1 Pojam i struktura nauke

1.1 Pretpostavke nauke

Znanje ima više aspekata: izvori znanja, vrste znanja i modaliteti znanja. Kao i sve slične podele, i ova nije apsolutna.

Izvori znanja mogu biti laički i naučni. Laičko znanje je lokalno znanje zasnovano na ličnom ili grupnom iskustvu. Njemu pripada i rasuđivanje na osnovu zdravog razuma. Ono u velikoj meri zavisi od kulture, a može sadržati i predsudove i predrasude.

Nauka se razvila iz filozofije i njena osnovna veza sa filozofijom je ostala u filozofiji nauke. U tom procesu odvajale su se pojedine grane nauke i oblikovale kao posebna područja rada unutar dva velika osnovna skupa nauka, empirijske nauke i humanističke nauke. Po jednom ekstremnom shvatanju, one su potpuno različite i ne postoji ništa što ih spaja, po drugom, takođe ekstremnom shvatanju, postoji samo jedna, jedinstvena nauka, a fizika je njen suštinski izraz. Istina je negde na sredini, jer razlike postoje, ali nisu apsolutne. Ujedno su pojedine oblasti znanja gubile status nauke, npr. astrologija, alhemija, teologija. Razlog je što je njihov predmet istraživanja bez uporišta u empirijskim znanjima (uticaj zvezda na sudbinu), nemoguć na osnovu prirodnih zakona (perpetuum mobile, kamen mudrosti) ili neutvrdiv (duša, večni život, Sveti duh). Zamerka da ni matematika ni logika nemaju utvrdiv predmet istraživanja ne stoji, jer su to metodološke nauke koje ispituju odnose između određenih vrednosti.

Po svojim vrstama znanja mogu biti teorijska i praktična. Teorijska znanja potiču u krajnjoj liniji iz naučnog rada. Praktična znanja mogu biti ili sposobnost primene nekog teorijskog znanja, na primer sposobnost primene znanja matematike u inženjerskim poslovima ili teorije književnosti u književnim analizama, ili određene praktične veštine. U oba slučaja postoje različiti nivoi veštine, a uglavnom se operiše sa tri osnovna nivoa: početnik, napredan, profesionalan. Ako neko vlada nekom veštinom, onda on zna kako se nešto radi, a ako samo zna da nešto može da se uradi, ali ne zna kako, onda se to naziva nemim znanjem i ne spada u veštine.

Modaliteti znanja su određeni odgovorima na pitanja šta zaista znam, kako znam da to znam, na koji način to znam, kako sam saznala, da li samo ja to znam, mogu li biti sigurna da to zaista znam...

Cilj nauke je, u načelu, otkriće nepoznatog znanja, ona, po pravilu, operiše naučnim teorijskim znanjima i u empirijskim ili nomotetičkim naukama teži objašnjenju uzročno-posledičnih odnosa, a u humanističkim ili ideografskim naukama razumevanju. Međutim, nije svaka tvrdnja o uzročno-posledičnim vezama objašnjenje. Tvrdnja „Ako čitate više na stranom jeziku, bolje ćete naučiti taj jezik“ važi samo u slučaju leksički, gramatički, stilski i pragmatički variranih tekstova, a ako se često čitaju berzanski izveštaji ili matematički tekstovi sa ograničenom leksikom i gramatikom, ta tvrdnja nije tačna. Isto tako tvrdnja „Ako spustite cene, porašće prodaja“ nije nužno objašnjenje uzročno-posledičnih odnosa, jer cena nije jedini element koji reguliše prodaju.

Ishodište nauke je u postavljanju relevantnih pitanja. Do njih možemo stići iskustvom, čitanjem, posmatranjem drugih, logičkim razmišljanjem i drugim naučno prihvatljivim putevima, ali se ne retko do otkrića novih znanja dolazi i čistom slučajnošću, onim što je nekada nazivano „eureka“, a danas se često naziva „bingo načelom“ (npr. otkriće penicilina je bila čista slučajnost). Naime, ono što će se pitati i

način na koji će se pitanje postaviti određeno je našim prethodnim znanjima, ali ujedno određuje i kako ćemo tragati za odgovorom.

U stručnoj literaturi ponekad se navode dve rečenice kao primer kako se pitanjem ujedno određuje odgovor. Naime, jedan sveštenik, inače strastan pušač, imao je kao premisu da je dobro moliti se, ali je želeo da zna da li se istovremeno može i moliti i pušiti. Zato se obratio višim crkvenim organima. Problem je bio kako da postavi pitanje da bi dobio željeni odgovor. Ako postavi pitanje Da li je dozvoljeno pušiti za vreme molitve? odgovor će uvek biti negativan. Molitva je sveti čin i ona ne sme biti ničim ometana. Ako pak postavi pitanje Da li je dobro pomoliti se dok čovek puši? odgovor će uvek biti pozitivan, jer prekida pušenje da bi se posvetio jednom svetom činu.

Ali iako je postavljanje pravih pitanja ključ naučnog rada, ne treba zaboraviti da ono što je pre 150 godina bilo naučni problem, danas više nije, da ono što je pre 30 godina bilo prihvatljivo, danas više nije. Na primer, rekonstrukcija praindoevropskog jezika bila je u drugoj polovini 19. stoleća često raspravljana tema, danas se time niko više ne bavi, a koliko je eugenika bila široko prihvaćena u naučnim krugovima između dva svetska rata, toliko je danas neprihvatljiva. Isto tako, pojedina otkrića i izumi nisu uvek prihvatani u vremenu u kome su se javljali. Na primer, danski naučnik Ørsted je 1820. godine objasnio magnetizam, ali je Faraday nazvan šarlatanom kadxa je 1831. primenio elektromagnetizam, Röntgen je optužen za prevaru kada je objavio svoj izum korišćenja rentgenskih zrakova, Edisona su kolege ismevale zbog sijalice, a u časopisu Scientific American piše 1906. godine, dve godine pošto su braća Wright konstruisala prvi avion, da je to smešan izum.

Drugim rečima, koliko god nauka bila proces u kome se teži poboljšanju kvaliteta ljudskog znanja, ona nije samo racionalan već i osećajan proces u kome se mogu preplitati različiti interesi. Ponekad naučnim radom upravljaju isključivo saznajni interesi, ponekad pretežu komercijalni interesi, nekad mu okvire nameću grupni interesi ili institucionalna kultura, često se u radu javlja konformizam oličen u želji da se istražuje ono što je nekonfliktno, lični interesi u vidu karijere i zarade ne retko određuju izbor samog predmeta istraživanja, a nije zanemarljiv ni uticaj pojedinog istraživanja ili naučne institucije da ograniči svoj zabran i nikoga u njena ne pušta.

1.2 Istorija nauke

Pod naučnim radom se danas podrazumevaju istraživanja koja stvaraju nova znanja, razvijaju postojeća ili ih opovrgavaju, ali je to usmerenje na novo i originalno relativno novijeg datuma. U antičkom dobu je znanje (grčki: episteme) smatrano nužno istinitim i odnosilo se samo na objekte koji su bili opšti i nepromenljivi. Tokom renesanse Sveto pismo je, u nekom od vidova u kojima je postojalo, tumačeno kao jedini pravi izvor vere i time ujedno i objašnjenje sveta, a nauka je se temeljila na Aristotelovim poimanjima sveta. Nauka je sve do 17. stoleća, u nekim disciplinama i duže, izjednačavana za učenošću, to jest zbirom postojećih znanja koja su se mogla usvojiti, a time bi neko postao učen ili naučnik (francuski: savant). U srednjem veku i tokom renesanse taj statični oblik učenosti bio je preovlađujući ideal znanja. Inovacije su vezivane za tehnološki napredak (kompas, štampa, mehanički sat, barut), koji nije smatran predmetom nauke.

Ideja o napretku kroz stvaranje novog znanja razvila se tek sa prirodnonaučnom revolucijom u 17. stoleću i polako se širila ka drugim oblastima. Ideal o stalnom

naučnom napretku i dalje je uglavnom vezan za prirodne nauke, a u humanističkim naukama je još uvek predmet sporenja.

Prirodnonaučna revolucija, otprilike od Galileja preko Keplera do Newtona, dakle oko 1590-1700) predstavljala je radikalan raskid sa dotadašnjim shvatanjem nauke: René Decartes i Francis Bacon uvode naučni metod istraživanja, prvi matematiku, potonji eksperiment i induktivno zaključivanje. To novo shvatanje se vremenom polako prenosilo i na humanističke i društvene nauke koje su još uvek bile tek u povoju. Revolucija nije bila i saznajna i institucionalna jer su tada osnovana prva naučna društva i pokrenuti prvi časopisi. Ipak, sve do pred kraj 18. stoleća nauka je još uvek predmet amaterskog bavljenje i u velikoj meri služi za zabavu po plemićkim i građanskim salonima.

Tek u 19. stoleću niz novih grana nauke postaju akademski predmeti, a nauka se profesionalizuje. Engleska reč scientist, koja danas označava naučnika u empirijskim naukama, konstruisana je tek 1833. godine kao oznaka za nekog ko se ne samo bavi naukom (tj. jeste natural philosopher) već i živi od toga. Skandinavska reč za nauku, videskab/vitenskap/vetenskap, izvedena je od donjonemačke reči wetenskap, od weten, znati. U danskom jeziku, reč videnskab se javlja početkom 18. stoleća, videnskabelig, naučno, oko 1790, ali reč videnskabsmand, naučnik, tek oko 1850. godine, u švedskom se vetenskap javlja već oko 1620. godine, ali vetenskaplig, naučno, 1796. godine, a vetenskapsman tek 1811. U srpskohrvatskom jeziku, po sedmom tomu Rečnika Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti iz 1911-16. godine reč naučnik definisana je kao naučen, učen, savetnik i učitelj, ali nema savremenog značenja te reči, u Rečniku književnog i narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti, ona postoji samo u savremenom značenju i, sudeći po ekscerpiranim tekstovima, to značenje dobija tek u 20. stoleću.

Proces profesionalizacije nauke nije bio jednak u svim naukama i svim zemljama. U prirodnim naukama je u razvijenim zemljama bio uglavnom uspostavljen već negde oko 1840. godine, u humanističkim naukama nekih pedesetak godina kasnije, a u društvenim naukama uglavnom tek u 20. stoleću. U tom smislu nauka je prilično mlada institucija.

Deo te profesionalizacije bilo je i osnivanje akademija nauka. Reč akademija je ishodišno bio naziv vrta sa gimnazijom (mestom za vežbe) u Atini posvećenom atinskom junaku Akademosu, a u kome je bila smeštena Platonova filozofska škola. Njegova škola je, sa izvesnim prekidima, radila između 387. godine p.n.e. i 529. godine n.e. Aleksandrijsku akademiju ili Museion osnovao je 280. godine p.n.e. Ptolemaios 2. kao školu za naučnike, neku vrstu univerziteta i stecišta naučnika iz tadašnjih sredozemnih zemalja. Ona je kasnije na izvestan način postala uzor za pozniaj učena društva.

U srednjem veku su trubadurski esnafi bili početak književnih akademija. Neposredan nastavak tih esnafa još uvek postoji u Francuskoj u Académie des jeux floraux (osnovana 1694). Tokom 15. i 16. stoleća osnovan je niz akademija po uzoru na antičke filozofske škole, a najčuvenija je bila Accademia platonica u Firenzi, koju je 1442. godine osnovao Cosimo de' Medici.

U početku, ta reč je označavala skup naučnika i umetnika, i u tom značenju označava i Srpsku akademiju nauka i umetnika, ali je danas uobičajen naziv sa učena društva koja okupljaju samo naučnike.

U novije vreme se pod akademijama podrazumevaju pre svega književna i učena društva, osnivana u skladu sa konstituisanjem nacionalnih jezika i moderne nauke. Uzor

je italijanska Accademia della Crusca, koja je izdala italijanski rečnik, i Accademia delle scienze u Torinu, koja je bila matematičko-prirodnonaučna akademija. Posebno ej bila značajna Accademia del Cimento u Firenze, osnovana 1657. godine iako je radila samo deset godina, jer je postavila kao cilj unapređenje eksperimentalnih istraživanja. Kao posledica širenja renesansne kulture po zapadnoj i severnoj Evropi i sa oblikovanjem nacionalnih država u nizu zemalja su osnovane nacionalne akademije, a najveći uticaj su imale u 17. stoleću i Francuskoj i Engleskoj. Richelieu je osnovao Académie française, a The Royal Society, koja od 1663. ima sedište u Londonu, zauzela je središnje mesto u matematici i prirodnim naukama sa članovima među kojima je bio i Isac Newton. Osim toga, pokrenula je i jedan od prvih naučnih časopisa, Philosophical Transactions. Jasno inspirisano engleskim uzorima jeste američko Philosophical Society, koje je 1743. godine osnovao Benjamin Franklin. Najčuvenija nemačka akademija je bila Preussische Akademie der Wissenschaften koju je Fridrich 1. osnovao 1700. godine u Berlin pod nazivom Societas Regia Scientiarum i podelo je na dva odeljenja, matematičko-fizičko i istorijsko-filozofsko, što je kasnije poslužilo kao uzor mnogim drugim akademijama. U Rusiji je prva akademija nauka osnovana 1725. godine sa sedištem u Moskvi.

Akademije nauka su veoma različite, od tipično zapadnoevropskih koje su više naučna društva sa relativno skromnim sredstvima do bivših istočnoevropskih sa sopstvenim istraživačkim institutima i znatnim sredstvima. SANU je do drugog svetskog rata bila više nalik prvoj grupi, zatim nekih dvadesetak godina više nalik drugoj grupi, a danas se nalazi negde na sredokraći, ali opet bliža prvoj grupi.

Akademije nauka sarađuju uglavnom preko Union Académique Internationale (UAI) za humanističke nauke i preko International Council of Scientific Unions (CSU) za prirodno-naučne discipline ili pak preko neposredne interakademijske saradnje kakav je, recimo, slučaj sa saradnjom između SANU i Kraljevske akademije za književnost, istoriju i starine.

U Skandinaviji je, posebno u Danskoj i Švedskoj, tokom 18. stoleća osnovan niz učenih društava prema francuskim i nemačkim uzorima i akademije su time dobila ne baš mali značaj za više obrazovanje. Kraljevsko dansko naučno društvo osnovano je 1742. godine, u Uppsali su 1710. i Göteborgu 1753. osnovana učena društva, a u Stockholmu 1753. Kraljevske akademije za književnost, istoriju i starine. Najpoznatija je Švedska akademija koju je 1786. godine osnovao Gustav 3. i koja ima 18 članova, poznatih kao „osamnaestororo“, u čijoj je sadašnjoj nadležnosti izdavanje rečnika i pravopisa švedskog jezika i dodela Nobelove nagrade za književnost. U Norveškoj je 1760. godine u Trondheimu osnovana Kraljevsko norveško naučno društvo, prvobitno pod nazivom Triondheimsko društvo, Norveška akademija nauka u Oslu osnovana je 1857. godine, Norveška akademija za jezik i književnosti osnovana je 1853. godine, a Norveška akademija tehničkih nauka u Trondheimu osnovana je 1955. godine.

Danska Kongelige Danske Videnskabernes Selskab (1742), København; Akademiet for de tekniske Videnskaber (1937), Lyngby

Finska Suomen Akatemia (Finlands Akademi, 1947/1970, Helsinki; Societas Scientiarum Fennica (Finska Vetenskaps-Societeten,1838), Helsinki

Island Vísindafélag Íslendinga (1918), ReykjavíkNorveška Det Kongelige Norske Videnskabers Selskab (1760), Trondheim; Det Norske

Videnskabs-Akademi (1857), Oslo; Norges tekniske vitenskapsakademi

(1955), TrondheimŠvedska Svenska Akademien (1786), Stockholm; Kungl. vitterhets-, historie- och

antikvitetsakademien (1753), Stockholm; Kungl. Vetenskapsakademien (1739), Stockholm; Kungl. Vetenskaps- och Vitterhets-Samhället i Göteborg (1778)

Kada je opisani razvoj nauke uzeo maha, bio je skoro eksplozivan. Britansko-američki prirodnjak i istoričar nauke Derek J. de Solla Price je 1964. godine objavio knjigu Little Science, Big Science u kojoj je izneo rezultate svojih istraživanja po kojima je potrebno oko 15 godina za dupliranje broja naučnika, oko 50 godina za dupliranje broja univerzitete, oko 20 godina za dupliranje važnih otkrića, oko 15 godina za dupliranje broja naučnih časopise i, na primer, oko 10 godina za dupliranje broj objavljenih radova iz eksperimentalne psihologije. Tako, dok je sredinom 17. stoleća postojalo svega nekoliko aktivnih naučnika, u SAD je oko 1800. godine bilo oko 1.000 naučnika, oko 1850. godine oko 10.000, oko 1900. godine oko 100.000, a danas ih ima preko jednog miliona.

Poslednjih godina, taj razvoj se preselio iz razvijenih zemalja u zemlej u razvoju. Po podacima UNESCOvog Zavoda za statistiku (Unesco Institute for Statistics) između 2002. i 2007. godine u svetu je broj naučnika porastao sa 5,8 miliona u 2002. godini na 7,1 milion u 2007. godini, ali je pri tome broj naučnika u zemljama u razvoju porastao za 56 procenata, a u razvijenim zemljama samo za 9 procenata. Najviši rast je bio u Aziji, posebno u Kini, tako da danas svaki peti naučnik na svetu živi i radi u Kini. U ovom prvom desetleću novog milenijuma živi oko 90 procenata svih naučnika koji su ikada živeli na svetu, mada danas živi samo oko jedne dvadesetine svih ljudi koji su ikada živeli. Ali se jedna stvar nije podjednako temeljito izmenila, jer i dalje pretežan deo toga broja, posebno u prirodnim i tehničkim naukama, čine naučnici, a ne naučnice, mada broj naučnica stalno raste. Sa tim promenama u polnoj raspodeli došlo je i do niza promena u fokusu istraživanja u društvenim i humanističkim naukama i tumačenju rezultata tih istraživanja.

Taj rast naučnika praćen je i rastom naučnih radova i danas se rado govori o informacionoj eksploziji. Najstariji časopisi počeli su da se izdaju početkom 17. stoleća u Francuskoj i Nemačkoj, a francuski časopis Journal des Savants, pokrenut 1665. godine, postao je uzor mnogim poznijim časopisima književnog naučnog karaktera. Oko 1750. bilo je u Evropi svega desetak časopisa, oko 1850. godine taj broj je već narastao na oko 1.000, oko 1990. godine u svetu je izlazilo između 60.000 i 90.000 naučnih časopisa i taj se rast nastavio u sledećim godinama.

Sa porastom broja naučnika i broja časopisa raste i broj objavljenih radova, pa je tako, na primer, do oko 1990. godine bilo objavljeno već preko 25.000 naučnih tekstova samo o Shakespearovoj drami Hamlet. Sporiji rast je bio zabeležen u broju odbranjenih doktorata kao osnovnih naučnih radova. Tako je, opet na primer, do oko 1970. godine godišnje branjeno oko 1.000 doktorata iz fizike i od tada se taj broj nije menja mnogo sve do uvođenja doktorskih studija po Bolonjskoj deklaraciji, kada je broj doktorata opet počeo da raste.

Promene u nauci tokom 20. stoleća pokazale su se veoma značajnim na mnogo načina. Dok su metodološke i epistemološke osnove prirodnih nauka ostale manje-više nepromenjene od kraja 17. stoleća, u humanističkim i društvenim naukama su promene

bile ogromne sa čestim smenama naučnih paradigmi. Osim toga, društveni uslovi u kojima su radila istraživanja često su se i jako menjali, posebno u prirodnim naukama važnim za razvoj privrede i vojnu primenu, ali i kada je reč o naukama sa jakom aksiološkom osnovom, a to znači praktičnom svim društvenim i humanističkim naukama.

Naravno, taj proces razvoja nauke nije ni u jednom trenutku bio neproblematičan i ponekad je trebalo mnogo vremena da se neko otkriće odbaci kao nenaučno ili prihvati kao naučno.

Primer za prvo je takozvani piltdaunski čovek, Eoanthropus dawsoni, Amater Charles Dawson je 1912. godine u mestu Piltdown u južnoj Engleskoj pronašaofosil nepoznatog pračoveka i to je prihvaćeno kao dokaz tada važeće teorije da se čljudski mozak rano razvio u istoriji čoveka. Mnogi sumnjali u taj nalaz, ali je tek 1955. godine modernim metodama datiranja utvrđeno da je nalaz krivotvoren spajanjem ljudske lobanje i čeljusti orangutana, koji su zatim obojeni da bi delovali staro. Primer za drugo je teorija o kretanju kontinenata nemačkog meteorologa i astronoma Alfreda Wegenera iz 1915. godine, koja je desetlećima osporavana da bi zatim razni naučnici kroz niz radova utvrdili i kretanje kontinenata i pomeranje magnetskog pola, pa je najzad, u periodu od 1966. do oko 1972. godine konačno prihvaćena, daleko nakon njegove smrti. A to ni iz daleka nisu jedini slučajevi, od prirodnih nauka preko medicine do antropologije.

Tokom istorije nauke mogu se izlučiti dva osnovna toka, jedan u kome znanja ima vrednost samo po sebi i jedan u kome znanje ima instrumentalnu ulogu.

Prvi tok ima ishodište u Aristotelovom shvatanju iz Metafizike da ljudi prirodno teže znanju, a da ono ima vrednost po sebi. Na njemu se temelji klasično shvatanje obrazovanja, čiji je cilj ne samo prenošenje određenih znanja nego i oblikovanje ličnosti, odnosno vaspitanje1. Takvo shvatanje obrazovanja imalo je i ima svoje najjače uporište u humanističkim naukama, ali se danas sve više potiskuje u obrazovnom sistemu uopšte pa tako i u univerzitetskom obrazovanju.

Drugi tok ima svoje ishodište u stavu Francisa Bacona da je bitna korisnost znanja, odnosno mogućnost da se znanje upotrebi za rešavanje konkretnih problema. Njegovo shvatanje je dugo bila samo ideja, ali je vremenom dobilo tri jasne posledice.

Prva je bila sve jače poverenje u nauku koje dobija poseban podsticaj organizovanjem svetske izložbe u Londonu 1851. godine, kada se stvara osnov za jaku veru u tehnološki i etički napredak čovečanstva koji će proisteći iz nauke. Ta vera u napredak se iza toga javljala u naletima; u periodima mirnog razvoja je jačala, a nakon tehnološki sve delotvornijeg ubijanja ljudi u ratovima, razvoja i upotrebe atomske bombe, genocida, eksperimenata na ljudima, ekoloških katastrofa i drugih mračnijih strana naučnog razvoja, ta vera je opadala i ponekad prelazila u čistu skepsu. Kada je finsko-švedski filozof nauke Georg Henrik von Wright u svojoj knjizi Vetenskapen och förnuftet : ett försök till orientering iz 1986. ukazao na sve manjkavosti i opasnosti slepe vere u napredak, doživeo je izuzetno oštre napade, a svoja dalja razmišljanja izneo je u knjizi Myten om framsteget : tankar 1987-1992 : med en intellektuell självbiografi iz 1993, kojoj je još jasnije pokazao koliko je opasno imati slepo poverenje u pravolinijski napredak čovečanstva zasnovan, između ostalog, na nauci. Grubo rečeno, ako su nekada istoričari i književnici gajili omiljeni mit o zlatnom dobu naroda u nekoj dalekoj prošlosti, on je od sredine 19. stoleća zamenjen mitom o napretku u neko zlatno buduće

1 U skandinavskim jezicima reči dannelse, danning, bildning označavaju obrazovanje i vaspitanje, a reči utdannelse, utdanning, utbildning samo obrazovanje, dakle prenošenje znanja.

doba zasnovano na nauci, samo što ga više ne propagiraju pisci naučne fantastike nego političari, privrednici i ne baš malobrojni naučnici. Rezultat je rast skeptičnosti prema racionalnosti i početak novog gubljenja poverenja u nauku i naučnike.

Druga posledica je bila sve jače nastojanje da se rezultati naučnog rada pretoče u tehnološke izume. Od starog veka pa do Baconovog doba u Evropi su primenjene u proizvodnji, gradnji i ratovanju mnoge inovacije praktične prirode, neke smišljene na njenom tlu, neke preuzete od Arabljana ili uvezene iz Kine, neke zasnovane na radu zanatlija, a neke razvijene u manastirima. Ali krajem 19. i početkom 20. stoleća razvoj industrije i prirodnih nauka pružio je do tada neslućene mogućnosti primene naučnih rezltata, i 1911. godine osnovano je u Berlinu Društvo cara Wilhelma za unapređenje nauke (Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft zur Förderung der Wissenschaften), prva evropska institucija koja je sistematski radila na pokušajima da se naučna saznanja pretoče u korisnu industrijsku proizvodnju u trenutku kada je tehnički napredak u procesu industrijalizacije omogućavao znatno šire korišćenje naučnih rezultata, a ratne pripreme bile sve ubrzanije. Za Nemačkom su ubrzo krenule i druge zemlje. Ako posmatramo taj razvoj od druge polovine 19. stoleća do danas, možemo videti sledeće faze: Kraj 19. stoleća je doba mehanike i mašina, prva polovina 20. stoleća je doba fizika i hemija i proizvoda zasnovanih na njima, kraj 20. stoleća je doba elektronike i na njoj zasnovanih kompjutera i informacione tehnologije, a poslednje godine prošlog i prvo desetleće ovog stoleća u znaku je genetike i na njoj zasnovane biotehnologije u kojoj se polako brišu razlike između hemije, farmakologije, biologije, proizvodnje hrane i delimice medicine.

To pragmatičko stanovište danas sve više preovlađuje, posebno u empirijskim i delimice društvenim naukama, a širi se na račun prethodnog stanovišta i u humanističkim naukama pod pritiskom koji dolazi spolja, iz politike i privrede. Reč je pre svega o tehnološkoj koristi, odnosno mogućnosti da se rezultati istraživanja komercijalizuju. Koliko će ta korisnost moći da se ostvari zavisi od pojedinih grana nauke, ali ni u prirodnim ili tehničkim naukama put ne vodi uvek pravolinijski od otkrivanja nekih novih znanja do njihove tehnološke primene.

Treća posledica je unutarnja reorganizacija naučnog rada. I u empirijskim i u humanističkim naukama individualan naučni rad je bio ne samo uobičajen nego i poželjan, jer se merio, vrednovao i poštovao individualan i originalan doprinos. Međutim, usložnjavanje naučnih problema i novi problemi, sve složenija oprema koja je bila potrebna za njihovo rešavanje i pojava interdisciplinarnih istraživanja, posebno u prirodnim i tehničkim naukama, vremenom su doveli, recimo, industrijalizovane nauke, kada se rade veliki kolektivni projekti, ponekad čak sa učešćem više stotina ljudi, kada velike grupe naučnika imaju jedan zajednički cilj. Individualan rad se polako potiskuje ka marginama tzv. velike nauke, one čiji su rezultati lako ili brzo primenljivi u privredi i vojsci. Poslednji zabran individualnog rada ostaju humanističke nauke i određene društvene nauke.

1.3 Nauka u društvu

1.3.1 Koncepcije univerziteta

Nauka ima različite funkcije u društvu. Njena instrumentalna funkcija je da omogući postizanje određenih dobara u društvu, ali treba voditi računa da svaki novi izum zasnovan na nekom novom otkriću može, uz dobre, da ima i negativne strane; tako je, na

primer, izum kompjuterskog sloga praktično uništio proizvodnju slova i radnike slovoslagače. Kritička funkcija nauke je da kritički preispituje društvo, društvene okolnosti i samu sebe. Saznanja niza društvenih i humanističkih nauka, na primer feminologije, u velikoj su meri promenile našu predstavu o svetu tokom poslednjih desetleća, a kombinovana sa saznanjima na primer genetike i evolucione teorije naše poimanje i sveta i nas samih. Kulturna funkcija nauke ogleda se u tome što ona utiče na naše delanje, stavove, vrednosti, izbore, prioritete, veru, svetonazor i niz drugih odnosa prema svetu oko nas i nama samim u domenu kulture u širem smislu te reči.

Nauka utiče preko institucija, po prvilu naučnih instituta, u kojima se zaposleni bave samo naukom, i univerziteta i visokih škola, na kojima se zaposleni bave i nastavom i naukom. Univerzitet je veoma složena i po svojim osnovnim odlikama jedinstvena društvena institucija koja se bitno razlikuje od svih drugih društvenih institucija. Poslednjih petnaestak godina najčešće se govori o univerzitetu kao instituciji koja proizvodi znanje i nudi ga na tržištu obrazovnih usluga. Međutim, proizvodnja znanja, ako prihvatimo tu terminologiju, samo je polovina rada univerzitet, jer on to znanje u vidu naučnih rezultata koristi kao sredstvo za proizvodnju visokokvalifikovane radne snage. Poređenjem upravo tog ključnog proizvoda sa svim drugim proizvodima može se pokazati koliko je univerzitet poseban.

Svaki proizvod (roba) ima određene osobine od kojih su u ovom kontekstu bitne dve. Prva je da su svi proizvodi po pravilu jednonamenski, neprilagodljivi i potrošni. Uzmimo kao primer jednu čašu. Ona može poslužiti kao pritiskač za hartiju ili posuda za cveće, ali je njena osnovna namena da bude čaša iz koje se pije, ona se teško može ili se uopšte ne može prilagoditi za bilo kakvu drugu namenu, a vremenom se troši i postaje neupotrebljiva. U principu, što je proizvod složeniji, utoliko ga je teže i skuplje prilagođavati i utoliko ima veću tendenciju da se kvari, troši ili zastareva. Nasuprot tome, akademski obrazovana radna snaga je višenamenski „proizvod”, takvi ljudi mogu obavljati niz različitih poslova (jedan diplomirani istoričar može biti nastavnik, arhivar, kustos, redaktor, novinar i tako dalje, jedan elektroinženjer može biti projektant, rukovodilac pogona, kontrolor i tako dalje), oni se lako usavršavaju i samoobrazuju, fleksibilni su i mogu se i po više puta tokom života prekvalifikovati uz relativno mala ulaganja, funkcionišu celog radnog veka i u praktično svim poslovima postaju sve bolji što se više koriste, a posebno ako rade najsloženije poslove. Konačno, ali ne najmanje važno, oni smišljaju skoro sve druge proizvode. Druga je da su naučni rezultati postignuti u visokoškolskoj nauci neposredna ili posredna osnova za razvoj skoro svih materijalnih i, u ogromnoj meri, i duhovnih proizvoda jednog društva.

Da bi se razumelo savremeno stanje univerziteta i nauke koja se obavlja na njemu valja pogledati koje su konkurentne koncepcije univerziteta tokom istorije: humboltovska, funkcionalistička, racionalistička i merkantilistička.

Humboltovska koncepcija univerziteta2

Najstarija i još uvek aktuelna ideja univerziteta jeste idealističko humboltovsko poimanje koje, sa ishodištem u starom univerzitetu, stavlja težište na akademske slobode: univerzitet mora imati institucionalnu samoupravu koja garantuje slobodu nastave, učenja i nauke (Lehrfreiheit, Lernfreiheit, Freiheit der Wissenschaft), između nastave i nauke

2 Tako je nazvana po Wilhelmu von Humboldtu (1767-1835), nemačkom činovniku i učenjaku.

mora postojati jedinstvo, nauka je sama sebi cilj, a država mora biti garant očuvanja takve samouprave i takve uloge univerziteta i od unutarnjih i od spoljnih pretnji unutar univerzitetskog sistema koga finansira i kontroliše država. Država treba da se meša u rad univerziteta samo onda kad je to nužno da bi se osigurala sloboda nastave i nauke. Univerzitet je zasnovan na katedrama kao osnovnom vidu organizacije, teži individualizmu u pristupu nastavi i nauci i tradicionalno je usmeren ka humanističkim naukama kao uzoru. Takva ideja univerziteta je nastala u vremenu u kome je univerzitet proizvodio činovnike za državnu službu. Činovnici su inače tokom prošlog stoleća sve više bili poreklom iz građanske klase i njima je bilo veoma bitno da novi činovnici budu deo iste tradicije i da budu što bolje osposobljeni za svoj posao.

Taj tip shvatanja univerziteta bio je i ostao karakterističan za evropsku tradiciju i pre svega humanističke nauke. U toj fazi, univerzitet se još uvek ne vezuje jače za druge potrebe društva, jer pokretačka snaga prošloga stoleća u privredi jesu inovacije u mašinskoj industriji i nove preduzetne ideje, a one se oblikuju u najvećoj meri van univerziteta. Međutim, te inovacije čine osnovu stvaranja tehničkih fakulteta i tehničkih univerziteta, jer potreba da se na razini visokog školstva obrazuju stručnjaci za industriju vrlo brzo postaje nužnost. Taj tip shvatanja univerziteta ujedno je oblikovao i najranije misli o univerzitetu u Srbiji i ostao dominantan u našim poimanjima univerziteta sve negde do sredine šezdesetih godina prošlog stoleća.

U tom shvatanju cilj univerziteta je da postavlja pitanja i traži odgovore. Potreba očuvanja samouprave univerziteta opravdava se time da traganje za znanjem kroz slobodu nastave, učenja i nauke ima sopstvenu kulturnu vrednost koja se ne može svesti ni na što drugo do samu sebe, a istovremeno ima ogroman značaj kao proizvođač kritičke misli u društvu koja je nužan preduslov razvoja društva uopšte.

Funkcionalistička koncepcija univerziteta

U prvoj polovini ovog stoleća razvija se ono poimanje univerziteta koje je kasnije nazvano funkcionalističkim. To poimanje je zasnovano na saznanjima stečenim u analizama razvoja severnoameričkih univerziteta. U toj tradiciji univerzitet se shvata kao jedan od kulturnih podsistema društva koji zadovoljava njegove određene potrebe, a to podrazumeva raznovrsnost univerziteta u društvima sa različitim vrstama socijalne diferencijacije i stratifikacije, raznovrsnost njihove organizacije, raznovrsnost vlasništva nad univerzitetima, načina rada, odnosa između nastave i nauke i tako dalje. Zadatak države je pre svega da obezbedi okvirne uslove u kojima univerzitet može da ostvari te svoje uloge i time bude otvoren i sposoban za konkurenciju. Sam univerzitet je zasnovan na relativno egalitarno organizovanim institutima i kolektivnim oblicima rada. Nastavno i naučno težište je na prirodim i tehničkim naukama.

Takvo poimanje univerziteta odgovara naglom razvoju privrednih aktivnosti zasnovanih na dostignućima pre svega hemije i fizike kao nosećim granama nauke u prvoj polovini prošlog stoleća sa kompjuterskom i informatičkom tehnologijom na njegovom kraju kao krunom toga razvoja i jasnim profilisanjem biologije kao one nauke koja će biti noseća poluga razvoja u dolazećem periodu. Istovremeno su mu jak zamah dala istraživanja za potrebe vojnoindustrijskog kompleksa.

Kod nas je ta ideja postala bitna u periodu 1945-65. S jedne strane su društvu bili potrebni visokoškolski obrazovani stručnjaci za skoro sve oblasti tokom tada veoma brzog privrednog razvoja, pre svega teške industrije i građevinarstva u civilnom sektoru i

vojne industrije – poznate su tadašnje „krađe i prekrađe” tehničkih stručnjaka između vojske i civilnog sektora – ali i stručnjaci za potrebe naglo proširene školske i zdravstvene mreže. S druge strane su, u uslovima promenljivih spoljnopolitičkih prilika i veza, bili potrebni brzi i delotvorni naučni rezultati. Tada je kopiran sovjetski model smeštanja obrazovanja na univerzitet, osnovnih istraživanja u naučne institute pri akademijama nauka, a primenjenih i razvojnih istraživanja u institute u privredi i vojsci. Taj model je kasnije delimice napušten vraćanjem dela nauke na univerzitet. To je, u istoriji univerziteta na našem tlu, period jake interne ekspanzije uz istovremeno pomeranje težišta sa humanističkih ka tehničkim, biomedicinskim i biotehničkim naukama, pri čemu društvene nauke ostaju isporučioci ideologije.

U takvom shvatanju, cilj univerziteta je da proizvodi alate za nastavni i naučni rad i pruža društvu upotrebive stručnjake i primenljive naučne rezultate. Potreba očuvanja samouprave univerziteta opravdava se time da traganje za znanjem zarad samog znanja tokom vremena često daje više upotrebivih rezultata nego problemski usmerena primenjena istraživanja.

Racionalistička koncepcija univerziteta

Negde tokom tridesetih godina ovog stoleća počinje da se oblikuje racionalističko poimanje univerziteta. Ono je zasnovano na pretpostavci da je neplansko obrazovanje i istraživanje arčenje društvenih resursa. U toj perspektivi, i nauka i na nauci zasnovano obrazovanje imaju ulogu bitnog činioca proizvodnje. Visokoškolsko obrazovanje i nauka jesu, u njemu, sredstvo za rešavanje socijalnih, političkih i ekonomskih problema. U tome se najjasnije očituje njegov utilitarizam. Zastupnici toga shvatanja smatraju da univerzitet treba podrediti političkom upravljanju kako bi poslužio ostvarivanju viših političkih ciljeva i zato su skloni smanjenju samouprave univerziteta. Rad univerziteta se usmerava prvenstveno dodelom sredstava za nastavu i nauku.

U tom shvatanju cilj univerziteta je da opslužuje potrebe društvenog inženjeringa. On se, karakteristično, razvija pre svega kroz ideje o primeni društvenih i tehničkih nauka, delimice biomedicinskih i biotehničkih. Nalazimo ga u odnosu pre svega američke države prema davanjima za vojna i svemirska istraživanja, zatim u ulozi koju su počev od tridesetih godina skandinavski socijaldemokrati davali stručnjacima u procesu izgradnje države socijalne sigurnosti, u upravljanju univerzitetima u Švedskoj tokom 50-tih i 60-tih, u savremenim reformama univerziteta u Skandinaviji i u upravljanju tehničkim naukama u bivšim istočnoevropskim državama.

Kod nas je taj tip shvatanja bio u fazi oblikovanja sredinom šezdesetih godina, ali su politička i, pre svega, privredna situacija koja je tada pogodovala njegovom razvoju, počeli da se menjaju. U to vreme se privredni rast bitno usporava, razvoj se sa teške industrije polako preusmerava na proizvodnju robe široke potrošnje, turizam, uslužne delatnosti i, uopšte, tercijarnom sektoru, privredna reforma se pokreće pa zaustavlja iz političkih razloga, selo se kreće ka mehanizaciji i modernizaciji u proizvodnji uz ubrzanu migraciju ka gradovima, u zemlji stasaju brojne posleratne generacije, nezaposlenost raste i ne može da se reši samo izvozom radne snage, a u političkom sistemu se ubrzano prelazi na veoma složeno samoupravljanje.

Sve to zahteva znatno prestrukturiranje univerziteta. On dobija niz novih uloga u proizvodnji radne snage za potrebe privrede i državne uprave: usložnjavanjem samoupravljanja drastično rastu potrebe za ekonomistima i pravnicima, spoljna trgovina i

turizam zahtevaju poznavaoce jezika, za industriju robe široke potrošnje, jačanje drumskog i vazdušnog saobraćaja, razvoj telekomunikacija i, uopšte, nove tehnologije potrebni su brojni novi inženjeri i tako dalje. Univerzitet se zato širi i apsolutno i relativno. Međutim, umesto da ta faza razvoja, bez obzira kolika bila njena materijalna utemeljenost u privrednom razvoju, bude iskorišćena kao sredstvo za kritičko preispitivanje ukupnog razvoja i univerzitet dobije ulogu razvojnog resursa, univerzitet, iz političkih razloga o kojima će kasnije biti više reči, dobija tri nove uloge.

Prvo, univerzitet mora da primi sve veći broj mladih iz prvih poratnih generacija, što ga pretvara u instituciju masovnog visokoškolskog obrazovanja, ali ne zato što su društvu potrebni stručnjaci, što se u znatnoj meri događa u zapadnim zemljama, već zato što je iz političkih razloga potrebno da se nezaposlena omladina negde smesti za izvesno vreme. Drugo, univerzitet dobija važnu ulogu u regionalnom razvoju po zamisli da bude motor inovacija i modernizacije, pa je njegova geografska ekspanzija prilično brza. Treće, umesto da bude analitičar društvenog razvoja univerzitet, zajedno sa ostatkom obrazovnog sistema, postaje mesto na kome se prilično proizvoljno eksperimentiše. Sve je to, uz odgovarajući pad kvaliteta nastave, poznato iz razvoja univerziteta krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih u drugih zemljama, ali pošto naš univerzitet organizaciono, materijalno, kadrovski i konceptualno uopšte nije bio pripremljen da prati jak rast unutarnjeg obima, prostorno širenje i masovno obrazovanje posledice su ovde bile znatno gore nego u drugim zemljama. Umesto da bude poluga smisaonog, delotvornog i racionalnog društvenog inženjeringa, univerzitet je postao njegova žrtva i to u vremenu u kome privredni rast počinje da opada kao prvi znak buduće duboke privredne krize kod nas. Istovremeno se univerzitet ekstremno decentralizuje na svim nivoima, od pojedinog fakulteta do cele mreže kroz po pravilu potpuno neodgovornu „oourizaciju”.

Taj razvojni zamah s kraja šezdesetih godina univerzitet je kod nas zadržao tokom sedamdesetih. Početkom osamdesetih, nastupajuća ekonomska kriza za svega par godina dovodi univerzitet u razvojnu stagnaciju sa sve dubljim jazom između, s jedne strane, velikog rasta broja studenata i, s druge strane, sve sporijeg rasta broja nastavnika i sve bržeg smanjivanja investicija u njegov rad. Od druge polovine osamdesetih, univerzitet prelazi u razvojnu regresiju koja se nastavlja i danas. Istovremeno sve slabije uopšte odgovara razvojnim potrebama društva. Naime, u trenutku kad se u svetu, od početka osamdesetih godina, jasno uočava da je obrazovanje razvojni činilac i da se ono mora tretirati kao investiciono ulaganje, naša vlast mu konačno dodeljuje osnovnu ulogu apsorbera nezaposlene omladine, potpuno diže ruke od bilo kakve dugoročne ili kratkoročne projekcije razvoja visokoškolske nastave i nauke i celo obrazovanje tretira kao potrošnju. Osamdesete su period materijalnog ruiniranja univerziteta uz sve jače kadrovsko opadanja. Taj razvoj se nastavio i tokom sledeća dva desetleća.

Merkantilistička koncepcija univerziteta

Negde od sredine osamdesetih godina razvija se četvrto osnovno poimanje univerziteta sa ishodištem u idejama koje se nazivaju „The New Public Management”, „Management By Objectives” i „Managerialism”, a koje bismo mogli nazvati merkantilističkom koncepcijom. U njemu je jasna težnja da se univerzitet odredi kao preduzeće koje proizvodi znanje i na slobodnom tržištu prodaje nastavne i naučne usluge. Shodno tome, smatra se da univerzitetom kao institucijom, bez obzira da li je u

državnom, privatnom, zadružnom ili kakvom drugom vlasništvu, valja u materijalnom pogledu upravljati u skladu sa načinima upravljanja u privredi, da se njegova uspešnost može meriti stopom profita koji stvara, a da rektori i dekani treba u svakodnevnom rukovođenju pre svega da se postave kao direktori.

Taj tip poimanja univerziteta karakterističan je za „turbokapitalističku” predstavu o potpuno komercijalizovanom univerzitetu kao mogućem visokoprofitinom sektoru masovnog obrazovanja i masovne nauke u svetu političke i privredne globalizacije internacionalizacijom obrazovanja i nauke. U njega je ugrađeno i shvatanje da država više nikome ne treba da garantuje obrazovanje, već da ono mora biti stvar individualne zainteresovanosti i ličnog ulaganja, a da institucije zajedničkih dobara koje se finansiraju iz budžeta (obrazovanje, nauka, zdravstvo i kulturu) treba da polako prelaze na samofinansiranje, što se već jasno vidi u nizu zemalja, pa i kod nas. Ti sektori će biti prepušteni tržištu da na njemu prežive ili ne prežive baš kao što se to dešava sa majicama, automobilima, sapunima i bilo kojim drugim proizvodima čija sudbina zavisi od promena konjunkture. Pokušaji pojedinih univerziteta da se prilagode tome, posebno onih koji svoje usluge nude na svetskom tržištu obrazovanja, vide se iz njihovih reklamnih kampanja, ponuda da se obrazovanje stekne preko tzv. obrazovanja na distanci poštom ili preko Interneta. To, dalje, konkretno znači da studenti svoje obrazovanje mogu sticati na različitim univerzitetima, da obrazovni sistemi moraju biti usklađeni i da razmena studenata, nastavnika i naučnika mora biti organizovana i materijalno podržana od strane vlada, što se već i dešava u okvirima Evropske unije i što čini deo Bolonjskog procesa.

Takvo poimanje cilja univerziteta, njegove organizacije i načina rukovođenja njime nije, međutim, jedinstveno u samoj realizaciji. U pojedinim zemljama se smatra da je visok stepen samouprave univerziteta osnovni uslov da se ispuni tako zamišljena uloga univerziteta, a u drugim pak da je nizak stepen samouprave uslov za to isto. Postoje dva razloga za takve različite reakcije i za ne malu uzdržanost koja se već jasno uočava u nizu zemalja. S jedne strane stoji činjenica da čitava stvar jednostavno nije dovoljno isprobana da bi se moglo tvrditi da su neka rešenja bolja od drugih, a cena greške je prevelika da bi se tek tako eksperimentisalo. S druge starne stoji činjenica da je univerzitet toliko važan razvojni resurs da se s njim ne sme eksperimentisati iz pukih privrednih, političkih i bezbednosnih razloga.

Međutim, ne treba smetnuti s uma da je uticaj merkantilističkog poimanja izuzetno jak. Takozvana pobeda kapitalizma nije pobeda tržišta nego pobeda centralnog planiranja. Kapitalizam je samo premestio funkciju planiranja prebacivši je iz ruku političkih vlasti, koje bi trebalo da, u načelu, vode računa o interesima cele zajednice, u ruke multinacionalnih kompanija koje, čak i u teoriji, odgovaraju isključivo svojim deoničarima. To znači da univerzitet dobija primarnu funkciju ostvarivanja profita za uske grupe interesenata i opsluživanje njihovih potreba. Koliko je to dalekosežno vidi se ako se uporede prodaja međunarodnih kompanija i bruto nacionalni proizvod multinacionalnih kompanija: od 100 najsnažnijih privreda u svetu već više od polovine su multinacionalne kompanije. U takvom odnosu snaga, državi će se verovatno ostaviti da finansira ono što u društvu mora postojati, ali nije dovoljno profitabilno, komercijalizovaće se sve ono što može biti dovoljno profitabilno, te ukinuti sve ono što nije profitabilno a ne smatra se nužnim.

1.3.2 Funkcije univerziteta

U tim okvirima treba posmatrati funkcije univerziteta. Danas se može govoriti o pet osnovnih funkcija: nastavnoj, naučnoj, uslužnoj, političkoj i komercijalnoj.

Nastavna funkcija je da pruža masovno, ali ipak kvalitetno visokoškolsko obrazovanje za sve ili bar većinu onih struka koje su potrebne u današnjem društvu na nivou dodiplomskog obrazovanja, da pruža specijalističko obrazovanje, da pruža kontinuirano produžno obrazovanje za sve kategorije visokoškolski obrazovanih kadrova, da obrazuje nastavnike kako za sopstvene potrebe tako i za potrebe nižih stupnjeva obrazovanja.

Naučna funkcija je da priprema buduće naučnike i već postojećim naučnicima pruža mogućnost za sticanje dodatnih znanja, na primer interdisciplinarnih, da proizvodi naučne rezultate u osnovnim, primenjenim i razvojnim istraživanjima i da posreduje u prenošenju tih rezultata naučnoj javnosti.

Uslužna funkcija je da kritički preispituje postojeće i predlaže nove modele rešavanja društvenih potreba učešćem u ekspertskim grupama, javnim istupanjima, učešćem u planiranju i tako dalje, da popularizacijom nauke doprinosi prosvećivanju stanovništva i da zadovoljava druge društvene potrebe.

Te tri prve funkcije možemo nazvati unutarnjim ili prirodnim funkcijama, jer one odražavaju svrhu postojanja univerziteta u društvu.

Politička funkcija univerziteta je da služi kao sredstvo u političkim sukobima, da apsorbuje i na određeni rok zadrži van tržišta radne snage nezaposlenu omladinu, da zadovoljava lične ambicije političara, da bude područje unutar koga će se kresati budžetski troškova i slično.

Ta funkcija je spoljna, odnosno nametnuta, jer ne odražava svrhu postojanja univerziteta u društvu, već u sferi vlasti i političke borbe. Zbog toga se često naziva i kvazisocijalnom i privatnom funkcijom univerziteta. Ona se veoma lako uočava u sastavima upravnih odbora američkih državnih univerziteta, koji, po pravilu, prilično jasno preslikavaju raspodelu političke moći u datoj državi, a to je sad slučaj i kod nas.

Komercijala funkcija univerziteta je da ostvaruje zaradu za vlasnika bez obzira da li je vlasnik država, pojedinac, korporacija, zadužbina, zadruga ili je reč o kakvom mešanom obliku vlasništva, i bez obzira na šta će se ostvarena čista zarada trošiti (unos u budžet, dividende vlasnicima deonica, ulaganje u nastavu i nauku itd.). Istovremeno, očekuje se da naučni rezultati koji se proizvode na univerzitetu mogu u što kraćem roku da se komercijalizuju ili tako što će ih univerzitet prodavati privredi ili državi, sam ih komercijalizovati preko svojih preduzeća ili dopustiti naučnicima da ih pod određenim uslovima komercijalizuju preko svojih privatnih preduzeća. U poimanju univerziteta ova poslednja funkcija je postala posebno aktuelna tokom poslednjih petnaestak godina od kako se aktivno govori o društvu znanja i znanju kao najvažnijem razvojnom resursu. U tome shvatanju ima mnogo istine, bar sudeći po tome da se u proračunima privrednog potencijala pojedinih razvijenih zemalja vrednost ljudskog znanja kojim se raspolaže u njima čini čak više od polovine vrednosti njihovih ukupnih resursa, dakle, više nego što se pridaje zbirnoj vrednosti prirodnih resursa i celovite infrastrukture, od puteva i aerodroma preko fabrika i zgrada do mašina i stolica. S druge strane, nisu samo inovacije i novi proizvodi izvor konkurentnosti na tržištu već i niz drugih činilaca.

Naravno, te tri grupe osnovnih funkcija nisu jednoznačno razdvojene. Na primer, osnivanje takozvanih isturenih odeljenja pojedinih fakulteta, dislokacija pojedinih delova postojećih univerziteta ili osnivanje novih fakulteta i univerziteta po pravilu su jedan od

elemenata regionalnog razvoja. Time se ispunjava unutarnja funkcija univerziteta, jer se obezbeđuju obrazovanje, naučni rad i tako dalje. Međutim, izbor institucije koja će se dislocirati ili osnovati, mesto gde će se ona locirati, stepen obrazovanja koji će se davati i tako dalje jesu političke odluke koje se donose u skladu sa interesima partija koje učestvuju u podeli političke moći, a koji se ne moraju uvek poklapati sa stvarnim potrebama društva. A ako se dati fakultet u osnivanju svojim profilom tesno vezuje za lokalnu privredu, onda on ima i neposrednu ili posrednu komercijalnu funkciju. Razvoj univerziteta poslednjih desetleća treba zato posmatrati u dodiru ta tri osnovna područja i napetosti koja se pri tome stvara.

Kod nas je do 1968. godine vlast stavljala težište na prirodne funkcije univerziteta sa izuzetkom njegove kritičke funkcije, koja je sistematski gušena. Nakon te godine težište zanimanja vlasti je prebačeno na političku funkciju univerziteta, a komercijalna funkcija je posredno uvođena postepenim prebacivanjem tereta finansiranja obrazovanja i nauke na vanredne studente i izradu projekata za eksterne korisnike sa krajnjim dometom u uvođenju potpunog samofinansiranja obrazovanja i praktično skoro potpunog prebacivanja tereta tekućih materijalnih troškova na fakultete. To je uticalo i na vrednovanju univerziteta.

Visok i ujednačen kvalitet je osnovna pretpostavka svih zadataka koje univerzitet ima. Na žalost, osnovna odlika svih naših reformi obrazovnog sistema tokom poslednjih tridesetak godina jeste izrazita protivrečnost između, s jedne strane, iskazanih pretenzija reformatora da poboljšaju obrazovni sistem i, s druge strane, nepromišljenih i zbrzanih promena koje su donele uglavnom suprotne rezultate, to jest oborile kvalitet i nastave i nauke.

1.3.3 Sociologija i politika nauke

Kao i univerzitet tako i nauka postoji u društvu. Ni stav da je nauka nezavisna od društva ni stav da u potpunosti zavisi od njega nemaju uporište u stvarnosti; između nauke i društva postoji interakcija i upravo tom interakcijom bave se sociologija znanja i sociologija nauke i politika nauke kao njen uži deo. Taj odnos nije jednostavan i oko njega je bilo i ima dosta sporenja. Kao primer može da posluži shvatanje Roberta Mertona, jednog od najznačajnijih imena sociologije nauke, koji tvrdi da specifični sistem normi i vrednosti nauke mogu da se sažmu u važnost „funkcionalnih imperativa“ kao što su univerzalizam koji nalaže da se teorije i činjenice vrednuju na osnovu merila nezavisnih od konteksta, komunizam, koji nalaže da rezultati nauke bude opšte dobro i da privatno vlasništvo ne treba da postoji u naučnoj zajednici, nesebičnost, koja nalaže otvorenost institucionalizovane nauke čime postaje podložna kontroli i zbog čega ne postoji prostor za prevare, te skepticizam, koji nalaže da se u nauci zaključci, ocene i stavovi odgađaju dok se ne dođe do svih utvrdivih činjenica. Ma koliko njegov stav bio predmet oštre kritike kao idealizovana i time nerealna slika nauke, indignacija i čak bes koji se javljaju kada se prekrše neka od tih pravila – a kršenja ima mnogo i česta su – pokazuju da te norme ipak imaju neko uporište u stvarnosti ili bar u opštim stavovima velikog broja naučnika.

Tri oblasti su važne: nauka u društvu, naučnik u društvu i naučnik u naučnoj zajednici.

Nauka isporučuje društvu svoje rezultate i time utiče na njega, ali i društvo utiče na nauku tako što politička, privredna i kulturna strujanja utiču na nauku određujući u

manjoj ili većoj meri ili u potpunosti načine organizacije naučnog rada, finansiranje nauke, područja i teme istraživanja, načine objavljivanja rezultata itd. Taj uticaj na institucije nauke prenosi se zatim na pojedinog naučnika, odnosno naučnicu i postavlja opšte okvire unutar kojih će se kretati. Osnovni uticaj je način organizacije i finansiranja nauke, i to upravljanje istraživanjima spada u uže područje naučne politike ili političku dimenziju nauke. Reč je pre svega o tome šta će spadati u prioritete, šta neće biti prioritet i šta se uopšte neće istraživati. Na primer, vojna tehnologija praktično svugde spada u vrhunske prioritete, u bogatim zemljama se više ulaže u vrhunska medicinska istraživanja nego u istraživanja prevencije bolesti, a u mnogim državama je za istraživanje korupcije u državnom aparatu nemoguće dobiti sredstva, pa čak može da bude i opasno. Isto tako, finansijeri, bilo država, preduzeća, međunarodne ili nacionalne organizacije ili fondacije ili pojedinci, uvek odmeravaju odnos između osnovnih, primenjenih i razvojnih istraživanja i finansiraju ono što smatraju bitnim po svojim merilima koja mogu biti, ali često nisu naučna.

Time se stvaraju otvoreni, prikriveni i zatvoreni problemi, zavisno od toga dokle se stiže u njihovom istraživanju. Na primer, danas je uočljiva pojava da se na pozicijama moći u političkim strankama sve češće nalaze ljudi iz iste porodice. To pretvaranje stranaka u dinastije predstavlja takozvani otvoreni problem, jer je on konstatovan i vidljiv i nenaučnicima. Ali on je istovremeno i prikriveni, odnosno neistražen ili nedovoljno istražen problem, jer ne znamo tačno koji sve činioci – međuljudski odnosi, položaj koji neko ima u društvu, bračne veze, kumstva, deca, ekonomski interesi itd. – konkretno utiču na stvaranje dinastija u strankama. Ako vlasti ne žele da se to istraži, mogu da uskrate sredstva za istraživanje i će taj problem postati zatvoren, a ako žele da se to istraži, onda će se odobriti sredstva i problem će, nakon završenog istraživanja opet biti zatvoren, ali sada zato što je istražen (bar do daljnjeg).

Naravno, pojedina institucija može da uđe u sukob sa vlastima i ipak pokuša da istraži taj problem ili neki drugi sličan problem, na primer korupciju u političkim strankama, i time rizikuje da ostane bez (dela) materijalnih sredstava za rad, a to isto može da učini i pojedini naučnik suprotstavljajući se vlastima ili čak i sopstvenoj instituciji čije rukovodstvo ili veći deo naučnika ne želi nikakav sukob.

Taj odnos između vlasti i nauke predstavlja ključni deo, ali nije jedini. Naučnici po pravilu postoje unutar neke naučne zajednice, koju čine oni sa kojima se nalazi u istoj instituciji i oni koji se nalaze u drugim institucijama. Iz sociologije nauke poznato je da jedan naučnik koji se specijalizovao za neku oblast istraživanja održava vezu sa do maksimum oko 100 drugih naučnika van svoje institucije, sa njima razmenjuje tekstove i informacije (tzv. invisible colleges). Na taj način on stvara mrežu unutar koje dela. Te mreže su nužne u naučnom radu i kao podsticaj i kao kontrolni mehanizam, ali mogu biti i element korupcije kada se zatvore i služe da druge naučnike i drže podalje od izvora finansiranja, preliminarnih ili konačnih rezultata i kanala objavljivanja rezultata, odnosno javnost od uvida u rad te mreže. Naime, konkurencija i pozicije moći su važni unutar naučne zajednice kao i u bilo kom drugom poslu i odlučuju o karijeri pojedinca i plasiranju celih naučnih institucija, pa i pojedinci i institucije ponekad prelaze granice naučne etike štiteći svoje interese.

Osim toga, stručnjaci i naučnici opslužuju društvo u njegovoj celini svojim radom kao, na primer, sudski veštaci ili članovi radnih grupa i time povratno deluju na njega. Naučnici mogu imati ista ali i suprotstavljena mišljenja o nizu odnosa, od klimatskih

promena preko opravdanosti gradnje neke saobraćajnice do toga kako lečiti neku bolest ili predavati maternji jezik. Od opšte atmosfere u društvu, političkih odnosa, ekonomskih interesa, poverenja između naučnika, vlasti i javnosti zavisi kako će taj povratni uticaj biti primljen. Kada se naučnici slažu oko nečega, suprotno mišljenje od njihovog nije pouzdano, ali nije nužno ni pogrešno, što dokazuje slučaj Piltdaunskog čoveka: naučnici su iz pre svega političkih razloga, a delimice i na osnovu tada važeće naučne paradigme, zdušno podržali taj nalaz i nisu prihvatali da je on falsifikat. Kada se naučnici međusobno ne slažu, nijedno mišljenje nije u načelu pouzdano, ali onda uvek valja pogledati širu pozadinu neslaganja. Na primer, naučnici koji opovrgavaju ljudski uticaj na klimatske promene veoma često su krajnje desno orijentisani ili povezani sa industrijskim interesima ili imaju fundamentalistička hrišćanska shvatanja, što se vidi na često citiranom danskom naučniku Bjørnu Lomborgu, velikom protivniku shvatanja o ljudskom uticaju na klimatske promene. Međutim, čak i obične okolnosti mogu da utiču na prihvatanje jedne strane u neslaganju; tako je jaka zima 2009-2010. godine bitno uticala na smanjenje broja ljudi koji veruju u globalno otopljavanje iako jedna zima manje ili više ne znači baš ništa u ukupnoj klimatskoj slici.

Mnoga naučna mišljenja vode ka određenom delanju i određenim merama. Max Weber je tvrdio da naučnici treba da budu objektivni i iznose samo rezultate, a da normativne iskaze koji vode ka određenom delanju daju kao i bilo koji drugi građanin. To je, naravno, idealno stanje, ali teško je zamisliti da jedan naučnik uspe u potpunosti da isključi sebe kao naučnika i govori samo kao građanin, a još teže zamisliti da to učine vlasti ili građani. Zato se od naučnika često očekuje ne samo sa manje ili više opravdanja da daju svoje vrednovanje već i da kažu šta treba da se uradi. Kada naučnici ne mogu da se odluče za jedno shvatanje ili jednu meru, često se preporučuje da je bolje ne tvrditi ništa, a to znači ne činiti ništa. Međutim, često nešto mora da se učini, i onda se često bira ono što je naizgled najsigurnije ili mišljenje onog naučnika u koga političari, državni organi ili javnost imaju najviše poverenja ili ono što za šta se misli da će pričiniti manju štetu ili potencijalno dati veću korist, a ništa od toga nije zasnovano na nauci.

Deo tog okolnosti zavisi i od odnosa između finansijera nauke (nauka košta kao i sve drugo) i naučnika koji treba da isporuči rezultate istraživanja. Poslednjih dvadesetak godina velikom brzinom rastu naručena istraživanja, a kao naručioci i finansijeri javljaju se nadnacionalne i nacionalne, vladine i nevladine institucije i organizacije i različita preduzeća. U tim istraživanjima se sve više briše razlika između analitičkog rada za potrebe naručioca, koji rezultatima konkretne analize želi da reši neki isto tako konkretan problem, i naučnog rada koji nije usmeren na rešavanje konkretnog problema već, u načelu, teži opštem znanju. Drugim rečima, sve se češće briše razlika između osnovnih, primenjenih i razvojnih istraživanja. Predstavljeno u vidu tabele, to izgleda ovako:

Naručena istraživanja Samoizabrana istraživanjaCilj istraživačkog rada Rešavanje konkretnog problema Sticanje opštih znanjaPoreklo naučnog problema

Problem najčešće određuju drugi Naučnik sam određuje problem

Vreme potrebno za rad Najčešće kratko i vezano rokomNajčešće dugo i bez unapred određenog roka

Sprovođenje istraživanja

Najčešće u saradnji sa onima koji će koristiti rezultate

Naučnik sam ili u grupi naučnika

Svrha istraživanja Naručilac koristi rezultate Naučna zajednica koristi rezultatePosredovanje rezultata Na način koji odredi naručilac U vidu naučnog rada sa

rada odgovarajućim zahtevima

U takvoj situaciji, kada naučni rad zavisi od naručioca, lako je ponašati se oportunistički: zanemariti opštije znanje u korist neposredno primenljivog znanja, izbeći kontroverzne probleme, zbrzati istraživanje da bi se završilo u roku, prihvatiti kao saradnike ili nadzornike i one koje inače ne bismo prihvatili, isporučiti baš one rezultate koje naručilac želi, delimice objaviti rezultate ili uopšte ih ne objaviti ako to naručilac zahteva. U tom susretu između društvenih okolnosti i ličnosti naučnika moguće su sve kombinacije, od onih najboljih po nauku do onih najgorih po nju. Kao primer mogu da posluže istraživanja klimatskih promena ili segregacije u društvu. Čak i potpuno isti rezultati mogu imati krajnje drugačiji učinak kada se predstave javnosti, jer, čak i slučaju nalaza da ljudska delatnost utiče na klimu, količina uticaja može biti klasifikovana kao neznatna, osrednja, jaka ili katastrofalna zavisno od toga koja merila budu primenjena ili koji se deo istraživanja predstavi.

Pitanje je da li se time gubi razlika između nauke i politike. Po nekima da, po nekima ne. Reč je pre svega o poverenju javnosti u nauku i naučnike. Ono je u talasima jačalo i smanjivalo se tokom istorije nauke, a te mene se najlakše mogu videti u filmovima koji se kreći između lika dobrog naučnika koji spasava svet i ludog naučnika koji pokušava da ga uništi. Pitanje poverenja je ipak sasvim relevantno: U koga, na primer, imati poverenje, biotehnologe koji propagiraju upotrebu genetski modifikovane hrane tvrdeći njenu neškodljivost i za ljude i za prirodu uopšte ili ekološke organizacije i njihove naučnike koji tvrde da ta neškodljivost nije dokazana i da je zato bolje ne koristiti genetski modifikovanu hranu. Reč je, u krajnjoj liniji, o tome da li nam nauka pruža moć i nad prirodom (što je deo hrišćanskog učenja i deo još Baconovog stava) koju možemo podrediti sebi ili nam priroda ipak nameće određena ograničenja koja niti možemo niti smemo zanemariti.

Konačno, naučnici mogu doći u sukob sa kritičkom javnošću, što uopšte nije retka pojava. Obični ljudi po pravilu više vode računa o kvalitetu nego o kvantitetu i generalno su daleko više skeptični prema upotrebi genetski modifikovane hrane nego naučnici. Međutim, javnost može da pokaže i krajnje nekritički odnos prema rezultatima naučnog rada. Na primer, većina ljudi se mnogo više plaši da će poginuti u avionskoj nesreći nego u običnom automobilskom saobraćaju iako sva istraživanja govore da je upravo drastično obrnuto. Objašnjenje je jednostavno, avionske nesreće su katastrofe sa velikim brojem mrtvih odjedanput što mnogo više plaši ljude nego automobilske nesreće koje ubijaju mnogo više ljudi, ali u malim brojevima.

1.3.4 Psihologija i kultura nauke

Roditeljima je poznata situacija kada detetu kažu uveče da pokupi igračke, a dete odgovori da neće na spavanje. U tom odgovoru je sadržana neiskazana pretpostavka; dete zna da iza zahteva da pokupi igračke ide zahtev da ode na spavanje i odgovara na taj drugi zahtev, kao što je i roditeljima jasno zašto dete tako odgovara.

Sličan je slučaj i sa neiskazanim pretpostavkama i stavovima u nauci. Naučnici iznose u svoji radovima da su koristili te i te metode, ali ih ne objašnjavaju, jer su one poznate drugim naučnicima. Te pretpostavke su uglavnom jasnije u empirijskim naukama, jer su metode istraživanja opšte i standardne i u relativno malom broju slučajeva zavise od ishodišne teorije, ali su zato u društvenim i humanističkim naukama

nejasnije, jer se metode istraživanja manje ili više razlikuju zavisno od ishodišne teorije. Zato se u društvenim i humanističkim naukama očekuje da se ishodišne pretpostavke obrazlože ili da se bar navede od koje se teorije kreće u istraživanje. Na žalost, to se ne čini uvek, a kako neiskazane pretpostavke pošiljaoca teksta (naučnik) i primaoca teksta (čitaoca) mogu biti različite, a da nisu svesni te razlike, lako se stvara nesporazum.

Stvar je u tome da čitalac lako vidi samoga sebe u knjigama koje čita i Drugog, u slučaju nauke naučnika, onda tumači na osnovu sebe, odnosno učitava u tekst svoje pretpostavke. Najčešće nesvesni, ali ponekad i svesni tih pretpostavki mi ponekad odbijemo ne samo hipoteze i zaključke već i podatke i rezultate. Zato će, na primer, jedan sociologa funkcionalista rado odbaciti rezultate istraživanja zasnovane na marksističkoj teoriji, a to će se desti i u obratnom smeru. Istorija društvenih i humanističkih nauka prepuna je takvih uzajamnih odbijanja. To je kao kada gledamo jedno drvo: mi vidimo samo stablo i krošnju, a znamo da drvo ima koren iako ga ne vidimo zaboravljajući da to korenje može biti različito. Ponekad to činimo kao pojedinci, a ponekad kao čitave grupe naučnika, i u ovom drugom slučaju govorimo o institucionalnoj kulturi ili uobičajenom načinu rada, odnosno naučnoj paradigmi.

Pojam naučni paradigmi i njihovih promena je definisao Karl R. Popper u svojoj knjizi Logika naučnog otkrića. Jedna naučna paradigma je, najjednostavnije rečeno, skup teorijskih stavova, metodoloških postupaka i određenih rezultata koji se smatraju normalnim i, po pravilu, jedinim mogućim u jednoj akademskoj zajednici sve dok u jednom trenutku ne dođe do njene promene. Vođeno je dosta polemika o Popperovom shvatanju smena naučnih paradigmi, ali u ovom kontekstu nije bitno da li je taj proces ovakav ili onakav, bitno je da naučna paradigma služi kao neka vrsta filtra koji propušta samo ono što se uklapa u njene pretpostavke. Na primer, mi smo navikli da gledamo kartu Evrope i Sredozemlja tako što je Sever na vrhu, a Jug na dnu karte, i tako je gledamo kao ilustraciju čak i kada se bavimo antičkim svetom. Međutim, da bismo razumeli antički svet, moramo kartu Evrope gledati naopačke, za ljude tog vremena Jug je bio gore, a Sever dole. Ako kartu tako okrenemo, mi se veoma loše snalazimo i potrebno nam je dosta vremena da se na nju priviknemo. Drugim rečima, paradigme određuju pravila igre i perspektive iz kojih posmatramo stvarnost.

Osim toga, u nauci igra ulogu niz drugih psihiloških elemenata, a u ovom kontekstu bitna su dva. Prvo, kad uradimo nešto dobro, mi smo i u svakodnevnom životu i u nauci skloni da sebe hvalimo, a kada nešto uradimo loše, (skoro) podjednako smo skloni da za loš rezultat okrivimo okolnosti ili druge ljude, na primer da nije bilo dovoljno sredstava za istraživanje, da nismo imali institucionalnu podršku, da neko nije uradio svoj deo posla… Ponekad to zaista jeste tako, ali veoma često je čisto odbijanje da se prizna sopstvena greška ili nedostatnost po lisicinom načelu da je grožđe kiselo. Drugi je pak element okolnost da, koliko god se zvanično tvrdilo da je cilj nauke otkriće novih znanja i novih uvida u svet, dakle da je taj cilj nezavisan od primaoca rezultata, to nije uvek istina. Ponekad saopštavamo naše rezultate drugim naučnicima da bismo među njima stekli ugled i time ojačali šanse za sopstvenu karijeru, ponekad su rezultati namenjeni javnosti da bismo u njoj stekli popularnost, političke poene ili podršku za nešto manje ili više objektivno, ponekad su namenjeni političarima koji odlučuju ili privredi od koje očekujemo zaradu, ali nije redak slučaj ni da želimo da zadivimo roditelje, sopstvenu decu, potencijalnog mladića ili potencijalnu devojku itd. Ništa od toga nije problem po sebi, problem je jedino ako to zameni osnovni cilj otkrivanja novog znanja, jer onda uvek

postoji opasnost da rezultate „doterujemo“ prema tom sekundarnom cilju i da u ozbiljnijim slučajevima pribegnemo plagijatu ili prevari.

Poseban je slučaj kada se u naučniku spoje dve uloge, posmatrača i učesnika. Jedan značajan deo istraživanja čine i takozvana akciona istraživanja u kojima naučnik aktivno učestvuje u rešavanju praktičnih problema u saradnji sa drugima, najradije onima kojih se to tiče, veoma karakterističan kada istraživanja naručuju razne nevladine organizacije i građanski pokreti. Pretpostavimo da naučnik ima dete koje ide u elitnu privatnu školu sa visokom školarinom i decom iz imućnih slojeva, odnosno dete koje ide u javnu školu sa decom iz nižih slojeva i siromašnom decom. Možemo pretpostaviti da će u oba slučaja naučnik istražiti, na primer, problem društvene segregacije u školi potpuno objektivno, ali je podjednako verovatna pretpostavka da će ga sopstveni društveni položaj i škola u koju ide njegovo dete navesti da dođe do različitih zaključaka. Naime, svaki naučnik raspolaže ne samo svojim naučnim znanjem već u sebi nosi i svoja verska, ideološka, politička, vrednosna i svakojaka druga opredeljenja i ona neminovno utiču na način na koji razmišlja, što bliže aksiološkim naukama i normativnim sudovima to više i jače. Ponekad su naučnici toga svesni, ponekad nisu, a ponekad smatraju da je objektivnost nužna, ponekad smatraju suprotno, ponekad smatraju da su objektivni već samim tim što su naučnici, ponekad se trude da neutralizuju svoj svetonazor, ponekad da ga istaknu u istraživanju, a ponekad ih baš briga.

Rezultati prirodnih nauka su, u načelu, neutralni, ali njihova primena nije. Na primer, barut, smišljen u određenom trenutku, bio je neutralan po sebi i mogao je da se upotrebi za bilo šta. Društvene okolnosti su uticale da je negde korišćen za vatromete, negde za miniranje, a negde za oružje. Rezultati tehničkih nauka ponekad već u startu nisu neutralni; usavršavanje topova ima samo jednu namenu, ubijanje ljudi i uništavanje ljudskih dobara. Međutim, rezultati društvenih i humanističkih nauka nisu, opet u načelu, neutralni već sami po sebi, jer su to aksiološke nauke. One do svojih rezultata istraživanja dolaze ne samo polazeći od određenog poimanja ljudi i sveta (svetonazora) već ujedno izriču vrednosne sudove o ljudima i njihovim dostignućima već i često daju normativne iskaze kako postupati sa ljudima, njihovim zajednicama i njihovim dostignućima.

Drugim rečima, i naučnici su samo ljudi. Zato se i među njima mogu naći oni koji postavljaju pitanje da li je neki jezik lep, koji je najveći pisac neke književnosti, koje je urbanističko rešenja najbolje i tako dalje, kao da na takva pitanja postoje opšti, neutralni i objektivni odgovori. Naime, svesno ili nesvesno, postavljajući aksiološka pitanja oni uvek očekuju aksiološki odgovor. Naučno posmatrano, ne postoje ni lepi ni ružni jezici, jer lepo i ružno zavisi od uha koje sluša, ne postoji ni najveći pisac, jer značaj jednog pisca može se meriti samo iz perspektive vremena, mesta i uslova u kojima je radio, ne postoji nedvojbeno najbolje urbanističko rešenje, jer je svako rešenje uvek najbolje ili najgore za nekog. Pitanje je samo koje će vrednosti jedan naučnik zastupati.

Ako taj sklop problema posmatramo na razini sociologije grupa uključujući i one najveće, neminovno se postavlja pitanje koliko pojedini kulturni krugovi utiču na razvoj nauke i način na koji se naučnici bave njome.

Činjenica je da neke razlike postoje, na primer u Japanu se, u odnosu na evropske zemlje, mnogi više ulaže u primenjena nego u osnovna istraživanja, ali je teško dokazivo – ako uopšte moguće – da to ima neke veze sa japanskom kulturom, dok je daleko lakše dokazati da to ima veze sa interesima japanske privrede i načinom njenog razvoja nakon

drugog svetskog rata. Međutim, stvar postaje daleko jasnija kada se predmet, teorije, metode i zaključci istraživanja povežu sa opštom intelektualnom klimom datog vremena.

U predstava većine ljudi pa i naučnika postoje određeni predsudovi o nečemu, zasnovani na našem prethodnom znanju i našem svetonazoru. Sve dotle dok se prema njima odnosimo kritički i ne dozvoljavamo tim predsudovima da utiču na naš naučni rad, to ne predstavlja nikakav problem. Problem počinje kada oni prerastu u stereotipe. Kako te predrasude mogu da utiču, lepo ilustruje jedan vic s kraja šezdesetih godina koji sam čuo na Univerzitetu u Oslu, a koji glasi ovako:

Bio je svetski kongres o slonovima i predstavnici raznih nacija trebalo je da podnesu svako svoj referat. Amerikanac je govorio o najvećem ikada uočenom slonu, Englez o safariju na slonove, Nemac je podneo kratak referat u četiri toma o psihofiziološkim osobinama slonova, Francuz je govorio o slonovini priređenoj na provansalski način, Italijan o ljubavnom životu slonova, Japanac o proizvodnji i izvoru mehaničkih slonova, Rus u slonovima u uslovima socijalističke izgradnje, Finac o tome kako slona ubiti nožem, Danas o izvozu konzervirane slonovine, Šveđanin o slonovima u doba kralja Karla 12, a Norvežanin o Norveškoj i Norvežanima.

Spisak bi se, naravno, mogao proizvoljno produžiti i donekle bi se razlikovao zavisno od toga ko ga priča i kakvo iskustvo ima sa slučajnim predstavnicima ove ili one nacije koje je sreo u životu ili o njima nešto pročitao, tako da već i sama usredsređenost na Skandinaviju pokazuje određeni etnocentrizam, u ovom slučaju, na svu sreću, kritički. FReč je prosto o činjenici da na razini svakodnevnog života mi rado operišemo ponekad potpuno nesvesnim pojednostavljenjima, pa tako, na primer, govorimo o nekoj odeći da predstavlja „etnic look“ zaboravljajući da je i naša odeća „etnička“ ako se posmatra sa one druge strane. Problem je u tome što se naše posmatra kao prirodno, ne-etničko, dok se strano posmatra kao etničko i time neprirodno. Međutim, ovakvi stereotipi, tako dobro opisani u ovom vicu, lako mogu da se razviju u predrasude i tada postaju opasni.

Etnocentrizam je pojava poznata iz najstarijih vremena i ima ga u verovatno svim većim ljudskim zajednicama, ali njegove posledice nisu svugde iste. Stari Grci su ne-grke nazivali varvarima, ljudima koji ne govore grčki, Sloveni su Nemcima nadenuli naziv Nemci, nemi, koji ne govore, Kinezi su svoju staru državu nazvali Središnjim carstvom, reči Bantu i Inuit znače jednostavno čovek. U svima njima postoji klica etnocentrizma koji može da se razvije u nešto pogubno, pre svega rasizam.

Rasizam je kada se od izvesne kulturne razlike, na primer u hrani, oblačenju ili običajima, ili periferne biološke razlike, na primer pola ili boje kože, izvuče zaključak da je reč o dubinskoj, suštinskoj biološkoj razlici, a onda se iz nje dalje izvuče zaključak da su oni koji se razlikuju ne-ljudi. U tom slučaju se ono što označava društvenu situaciju u kojoj žive žene ili Romi tumačenjem pretvara u ono što označava žene ili Rome kao takve, kao nešto biološki dato. Pošto većina žena čak i u najrazvijenijim zemljama radi niže plaćene poslove i poslove nege drugih, iz te činjenice društvenog položaja žena izvlači se zaključak da su one manje sposobne od muškaraca ili da je takva vrsta posla prirodno priređena baš ženama i da su žene kao ljudi zato manje inteligentne i shodno tome vredne od muškaraca. Iz činjenice da Romi izgledaju po boji kože drugačije od većeg dela evropskog stanovništva, da su imali ili delimice još uvek imaju drugačiji način života i da su na dnu društva, izvlači se zaključak da su oni manje vredni od belog stanovništva.

Na tragu takvih shvatanja razvijane su u 19. stoleću brojne seksističke teorije, često prikrivene plaštom medicine, koje su nazivane naučnim i koje su služile da se žene zadrže van sfere politike, javnosti i višeg obrazovanja i da ostanu na nižim platama od muškaraca. Na tragu evropskog, američkog ili japanskog kolonijalizma ili političke i vojne nadmoći belog stanovništva nad „obojenim“ ili više klase nad nižom, razvijene su rasne teorije, socijaldarvinizam, delovi etnopsihologije kako bi se oni držali u potčinjenom položaju, a preko negativne eugenike, koja je takođe nuđena kao nauka, oni članovi ljudskih zajednica koji su definisani kao manje vredni ili bezvredni, fizički uništili. Posledica toga su aparthejd, genocid, prisilna sterilizacija i getoizacija, i sve se to čak i danas tvrdi i iznosi kao nauka.

Upravo zato u naukama koje izučavaju ljude, na primer psihologiji ili antropologiji, uvek postoji sukob oko toga da li postoje neki elementi ljudskog postojanja i obrasci ljudskog ponašanja koji se mogu smatrati univerzalnim, opštevažećim za sve ljude, i koji se mogu utvrditi kao normativni za sve, ili su pak sve vrste postojanje i sve vrste ponašanja jednako vredne. Ekstremni univerzalisti tvrde da postoje, i tada rado uzimaju zapadna merila kao meru opštosti i društvene razvijenosti, dok ekstremni kulturni relativisti tvrde da su sve vrste postojanje i ponašanja jednako vredne, kada im se može zameriti takvim normativnim iskazom prihvataju i bilo šta. U nauci se ipak pod kulturnim relativizmom smatra metodološki postupak koji zahteva da se sve kulture i podkulture shvate i objasne na osnovu njihovih premisa, a da se normativni iskazi o njima predstavljaju drugu, aksiološku razinu, koju ne treba brkati sa prvom, jer se ispravan sud o nečemu može doneti tek kada to razumemo i objasnimo.

To, naravno, ne znači da su problemi rešeni, jer sukobi oko naučnog statusa, na primer, studija roda ili tzv. gueer studies, da se zadržim na interetničkim pitanjima, predstavljaju aktuelno stanje društvenih i humanističkih nauka.

1.4 Nauka i filozofijaNauka je, kao što je rečeno, izrasla iz filozofije, i to se danas vidi pre svega u

filozofiji nauke kao onome što objedinjuje sve nauke nudeći im opšti teorijski i metodološki aparat (mada se dobri rezultati naučnog rada mogu postići i bez oslanjanja na filozofiju nauke, a i najbolja filozofija nauke ne mora neminovno dati dobar naučni rad). Međutim, ostatak filozofije vidi se u onome što se naziva intelektualnim stilovima date naučne i kulturne sredine, odnosno u načinu na koji se pristupa predstavljanju rezultata istraživanja. Iako oni danas nisu ni izdaleka izraženi kao nekada, njihovi osnovni elementi još uvek postoje. Naravno, ti stilovi više dolaze do izražaja u društvenim i humanističkim naukama u kojima je jezik bitan, daleko manje u empirijskim naukama u kojima je upotreba jezika ograničena po fondu reči, gramatičkim formama i stilskim sredstvima.

Na pristup naučnom radu kod nas je najviše uticao nemački stil. Njega odlikuje težnja za velikim teorijskim okvirima i želja da se istraživanje radi polazeći od teorijskih postavki, što se, između ostalog, ogleda u činjenici da je i termin svetonazor, ukupna pogled na svet od koga se polazi, nemačkog porekla (Weltanschauung). Literatura na koju su autor poziva, mora biti bogata i po istorijskom zahvatu, i po dubini zalaženja u nju i po širini obuhvata, a skoro sve što ne nađe mesto u osnovnom tekstu, nalazi se u vidu komentara u podnožnim napomenama, koje ponekad mogu obuhvatati i više od polovine stranice, ili u dodacima. Autor u tekstu precizira čime će se baviti i toga se drži

do kraja. Rečenice su duge, sa puno zavisnih rečenica, i zahtevaju veoma mnogo od čitaoca.

U humanističkim naukama mnogo je uticao i francuski intelektualni stil, koji se odlikuje intelektualnom složenošću. Autor treba da pokaže retoričku veštinu, načitanost, može slobodno da se služi digresijama i čak ode daleko od osnovne teme pod uslovom da joj se vraća. Cilj je koliko kazati nešto o samom objektu istraživanja, toliko i napisati napet tekst, koji uvlači u raspravu i koga je zadovoljstvo čitati i zbog njega samog, ne samo zbog sadržine.

Stariji ruski stil je bio sličan nemačkom, ali se razlikovao od njega po daleko manjem broju podnožnih napomena i po tome što se autor trudio da jasno naznači čime se neće baviti u tekstu.

Arapski stil odlikuje jaka retorička veština, duga i složena rečenica, često napuštanje osnovnog toka, ali i sigurno vraćanje u njega.

Kineski stil se često opisuje kao spiralno kretanje od oboda ka središtu gde sve treba da vodi ka njemu.

Japanski intelektualni stil odlikuje se težnjom ka harmoniji i ravnoteži argumenata.Indijski stil se odlikuje težnjom da se uspostavi obostranost i uzajamnost, otprilike

kao kada bismo rekli da mi vozimo auto i da auto vozi nas.Danas najviše uticaja i kod nas i u svetu ima anglo-američki stil, koji se od

empirijskih nauka širi ka društvenim i humanističkim naukama.. Njega odlikuje iscepkanost većih celina na niz manjih celine, jaka usmerenost na činjenice, empiriju i eksperiment. Teorijski i metodološki uvodi su kratki i strogo vezani za ograničene teme, obimne teme se rado dele u više kraćih, kreće se in medias res, rečenica je kratka, literatura mora biti najsavremenija i bogata da bi se pokazala obaveštenost, a poželjno je biti što originalniji.

Ako pogledamo ukupnu sliku odnosa između filozofije i nauke, videćemo da se, uz izvesna ograničenja, suprotstavljaju jedna evropska i jedna američka tradicija. Iako su i pozitivizam i logički pozitivizam potekli sa evropskog tla, oni su najjači koren pustili u američkoj teoriji nauke, i ta se tradicija može označiti kao „tool making“ tradicija, ona u kojoj su bitne alatke i tehnološko pitanje kako nešto uraditi. Nasuprot njoj stoji evropska kontinentalna tradicija sa fenomenologijom, hermeneutikom i marksizmom u središtu, i ta se tradicija može označiti kao „question making“, ona u kojoj se postavlja pitanje zašto nešto činiti. Ne treba da čudi što ova prva sve više preovlađuje u empirijskim naukama, a ova druga u društvenim i pre svega humanističkim naukama.

Zato pozitivisti i kritički racionalisti (kao, na primer, Karl Popper) stvaraju sistem istraživanja koji je programski utemeljen na empiriji, ali koristi deduktivno-nomološke zaključke, dok, na primer, hermeneutičari to ne čine polazeći radije od teorije, ali se više oslanjajući na induktivne zaključke. I dok su pozitivisti često isključivi i skloni da govore o jedinstvenoj nauci čiji je uzor fizika, dotle su hermeneutičari skloniji da se oslone na hermeneutički krug kretanja između teorije i empirije i dela i celine.

Ako pogledamo ukupnost tog odnosa, možemo ga predstaviti u sledećoj shemi:

Pozitivizam FenomenologijaOsnovne postavke

Svet je spoljni objektivan.Svet je društvena konstrukcija i subjektivan.

Naučnik je nezavisan. Naučnik je deo posmatranog sveta.

Nauka ima vrednost po sebi.Naukom upravljaju ljudski interesi.

Naučnik treba da

se usredsredi na činjenice, usredsredi na značenje,posmatra uzročno-posledične veze i temeljne zakone,

pokuša da razume ono što se događa,

svede pojave na najjednostavnije elemente. posmatra totalitet svake situacije.

Omiljene metode su

formulisanje i oprobavanje hipoteza,razvijanje ideja indukcijom polazeći od podataka,

operacionalizacija pojmova i merenje,korišćenje više metoda da bi se videle različite strane,

korišćenje velikih uzoraka.korišćenje manjih uzoraka koji se dubinski analiziraju.

Rečeno na jedan drugačiji način, pozitivisti pokušavaju da otkriju šta nešto jeste, a fenomenolozi/hermeneutičari kako ljudi to doživljavaju, kako im to izgleda, to jest šta su smisao i značenje istraživanog objekta.

Naravno, bez obzira na teorijsko i metodološko ishodište ostaje zahtev da su naši analitički iskazi o istraživanim objektima relevantni. Ako, na primer, onome ko čita knjigu kažemo da u ruci drži knjigu, onda iznosimo irelevantan podataka ili zaključak (sem, naravno, ukoliko taj iskaz ne smatramo metaforičnim, pa knjiga znači mudrost ili bismo reč knjiga napisali velikim početnim slovom misleći na Sveto pismo ili je rekli ironičnim tonom i time iskazu dali drugačiji smisao). Zaključci naučnog istraživanja moraju dati neko novo saznanje, pa makar i saznanje da se o nečemu još uvek ne zna dovoljno ili da se nešto ne može uraditi na način na koji se to pokušalo uraditi.

Ideja o jedinstvenoj nauci sa fizikom kao idealnom naukom uzorom za sve druge nauke nije više aktuelna, ali je u velikoj meri ostala predstava da prirodne nauke treba da budu uzor bar tako što bi se u svakom naučnom radu težilo objašnjenju istraživanih pojava.

U filozofiji nauke se operiše različitim klasifikacijama objašnjenja, a uglavnom se navode sledeće vrste: uzročna, dispoziciona, genetska, teleološka, finalistička, funkcionalna, strukturalna, objašnjenja po smisaonim povezanostima, modelna. Prvi problem korišćenja tih termina pre svega je u tome što se najčešće uopšte ne precizira šta se podrazumeva pod upotrebljenim terminom, pa se javlja višeznačnost pojedinih pojmova. Na primer, pod teleološkim objašnjenjima ponekad se podrazumeva vrsta uzročnih objašnjenja (kada je reč o svesnom ljudskom delanju), ponekad posebna vrsta objašnjenja (kada je reč o nesvesnom ljudskom delanju), ponekad se oba tipa smatraju podvrstom uzročnih objašnjenja, a ponekad posebnim objašnjenjima.

Drugo, za jednu vrstu objašnjenja se često koristi više termina, ali ne sinonimno. Na primer, teleološka objašnjenja se nazivaju još i intencionalna, motivska, racionalna i finalistička. Već i samo značenje opšte reči koja je dobila status naučnog termina upućuje na moguće (i često ostvarene) razlike: kod teleoloških je u središtu svrha, kod finalističkih cilj, kod motivskih motiv, kod intencionalnih namera, kod racionalni razumsko odmeravanje, vaganje.

Treće, granica između objašnjenja i opisa je često sasvim nejasna. Ako su objašnjenja odgovori na pitanje Zašto?, a opisi na pitanje Kako?, onda bi se strukturalna objašnjenja, objašnjenja po smisaonim povezanostima i funkcionalna objašnjenja mogla svrstati u opise, jer opisuju način na koji je dati objekat ustrojen odnosno funkcioniše, a genetska objašnjenja bi ispala iz te podele jer po pravilu samo utvrđuju sukcesivnost dva

sinhrona stanja i njihovu genetsku povezanost, a ništa ne govore ni o uzrocima ni o procesu prelaska iz jednog u drugo stanje.

Četvrto, upotreba pojedinih vrsta objašnjenja zavisi i od toga koji isečak stvarnosti njima želimo da objasnimo. Na primer, jasno je da se, bar na sadašnjoj razini našeg saznanja prirode, ne može govoriti o upotrebi teleoloških objašnjenja prirode, a da se ne ode u teološka objašnjenja. Da bi se mogla koristiti teleološka objašnjenja, mora postojati svesna ili nesvesna intencionalnost, a ona je moguća samo kod čoveka; ni neživa ni živa priroda nemaju intencionalnost, ne deluju sa namerom. (Problem objašnjenja u biologiji je ipak znatno složeniji od ogov.) S druge strane, uzročna, genetska, strukturalna i, delimice, funkcionalna objašnjenja mogu se primeniti i na čoveka i na prirodu.

Taj dualizam koji se uočava između primenljivosti teleoloških objašnjenja na samo jedan skup objekata, i primenljivosti drugih vrsta objašnjenja na prvenstveno njemu suprotstavljen skup objekata, jedan je od uzroka što se u (evropskoj) filozofiji već više od jednog stoleća raspravlja odnos između objašnjenja u prirodnim naukama (pod čim se prvenstveno podrazumevaju uzročna objašnjenja), i razumevanja u humanističkim naukama (pod čim se prvenstveno podrazumevaju teleološka objašnjenja).

Međutim, ni uzročna objašnjenja nisu tako jednostavna kako se to čini na prvi pogled. Osnovna postavka uzročnih objašnjenja je da posledica mora slediti uzroku, da moraju biti vremenski povezani i da se moraju isključiti drugi uzroci. Ali se pri jednačenju glasova po zvučnosti, prvi glas jednači prema potonjem, te posledice ide pre uzroka. Dve pojave mogu biti vremenski povezane, na primer, ako se pokaže da postoji takozvana statistička kovarijacija (istovremeno slično ponašanje dva objekta), ne sledi neminovno da je jedan uzrok a drugi posledica, jer smanjenje broja rôda koje se gnezde u Danskoj (trenutno samo jedan par) i smanjenje broj rođene dece u njoj nisu međusobno povezane veličine. Ali ne mora se ići tako daleko, dovoljno je postaviti pitanje da li je neko ozdravio zato što je koristio određeni lek ili bi ozdravio i bez njega, da li je opadanje smrtnosti od bolesti srca prouzrokovano boljim lečenjem, promenom načina života ili opštim razvojem društva?

1.5 Etika nauke i etika struke

Pod etikom nauke podrazumeva se odmeravanje i vrednovanje nauke prema normama i vrednostima datog društva. To vrednovanje obuhvata izbor problema koji će se istraživati, internu etičku perspektivu (izbor teorije, metoda i tehnika istraživanja, problem citiranja, grupnog autorstva, plagijata, krivotvorenja rezultata…), eksternu etičku perspektivu (upotreba naučnih rezultata van nauke, način doprinosa promenama u društvu, nenameravane posledice rezultata naučnog rada…).

Uobičajeno javno shvatanje etike nauke vezuje se pre svega za medicinu gde se govori o kliničkoj etici, koja reguliše odnos između pacijenta i zdravstvenog osoblja, naučnoj etici, koja reguliše etičke problema prikupljanja, obrade i objavljivanja medicinskih podataka, i socijalno etici, koja se bavi problemima raspodele resursa u zdravstvu i time ko ima prava na kakvu zaštitu. Neka od etičkih pitanja u medicini su lakša, na primer, pravila koja važe za objavljivanje rezultata naučnog rada, a kojima se štiti integritet pacijenata koji su proučavani, a neka su teža, na primer dijagnostika fetusa, palijativna medicina (zbrinjavanje pacijenata sa neizlečivim bolestima ili u predmortalnom stanju), aktivna pomoć za umiranje ili samoubistvo, korišćenje tkiva

pobačene dece u istraživanju itd., jer su to istovremeno područja koja se dodiruju sa zakonskom regulativom, verskim i opštim moralnim shvatanjima i društvenim uslovima.

Naravno da je pitanje da li nekog pacijenta u terminalnoj fazi bolesti isključiti sa aparata za održavanje osnovnih životnih funkcija drugačije od pitanja gde graditi put, ali stvar nije samo u tome da se u prvom slučaju mora, a u drugom slučaju može postaviti etičko pitanje, već da bi se i u drugom slučaju ono moralo postaviti. Naime, prekinuti nečiji život jeste ozbiljan čin, ali i izgradnja jednog puta utiče na život ljudi i prirodu: neko će tim novim putem biti spojen, a neko razdvojen, neko će morati da napusti svoje imanje, a neko će dobiti nove mogućnosti zarade, staza kojom se kreću neke životinje biće prekinuta, neki vodotok će se regulisati i desiće se niz drugih stvari koje utiču na ljude i prirodu. Svaki uticaj na ljude i prirodu neminovno ima i izvestan etički sadržaj, i to važi bez obzira da li je taj uticaj bio nameravan ili nenameravan. Proučavanje cepanja atoma kao deo osnovnih istraživanja bilo je nesumnjiv napredak u fizici, ali je on dao i dobre rezultate (novi izvori energije koliko god izgradnja atomskih centrala bila sporna) i negativne u vidu atomske bombe. Genetska tehnologija može dati nove lekove za do sada neizlečive bolesti, ali i otvoriti put zloupotrebama.

Deo etike nauke je i borba protiv nenaučnih shvatanja koja imaju jasne etičke posledice kao, na primer, eugenika i sa njom povezane pojave ili onaj deo teologije koji zagovara mirenje sa postojećim društvenim stanjem jer je to u skladu sa verom.

Drugim rečima, etika nauke se ne ograničava na medicinu već obuhvata sve nauke. Naučnik treba da teži objektivnosti, ali objektivnost nije i ne sme da bude odbacivanje odgovornosti za ono što radi, odnosno svaki naučnik mora biti u stanju da postavi pitanje šta je etički opravdano delanje. U nauci je pre svega reč o etičkoj (vrednosnoj) racionalnosti, koja je domen deontološke etike, koja postavlja pitanje da li je jedan čin dobar i moralno ispravan. Naravno, čim se govori o društvenim normama, dolazi se do problema da različite kulture mogu imati različite vrste racionalnosti. Na primer, grubo posmatrano, u severnoevropskoj kulturi se prepisivanje na ispitu smatra neetičkim i društveno neracionalnim, u sredozemnoj kulturi se smatra neetičkim, ali uglavnom društveno racionalnim, a u arapskoj kulturi i etičkim i društveno racionalnim. Osim toga, složenost jednog društva čini da se u unutar njega mogu naći različite vrste racionalnosti, pa će se u jednoj sredini nešto smatrati racionalnim i opravdanim, a u drugoj iracionalnim i neopravdanim postupkom i tako tretirati i u nauci. Na primer, radnik koji radi sporo biće ocenjen kao lenj u jednoj društvenoj sredini, a u drugoj će njegov nerad oceniti kao racionalan odgovor na malu platu ili loše uslove rada. Isto tako, kritika modernosti, inače česta tema u društvenim naukama, može biti inspirisana različitim teorijama o društvu i različitim političkim ishodištima (konzervativnim, liberalnim, levičarskim…).

Shvatanja racionalnosti oblikuju se kroz eksplicitne (zakonske i etičke) i implicitne (prećutne, običajne) društvene norme. Da bi se ispunile eksplicitne norme, brinu se sudovi i etički komiteti za pojedine grane nauke. Da se ispunile implicitne norme stara se prećutni sistem društvenih mehanizama nagrade i kazne, pa će neko ko ih krši, doživeti prezir, izopštenje iz društva, javnu kritiku i slično. Uostalom, pravo i etika su čisti primeri nauka koje operišu normativnim iskazima, nalozima da se nešto čini ili ne čini.

U tome se ni filologija ne razlikuje, jer se i u filologiji postavlja jedan broj etičkih pitanja. Da li ćemo izučavati savremenu ili staru književnost, dijalekte ili sociolekte, standardni ili govorni jezik, preporučivati opismenjavanja na standardu ili dijalektu zavisi ne samo od ličnih sklonosti naučnika već i od naučne politike, a ona je uvek vrednosni

sud. U izučavanju, na primer jezičkih poremećaja, izbor metode i načina predstavljanja rezultata regulisan je praktično istim pravilima koja važe za medicinska istraživanja. Predstavljanje rezultata istraživanja lične prepiske pojedinih pisaca ili korišćenje njihovih dnevnika u proučavanju njihovog književnog dela zahteva poštovanje etičkih normi i u odnosu na njih same i u odnosu na njihove bližnje.

1.6 Predmet i grane nauke

Nauke se grubo dele na one koje izučavaju prirodnu stvarnost i koje se najčešće nazivaju empirijskim naukama, i one koje izučavaju kulturno-istorijska stvarnost i koje se najčešće nazivaju društvenim i humanističkim naukama. Ukupno posmatrano, postoje sledeće grupacije nauka: humanističke nauke, društvene nauke, prirodne nauke, biotehničke nauke, biomedicinske nauke, tehničke nauke. Njihov interni sastav se donekle razlikuje od zemlje do zemlje i od univerziteta do univerziteta, ali je ova podela uglavnom svugde prihvaćena. Naravno, uz njih postoji i niz interdisciplinarnih područja. Skup vojno-policijske nauka je tipično interdisciplinaran, izučavanje sporta takođe.