Pejzaž u slikarstvu romantizma

Suprotstavljajući se strogim akademskim formulama neoklasicizma, slikari romantizma su tragali za novim temama i novim načinima rada, obezbeđujući time potpunu slobodu stvaranja. Jedna grupa francuskih slikara,predvođenih Teodorom Rusoom (1812-1867), napušta tradicionalni način slikanja u ateljeu i počinje da radi neposredno u prirodi. Oni su 1830.god. u Barbizonu,selu nadomak šume Fontenblo, osnovali „Barbizonsku školu pejzaža“ koja je trajala skoro do 1875.god. Glavna inspiracija ovim umetnicima bila je priroda, fontenbloska šuma i njene čistine,voda i zemlja, ali i prikazi iz seoskog života. Ono što ove umetnike svrstava u romantizam,to je njihova ushićenost prirodom, njenom lepotom i pikturalnim bogatstvom. Ipak, njihov kolorit još uvek nije toliko bogat, on nas neodoljivo podseća na holandsko slikarstvo XVII veka. Svojim stilom, a naročito skučenom,zagasitom paletom boja, slikari ove škole nagovestili su pojavu realizma.Istovremeno, kao začetnici plenerističkog slikarstva, oni su izvršili snažan uticaj na evropsko slikarstvo i pripremili pojavu impresionizma.

Jedan od najvećih francuskih pejzažista XIX veka bio je Kamij Koro(1796-1875). Iako nikada nije bio stvarni član Barbizonske škole,

Koro je često bio u vezi sa ovim slikarima, a povremeno je i sam dolazio da radi na ivici šume Fontenblo. Za njega je jedini izvor slikarstva bila priroda, bilo da je reč o predelu ili živom biću. „U prirodi tražite najpre formu,zatim valere u odnosima tonova, boju i izvođenje,a sve to podređeno je osećaju koji ste iskusili“, pisao je Koro.

Putovao je u Italiju tri puta. Njegov prvi boravak u periodu od 1825. do 1828.godine predstavlja ujedno i najplodniji period stvaralaštva. Nastaju dela intenzivne svetlosti na kojima se belim, žutim i oker tonovima suprotstavljaju tamno zeleni ili smeđi: Vodoskok Mediči, Pogled na Koloseum, Papinjo, Jezero Albano... Po povratku u zemlju, boravio je jedno vreme u Fontenblou, a zatim putovao francuskim provincijama. Slika pejzaže u kojima dočarava atmosferu: jutarnju izmaglicu, isparavanje vode, predvečerje na čistinama i u šumi, sve ono što će zapravo biti svojstveno impresionistima. Sledeća dva boravka u Italiji bila su 1834-35.god. i 1843. Nakon toga sledila su putovanja po Švajcarskoj, Holandiji, Engleskoj i francuskim pokrajinama, naročito Provansi. Sa ovih putovanja doneo je mnoštvo skica na osnovu kojih je kasnije radio slike u svom ateljeu: Sećanje na Mortfonten,Rano jutro-nimfe, Grad Avr, Odmor pod vrbama, Zvonik u Dueju...Na njima prevladava difuzno osvetljenje, za razliku od slika koje su rađene u pleneru na kojima su jači kontrasti. Ipak, proučavanje valera će ostati prisutno do kraja na svakoj Koroovoj slici, dok će raspored boja slediti tek nakon njega. Pisao je „Boja je samo dopunska čar koju treba umereno koristiti....Ja pre svega volim sklad i harmoniju tonova.“

Savremenicima je Kamij Koro bio poznat po izuzetnim pejzažima. Tek nakon umetnikove smrti saznalo se da je bio isto toliko veliki i u predstavljanju ljudske figure. U njegovom ateljeu pronađene su slike intimne po karakteru na kojima su prikazane ličnosti u enterijeru : Žena u plavom, Kaluđer sa čelom, Devojka sa biserom...

Među slikarima koji predstavljaju preteče impresionizma u XIX veku izdvaja se i ime engleskog umetnika Viljema Tarnera(1775-1851). Kao i Koro, Tarner stvara atmosferu na svojim platnima, ali je u njegovom slučaju to atmosfera jarkih boja i svetlosti.

Tarner je bio školovani umetnik. Zahvaljujući ranom sazrevanju, počeo je pratiti predavanja na Kraljevskoj akademiji kada mu je bilo svega četrnaest godina. Sa dvadeset i četiri je već bio dopisni član Akademije, a od 1807. god. i redovni profesor.

U početku je najviše slikao akvarele na belom papiru i pejzaže sa likovima iz Biblije i mitologije u ulju. Težio je čistoj formi kompozicije, svetlom i prozračnom koloritu. Na njegovo formiranje presudno je uticalo putovanje u Italiju. Otkrivši jarko sunce juga, potpuno menja svoj stil i počinje da se bavi fenomenom svetlosti.

Od 1823.god. (Zaliv Baja) menja tehniku rada, tako da belu akvarel hartiju zamenjuje belim platnom, a prozračne vodene boje uljanim. Paleta postaje sve svetlija, boje intenzivije, a fabula iščezava u isključivo kolorističkoj interpretaciji motiva i atmosfere. Godine 1839. nastala je slika nazvana prvobitno Trgovci robljem koji bacaju u more mrtve i samrtnike-tajfun se bliži (poznata kao Brod s robljem ili Tajfun na moru) koja podseća na apokaliptičnu viziju- more i strašne ribe u njemu gutaju sve pred sobom, bilo da je reč o robovima ili gospodaru. Tarner se služi isključivo čistim bojama: žutom, crvenom, narandžastom, belom, ružičastom, modro-plavom i stvara pravi vatromet boja na platnu. U poslednje dve decenije života stvorio je dela zbog kojih je s pravom nazvan vizionarom novog doba. Tarner je među prvima naslikao železnicu na platnu Kiša, para i brzina (1842). Kroz kišu i oblake magle u koju se upila svetlost juri osvetljeni voz. Ovom slikom najavljen je dolazak XX veka u kome će brzina i kretanje biti jedan od fenomena kojima će se baviti umetnici. Svoja poslednja dela inspirisana Venecijom (Dolazak u Veneciju) stvara oslobođen potpuno tradicionalnog akademizma. Otkrivši punu svetlost i čistu boju kao sredstva kojima je mogao izraziti neposredni slikarski doživljaj svrstao se i u preteče impresionizma.

Savremenici su mu prebacivali da „slika obojenom parom“, kao i da „njegovi pejzaži utoliko pre liče na nešto što ništa ne predstavljaju“, ali i da je „bio kadar da vidi ceo svet u jednom oblaku ili sunčanom zraku“.