ODLUČIVANJEPojam odlučivanja• Odlučivanje je u najužoj vezi sa upravljanjem, ono je

zapravo temelj upravljanja,• Brojni autori izjednačavaju ova dva procesa

menadžmenta tvrdeći da upravljati znači odlučivati,• IZ ANALIZE PROCESA ODLUČIVANJA KOJI

PROLAZI KROZ FAZE: INICIJATIVE, PRIPREME ODLUKE, DONOŠENJA ODLUKE, REALIZACIJU I KONTROLU, vidljivo je da se proces odlučivanja izjednačava sa funkcijom upravljanja,

• Odlučivanje je iznad funkcija upravljanja (planiranje, organizovanje, vođenje, kontrola) i može se definisati kao: upravljanje u užem smislu.

Različiti aspekti definisanja odlučivanja

• Odlučivanje je moguće definisati sa različitih aspekata, od kojih se izdvajaju DVA aspekta:

• Procesni pristup, koji odlučivanje definiše kao proces identifikacije problema i mogućnosti njihovog rešavanja,

• Pristup sa aspekta stanja, koji odlučivanje definiše kao čin izbora jedne od nekoliko alternativa.

TRI osnovna načina odlučivanja:• Racionalno odlučivanje, koje podrazumeva

raspolaganje sa svim bitnim činjenicama i informacijama potrebnim za donošenje odluka,

• Intuitivno odlučivanje, kada ne raspolažemo sa dovoljno činjenica i informacija i kada nije moguće objasniti donetu odluku kao posledicu razmišljanja,

• Odlučivanje na temelju prosuđivanja, je ono bazirano na iskustvu i koje podrazumeva ponavljanje situacije ili nesvesno povezivanje različitih situacija i njihovo dovođenje u vezu sa trenutnom.

Neovisno od definicije, odlučivanje je naglašeno kreativan proces, koji se ostvaruje uz TRI predpostavke:

• Da postoji jasno razumevanje alternativnih pravaca sa kojima se mogu ostvariti postavljeni ciljevi,

• Da postoje informacije i sposobnost donosioca odluka za analizu i evaluaciju alternativa u okviru postavljenih ciljeva,

• Da postoji želja donosioca odluka za iznalaženje najboljih alternativnih solucije koja mora biti efikasna sa aspekta postavljenih ciljeva.

ODLUKE I VRSTE ODLUKA • Odluka je rezultat procesa odlučivanja tj. rezultat

izbora između više alternativnih pravaca delovanja orijentisanih ka ostvarenju cilja,

• Odluka predstavlja smer, putokaz, odnosno pravac delovanja za onoga ko je mora sprovesti u život,

• Svaka je menadžerska odluka ili reakcija na uočeni problem ili suočenje sa budućim problemima, proces donošenja odluke kreće se od:

Struktuiranih odluka, su one odluke koje se odnose na poznate probleme za koja postoje standardna rešenja,

Nestruktuiranih odluka, se donose kada postoje komleksni problemi za koje ne postoje očigledna i lako proverljiva rešenja,

Polustruktuiranih odluka, se donose kada su samo neki procesi odlučivanja struktuirani.

Teorija i praksa menadžmenta razvrstava odluke u zavisnosti od tipova problema koji oni rešavaju:

• P. Dracker razklikuje strategijske, taktičke i rutinske odluke, dok Helleriegel i Slocum razlikuje rutinske, adaptivne i inovativne odluke,

• Drackerova podela je saglasna konceptu nivoa planiranja, dok Helleriegel i Slocum je više orijentisana na karakter problema sa aspekta nivoa spoznaje,

• Programirane odluke u značajnoj meri ograničavaju slobodu odlučivanja,

• Neprogramirane (nerutinske, nestruktuirane) su odluke kada je nepoznata precizna priroda i struktura problema,

• Drucker je programiranim odlukama samo dodao atribut „generičkih“, a neprogramiranim odlukama dodao atribut „jedinstvenih“.

Mintzberg odluke razvrstava u tri kategorije:

Preduzetničke, okolina odlučivanja je okarakterisna visokim stepenom izvesnosti, izbori motivisani dugoročnim rastom,

Adaptivne, okolina odlučivanja je takođe okarakterisana visokim stepenom izvesnosti, ali su izbori motivisani kratkoročnim ciljevima

Odluke planiranja, okolina odlučivanja je puna rizika, izbori se vrše na osnovu najpotpunijih razmatranja, a orijentisani su na dugoročne periode.

• U literaturi se pominje još dosta različitih klasifikacija odluka, ka npr.:

Strateške (strategijske) odluke, su najznačajnije i sa dugoročnim posledicama. Donosi ih najviše rukovodstvo, okvir su za taktičke odluke i od njih se očekuje povećanje efektivnosti poslovanja preduzeća u celini,

Taktičke odluke, obezbeđuju realizaciju strateških odluka, najčešće ih donosi srednje rukovodstvo, njima se vrši operacionalizacija strateških odluka i od njih se očekuje povećanje efikasnosti preduzeća,

Operativne odluke, donosi svakodnevno rukovodstvo, čime se obezbeđuje osnova za realizaciju obaveza i promena iniciranih na višim nivoima odlučivanja.

• Prema donosiocu odluke razlikujemo sledeće tri vrste odluka:

Individualne odluke, koje donosi pojedinac na svom radnom mestu, razlikuju se po važnosti i značaju, a zavise od položaja koji zauzima donosioc odluke,

Grupne odluke, donosi veći broj pojedinaca koji rade na rešavanju nekog problema.Tako npr. odluke upravnog odbora preduzeća,

Kolektivne odluke, su odluke najvišeg organa upravljanja – Skupštine akcionara. Ove odluke se tiču upravljanja preduzećem, kao i funkcije vlasništva.

PREDUSLOVI ZA DONOŠENJE ODLUKA

• Neki autori menadžmenta razlikuju četiri preduslova za donošenje odluka:

Postojanja nesklada između stanja i cilja, Svest donosioca odluka o značaju tog

nesklada, Motivisanost donosioca odluka da deluje na

taj nesklad, Raspolaganje donosioca odluka adekvatnim

resursima kojima bi mogao delovati na uklanjanje tog nesklada.

• Uslove donošenja odluka možemo karakterisati kao:

Odlučivanje u uslovima sigurnosti, predpostavlja da se tačno mogu predvideti rezultati svake od alternativa za rešenje problema, reč je pre svega o rutinskim odlukama,

Odlučivanje u uslovima rizika, onaj tip odlučivanja u kojima rezultati nisu sigurni, već samo verovatnoće za različite rezultate. U tim uslovima se donosi najveći broj odluka,

Odlučivanje u uslovima nesigurnosti, tip odluka koji se donosi u uslovima nedovoljnosti adekvatnih informacija, bilo da se odnose na metode rešenja, bilo na verovatnoću rešenja.

KVALITET LJUDSKOG RASUĐIVANJA(HEURISTIKE I PREDRASUDE)

• Brojna istraživanja pokazuju da se ljudi u donošenju odluka oslanjaju na heurističke principe (nedokazane tvrdnje) ili opšta načela kako bi pojednostavili odlučivanje i brže donosili odluke,

• Tri osnovne heuristike koje se pojavljuju u ljudskom odlučivanju:1. Raspololoživost, ljudi lakše procenjuju verovatnoću nekog

događaja na osnovu informacija koje poseduju u svojoj memoriji,

2. Reprezntativnost, ljudi često pokazuju tendenciju da verovatnoću nekog događaja procenjuju na osnovu postojećih reprezentativnih stereotipa ili kategorija.

3. Inicijalni nivo i prilagođavanje, ljudi pri donošenju odluka često počinju od nekog inicijalnog nivoa, kao baze za odlučivanje, i onda taj nivo dovode do nivoa koji odgovara određenom stanju i donošenju finalne odluke.

• Heuristike vode do određenog broja predrasuda koje se mogu opisati kao:

1. Lakoća sećanja,

2. Lakoća traženja i dobijanja informacija,

3. Zanemarivanje opštih tendencija,

4. Zanemarivanje veličine uzoraka,

5. Pogrešno shvatanje šansi,

6. Neadekvatno prilagođavanje,

7. Preveliko samopouzdanje,

8. Zamka dokazivanja,

9. Nagađanje.

MODELI DONOŠENJA ODLUKA

Tokom vremena proces donošenja odluka opisan je na različite načine od kojih su dva najznačajnija:

• Klasičan model, donosilac odluke deluje na unapred utvrđenim ciljevima pri čemu su mogući problemi precizno definisani i formulisani. Oslanja se na kvantitativne tehnike na računaru, a negativna strana mu je zanemarivanje nesigurnosti i rizika,

• Administrativan model, menadžeri nemaju kompletne i perfektne informacije. Model je deskriptivnog karaktera. Odluke se donose u kompleksnim situacijama i ne propisuje se šta menadžer treba da radi kao klasičan model.

PROCES DONOŠENJA ODLUKA

• Donošenje odluka je misaoni proces koji ima svoj tok i koji se podvrgava određenim pravilima,

• Još 1637. godine francuski filozof i matematičar Rene Dekart je postavio 4 poznata principa formiranja toka misaonog procesa:

Proces evidencije, koristiti one podatke koji se razumom mogu proveriti,

Princip analize, svaku teškoću rasčlaniti u svrhu parcijalnog sagledavanja,

Princip sinteze, sve shvaćeno složiti tako da se dobije pojam celine i povezanosti

Princip kontrole, proveriti evidenciju, analizu i sintezu.

• U teoriji i praksi razvijen je veliki broj načina i sistema donošenja odluka,

• Hellriegel i Slocum navode sledećih sedam faza donošenja odluka:

1. Svest o problemu i dijagnoza,

2. Postavljanje ciljeva,

3. Traženje alternativnih rešenja,

4. Upoređivanje i procena alternativnih rešenja,

5. Izbor između alternativnih rešenja,

6. Implementacija izabranog rešenja,

7. Praćenje i kontrola.

• Za razliku od predhodnih autora Koontz i Weihrich tretirajući proces donošenja odluka kao suštinu planiranja, formulišu 4 njegove faze:

1. Polazne predpostavke,

2. Identifikovanje alternativa,

3. Evaulacija alternativa,

4. Izbor alternative, tj. donošenje odluke.

GENERISANJE ALTERNATIVNIH REŠENJA

• Svaki problem se može rešiti na više načina, nikada samo na jedan način,

• Nakon definisanja ciljeva traže se odgovarajući alternativni načini za ostvarenje tih ciljeva,

• Pri tome se koriste brojne tehnike stimulisanja individualne i grupne kreativnosti:

Brainstorming (moždana oluja), je jedna od najstarijih intuitivnih, kreativnih generisanja ideja.Sastoji se od: (1) formulisanja problema (2) iznošenja ideja (3) evaluacije ideja.

Morfološka analiza, polazi od toga da postoji mnoštvo parcijalnih rešenja problema među kojima se može uspostaviti veza, čak određene zakonitosti.

Sinektika, polazi od toga da se kreativnom procesu generisanja ideja posebno pogoduju asocijacije pomoću analogije.

PARCIPATIVNO GRUPNO ODLUČIVANJE

• Postoje odluke koje donosi pojedinci, a isto tako i odluke koje zahtevaju grupno odlučivanje,

• Svetski je trend da zaposleni u velikoj meri učestvuju u procesu odlučivanja,

• Grupno odlučivanje ima različite oblike:1. interaktivne grupe, najviše se javljaju u praksi (odbori, radne

grupe),2. nominalne grupe, pogodne za slučajeve rasta kreativnosti,3. Delphi grupe, pogodne za slučajeve rasta kreativnosti.

• Prednosti: „ više očiju više vidi“,• Nedostaci: su da je proces odlučivanja duži i skuplji, ije

jasno ko je odgovoran za odluku.

SISTEMI ZA PODRŠKU ODLUČIVANJU

• Složen proces odlučivanja nije moguć bez adekvatne informacione podrške,

• Mada su uvek postojali neki vidovi podrške, moderni sistem podrške se razvio tek 70- tih godina prošlog veka,

• Sredinom 80-tih godina došlo je do značajne podrške u smeru intelektualizacije podrške odlučivanju zahvaljujući ITT (informaciono – komunikacijskoj) podršci,

• Buran razvoj informatičke tehnologije u poslednje dve decenije je doprineo automatizaciji u odlučivanju,

• Bitnost informacije za odlučivanje u savremenom menadžmentu.

KONCEPT POSLOVNE INTELIGENCIJE I ODLUČIVANJE

• Poslednjih 20-tak godina razvijeni sistemi poslovne inteligencije,• U kontekstu M. pojam poslovne inteligencije omogućuje poslovnim

subjektima potpuno upravljanje informacijama i time i postizanje veće fleksibilnosti u tržišnoj utakmici,

• Koncept poslovne inteligencije pruža organizaciji mogućnost uočavanja temeljnih problema da se ista bavi uzrocima, a ne posledicama rešavanja istih:

Analizu ponašanja kupaca i dobavljača, Analizu koji su ključni kupci, dobavljači i troškovi, Gde i kod kojih kupaca nastaje poslovni rezultat, Efikasnije pregovaranje sa kupcima i dobavljačima, Analizu efikasnosti i upravljanja, Posmatranje pojedinih tržišnih segmenata,

• Lakše predviđanje budućih trendova.• Ovaj poslovni koncept se sve više primenjuje na operativnom nivou i u svakodnevnom poslovanju.