Todor Kulji‡ - Kultura

  • View
    296

  • Download
    20

Embed Size (px)

Text of Todor Kulji‡ - Kultura

  • 8/20/2019 Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

    1/232

      1

    Todor Kuljić 

    K U L T U R A S E Ć A NJ A 

    - Teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti –  

    Sadržaj 

    Predgovor

    Uvod

    I DEO

     Kultura sećanja: istorijat

    1. Razvoj organizovanog pamćenja 

    2. Vrste vremena i njihovo organizovanje

    3. Evolucija poimanja vremena

    4. Ideologizacije vremena

    5. Fragmentacija prošlosti

    6. Globalizacija i pamćenje 

    7. Istorijska slika

    Zakljuĉak  

    II DEO

     Kultura sećanja : Teorije 

    Uvod

    1. Neurobiološke teorije 

    2. Psihološke teorije 2.1. Autobiografsko pamćenje izmeĊu liĉnog i kolektivnog pamćenja 

    3. Teorije o kolektivnom pamćenju 

    3.1. Socijalno konstruktivističke teorije o pamćenju  3.1.1. Konstruktivizam i postmoderna: okviri savremenog sociologizma 3.1.1.1. Preteĉe 3.1.1.2. Otpor celini i opštem 3.1.1.3. Odnos subjekta i objekta 3.1.1.4. Odnos posebnog i opšteg

    3.1.1.5. Diskontinuitet i kontingentnost 3.1.1.6. Konstruktivistiĉko poimanje prošlosti  3.1.1.7. Perspektivizam umesto celovite istine

  • 8/20/2019 Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

    2/232

      2

    3.1.1.8. Kulturna umesto dogaĊajne i socijalne istorije  3.1.1.9. Novo potiskivanje racionalizma

    3.1.2. Moris Albvaš: dirkemovska sociologija pamćenja  3.1.3. Albvašovi nastavljaĉi: Asmanovi i Nora 3.1.4. Napetost izmeĊu pamćenja i istorije 

    3.1.5. Simbioza pamćenja i istorije 3.1.6. Trijadna svest o prošlosti: ideološko, nauĉno i liĉno pamćenje  3.1.7. Saznajna i društvena uloga konstruktivizma 

    3. 2. Klase i izmišljanje prošlosti: ideološkokritičk i pristup 3.2.1. Erik Hobsbom: klasne osnove izmišljanja prošlosti  3.2.2. Identitet i (ili) ideologija 3.2.3. Primena pristupa: izmišljanje tradicija (izmeĊu kritike ideologije i dekonstrukcije)  3.2.3.1. Izmišljanje periodizacija i poĉetaka  3.2.3.2. Praznici : integracija preko datuma

    3.2.3.3. Geografija simbola: izmišljanje i osmišljavanje mesta sećanja  3.2.3.4. Martirološka mesta sećanja  3.2.3.5. Izmišljanje prošlosti na Balkanu  3.2.3.5.1. Izmišljanje pozitivnih stereotipa 3.2.3.5.2. Graniĉarska martirologija  3.2.3.5.3. Izmišljanje tradicija kod novih drţava  3.2.3.5.4. Retrospektivni fatalizam: deterministiĉki sklop izmišljanja prošlosti 

    Zakljuĉak: kritika ideologije i dekonstrukcija 

    3.3. Dinamičko refleksivni pristupi prošlosti: prošlost kao proces osmišljavanja 

    3.3.1. Simbolizam i prošlost  3.3.1.2. Simboliĉki interakcionizam Dţordţa Herberta Mida  3.3.1.3. Simboliĉka funkcija dinamiĉke prošlosti u SAD  3.3.1.4. Linkoln kao simbol

    3.3.2. Hermeneutika i prošlost 3.3.2.1. Prošlost, smisao i istorija  3.3.2.2. Razlaz hermeneutike i kritike ideologije

    3.3.2.3. Komplementarnost hermeneutike i kritike ideologije

    3.3.2.4. Tradicionalistiĉki i prosvetiteljski smisao prošlosti 

    3.3.2.5. Retorika i smisao

    3.3.2.6. Hermeneutika i funkcionalizam

    Zakljuĉak  

    III Deo

     Kritička kultura sećanja: primena

    1. Zaborav klasnog tlaĉenja 

  • 8/20/2019 Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

    3/232

      3

    2. Permanentno prevladavanje prošlosti

    3. Trgovina prošlošću

    4. Aktivni nezaborav i produktivni zaborav

    5. Slavna, antikvarna i kritiĉka istorija 

    6. Ţrtva i sećanje 

    7. Kritiĉki i sraĉunati zaborav

    8. Trauma i prošlost 

    9. Zajednica nelagodnog sećanja 

    10. Ratnocentriĉno sećanje 

    11. Nova sloţenost društvenog vremena 

    12. Revizija antifašizma

    13. Racionalna versus korisna prošlost 

    14. Suoĉavanje sa zloĉinima ili patriotiziranje kriminala ? 

    15. Zaborav i izmirenje

    16. Etnocentriĉna i antitotalitarna naracija

    17. Istoriĉno poreĊenje –  uslov kritiĉkog sećanja 

     Z a k lj u č a k  

    Predgovor

    U ovoj knjizi prikazana je teorijska strana izmenjenog odnosa prema prošlosti nakon sloma Hladnog rata. Na neki naĉin reĉ je o drugoj strani procesa koji je prikazan u mojoj knjizi „Prevladavanje prošlosti“ (Kuljić 2002). Dok su u prethodnoj knjizi u središtu bile idejnopolitiĉke debate s kraja 20.veka, ovde se kritiĉki prate duţi procesi nauĉnog sazrevanja objašnjenja upotrebe

     prošlosti. Treba se nadati da će ovaj pregled bar malo pomoći u snalaţenju u novoj nepreglednosti  poslehladnoratovske epohe. Naime, od kraja 20. veka i sloma bipolarnog svetskog poretka narasla je nepreglednost, ne samo sadašnjice nego i prošlosti. Berlinski zid je srušen 9.11.1989, a Varšavski

     pakt je raspušten 1.4.1991. Prošlost je postala sloţenija, rasutija, lišena neprijatelja koji je redukovao njenu sloţenost u hladnom ratu. Slom evropskog socijalizma otvorio je novu budućnost, ali i novu

     prošlost. Nisu samo postali dostupni novi izvori, niti je samo ukinuta dekretirana prošlost, već je

    nova prošlost prihvaćena kao okvir izmenjenih autobiografija. Prosto reĉeno, ne pišu samo istoriĉari istoriju, već i mnogi pojedinci imaju potrebu da vlastitu ţivotnu istoriju preinaĉe u svetlu novih

     promena i saobraze novim poţeljnim idejnim okvirima. Odnos sadašnjice i prošlosti zamršen je i

  • 8/20/2019 Todor Kuljić - Kultura Secanja.pdf

    4/232

      4

    uzajaman. Potrebe sadašnjice nameću slike prošlosti, ali i slika prošlosti povratno deluje na aktuelne  procese. Samo se u sklopu pomenutog meĊuuticaja moţe donekle objasniti izmena istraţivaĉkih  prioriteta, teorije i nauĉnih metoda u disciplinarnom pogledu šarolike misli o prošlosti.  Boom  sećanja krajem 20.veka postepeno je uobliĉavao i teorijsku misao o prošlosti. Javljaju se nove oblasti: politika sa prošlošću, istorijska politika i kultura sećanja. Moţda bi bilo preterano tvrditi da se haos sadašnjice moţe redukovati ukoliko se unese red u teorije o prošlosti, ali se verovatno moţe

    ublaţiti.  Ako se, naime, ozbiljno primi k znanju ĉinjenica da je prošlost vrlo upotrebljiv i aktivan sadrţaj, onda se moraju svestrano razmotriti ne samo naĉini korišćenja

     prošlosti, nego i razna objašnjenja ove upotrebe. Teško je ne dati za pravo onima koji tvrde da je  politiĉka bitka u stvari bitka za teritorije kolektivnog pamćenja (D.Ugrešić), i da je borba protiv vlasti uistinu borba sećanja protiv zaborava (M.Kundera). Bez preterivanja se moţe reći da u društvu i u politici postoji ĉak neka vrsta kategoriĉkog imperativa ĉega se treba sećati. Ili  šta se ne sme zaboraviti. „Sećati se da bi se pripadalo“, jeste nalog grupe. Tek kada se otkrije struktura pripadanja, moţe se prozreti normativna prošlost. Pitanje je, meĊutim, da li je uopšte moguće sećati se bez osvete ili drugih nastojanja za obeštećenjem? U ovoj knjizi se ne iskljuĉuje mogućnost nekonfliktnog kritiĉkog sećanja. Da bi se to pokazalo, treba skrenuti paţnju na višedimenzionalnost

    liĉnog i grupnog pamćenja i sećanja i na razliĉita tumaĉenja veze izmeĊu grupne solidarnosti i  pamćenja, ali i izmeĊu pamćenja i moći. Nikada ne treba zaboraviti da je pamćenje deo liĉnog i kolektivnog identiteta, neka vrsta moralne postojanosti, ĉija je tamna strana moralni apsolutizam (J.Müller). Nije bez razloga Niĉe ovoj zarobljenosti prošlošću suprotstavljao produktivni zaborav. 

    U središtu istraţivanja su, dakle, teorije o kolektivnom pamćenju. Naravno, da nije cilj da se  pruţi celoviti pregled, niti da se iznese konaĉna ocena stanja u ovoj meĊugranskoj oblasti. Razliĉite teorije i pristupi su isprepleteni, a iza istih signalnih pojmova kriju se katkad opreĉne struje. Raznovrsna akcentovanja i pomeranja teţišta su u meĊunarodnim razmerama još uoĉljivija. Od ortodoksne francuske postmoderne do ameriĉkog simbolizma, ovde je proces relativizacije uma praćen preko odnosa prema prošlosti.  Da tako kaţemo, u knjizi je reĉ o rašĉišćavanju teorijskih pristupa prošlosti, tj. izdvajanju glavnih pristupa i oceni njihove saznajne vrednosti. Odnos prema prošlosti, uobliĉen u teorijskoj strani kulture sećanja, ovde se prati preko mreţe kljuĉnih pojmova (sećanje, pamćenje, kultura sećanja, kolektivno pamćenje, društveno vreme, istorijska svest), koji su prisutni u nekoliko osnovnih pristupa (konstruktivizam, kritika ideologije, simbolizam i hermeneutika).  Naravno, da se pomenuti pristupi nisu mogli tumaĉiti bez istorijske konkretizacije. Uoĉeno je da su neretko središnji pojmovi nedovoljno ujednaĉavani i nejasno definisani, a razlike kod tumaĉenja prošlosti nisu  izvirale samo iz teorijskih nedoumica, nego i iz neteorijskih ĉinilaca. Treba li uopšte podsećati da su u javnom prostoru vrlo aktivna raznovrsna selektivna konkurentska pamćenja ? Slom bipolarnog poretka sećanja nije toliko

     podstakao istorijska istraţivanja, koliko je ubrzao proţimanje istorije pamćenjem. Oţivljeno kolektivno pamćenje, a ne istorijsko znanje, bilo je oruţje u poslednjem graĊanskom ratu u Jugoslaviji. „Memorijalizacija“ istorije (prodor kolektivnog pamćenja u istoriju) bila je u isto vreme   i njena moralizacija (J. Müller). Na svim stranama je prošlost uspešno podvrgnuta najvišoj moralnoj vrednosti- nacionalnom interesu. Mobilizacija osećajne prošlosti potisla je u ime novih moralnih ciljeva rankeovski imperativ da treba pisati wie es eigentlich gewesen. Zbog neobiĉno aktivne upotrebe prošlosti na zapadnom Balkanu, tokom ĉitavog izlaganja, a i u nekoliko zasebnih