POSLOVNA EKONOMIJA

1. NASTANAK I RAZVOJ EKONOMIJE KAO NAUKE

Ekonomija je naučna disciplina koja proučava osnovna pravila ponašanja i ekonomske zakonitosti u ekonomskim aktivnostima. U svakoj epohi razvoja, ekonomija proučava ekonomske aktivnosti, kako društvo koristi oskudne resurse radi proizvodnje dobara i usluga i vrši njihovu raspodelu među članovima društva. Ekonomija je povezana i sa drugim naukama: sociologijom, demografijom, politikom i drugim.

Predmet izučavanja ekonomije je podeljen na dve glavne oblasti: mikroekonomiju koja proučava privredne subjekte (domaćinstva i preduzeća) sa stanovišta troškova proizvodnje, i makroekonomiju koja se bavi izučavanjem pojava i procesa kao što su: inflacija, nezaposlenost, industrijska proizvodnja i ekonomija države.

Racionalno korišćenje resursa u proizvodno-uslužnim delatnostima stvara mnoge proizvode i usluge. U razvijenim zemljama sveta poljoprivreda stvara 2% domaćeg autputa, industrija oko 30%, a ostatak su usluge, koje uključuju: bankarstvo, transport, zabavu i kulturu, komunikacije i informacije, turizam i javne usluge (odbrana, policija, obrazovanje i zdravlje). Usluge u ovim zemljama beleže najbrži rast autputa i izvoza. S druge strane, u nerazvijenim zemljama sveta poljoprivreda stvara najznačajniji deo domaćeg autputa, sa najvećim brojem stanovnika i sa najnižim prihodima. Tako usluge u ovim zemljama beleže veoma spor rast autputa i izvoza.

Današnji naziv ekonomske nauke koji se sa engleskog „economics” u srpskom jeziku prevodi i kao ekonomija i kao ekonomika, potiče od grčke reči „oikonomikos“ (οικονομικός). Ova reč je složenica koja povezuje grčke reči „nomos“ (νόμος), običaj, zakon i „oikos“ (οικος), kuća, i izvorno znači: zakoni upravljanja domaćinstvom. Veruje se da ju je prvi put upotrebio grčki mislilac Ksenofon (Ξενοφῶν, 427–355 p. n. e.) koji je svoju knjigu koja objašnjava kako uspešno voditi poljoprivredno domaćinstvo nazvao „Oikonomikos“ (Oικονομικός)

Ekonomija je doživela dugi razvojni put, zavisno od promena ekonomske rezvijenosti i društvenih odnosa. Ekonomska misao započinje učenjem antičkih filozofa Ksenofonta, Platona i Aristotela, a nastavljaju je srednjovekovni skolastici i kanonisti, od kojih je najpoznatiji bio sveti Toma Akvinski. Opšta karakteristika tog razdoblja bio je normativizam, o čemu govore stavovi o trgovini, kamati, pravdnoj ceni itd., što je u vezi sa vrednostima i ciljevima, za razliku od pozitivne ekonomije koja predstavlja skup sintetizovanih znanja o onome što postoji u praksi – životu.

Prvi ekonomski teoretičari bili su merkantilisti (od 15. do 18. veka), koji su se zalagali za pozitivan platni bilans zemlje u međunarodnoj trgovini, koji bi se ostvarivao uz snažnu intervenciju države.

Na osnovu kritike državnog intervencionizma, merkantilisti su razvili teorije ekonomskog liberalizma u Francuskoj (fiziokrati) i Engleskoj (klasičari).

Teorije ekonomije su:

Klasična politička ekonomija; Neoklasična politička ekonomija; Kejnsov model; Monetaristička teorija; Nova klasična ekonomija; Institucionalizam; Novi kejnzijanizam.

Klasična politička ekonomija vezuje se za ekonomsku misao u Engleskoj, koja započinje Vilijemom Petijem (W. Petty 1623-1687), nastavlja preko Adama Smita (A. Smith 1723-1790), a završava Dejvidom Rikardom (D. Ricardo 1772-1823). Najviše se razvila u vreme industrijske revolucije, odnosno u doba liberalnog kapitalizma (sredina 17. veka do polovine 19. veka) Koncepcija lese fer (neka ide sve svojim tokom) ispoljava nepoverenje prema vladinoj i državnoj intervenciji. Predstavnici klasične političke ekonomije su razradili teoriju radne vrednosti, po kojoj jedino rad u materijalnoj proizvodnji stvara bogatstvo naroda.

Doprinos klasične političke ekonomije je i u tome što su preneli ekonomska istraživanja iz oblasti prometa u oblast proizvodnje, istakli i razradili pitanje vrednosti robe i raspodele nađu članovima društva.

Neoklasična politička ekonomija, pored marksističke političke ekonomije, predstavlja značajan pravac u savremenoj ekonomsoj misli (19. vek). Glavni predstavnici su Karl Menger, Leon Valras, Vilfredo Pareto, Alfred Maršal, Gustav Kasel i dr. Ova teorija ekonomije u prvi plan ističe pojedinca koji ima svoje potrebe i nastoji da maksimira svoje korisnosti i preferencije (mikroekonomska analiza). Prema subjektivnom pravcu, ekonomija istražuje ljudsko ponašanje kao odnos između ciljeva ljudi i oskudnih sredstava koje imaju alternative upotrebe.

Najznačajniji doprinos ove ekonomske analize je marginalna veličina, odnosno ukupna, prosečna i granična veličina kod svih ekonomskih pojava (granična korisnost dobra ili granična produktivnost inputa proizvodnje i sl.). Kako je cena veličina koja predodređuje upotreba inputa proizvodnje, to su izučavanja supstitucije elastičnosti tražnje i znak opdajuće korisnosti dobili veliku važnost.

Kejnsov model (kejnsijanstvo) pretpostavlja da su cene kostantne i da promene ukupnih troškova određuju ravnotežu nacionalnog dohotka, odnosno nacionalne proizvodnje. Kriva agregatne ponude je horizontalna linija sa fiksnim nivoom cena, te promene u agregatnoj tražnji izazivaju promene u realnom dohotku. S obzirom, da privreda nije uvek u ravnoteži, po ekonomistima kejnzijanske provenijencije, država mora imati aktivnu ulogu u procesu uspostavljanja ravnoteže, tj. da se stabilizuje ukupna tražnja i izbegne recesija. Tu je najosetljivija makroekonomska varijabla – investicije.Džon Mejnard Kejns ističe da kamata utiče na investicije i štednju, a njena visina zavisi od

ponude i tražnje novca. Po njemu, agregatna tražnja mora biti jednaka agregatnoj ponudi. To se postiže kada je štednja jednaka investicijama.

Nova klasična ekonomija predstavlja školu u makroekonomiji, koja je okončala dominaciju klasičnog kejnzijanizma. Pojavila se tokom 1970-tih godina, a predvodi je nobelovac Robert Lukas.

Nova klasična ekonomija (NKE) predstalja makroekonomsku ekstenziju neoklasične (mikro)ekonomije. Odatle proističe snažan naglasak NKE na mikroekonomskim osnovama makroekonomije. U osnovi, NKE izvodi makroekonomske agregate (GDP, zaposlenosti itd) iz opšte ravnoteže tržišta u jednoj ekonomiji. NKE se zasniva na tri osnovne pretpostavke. Prvo, da se tržišta čiste, tj. da cene i količine variraju tako da se izjednačavaju tražnja i ponuda. Drugo, pojedinci (i firme) poseduju nesavršene informacije. I treće, i kritično, da se očekivanja pojedinaca (i firmi) formiraju u skladu sa teorijom racionalnih očekivanja. Teorija racionalnih očekivanja kaže da pojedinci racionalno previđaju budućnost, odnosno da daju najbolju moguću prognozu a na osnovu svih raspoloživih informacija.

Jedna od propozicija NKE je da će ekonomija dostići prirodnu stopu nezaposlenosti i da će pokušaji države da promeni to ravnotežno stanje biti parirani kontraakcijom ekonomskih agenata. U NKE svetu nezaposlenost je uvek dobrovoljna, jer nezaposleni uvek mogu da se zaposle, ali za nižu zaradu.

NKE priznaje postojanje privrednih ciklusa, ali njena teorija realnih privrednih ciklusa, koju su razvili nobelovci Fin Kidland i Edvard Preskot, uzrok ekonomskih fluktuacija nalazi u spoljnim šokovima koje ekonomija doživljava, a ne u unutrašnjim neravnotežama same ekonomije.

Institucionalizam je pravac u ekonomskoj nauci; ističe uticaj društvene sredine na ekonomsko ponašanje ljudi; tako npr. Torsten Veblen (Thorstein Veblen) ističe da je tokom društvene evolucije, institucija privatne svojine potčinila ivstinkt okretnosti želji za akumulacijom privatne svojine; prema tome, borba za svojinu, prestiž i silu težila je da baci u zasenak konkurenciju koja je snižavala cene i poboljšavala kvalitet; prema Veblenu, ova tendencija se manifestuje u monopolima, održavanju cena putem ograničavanja proizvodnje i proširenju kontrole raspodele preko veliko-prodajnih i maloprodajnih zastupništva.

Institucionalizam razvijaju teoretičari 20. veka: Torsten Veblen i Džon Kenet Galbrejt (John Kenneth Galbraith; Nova industrijska država – 1967.). Po njima, slobodna konkurencija ne donosi optimalne rezultate, te je neophodna korekcija tržišnih kretanja preko državnih regulativa socijalne kontrole preduzeća. Tako se menadžeri (menadžerska revolucija) kao važan društveni sloj marginalizuju, a naglašavaju deskriptivne promene u ekonomiji i društvu.

Novi kejnizijanizam je specifična mešavina nove klasične ekonomije i kejnzijanizma. Od nove klasične ekonomije preduzeta je teorija racionalnih očekivanja, a od

kejnzijanizma hipoteza o rigidnosti cena i nadnica. Tržište je pod uticajem tzv. „institucionalne rigidnosti“, kao što su: eksterni troškovi, monopolitička konkurencija, informacione asimetrije itd. Institucionalne rigidnosti uslovljavaju prinudnu nezaposlenost koja se ispoljava preko agregatne ponude, zbog čega se državna intervencija usmerava na otklanjanje rigidnosti, posebo eksternih troškova, a ne na stimulisanje agregatne tražnje.

Ekonomija kao nauka bavi se razotkrivanjem, analizom i produbljivanjem saznanja o ekonomskim zakonitostima i pojavama u društvenoj proizvodnji sa stanovišta analize odnosa proizvodnje (klasična ekonomska teorija), odnosno racionalnosti upotrebe ograničenih resursa i neograničenih ljudskih potreba. Analiza se vrši na makro i mikro nivou.

Makroekonomija potiče od grčkih reči MAKΡΥΣ/macrys (veliki) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što znači da proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem problema društvene privrede, kao celine, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina.

Mikroekonomija potiče od grčkih reči ΜΙΚΡΟΣ/micros (mali) i ΟΙΚΟΝΟΜΙΑ (pravila u radu gazdinstva), što bi u prevodu značilo izučavanje pojedinačnih ekonomskih pojava, veličina i odnosa vezanih za pojedince i preduzeća.

1.2. ПОСЛОВНА ЕКОНОМИЈА И ПРЕДМЕТ ЊЕНОГ ИЗУЧАВАЊА

У економској литератури постоји више дефиниција економије као науке. Навешћемо само неке:

Економија се може дефинисати као друштвена наука која се бави проблемом употребе или управљања ресурсима (фактирима производње) тако да се постигне највеће или максимално испуњење неограничених потреба друштва (циља производње);

Економија је наука о томе како друштво да одлучи шта, како и за кога да производи.

Економска активност подразумева алокацију расположивих ресурса на основу процене користи и трошкова које свака од расположивих алтернатива носи са собом, а економска наука је наука о оптималној алокацији ресурса који имају алтернативну употребу.

Пословна економија, у смислу теорије економије предузећа, идентификује, прописује и систематизује економске феномене релевантне за егзистенцију и функционисање предузећа у његовом својству економског организационог система, истражује њихове узајамне односе, дејства тих односа, из њих резултирајуће ефекте, као и факторе који на те односе делују, усмеравају их или их детерминишу,

те економске законе по којима сви ти економски феномени настају, делују и нестају.

Изучавања пословне економије могу се рашчланити на проучавање економских законитости у смислу:

ангажованог капитала у пословању предузећа; резултата предузећа; сагледавања односа између резултата и уложеног у пословању у предузећу; сагледавања фактора ангажовања капитала и трошења елемената

производње; усмеравање развоја предузећа с обзиром на остварене резултате и

трошковној конкурентности.

Пословна економија је економска наука која изучава економију предузећа, у циљу утврђивања законитости и формулисања принципа у организовању економских процеса. Осамостаљивање пословне економије у посебну научну дисциплину детерминисано је следећим околностима:

Маршаловом синтезом макроекономије и микроекономије; Оснивањем првих високих пословних школа 1989.год. у Бечу; Покретањем првог часописа из области пословне економије 1906.год.; Појавом и развитком научне организације рада.

Циљ изучавања пословне економије као науке је изучавање законитости, које одређују понашање предузећа и пружање теоријске основе за оперативно вођење и управљање процесима његове економије. Циљ је квалитативна и квантитативна анализа пословања предузећа као целине.

Предмет изучавања пословне економије је оцена пословања предузећа са техничког, економског и финансијског аспекта ефикасности и ефективности.

Методе изучавања које пословна економија користи јесу квалитативна и квантитативна анализа. Поред тога, она користи и опште научне методе (метод упоређивања, метод рашчлањавања, метод синтетизовања аналогију, индукцију и дедукцију) и посебне научне методе (математичко-статистичке моделе).

2. 10 ПРИНЦИПА ЕКОНОМИЈЕ

На основу претходног упознавања са основама економије научили смо да једно домаћинство мора да донесе много одлука. Попут домаћинства, и друштва морају да доносе многобројне одлуке. Управљање ресурсима друштва је веома важно, јер су ресурси ретки, а понекад и ограничени. Реткост значи да друштво има ограничене ресурсе и да није у стању да произведе сва добра и услуге које људи

желе да имају. Исто као што ни домаћинство није у стању да сваком члану да све оно што он пожели, тако ни друштво не може сваком појединцу да пружи највиши животни стандард коме се тежи.

Економија проучава између осталог како друштво управља својим ретким ресурсима. У већини друштава, ресурсе не алоцира један централни планер, већ се алокација обавља кроз здружене поступке милиона домаћинстава и предузећа. Економисти стога перманентно проучавају како људи доносе одлуке: колико раде, шта купују, колико штеде и како инвестирају своју уштеђевину. Они такође изучавају како људи утичу једни на друге. На пример, они проучавају како мноштво купаца и продаваца неког производа или услуге заједнички одређују цену по којој се производ или услуга продају и количину која се продаје.

2.1. ПРИНЦИП 1 – ЉУДИ СУ ПРИНУЂЕНИ ДА ВРШЕ ИЗБОРОвај принцип могуће је сагледати кроз изреку: „Све има своју цену!“. Да бисмо добили нешто што желимо, морамо, по правилу да се одрекнемо нечег другог, што такође желимо. Избор подразумева одмеравање вредности једног циља у односу на вредност другог циља.

На пример, студент прве године Високе пословне школе струковних студија из Чачка одлучује како да расподели време на поједине активности. Он може у току дана да учи само Пословну економију или само Макроекономију, а може и да време намењено учењу расподели на та два предмета. Он се при томе за сваки сат који је одлучио да проведе у учењу, одрекао једног сата који је могао да проведе на други начин (читајући белетристику, играјући кошарку, дружећи се са пријатељима).

Родитељи одлучују како да употребе своје зараде. Они могу да их потроше у целини, али могу и део новца да одвајају на штедњу за будуће школовање своје деце, или за дане када ће бити у пензији. Трошећи додатну јединицу од месечне зараде на робу или услугу, они имају јединицу од своје месечне зараде мање за куповину друге робе или услуге, или за штедњу.

Производна предузећа су често у прилици да врше избор између чисте животне околине и високог нивоа доходка. Закони о заштити животне средине, по којима предзећа морају да смање загађење, повећавају трошкове производње производа. Због повећаних трошкова производње предузећа остварују мањи профит, исплаћују ниже плате и повећавају цене производа. Дакле, иако закони о заштити животне средине имају корист (она се огледа у виду чистије животне средине и бољег удравља становништва), они имају и трошак (он се огледа у виду смањења реалних доходака: власника предузећа, радника и потрошача).

Важан избор са којим се суочава свако друштво јесте избор између ефикасности и правичности. Ефикасност је способност друштва да оствари максималну корист од својих ретких ресурса. Правичност је својство друштва да корист од својих ретких ресурса праведно расподели на све своје чланове. У националним економијама се

ефикасност и правичност често сукобљавају. На пример, социјална помоћ која се даје сиромачном становништву, усмерена је на постизање правичности. Исти циљ има и прогресивно опорезивање зарада запослених, јер радници који имају већу ззараду плаћају већи порез од радника који имају мању зараду. Међутим, социјална политика (у примеру у виду социјалне помоћи) и пореска политика (у виду прогресивног опорезивања зарада запослених) смањују ефикасност. Када влада прерасподели доходак од богатих ка сиромашнима; убирајући порез од првих, утолико већи уколико су они богатији, и дајући социјалну помоћ другима, она смањује мотивацију за рад и једних и других, те се у земљи производи мање добара и услуга.

Сазнање да људи морају да врше избор не говори нам сама по себи које одлуке ће они донети или би требало да донесу. Исто тако, сазнање да морамо вршити избор јесте важно, јер ће људи доносити добре одлуке само уколико разумеју могућности које им стоје на располагању.

2.2. ПРИНЦИП 2 – ЉУДИ СЕ НЕЧЕГА ОДРИЧУ ДА БИ НЕШТО ДОБИЛИ (трошак нечега јесте оно чега се одричете да бисте то добили)

Избор подразумева поређење трошкова и користи различитих могућности. Међутим, трошак неке могућности није тако очигледан, као што то на први поглед може да изгледа.

На пример, сетите се да сте пре неког времена доносили одлуку да ли да се упишете на факултет. Корист од уписа на факултет (под претпоставком да дипломирате) јесте у интелектуалном обогаћењу, али и у већим изгледима за уносно заполење. Међутим, шта су трошкови? Да ли су то трошкови: школарине, становања и исхране? Нису, јер они не одражавају на прави начин оно чега се одричете да бисте завршили студије. Разлози су следећи. Прво, наведени трошкови укључују неке трошкове који нису трошкови студирања у правом смислу те речи: трошкове становања и исхране. Поменути трошкови су трошкови студирања само у оној мери у којој су већи ако сте студент а не нешто друго (рецимо, запослено лице без сопственог стана које живи одвојено од родитеља). Штавише, трошкови становања и исхране за студенте могу бити нижи од трошкова становања и исхране за друге категорије становништва. У том смислу, уштеда коју бисте остварили на стану и храни представља корист од студирања. Друго, трошкови школарине, становања и исхране не обухватају највећи трошак студирања. А највећи трошак студирања је време. Док студирате, уколико намеравате да редовно похађате предавања и вежбе, пишете семинарске радове, есеје, спремате коликвијуме и др. не можете по правилу, да зарађујете радећи у некој фирми. За студент, плата које се одриче да би студирао, представља највећи трошак студирања.

Опортунитетни трошак је вредност онога чега се одричете да би нешто добили.

Приликом доношења било које одлуке доносиоци одлука треба да буду свесни опортунитетних трошкова који прате сваки могући поступак.

2.3. ПРИНЦИП 3 – ЉУДИ ДОНОСЕ ОДЛУКЕ ИМАЈУЋИ У ВИДУ МАРГИНАЛНУ КОРИС И МАРГИНАЛНИ ТРОШАК

Питање филозофије и поимања живота одавно је заузело став да одлуке у животу нису искључиво „црне“ нити искључиво „беле“. Најчешће су то одлуке које у спектру боја имају све нијансе сиве. За време ручка одлука коју доносите није да ли ћете гладовати или се прејести, већ да ли ћете сипати додатну кашику пиринча, или узети још једну кришку хлеба. За време испитног рока одлука студената није да ли ће учити 24 часа дневно, или неће уопште учити, већ да ли ће додатни сат искористити на прегледање бележака или ће гледати ТВ. Додатна кашика пиринча, још једна кришка хлеба и додатни сат учења у претходним примерима представљају граничне (маргиналне) промене. Другим речима, то су стална, ситна додатна прилагођавања плана деловања. Маргина значи граница, па маргиналне промене представљају подешавања у оквиру граница онога што чините.

Замислите да сте у позицији да треба да одлучите да ли ћете још једну годину да посветите школовању (дошколовавање, специлализација, мастер). Ако при томе поредите начин живота особе која је докторирала са начином живота особе која је полиписмена, упашћете у црно-белу замку и то вам неће помоћи да донесете одлуку. Оно што треба да упоредите јесу додатни трошкови и додатне користи још једне године студирања. Додатне користи би могле бити: интелектуално обогаћење и могућност уноснијег обогаћења. Додатни трошкови би могли бити: додатна школарина и пропуштена плата.

Авио компанија одлучује колико да наплати карту путнику који је на листи чкања. Нека су укупни трошкови лета авиона од 200 седишта 100.000$. Тада је трошак по седишту 500$ (100.000/200=500). Питање је: да ли авио копманија треба да путнику који је на лити чекања прода карту испод просечног трошка од 500$. Одговор је: треба, али под одређеним условима. Авио компанија се у овом случају руководи маргиналним трошком, а тај трошак је трошак онога што ће додатни путник конзумирати у току лета: трошак додатног оброка од кетеринг добављача. Ако је путник који је ла листи чекања спреман да за карту да више него што је маргинални трошак лета, авио компанија треба да му карту прода – јер ће тако повећати профит.

Као што показују претходни примери, појединци и предузећа могу да донесу боље одлуке уколико размишљају о граничним случајевима. Рационални доносилац одлуке ступа у акцију ако, и само ако, маргинална корист акције премашује маргинални трошак.

2.4. ПРИНЦИП 4 – ЉУДИ РЕАГУЈУ НА ПОДСТИЦАЈЕ

Пошто људи доносе одлуке поређењем трошкова и користи, њихово понашање може да се промени када се промене трошкови и користи. Ово, пак значи да људи реагују на подстицаје.

Када се цена јабука повећа, а цена крушака остане иста – људи конзумирају више крушака а мање јабука, јер је трошак куповине јабука већи. Са друге стране, узгајивачи јабука запошљавају више радника да би повећали принос јабука, јер је корист од продаје једне јабуке сада већа.

Утицај цена на понашање купаца и продаваца на тржишту кључан је за разумевање начина на који привреда функционише.

Креатори економске политике, мењајући трошкове и користи, подстичу људе да промене понашање.

Већи порез на бензин подстиче људе да возе кола која троше мање бензина, да више користе градски превоз, да се удружују за одлазак на посао и долазак са посла.

Међутим, уколико не уважавају подстицаје, креатори економске политике могу да изазову непредвидиве последице. Правник Ралф Нејдер (Ralph Nader) рођ. 1934.год. објавио је 1965.год. књигу Небезбедни при свакој брзини (Unsafe an Any Speed),у којој је оштро критиковао америчку аутомобилску индустрију убог тога што производи небезбедна возила. Конгрес САД је наредне године, великим делим услед реакција јавности на ову књигу, изгласао закон према коме је сигурносни појас постао део стандардне аутомобилске опреме (National Traffic and Motor Vehicle Safety Act). Намера је била да се смањи вероватноћа повређивања или усмртивања возача приликом саобраћајних незгода. Међутим, обавезна употреба сигурносног појаса подстиче возаче да возе брже и неопрезније, а таква вожња повећава број саобраћајних несрећа чије су све чешће жртве пешаци, које сигурносни појас не штити. Овај резултат је проистекао из истраживања економисте Сема Пелцмана (Sam Peltzman) рођ. 1933.год. Пелцман је 1975.год. објавио чланак о ефектима закона донетог 1966.год. (“The Effects of Automobile Safety Regulation” Journal of Political Economy). Пелцман је, користећи се емпиријским подацима, показао да тај закон резултује мањим бројем смртних случајева по саобраћајној несрећи, али већим бројем саобраћајних несрећа. Нето резултат је: мало смањење броја погинулих возача и повећање броја погинулих пешака.

Кад анализирамо било коју политику, морамо да узмемо у обзир не само директне последице, већ и оне индиректне које се јављају услед подстицаја. Уколико она мења подстицаје, утицаће на људе да промене своје понашање.

2.5. ПРИНЦИП 5 – ТРГОВИНА МОЖЕ СВАКОГ ДОВЕСТИ У БОЉИ ПОЛОЖАЈ

Прва четири принципа разматрала су како појединци доносе одлуке. У свакодневом животумноге одлуке утичу не само на нас саме, већ и на друге људе. Следећа три принципа показују како људи међусобно делују једни на друге.

Трговина (trade) подразумева конкуренцију (competition), али омогућава поделу рада (division of labour), тј. специјализацију (specialization).

Домаћинства међусобно конкуришу на: тржиштима фактора производње (продајући: земљу, рад и капитал) и на тржиштима добара и услуга (купујући добра и услуге). Предузећа, такође, међусобно конкуришу на: тржиштима фактора производње (купујући земљу, рад и капитал) и тржиштима добара и услуга (продајући добра и услуге). Слично томе, и земље, у улози купаца и продаваца, међусобно конкуришу на светским тржиштима. Упркос томе, трговина омогућава свима (и домаћинствима и предузећима и земљама) да се специјализују у активностима које најбоље обављају – те, стога, свакога доводи у бољи положај.

Подела рада значи да се сваки радник специјализује у једној функцији или у неколико функција процеса производње. Адам Смит (Adam Smith 1723-1790) описао је поделу рада на примеру различитих фаза производње чиода: ваљање жице, сечење, намештање „главе“, оштрење. Подела рада је повећала продуктивност рада уштедом времена, јер радници нису морали да се премештају са једне операције на другу операцију.

Поделу рада омогућила је размена – било размена производа и услуга за друге производе и услуге (бартер), било размена производа и услуга за новац. Сваки радник могао је да се посвети датој вештини онолико дуго колико је могао да свој аутпут размени за аутпут других радника да би задобољио своје потребе.

Подела рада важи и за предузећа и за земље. Сличне користи се могу остварити специјализацијом у оним активностима у којима предузеће или земља има компаративну предност (comparative advantage). Појам „компаративна предност“ увео је Давид Рикардо (David Ricardo 1772-1823).

Ако тргују с другима, људи могу да купе разноврснија добра и услуге по нижој цени. Такође, и државе имају корист од способности да међусобно тргују.

2.6. ПРИНЦИП 6 – ТРЖИШТЕ ЈЕ ОБИЧНО ДОБАР НАЧИН ОРГАНИЗОВАЊА ЕКОНОМСКЕ АКТИВНОСТИ

Размотримо разлику измећу планске и тржишне привреде.

Планска привреда означава привреду у којој државни органи, уместо тржишних снага, директно одређују: шта ће се производити, ко ће производити, колико ће се производити, по којим ценама ће се продавати, ко ће трошити оно што је произведено. Предности планске привреде су следеће:

Државни органи могу узети у обзир екстерналије (последице по добробит које тржишна привреда не опажа и које, сога, нису укључене у цене)

Државни органи могу постаћи расподелу доходка која је ближа поимању људи о томе шта је правично

Недостаци планске привреде су следећи: Тешко је одредити равнотежне цене на свим тржиштима (равнотежна цена

је цена која понуду изједначава са тражњом на датом тржишту; Државни органи често одређују претерано ниске цене, услед чега редови

чекања регулишу снабдевање становништва робом; Одсуство мотивације и радника и менаџера, јер радници не добијају плате

на основу учинка, а предузећа не задржавају профите које су остварила; Када цене и плате одступају од својих тржишних нивоа, контрола

привредних активности је неминовна.

Тржишна привреда (market economy), или привреда слободног тржишта (free-market economy), означава економски систем на коме алокацију ресурса одређују само понуда и тражња на слободним тржиштима. Слободно тржиште је тржиште на коме само конкуренција регулише понуду и тражњу, али на коме су својинска права загарантована да би се трговина могла одвијати.

Адам Смит (Adam Smith 1723-1790) објавио је 1776.год. књигу истраживање природе и узрока богатства народа (An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of nations) или скраћено: Богатство народа (The Wealth of Nations) у којој је изнео чувено запажање у области економије: домаћинства и предузећа међусобно делују на тржиштима као да су вођена „невидљивом руком“ која максимира не само њихов интерес, него и интерес друштва у целини.

„Невидљива рука“ усмерава привредну активност на основу цена. Појединачна цена одражава корист неке робе или услуге за друштво, и трошак који друштво сноси да би ту робу или услугу произвело. Домаћинства и предузећа руководећи се сопственим интересом, одлучују на основу цена шта да купе и продају, те несвесно узимају у обзир и друштвену корист и друштвени трошак онога што купују и продају.

Цене воде појединачне доносиоце одлука ка исходима који максимирају не само појединачан интерс, него и друштвени интерес.

2.7. ПРИНЦИП 7 – ВЛАДА ПОНЕКАД МОЖЕ ДА ПОБОЉША ТРЖИШНИ ИСХОД

Владајуће структуре у националној економији имају дискреционо право да интервенишу у случају тржишног неуспеха. Тржишни неуспех означава ситуацију у којој тржиште не може ефикасно да алоцира ресурсе. Могући узроци тржишног незспеха су:

Екстерналије и Тржишна моћ.

Екстерналије су последице по добробит које тржишна привреда не опажа и које, стога нису укуључене у цене. Могу бити: негативне, када се зову екстерни трошкови; и позитивне, када се зову екстерне користи.

У наставку ће бити приказани примери екстерналија и на страни производње и на страни потрошње:

Екстерни трошак производње је загађење ваздуха од стране фабрике, које смањује добробит људи који станују близу фабрике.

Екстерни трошак потрошње је загађење ваздуха у јавној згради од стране пушача, које смета непушачима.

Екстерне користи производње могу настати када се у близини фабричког комплекса изгради тржни центар.

Екстерна корист потрошње је лепша башта испред куће која пружа задовољство не само станарима него и пролазницима – и која повећава вредност околних зграда.

Екстерналије се могу успешно контролисати системом пореза и субвенција. Одговарајућим системом пореза и субвенција може се постићи укључење екстерних трошкова и користи производње у цену. У овом случају, фабрика која загађује околину може да ради све дотле док адекватно компензује друштво за штету коју проузрокује.

Тржишна моћ настаје када један економски чинилац или када мала група економских чинилаца заједно утиче на цену на датом тржишту. Појавни облици тржишне моћи на страни понуде су:

Монопол и Олигопол.

Монопол означава тржиште на коме постоји само један продавац. Уколико има много купаца реч је о чистом монополу, уколико има мало купаца реч је о квазимонополу, док уколико постоји само један купац, реч је о билатералном монополу. Често се под „монополом“ подразумевају савези (удружења) предузећа: траст, концерн, картел.

Олигопол означава тржиште на коме има мало продаваца. Ако постоје два продавца , реч је о дуополу, ако постоје три продавца, реч је о триплолу, ако постоје четири продавца реч је о тетраполу.

Појавни облици тржишне моћи на страни тражње су: Монопсон и Олигопсон.

Монопсон означава тржише на коме постоји само један купац. Ако има много продаваца реч је о чистом монопсону, ако има мало продаваца реч је о квазимонопсону, а ако постоји само један продавац реч је о билатералном монопсону.

Олигопсон означава тржиште на коме има мало купаца. Ако постоје два купца, реч је о дуопсону, ако постоје три купца реч је о трипсону, док ако постоје четири купаца реч је о тетрапсону.

2.8. ЖИВОТНИ СТАНДАРД СТАНОВНИШТВА ЗАВИСИ ОД ПРОДУЛТИВНОСТИ

Последња три принципа тичу се функционисања привреде као целине. Животни стандард је количина добара и услуга коју конзумира просечан становник дате земље у датом периоду времена. Бруто домаћи производ је уобичајени показатељ количине добара и услуга о којој је реч. Стога је животни стандард: S = Y/P (1)Где S означава животни стандард, Y бруто домаћи производ, а P број становника.

Продуктивност рада је количина добара и услуга коју произведе просечан радник дате земље у датом периоду времена. И овде је бруто домаћи производ уобичајени показатељ количине добара и услуга о којој је реч. Стога је продуктивност рада: J = Y/L (2)Где Ј означава продуктивност рада, Y бруто домаћи производ, а L број радника.

Из релације (2) следи: Y = J*L; те ралација (1) постаје: S = Y/P = (JL)/P; тj: S = J(L/P) (3)

Према релацији (3) животни стандард S утолико је виши уколико је продуктивност рада Ј већа – под условом да је учешће радника у укупном становништву L/P константно.

2.9. ПРИНЦИП 9 – ИНФЛАЦИЈА НАСТАЈЕ КАДА ЦЕНТРАЛНА БАНКА ЕМИТУЈЕ ПРЕВИШЕ НОВЦА

Инфлација је пораст општег нивоа цена, тј. општи пораст цена у привреди. ЦБ (код нас Народна банка Србије) може да утиче само на базну инфлацију. Укупна инфлација обухвата:

Пораст цена пољопривредних производа (цене пољопривредних производа имају изразито сезонске флуктуације, а на такве цене централна банка не може да утиче мерама монетарне политике);

Пораст регулисаних цена (пораст цена које су у надлежности државе); Пораст базних цена (пораст цена које се формирају на тржишту, а немају

изразите сезонске фулуктуације).

Базна инфлација је последица пораста количине новца у оптицају, а количина новца у оптицају је у надлежности Централне банке.

Хиперинфлација је веома брз раст стопе инфлације. Новац се веома брзо обезвређује; стога се, уместо домаће валуте, масовно користе друга средства

размене. Каже се да у привреди постоји хиперинфлација када је месечна стопа инфлације већа од 50%.

2.10. ПРИНЦИП 10 – НА КРАТАК РОК ВЛАДА БИРА ИЗМЕЂУ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ И ИНФЛАЦИЈЕ

Професор Економије Филипс (Alban William Housego Phillips, 1914-1975) објавио је 1968.год. у британском часопису Economica емпиријски рад о вези између стопе незапослености и стопе раста новчаних надница у ВБ у периоду 1961-1957 год. Варијбле у овој вези су мегативно корелисане: уколико је стопа незапослености мања, утолико је стопа раста новчаних надница већа. (Филипс не помиње стопу инфлације, већ помиње стопу раста новчаних надница. Међутим, када је стопа раста новчаних надница већа и стопа инфлације је већа).

Професори економије Самјуелсон и Солоу (Paul Anthony Samuelson; Robert Merton Slow) објавили су 1960.год. у часопису American Economic Rewiw, чланак о негативној корелацији између стопе назапослености и стопе инфлације на основу емпиријских података за САД. Они су, дакле, били ти који су стопу раста новчаних надница „земенили“ стопом инфлације. И они су негативној корелацији између стопе незапослености и стопе инфлације дали име: Филипскова крива.

Главна импликација је да је ниска незапосленост неспојива са ниском инфлацијом на кратак рок и да влада мора да изабере мање зло за своју привреду.

3. ПРЕДУЗЕЋЕ КАО ОСНОВНИ СУБЈЕКТ ТРЖИШНОГ ПРИВРЕЂИВАЊА

3.1. ПРЕДУЗЕЋЕ – НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Предузеће као привредни субјект, је носилац и генератор развоја економије и друштва уопште, па је логичан одговор економској реалности, од чијег пословања, раста и развоја, зависи темпо привредног и друштвеног развоја сваке земље. Основа делатност предузећа је производња и промет добрима и услугама.

Предузеће је јединка тржишне привреде која самостално извршава задатке у процесу друштвене репродукције са циљем да у оквиру датих друштвено-економских законитости постигне што већу добит. Предузеће поседује пословно јединсктво и способност да самостално сноси ризике из свог пословања.

Прва предузећа јављају се крајем 18. и почетко 19.века и настају из за то доба развијених мануфактурних радионица. Предузећа настају у периоду када долази до развоја робно-новчаних односа, тј. до изражавања својине над средствима за производњу и резултата производње; али и до снажног развоја науке, технике, саобраћаја и ширења тржишта.

Временом су предузећа битно мењала своје карактеристике. Њихова величина је расла, што значи да су производила више добара и услуга, запошљавала више људи

и ангажовала више средстава. Како би што боље осварила своје циљеве предузећа су била принуђена да мењају своју унутрашњу организацију. На развој предузећа битан утицај извршили су:

Развој производних снага; Развој друштвене поделе рада; и Ширење људских потреба.

У свим економским системима у којима је у историји економије фаворизована тржишна привреда кроз слободно деловање предузећа, економски развој је био експанзиван и то су данас економски најразвијеније земље света. Тамо где је влада систем планске привреде, резултати привредног друштва и развоја су далеко од потенцијалних и примерених расположивих могућности ресурса.

Основни задаци предузећа су да: Препознаје пословну идеју и шансу и дефинисану визију и циљеве

пословања и развоја предузећа; Дефинише модел организације и њено складно функционисање у циљу

остваривања пословних циљева; Идентификује и обезбеди виталне ресурсе за успешан развој бизниса:

информације, финансијски извори, људски ресурси, сировине, материјал, опрема, простор и др.;

Константно ради на отклањању и процени потенцијалних шанси могућности у окружењу.

Основна обележја предузећа су: Предузеће има своју економију; Економију остварује са окружењем са којим је у перманентној

комуникацији; Предузеће је сложен динамички и економски систем; Предузеће је пословно-финансијски ентитет, те се као такав руководи

пословно-финансијским циљевима; Процесима и појавама у предузећу управља компетентан менаџмент.

Економски и финансијски мотив пословања предузећа је максимирање профита.

3.2. ЦИЉЕВИ ПРЕДУЗЕЋА

Смисао постојања предузећа је стварање услова за задовољење неких потреба у макроекономском окружењу, односно задовољењу потреба друштва, што је функција и смисао пословања предузећа. Предузеће извршава свој задатак тако што задовољава одређене друштвене потребе, а то значи да производи конкретан производ, или пружа конкретну услугу. Колико је предузеће успешно у томе одређује ефективност предузећа. Предузеће стога, остварује три групе циљева:

Циљеве друштва Циљеве запослених радника Циљеве самог предузећа.

Циљеви друштва могу се дефинисати на следећи начин: Предузеће производећи неко добро задовољава одређену друштвену

потребу; Предузеће обезбеђује средства неопходна за подмирење државних расхода

(одбрана, здравство, школство, култура, државна администрација...)

Циљеви радника могу се дефинисати на следећи начин: Радници имају циљ да што боље и квалитетније задовоље индивидуалне

потребе, а то значи да радећи у предузећу зараде што више.

Циљеви предузећа могу се дефинисати на следећи начин: Основни циљ предузећа је going concern принцип.

3.3. РЕСУРСИ ПРЕДУЗЕЋА

Ресурси представљају саставне делове економских активности са којима. Са њима се предузеће константно сусреће у извршењу својих економских активности. Могу се категоризовати на:

Природне ресурсе Ресурсе људства Ресурсе капитала.

Природни ресурси су све оно што пружа природа, а може се користити у производњи. Природни ресурси су: земља, расположива рудна богатства, довољне количине воде и сл.

Ресурси људства детрминишу способност сваког друштва. Људски ресурси су скуп радно способног становништва сваког друштва, односно расположива радна снага са својим знањима, радним и креативним способносима, искуствима и компетенцијама. Без радне снаге и без радне делотворности човека није могућа никаква производна нити економска активност, као ни економски напредак, раст и развој предузећа.

Ресурси капитала представљају скуп материјалних и нематеријалних појава које имају инструментални карактер у остваривању циљева предузећа. Ресурсе капитала чине: средства рада, преднмеи рада и новчана средства.

3.4. ФУНКЦИЈЕ У ПРЕДУЗЕЋУ

Свако предузеће има изграђену сопствену организациону културу, сопствену пословну филозофију и пословне принципе и процедуре, одакле произилази посебан начин приступу организовања, решења проблема и доношења пословних одлука.

Рад предузећа реализује се преко остваривања различитих функција. У оквиру тих, различитих функција постоје различити циљеви, задаци и носиоци. Функције које

предузеће организује и на чијем функционисању делује могу бити хоризонталне и вертикалне. Док хоризонтална димензија указује на њихово низање у технолошком реду по оделењима, остварујући техничку поделу рада у ланцу свих активности неопходних за извршење укупног задатка предузећа, у вертикалној се димензији функције налазе у хијерархијском односу који одговара хијерархији активности у остваривању циљева предузећа.

Утврђивање организационе структуре предузећа подразумева дефинисање стратегије пословања , одређивање структуре послова и њихово груписање. Формирање организационе структуре је процес у коме се спроводе активности диференцирања и интеграције. Ове активности су кључне за њено формирање и одвијају се почев од поделе рада и поделе надлежности и овлашћења, преко груписања послова, до координације – усклађивања активности организационих јединица.

Функционална организација – Основне одлике овог модела организовања организационе структуре су: формирања делова организационе структуре груписањем сличних активности; вертикална комуникација ради њиховог усаглашавања; формирање штабних функција које обезбеђују правовремено и поуздано одлучивање. Предности ове организације су: избегавање дуплирања послова и њихова функционална специјализација, ефикасна координација у оквиру функционалне организационе целине. Слабости овог модела су: недовољна и лоша комуникација између функционалних јединица, преоптерећеност централног нивоа одлучивања и др.(У Power point презентацији на слајду бр 12 је шема)

Дивизиона организација – подразумева децентрализовано одлучивање у два нивоа. Први је ниво предузећа (стратешке одлуке), а други је ниво дивизиона (оперативне одлуке). Дивизиони су аутономна одељења која имају релативно стабилну структуру функционисања. Главни делови ове организационе структуре су профитни центри који представљају стратешке пословне јединице. Њих карактеришу велика усмереност на производе, и самим тим, прилагођавање захтевима тржишта. Дивизиони се контролишу и координирају. Ту одлуку имају руководиоци по производима. Они извештавају корпоративни ниво водећи рачуна о профитабилности дивизиона.(У Power point презентацији на слајду бр 13 је шема)

Пројектна организација – Примењује се онда када предузеће организује значајан пројекат. Тај пројекат представља издвојену организациону јединицу из матичног предузећа. Има сопствена функционална одељења и везе са матичном организацијом преко извештавања о напредовању пројекта. При томе се остварује директна комуникација руководиоца пројекта са корпоративним нивоом.(У Power point презентацији на слајду бр 14 је шема)

Вертикално издиференциране функције имају три нивоа: Управљачки,

Руководилачки и Извршни.

Без обзира како је организовано, у складу са својим функцијама предузеће треба да: Кроз предвиђање и прогнозирање иде испред ситуације, тј. да се

правовремено и максимално прилагођава; Ситуацију преусмерава у смислу да, захваљујући финансијској снази

иницира нова тржишта и технолошке трендове, тј. да утиче на догађања у окружењу.

3.5. ВРСТЕ ПРЕДУЗЕЋА

Обављање привредних делатности, у форми привредних друштава, врши се ради остваривања заједничког економског циља, тј. интереса (заједничких и индивидуалних). Удруживање са заједничким економским циљем коиницира настанком привредних друштава.

Доношење Закона о предузећима који је ступио на снагу 1.1.1989.год., омогућило је наснанак правних форми привредних друштава. Међутим, тек су приватизациони процеси код нас, довели до претварања постојећих правних форми друштвених предузећа у својинске форме привредних друштава. Законом о предузечима из 1996.год., и нарочито Законом о предузећима из 2004.год., развила су се решења из претходног закона и уредили уређивање лица и капитала у разне облике привредних друштава.

Предузећа – привредни субјекти с еоснивају као индивидуалне и колективне форме за обављање профитних делатности. Индивидуални облици могу бити:

Предузетник (трговац појединац), Једночлано приврдно (трговачко) друштво, Друштво са ограниченом одговорношћу Отворено акционарско друштво, тј. друштво са јавним уписом акција, Затворено акционарско друштво, друштво без јавног уписа акција.

Колективни облици су: Привредна (трговачка) друштва уговорног типа са два или више оснивача, Грађанска друштва, основана уговором о грађанском ортаклуку више

физичких лица.

Међутим, подела која је чешће у употреби је подела на друштва лица (Инокосно предузеће, Ортачко друштво и Командидтно друштво) и друштва капитала (Друштво са ограниченом одговорнишћу и Акционарско друштво).

3.5.1. ИНОКОСНО ПРЕДУЗЕЋЕ

Инокосно предузеће, индивидуално предузеће или предузетник је физичко лице које је регистровано да у виду занимања обавља законом дозвољене привредне

делатности ради стицања добити. Индивидуални пољопривредник није предузетник. Покретачка снага предузетништва је индивидуални капитал. Услов за организовање предузећа, од стране предузетника је подношење пријаве за упис у прописани регистар. Код нас је то Агенција за привредне регистре. У конкуренцији са другим капиталима индивидуални капитал се бори за одржавање, увећање и експанзију. Капитал (нето имовина) даје моћ одлуци и акцији, омиогућује избор и реализовање идеја, скраћује време и број посредника у одлуци о акцији. То прате и ризици, јер власници капитала сносе последице, у формама успеха (зараде и награде) и неуспеха (губитака). Све то заједно подстиче на максималне напоре за развијање стваралачких снага иновативног и слободног предузетништва. Зато предузетник мора бити:

Надарен пословним духом и рујоводећим способностима; Свестран о знању о пословању и људским односима; Инстрајан иноватор, који познаје пословну праксу и научне методе; Одлучан и спремен да предузима ризик управљањем променама, појавама и

процесима у предузећу, на бази иновације и перманентног развоја; Предан послу и истрајан; Спреман да ради много и напорно.

Све наведене предузетничке способности доприносе реализацији предузетничке идеје и започињању сопственог пословања. Међутим, оне често нису довољне за успешан раст и развој и нарочито за вођење предузећа онда када оно достигне одређени степен развоја. То указује на неопходност мењања улоге и способности онако како предузеће пролази кроз одређене развојне фазе. Са развојем предузећа, све више добијају на значају управљачке способности предузетника. Због брзих промена, јучерашњи принципи који су доносили резултате су застарели. Главна поставка је: ако се не напредује, онда ће се стагнирати или назадовати. Стални напредак једноставно значи проналажење начина да с епословање учини ефикаснијим, ефектнијим, бржим и различитим од конкурената.

3.5.2. ОРТАЧКО ДРУШТВО

Ортачко друштво је привредно друштво које оснивају два или више физичких (или) правних лица у својству ортака друштва, ради обављања делатности под заједничким пословним именом.

Ортачко друштво је друштво са неограниченом солидарном одговорношћу чланова (ортака) , у коме сви ортаци одговарају за обавезе друшетва целикупном својом имовином. Велико је, неограничено поверење најмање два ортака. Оснива се уговором. Повериоци могу захтевати намирење својих потраживања према сдруштву, мада су ортаци одговорни солидарно за све обавезе друштва целокупном својом имовином. Фирма друштва, садржи по правилу, имена свих чланова, или једног или више њих, ознаку „и остали“. Оснивачка средства (улог) састоји се од улога лчанова друштва (ортака). То је главница друштва и може бити у новцу, стварима, правима, као и раду и услугама, који су извршени или треба да буду

извршени. Ортаци улажу улоге једнаке врдности. Ортак овог друштва не може смањити улог без сагласности осталих ортака.

Уколико оснивачим актом није другачије одређено, својство ортака у ортачком друштву престаје у случају: смрти ортака, отварањем стечаја над неким од ортака, отказом неког ортака, доношењем одлуке ортака и у другим случајевима који су утврђени оснивачким актом или уговором ортака друштва.

3.5.3. КОМАНДИТНО ДРУШТВО

Командидтно друштво је је друштво које се оснива уговором два или више правних и/или физичких лица, ради обављања делатности под заједничким привредним именом. Најмање једно лице (комплементар) одговара неограничено солидарно за обавезе друштва. Ризик најмање једног лица (командидтор) ограничен је на износ уговореног улога. Командитор је заинетресован за дивиденду уложеног капитала, а не за управљање друштвом. Комплементар је заинтересован за улог командитора и за управљање друштвом.

Командитно друштво је друштво са малим бројем ортака, као и код ортачког друштва. Међутим, у новије време се јављају и ова друштва са завидним бројем ортака, нарочито код делатности слободних професија.

3.5.4. ДРУШТВО СА ОГРАНИЧЕНОМ ОДГОВОРНОШЋУ

Друштво са ограниченом одговорношћу је привредно друштво које оснива једно или више правних и/или физичких лица, у својству чланова друштва, ради обављања одређене делатности под заједничким пословним именом, уз потпуну одговорност (целокупном имовином). Може се оснивати за обављање било које привредне делатности, па и делатности јавног сектора.

Друштво са ограниченом одговорношћу има мали основни капитал и мали број чланова. Основни капитал друштва је релативно непокретан. Структура чланства је реалтивно стабилна, са великом могућношћу контроле уласка и изласка из друштва. Чланови друштва сносе ризик за пословање друштва до висине свог улога. Удели имају својство хартије од вредности. Ово друштво може основати и само једно лице, а максинмалан број чланова је 50.

3.5.5. АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО

Акционарско друштво је привредно друштво, које оснива једно или више правних или физичких лица, у својству акционара, ради обављања одређене делатности, под заједничким пословним именом, чоји је основни капитал подељен на акције одређене номиналне вредности.