izostanakpanje koji ga je poetku pogaao mo-e objasniti zajednicom miljenja, to jestdrutvenom organizacijom. Pri svemutome, zanimljivo je razmotriti i prirei-vaevu ideju da je poetni neuspeh biostvar neusaglasivih stilova miljenja. Izaista, ini se da su prvi kritiari zame-rali Fleku zbog redukcionistike mini-mizacije uloge naunika-pojedinca. Pre-bacivali su mu da u istoriji nauke zane-maruje pojedinane linosti. Odbacili sunjegovu socioloku analizu kao netoto malo dodaje onome to je ve rekaoMaks Veber. Sve u svemu, kritikovali suga zbog cele njegove poruke, a ne zbogbilo kog uzgrednog elementa. Odbaenje njegov energini zahtev za sociolo-kom i uporednom epistemologijom. Pri-reivai njegove knjige veruju da se vre-me promenilo i da je danas dolo do pre-

sudne promene u stilu miljenja.U istoriji nauke zacelo se pojavilo novozanimanje za razliite stilove rezonova-nja. Galilej je uveo nov stil miljenja ko-ji je stara pitanja uinio nemoguim.Ien Heking (Ian Hacking), u poglavlju Je-zik, istina i razum (1982), daje kratki pre-gled niza skoranjih, uticajnih ogleda oistoriji nauke koji se bave novim nai-nima rezonovanja iji su poeci i puta-nje razvoja specifini (str. 51). U veinisluajeva, meutim, ispoljava se tenden-cija zanimanja za stil miljenja, a ne zanjegove odnose prema zajednici milje-nja. Da bi promena u Flekovoj usmere-nosti bila stvaralaka, stil miljenja ne smese razdvajati od zajednice miljenja, i-me bi ponovo bio izostavljen sociolokideo poduhvata.Od godine 1937. Tomas Kun (Kuhn) je ujednoj naputnici prvi obratio panju naFlekovu knjigu (Kun 1962). U svom pred-govoru engleskom izdanju on izraavakolebanja koja e njemu i Fleku i daljebiti zajednika. Flekov poloaj, veli on,nije bez fundamentalnih problema.

... po meni, oni se sku-pljaju, kao prilikom prvogitanja, oko pojma zajed-nice miljenja... Smatramda taj pojam sutinski vo-di na pogrean put i iz-vor je neprestane nape-tosti u Flekovom tekstu.Kratko reeno, ini se dazajednica miljenja delu-je kao kakav pojedina-ni um u velikim razme-rama, poto ga mnogi lju-di poseduju (ili su posed-

RR..EE....>302

nuti od njega). Da bi objasnio njegov oigle-dan zakonodavni autoritet, Flek stoga u mno-go navrata pribegava terminima pozajmljenimiz govora o pojedincima (Kun 1979, str. x).

Ukratko, miljenje i oseanje pripadaju osobama kao poje-dincima. Ali, moe li i drutvena grupa da misli ili osea?To je glavni, neusaglasiv paradoks. U Flekovoj knjizi Kun ce-ni niz posebnih uvida, ali ne i Flekov glavni argument. Od-bacujui ga, Kun deli nelagodnost mnogih liberala. Filozo-fija pravde Dona Rolsa (Rawls) zasniva se na otvorenomindividualizmu; po njegovom vienju, drutvo nije organ-ska celina sa ivotom koja ima sopstveni oblik drugaiji odsvih njegovih pripadnika u njihovim meusobnim odnosi-ma i oblik koji stoji iznad svih njih (Rols, 1971, str. 264).Danas, istina, postoji nekoliko idejnih pokreta u pravcu nakoji je uporno ukazivao Flek. Na primer, danas se lake no-simo s neugodnim terminima. Prevodioci su pretresli i od-bacili nekoliko alternativa za denkkollectiv, kao to su ko-la miljenja ili saznajna zajednica, pre nego to su usvo-jili doslovni prevod zajednica miljenja. Ali, danas je izrazsvet poprimio ispravno znaenje. Svet miljenja (ukljuu-jui i raspoznatljive svetove teologije, svetove antropologi-je i svetove nauke) na mestu zajednice miljenja bio bi ve-ran osnovnoj Flekovoj ideji, uz odgovarajue povezivanje sNainima gradnje sveta Nelsona Gudmana (Ways of Wor-ldmaking, Goodman, 1978) i Svetovima umetnosti (ArtWorlds) Hauarda Bekera (Becker, 1982). Flekov predmetbio je nauno otkrie, Bekerov je umetniko stvaralatvo,a Gudmanov kognicija uopte uzev.Svaki od ovih meusobno veoma nezavisnih mislilaca upa-dljivo je srodan ostalima. Beker podvlai da umetniko de-lo, ak i kad se pripisuje odreenom umetniku, nastaje izkolektivnog napora. U svet umetnosti, pored umetnika, onukljuuje i bezimenu saradnju snabdevaa, fabrikanta kojipravi platna, proizvoae boja, izraivaa ramova, proda-vaca, dizajnera kataloga, galerija i javnosti. Stvar je istorij-ske sree to pojedinci u jednoj klasi uesnika u svetu umet-nosti zapadnog slikarstva mogu da se proslave pod nazi-vom umetnici. U drugim svetovima umetnosti, u drugimdobima i na drugim mestima, zajednitvo ateljea ili ceh glav-

nih zanatlija nadjaavaju slavu pojedinca. Svi svetovi umet-nosti, u umetnikom radu, zavise od postojanja javnosti. In-terakcija sa zahtevima javnosti kljuni je i kreativni deo mu-zike, ili sveta slikarstva. Flek je razmatrao istu misao, na-glaavajui kako ulogu laboratorijske prakse, tako i podr-ke javnosti.

Da nije bilo upornog i bunog negodovanjajavnog mnjenja koje je trailo pregled krvi, Va-sermanovi opiti nikad ne bi dobili drutve-ni odziv koji je bio apsolutno bitan za raz-voj reakcije, za njeno tehniko usavrenje,i za zbiranje zajednikog iskustva. Samom la-boratorijskom praksom lako se moe obja-sniti zato je za pripremu ekstrakta, osim vo-de, trebalo da se isprobaju alkohol, a kasni-je i aceton, i zato je osim sifilistinih orga-na trebalo upotrebljavati i zdrave. Mnogi rad-nici izveli su ove opite takorei jednovreme-no, ali stvarno autorstvo pripada zajednici,praksi saradnje i timskom radu (Flek 1935,str. 77-78).

Otiao je ak tako daleko da je bezimenost i samopotiranjenaloio svim naunicima. Ovim demokratskim idealom mo-e se delimino objasniti zato je Flek za opis svetova nau-ke odabrao ruski model kolektivne farme.Nelson Gudman tvrdi da ispravnost kategorija zavisi odnjihovog slaganja sa svetom. To da se ispravnost, znaenje,slau s delanjem i s ostalim kategorijama, paralelno je Fleko-voj ideji sklada meu elementima u nekom stilu miljenja.Tee gotovo paralelno s Flekovom idejom da je istina, u izve-snom smislu, sainjena od iluzija (reenica koja je zabrinulaKuna). Nain na koji je Flek objasnio gradnju objektivne stvar-nosti putem drutvenih iskustava zajednice miljenja veo-ma je blizak Gudmanovom objanjenju ispravnosti kao ne-ega to se slae s praksom:

Bez organizacije, bez odabiranja znaajnih ti-pova, izvedenog zahvaljujui predanju kojese razvija, nema ni ispravnosti ili pogreno-

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/303

sti kategorizacije, nema ni valjanosti ili nevaljanosti induktivnih referenci, pra-vinog ili nepravinog pravljenja uzorka, i nema ni jednoobraznosti ili razli-nosti izmeu uzoraka. Tako se opravdanje ispravnosti takvih provera moda sa-stoji prvenstveno u tome da se pokae da su one ne pouzdane nego autori-tativne (Gudman 1978, str. 138-39).

Antropolozi su se koristili nainima miljenja da upute na iste autoritativno isprepletene rei iideje (Horton i Finnegan 1973).Umesto da se drutvene grupacije koje su odreene svojim osobenim stilom miljenja nazo-vu zajednicama miljenja, sad je lake upotrebiti termine svetovi nauke, svetovi umetnosti, sve-tovi muzike, ili svetovi miljenja, poto to obezbeuje savremene potporne veze s glavnomFlekovom idejom.Teren je moda dobro pripremljen, ali Dirkem-Flekov program sociologije saznanja omaujeako se zasniva na fundamentalnoj greci. Na raun tog programa obino se navode dve ozbilj-ne zamerke. Prva zamerka je argument protiv labavih funkcionalnih objanjenja. Dirkemo-va glavna teza, da religija odrava solidarnost drutvene grupe, jeste funkcionalno objanje-nje. Flek ima sopstvenu verziju nezavisne funkcionalne petlje:

Opti sklop zajednice miljenja zahteva da komuniciranje miljenja u nekojzajednici iz sociolokih razloga vodi, nezavisno od sadraja ili loginog oprav-danja, potkrepljenju sklopa miljenja (Flek 1935, str. 103).

Obojica su bili funkcionalisti: postavlja se pitanje da li to njihovi argumenti ne uspevaju daukau na nune logine korake? Ako ne uspevaju, da li bi se mogao dati neki bolji funkcio-nalistiki argument koji bi opravdao njihove zakljuke?Druga primedba tie se racionalne osnove za zajedniko delanje. Ako se pretpostavlja da supojedinci racionalni i da tee sebinim interesima, da li se oni ikad rtvuju u korist grupe? Aako zaista rade protiv sopstvenog linog interesa, kojom se to teorijom ljudske motivacijemoe objasniti? Dirkem uvodi religiju da d deo objanjenja. Po Fleku, svaki sistem sazna-nja neka je vrsta javnog dobra te, prema tome, i sama religija postavlja iste probleme. Po obo-jici, stvarno pitanje je pitanje pojave samog drutvenog poretka. Stranice koje slede neezanimati nikoga ko smatra da drutveni poredak nastaje spontano. Teorija racionalnog izboraonemoguava da se spontano angaovanje, pod vidom religije, prebaci u argument. Anga-ovanje koje podreuje interese pojedinca veoj drutvenoj celini mora se objasniti. Mno-gim Dirkemovim itaocima ini se da se njegov argument suvie naslanja na religiju, a akozarad njihove socioloke epistemologije religijsko uverenje treba izjednaiti s bilo kojim dru-gim sistemom saznanja, onda Flekova tvrdnja da stil miljenja suvereno vlada nad njegovimsvetom miljenja kao da je takoe sumnjiva. Kako je nastala ta suverenost? Pristalice teori-je racionalnog izbora zahtevaju da im se to objasni.S druge strane, teorija racionalnog izbora ima ozbiljna ogranienja. Ljudi kao da ne delaju uskladu s njenim naelima (Hardin 1982). Program Dirkema i Fleka moe da odgovori na funkci-

RR..EE....>304

onalistiku kritiku i kritiku racionalnog izbora samo razra-dom dvostranog vienja drutvenog ponaanja. Jedna stra-na je kognitivna: to je pojedinev zahtev za redom i pove-zanou, i za kontrolom nad neizvesnou. Druga strana jetransakciona: to je pojedineva korist koja maksimizuje de-latnost odreenu raunom trokova i dobiti. U najveem de-lu ove knjige malo emo govoriti o ovoj drugoj strani koja jeve dobro zastupljena u naunim radovima. Nedovoljno za-stupljen sluaj jeste uloga kognicije u stvaranju drutveneveze.

Drutva malih razmera su drugaija. Od onih koji su dobroupueni u tekou da se zajedniko delanje objasni u okvi-rima teorije racionalnog izbora, mnogi rado prave izuzet-ke. Malenost razmera daje prostor za interpersonalna dej-stva. Tu se, zajedno sa iracionalnim emocijama, smeta ce-lo polje psihologije. Kad su razmere odnosa toliko male da suline, moe se dogoditi sve, te teorija racionalnog izbora pri-znaje ogranienost svog podruja. Prema tome, ini se da,kad je drutvena organizacija veoma mala, teorijskog pro-blema i nema. Kad se poblie ispita, meutim, izuzimanjedrutava malih razmera od sile racionalne analize ne izdr-ava kritiku. Ta se drutva ne mogu izuzeti nita vie negoto se izuzeti mogu religijske organizacije. Cilj ovoga poglavljaje da se argumenti racionalnog izbora proire tako da otvo-re i one oblasti za koje se mislilo da teorija u njih nema pri-stupa. Tad teorija ostaje ogoljena. Neminovno e se suoitis naglaenim tekoama koje se ne mogu zatakati poziva-njem na razmere, ili na religijske, emotivne ili iracionalneinioce. Ovaj je korak nuan za suoavanje s nezgodnom em-pirijskom graom. Znamo da pojedinci zaista podreuju svo-je privatne interese dobru drugih, da se altruistiko pona-anje moe uoiti, da grupe imaju uticaj na miljenje svo-jih pripadnika, ak i to da razvijaju osobene stilove milje-nja. To znamo a da nemamo teoriju ponaanja koja ovo uzi-ma u obzir.U ovome to sledi analizu zajednikog delanja Menkjura Ol-sona (Mancur Olson) primeniemo na sporna pitanja koja se

obino kriju iza dejstva razmera. U delu Logika zajedni-kog delanja (The Logic of Collective Action, 1965), Olsonpoinje s ekonomskom teorijom javnih dobara, ali zavra-va s optom teorijom zajednikog delanja. U ekonomskoj te-oriji, javna dobra su hibridni pojam. Termin je podeen daodredi zakonito troenje od strane vlade. Ako se prihod pri-kuplja da bi sluio u javne svrhe, ove se moraju razlikovatiod koristi za pojedince, i staviti pod javni zakonodavni nad-zor. Javno dobro trebalo bi da koristi svima, kao to je to slu-aj, na primer, s istim vazduhom, ili bi barem trebalo dabude dostupno svima, kao to je to, recimo, javni autoput.Polazei od primera odabranih da ilustruju jedan posebanproblem politike, pojam javnoga dobra zasnivao se na tri slo-ena i razliita shvatanja: prvo, da se zaliha dobra ne sma-njuje usled toga to ga troe pojedinci; drugo, da nijednastrana ne moe traiti povraaj sredstava zato to je stvori-la to dobro, poto su sredstva prikupljana od zajednice; itree, nijednom lanu zajednice ne moe se uskratiti korie-nje tim dobrom. U sutini, posredi je dobro koje izmiemehanizmu cena, te tako izmie i merilima ekonomske ana-lize.Olson je uopteno formulisao da pojedinac koji se ponaarukovoen racionalnim linim interesom nee prilagati za-jednikom dobru vie nego to e iz njega dobiti koristi ko-je eli u sopstvenom interesu. Ovo iz dva odvojena razloga.Jedan se odnosi na prirodu javnih dobara, na probleme kojinastaju iz potrebe da se ona obezbede saradnjom, i na ne-mogunost da se ikome, kad su jednom stvorena, uskratikorienje njima. Drugi se odnosi na injenicu da se svakojosobi koja je doprinela proizvodnji javnog dobra vraa svemanje to je broj osoba koje uivaju u proizvodu vei. Prvirazlog je veoma jak. Drugi, koji se zasniva na dejstvimarazmera, treba blie odrediti. Razdvojivi ta dva pitanja, po-nimo razmatranjem prvog skupa problema, onog koji poti-e iz prirode javnih dobara. Olson tvrdi da e pojedinca, do-kle god njegov prilog ne bude bio dovoljan da proizvede za-jedniko dobro, i dokle god proizvodnja tog dobra bude, podefiniciji, zavisila od mnogih prilonika, racionalni prora-un spreavati da prui bilo kakav doprinos. Jedan je raz-log taj to je njegov lini doprinos od malog znaaja. Potomoe da oekuje da odsustvo njegovog neznatnog priloga

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/305

2Otpisana mala razmera

nee nita promeniti, moda se nada ida e se ogrebati o tue priloge. Nekato uradi Dord jeste naelo Olsonoveteoreme o neznatnosti. Drugi razlog mo-e da navede pojedinca na nadu da ei ostali pasti u isto iskuenje da se ogre-bu o tue priloge, a ako je tako, akonjihovi prilozi ne pristignu, njegov ebiti protraen. U oba sluaja, niska ve-rovatnoa saradnje nema nikakve vezes razmerama.Ovi argumenti pruaju ubedljivo obja-njenje za mnotvo tekoa s kojima sesuoavaju dobrovoljne organizacije. Iakoih je veoma dobro analizirao, sam Olsonsmatra da veu teinu ima argument ko-ji se odnosi na razmere. Tano je da jeu nekim sluajevima dobit svakog kori-snika utoliko manja to je ukupan brojkorisnika vei. Javni autoputevi i parkin-zi izraziti su primeri kako guva sma-njuje uivanje. Ali ovo se ne odnosi nadruge vrste javnih dobara, kao to su na-cionalna odbrana, policijska zatita, uli-no osvetljenje ili sindikati koji u odree-noj industriji pregovaraju u korist rad-nika. Moda se ne odnosi ni na obrazova-nje, ako se prihvati da se koristi koje suse nagomilale u svakoj obrazovanoj oso-bi umnoavaju poveanim prilikama zaobrazovani javni govor. Zacelo se ne od-nosi na stvaranje drutvenog poretka.to je vei broj osoba koje se mogu uklju-iti u sistem poverenja, to vie prednostiza svakoga. Ovo je najreitiji odgovor napitanje kako se moe objasniti zajed-niko delanje. Svojom tezom Olson mno-go jae podvlai probleme poverenjastvorene mogunou da se ljudi gre-bu, a ovo se odnosi na primere koji suzaista veoma malih razmera.

Po Olsonu, problemi zajednikog dela-nja, onako kako su postavljeni u teorijiracionalnog izbora, mogu se reiti ili pri-nudom, ili delatnou koja je jeftin nus-proizvod preduzetnikih radnji usme-renih na koristi za probrane pojedince,ili meavinom to dvoje. Zajednica u ko-joj nema nijednog od ovih podsticajapati od neodlunosti i razmirica. Svakiracionalni pojedinac koji odlui da bu-de lan, a znajui da nema sankcija ko-je bi se mogle primeniti protiv njega, kaoi da nema nekih posebnih nagrada zajavnu slubu, preraunavae se ne bi liza njega bolje bilo da dela sm. Ako jeto sluaj sa svim lanovima, grupa nemi-novno ostaje latentna. Kao takva, mo-e zajedniki uloiti napor tokom nekekratkorone delatnosti skupljanjasredstava ili protesta ali ne mnogovie od toga.Iz svoje opte teorije Olson je izuzeo re-ligijske organizacije. Ali dvadeset godi-na kasnije oigledno je da je izuzima-nje religijskih organizacija greka. Isto-rija religije najbolje potvruje Olsono-vu teoriju. Gde god religijske organiza-cije imaju pristup moima prinude, ilisu kadre da bogatstvom ili uticajem na-grade svoje probrane najodanije lano-ve, ivotni put njihovih religija postojanje i napredan. A gde god pomenutogaiz bilo kog razloga nema, istorija te re-ligije istorija je neprestanog trvenja i ras-kola (Douglas i Wildavsky, 1982). Naemrazumevanju religije ne pomae ako jeod obesveujueg ispitivanja titimo po-vlaei oko nje granicu smernosti. Re-ligija uopte ne treba da bude izuzeta.Olson je spreman da od implikacije svo-je teorije izuzme i male grupe. On razme-

rama organizacije pripisuje presudni uti-caj (Chamberlin, 1982), i oekuje da naodreenoj taki umanjenih razmera nje-gova zapaanja vie ne vae. Ako trebaizuzeti zajednice malih razmera, kao i re-ligijske organizacije, onda ono to Dirkemima da kae nije znaajno, poto je on svo-je argumente zasnivao i na jednima i nadrugima.Dalje, postoji opte verovanje da u nee-mu to se zove zajednica pojedinci mo-gu nesebino da sarauju i grade nekozajedniko dobro. U takvoj zajednici na-lozi racionalnog izbora ne vae. Ovo jeizvanredno mona emotivna zamisao.Ovi naizgled sitni izuzeci od analitikogispitivanja predstavljaju neucrtanu ze-mlju po kojoj svako moe da tumara domile volje. Takva sloboda teti Dirkemo-vom i Flekovom projektu. Izuzeci nisu nisitni ni nevani. Njihovo prihvatanje otu-pljuje snagu celog istraivanja. A poseb-no to to oni odvlae panju s Olsono-vog zanimljivog i pesimistikog pojmalatentne grupe. Niko ko eli da objasnizajedniko delanje ne moe olako da od-baci strahovite probleme s kojima se su-oava neka mala zajednica koja nastojida opstane. Jo gore, poistoveenjemizuzetih oblasti drutvenog ivota s obla-stima malim po razmerama podrazu-meva se da su one u moderno dobamalobrojne i beznaajne. Ali, ovo je pod-muklo. Mi govorimo o sistemskim pri-nudama na saradnju koje vae na ogrom-noj skali, od Udruenja nastavnika i ro-ditelja do radnikih sindikata, do izbo-rnih jedinica za parlament, i do meu-narodne saradnje (Olson 1965, str. 66-131). Razmere latentnih grupa u moder-nom drutvu su velike; posledice njiho-

RR..EE....>306

vog neuspeha da se sjedine su znatne.Stoga bi trebalo da prikupimo snagu iuemo u ograeni zabran. Na ovomemestu religiju moemo delimino osta-viti po strani, poto religijska organiza-cija sasvim oigledno ne predstavlja ni-kakav izuzetak od opteg sluaja, i zatoto e neke posebne stvari o religiji isvetosti biti reene u potonjim pogla-vljima. Ovo je taka u kojoj treba da seusredsredimo na dejstvo razmera.Pogrena argumentacija mogla bi seizraziti na sledei nain. Malenost raz-mera pothranjuje uzajamno poverenje;uzajamno poverenje je temelj zajedni-ce; veina organizacija, ako nemaju te-melj u koristima za probrane pojedin-ce, otpoinju kao male zajednice punepoverenja. Tad posebna obeleja zajed-nice reavaju problem kako je uoptemogu nastanak drutvenog poretka.Mnogi smatraju da se, posle poetnognastanka kroz iskustvo zajednice, osta-tak drutvene organizacije moe obja-sniti sloenim preplitanjem sankcija i na-grada pojedincima. ini se da i sam Ol-son staje uz ovo stanovite. Postoje dvevelike tekoe da se ono prihvati empirijska i teorijska. U praksi, drutvamalih razmera nisu primer idealizova-nog vienja zajednice. U nekima sepothranjuje, u nekima ne pothranjujepoverenje. Zar niko ko je o ovome pi-sao nikad nije iveo na selu? Nije proi-tao nijedan roman? Pokuavao da pri-kupi sredstva za neki fond? Svakako,ima uspenih zajednica, ali protivno jeduhu racionalnog istraivanja odabira-ti samo sluajeve koji se uklapaju, a za-postaviti mnoge druge. ovek bi se mo-gao upitati da li je ovo neki oblik ispiti-

vanja, ili ideologija, ili pak kvazi religij-sko uenje. To e pruiti prikladan pri-mer za skup ideja koje svoju valjanost,pa prema tome i svoju mo, vie dobi-jaju iz prepoznatljivih primena u institu-cijama negoli iz snage razuma. Jer,obraanje maloj, idealizovanoj, prisnojzajednici nosi veliku snagu u politikojretorici.Majklu Tejloru (Michael Taylor) pripadavelika zasluga to je drutveni poredakrazmatrao kao javno dobro. Isto tako, onspada u mnogobrojne koji veruju da sumale zajednice oblik drutva u kojem ra-cionalni lini interes ne nalae ishod od-luka (1982). Prihvati li se samo da je za-jednica dovoljno mala i dovoljno posto-jana, za njene se pripadnike misli da slo-bodno daju priloge koje bi u nekim ve-im i fluidnijim konglomeracijama za-drali za sebe. Ovom tvrdnjom doneklese izvrdava pitanje, poto ostaje pitanjekako zajednica uspeva da bude postoja-na. Tejlor je analizirao tri vrste zajedni-ca. Postoje moderne komune (ili hotimi-ne zajednice), koje su prouavali mno-gi. Drugo, postoje seoska drutva, kojasu proizvela itavu kunu radinost ue-nosti. Tree, postoje mala drutva ple-menskih razmera koja su opisana u an-tropolokoj literaturi. Za sva tri tipa po-stoji tako obimna, raznovrsna dokumen-tacija prepuna pojedinosti, da je se ve-ina filozofa, razumljivo, kloni, i tako ide-ja da se male zajednice izuzimaju iz ana-lize racionalnog ponaanja lako ostajeneuznemirena od kritike.Tejlor poinje time to zajednicu, kao ne-to to je malih razmera, smeta na krajkontinuuma elemenata na kojem je sva-ki element podloan uveanju svojih raz-

mera. Stoga je zajednica, po definiciji,mala, interakcije se u njoj odigravaju oiu oi, a odnosi su u njoj mnogostrani.Drugo, u njoj je rasprostranjeno ue-stvovanje u procesima odluivanja. Tre-e, lanovi zajednice dele verovanja ivrednosti; najsavreniji primer zajed-nice bila bi puna jednodunost. etvr-to, zajednica se dri na okupu zahva-ljujui mrei uzajamnih razmena.Tejlor tvrdi da sve ovo ini neprimenlji-vim analizu racionalnog izbora.

U mnogim zajednicamamalih razmera nisu po-trebni nikakvi selektiv-ni podstreci ili nadzori:racionalno je dobrovolj-no saraivati u proizvod-nji javnog dobra kao toje drutveni poredak (Tej-lor 1982, str. 94).

Dalje od nezgrapne tvrdnje da se poje-dinci koji bi bili sigurni da e od jav-nog dobra stei dobit zaista i udruujuda ga stvore, potrebno nam je da znamokoji su koraci u njihovom meusobnompregovaranju. U svakom drutvenomporetku ponaosob postoje sporna pi-tanja pravde i morala. Tejlor pretposta-vlja da se u veoma malim zajednicamatakva pitanja reavaju uspostavljanjemekonomske jednakosti i irokim uestvo-vanjem u javnim poslovima.Da bi zadrao ovo stanovite i kad je ple-mensko drutvo posredi, Tejlor bi moraoda iskljui upravljanje od strane tajnihudruenja, klika i spletkarokih skupina,to bi se svelo na proizvoljno brisanjekrupnih zajednica iz njegovih primera. Da-

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/307

lje, on preutno podrazumeva da u stvarnoj zajednici fizike prinude nema. Zavisi od togata se smatra prinudnim. Osim ako se prinudi ne d veoma usko znaenje, uputno bi bilo izove definicije zajednice izostaviti veinu plemenskih drutava malih razmera. U veini lutala-kih druina lovaca ima, istina, mnogo primera jednakosti i uestvovanja. Ali, u tim lovakimdruinama povoljne uslove za zajedniki ivot bez prinude stvaraju drugi inioci, a ne samamalenost razmera. Ratrkanost populacije, obilje neophodnih resursa kojima se potrebe za-dovoljavaju na niskoj razini, uz laku pokretljivost izmeu druina, omoguuju da se sukobraspline kroz razdvajanje (Service, 1966; Lee i DeVore, 1968). Vrlo je verovatno da su to uslo-vi u kojima se, po Olsonovoj teoriji, moe oekivati da e biti mnogo latentnih grupa: poje-dinac nema bogzna ta da dobije ili izgubi ako ostane s grupom, lako menja stranu kojoj eiskazivati vernost, pretnjom da e se otcepiti lako odoleva pokuajima prinude. Mali utroakenergije i mali napor koji pripadnici takvih grupa ulau u prirodne resurse u svom okruenjunagovetavaju da je potkrepljena barem teza po kojoj se, kad su uslovi tako povoljni za pojedin-ce, ne odmie daleko na putu saradnje.Dejvid Hjum je rekao da se problem zajednikog delanja najbolje moe reiti u veoma malimzajednicama, zato to u njima postoji malo imetka oko kojeg moe izbiti svaa. Ovo je, isto ta-ko, i poen vie podrci drugog argumenta: u malim zajednicama nije se uspelo sa stvaranjemmnogo vidljivih dokaza zajednike koristi. Odmaknemo li se od posebnog sluaja pokretlji-vih druina lovaca, druge zajednice malih razmera ne pokazuju neki upadljiv uspeh u stvara-nju drutvenog poretka koji delotvorno titi ono malo osoba i njihove skromne imetke.U antropolokoj perspektivi, povoljni inioci imaju manje veze s razmerama, a vie s proporci-onalnim odnosom populacije i resursa, zajedno s mogunou da se potrebe zadovolje bezuvlaenja bilo koga u teak, jednolian, dugotrajan rad koji jedne navodi na iskuenje da iz-nuuju usluge od drugih. Ipak, sasvim bi pogreno bilo uvrstiti takve zajednice u latentne gru-pe u Olsonovom smislu. One zapravo obrazuju trajne i delotvorne moralne zajednice. Po-sredi je neto drugo, to se ne opire analizi i nema nikakve veze s razmerama, nego se previausled lane uverljivosti dejstava razmera.Pretpostavimo da se nekako ostvario jedan oblik drutvenog poretka: tad na drugom stup-nju Majkl Tejlor nabraja etiri naina na koje zajednica deluje da bi ga odrala. Mnogi bi seautori potpisali ispod njegovog spiska. Nijedan od tih naina nije uverljiv. Prvi od tih navodnoekstraracionalnih oblika drutvene kontrole zasniva se na pretnjama i ponudama. A ove su,ni manje ni vie, nego obraanje pojedinevom linom interesu. Antropolozi su zapravo ve-oma dobro dokumentovali ovaj proces, ali njihova je analiza suvie usaglasiva s glavnim to-kom teorije racionalnog izbora da bi se njome moglo opravdati izuzimanje malih zajednica odsile takvog izbora.esto se govori da je drugi nain odravanja drutvenog poretka socijalizacija. Odrasli su iz-loeni javnom sramoenju, a deca prolaze kroz bolne inicijacije kroz koje se obuavaju da zau-zimaju ispravne stavove. Ali, pitamo se kako roditelji uopte bivaju navedeni da dopuste danjihova deca trpe unapred propisane muke i uniavanja. Zajednike sankcije vid su zajed-nikog delanja. Povlaenje iz procesa socijalizacije jo je jedan nain nesaradnje. ta se de-ava kad jedna majka tvrdi da je njen sini suvie osetljiv ili suvie mali? ta je zadrava da ne

RR..EE....>308

povue svoje dete, a sve ostale majke da ne povuku svoju de-cu u bezglavom bekstvu od socijalizacije? Ali, zar taj zajed-niki izbor nije upravo ono to i pokuavamo da objasnimo?Trei nain na koji se navodno odrava drutveni poredaku primitivnim drutvima jeste odravanje kroz strukturnaobeleja tih drutava. Ovo je osetljiva taka. Pomenuta obe-leja nisu specifini mehanizmi drutvenog nadzora; onase ne mogu odvojiti od onoga to se nadzire, ali obezbeu-ju okosnicu za drutvene nadzore. U sutini, posredi su obra-sci uzajamnosti, srodstva i braka. Ovi obrasci razmene, pak,artikulacije su drutvenog poretka koji je po sebi samo jed-na artikulacija ponaanja, tako da se argument vrti u krugu.Moe ga spasti samo izrina funkcionalistika pretpostav-ka o samoodravajuem sistemu isprepletenih radnji.Najrasprostranjenije potvrena odlika primitivnog drutva zakoju se tvrdi da odrava drutveni poredak jeste verovanje unatprirodne sankcije, kao to su strah od vetiarenja, vrad-bine, ili kazne to stiu od predaka. Ako drugi argumenti oma-e, a ovim verovanjima se prepusti da ponesu glavno bre-me argumenta o odvajanju zajednice od ostatka drutvenogponaanja, onda se itava argumentacija predaje iracional-nim iniocima. Ili je stvaranje zajednice neto to samo primi-tivni narodi mogu da postignu, ili se takva verovanja morajuuoptiti tako da se mogu primeniti i na moderno drutvo.Ortodoksnim antropolokim tumaenjem, koje je bilo prihva-eno sve do kraja 60-ih godina, pretpostavljao se samosta-bilizacioni model u kom svaka stavka verovanja igra ulogu uodravanju drutvenog poretka. Neki zanimljivi preokreti uposlednjoj etvrtini veka, meutim, doveli su u sumnju posto-janje tendencija koje doprinose ravnotei u drutvima ko-ja su prouavali antropolozi. Jedan inilac je teorijski raz-voj ovog predmeta i novi nalazi. Meu njima, najznaajnijije rast kritike marksistike antropologije iji istorijski materi-jalizam odbacuje homeostazu koju su isticala ranija pokole-nja (Abramson, 1974; Bailey i Llobera, 1981; Bloch, 1975; Fried-man, 1979; Godelier, 1973; Meillassoux, 1981; Sahlins, 1976; Ter-ray, 1969). Jo jedan vaan inilac je kraj kolonijalizma. Jojedan, razvoj terenskog rada na Novoj Gvineji, zemlji koja preantropolokog istraivanja nije bila kolonizovana. Sad je mo-gue izmaknuti se u stranu i proceniti posledice kolonijalneuprave na sve pojedinane podstreke i na upotrebu sile.

Razume se, u kolonijanim uslovima lake je bilo zamiljatizajednicu u kojoj nema prinude. Potinjenim narodima vi-e nije bilo doputeno njihovo ranije unosno trgovanje pu-kama, slonovaom i robovima. Vie im nije bilo doputenoda se bore za slavu lovom na glave, ili otimanjem stoke, i ni-je im vie bilo doputeno da postavljaju zasede, kradu e-ne ili sprovode nasilne osvete. U kolonijalnoj ekonomiji, u ko-joj je jedini ekonomski podstrek za rad bio nizak prihod oduseva, lako je bilo pretpostavljati da izvorna zajednica nijenudila pojedincu podstreke za zaradu. Tekua, usavrenijaantropoloka dokumentacija pokazuje ta drutva malih raz-mera kao drutva koja uopte nisu statina, niti samosta-bilizaciona, nego kao drutva koja se neprestano grade krozproces racionalnog cenkanja i pregovaranja. Kategorije poli-tikoga govora, kognitivne osnove drutvenog poretka, ugo-vorene su. Na kojoj god taki ovoga procesa antropolog kljoc-nuo fotoaparatom ili pritisnuo dugme kasetofona, obino mo-e da zabelei izvesnu privremenu ravnoteu zadovoljenja,pri kojoj svakog pojedinca zaas mogu da sputaju ostalipojedinci i okruenje. Pojedineva analiza trokova i dobitineumoljivo i pouno vai i za najmanje mikro-razmene, kodnjih kao god i kod nas. Antropolozi proveravaju verodostoj-nost etnografskih izvetaja svojih kolega tako to pomno is-pituju navedenu ravnoteu meusobnih razmena. Njihov do-kazni materijal unitava argument o ekstraracionalnim na-elima koja na nekoj nenavedenoj taki umanjenih razmeraproizvode zajednicu. Ba kad prete ili nude, pojedinci, ne bili osnaili svoje zahteve, esto prizivaju mo fetia, duhova ivetica. Proistekla kosmologija nije odvojen skup drutvenihnadzora. U Dirkemovom radu itav sistem saznanja vidi sekao zajedniko dobro koje gradi udruena zajednica. U po-tonjim poglavljima moramo se usredsrediti upravo na ovajproces.Na ovome mestu uobiajena ideja anarhijske utopijske za-jednice moe se odbaciti kao jedna draga iluzija. Antropolo-ka graa iz drutava malih razmera podrava najpotpuni-je proirenje glavne teze Menkjura Olsona, teze po kojoj sepojedinci lako odvraaju od prilaganja zajednikom dobru.Ne podrava njegovu tvrdnju da su u tome glavni inilac raz-mere. Svaki pokuaj da se dubinski ispitaju temelji drutve-nog poretka izvodi na svetlost dana paradoksalne temelje

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/309

miljenja. Na ovoj razini apstrakcije, greka nije upuiva-nje na sopstvene tvrdnje koje se vrte u krugu. Ukazujuipoverenje dejstvu razmera, taj argument je skrenut s pra-voga puta. Iz njega je izostavljen preanji logini korak kojibi ga odveo pitanju kako nastaju sistemi saznanja. Ima mno-go valjanih razloga za miljenje da je teorija racionalnog iz-bora nedovoljna za objanjenje politikog ponaanja. U za-jednici graana dogaa se neto to teorija racionalnog iz-bora ne hvata. Po Dirkem-Flekovom stanovitu, greka je utome to je prenebregnut epistemoloki problem. Umesto dapretpostavi da neki sistem saznanja iznenada nastaje pri-rodno i lako, njihov pristup iri skepticizam povodom mogu-nosti zajednikog delanja na skepticizam povodom mogu-nosti zajednikog saznanja i zajednikih verovanja. Ova ob-uhvatnija sumnja u temelje zajednice ukazuje na put do od-govora.

Ako malenost razmera ne prua objanjenje za poreklo ko-operativnih zajednica, moda neto drugo prua. Sugerisa-no je nekoliko psiholokih i sociolokih objanjenja koja nepruaju eksplicitnu podrku funkcionalistikom pristupusvojstvenom Dirkemovoj i Flekovoj argumentaciji. Psiholo-ka se objanjenja, meutim, moraju odbaciti ako zaobilazeaksiomatski okvir u koji je postavljen problem. Stoga emoodbaciti svako pozivanje na procese koji ohrabruju samo-rtvovanje, zato to ovo zadovoljava psihiku potrebu za odr-anjem samopotovanja, ili zato to prua zadovoljstvo u pru-anju zadovoljstva drugima. Takva psihika zadovoljenja nedeluju dovoljno pouzdano da bi ponela teret objanjenja.Ako ponekad deluju, a ponekad ne, pitanje se samo vraau oblik upitanosti ta to stavlja u pogon javno nadahnuteemotivne stavove.Po drugom vidu objanjenja, zajedniko delanje zavisi od slo-ene isprepletenosti mnogostrukih meusobnih razmena,posrednih ili neposrednih. Po tvrdom obliku ovog objanjenja,u sloenom skupu odnosa u kojima mora da dela uzdajuise u druge zato to nema izbora, racionalnom su pojedin-cu vezane ruke. Po mekom obliku, on ima izvestan izbor, i,

opredeli li se protiv saradnje, upropastie celu stvar. Tad sti-e i odgovor, primena drutvenih sankcija kojima se ka-njava nekooperativno ponaanje. Ali primena sankcija, kaoto smo videli kod drutava malih razmera, oblik je zajed-nikog delanja, i kao takva takoe iziskuje objanjenje. Za-merka tvrdome obliku potie iz pojma situacije u kojoj oso-ba nema izbora. Svakako, mogue je, i esto se deava daje osoba pod tako snanom prinudom da zaista nema dru-gog izbora osim da se povinuje. U takvom sluaju nema go-vora o uzajamnom poverenju, i pitanje slobodne saradnjese i ne postavlja. Kad nema izbora, izili smo iz okvira slu-aja za koji vai teorija racionalnog izbora. tavie, proiritiovaj sluaj na irok opseg zajednikog delanja puko je e-prtljanje oko problema. Time se, isto tako, predlae nepri-hvatljivo gledanje na ljudsko delanje. Njime se ljudi prika-zuju kao pasivni agensi koji delaju pod manje-vie potpu-nom prinudom. Argument se oslanja na jedan oblik socio-lokog determinizma koji pojedincima ne priznaje ni inici-jativu ni smisao.Delimino i zbog ovog nedostatka, socioloki je funkciona-lizam u poslednjih trideset godina uivao mali ugled. U nje-mu nije bilo mesta za subjektivno iskustvo pojedinaca kojihoe i koji biraju. Pretpostaviti da su pojedinci zahvaeniu zupanike neke sloene mainerije ijoj gradnji ne do-prinose znai pretpostaviti da su oni pasivni objekti, kaoovce, ili roboti. I gore, u takvoj teoriji nema prostora za ob-janjenje promene, osim ako ova, kao kakva neodoljiva si-la prinude, ne dolazi spolja. Morali bismo biti preterano la-koverni da bismo prihvatili da se postojanost drutvenihodnosa krije u tome.Poto su alternativna objanjenja tako oskudna, potrebnoje paljivije potraiti neki oblik funkcionalistikog argumen-ta koji izbegava pomenute zamke, a ipak udovoljava potreba-ma Dirkem-Flekove ideje drutvene grupe koja sopstveno vi-enje sveta proizvodi tako to razvija stil miljenja koji pot-krepljuje obrazac interakcije.Don Elster (Jon Elster) je provokativno izjavio da je u soci-ologiji maltene nemogue nai ikoje sluajeve funkcional-ne analize u kojima se vide sve logikom zahtevane odlike ta-kvog objanjenja (Elster 1983). Ovo ne zato to su sociolozinemarni u svojim raspravama, nego zato to on veruje da

RR..EE....>310

3Kako opstaju latentne grupe

funkcionalistiko objanjenje nije prime-reno ljudskom ponaanju. Njegova ar-gumentacija poinje pregledom vrsta obja-njenja. U oblasti fizike vae uzrona imehanicistika objanjenja. U oblasti bio-logije vae uzrona i funkcionalistikaobjanjenja. Funkcionalistika objanje-nja opravdana su svepokrivajuom te-orijom prirodnog odabiranja. Na ljudskoponaanje ne moe se primeniti nikakvaopta teorija ekvivalentna teoriji o bio-lokoj evoluciji. Iz razloga koje je jezgro-vito nabrojao, ljudska bia mogu da ra-de stvari koje bioloki organizmi ne mo-gu da rade: mogu da se slue strategi-jom ekanja, mogu da se povuku je-dan korak da bi napredovala dva, amogu da povlae i druge prikrivene po-teze. Za ljudsko ponaanje iskljuivo jeprimerena ona vrsta objanjenja koja uobzir uzima nameru. Po Elsteru, kom-binacija uzronih i intencionalistikih te-orija morala bi biti dovoljna za sve tose mora objasniti u ljudskom ponaa-nju. Postoje uzrone teorije koje ljudskabia podravaju svojim ponaanjem, aipak mogu biti manje-vie pogrene.Postoje, takoe, namere i odluke ljudskihbia koje se zasnivaju na uzronim te-orijama, a te su teorije ipak manje ili vi-e dosledne, protivrene, ili pogrene.Za ljudsko ponaanje iskljuivo je prime-rena ona vrsta objanjenja koja u obziruzima nameru, ali poto Elster ne ostavljamesta za samoodravajue procese iliza nenameravane posledice koje delujuu odravanju postojee situacije, to kodnjega nema mesta ni za Dirkemovu iFlekovu ideju drutvene grupe koja ne-namerno proizvodi miljenje koje odra-va sopstveno postojanje.

Od velike je pomoi Elsterovo podrobnoobjanjenje uslova koje ispravno voenafunkcionalna analiza mora da zadovolji.Iako se na prvi pogled ine nejasni, oniu velikoj meri razjanjavaju sporna pita-nja. Institucionalni obrazac ili obrazacponaanja, X, moe se objasniti svojomfunkcijom, Y, za grupu, Z, ako, i samoako je:

1. Y posledica X;2. Y korisno za Z;3. Y nenameravano u ra-dnjama koje izvodi X;4. Y ili uzroni odnos iz-meu X i Y neprepoznatod uesnika u Z; i5. Y odrava Z uzronompovratnom spregom ko-ja prolazi kroz Z.

Ovaj popis sastavljen je na osnovu kriti-ke analize funkcionalizma Roberta Mer-tona (Merton, 1949) i na osnovu daljihsugestija Artura Stinkoma (Stinchcom-be, 1968, str. 82-83). Osvrnemo li se naMertonov izvorni ogled i potonje ko-mentare, zapanjiemo se kad vidimo ko-liko je loih funkcionalistikih argume-nata bilo u opticaju. Nikakvo udo to seElster osetio nateranim da uvede izve-snu metodoloku opreznost. Najuvrnu-tiji navodi potiu od antropologa; nekislikoviti primeri potiu od Karla Marksa;a neke neoprezne primedbe od soci-ologa koji su bili pod uticajem struktu-ralnog funkcionalizma Tolkota Parsonsa.Po Elsterovom shvatanju, glavno obja-njenje za prekomernu i neopravdanuprevlast funkcionalizma u drutvenimnaukama je istorijsko. Nastalo je zahva-

ljujui ugledu biolokih modela prime-njenih u teoriji evolucije. Elster se po-trudio da istakne osnovne razlike izme-u biolokih i sociolokih funkcionali-stikih objanjenja. On, meutim, nikakone pravi razliku izmeu funkcionalisti-kih tvrdnji datih s istinskom nameromda se prui objanjenje, i onih koje supuka retorika razmahanost. Svi ivopi-sni primeri koje je Merton preuzeo odantropologa pripadaju drugoj vrsti. Onisu upotrebljavani kao perjanica u napa-du koji su antropolozi 50-ih godina htelida izvre na staromodnu etnologiju (ilinagaaku istoriju, kako su je podsme-ljivo nazivali). Ne moe se porei dasu oni zaista predloili jedan komianmodel koji su Merton i Elster s pravomizvrgli ruglu. Po ovim antropolozima, ap-solutno sve to se dogaa ima funkcijuda odri postojanje drutvenog sistema.Elsterov metod analiziranja korak pokorak odlian je za svoenje nekog ar-gumenta na njegove najbitnije elemen-te. Jedan argument je iao ovako: (1) Y(vee poklanjanje panje proizvodnji hra-ne) posledica je X (magije batovanstva);(2) Y je korisno za zajednicu, Z, koja uzi-ma tu hranu. Pokuaj ovog funkciona-listikog objanjenja omauje zato to ni-ko ne pretpostavlja da u magiji batovan-stva nema namere da se povea zalihahrane. Slino tome, pokazivanje da izamagije ribolova stoji namera da se popra-vi tehnologija izrazito je uzrono obja-njenje.A. R. Retklif-Braunov (Radcliffe-Brown)omiljeni argument da je funkcija ritualapoveanje solidarnosti mogao bi se izra-ziti na sledei nain:

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/311

1. Y (rodovska solidarnost) posledica je X (kulta predaka);2. Y odrava unutarnji mir i odbranu od spoljne opasnosti i stoga je dobra zavernike (Z);3. Tvorci X ne nameravaju da njime odravaju Y;4. Isto tako, oni ne priznaju nikakvu uzronu vezu kojom Y odrava X.

Ovaj pokuaj funkcionalistikog objanjenja omauje. ta je, tano, skrivena uzrona petlja?Ona zavisi od psiholokih inilaca (koje Retklif-Braun naziva ritualnim stavovima). Oeku-je se da upranjavanje ovoga kulta proizvodi vrstu emocija koja doprinosi solidarnosti. Tvrd-nja o ritualu koji podstie emocije je slaba. Zar se niko nikad nije dosaivao u crkvi? Vano jeprimetiti da je ovo u neposrednoj suprotnosti s Dirkemovim naelima sociolokog metoda(Dirkem, 1985). Drutvene injenice moraju se objanjavati drutvenim injenicama. Proizvolj-no uranjanje u psiholoku ravan upravo je ono to je Dirkem svojim metodom i hteo da za-ustavi. Pravila sopstvenog metoda Dirkem je izvrdao time to je valjanost svetog oslonio naemotivno uzbuenje koje se pojavljuje prilikom velikih skupova. Flek je primenio dosledni-je naelo po kojem su preduslovi komunikacije poverenje i pouzdanje; na taj nain izbegaoje nedoslednost kojom se racionalnost privremeno uklanja kako bi se objasnilo poreklo ra-cionalnog miljenja u uzavrelim emocijama uskomeanim prilikom javnih rituala velikih raz-mera. Bezbednije je drati se vie Dirkemovog uenja negoli njegove prakse, i bezbednije jeodbaciti funkcionalistiko objanjenje zasnovano na emocijama koje odravaju funkcionisa-nje sistema.Odbacivanjem uzronih petlji koje se sastoje od emocija takoe bi se iskljuile mnoge vrsto uan-ene grane sociologije. Na primer, po teoriji devijantnosti ponekad se tvrdi da odgurivanjena takozvani marginalni poloaj (X) stvara emocije (Y) koje marginalizovane osobe navodena antisocijalno ponaanje; tako emocije stvaraju petlju povratne sprege kojom osvetnitvomarginalizovanih pojedinaca daje zajednici (nenameravanu) korist koja se sastoji od razja-njenih normi (Cohen, 1980). Funkcionalistiki argument oslanja se na neuverljivu petlju kojapovezuje socijalne i psiholoke posledice. Osim toga, teko je ustvrditi da razjanjene norme ni-su bile deo nameravanog ishoda.Poblie ispitivanje navodnih drutvenih funkcija oboavanja predaka iznosi na videlo istuslabost. Da li je pretpostavka da vernici nemaju namere da stvore drutvenu solidarnost ikadbila uverljiva? Razume se da oni imaju tu nameru. Molei se u podnoju oltara, oboavaoci pre-daka otvoreno izjavljuju da se preci ljute to se njihovi potomci svaaju. Oni jedni s drugimarazgovaraju okolino. Umesto ravog i nepotpunog argumenta o skrivenim mehanizmimasamoodravanja, sad prepoznajemo dobar argument o hotiminom naporu usmerenom na ube-ivanje. Ipak, nemamo razloga da poverujemo kako e javne izjave o solidarnosti uspeti daunaprede ubeenost. Ako rituali ne proizvedu potrebne emocije, oni koji izvode rituale mo-da gube vreme. Izgleda da je tim ranim antropolozima-dirkemovcima veoma teko da pru-e potpuno funkcionalistiko objanjenje. Antropolozi koje navodi Merton, i oni koji dalje na-vode Mertonove navode, nastojali su da religiju objasne njenim praktinim posledicama. Avaj!Religije ne ine uvek svoje vernike odanijima njihovim vladarima, ili marljivijima u njihovim ba-

RR..EE....>312

tama i amcima, kao to ni magija ne dovodi redovno ri-be u njihove mree. Ponekad dovodi, ponekad ne. Ti su an-tropolozi hteli da primitivne religije optue zbog iracionalno-sti (Firth, 1938). Jedina njima zamisliva odbrana religije naro-da koje su prouavali nije bila ta da je religija racionalno ne-shvatljiva, nego da ona ima neka uzgredna dejstva koja uvr-uju solidarnost, ulivaju hrabrost i podstiu na rad (Firth,1940). Ti antropolozi izvlae deblji kraj u oba sveta. Ne uspe-vaju da dou do estitog funkcionalistikog argumenta. Istotako, propadaju na kritici teorije racionalnog izbora, kao tosledi.Najbolje to Retklif-Braun uspeva da uini da bi opravdaoverovanje u pretke jeste da konstruie jedan potpuno in-tencionalni sistem (Retklif-Braun, 1945). On tvrdi da su ver-nici saraivali kako bi stvorili neto to svi ele, i pretpo-stavlja da su u tome imali uspeha. Svetenici i vernici na-stoje da urade upravo ono za ta se u Olsonovoj politikojteoriji pretpostavlja da je nemogue, ili bar vrlo neverovat-no. Oni hoe da se angauju u zajednikom delanju. Oni suracionalni pojedinci, oboavaoci predaka, i svaki od njih imasopstveni nain na koji eli da drugi postupaju s njim, i nakoji sam eli da postupa s drugima. Pitanje je kako oni uop-te uspevaju da stvore to zajedniko dobro saglasnost oprecima. Isto pitanje vredi i za usaglaeno verovanje u ta-bue, ili u magiju ribolova, u greh ili u sakramente, u jednogaBoga ili u Trojicu-u-Jednom. Kako oni ustanovljuju zajedni-ku crkvu s osobenim uenjima, umesto da svako izgubi sveu pogubnom lovu na jeresi? Oni su slini farmerima kojinapasaju ovce na zajednikom zemljitu. Ako svaki farmernapasa onoliko ovaca koliko hoe, zemljite e ostati golo,i svima e biti gore. U njihovom je interesu da sarauju, alipoto se ne mogu uzdati u svoje blinje da e se sami ogra-niiti, to bi svako mogao, isto tako, i da uzima koliko moe,dok moe. Zbog nedostatka poverenja i nedostatka solidar-nosti, takvo zemljite ostaje bez i poslednje vlati trave. Udrugim kontekstima, industrijalci koji vole ist vazduh nepreuzimaju dobrovoljno trokove uvoenja istih tehnologi-ja. Na kuevlasnike se ne moe raunati da e dobrovoljnouklanjati sneg s plonika ispred sopstvenih vrata. U pita-njima religijskog uenja, ekvivalent je kad svaki pojedinacpolae pravo na lino sporazumevanje s Bogom, i odbacu-

je uenja koja su u sukobu s verovanjima kojima on dajeprednost. Logiki i praktini problem kako se ikadostvaruje zajedniko delanje, odnosi se koliko na religiju,toliko i na druge teorije o svetu. Religija ne objanjava. Reli-giju treba objasniti. Ne moemo Dirkemu i Fleku i njiho-vim prijateljima dopustiti da glavni problem odgurnu ustranu bez daljih opravdanja. Kao i svako drugi, tako i onimoraju da logiki obrazloe svoj postupak, ili da prihvateoptubu da su mistici koji se pozivaju na iracionalno.Primoranost da se zajedniki brane ima jednu neobinu do-bru stranu. Dirkem bi mogao da izbegne pitanje zajedni-kog delanja, budui da se bavio primitivnim narodima i reli-gijom. Za ono to je govorio o tim temema nije se oekivalo davai i kada su u pitanju svetovna verovanja u modernom sve-tu. Ali, kad treba razumeti nae sopstveno zajedniko dela-nje, Dirkem je vrbov klin. Svoju teoriju nikad nije ni poku-ao da primeni na nas. Mogli bismo doi u iskuenje da za-jedno s Dirkemom pretpostavimo da naune ideje natura-ju svoje dokaze naim eksperimentima. Znamo da ovo pro-tivrei istoriji nauke i pronalaenju osobenih stilova milje-nja. Flek je bio savremeniji kad je isticao da nauna injeni-ca ne udara istraivae pravo meu oi, i da ne iznuuje nji-hovu saglasnost. Pokazao je da su bila potrebna etiri vekapre nego to su nauke na drugim poljima dovoljno napre-dovale da se moe uspostaviti konano razlikovanje raznihbolesti koje su u poetku bile zdudane zajedno kao venerine:

Takva uanenost miljenja dokazuje da grad-nji i uvrenju ideje nije odvelo takozvanoempirijsko posmatranje (Flek, 1935, str. 3).

Udrueni Dirkem-Flekov pristup epistemologiji spreava dabilo nauka, bilo religija postanu suvie povlaene. Kakonauka, tako i religija zajedniki su proizvodi sveta miljenja;i jedna i druga su malo verovatna postignua, osim ako neuspemo da objasnimo kako se to pojedinani mislioci udru-uju da bi stvorili neko zajedniko dobro.Jedna od kritika na raun Olsonove argumentacije je prak-tini dokazni materijal koji govori da grupe koje bi, kako jeOlson pokazao, trebalo da se ubroje u latentne, te da, pre-ma tome, svoje postojanje ispoljavaju sporadino, zapravo

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/313

opstaju, i zaista stvaraju i odravaju izvesno zajedniko kul-turno postignue. Druine lovaca u Australiji, na Borneu, uKongu ili u slivu Amazona, ubrajaju se u latentne grupe. Aone su zapravo stvorile zajedniku kulturu, moda ne bogatuu materijalnim postignuima, ali kulturu koju ne treba ni od-baciti. Zahvaljujui Elsterovoj pouci iz funkcionalizma, mo-emo da izgradimo funkcionalistiku argumentaciju u pravomdirkemovskom stilu i njome objasnimo kako to neka vero-vanja iskrsavaju i postaju zajednika, i time latentnim grupa-ma omoguuju da postignu izvestan stepen zajednike delo-tvornosti. Argumentacija koja sledi moe se uiniti krnjom.Oslanja se na dokumentaciju o verovanju u vetiarenje ivradbine i o sektakim verovanjima u neku kosmiku zaveruzla, i o toj se dokumentaciju opirno raspravlja na drugomemestu (Daglas, 1963; Daglas i Vildavski, 1982; Daglas, 1986).Prva tekoa na koju nailazi Olsonova latentna grupa jesteda njeni lanovi, po definiciji, nemaju nikakvih jakih linihinteresa da ostanu u njoj. Ako cena lanstva poraste iznadoekivanih koristi, pretnja da e se povui postaje za lano-ve veliki adut prilikom cenkanja. Takav adut oni mogu po-tegnuti protiv svakoga ko pokua da od njih iupa prilogevee od onih koje ele da daju. Svaki lan koji naroito elida latentna grupa opstane bie ranjiv pred pretnjama osta-lih da e se otcepiti. Zbog toga postoji tendencija da se po-slovi u latentnoj grupi vode uz pomo veta i podupiru pret-njama o povlaenju iz grupe. Vostvo e biti slabo usled ten-dencije da manjina eksploatie veinu.Prvi korak je reformulacija ovoga u smislu funkcionalistikogobjanjenja za slabo vostvo.

Ciklus A1. Y (slabo vostvo) posledica je X (uverljivepretnje o povlaenju iz Z).2. Y je korisno za Z tako to osposobljava ra-cionalne pojedince da odolevaju nedobrodo-lim zahtevima koji se postavljaju njihovimlinim resursima.3. Y je nenameravano (i zapravo za osudu).4. Y je neprepoznato kao posledica X.5. Nevidljivom uzronom petljom, Y (slabovostvo) odrava X (tendenciju da se preti po-

vlaenjem) zato to spreava razradu pravila oprinudi.

Ovim se objanjava jedna tekoa (slabo vostvo) koje ta-kva grupa ima da postigne zajednike ciljeve. S druge strane,ako se onemoguavanje prinude ubroji u postignua, on-da je njime neto postignuto. Po Olsonu, na ovoj taki takvabi zajednica dobro uinila da ustanovi selektivne koristi zapojedince. Oni bi mogli da planiraju da postignu jo mnogodrugih zajednikih ciljeva kao nusproizvod preduzetnitvarukovoenog linom koriu. Ovo moda naprosto nije mo-gue. Mnoge sekte, komune i drutvene grupe u kojima suokolnosti saobraene modelu u Ciklusu A nalaze se na peri-feriji nekog veeg, bogatijeg drutva, ili u divljini gde se pred-uzetnitvo naprosto ne moe nagraditi. U tom sluaju, po-jedinci mogu povui alternativni potez koji e delovati kaojaanje osnove zajednice i dalje delajui jedino u skladusa samoivim pobudama. Sledeim ciklusom takoe se iz-nova formulie Olsonovo objanjenje (Olson, 1965, str. 41).

Ciklus B1. Y (postojana i dobro ocrtana granica okogrupe) posledica je X (insistiranje na jedna-kosti i stopostotnom uestvovanju).2. Y je korisno za Z (konsolidovanje lanstva).3. Y je nenameravana posledica X.4. Y se postie putem neopaene uzrone pe-tlje.5. Granica (Y) odrava Z (jednakost pravila) ko-je je ustanovljeno da nadzire grebatore. Toto su oni postigli dovoljno zajednikog dela-nja da stvore pravilo moe se uiniti kao izbe-gavanje pitanja. Ali posredi je samo pravilo ko-je e svako primenjivati u sopstvenoj sebinojelji da ga grebator ne napravi budalom. Toima samoureujue dejstvo konvencije, kaoto je opisano u narednom poglavlju.

Da bi se to stopostotno uestvovanje uspeno pratilo, neo-phodni su kruti uslovi ulaska koji su prepreka za one kojiele da uu. Kao ishod ovog drugog ciklusa, otro je skresa-

RR..EE....>314

na svaka mogunost selektivnih koristi za pojedinca. Dva ci-klusa, A i B, samo su izraz, na Elsterov nain, Olsonovog opisanevolja koje opsedaju latentne grupe, i reenja koja Olson opi-suje. Putem ta dva ciklusa definisana je jedna drutvena gru-pa s tano odreenim i osobenim oblikom organizacije, a toje grupa bez moi prinude i bez selektivnih koristi materijal-ne vrste za pojedince. Po Olsonovoj teoriji to je samo latent-na grupa. Kamen spoticanja za tu teoriju jeste to to se, po op-tem iskustvu, drutvene grupe koje savreno odgovarajutom opisu ispoljavaju sasvim stvarno i neprestano. Sad emose posluiti Elsterom da opravdamo Dirkema, Fleka, i antropo-loge funkcionaliste; a takoe i da dopunimo teoriju zajedni-kog delanja dodajui kognitivni element koji e stabilizovati iozakoniti drutvenu grupu. Zahvaljujui jasnom opisu oblikadrutva, sad moemo da opiemo osobeni obrazac verovanjakoja bi opravdala dva prva ciklusa koji bi se verovatno poja-vili jednovremeno.

Ciklus C1. Y (zajedniko verovanje u zaveru zla) posle-dica je X (uzajamnih optubi za izdaju kao ute-meljujue naelo drutva).2. Y je korisno za Z.3. Y je nenamerno.4. Y se oslanja na uzronu vezu koju lanovine primeuju.5. Skrivena uzrona petlja je sledea: usled sla-bog vostva, ne moe se postii opta sagla-snost oko formulisanja ili primenjivanja zako-na, ili kanjavanja prestupnika (Ciklus A). Pret-nja otcepljenjem moe se neposredno nadzi-rati jakom granicom (Ciklus B), to automatskiosigurava da e izlazak biti skup. Stoga je mo-guno samo okolino politiko delanje; otudatendencija da se izrabljivako ponaanje zau-stavi tako to e lideri frakcija na samom po-etku biti optuivani za principijelni nemoral.Ne postoji nita drugo za ta bi se oni mogli op-tuiti, poto nema nikakvih drugih pravila. Rad-nja optuivanja, X, jaa verovanje, Y, u spoljnuzaveru, ali Y odrava X.

Umesto da uzmemo verovanja da bismo objasnili kohezijudrutva, uzeli smo drutvo da objasnimo verovanja, a nji-ma je zacelo potrebno bolje objanjenje nego to je upuiva-nje na stvarne kosmike zavere i satanske opasnosti. U od-linom opisu u kom je Luis Kozer (Lewis Coser) za sekte re-kao da su oblik pohlepnih institucija, pretpostavlja se daspoljne opasnosti navode sekte da od svojih lanova zah-tevaju svesrdnu odanost. Ali opasnosti su uvek svuda. Svase drutva suoavaju s opasnostima; nisu sva drutva po-hlepne ustanove, niti sva drutva koja uspevaju da obave-u svoje pripadnike na odanost prepoznaju postojee opa-snosti. Ova analiza pokazuje da problem otpoinje kole-bljivom odanou, a ne spoljnom opasnou (Kozer, 1974).Sad udruena grupa kao samostalni delatnik postaje vero-vatna. Postaje slina varalici koji primorava igrae da uzmukartu i protiv svoje volje. Ovaj poseban tip drutvene gru-pe misli po odreenom kalupu; on ima sopstveni um. Opre-deljujui se za pristupanje idealistikoj druini brae, nikose ne opredeljuje za celi paket ponaanja i verovanja. Ali, oniidu zajedno. Sva tri ciklusa kombinuju se na sledei nain:

1. Y (C, verovanje u zaveru) posledica je X (A,slaboga vostva, i B, jake granice).2. Y je korisno za odravanje postojanja zajed-nice, Z.3. Y nije nameravano od Z, tako da protiv ver-nika ne stoji nikakva uvredljiva optuba zadvolinost.4. Uzrona veza nije primeena.5. Y odrava X time to zapravo deli zajedni-cu, ili vri proterivanja kad se sumnja na iz-daju, stvarajui afere ne bi li uznemirila sva-kog potencijalnog lidera.

Antifunkcionalistika kritika bila je korisna zato to na pri-medbe upuene Dirkem-Flekovom programu odgovara sa sta-novita teorije o zajednikom izboru. lanovi latentne grupenisu nameravali da izgrade stil miljenja koji odrava oblikorganizacije: to je zajedniki proizvod. Teorija o zajednikomizboru, pak, pomogla je rehabilitaciji funkcionalizma. Uzro-na petlja vodi pravo kroz organizaciju, jasno sputavajui rad-

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/315

nje njenih lanova. Jedina nuna poetna pretpostavka bila je minimalna da e lanovima biti drago da im zajednicaopstane, a da pri tome ne odustanu od line autonomije. U toj situaciji ogranienja mogu da otrpe samo neka reenja. Usva-jajui najlaku strategiju, oni zajedno kreu putanjom koja se zavrava njihovom zajednikom gradnjom stila miljenja.Po optem priznanju, taj stil ukljuuje i neprijatne elemente verovanje u zloudni i nepravini kosmos sa zlim ljud-skim biima u njihovoj sredini. Ali, kad pone da objanjava poetak drutvenog poretka, ovek se ne moe uvek nadatida e mu se dopasti rezultati. Osim toga, pretresanje spornih pitanja na ovaj nain ne izaziva pritubu da je cinino re-dukcionistiki: dvolinost nije sporno pitanje. Obrui Olsonov argument o posledinosti, zajednitvo u graenju stila mi-ljenja od svakog pripadnika sveta miljenja prikriva posledinost njegove sopstvene male radnje. Svako e optuivati svogsuseda za izdaju i ne nasluujui da se time jaa svima zajedniki obrazac verovanja.Moda je potrebna zavrna re kojom bi se objasnilo zato su u sreditu ovoga poglavlja bili latentna grupa i njen stil mi-ljenja. Bili su zato to se u latentnosti veoma jasno koncentriu problemi zajednikog delanja u okvirima pretpostavkio racionalnom izboru. S jedne strane, u do kraja prinudnom drutvenom sistemu, kao to je zatvor, ne bi se postavljala ni-kakva pitanja zajednikog izbora. S druge strane, lako je razumeti sistem koji funkcionie na linim principima rukovoe-nim traenjem profita, poto se zajedniko dobro koje proistie iz toga moe pripisati nusproizvodima preduzetnike delat-nosti pojedinaca. Ni u jednom sluaju nema zajedniki izgraene grupe koja se odrava zahvaljujui namernim rtvamapojedinanih lanova. Ba ovo drugo i pokree najakutnije probleme zajednikog delanja. Latentna grupa je najjednostav-niji oblik, te je stoga pogodna kao ilustracija delovanja stila miljenja na odravanje sistema. Ne bi, meutim, tano biloako bismo rekli da trite zavisi iskljuivo od samoivih pobuda pojedinaca. Postoji normativna odanost samom trinom si-stemu, gde neophodni povereniki element odrava cene i poverenje. Da bi se objasnilo zato oblici varanja ne unitavajutrine procese, neophodna je ekvivalentna analiza stila miljenja. I ponovo, u jednoj sloenoj hijerarhiji, kombinacijom pri-nude, viestrukih izukrtanih veza, konvencija i linog interesa moe se objasniti mnogo toga, ali ne i sve o odanosti pojedin-ca veoj grupi.U veini oblika drutava skriveni sledovi hvataju pojedince u neprimeene zamke i teraju ih da krenu putevima koje uop-te nisu odabrali. Primeri se samo gomilaju. Vrlo je upadljivo to je Elster uspeo da ih nae onako malo. Izuzev jednog na-kaznog primera iz ekonomije koji zadovoljava njegovih pet merila, i jednog iz politike nauke, on vidi samo politiki pre-deo po kom su u neredu razbacani nepotpuni funkcionalistiki argumenti. ak i u antropologiji, u kojoj se najsramotnijiloi argumenti mogu nai samo na stupnju razmahanosti, sasvim solidan skup empirijskih istraivanja primer je dobrogfunkcionalistikog objanjenja. Pa i u knjizi Roberta Mertona, u kojoj je Elster najpre pronaao glavne pravce za svoje tvrd-nje, ima dobro izvedenih funkcionalistikih objanjenja. Na primer, Merton opisuje jednu zajednicu koja dri kljueve odkase u kojoj su sredstva za obrazovanje, a veruje u mentalnu inferiornost crnaca. Tim svojim uverenjem predstavnici zajed-nice pravdaju to to spreavaju kolovanje dece iz crnakih porodica, i naivno se ushiuju kad stipendije koje su dobila nji-hova deca potvruju to njihovo uverenje, opravdavaju dodelu tih stipendija, i odravaju nadzor to ga sprovode oni sami.Sociologiji je tako malo mogue da postoji bez funkcionalistikih arugmenata da ovek poinje sumnjiavo da gleda naantifunkcionalistiku platformu. Zato, recimo, neobuzdane izjave vodeih antropologa zauzimaju tako istaknuto mestou Mertonovim tekstovima? Oko 1949. estoki napad Maksa Glukmana (Gluckman, 1947) ve je ozbiljno umanjio tvrdnjeMalinovskog. Zato se ve diskreditovane tvrdnje Bronislava Malinovskog i A. R. Retkilif-Brauna i dalje cene u temeljnomispitivanju? Odgovor nagovetava nain na koji se Elster koristi antropologijom; antropologija je privlana i zabavna. Mer-ton je u poetku navodio kini obred Hopija kao primer rituala koji obavlja latentnu drutvenu funkciju buenja emo-cija koje potpomau solidarnost. Taj ples ne izaziva kiu potrebnu sasuenoj pustinji, ali slui jednoj latentnoj drutvenojfunkciji. Drei se istog argumenta i iste ilustracije, Elster dovodi u vezu kini ples Hopija sa Trobrijananima koji ive naplodnim, dobro navodnjenim ostrvima. ini nam se da ne bi bilo vano ni da je doveo u vezu trobrijanansku magiju lovlje-

RR..EE....>316

nja ribe u okeanu s Hopijima zarobljenim duboko na kopnu. Antropologija nije vana. Nijeak ni dovoljno zanimljiva da bi se itala. U ovoj raspravi, ona slui samo kao mamac za ozbilj-niji lov, ma ta bilo posredi. Moda sam pristrasna. Moda je antropologija latentna grupa kojaopstaje zahvaljujui verovanju u zaveru spolja. Jedno je sigurno, stav neprihvatanja nijednogfunkcionalistikog argumenta kao valjanog za sociologiju isto je to i za oveka da odsee svojnos da bi napakostio svom licu. Bez funkcionalistikog oblika argumentacije ne moemo poe-ti da objanjavamo kako svet miljenja gradi stil miljenja koji kontrolie njegovo iskustvo.Vredno je primetiti da su pojedinosti za koje se antropolozi strastveno zanimaju dosadne fi-lozofima nauke. Meni, kao antropologu, detalji plemenske organizacije ne ine se po sebi do-sadnijima od detalja iz istorije medicine. Uobiajeni antropoloki izvetaji o preljubi i rodoskvr-nuu nisu neprikladniji od pojedinosti o venerinoj bolesti, niti su telesno intimniji ili odboj-niji. Imena stranih naroda nije tee napisati ili izgovoriti od rei gonoreja, sifilis, meki ankri limfogranuloma ingvinale. Filozofe nauke snalaze velike nevolje ako treba da naue termino-logiju teorije relativiteta i kvantne fizike. Ipak, oni poklanjaju sasvim malu panju drutvenojgrupi koja je nosilac stila miljenja.Klasirajui otkria u fizici ili biologiji u glavni predmet svog istraivanja, filozofi nauke ve suusvojili jednu implicitnu teoriju saznanja. Posredi je ak teorija koja je proverena i odbae-na na drugome mestu, u ideji o pasivnom primaocu. Implicitno, oni su potisnuli u pozadinuideju o aktivno organizujuem umu, za koju se obino misli da je korisnija u prouavanju opa-anja. Time su sebi oteali stvari. S tako izabranog polazita oni nee biti u stanju da se izvukuiz mase pojedinosti koje ih mue isto koliko i antropologe. Oba istraivanja suvie su dubokoutonula u niske razine apstrakcije da bi se mogla pozabaviti Dirkem-Flekovim pitanjima.

kolski udbenici zastarevaju svakih deset-dvadeset godina. Potreba da budu preraeni de-limino potie od novog naunog rada ili dubljeg kopanja istoriara. Ali, mnogo vie od toga toje nauka poela da se ini preterano religioznom ili sablanjivo nereligioznom (Nelkin, 1977),ili od toga to istorija poslednje decenije daje neko pogreno politiko oseanje (Fitzgerald, 1979).U meuvremenu, neki slogani su postali smeni, neke rei prazne, a druge prepune, suvienabijene okrutnostima ili gorinom za moderno uho. Neka se imena cene mnogo vie, a dru-ga, koja se cene manje, treba izbrisati. Cilj prerade nije da se doe do savreno poravnate opti-ke. Ogledalo, a to je istorija, posle prerade iskrivljuje koliko je iskrivljavalo i pre. Cilj prerade jeda se iskrivljenja podese raspoloenju sadanjeg vremena. Ali, ogledalo je jadna metafora zajavno pamenje. Tragalac za istorijskom istinom ne nastoji da dobije jasniju, ak ni laskavijusliku sopstvenog lica. Svesno petljanje i prepravljanje samo je mali deo oblikovanja prolosti.Ako poblie pogledamo gradnju prolog vremena, otkrivamo da taj proces ima vrlo malo veze sprolou, a svaku vezu sa sadanjou. Institucije stvaraju zasenena mesta na kojima se nitane moe videti, niti bilo kakva pitanja postavljati. ine da se u drugim oblastima vide tanano ras-poznatljive pojedinosti, koje su pomno pretraene i nareene. Istorija se pojavljuje u nenamera-vanome obliku kao ishod praksi usmerenih na neposredne, praktine ciljeve. Posmatrati kako

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/317

6Institucije pamte i zaboravljaju

te prakse uspostavljaju selektivna naela koja neke vrste zbi-vanja osvetljavaju a druga zamrauju, znai posmatrati kakodrutveni poredak dejstvuje na umove pojedinaca.Za drutveni poredak, javno pamenje je sistem skladite-nja. Razmiljanjem o njemu u najveoj se moguoj meri pri-bliavamo uslovima naeg sopstvenog miljenja. Moemo uiu trag logikim operacijama, ali krajnje je teko misliti kriti-ki o njima. Da li primenjujemo iscrpni skup javnih katego-rija po kojima se izvode logike operacije? Da li su te katego-rije one prave za naa pitanja? ta znai ispravnost katego-rija? A osim onih koje smo podvrgli analizi, ta rei za onekoje smo izostavili? ta o drugim drutvenim porecima ko-ji su mogli da nastanu, ali nisu? Nema naina da se nepo-sredno suoimo s ovim pitanjima. Nereive zagonetke moe-mo izbei, a ipak dobiti odgovor ako budemo ispitali proce-se javnog pamenja. U njemu su pohranjeni neki obrasci jav-nih zbivanja, dok su drugi odbaeni.Pojam strukturalne amnezije prispeo je u britansku socijalnuantropologiju 1940, s objavljivanjem knjige The Nuer Evansa-Priarda (Evan Pritchard). Terenski rad na kom se zasnivaknjiga potie iz ranih tridesetih. Francuska kola LAnne So-ciologique, a naroito Halbvaov (Halbwach) rad na zajedni-kom pamenju (1950) ve su upozorili antropologa na vezuizmeu drutvenog poretka i pamenja. Naravno, tu su ra-nije ve bili Marks i Hegel. Ne nameravam da u ovom pogla-vlju pretresam prethodna otkria. Naprosto se dogaalo dasu se, u jednom istom razdoblju, dva mislioca-savremenikaokretali istom problemu, razmatrali ga na vrlo slian nain, idavali veoma uporedljiva objanjenja. U sociologiji, jedan jeEvans-Priard, a drugi Robert Merton. Merton se pitao zatonaunici neprestano zaboravljaju neto to je sasvim oi-gledno, i zato se toliko iznenauju kad im se na to skrenepanja. Ta oiglednost jeste da je nauka zajedniki podu-hvat. Teki problemi i dobra reenja vukli su se zajedno sto-leima, te ako neko neto otkrije ne treba da se zaudi kad sa-zna da nije prvi; u ovom ili onom vidu, gotovo je sigurno daje njegovo otkrie ve negde zabeleeno. U dugakom ironi-nom ogledu, Na pleima dinova (On the Shoulders of Gi-ants, 1965), Merton razrauje besmislenost pitanja ko jeta prvi rekao. Najbolje ideje i najuveniji navodi kao da su od-uvek postojali. I sam Merton, veoma daleko od polaganja pra-

va na to da je prvi, primetio je da je pre trista pedeset godi-na Fransis Bekon skicirao hipotezu kojom bi se mogla obja-sniti viekratna i nezavisna ponovna otkria neke ideje.Antropolozi su skloni izokretanju ovog pitanja. Manje su sklo-ni tome da se upitaju zato ljudi zaboravljaju. Po njima, oso-benost koju treba objasniti jeste pamenje. Antropologijaje nasledila starinsko merilo intelektualnog napretka zasno-vano na tehnologiji rata. Po tradicionalnom vienju, udo jeto ljudi koji od oruja imaju samo primitivne strele uopteneto pamte. Tehnologija i nije tako loe merilo. Postoje teh-nika dostignua koja se nisu mogla izvesti pre izumevanjadiferencijalnog rauna, i administrativnih podviga koji su bilinemogui pre dvojnog knjigovodstva. Preduslov za svaki oso-beni oblik saznanja moda su neke osnovne tehnike razliko-vanja, raunanja i zadravanja u pamenju. Antropolozi suoduvek obraali panju na raspoloive vetine brojanja. Po-sebno su ih oaravali narodi koji su, po svemu sudei, dobroprolazili iako nisu bili u stanju da broje dalje od tri. Rani autoriveoma su se mnogo zanimali za velike podvige pamenja kodnaroda na veoma niskom stupnju tehnikih sposobnosti. Vla-dalo je opte miljenje da je uenje napamet tajna (Bartlett,1932, Colby i Cole, 1973). Ovo se dobro uklapalo u pretpostav-ku da istinski intelektualni pomaci (koji bi trebalo da vodeusavrenijem naoruanju) potiu od toga to su pojedinciosloboeni institucionalnih stega. Ali ba ova pretpostavkanosi ig tekih stega, to emo videti u narednom poglavlju.Prihvatimo li suprotne formulacije pitanja, upadljivo je me-usobno pribliavanje Roberta Mertona i Evans-Priarda po-vodom istog problema. Jednog je kopkalo zapaanje da seviekratna nauna otkria neprestano zaboravljaju; drugogje kopkalo to to je od nebrojenih pokolenja predaka u pam-enju vrsto ukotvljeno i sauvano veoma mnogo nizova ime-na. Obojica su za jedinicu uzeli drutveni sistem. Merton jesmatrao da je sistematsko zaboravljanje nedeljivi deo orga-nizacije nauke; Evans-Priard je smatrao da je sistematskopamenje nedeljivi deo oranizacije jednog pastirskog naro-da u Sudanu. Isto opte pitanje glasi: koji su naunici, i kojipreci, uspeli da budu upameni. Evans-Priardova studija otome kako su kognitivni procesi kod Nuera zakljuani u nji-hovim drutvenim ustanovama postala je klasina. U kontek-stu njihove veoma jednostavne tehnologije, upadljivo je to

RR..EE....>318

su oni kadri da se prisete devet do jedanaestpokolenja svojih predaka. No, pamte li oni zai-sta sve to, kad se bore samo s kopljima i tojaga-ma? Blie prouavanje pokazuje da oni vie za-boravljaju nego to pamte. Nueri tvrde da senjihove line genealogije proteu u prolost svedo poetka vremena, ali jedanaest pokolenjane obuhvata ak ni istoriju oblasti u kojoj i-ve. Mnogo toga je zaboravljeno. Jo jedna neo-binost je u tome to uprkos neprestanom po-javljivanju novih pokolenja, broj poznatih pra-otaca ostaje stalan. Negde usput sa spiska je ot-palo mnogo predaka. Posle rodonaelnika ple-mena i njegova dva sina, etiri unuka i osampraunuka, u plemenskom pamenju zjapi po-nor u koji su strmoglavljeni mnogobrojni pre-ci. Oni nisu zaboravljeni nasumice. Jaina i sla-bost seanja oslanja se na mnemotehniki si-stem, a taj sistem je itav drutveni poredak.Studija o Nuerima izrino pokazuje kako usta-nove usmeravaju i kontroliu pamenje. Na na-rednim stranicama saeto su prikazane tri knji-ge Evans-Priarda (1940, 1951, 1956), koje e bi-ti opirno analizirane u drugoj knjizi (Daglas,1980).Evo kako to funkcionie. Kod Nuera, ekviva-lent opte prihvaenog postupka ozakonje-nja jeste fundamentalna jednaina: brak seratifikuje s etrdeset grla stoke. Ako bi odstu-pili od te utvrene koliine, transakcije zasno-vane na njenoj ispravnosti morale bi se pono-vo ugovarati. Odmerena na ovoj osnovi, izra-unljiva su i sva ostala prava. Da bi se proce-nila ispravna nadoknada za ubistvo oveka, for-mula se proiruje: 1 ena i njen porod = 40 grlastoke = ivot 1 oveka. Iz te osnovne formule iz-bija vie zakonskih lanih pretpostavki. Pod na-vedenim okolnostima, 1 ena = 1 mukarac, ta-ko da se veza po enskoj liniji moe razmatratiisto kao i ona po mukoj. Rupe i dombe u ge-nealogiji poravnavaju se tako da se u genealo-

giji na kraju pojavi neprekinuti sled muka-raca. Slina lana pretpostavka omoguuje dase umrli rauna kao zakoniti otac deteta roe-nog posle njegove smrti. Pravila raunanja kodNuera omoguuju fleksibilnost bez dvosmisle-nosti i protivrenosti.Javno pamenje Nuera ilustracija je naela ko-herencije: isprepletene formule ratifikacije do-nose utede u kognitivnoj energiji. Ako nas za-nima kako neke teorije stiu dugovenost, Flekbi nam skrenuo panju na njihovu ulogu u pri-vatnim transakcijama. Nekoliko prihvaenih po-stupaka kojima pojedinac istie svoja potra-ivanja pod kontrolom su znanja drutva o sop-stvenoj prolosti. Brakovi kod Nuera vorne sutake u propisanim obrascima razmene kojimase raznovrsne transakcije razvrstavaju i sruu-ju u jednoobrazni tip ugovora. Nueri imaju do-bar podstrek da se pojavljuju na svadbama i ujavnosti pokazuju svoja tano odreena srod-stva. Jer, kad odlazi na neku svadbu, Nuer ilioekuje da e dobiti kravu, ili e morati da dkravu. Oni koji su dali prilog trokovima mla-doenje polagae pravo na kravu kad se jednopokolenje kasnije bude udavala njegova erka.Jedno od grla stoke razdeljene na svadbi pripa-da srodniku sve do petog kolena, posle ega sevie ne priznaju nikakva potraivanja. Svadbei raspodela stoke propisuju pamenje prolo-sti do oca oevog oca u svim pravcima upe-atljiv podvig pamenja ako bi ovek moraoda ga izvede sam, ali ponovljeni obrasci dajumnogo podstreka protiv zaboravljanja, i njihovojavno potvrivanje raspodeljuje teret pame-nja. Otuda skup imena, kao to su imena ocaoevog oca, njegovih sestara i njegove brae, injihovog potomstva, nee biti izgubljen akose ugradi u strategije za ozakonjenje linih po-traivanja.Teorija o tome kako treba upravljati svetom na-divee konkurenciju ako bude vie od teorije,

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/319

ako, na primer, u stvaranju javnog dobra uspeda se zauzme i podri pojedinane strategije.Teorija Nuera o potomstvu po oevoj liniji vritaj posao. Porodica Nuera oslanja se na to dae mukarci obavljati pastirske poslove, a enemlekarske; ona treba da pripada selu. Ali, seti-mo li se problema grebanja i iskuenja da seobavljanje zajednikih zadataka prepusti sva-kom drugom, trebalo bi da se upitamo kako se-lo uspeva da regrutuje mukarce da odlaze upljakake napade i da obezbeuju odbranu?Odgovor glasi: kao nusproizvod naslea: mla-dii mogu stei stoku koja im je potrebna za e-nidbu samo ako uspeju da dokau veze sa pra-vim pretkom. Naslee ih primorava da jasnostave do znanja svoju odanost grupi. Njihovepolitike koalicije zasnivaju se na naelu da po-reklo vode od etiri pokolenja od pretka-rodo-naelnika, njegovih sinova, unuka i praunuka,od kojih svaki osniva po jednu politiku jedini-cu. Taj nivo organizacije dalje podstie njiho-vo pamenje predaka. Izraunavanje politikihsaveznitava odozgo nanie ukotvljuje imenaiz etiri do est udaljenih pokolenja. Strategijaiznoenja pojedinanih potraivanja ukotvlju-je pet najbliih pokolenja raunajui odozdonavie. Izmeu tog odozgo nanie i odozdo na-vie otvara se jaz u kojem neprestano ieza-vaju uzastopna pokolenja predaka.Ne samo to naprosto nema posebnih razlogaza pamenje nekih imena, nego protiv toga po-stoji i jak pritisak. Uspena formula je grabelji-vost. Ve sama doslednost njene primene poda-ruje joj mo, a ova e progutati konkurenciju.Ideja predaka kod Nuera ima sva ta svojstva.Iz nje korene vue i njihovo poznavanje priro-de, poto preci seu iz doba pre poetka ljud-skog drutva. Ona, isto tako, dobro odgovaranjihovom politikom oseanju. Nueri su esto-ke pristalice jednakosti, individualizma i neza-visnosti. Uz trik s precima koji nestaju svako je

na ravnoj nozi sa svakim drugim. Njima od-govara da ne znaju neto vie o minuloj istori-ji pojedinca. Da je politiki sistem koji bi im od-govarao bio sistem naslednog poglavice, pam-tili bi vie predaka, ili bi, bolje reeno, neki odnjih pamtili vie predaka. Kraljevskoj linostipotrebna je dugaka loza da bi dokazala svojadinastika prava.Evans-Priardovi studenti razradili su predmetinstitucionalizovanog javnog pamenja upore-ujui drutvene sklopove koji su mogli, i dru-tvene sklopove koji nisu mogli da odravajugenealoku dubinu. Najfascinantniji deo tog is-traivanja ogoljuje postupke kojima se genealo-ka istorija kree, rastee i glaa (Bohannon, 1952,Barnes, 1954). Taj rani skup radova podrava je-dan trend u sociologiji nauke, rad o pisanju ud-benika koji se dri Mertona kad govori o samoi-spunjavajuim proroanstvima (1949), a Toma-sa Kuna kad govori o pedagokoj nauci (1962).Ii korak po korak kroz ove udaljene situacijedelimino je bilo vano zbog toga da bismo pri-metili pragmatinu delotvornost javnog pam-enja. To bi trebalo da nam bude dovoljno daprestanemo da prizivamo neku mistiku poveza-nosti zajednica malih razmera. Zajednica funkci-onie zato to transakcije odravaju ravnote-u. Sistem obrauna nadzire opasnost od gre-banja. Rauni se revidiraju a dugovi naplau-ju na takav nain da Bog ili priroda kanjavajuneizvrioce boleu ili smru. Stil miljenja odr-ava svet miljenja u kondiciji time to usme-rava njegovo pamenje.Okrenimo se sad poslenicima fizikih naukau naem drutvu i zapazimo njihovu nevericukad se suoe s istorijskom injenicom da nisuuli u javno pamenje. Njihovo srdito odbaciva-nje mogunosti da je neki drugi naunik modaranije otkrio istu injenicu, ili da je prvi razradioistu teoriju, navelo je Roberta Mertona na tana-nu socioloku analizu amnezijskih slepih mrlja.

RR..EE....>320

Ovo je opisano u nizu publikacija, poev od Prioriteti u naunom otkriu (Priorities in Sci-entific Discovery, 1957), Jedinci i viekratnici u naunom otkriu (Singletons and Multiplesin Scientific Discovery, 1962) i Otpor prouavanju viekratnih otkria u nauci (Resistanceto the Study of Multiple Discoveries in Science, 1963). Pitanje je zato ista injenica, uz hipote-ze koje idu uz nju, ostaje decenijama i stoleima u statinom stanju, kao da je trajno osuenana ponavljanje bez proirenja, a onda iznenada ponovo izbija na povrinu.Analiza pokazuje da astronomi, obino dobroudni i plemeniti, besno poriu neko konvergent-no ili ranije otkrie, zato to njihovim strastima upravlja n