3. KOMPONENTE DIZAJNA

Desnica, E., Nikolić, M. Industrijski dizajn

23

3. KOMPONENTE DIZAJNA

3.1. POJAM KOMPONENTI DIZAJNA

Komponente dizajna su zapravo mnoge specifiĉnosti koje proţimaju proces

dizajniranja, kroz sve njegove faze i aktivnosti u kojima proizvod nastaje.

Komponente dizajna imaju svoj teorijski i praktiĉni aspekt. Komponente ĉine

suštinu dizajna i predstavljaju njegovu sadrţinu u dizajniranju proizvoda. U prenosnom

smislu, komponente dizajna su ĉinioci kvaliteta proizvoda. U praktiĉnom smislu

komponente dizajna predstavljaju tokove aktivnosti procesa dizajniranja. Praktiĉni

aspekt komponenti dizajna su vaţniji od teorijskog, jer iz tih aktivnosti nastaje

proizvod.

Termin “komponenta” upućuje na pomisao da se radi o delu dizajna, te dizajn ne

ĉini jedna, već više komponenti. Ovaj termin ĉini temelj za sva njegova svojstva i

delovanja, kako u preduzeću, tako i izvan njega. Iz komponenti proistiĉu i mnogi

uticaji dizajniranja na poslovanje preduzeća, biznis, menadţment, kvalitet itd.

Suštinu komponente dizajna treba povezati sa kvalitetom proizvoda. Dizajneri

svojim stvaralaštvom, kroz tokove aktivnosti postepeno stvaraju proizvode,

materijalizujući svoje ideje. Ukupan kvalitet ĉine ĉetiri pojedinaĉna, koji se integrišu u

ukupan kvalitet. Dakle, komponente dizajna i kvalitet proizvoda usko su povezani, što

je suštinsko obeleţje stvaralaštva i ukupnog delovanja dizajna.

3.2. VRSTE KOMPONENTI DIZAJNA

Proizvod kao rezultat dizajniranja mora imati ĉetiri pojedinaĉna kvaliteta i to:

1. tehniĉko - funkcionalni,

2. estetski,

3. ekonomski i

4. ergonomski.

Svaki kvalitet nastaje kao rezultat aktivnosti dizajnera i saradnika u struĉnom

timu. Jezgro iz kojeg nastaje proizvod jeste ideja dizajnera. U suštini, ideja je

fundament budućeg proizvoda, i što je originalnija, i sam proizvod će biti kvalitetniji i

atraktivniji od drugih proizvoda iste namene.

Ideja - gotov proizvod je relacija koja se mora posmatrati kao suština

komponenti dizajna. Ideju u svojoj svesti stvaraju dizajneri zahvaljujući darovitosti,

dubini duha, imaginaciji, fantaziji, struĉnosti i iskustvu. Ideja je dragocena tvorevina i

velika vrednost za preduzeće i potrošaĉe.

Ideja se raĉva na ĉetiri grane, rukavca ili kanala. To je zbog toga što se budućem

proizvodu moraju stvoriti ĉetiri pojedinaĉna kvaliteta. Ta ĉetiri kvaliteta su u stvari

ĉetiri komponente dizajna koje izviru iz ideje. Kroz takve komponente dizajna “teku”

aktivnosti dizajnera i ĉine sponu izmeĊu ideje i proizvoda koji nastaje kao materijalna

kategorija (slika 3.1.).


24

Komponente dizajna (tehniĉko-funkcionalne, estetske, ekonomske i

ergonomske) i pojedinaĉni kvaliteti proizvoda meĊusobno su blisko povezani:

1. tehniĉko-funkcionalne komponente – tehniĉko-funkcionalni kvaliteti;

2. estetske komponente – estetski kvaliteti;

3. ekonomske komponente – ekonomski kvaliteti;

4. ergonomske komponente – ergonomski kvaliteti.

Razdvajanje aktivnosti dizajnera na kanale (rukavce) praktiĉno je nemoguće.

Definisanje komponenti kao tokove aktivnosti dizajnera kroz “kanale”, ima za cilj da

objasni kako ideja ima svoja četiri dela, a proizvod četiri pojedinačna kvaliteta. Dakle,

komponente dizajna treba posmatrati kao “kanale” kroz koje teku aktivnosti dizajnera,

odnosno na koje se raĉva ideja, i kao misaona kategorija, prevodi u proizvod kao

materijalnu kategoriju.

IDEJA KAO EMBRION

PROIZVODA

RU

KA

VA

C -

KA

NA

L I

Teh

nič

ko

- f

un

kci

on

aln

a

ko

mp

on

enta

diz

ajn

a

(Ak

tiv

no

st n

a st

var

anju

teh

nič

ko

-

fun

kci

on

aln

og

kv

alit

eta)

RU

KA

VA

C -

KA

NA

L I

II

Ek

on

om

ska

ko

mp

on

enta

diz

ajn

a

(Ak

tiv

no

st n

a st

var

anju

eko

no

msk

og

kv

alit

eta)

RU

KA

VA

C -

KA

NA

L I

V

Erg

on

om

ska

ko

mp

on

enta

diz

ajn

a

(Ak

tiv

no

st n

a st

var

anju

erg

on

om

sko

g k

val

itet

a)

RU

KA

VA

C -

KA

NA

L I

I

Est

etsk

a

ko

mp

on

enta

diz

ajn

a

(Ak

tiv

no

st n

a st

var

anju

este

tsk

og

kv

alit

eta)

TEHNIČKO -

FUNKCIONALNI

KVALITET

EKONOMSKI

KVALITETERGONOMSKI

KVALITET

ESTETSKI

KVALITET

PROIZVOD SA UKUPNIM KVALITETOM

Slika 3.1. Šematski prikaz prevođenja ideje u proizvod (Vasiljević, 1997.)


25

3.3. TEHNIĈKO - FUNKCIONALNA KOMPONENTA DIZAJNA

Tehniĉko-funkcionalne komponente dizajna, kroz proces dizajniranja prelaze u

tehniĉko-funkcionalni kvalitet proizvoda. Svaki proizvod mora da funkcioniše - radi,

odnosno da proizvodi neko dejstvo: statiĉno (fiksiran na jednom mestu ili za neki drugi

proizvod) ili dinamiĉno (kada svoje funkcije obavlja u kretanju). Tehniĉko-

funkcionalna komponenta kao sinonim tehniĉko-funkcionalnog kvaliteta proizvoda,

mora biti tako zastupljena u procesu dizajniranja da bude saglasan zahtevima trţišta.

Ovi zahtevi proistiĉu iz potrebe ljudi da ih proizvod zameni u nekoj radnji (automobil,

strug, kran i sl.), da im zaštiti ţivot i telo (kuća, odeća, obuća i sl.) itd. Dizajniranje bilo

kog proizvoda mora biti u saglasnosti sa zahtevima potrošaĉa, koji do dizajna stiţu

posredstvom marketinga.

Tehniĉko-funkcionalni kvalitet proizvoda je prvi nastao, i to sredinom

devetnaestog veka kada se prelazilo sa zanatske na industrijsku proizvodnju. Pored

toga što proizvodi moraju da funkcionišu, danas su se pojavili novi zahtevi: estetski,

ekonomski i ergonomski. Stalni razvoj proizvoda dovodi do kvalitetnijih proizvoda, pa

su proizvodi sve funkcionalniji, odnosno, raste im nivo tehniĉko-funkcionalnog

kvaliteta.

Funkcionalnost je samostalni kvalitet proizvoda i moţe se samostalno

posmatrati. Naime, jedan proizvod moţe biti izuzetno funkcionalan, ali sa niskim

estetskim i ergonomskim kvalitetima. Pri dizajniranju i danas se akcenat stavlja na

funkciju, ali se vodi raĉuna i o tome da proizvod bude lep, da je ergonomiĉan, da ima

prihvatljivu cenu itd. MeĊutim, mnogi dizajneri još uvek pripadaju poznatom pravcu u

dizajnu - funkcionalizmu. Takvi stvaraoci, ako ne uspeju da u ukupnom kvalitetu

uravnoteţe navedene komponente, tj. kvalitete, dovode svoje preduzeće u opasnost da

trţištu prezentira funkcionalne, ali jednoliĉne proizvode.

Tehniĉko-funkcionalne komponente u procesu dizajniranja prolaze kroz sledeće

specifiĉne aktivnosti, kojima se ideja prevodi u proizvod:

1. stvaranje ideja,

2. kreiranje,

3. konstruisanje,

4. izbor materijala,

5. izrada prototipa proizvoda.

Ovim se stvara tehniĉko-funkcionalni kvalitet koji se u upotrebi proizvoda

manifestuje kroz:

1. funkcionisanje proizvoda kako je predvideo dizajner i kako oĉekuje potrošaĉ,

2. bezotkaznost proizvoda,

3. oĉekivane ekonomske efekte u funkcionisanju,

4. minimalnu potrošnju energije,

5. jednostavno i jeftino odrţavanje,

6. dugoveĉnost proizvoda,

7. bezopasnost po zdravlje i ţivot ĉoveka, ekologiĉnost itd.

Najvaţniji elementi koji ulaze u tehniĉko-funkcionalnu komponentu su:


26

1. materijal;

2. konstrukcija proizvoda;

3. kvalitet izrade u tehnološkom procesu.

Ovo su tri bitna elementa ukupnog kvaliteta proizvoda, odnosno njegove

vrednosti i cene na trţištu.

3.3.1. Materijal kao element tehniĉko-funkcionalne komponente

U dizajniranju i realizaciji novih proizvoda koriste se razliĉiti materijali:

neorganski, organski i sintetiĉki. Materijal fiziĉki gradi proizvod, a ĉesto i svojom

teksturom i bojom odreĊuje i njegov estetski kvalitet. Pri dizajniranju proizvoda biraju

se oni materijali od kojih će proizvod moći da se realizuje odreĊenom tehnologijom

obrade.

Pri izboru materijala, koji treba da obezbede tehniĉko-funkcionalni kvalitet,

javljaju se dva sluĉaja:

1. za proizvod postoji samo jedan materijal na trţištu;

2. za proizvod postoje alternativni materijali po fiziĉko-mehaniĉkim, estetskim i

drugim svojstvima.

U prvom sluĉaju dizajner je ograniĉen, a u drugom pruţa mu se veći izbor

materijala za proizvod. Materijal, takoĊe, utiĉe i na estetski, ekonomski i ergonomski

kvalitet, kao i na konkurentnost i trţišnu poziciju proizvoda.

Materijal utiĉe na kvalitet preko:

1. prirode i kvaliteta materijala;

2. fiziĉko-mehaniĉkih svojstava (tvrdoća, elastiĉnost, otpornost na udare i

habanje i dr.);

3. podobnosti materijala za obradu: seĉenjem, rezanjem, struganjem, glaĉanjem,

zakivanjem, kovanjem, zavarivanjem, livenjem, šivenjem i lepljenjem;

4. pogodnosti materijala na obradu u smislu istezanja, savijanja, uvijanja i

presovanja;

5. podobnosti materijala da se precizno obradi i prevodi u delove, podsklopove i

sklopove proizvoda;

6. podobnosti materijala da se spaja sa drugim materijalima u elemente

proizvoda, a da ovaj kvalitetno funkcioniše;

7. dugoveĉnosti materijala, a time i proizvoda;

8. bezopasnosti materijala u funkcionisanju proizvoda po zdravlje i ţivot ljudi;

9. zadovoljenja ekoloških standarda i dr.

U praksi je teško obezbediti kvalitetan materijal, pa se vrši izbor alternativnih

materijala. Zbog toga, pri definisanju tehniĉko-funkcionalnog kvaliteta proizvoda,

treba uzeti u obzir i mogućnost nabavke materijala i njihovih supstituta.

Vrlo ĉesto neogranski, organski i sintetiĉki materijali nalaze primenu pri izradi

jednog proizvoda. Danas se sve više koriste sintetiĉki materijali, kao supstituti za

organske i neorganske materijale.

U grupu neorganskih materijala spadaju materijali koji se nalaze u prirodi:

metali, glina, staklo i dr. Ranije su se ovi materijali teško obraĊivali. Zahvaljujući

razvoju tehnologija, oni se danas relativno lako obraĊuju. Prvi predmeti su bili

primitivni, a današnji mogu biti veoma sloţenog oblika.


27

Najvaţniji metali koji se danas koriste su: gvoţĊe, ĉelik, bakar, aluminijum i dr.

GvoţĊe (tj. legure gvoţĊa) se u prvo vreme koristilo kao liveno gvoţĊe. Legure gvoţĊa

danas se obraĊuju postupcima sa skidanjem strugotine (struganje, brušenje, glodanje i

dr.) i bez skidanja strugotine (kovanje, presovanje, razdvajanje, savijanje i dr.).

TakoĊe, koriste se i postupci livenja, zavarivanja itd. Posebno se danas koristi legura

gvoţĊa, tj. ĉelik (legura Fe i do 2,1% C, kao i ostalih komponenata). Naroĉito je

znaĉajna primena nerĊajućeg ĉelika (hemijska, prehrambena industrija). Površina

ĉelika moţe se postupcima galvanizacije zaštititi i ulepšati.

Bakar je metal koji se koristio još u praistoriji. Oksidisanjem površine bakar

potamni. Zbog toga se prethodno, pre izrade i ugradnje, presvlaĉi pojedinim legurama.

Bakar i kalaj daju leguru - bronze, koja je pogodna za livenje i druge naĉine obrade.

TakoĊe, aluminijum, koji je lak i pogodan za obradu, se široko koristi za mnoge

proizvode. Naroĉito su znaĉajne njegove legure za avio industriju.

Glina se pojavila u ranom dobu razvoja ljudskog društva. Proizvodi od gline su

raznovrsni, po obliku i po tehniĉko-funkcionalnom kvalitetu. Glina se ĉesto premazuje

drugim materijalima i bojama. Prvoizvodi se peku, ĉime se obezbeĊuje odreĊeni

kvalitet proizvoda. Grnĉarski proizvodi se glaziraju zbog postizanja odreĊene lepote,

kao i zbog postizanja neprozirnosti. Fina glina naziva se porcelan i sluţi za izradu

veoma kvalitetnih i skupocenih proizvoda.

Staklo se prvo javlja u starom Egiptu i Fenikiji. U zagrejanom stanju staklo je

elastiĉno, rastegljivo i pogodno za stvaranje razliĉitih oblika proizvoda. Dekorativnost

stakla postiţe se bojenjem i dodavanjem raznih oksida. Staklo se obraĊuje presovanjem

u kalupe i duvanjem. Danas se izraĊuju medicinsko, laboratorijsko, ravno, kov i staklo

za razne ukrasni i upotrebne predmete. Proizvodi od stakla imaju visok tehniĉko-

funkcionalni kvalitet i otporni su na hemijske i atmosferske uticaje.

Organski materijali su nastali kao produkt biljnog i ţivotinjskog sveta u prirodi.

To su drvo, tkanine i koţa. Ovi materijali su topli i kompatabilni sa ĉovekovim telom.

Ovi materijali se lako obraĊuju. Posebno treba istaći plemenitost i neprevaziĊenu

ergonomiĉnost organskih materijala. Oni su najĉešće topli, meki i prijemĉivi ljudskom

telu.

Drvo je materijal organskog porekla. Manje je otporno od neorganskih

materijala. Drvo je toplo, elastiĉno, meko, pogodno za obradu, i ima bogatu strukturu

na površini i u preseku. Drvo je, uz koţu, pamuk i svilu, najergonomiĉniji materijal.

Zbog svojih svojstava drvo je pogodno za stvaranje tehniĉko-funkcionalnog, estetskog

i ergonomskog kvaliteta proizvoda. Proizvodi od drveta mogu da imaju razliĉite oblike.

Drvo je bogato ornamentima koji se mogu saĉuvati i posle njegove obrade. Drvo se

obraĊuje rezanjem, glaĉanjem, savijanjem, presovanjem i sl. Ranije su se koristile

tehnike duboreza. Drvo danas ima najširu upotrebu u izradi nameštaja. Danas se u

izradi nameštaja koriste i metali i razni sintetiĉki materijali, ali oni ne mogu

ergonomski zameniti drvo.

Tkanine su organski materijali koji se dobijaju tkanjem. Ovi materijali su

vlaknasti i njihov kvalitet zavisi od porekla osnovnog materijala: biljno (lan, juta i

pamuk), ţivotinjsko (vuna) i svila. Vlaknasti materijali izraĊuju se tkanjem i pletenjem,

a tekstura se ostvaruje preplitanjem osnove i potke. Pletenjem se izraĊuju mnogi

proizvodi sa efektnim ornamentima. Tkanina pruţa široke mogućnosti dizajnerima pri

stvaranju tehniĉko-funkcionalnog i ostalih kvaliteta. Tkanina se izraĊuje na razbojima,


28

a izraĊuju se i štampane tkanine. Naĉini izrade tkanine mogu biti ruĉni i mašinski.

Najĉešće se koriste za odevne predmete ĉiji oblici, boje, teksture i ornamenti podleţu

modi. Tkanina se koristi i u dekorativne svrhe (tapiserije, ćilimi i sl.). Danas se još

uvek primenjuju postupci ruĉne obrade tkanina, jer se mašinskim putem teško moţe

obezbediti takav kvalitet proizvoda.

Koţa je jedan od najstarijih materijala koje je ĉovek koristio. Koţa je meka,

elastiĉna, topla, pogodna za obradu i prija ljudskoj koţi. Koţa je najplemenitiji,

najergonomiĉniji i veoma cenjen materijal. Koţe se dele na krupne i sitne koţe,

zavisno od toga sa kojih ţivotinja su skinute. Koţa se obraĊuje štavljenjem. Od nje se

izraĊuje obuća, odeća, nameštaj i sl. Pored koţe i krzno ima veliku primenu, naroĉito u

izradi odeće.

Sintetiĉki materijali se dobijaju u sloţenim tehnološkim postupcima. Osnovu

njihovog sastava ĉine vodonik, ugljenik, azot, hlor i dr. Njihova cena uglavnom je

niska pa se dosta koriste za izradu mnogih proizvoda. Najvaţnija svojstva sintetiĉkih

materijala su elastiĉnost, pri zagrevanju neki od njih se lako obraĊuju i prevode u

ţeljene oblike, otporni su na hemikalije i vlagu, laki su i imaju solidnu ĉvrstoću. Dele

se na termoplastiĉne i termostabilne materijale. Termostabilni materijali se mogu više

puta zagrevati, a termoplastiĉni samo jedanput. U grupu termoplastiĉnih materijala

spadaju polivinil, poliesilen. pleksiglas i dr. Termostabilni su poliester, fenol i

melamin. Ovi materijali se sve više koriste i oĉekuje se veća primena u dizajniranju i

izradi proizvoda, naroĉito zbog pogodnosti za stvaranje tehniĉko-funkcionalnog

kvaliteta.

3.3.2. Konstrukcija kao element tehniĉko-funkcionalne komponente

Proizvod u materijalnom pogledu karakterišu veliĉina, oblik, materijal i naĉin

spajanja delova u podsklopove, zatim u sklopove i konaĉno u celovit proizvod.

Konstruisanje znaĉi definisanje oblika, dimenzija, kvaliteta obrade, naĉina povezivanja

i funkcionisanja svih elemenata, odnosno proizvoda kao celine. Konstruisanjem

proizvoda materijalizuje se ideja kao misaona kategorija. U procesu dizajniranja prvo

sledi kreiranje proizvoda, pa potom konstruisanje. Iako je kreacija - crteţ ili slika, ona

u znaĉajnoj meri predodreĊuje proizvod. Konstrukcija proizvoda je daleko znaĉajnija

za njegov tehniĉko-funkcionalni kvalitet. Poznata je izreka, da proizvod funkcioniše

toliko kvalitetno, koliko je precizno konstruisan.

U konstrukcionom definisanju, dizajner je obavezan da prouĉi:

1. namenu proizvoda,

2. funkciju svakog dela, podsklopa i sklopa,

3. osnovne i pomoćne materijale koje će ugraditi u proizvod,

4. tehnološki postupak po kome će se proizvod izraditi,

5. naĉin funkcionisanja gotovog proizvoda i dr.

Pri dizajniranju i konstruisanju svi elementi se moraju tako povezati da svaki od

njih izvršava svoju funkciju u proizvodu kao sistemu. Ovo podrazumeva da se svakom

delu, podsklopu i sklopu moraju definisati dimenzije, oblici, materijali, kvalitet obrade

i povezivanje. Konstruisanje, odnosno povezivanje elemenata mora se prikazati na

tehniĉkom crteţu. Konstrukcija proizvoda na crteţu mora se jasno definisati, i to

putem:


29

1. kreacija - nacrta oblika, tj. izgleda proizvoda,

2. projekcije preseka,

3. tehniĉkog pisma,

4. preciznog i pravilnog dimenzionisanja,

5. taĉnog oznaĉavanja materijala,

6. taĉnog prikaza kvaliteta obrade elemenata i dr.

Prikazivanje konstrukcije na crteţu zahteva primenu odgovarajućih standarda,

propisa vezanih za materijale, tehniĉko pismo i druge elemente tehniĉkog crteţa.

Konstrukcija presudno utiĉe na tehniĉko-funkcionalni kvalitet proizvoda kroz:

1. pravilno drfinisanje namene, tj. funkcije proizvoda,

2. izbor najprikladnijih materijala, zavisno od namene, reţima funkcionisanja i

predviĊenog nivoa ukupnog kvaliteta proizvoda,

3. precizno definisanje oblika, dimenzija, naĉina obrade i povezivanje svih

elemenata u celovit proizvod,

4. precizno definisanje kvaliteta obrade, odnosno izrade svih elemenata i njihovih

meĊusobnih veza i struktura proizvoda,

5. izbor odgovarajućeg tehnološkog postupka, kako bi sredstva za rad i kadrovi

bili u stanju da obrade materijale i izrade elemenate prizvoda sa kvalitetom

koji konstrukcija definiše,

6. dugoveĉnost proizvoda, koju pre svega uslovljavaju preciznost konstrukcije,

kao i kvalitet materijala i izrade,

7. ekonomiĉnost proizvoda i funkcionisanje, po efektima koje daje i po energiji

koju troši,

8. pouzdanost svih elemenata proizvoda u pogledu bezotkaznosti i bezopasnosti

po ĉoveka,

9. jednostavno i jeftino odrţavanje i servisiranje proizvoda,

10. zadovoljavanje zahteva ekologije,

11. raspoloţivost i popravljivost proizvoda i dr.

Osnov funkcionisanja proizvoda leţi u njegovom tehniĉko-funkcionalnom

kvalitetu. Ovaj kvalitet u najvećoj meri odreĊuje razvoj i kvalitet konstrukcije. On se

manifestuje kroz mali broj otkaza i lomova, minimalnu potrošnju energije,

dugoveĉnost, ekonomske efekte i dr. Stoga su razvoj konstrukcije i tehniĉko-

funkcionalni kvalitet proizvoda u stalnoj vezi i meĊuzavisnosti. Za razvoj konstrukcije

najodgovorniji su dizajneri, ali odgovornost imaju i drugi ĉlanovi u struĉnom timu,

inţenjeri, tehniĉari, majstori itd. TakoĊe, za razvoj konstrukcije odgovorni su i

menadţeri (direktori) u preduzeću. Na razvoj konstrukcije utiĉu i drugi faktori koji

mogu biti: tehniĉko - tehnološke, ekonomske, trţišne i društvene prirode, i koji deluju

izvan preduzeća.

Razvoj konstrukcije moţe se sprovoditi u sektoru dizajna, sektoru istraţivanja i

razvoja, ili kombinovano. Ako u preduzeću postoji sektor za istraţivanje i razvoj, onda

unapreĊenje konstrukcije spada i u domen aktivnosti i odgovornosti tog sektora.

Kombinovani naĉin razvoja konstrukcije je najpogodniji, jer se bavi fundamentalnim i

konkretnim pitanjima. U svakom sluĉaju, razvoj konstrukcije je najefikasniji kada se

obavlja u samom preduzeću. Jedan od razloga je i to što razvoj konstrukcije predstavlja

poslovnu tajnu.


30

3.3.3. Kvalitet izrade kao element tehniĉko-funkcionalne komponente

Svaki sastavni deo tehnološkog procesa moţe se odvijati na razliĉitim

kvalitativnim nivoima, od ĉega zavisi kvalitet izrade proizvoda. Time je kvalitet izrade

i faktor tehniĉko-funkcionalnog kvaliteta proizvoda. Da bi se dobio veći kvalitet mora

se usavršavati tehnološki proces izrade proizvoda. Dizajneri pri konstruisanju

proizvoda i izboru materijala moraju definisati kvalitet izrade. Na kvalitet izrade

proizvoda u tehnološkom procesu utiĉe veliki broj faktora tehniĉke, organizacione i

subjektivne prirode. Sam kvalitet izrade utiĉe na tehniĉko-funkcionalni kvalitet

proizvoda kroz:

1. taĉnost konstrukcije,

2. taĉnost tehniĉke i tehnološke dokumentacije po kojoj se proizvod izraĊuje,

3. usklaĊenost dimenzija i oblika svih elemenata pri izradi prema konstrukcionim

crteţima,

4. usklaĊenost mera svih elemenata sa granicama tolerancije,

5. usklaĊenost kvaliteta obrade svih elemenata proizvoda prema konstrukcionim

crteţima,

6. površinsku obradu i zaštitu izvedenu prema konstrukcionim crteţima,

7. kvalitet materijala od kojih se izraĊuje proizvod,

8. stanje radne sposobnosti mašina, ureĊaja i opreme, koji uĉestruju u izradi

proizvoda,

9. ispravnost alata i pribora,

10. taĉnost i ispravnost kontrolnih alata kojima se proverava preciznost izrade,

11. struĉnost radne snage,

12. organizovanost i struĉnost kadrova u kontroli kvaliteta izrade,

13. fiziĉke uslove rada u pogledu osvetljenja, temperature, vlaţnosti vazduha,

buke, šumova, potresa, vibracija i

14. uvoĊenje i primena sistema kvaliteta i TQM (menadţmenta totalnim

kvalitetom).

Svaki od navedenih faktora utiĉe i na kvalitet izrade. Zbog toga, tehnološki

proces treba blagovremeno pripremiti (inovirati) za nove proizvode koji se dizajniraju i

ĉiji kvalitet izrade po pravilu zahteva veću finoću i preciznost.

Pri izradi proizvoda u tehnološkom procesu moţe doći do razliĉitih odstupanja

od predviĊenog kvaliteta. Zbog toga se mora kontrolisati tok tehnološkog procesa. Tu

kontrolu obavljaju odgovarajuće sluţbe u preduzeću. Postoje:

1. kontrola ulaza materijala (ulazna kontrola),

2. kontrola sredstava za rad,

3. linijska kontrola,

4. meĊufazna kontrola,

5. završna kontrola i

6. superkontrola.

Linijska kontrola proverava kvalitet izrade u tehnološkim grupama, odnosno na

linijama. Tipiĉna je za serijsku proizvodnju gde su mašine postavljene u grupnom ili

linijskom rasporedu.

MeĊufazna kontrola proverava kvalitet izrade delova, podsklopova i sklopova po

fazama u tehnološkom postupku, a završna kontrola analizira celovit proizvod.


31

Superkontrola je provera svih prethodnih kontrola. Njen zadatak je da otkrije

propuste prethodnih kontrola i obezbedi izlazak na trţište samo onim proizvodima koji

imaju traţeni kvalitet izrade.

Sistem kvaliteta se danas sve više razvija i širi i predstavlja obavezu svih

zaposlenih da rade kako je propisano. TakoĊe, posebnu odgovornost za kvalitet

proizvoda imaju menadţeri i radna snaga u proizvodnji. Sistem kvaliteta predstavlja

organizacionu strukturu, postupke, procese i resurse, koji su potrebni za upravljanje

kvalitetom i njegovo stvaranje, što se odnosi i na obezbeĊenje kvaliteta izrade.

3.4. ESTETSKA KOMPONENTA DIZAJNA

Estetska komponenta preko skupa aktivnosti u procesu dizajniranja prelazi u

estetski kvalitet proizvoda. Potrošaĉi traţe da proizvod bude prikladne veliĉine,

harmoniĉnog oblika, obojen u skladu sa stilom ili modom, a ĉesto i oplemenjen

najrazliĉitijim ornamentima. Ljudi traţe na trţištu estetiĉan proizvod, tj. imaju izraţenu

ţelju za lepim proizvodom. Zbog toga, delovanje dizajna mora biti usmereno u tom

cilju, jer lepota uzbuĊuje ĉoveka, duhovno ga uzdiţe i ispunjava mu svet asocijacija.

Bez lepote, proizvodi bi bili monotoni, grubi i ne bi privlaĉili posebnu paţnju ljudi.

Lepota, veliĉina, oblik, boje i ornamenati oplemenjuju proizvod i udahnjuju mu dušu.

Spoljni izgled proizvoda izaziva paţnju kod ljudi. Razlog je jednostavan: spoljni

izgled proizvoda je vidljiv i podloţan oĉima. Istraţivanja su pokazala da estetski

kvalitet proizvoda kod ljudi izaziva psihološke procese, koji odreĊuju naĉin njihovog

ponašanja pri kupovini. Posebno mesto zauzima lepota proizvoda, koja mora biti

presudna pri dizajniranju.

Estetski kvalitet na odluku kupca o kupovini utiĉe zavisno od:

nivoa obrazovanja i kulture,

nivoa informisanosti,

jaĉine kupovne snage,

razliĉitih iskustava u korišćenju proizvoda,

razliĉitog poimanja estetike u svakodnevnom ţivotu i dr.

TakoĊe, kupci razliĉito reaguju; jedni stavljaju akcenat na veliĉinu i oblik, drugi

na oblik i boju, treći na boju i ornamente itd. Kriterijumi kupca u oceni estetskog

kvaliteta proizvoda odreĊeni su aktuelnom modom koja je bitan uslov za masovno

prihvatanje na trţištu. Moda odreĊuje pojedincu socijalni sloj kome pripada ili onaj

kome teţi. Pored mode, savremeni dizajn mora da pomiri i optimizuje dva interesa:

1. zahteve kupaca za estetskim kvalitetom proizvoda i

2. zahteve proizvoĊaĉa da estetski kvalitet proizvoda ostvare uz minimalne

troškove.

Pomiriti ova dva zahteva je problem koji dizajner mora da rešava. Aktivnosti

dizajnera u procesu prelaţenja estetske komponente u estetski kvalitet su:

1. stvaranje ideja,

2. kreiranje proizvoda,

3. konstruisanje kojim će se stvoriti skladna veliĉina i harmoniĉan oblik,

4. izbor materijala koji ima privlaĉne boje, teksture i dr.


32

Sam kvalitet na proizvodu se manifestuje:

1. harmonijom veliĉine i oblika,

2. kompozicijom boja koja izaziva lepe emocije,

3. ornamentikom koja odgovara obliku i nameni,

4. estetskom usklaĊenošću proizvoda sa drugim predmetima u okolini i dr.

Eksperimentalno je dokazano da ĉovek prilikom vizuelne komunikacije sa

konkretnim predmetom, zapaţa sledećim redosledom:

1. veliĉina,

2. oblik,

3. boja i

4. ornament.

Ovo su ĉetiri bitna elementa koji preko estetskog ĉine deo ukupnog kvaliteta

proizvoda. Da bi proizvod imao lepotu, odnosno estetski kvalitet, neophodna je

harmonija veliĉina, oblika, boja i ornamenata.

3.4.1. Veliĉina kao element estetske komponente

Svaki predmet u prirodi ima prostorne dimenzije ili mere. Sklad u odnosima

veliĉina snaţno deluje na emocije ljudi, pa stoga on spada u red visokih estetskih

vrednosti. Na primer, srazmere izmeĊu temelja, stubova, prozora, podova i plafona kod

grĉkih hramova se nisu menjale. Veliĉina preko vizuelnog doţivljaja ili dodira snaţno

deluje na svest ljudi. Veliĉina omogućava uporeĊivanja u ljudskoj svesti i ĉovek je

nesvesno uporeĊuje sa realnom okolinom, sa dimenzijama svoga tela i dr.

Sve veliĉine predmeta koje ĉovek koristi moraju biti prilagoĊene njegovoj

anatomskoj graĊi. Stoga veliĉina predstavlja jedan od osnovnih elemenata proizvoda.

Leţaj ili stolica imaju veliĉine prema veliĉini ljudskog tela, a neki proizvodi imaju

veliĉinu pojedinih delova ĉovekovog tela (cipela - noga, rukavice - ruke, kapa - glava i

sl.). Veliĉina svakog proizvoda pri dizajniranju mora pratiti namenu i ergonomske

zahteve ĉoveka. Ništa ne sme biti “veliko” niti “malo”. Veliĉine, odnosno dimenzioni

intenziteti materijalnih predmeta u prirodi najĉešće su u strogoj srazmeri, što se uzima

u obzir pri dizajniranju.

Veliĉina proizvoda znaĉajno utiĉe na estetski kvalitet kroz:

1. usklaĊenost veliĉine proizvoda sa njegovom namenom,

2. usklaĊenost veliĉine proizvoda sa veliĉinom ĉovekovog tela,

3. srazmernu proporciju veliĉina svih elemenata proizvoda,

4. usklaĊenost veliĉine sa oblikom, bojama i ornamentima proizvoda,

5. usklaĊenost proizvoda sa drugim predmetima u okolini i samom okolinom,

6. obezbeĊenje trajnosti veliĉine, kao i oblika, boja i ornamenata kroz ţivotni vek

proizvoda i dr.

Veliĉina će uticati na estetski kvalitet samo ako su u proizvod ugraĊeni

kvalitetni materijali i ako je on solidno izraĊen u tehnološkom procesu.

U dizajnu treba teţiti idealnoj proporciji tzv. zlatnom preseku. Zlatni presek se

pojavio oko 1830. god., a predstavlja odnos veliĉina gde se manji deo prema većem,

kao i veći prema celini, odnosi u srazmeri 1 : 1,618. TakoĊe je znaĉajan red: 8, 13, 21,

34, 55, 89, 144 koji je utvrdio Leonardo Pisano Fibonaĉi u 13. veku. Osobina ovog


33

reda je da zbir dva prethodna broja daje sledeći. Srazmera 55 : 89 najbliţa je zlatnom

preseku.

U stvaranju estetskog kvaliteta proizvoda na osnovu proporcije veliĉina njegovih

sastavnih elemenata, mora se voditi raĉuna o obliku, bojama i ornamentima. Veliĉina i

oblik su materijalno i blisko sjedinjeni. Boja takoĊe ima svoju veliĉinu preko veliĉine

obojenih površina. Ornament, takoĊe, ima svoju veliĉinu, oblik, i boju. To znaĉi da su

na proizvodu uvek sjedinjeni veliĉina, oblik, boje i ornamenti, a svi oni podleţu

proporciji kao univerzalnom principu lepote.

3.4.2. Oblik kao element estetske komponente

Predmeti u privredi obavezno imaju oblik koji ĉine granice izmeĊu njih i

prostora. Te granice su u vizuelnom pogledu obrisi, odnosno linije i površine koje

ĉoveĉje oko uoĉava pod delovanjem svetlosti. Svi oblici koji su prirodna tvorevina,

okruţuju ĉoveka i deluju na njegovu psihu bez njegove volje. Oblici koje je stvorio

ĉovek podvrgnuti su njegovoj volji i estetskim zahtevima. U dizajnu i umetnosti se

smatra da se najsavršeniji oblici nalaze u prirodi. U skladu sa tim, najsavršeniji oblici

koje ĉovek moţe da stvori su oni ĉije se veliĉine, proporcije, boje i ornamenti

pribliţavaju oblicima iz prirode.

Oblici predmeta sa veliĉinama, bojama i ornamentima snaţno deluju na ĉoveka

preko njegovih ĉula vida i dodira, izazivajući najrazliĉitije psihološke procese. Skladan

oblik, primerene veliĉine, harmoniĉne boje i ornamenti stvaraju kod ĉoveka lepe

osećaje.

Oblik predmeta ĉine:

1. materija koja je koherentna i kao takva ĉini oblik stabilnim;

2. geometrijske ili druge slike, a pre svega: krug, elipsa, trougao, kvadrat,

pravougaonik, trapez, romb, romboid i deltoid;

3. geometrijska tela koja grade njegovu strukturu, odnosno delove, podsklopove i

sklopove samog proizvoda;

4. boje koje mu daju posebno estetsko svojstvo na površinama;

5. ornamenti koji mu ulepšavaju površine i time doprinose njegovoj lepoti i dr.

Znaĉi, oblik je sloţena materijalna kategorija ĉiji stepen sloţenosti zavisi od

prirode i namene proizvoda.

Predmeti dobijaju svoje oblike u aktivnostima dizajnera, tj. kroz kreiranje

konstruisanje, izbor materijala, definisanje naĉina izrade i izradu prototipa. Kreacijom i

konstrukcijom se materijalno definiše oblik proizvoda u pogledu veliĉine, boja,

ornamenata i unutrašnje strukture, odnosno sadrţaja koji daje upotrebnu vrednost.

Oblik je blisko vezan za boje i ornamente. Bez njih proizvod bi bio monoton,

osiromašen i neprivlaĉan za ljude. IzmeĊu oblika proizvoda, boje i ornamenata mora

postojati jedinstvo i harmonija. Tako se stvara lepota oblika proizvoda.

Pri stvaranju oblika dizajneri su u dilemi: da li prvo definisati geometrijske ili

druge slike, koje kao površine ĉine spoljni izgled, ili prvo definisati unutrašnju

strukturu. Izbor zavisi od prirode i namene proizvoda, kao i nahoĊenja dizajnera. Neki

dizajneri, naroĉito oni iskusni, paralelno formiraju spoljni izgled i strukturu oblika, što

je obiĉno veoma sloţeno.


34

IzmeĊu oblika i upotrebne vrednosti proizvoda postoji veza. Oblik ĉine

geometrijske i druge površine i geometrijska tela, koja utiĉu i na funkciju proizvoda.

Konstrukcijom proizvoda definišu se dimenzije, naĉin povezivanja, kvalitet obrade itd.

Ukupan kvalitet proizvoda ĉini upotrebnu vrednost proizvoda, pa je oĉigledna veza

izmeĊu oblika, njegove strukture, sadrţaja i upotrebne vrednosti proizvoda.

IzmeĊu oblika i veliĉine veza je njihova proporcija, koja utiĉe na estetski kvalitet

proizvoda, ali i na tehniĉko-funkcionalni, ekonomski i ergonomski kvalitet. Oblik je

osnova materijalnosti proizvoda i svih njegovih atributa koji mu daju smisao i svrhu pri

dizajniranju i korišćenju.

Oblik posebno utiĉe na estetski kvalitet proizvoda kroz:

1. usaglašenost sa prirodom i namenom proizvoda,

2. usaglašenost veliĉina površina i geometrijskih tela koje ĉine oblik, sa

ĉovekovim kriterijumima lepote,

3. usaglašenost sa drugim oblicima u okolini,

4. harmoniju boja na površinama,

5. harmoniju ornamenata i dr.

3.4.3. Boja kao element estetske komponente

Materijali od kojih je izraĊen proizvod imaju svoju prirodnu boju, ali se ona

moţe i nanositi, što omogućava izbor najrazliĉitijih boja i njihovih tonova. Time se

moţe postići viši estetski kvalitet. Vaţnost boje proistiĉe iz ĉinjenice da gotovo svi

ljudi reaguju na razliĉite boje ili njihove tonove. Razliĉite boje, tople ili hladne, većeg

ili manjeg intenziteta, izrazivaju u ljudima reakcije i psihološke procese.

Proizvodi moraju imati takve boje koje se sa oblicima i ornamentima

harmoniĉno uklapaju u jedinstvenu celinu. TakoĊe, primenjene boje moraju biti

harmoniĉne. Kod jednobojnih proizvoda boja prati namenu (zavisno od funkcije, pola,

uzrasta, navika potrošaĉa i sl.), veliĉinu, oblik i odnos konkretnog proizvoda sa drugim

proizvodima koje potrošaĉi koriste. Tako je potrebno usaglašavati boje odeće i obuće,

nameštaja i zidova, fasade zgrada i okoline itd. Ako proizvod ima više boja tada svi

elementi proizvoda koji su razliĉito obojeni, moraju biti u harmoniji. TakoĊe, konkretni

proizvod mora biti u harmoniji sa drugim proizvodima sa kojima se zajedno

upotrebljavaja. Problem harmonizacije boja na obliku proizvoda rešava se poštovanjem

pravila slaganja boja.

Boje kao element estetskog kvaliteta najĉešće su presudan faktor za odluĉivanje

potrošaĉa o kupovini. Pošto je brza i efikasna prodaja cilj proizvodnje i poslovanja,

boja moţe da posluţi kao sredstvo za uvećanje obima prodaje. Pri izboru boja nuţno je

rukovoditi se sledećim kriterijumima:

1. boja mora da prati funkciju proizvoda,

2. boja mora biti usaglašena sa veliĉinom i oblikom proizvoda,

3. proizvodi moraju biti obojeni zavisno od toga kojoj grupi potrošaĉa su

namenjeni (uzrast, pol, obrazovanje, navike i sl.)

4. boja proizvoda mora biti takva, da kod potrošaĉa izaziva lepa osećanja i

zadovoljstvo pri korišćenju proizvoda,

5. boja proizvoda mora biti saglasna aktuelnoj modi,

6. boja mora uticati na formiranje dobrog ukusa kod potrošaĉa i dr.


35

Boja, pored estetskog kvaliteta, ima i odreĊenu funkciju. Neki proizvodi moraju

biti obojeni odgovarajućom bojom (saobraćajni znaci, opasna mesta u proizvodnim

procesima, opasna mesta na mašinama itd.). Izbor boje proizvoda zavisi od toga da li

su to proizvodi široke potrošnje, reprodukcioni materijali ili investicioni proizvodi.

Boja ima najveću vaţnost kod proizvoda široke potrošnje. Izbor boje bira se u

zavisnosti od aktuelne mode i zahteva potrošaĉa. Proizvodi investicione potrošnje boje

se tako da obezbedi lagodnost i zadovoljstvo u radu.

Boja je efikasno sredstvo dizajna u stvaranju estetskog kvaliteta, zajedno sa

veliĉinom, oblikom i ornamentom. Ona na estetski kvalitet utiĉe najĉešće kroz:

1. svoju hromatiĉnost (intenzitet, jaĉina boje),

2. kvalitet, odnosno kvalitativnu diferenciranost jedne boje od druge,

3. svoju vrednost - valer, odnosno gradaciju osvetljenosti,

4. asocijatina svojstva koja deluju na ljude,

5. harmoniĉnost sa veliĉinom, oblikom i ornamentom,

6. usklaĊenost sa namenom proizvoda, naroĉito u pogledu pola, uzrasta, tradicije,

verskih obiĉaja, nivoa obrazovanja i kulture porošaĉa,

7. poštovanje pravila slaganja boja i tonova i dr.

3.4.4. Ornament kao element estetske komponente

Da bi se pojedninim proizvodima uvećao estetski kvalitet koristi se ornament -

ukras, kao efikasan faktor uvećanja tog kvaliteta. Ako su površine, koje su dostupne

oku potrošaĉa, obogaćene ukrasima i detaljima, tada je proizvod lepši. MeĊutim,

preterano ukrašavanje, odnosno neumerena upotreba ornamenata u dizajniranju

narušava estetski kvalitet proizvoda. Nekada to dovodi do kiĉa i obezvreĊivanja

proizvoda u estetskom pogledu. Upotreba ornamenata uslovljena je funkcijom i

prirodom proizvoda. Tako je besmisleno ukrašavati površine na proizvodima bele

tehnike, ali nameštaj ili odeća se ĉesto ukrašavaju. Pri dizajniranju mora se voditi

raĉuna o tome koje površine proizvoda treba da imaju ornamente i kakvi oni mogu i

trebaju da budu.

U kolikoj meri ornament u okviru estetskog kvaliteta proizvoda utiĉe na

pridobijanje potrošaĉa teško je utvrditi. Kod ljudi je potreba za ukrašavanjem

utemeljena na psihološkoj osnovi. Ĉesto i najmanji ukras pozitivno deluje na

potrošaĉa. Narodi niske kulture i obrazovanja skloni su da na primitivan naĉin

ukrašavaju predmete koje koriste. MeĊutim, savremeni ĉovek ĉesto šara, piše ili crta na

praznim prapirima, na svojim beleţnicama, po knjigama itd. Ove okolnosti koriste se u

dizajnu. Dejstvo ornamenta na psihološke procese i emocije ljudi ima za cilj da privuĉe

njihovu paţnju, i da ih navede da kupe proizvod.

Pri razradi ideje za proizvod, dizajneri i saradnici moraju već tada ta predvide

ornamente, a ne kasnije pri konstruisanju. U tom sluĉaju dolazi do poskupljenja

proizvoda, produţava se tajanje procesa dizajniranja, uvećavaju se troškovi izrade

prototipa proizvoda itd. Primena ornamenta zavisi od veliĉine, oblika i boje proizvoda,

od vrste materijala i postupka izrade proizvoda.

Ornament znaĉajno doprinosi estetskom kvalitetu proizvoda, ukoliko se u

procesu dizajniranja primeni sa paţnjom i merom. Doprinos ornamenta estetskom

kvalitetu proizvoda ogleda se kroz:


36

1. usaglašenost veliĉine, oblika i boje ornamenta sa prirodom i namenom

proizvoda,

2. meĊusobnu usaglašenost više ornamenata na jednom proizvodu, u pogledu

veliĉina, oblika i boja,

3. izbor naĉina nanošenja ornamenata na površine oblika (nanošenjem

ornamenata na površinu ili izdubljivanjem materijala, nanošenjem linija, boja,

geometrijskih slika i sl.),

4. usaglašavanje ornamenata na obliku proizvoda sa drugim proizvodima u

okolini koje ĉovek koristi,

5. harmonizaciju - meĊusobno usaglašavanje veliĉine, oblika i boje samog

ornamenata i dr.

Štampane šare, ili ornamenti, su uobiĉajene na proizvodima kao što su tkanine

za odeću i upotrebu u domaćinstvu (zavese, prekrivaĉi, posteljina) ili proizvodi za

ureĊenje enterijera: tapete, podne obloge, keramiĉke ploĉice. Danas su prisutne i na

drugim predmetima, poput Ċaĉkih torbi, nameštaja, ambalaţe, posuĊa.

Savremeni 2D dizajn za štampu nema ograniĉenja po pitanju boja, stila ili

proizvoda. Šare se apliciraju na raznovrsne materijale kao što su papir, tkanina,

plastika, staklo, keramika, metal. Isti dizajn je moguće (i preporuĉljivo) primeniti na

razliĉitim proizvodima. Neki od vodećih svetskih industrijskih dizajnera svoj uspeh su

izgradili i na prepoznatljivim šarama koje krase upadljivo razliĉite proizvode sa

njihovim potpisom. Na slici 3.2. su prikazani karakteristiĉna šara i neki od proizvoda

koje je dizajnirao jedan od vodećih svetskih dizajnera Karim Rašid.(Đekić, 2011.)

a)

b)

c)

d)

Slika 3.2. Ornament na industrijski dizajniranim proizvodima – dizajner Karim Rašid

a) prepoznatljiva šara, b) tepih, c) posuđe, d) šerpa (Metalac, Gornji Milanovac)

(www.karimrashid.com)

http://www.karimrashid.com/


37

3.5. EKONOMSKA KOMPONENTA DIZAJNA

Ekonomska komponenta dizajna, preko specifiĉnih aktivnosti dizajnera prevodi

se u ekonomski kvalitet proizvoda. On se ogleda kroz ekonomsko stanje u proizvodnji i

poslovanju preduzeća. Proizvod sa svojom konkurentskom snagom na trţištu,

efikasnošću i optimalnošću obezbeĊuje ekonomski kvalitet. Stvarajući tehniĉko-

funkcionalni, estetski i ergonomski kvalitet, dizajn proizvodu stvara i ekonomski

kvalitet. Ekonomski kvalitet je potpun ako istovremeno zadovoljava interese preduzeća

i interese potrošaĉa.

Proizvod daje smisao proizvodnji i ĉini njenu okolnicu samo ako je faktor

profita i drugih ekonomskih ciljeva. Postići ove ciljeve izuzetno je teţak zadatak.

Proizvod, kojeg dizajn stvori i proizvodnja izradi, sa svojim kvalitetima i ekonomskom

vrednošću, presudan je faktor kvaliteta ekonimije svakog preduzeća. U voĊenju

poslovne i ekonomske politike javljaju se razliĉiti interesi: mikro, mezo i makro

karakteristika. Svi ţele da ostavre profit: zaposleni pojedinci, vlasnici biznisa, drţavna

preduzeća i konaĉno sama drţava. U mikro-ekonomskom pogledu, pojedinci ţele

maksimalne zarade, vlasnici biznisa ili preduzeća teţe uvećanju profita, dok drţava u

makro-ekonomskom pogledu, kroz poresku politiku, hoće da ostvari svoje interese. U

središtu svih tih interesa je proizvod koji mora imati ekonomski kvalitet.

TakoĊe, proizvod mora da zadovolji ekonomske interese potrošaĉa, pri ĉemu tek

tada on ima ukupni ekonomski kvalitet. Poznato je da nema prodaje ni profita za

preduzeće ako proizvod ekonomski ne privlaĉi potrošaĉa. Proizvod se javlja kao bitan

faktor profita na svim nivoima ekonomije. Proizvodu treba stvoriti ekonomski kvalitet

u procesu dizajniranja. Taj kvalitet proistiĉe iz mnoštva aktivnosti dizajnera, ali i iz

tehniĉko-funkcionalnog, estetskog i ergonomskog kvaliteta. Ekonomski kvalitet nastaje

kao rezultat kreacije, konstrukcije, izabranih materijala i kvaliteta pri izradi u

tehnološkom postupku.

Kreacija definiše veliĉinu, oblik, materijale i sloţenost konstrukcije.

Konstrukcija odreĊuje dimenzije i primenjene materijale, a takoĊe utiĉe na

produktivnost i ekonomiĉnost u proizvodnji. Potrošaĉi traţe da im proizvod

besprekorno funkcioniše i daje oĉekivane efekte. Iz toga proistiĉe pravilo da se u

ekonomskom pogledu moraju zadovoljiti interesi preduzeća i interesi potrošaĉa.

Interesi potrošaĉa su vaţniji, jer uslovljavaju buduću prodaju i time na ekonomsko

stanje preduzeća.

Da bi ekonomsko stanje preduzeća bilo stabilno i uvek rezultiralo rastom

kvaliteta ekonomije, ekonomski kvalitet proizvoda preduzeću mora obezbediti:

1. rast obima proizvodnje,

2. postizanje realnih cena na trţištu,

3. ostvarivanje planiranog prihoda,

4. minimizaciju troškova,

5. maksimizaciju profita i dr.


38

TakoĊe, ekonomski kvalitet proizvoda potrošaĉima mora obezbediti:

1. dug ţivotni vek proizvoda,

2. traţene efekte funkcionisanja,

3. minimalnu potrošnju energije,

4. bezotkaznost,

5. popravljivost,

6. raspoloţivost (mogućnost da potrošaĉ koristi proizvod u svakom ţeljenom,

potrebnom trenutku),

7. lako i jeftino odrţavanje i servisiranje i dr.

Svi navedeni aspekti ekonomskog kvaliteta proizvoda, koji treba da zadovolje

ekonomske interese proizvoĊaĉa i potrošaĉa, su ujedno i elementi tog kvaliteta.

Ekonomski kvalitet proizvoda stvara se u procesu dizajniranja, kada ekonomska

komponenta dizajna prelazi u ekonomski kvalitet proizvoda.

3.6. ERGONOMSKA KOMPONENTA DIZAJNA

Ergonomska komponenta koja prelazi u ergonomski kvalitet proizvoda, javlja se

u procesu dizajniranja kao rezultat specifiĉnih aktivnosti dizajnera i ostalih ĉlanova

struĉnog tima. Ergonomski zahtevi se ogledaju u maksimalnoj prilagoĊenosti

proizvoda ĉoveku u fiziĉkom i psihološkom pogledu. Razvojem tehnike, tehnologije i

materijala, uz rast kupovne snage potrošaĉa javili su se ergonomski zahtevi kod

proizvoda. Treba reći da ovaj zahtev, odnosno kvalitet, predstavlja vaţan faktor razvoja

proizvoda i njegovog prihvatanja od potrošaĉa.

Ergonomija (vidi fusnotu 1 na strani 1) koristi rezultate drugih nauĉnih

disciplina, odnosno podataka o ĉoveku i faktorima izvan njega koji utiĉu na njegovo

ponašanje, rad, zdravlje i ţivot. Cilj je da se humanizuje odnos izmeĊu ĉoveka i

celokupne materijalne okoline sa kojom je u direktnom ili indirektnom kontaktu.

Za ergonomiju je ĉovek sa svojim fiziĉkim, senzornim i psihološkim osobinama

konstanta, dok su predmeti, materijalna okolina, procesi i sistemi u kojima on ţivi i

radi zavisne promenljive, koje se toj konstanti prilagoĊavaju. Po ergonomskim

zahtevima treba urediti materijalnu okolinu, radnu i ţivotnu sredinu, kao i dizajniranje

proizvoda svake vrste. Na taj naĉin se obezbeĊuje potpuni fiziĉki, senzorni i psihiĉki

integritet ĉoveka. Osnovni princip ergonomije glasi: cela materijalna okolina, radna i

ţivotna sredina sa proizvodima koji se u njoj nalaze i koriste, maksimalno moraju biti

podreĊeni ĉoveku. Ĉovek je centar svih ergonomskih izuĉavanja.

Ergonomija se moţe izuĉavati u širem i uţem smislu. U širem smislu,

ergonomija se bavi istraţivanjem i prilagoĊavanjem materijalne okoline, radne i

ţivotne sredine ĉoveku. Ergonomija u širem smislu bavi se iznalaţenjem metoda i

tehnika da se materijalna okolina, radna i ţivotna sredina prilagode ĉoveku. U tom

pogledu potrebno je humanizovati odnos ĉoveka sa okolinom, radnom i ţivotnom

sredinom. Pri tome se ne sme ugroziti psiho-fiziĉki integritet ĉoveka (slika 3.3.).


39

Slika 3.3. Karakteristični oblici i dimenzije dugmadi za regulaciju

(Kuzmanović, 2001.)

U radnoj i ţivotnoj sredini ĉoveka okruţuju mašine, aparati, postrojenja i sl., kao

i mnoštvo proizvoda koje on koristi u radu ili svakodnevnom ţivotu. U toj sredini

ĉoveka ugroţavaju opasna mesta: loše osvetljenje, neodgovarajuća temperatura i

vlaţnost vazduha, buka, šumovi, potresi, vibracije itd. TakoĊe, na njega negativno

deluju saobraćaj, industrija, prirodni faktori i dr. Zadatak je ergonomije da iznaĊe

metode i tehnike kojima će zaštititi ĉoveka od negativnih faktora iz materijalne

okoline, radne i ţivotne sredine. U tome posebnu ulogu imaju dizajneri.

U uţem smislu, ergonomija se bavi istraţivanjem, izuĉavanjem i

prilagoĊavanjem svih materijalnih predmeta ĉoveku, posebno onih koji ga okruţuju. U

uţem svislu ergonomija se bavi iznalaţenjem metoda i tehnika da se proizvodi

prilagode ĉoveku. Za svaki odnos ĉovek - priroda moţe se reći da je ergonomski

odnos. Ergonomski princip glasi: ĉovek je sa svojim psihofiziĉkim osobinama

nepromenljiv, a dizajneri mogu menjati i prilagoĊavati samo proizvode koje stvaraju za

ĉoveka. Osnovno je da dizajneri proizvode podrede fiziološkim, antropometrijskim,

senzornim i psihološkim osobinama ĉoveka.

Ĉovek se nalazi u neposrednom fiziĉkom kontaktu sa velikim brojem proizvoda.

Ĉovek dodiruje proizvode u radu, hodu, pri sedenju ili leţanju, ĉime su njegovo telo,

senzori i psiha izloţeni dejstvu tih proizvoda, što stvara veoma razliĉite emocije.

Dizajneri treba da stvore ergonomiĉne proizvode (udobni-konforni) da se kod

potrošaĉa stvori zadovoljstvo i motivacija za kupovinu. Dizajneri imaju vaţnu ulogu u

privlaĉenju i zadrţavanju potrošaĉa, na bazi ergonomskog kvaliteta proizvoda.

Najvaţniji ergonomski principi koje dizajneri moraju poštovati i obezbediti pri

stvaranju proizvoda su:

1. optimalna definisanost namene,

2. veliĉina i oblik proizvoda moraju biti prilagoĊeni veliĉini i obliku, tj. anatomskoj

graĊi ĉovekovog tela,

3. proizvod mora u pogledu konstrukcije, kvaliteta izrade i materijala potpuno

odgovorati psiho-fiziĉkim zahtevima i osobinama ĉoveka,

4. proizvod u antropometrijskom pogledu mora biti prilagoĊen ĉoveku i dr.

Pored navedenih principa, proizvod mora da obezbedi zaštitu zdravlja i ţivota

ĉoveka, kao i eliminisanje negativnih efekata koji vrše agresiju na njegovo telo i psihu

(prejaka svetlost, previsoka ili preniska temperatura, neodgovarajuća vlaţnost vazduha,

buka, šumovi, potresi, vibracije i sl.).


68

5. PROCES DIZAJNIRANJA

5.1. POJAM, ZNAĈAJ I SUŠTINA PROCESA DIZAJNIRANJA

Svaki novi proizvod, u toku svog razvoja, mora proći kroz proces dizajniranja.

Ranije je ovaj proces bio kratak i jednostavan: bilo je dovoljno obezbediti

funkcionalnost proizvoda. To je bilo moguće u uslovima veće traţnje od ponude.

MeĊutim, savremeni uslovi na trţištu podrazumevaju postojanje velikog broja

konkurenata, a samim tim i veće ponude od potraţnje. Uspeh postiţu samo preduzeća

koja imaju kvalitetne, konkurentne, optimalne, pouzdane, atraktivne, estetski

primamljive proizvode. To uslovljava daleko veće angaţovanje u procesu dizajniranja

kako bi se dostigla sva ova svojstva proizvoda, pobedila konkurencija, a potrošaĉi što

više zainteresovali za proizvod i kako bi se postigao, ne samo oĉekivani, već i

atraktivan kvalitet proizvoda. Iz ovoga je jasno da proces dizajniranja sve više dobija

na vaţnosti i postaje sve sloţeniji.

Kako marketing orijentacija u proizvodnji i poslovanju nalaţe potpunu

prilagoĊenost kvaliteta proizvoda potrebama, zahtevima i specijalnim ţeljama

potrošaĉa, dizajn mora stvoriti takve proizvode da bi oni bili efikasni instrumenti

marketing miksa. Oni će to biti ako se obezbedi planirani obim plasmana proizvoda u

odreĊenom vremenskom periodu, odnosno ako se zadovolje dva vaţna zahteva:

ostvarenje ekonomskih ciljeva proizvoĊaĉa i potpuno zadovoljenje potreba, zahteva i

ţelja potrošaĉa. Ako se zadovolje ova dva zahteva, proizvod koji je izašao iz procesa

dizajniranja odgovara i potrošaĉima i proizvoĊaĉu.

Da bi se postigli ciljevi u proizvodnji i poslovanju i da bi se potrošaĉi u

potpunosti zadovoljili, nuţno je stvoriti proizvod koji će podmiriti interese proizvodnje

i potrošnje. Takav proizvod je konkurentan i efikasan, tj. vrši svoju funkciju, estetiĉan

je, ekonomiĉan, a uz to i ergonomiĉan. Stvaranje takvog proizvoda zadatak je procesa

dizajniranja.

Proces dizajniranja se nastavlja i posle izlaska proizvoda iz proizvodnje,

odnosno traje sve dok traje i vek proizvoda. MeĊutim, proces dizajniranja posle izlaska

proizvoda iz proizvodnje se razlikuje od procesa dizajniranja u fazi stvaranja

proizvoda. Proces dizajniranja posle izlaska proizvoda iz proizvodnje uglavnom

obuhvata razne inovacije (redizajniranja) proizvoda koji su već u eksploataciji (izmene

i usavršavanje konstrukcije, zamena materijala i boja, generalne korekcije proizvoda).

Proces dizajniranja u suštini predstavlja skup aktivnosti dizajnera i ĉlanova

struĉnog tima u cilju stvranja novog, ili istraţivanja i razvoja postojećeg proizvoda u

asortimanu. Pošto su savremena preduzeća marketinški orijentisan prema trţištu i

potrošaĉima, to i sam proces dizajniranja proizvoda mora biti proţet marketinškom

orijentacijom. Sve faze i aktivnosti u procesu dizajniranja moraju biti usmerene ka

potrebama, zahtevima i ţeljama potrošaĉa. Dakle, kljuĉni zadatak dizajna, ali i celog

preduzeća, je: zadovoljiti potrošaĉe.


69

5.2. RAZVOJ PROCESA DIZAJNIRANJA

Svakim danom na trţištu se pojavljuje sve više novih proizvoda koji su sve

kvalitetniji. Povećanje broja i kvaliteta proizvoda uslovljeno je, s jedne strane

povećanjem standarda potrošaĉa, njihovim većim potrebama i zahtevima, a s druge

strane proizvoĊaĉi su, zahvaljujući novim tehnologijama, materijalima i nauĉnim

dostignućima, u prilici da formiraju takve proizvode i pre nego što se javi potreba za

njima. Razvoj procesa dizajniranja preduslov je za dinamiĉnije stvaranje novih i

kvalitetnijih proizvoda. Razvijati proces dizajniranja znaĉi da se sve faze i aktivnosti u

tom procesu usmere ka osnovnom i jedinstvenom cilju: stvaranju kvalitetnijih

proizvoda od konkurentskih. Da bi se to postiglo, neophodna je izuzetna

organizovanost i efikasnost procesa dizajniranja, ali i preduzeća u celini. Preduzeće

mora kontinuirano i planski ulagati i podrţavati napore u procesu dizajniranja. Razvoj

procesa dizajniranja i razvoj proizvoda u tesnoj su vezi, a ogledaju se kroz:

1. stvaranje savršenijih veliĉina, oblika i konstrukcija,

2. kvalitetniju izradu,

3. rast ukupnog kvaliteta proizvoda,

4. skraćenje vremena dizajniranja,

5. smanjenje troškova dizajniranja,

6. minimizaciju potreba za redizajniranjem (dorade na proizvodu),

7. jaĉanje trţišne pozicije proizvoda i samog preduzeća,

8. rast renomea preduzeća,

9. ukupan rast i razvoj preduzeća i dr.

Da bi se proces dizajniranja mogao razvijati, neophodno je obezbediti:

1. optimalnu organizacionu strukturu i optimalan poloţaj dizajna u toj strukturi,

2. radni prostor sa optimalnim uslovima rada i opremom,

3. kvalitetan, sposoban, iskusan, kreativan i motivisan struĉni tim dizajnera,

4. aktuelnu nauĉnu i struĉnu literaturu, kurseve i seminare za informisanost i

usavršavanje struĉnog tima dizajnera,

5. savremenu tehnologiju,

6. mašine, alate i ureĊaje za izradu najsloţenijih delova,

7. raĉunarsku podršku koja ubrzava, olakšava i poboljšava proces dizajniranja,

8. finansijska sredstva za sve prethodne uslove i dr.

U procesu dizajniranja, pri stvaranju proizvoda, ĉesto dolazi do odstupanja od

planiranog i definisanog kvaliteta proizvoda. Zato se vrši redizajniranje. Njegova

suština je korigovanje i usklaĊivanje ostvarenog kvaliteta sa planiranim. Moţe se vršiti

na bazi internih informacija ili informacija sa trţišta. U suštini, redizajniranje ima za

cilj da koriguje, usavrši i odrţi proizvod u ţivotu, odnosno asoritimanu. Uglavnom se

odnosi na postojeće proizvode koje treba odrţati u ţivotu - usavršiti i razviti. Vrši se i

na novim proizvodima kada se utvrdi da treba izvršiti korekcije. Redizajniranje je

nepoţeljna pojava u procesu razvoja proizvoda, zato što je povezana sa novim

troškovima i produţavanjem vremena tog procesa.


70

5.3. FAZE PROCESA DIZAJNIRANJA

Opšti model procesa dizajniranja proizvoda, kroz svoje faze, dat je na slici 5.1.

Ovaj model se, uz odreĊene modifikacije, moţe primeniti u većini preduzeća.

I FAZA: PRIKUPLJANJE INFORMACIJA SA TRŢIŠTA I IZ OKRUŢENJA

XIII FAZA: ELIMINISANJE PROIZVODA IZ PROIZVODNOG PROGRAMA

XII FAZA: INTERVENCIJE RADI ODRŢAVANJA ŢIVOTA PROIZVODA

XI FAZA: USAVRŠAVANJE I RAZVOJ PROIZVODA

X FAZA: UVOĐENJE PROIZVODA NA TRŢIŠTE

IX FAZA: UVOĐENJE PROIZVODA U PROIZVODNJU

VIII FAZA: ANALIZA I OCENJIVANJE PROIZVODA

VII FAZA: TESTIRANJE PROIZVODA

VI FAZA: IZRADA PROBNE SERIJE

V FAZA: IZRADA TEHNIČKE I OSTALE DOKUMENTACIJE

IV FAZA: FORMIRANJE KOLEKCIJE PROIZVODA

III FAZA: FORMIRANJE - MATERIJALIZOVANJE PROIZVODA

II FAZA: PLANIRANJE NOVIH I RAZVOJA POSTOJEĆIH PROIZVODA

Stvaranje,

selekcija i

razrada ideja

Izrada

prototipa

proizvoda

Konstruisanje

proizvoda

Izbor

materijala

Kreiranje

proizvoda

INF

OR

MA

CIJ

E -

NA

LO

ZI

ZA

RE

DIZ

AJN

IRA

NJE

PR

OIZ

VO

DA

Slika 5.1. Opšti model procesa dizajniranja proizvoda (Vasiljević, 1999.)


71

I Faza: Prikupljanje informacija sa trţišta i iz okruţenja

Potrebe potrošaĉa polazna su osnova za dizajniranje proizvoda. Uloga

marketinga je da prikuplja informacije o potrebama, zahtevima i ţeljama potrošaĉa i da

ih dostavlja dizajnu. Informacije koje dobija dizajn moraju biti realne, jasne, precizne

sa preporukom za nivo kvaliteta proizvoda. TakoĊe je vaţno da se novi proizvod pojavi

na trţištu u pravo vreme, što najĉešće znaĉi biti brţi od konkurencije. To znaĉi i da

informacije moraju biti pravovremene.

Za prikupljanje informacija sa trţišta prevashodno je zaduţen marketing

preduzeća. MeĊutim, u ocenu i analizu ovih informacija mora se ukljuĉiti i dizajn.

Zbog toga se u ovoj fazi prepliću aktivnosti i zadaci marketinga i dizajna.

II Faza: Planiranje novih i razvoja postojećih proizvoda

Planiranje novih ili razvoja postojećih proizvoda vrši se na osnovu marketing

informacija prikupljenih sa trţišta i iz poslovne okoline. Planiranje se moţe vršiti i na

osnovu uverenja menadţera da sopstveni proizvodi gube ili će izgubiti efikasnost ili

poziciju na trţištu. Impulsi koji iniciraju donošenje planova za stvaranje novih ili

razvoj postojećih proizvoda potiĉu iz informacija:

1. da su konkurenti planirali dizajniranje novih boljih proizvoda od onih koji

postoje u asortimanu,

2. da se pojavio nov proizvod,

3. promeni mode,

4. da će sopstveni proizvod uskoro zastariti i izgubiti poziciju na trţištu.

Planovi treba da obezbede uvoĊenje na trţište proizvoda koji će pobediti

konkurentske, biti prihvaćeni kod potrošaĉa, povećati prodaju. Posebno je vaţno da pri

planiranju proizvoda menadţer definiše nivo njegovog kvaliteta. Nivo kvaliteta ne sme

odstupati od trţišnih zahteva, posebno od kupovne moći potrošaĉa.

Planiranje novih proizvoda treba vršiti kontinualno, postupno. Na taj naĉin se

obezbeĊuje da preduzeće uvek moţe izbaciti novi proizvod na trţište. Dakle, ne sme se

raditi na brzinu. Osim toga, novi proizvod se i ne moţe planirati u kratkom

vremenskom periodu.

Na planiranje proizvoda utiĉu brojni faktori, a najĉešći su: namena proizvoda,

dugoveĉnost, kvalitet ugraĊenih materijala i izrade, kupovna snaga potrošaĉa, odnos

ponude i traţnje, dinamika stvaranja novih konkurentskih proizvoda, plan i struktura

asortimana i dr.

Sam plan proizvoda treba da obuhvati: poĉetak i završetak formiranja, plan

uvoĊenja u proizvodnju (u sklopu proizvodnog plana), plan uvoĊenja na trţište (u

sklopu marketing plana), nivo kvaliteta, plan redizajniranja u sluĉaju potrebe,

usklaĊivanje kvaliteta novih proizvoda sa standardima i sistemom kvaliteta i

upravljanje totalnim kvalitetom. Planiranje u oblasti proizvoda vrše nadleţni menadţeri

u preduzeću i sektoru dizajna, ali uticaj imaju i dizajneri.

III Faza: Formiranje - materijalizovanje proizvoda

Formiranje - materijalizovanje proizvoda je najvaţnija faza u procesu

dizajniranja. U ovoj fazi proizvod postaje vidljiv, opipljiv. Formiranje proizvoda se

mora vršiti na bazi marketing informacija. To se pre svega odnosi na svaki pojedinaĉni


72

kvalitet (tehniĉko - funkcionalni, estetski, ekonomski i ergonomski), kao i na ukupni

kvalitet. Vaţno je uravnoteţiti nivoe svakog pojedinaĉnog kvaliteta.

Ova faza sadrţi najveći broj aktivnosti dizajna, meĊu kojima su i one

najkreativnije. To uslovljava da iz ove faze izvire i u nju povratno uvire najveći broj

informacija u ĉitavom procesu dizajniranja. Samim tim, u ovoj fazi i materijalna

redizajniranja su najobimnija.

Zbog svoje kompleksnosti, ova faza se moţe podeliti na pet podfaza:

1. Stvaranje, selekcija i razrada ideja

Doći do ideja za nove proizvode nije nimalo jednostavno. Zbog toga preduzeće

mora biti potpuno otvoreno za sve izvore ideja. U prošlosti je pronalaţenje ideja bilo

prepušteno sluĉaju, ali danas sve više sazreva saznanje da kreiranje i prikupljanje ideja

treba da postane organizovan proces koji zahteva kontinualan, temeljan, sistematski

pristup.

Ideje za nove proizvode mogu poticati iz više izvora: mišljenja i sugestije

kupaca, dostignuća nauke i tehnologije, poslovi konkurencije koji se mogu pratiti na

izloţbama, sajmovima i preko prospekata, iskustva prodavaca posmatranih proizvoda i

dr.

Prema marketing koncepciji, problemi, potrebe i ţelje kupaca su logiĉno

polazište ideja za nove proizvode. Ideje koje proisteknu na ovaj naĉin, oblikuju

proizvod koji direktno zadovoljava zahteve i potrebe potrošaĉa, a samim tim ima i

najveće šanse za uspeh. Osim toga, prodavci i trgovci su pod stalnim pritiskom

potrošaĉa (zahtevi i prigovori), tako da pri sakupljanju ideja o novim proizvodima,

nikako ne bi trebalo zanemariti mišljenja ljudi iz prodajne mreţe.

Zbog toga je, u cilju prikupljanja ideja za nove proizvode, istraţivanje trţišta

preko anketiranja potencijalnih potrošaĉa i ljudi iz prodajne mreţe, osnovni i

najrasprostranjeniji put. Ovo je ujedno i najmerodavniji indikator stvarnih potreba koje

postoje na trţištu.

Nikako ne bi trebalo zanemariti mogućnost da preduzeće do ideja za nove

proizvode dolazi praćenjem rada konkurencije, pre svega njihovih proizvoda. To

podrazumeva analizu razloga zbog kojih potrošaĉi kupuju proizvode konkurenata.

Mnoga preduzeća kupuju proizvode konkurenata, rastavljaju ih na delove, a zatim ih

neznatno inoviraju i poĉinju njihovu proizvodnju. Vaţno je naglasiti da se ovakva

strategija ne zasniva na imitaciji i poboljšavanju, već na inovaciji proizvoda.

Kada se prikupi odreĊeni broj ideja za nove proizvode, obiĉno nakon obavljenih

istraţivanja trţišta, pristupa se selekciji dobijenih ideja. Ovaj postupak je neophodan

kako bi se iz mnoštva ideja izdvojile one kvalitetne. Kriterijumi za selekciju ideja

najĉešće su: mogućnost korišćenja postojećih mašina i alata, oĉekivani procenat dobiti

u odnosu na cenu sirovina, osposobljenost kadrova, postojanje konkurencije, postojanje

potraţnje i sl. Selektovane ideje se dalje razraĊuju, odnosno detaljnije razmatraju.

Ako proizvod ima pakovanje, potrebno je i za pakovanje stvarati, selektovati i

razraĊivati ideje. Ovo je jako vaţno s obzirom da proizvod i pakovanje nastupaju

jedinstveno na trţištu.


73

2. Kreiranje - vizuelna prezentacija proizvoda

Kreiranje - vizuelna prezentacija proizvoda podrazumeva predstavljanje

odabrane ideje putem crteţa, skica. Pri kreaciji se stvara slika budućeg proizvoda.

Dizajneri treba da kreiranje izvrše što detaljnije kako bi se stekao što bolji uvid u samu

ideju. Naroĉito je efikasno kreiranje uz pomoć raĉunara. Uspešna kreacija najĉešće

rezultuje uspešnim proizvodom. U kreiranju dolaze do izraţaja znanje, iskustvo i

kreativnost dizajnera.

3. Konstrusanje proizvoda

Konstrusanje predstavlja materijalno definisanje proizvoda u pogledu veliĉine,

dimenzija, oblika, unutrašnje strukture i kvaliteta izrade. Konstrukcije mogu biti

jednostavne, ali i veoma sloţene. Konstruisanje se odvija prema unapred definisanom

postupku koji obuhvata:

1. prouĉavanje plana proizvoda,

2. ocenu svih aspekata razraĊene ideje,

3. ocenu odabrane kreacije,

4. izradu sklopnog crteţa proizvoda,

5. definisanje i dimenzionisanje svakog elementa proizvoda preko radioniĉkih

crteţa,

6. statiĉke i dinamiĉke proraĉune stepena sigurnosti svih kritiĉnih delova i

preseka,

7. usaglašavanje konstrukcije sa odgovarajućim standardima.

Potrebno je izvršiti i konstruisanje pakovanja, što se pre svega odnosi na

dimenzije, veliĉinu i oblik pakovanja.

4. Izbor materijala

Izbor materijala najviše zavisi od prirode i namene samog proizvoda. Osim toga,

na izbor materijala utiĉu i kreacija, konstrukcija, postupak izrade, mogućnost izrade na

postojećim mašinama i alatima i dr. Izbor materijala, odnosno njegove karakteristike,

znaĉajno utiĉu na svaki od ĉetiri pojedinaĉna kvaliteta proizvoda.

Potrebno je izvršiti i izbor materijala za pakovanje, ukoliko je pakovanje

potrebno.

5. Izrada prototipa proizvoda

Prototip predstavlja proizvod u stvarnosti, to više nije samo ideja ili crteţ, već

nešto materijalno, moţe se isprobati, videti u pravoj veliĉini... Na njemu se mnogo

realnije mogu uoĉiti kako prednosti, tako i nedostaci zamišljenog proizvoda. Neki

proizvodi odaju sasvim drugi utisak kada se realizuju. U tome i jeste znaĉaj izrade

prototipa. Ovu fazu nikako ne bi trebalo propustiti jer se na taj naĉin preduzeće štiti od

većih troškova, ako se potrebe za redizajniranjem uoĉe nakon izrade probne serije ili

kasnije. Osim toga, prototip moţe biti izvor novih ideja.

Izrada prototipa obiĉno se vrši u prototipskom odeljenju. Ovo odeljenje ne moţe

izvoditi serijsku proizvodnju, ali je specijalizovano za pojedinaĉnu izradu modela.

Mnoge operacije vrše se ruĉno uz brojne improvizacije, što u serijskoj proizvodnji ne

bi bilo moguće.


74

Pojava prototipa je znaĉajan trenutak za preduzeće jer od izgleda i funkcije

prototipa zavisi, ne samo uspeh novog preduzeća, već i uspeh, rast i razvoj preduzeća u

budućnosti.

IV Faza: Formiranje kolekcije proizvoda

Proizvodi se na trţištu obiĉno ne pojavljuju pojedinaĉno, već u grupama koje se

nazivaju kolekcije. Kolekcije se najbolje mogu formirati u sluĉaju kada je asortiman

raširen, odnosno kada postoji veći broj linija, grupa, tipova i modela proizvoda. Tada je

moguće stvoriti superiorne kolekcije koje su garant sigurnosti i konkurentnosti

preduzeća. Kolekcije se obiĉno komponuju u sektoru marketinga i dizajna, a reĊe u

tehniĉkoj pripremi proizvodnje.

V Faza: Izrada tehniĉke i druge dokumentacije

Tehniĉka i ostala dokumentacija ima velik znaĉaj za tehnološki proces izrade

proizvoda. Praktiĉno, bez dokumentacije, proizvod se ne moţe izraditi. Veoma je

vaţno da tehniĉka dokumentacija bude ispravna, pregledna i uraĊena na vreme. To su

osnovni preduslovi kvalitetne izrade i kontinuiteta proizvodnje.

Tehniĉka i ostala dokumentacija sastoje se od:

sklopnog crteţa,

radioniĉkih crteţa,

proraĉuna,

uputstava za izradu,

uputstava za rukovanje i eksploataciju,

uputstava za skladištenje, transport i ĉuvanje,

uputstava za odrţavanje i servisiranje i dr.

Tehniĉka i ostala dokumentacija uglavnom se izraĊuju u sektoru dizajna i

tehniĉkoj pripremi. Tehniĉka i ostala dokumentacija se registruju i trajno ĉuvaju u

preduzeću.

VI Faza: Izrada probne serije

Posle izrade tehniĉke dokumentacije izraĊuje se probna serija. U zavisnosti od

vrste proizvoda, probna serija moţe biti manja ili veća. Probna serija predstavlja

konaĉnu, finalnu proveru pred poĉetak pune proizvodnje. U tom smislu, ona

predstavlja proveru:

ispravnosti konstrukcije,

izabranih materijala,

tehniĉke i ostale dokumentacije,

potrebne produktivnosti i ekonomiĉnosti,

tehnologiĉnosti novog proizvoda,

stepena organizovanosti za pripremu i sprovoĊenje serijske proizvodnje.

Pored toga, probna serija ima reklamnu ulogu jer se obiĉno izlaţe na nekoliko

prodajnih mesta koja pripadaju datom preduzeću. Na taj naĉin se potencijalni kupci

direktno upoznaju sa novim proizvodom. Njihove reakcije predstavljaju znaĉajan

faktor koji utiĉe na dalje odvijanje procesa dizajniranja.


75

Probna serija se izraĊuje u prototipskom odeljenju, još uvek uz znaĉajan broj

improvizacija. Ponekad se radi za poznatog kupca, pri ĉemu takoĊe ima reklamnu

ulogu.

VII Faza: Testiranje proizvoda

Testiranje proizvoda podrazumeva proveru:

upotrebne vrednosti proizvoda,

prihvatanja proizvoda od strane potrošaĉa i

zastupljenost društvenih interesa.

Upotrebna vrednost proizvod jeste njegova sposobnost da funkcioniše i

zadovoljava odreĊenu potrebu, zahtev ili ţelju potrošaĉa. Pri tome se testiranje vrši u

istim ili pribliţno istim uslovima koji se javljaju u eksploataciji proizvoda.

Testiranje proizvoda u smislu prihvatanja proizvoda od strane potrošaĉa

podrazumeva dovoĊenje proizvoda u kontakt sa potrošaĉima. Zatim se odreĊenim

tehnikama (najĉešće anketa) sakupljaju mišljenja potrošaĉa o proizvodu.

Testiranje proizvoda je siguran pokazatelj uspešnosti novog proizvoda i

njegovog dizajna. Ukoliko su rezultati pozitivni, proizvod odlazi u sledeću fazu

procesa dizajniranja, a ukoliko su rezultati negativni, proizvod odlazi na redizajniranje.

U sluĉaju potrebe, najbolje je što pre izvršiti redizajniranje kako bi se uštedelo vreme i

izbegli veći troškovi.

VIII Faza: Analiza i ocenjivanje proizvoda

Analiza i ocenjivanje proizvoda je faza koja obuhvata razmatzranje rezultata

aktivnosti dizajnera i drugih struĉnjaka u svim prethodnim fazama. Ona je filter za

ulazak uspelih proizvoda u proizvodnju. Ima za cilj celovito sagledavanje svih

njegovih svojstava. U njoj se već raspolaţe sa dovoljno elemenata potrebnih za

detaljno sagledavanje i ocenjivanje proizvoda.

Proizvod mora biti ocenjen objektivno, nepristrasno, a ocena ima uticaj na

budući rad sektora dizajna. Analizom i ocenjivanjem uvek nastaju informacije i

iskustva, koji će biti od velike koristi prilikom dizajniranja budućih novih proizvoda.

U analizi i ocenjivanju uvek je potrebno definisati i potrebne kriterijume, da bi

ocena bila što objektivnija. Poštovanjem kriterijuma ujedno se štite interesi obe strane:

proizvoĊaĉa i potrošaĉa. Kriterijumi pri ocenjivanju su: usaglašenost svih svojstava

proizvoda sa donetim planom u drugoj fazi procesa dizajniranja, usklaĊenost sa

mogućnostima izrade u tehnološkom procesu, potpuno zadovoljenje ekonomskih

interesa proizvoĊaĉa, prilagodljivost trţišnim situacijama, zadovoljenje potreba,

zahteva i ţelja potrošaĉa, jaĉanje trţišne pozicije i renomea proizvoĊaĉa itd.

Ocena proizvoda na bazi analize moţe imati tri ishoda:

1. zadovoljava u potpunosti i moţe ući u proizvodnju (zadovoljeni interesi obeju

strana),

2. delimiĉno zadovoljava (treba ga vratiti na redizajniranje) i

3. nezadovoljava (najnepovoljniji za proizvoĊaĉa).

Faza analize i ocenjivanja faktiĉki pripada procesu dizajniranja, a njene

aktivnosti mogu se odvijati u sektoru dizajna, ali i u drugim sektorima, pre svega

marketinga, kvaliteta, istraţivanja i razvoja ili tehniĉke pripreme.


76

IX Faza: UvoĊenje proizvoda u proizvodnju

UvoĊenje proizvoda u proizvodnju u prvom redu je zadatak pripreme

proizvodnje, dok sektor dizajna ima pri tome preteţno informišuću i konsultativnu

ulogu. Priprema proizvodnje je veoma vaţna za kontinualno i pravilno odvijanje

procesa proizvodnje. IzmeĊu ostalog, zadaci pripreme proizvodnje su:

pre poĉetka proizvodnje, priprema treba da ispita i predvidi sve okolnosti uz

koje će se proizvoditi kako bi se proizvodni proces mogao odvijati bez

zastoja, ekscesa i nepotrebnih improvizacija,

planiranje proizvodnje unapred,

odreĊivanje tehnološkog postupka izrade,

odreĊivanje vremena obrade,

izbor alata, materijala, radne snage,

planiranje unutrašnjeg transporta,

planiranje, optimizacija, skladištenje i ĉuvanje zaliha sirovina,

reprodukcionog materijala, alata, rezervnih delova i dr.

U svakom sluĉaju, obiman rad na pripremi proizvodnje omogućuje proizvodnim

jedinicama da se maksimalno koncentrišu na neposrednu proizvodnju. Odvajanje

pripremnih poslova od neposredne izrade doprinosi znaĉajnom povećanju

produktivnosti rada. Osim toga, mnogo bolje se koriste mašine, nema ĉekanja na alate,

materijale, poluproizvode i gotove proizvode i dr.

Izdvajanje pripreme proizvodnje iz procesa proizvodnje ima jedan nedostatak:

pojava organizacionih problema u smislu potrebe za većim stepenom organizovanosti.

Ovaj nedostatak je zanemarljiv u odnosu na prednosti koje donosi samostalna priprema

proizvodnje. U svakom sluĉaju, priprema proizvodnje treba što racionalnije da se

organizuje.

Postoje dva osnovna tipa organizovanja pripreme proizvodnje: centralizovani i

decentralizovani. Svaki od njih ima prednosti i nedostatke. Uopšteno se smatra da je

centralizovani tip povoljniji za masovnu proizvodnju i krupne proizvode velike

specifiĉne vrednosti, a da je decentralizovani tip povoljniji u sluĉajevima proizvodnje

malog broja istorodnih proizvoda.

Priprema proizvodnje je podeljena na tehniĉku, tehnološku i operativnu što ne

mora obavezno biti tako. Organizacija pripreme proizvodnje zavisi pre svega od vrste

samog preduzeća i proizvoda koji se u njemu izraĊuju.

X Faza: UvoĊenje proizvoda na trţište

UvoĊenje proizvoda na trţište vrši se nakon izlaska prvih serija iz proizvodnje.

UvoĊenje proizvoda na trţište ne oznaĉava samo fiziĉku distribuciju i prodaju, već i

mnoštvo aktivnosti koje prethode, odvijaju se paralelno i nastavljaju se posle uvoĊenja

proizvoda na trţište.

Veoma je vaţno da postoji precizan i dobar marketing plan za uvoĊenje

proizvoda na trţište. Taj plan treba da definiše i obezbedi:

sprovoĊenje promocije dok traje izrada prvih serija,

pripremu i organizovanje prodajne operative, kako bi spremna doĉekala nov

proizvod,

pripremu i organizovanje fiziĉke distribucije, kako bi proizvodi u što kraćem

vremenu dospeli na prodajna mesta,


77

stvaranje uslova za pogodnosti pri kupovini,

pojavu proizvoda na trţištu u potrebnom broju pre konkurentskih proizvoda.

Pripreme i aktivnosti za uvoĊenje proizvoda na trţište poĉinju još na kraju VIII

Faze (Analiza i ocenjivanje proizvoda). Promocija se intenzivira nakon pojave prvih

serija. Ako potrošaĉi odmah poĉnu kupovinu proizvoda, to je znak da je marketing

dobro obavio svoj zadatak u dosadašnjem delu procesa dizajniranja.

Kao što je i logiĉno, najviše poslova u ovoj fazi poverava se marketingu. Pri

tome, vaţna je saradnja marketinga i sektora dizajna u smislu razmene informacija o

proizvodu i reakcijama potrošaĉa. UvoĊenje proizvoda na trţište ĉesto daje informacije

za redizajniranje proizvoda.

XI Faza: Usavršavanje i razvoj proizvoda

UvoĊenjem proizvoda u proizvodnju i na trţište, ne prestaju aktivnosti procesa

dizajniranja tog proizvoda. Svi nedostaci koji se otkriju u proizvodnji ili eksploataciji

od strane potrošaĉa moraju biti što pre otklonjeni.

Ovakve povratne informacije koje iziskuju redizajniranje, ne koriste se samo u

poboljšanju posmatranog proizvoda, već su vrlo korisne za razvoj i dizajniranje

proizvoda u budućnosti. Usavršavanje i razvoj proizvoda mora biti kontinuiran proces

o kome treba stalno razmišljati, pa i onda kada nema posebnih zahteva za

redizajniranjem. Samo na taj naĉin preduzeće moţe ostati konkurentno i uvek imati

vrhunske proizvode.

Usavršavanja se odnose na manja poboljšanja postojećih proizvoda, dok razvoj

podrazumeva ozbiljnije zahvate i izmene na postojećim i budućim novim proizvodima.

Zajedniĉko za usavršavanje i razvoj je to što dovode do kvalitetnijih proizvoda. Ĉesto

je mnogo lakše i celishodnije usavršiti postojeći proizvod nego razvijati novi.

Usavršavanje i razvoj proizvoda je ovde navedeno kao jedanaesta faza,

meĊutim, ove aktivnosti moraju biti neprekidno prisutne u sektoru dizajna. Naime,

uvek se mora razmišljati o usavršavanju postojećih i razvoju novih proizvoda. Zbog

toga ova faza moţe da se nalazi na bilo kom mestu u procesu dizajniranja (naravno,

posle treće faze).

XII Faza: Intervencije radi odrţavanja ţivota proizvoda

Ţivotni vek proizvoda je neprekidno ugroţen, u prvom redu od strane

konkurentskih proizvoda, kao i promena u potrebama i zahtevima potrošaĉa.

Intervencije u procesu dizajniranja podrazumevaju najhitnije delovanje dizajna na

izmeni ili poboljšanju kvaliteta proizvoda, a sve u cilju produţenja ţivotnog veka

proizvoda.

Intervenisanju treba pristupiti pre nego što ţivot proizvoda bude snaţno ugroţen.

Ovde je uvek potrebno proceniti da li je bolje ulagati u intervencije na postojećem

proizvodu ili stvarati novi proizvod. Kada se doĊe u ovu situaciju, preduzeće bi već

trebalo da ima spreman rezervni novi proizvod.

Razlika ove faze u odnosu na prethodnu je u tome što usvršavanje i razvoj deluju

planski i postupno, dok intervenisanje ima imperativ brzine i hitnosti. Kada na nekom

proizvodu poĉnu da se vrše hitne intervencije, to je siguran pokazatelj da je taj

proizvod pri kraju svog ţivotnog veka i da uveliko treba razmišljati o drugim

proizvodima.


78

XIII Faza: Elinimisanje proizvoda iz asoritimana

Proizvod se eliminiše iz proizvodnog programa u sledećim sluĉajevima:

Kada je ţivotni vek proizvoda pri kraju i kada su iscrpljene sve mogućnosti za

poboljšanje putem intervencija.

Ponekad se proizvod moţe eliminisati i pre nego što se izvrše sve moguće

intervencije. To su sluĉajevi kada je preduzeće blagovremeno radilo na

razvoju novih proizvoda i ima već spremne rezervne proizvode koji su

superiorniji u odnosu na onaj koji se eliminiše.

Preklapanje proizvodnih kapaciteta i zauzimanje mesta drugim, uspešnijim

proizvodima.

Teţnja preduzeća da se putem standardizacije i tipizacije suzi proizvodni

program.

Pojava superiornijih proizvoda konkurencije.

Znaĉajne promene u zahtevima i/ili kupovnoj snazi potrošaĉa.

Znaĉajne promene mode i dr.

Iz prethodnog se moţe zakljuĉiti da razlozi za eliminisanje proizvoda iz

proizvodnog programa mogu biti planski ili neplanski. Eliminisanje proizvoda je

neminovna pojava koja uvek teško pada, naroĉito ako je eliminacija neplanirana.

Ponekad je bolje eliminisati loš proizvod na vreme nego gubiti novac i energiju na

njega. U svakom sluĉaju, zakljuĉak je da uvek treba raditi na razvoju novih proizvoda

jer je to najsigurniji put za dugoroĉni opstanak - razvoj preduzeća i njegovu

konkurentnost za duţi vremenski period.


98

7. TEHNIĈKI ASPEKTI DIZAJNIRANJA PROIZVODA

Danas dizajn proizvoda ima velikog uticaja na njegove trţišne karakteristike, jer

utiĉe na dopadljivost proizvoda, a samim tim i na njihov plasman. Dopadljivost je

najizraţenija kod robe namenjene za široko trţište (odeća, obuća, tehniĉki ureĊaji…),

kod alatnih mašina dizajn je nešto manje znaĉajna, dok se kod pojedinih proizvoda

moţe u potpunosti zanemariti.

Oblik proizvoda nastaje kao rezultat rada tima struĉnjaka i vaţna je

karakteristika svakog proizvoda. TakoĊe, i vremenski trenutak u kojem nastaje neki

proizvod ima velikog uticaja na njegov oblik.

Dizajn pored velikog uticaja na trţišne karakteristike, ima uticaja i na opšte

karakteristike proizvoda (funkcija, namena, struktura, veliĉina, vrsta materijala…), što

je uticalo na potrebu posebnog prouĉavanja oblika proizvoda sa stanovišta njegovih

opštih karakteristika. Pored toga, pravilnim konstrukcionim rešenjem proizvoda,

potrebno je omogućiti jednostavno rukovanje tokom ugradnje, eksploatacije, servisa,

odrţavanja i remonta. Tu se prvenstveno misli na laku dostpnost do svih kontrolnih

organa, kao i ostalih vitalnih komponenata proizvoda. TakoĊe, usled nepravilnog

rukovanja ili štetnog dejstva sredine, moţe doći do oštećenja proizvoda. To se moţe

prevazići odgovarajućim pakovanjem, transportom i skladištenjem.

7.1. FAKTORI KOJI UTIĈU NA DIZAJN PROIZVODA

Na dizajn proizvoda utiĉe izuzetno mnogo faktora, na primer: (Kuzmanović,

2001.)

funkcija,

namena,

struktura,

veliĉina,

vrsta materijala,

masa,

ergonomski zahtevi,

bezbednost,

sigurnosti funkcionisanja,

estetski zahtevi,

veliĉina serije (unifikacija),

rok isporuke,

kvalitet,

veka trajanja (trajnosti),

stepen iskorišćenja,

stepen automatizacije,

cena,

naĉin izrade i tehnologiĉnost,

oznaĉavanje,

atmosferski uticaji,

biološki faktori,

specijalni zahtevi,

liĉni zahtevi.

Svaki od ovih faktora je izuzetno znaĉajan, ali su u zavisnosti od vrste

proizvoda, izraţeni u manjoj ili većoj meri.


99

Funkcija - najveći uticaj na oblik proizvoda ima njegova funkcija. Što je funkcija

sloţenija i što proizvod moţe da obavi više funkcija, time je njegov oblik sloţeniji.

Zbog velike zavisnosti oblika proizvoda od njegove funkcije, potrebno je što detaljnije

definisati sve opšte, parcijalne i elementarne funkcije.Samo na taj naĉin se moţe

obezbediti kvalitetno rešenje oblika proizvoda. Postoji mogućnost da se jedna te ista

fukcija moţe obaviti razliĉitim sredstvima, i tada je potrebno detaljno sagledati

prednosti pojedinih rešenja i izabrati najpovoljnije.

Namena - namena proizvoda, bez obzira na istovetnost funkcije, jako utiĉe na oblik i

konaĉnu cenu proizvoda, zbog ĉega dizajneri moraju biti detaljno upoznati sa

njegovom osnovnom namenom, kako bi mogli da definišu proizvod koji će moći što

potpunije da zadovolji postavljenim zahtevima korisnika.

Struktura - vrste i broj upotrebljenih komponenti, njihov raspored i poloţaj, imaju

veliki uticaj na konaĉan oblik proizvoda. Proizvodi sa jednostavnijom strukturom

imaju jednostavniji oblik i obrnuto, mada to nije uvek i pravilo. Variranje strukture, tj.

rasporeda pojedinih komponenata u svim mogućim poloţajima, omogućiće usvajanje

najpovoljnijeg rasporeda pojedinih komponenata strukture.

Veliĉina – pri oblikovanju proizvoda, razlikujemo sluĉaj kada veliĉina nema uticaja na

oblik proizvoda (sve veliĉine u okviru jedne vrste proizvoda su sliĉnog oblika), i sluĉaj

kada veliĉina ima velikog uticaja na oblik proizvoda (npr. odgovarajućim oblikom se

ţeli postići ušteda u materijalu, funkcionalna poboljšanja, raspored jaĉine opterećenja.

Uvek se teţi da sve veliĉine (tipovi), u okviru jedne te iste vrste (linije) proizvoda,

budu meĊusobno sliĉni. Na taj naĉin se postiţe odreĊeni red i prepoznatljivost

proizvoda pojedinih proizvoĊaĉa. Ponekad se namerno povećavaju neke površine da bi

se napravila odreĊena funkcionalna poboljšanja (slika 7.1.).

Slika 7.1. Karakteristična rešenja utikača (www.relogik.com)

Vrsta materijala - s obzirom da cene materijala nisu iste, primena skupih materijala se

uvek nastoji izbeći ili bar svesti na što manju meru. Ako se pak zbog zahtevanog

kvaliteta i funkcije dela ne moţe izbeći primena skupih materijala, pogodnim oblikom

dela, primenu treba maksimalno smanjiti.

Masa - masa ima izuzetno veliki uticaj na troškove proizvodnje i njihovu

primenljivost, zbog ĉega se tom faktoru uvek posvećuje velika paţnja, pogotovu ako se

radi o masi mašinskih delova. Smanjenje mase se moţe postići izmenom oblika, ali na

pojedinim kostrukcijama (traktori, lokomotive), smanjenje mase se ne vrši, jer te

konstrukcije treba da imaju veliku masu kako bi se obezbedila što veća vuĉna sila.


100

Ergonomski zahtevi – već je ranije istaknuto da je ergonomija je nauĉna disciplina

koja izuĉava funkcionalne mogućnosti ĉoveka u toku procesa rada i definiše potrebne

uslove za stvaranje osećaja potpunog komfora i optimalne uslove za visokoproduktivan

rad. Zbog toga je, pri dizajniranju proizvoda, potrebno zadovoljiti sve zahteve koji se

postavljaju pred sistem "ĉovek - proizvod - radna sredina".

Bezbednost - pojedini proizvodi, pri korišćenju, mogu biti izvor opasnosti za

korisnike, pa su iz tih razloga projektanti duţni da preduzmu odgovarajuće

konstrukcione zahteve, kojima će spreĉiti mogućnost nastanka nesreće. Uobiĉajeni

izvori nesreća su obrtni delovi mašina, koji se moraju zaštiti postavljanjem oklopa ili

mreţice.

Sigurnost funkcionisanja - pojedine vrste proizvoda zahtevaju visoku sigurnost

funkcionisanja (avioni, automobili i sliĉni proizvodi), tako da se toj vrsti proizvoda

mora posvetiti posebna paţnja. Oni se odlikuju posebnom (skupljom) konstrukcijom,

primenom kvalitetnijih materijala i savremenijih (skupljih) tehnologijan izrade.

Estetski zahtevi - izgled proizvoda nije podjednako znaĉajan ali nema takvih

proizvoda gde on nije vaţan. U zavisnosti od funkcije i namene proizvoda odredjuje se

njegov znaĉaj. Razvojem društva, estetski zahtevi dolaze do posebnog izraţaja. Naime,

umetnost, kao deo kulture jednog društva, postavlja odreĊene estetke kriterijume pred

proizvode. Danas se upravo estetskim zahtevima moţe postići odreĊena prednost nad

konkurencijom.

Veliĉina serije - veliĉina serije ima izuzetno veliki uticaj na oblik i cenu proizvoda.

Ako je reĉ o maloj seriji onda, po pravilu, nije opravdano ulagati velika sredstva u

specijalne alate, pa se proizvodi izraĊuju bez ili sa veoma malo alata, na primer,

zavarivanjem umesti livenjem ili kovanjem. Kada imamo velike serije, uvek se

sprovodi unifikacija oblika, tj. korekcija oblika sliĉnih delova, u cilju izbegavanja

razlike. Najveći efekti unifikacije se mogu postići kod sloţenih proizvoda,

unifikacijom podsklopova i agregata, jer se tada pojedini podsklopovi mogu koristiti i

u okviru drugih mašin ai ureĊaja.

Rok isporuke - rok isporuke, ili ugovoreni rok isporuke, moţe imati velikog uticaja

na usvojenu tehnologiju i time na oblik i cenu proizvoda, jer će se, u pojedinim

sluĉajevima, neki delovi raditi od punog komada (od šipke ili lima), a ne valjanjem,

kovanjem ili livenjem i pored toga što bi, u datom sluĉaju, to moţda bilo opravdanije.

Naime, ako su ugovoreni rokovi kratki i ne postoji dovoljno vremena za izradu

specijalnih alata, mada bi ugovorene serije omogućavale primenu specijalnih alata (np.

za livenje), onda će se delovi raditi od punog komada i zavarivanjem.

Ugovoreni kvalitet - kvalitet proizvoda treba da je usklaĊen za zahtevima trţišta. On

moţe biti nešto viši, ili nešto niţi, od uobiĉajenih vrednosti, a sve u zavisnosti od

ciljeva i tehnoloških mogućnosti proizvoĊaĉa. MeĊutim, kada se pojavi kupac sa

zahtevom za proizvodom bitno drugaĉijeg nivoa kvaliteta, tom zahtevu, u principu,

uvek treba udovoljiti. Najveća prednost se postiţe primenom kvalitetnijih

konstrukcionih rešenja koja će uticati na kvalitetnije obavljanje osnovne i svih drugih

funkcija proizvoda, a uticaće i povećanje pouzdanosti mašine.

Vek trajanja proizvoda - vek trajanja proizvoda direktno zavisi od projektovanog

radnog veka proizvoda i intenziteta njegovog korišćenja. Na proizvodima koji treba da

traju duţe, ne treba primenjivati suviše modnih noviteta i atraktivnih formi, jer će posle

kratkog vremena takvi proizvodi delovati zastarelo.


101

Stepen iskorišćenja - stepen iskorišćenja ( ) prikazuje efikasnost sistema, a

izraĉunava se kao odnos snage na izlazu (Pi) i snage na ulazu (Pu) i on je uvek manji

od 1. Poznato je da sve komponene treba da rade sa velikim stepenom iskorišćenja.

Stepen automatizacije - stepen automatizacije ima veliki uticaj na funkcionalnost i

plasman proizvoda, mada on direktno utiĉe na strukturu i cenu proizvoda. Što je stepen

automatizacije veći, korisnik se više oslobaĊa fiziĉkih aktivnosti, što obiĉno mora

posebno i da plati, na primer, elektriĉni podizaĉi stakala na automobilima utiĉu na

plasman vozila ali i na njihovu cenu.

Cena - ugovorena cena, ili cena koja se moţe postići na trţištu, ima veliki uticaj na

odlike proizvoda. Naime, za svaku cenu treba znati napraviti odgovarajući proizvod.

To se moţe postići uštedom materijala i primenom odgovarajućih materijala i

tehnologija izrade, koje ne zahtevaju primenu specijalnih alata. Za svaku cenu treba

znati napraviti odgovarajući proizvod.

Naĉin izrade proizvoda u mašinstvu i tehnologiĉnost - u mašinstvu se delovi mogu

izraĊivati na više naĉina: ruĉno ili mašinski, sa (rezanjem) ili bez (deformisanjem)

skidanja strugotine. Kakav naĉin izrade će se primeniti u najvećoj meri zavisi od

namene dela, vrste materijala, naĉina opterećenja i predviĊenih serija. Mašinskim

delovima se daje takav oblik, koji će se najlakše moći izraditi, predviĊenim postupkom

izrade, i onda se za te delove kaţe da su tehnologiĉni.

Oznaĉavanje - poţeljno je da se na proizvodima i poluproizvodima, i pored toga što

će se na njih postaviti etiketa, znak ili logotip, postavi i neka interna oznaka, radi lakše

identifikacije, a u pojedinim sluĉajevima i radi stvaranja odreĊenog imidţa. Oznaka se,

po pravilu, postavlja na lako vidljivom mestu, koje nije izloţeno habanju, tako da ju je

moguće oĉitati i u montiranom stanju.

Atmosferski uticaji - veliki broj proizvoda koristi se, ili radi, na otvorenom gde je

izloţen delovanju atmosferskih padavina (kiša, grad, sneg, rosa i slana). Te padavine

mogu veoma štetno da utiĉu na rad i trajnost proizvoda pa im se zato posvećuje

izuzetno velika paţnja.

Biološki faktori - biološki faktori nisu podjednako izraţeni kod svih proizvoda. Oni

puno zavise od vrste proizvoda i mesta gde se oni nalaze za vreme rada, odnosno

transporta i skladištenja. Oni su najizraţeniji kod proizvoda koji rade na otvorenom, pa

zatim kod onih pod strehom, pa u zatvorenim prostorima, itd. Kod proizvoda, koji rade

na otvorenom ili pod strehom, najvaţnije je oblikom proizvoda spreĉiti ulazak i

nastanjivanje u proizvodu ptica, glodara, gmizavaca i insekata.

Specijalni zahtevi - u specijalne zahteve spadaju svi oni zahtevi koji se ne ispoljavaju

uvek, već samo u nekim specijalnim sluĉajevima, kao što su: zakonski propisi,

povišena temperatura, niska temperatura, zaštita od zraĉenja Sunca, povićene vibracije,

hermetiĉnost, centriĉnost, elastiĉnost, krutost, jednostavno rastavljanje, eksplozivna

zaštita, zaštita od vandalizma, zaštita od kraĊe, zaštita od nesreća (grom, poţar,

poplave, oluje, zemljotres, ratna dejstva), rad proizvoda u havarijskim uslovima,

higijenski zahtevi, itd.

Liĉni zahtevi - u liĉne zahteve spadaju svi oni zahtevi, koji se obavezno moraju

ispoštovati ako kupac to zahteva, jer od toga zavisi da li će se on opredeliti za

kupovinu dotiĉnog proizvoda ili ne. To su ukus, navike potrošaĉa, prestiţ, moda,

komfor, pol, starosno doba, zanimanje, hendikepiranost, itd.


102

7.2. SERVIS, ODRŢAVANJE I REMONT PROIZVODA

Konstruktor je duţan da predvidi rizik koji postoji i pri racionalnom korišćenju

proizvoda, kao i period kada treba prestati sa njegovim korišćenjem kako bi se izbegla

pojava većih otkaza, a posebno havarija i katastrofa. Zbog toga je potrebno

blagovremeno:

upoznati tehniĉko rukovodstvo sa njihovom odgovornošću,

skrenuti paţnju inţenjerima na neophodnost uvoĊenja u dokumentaciju u

sluĉaja havarije i

ukazati na znaĉaj tehniĉkih eksperata i znanja koja doprinose povećanju

pouzdanosti i radnog veka proizvoda. (Kuzmanović, 2010.)

Pod servisom se podrazumeva usluga koju proizvoĊaĉ pruţa kupcu, dok je

proizvod još pod garancijom, i ogleda se u detaljnom praćenju stanja proizvoda i,

obiĉno, zameni maziva, ili dotezanju remena, zavrtnjeva, kontroli karakteristiĉnih

parametara, protoka, kapaciteta, temperature, vibracija, šuma, itd. Pravilan i

blagovremeni servis ima izuzetno veliki uticaj na pravilno funkcionisanje proizvoda,

kod kojih je on predviĊen. Servis obiĉno sprovodi proizvoĊaĉ ili organizacije koje on

ovlasti. Serviseri, po pravilu, moraju proći odreĊenu obuku i moraju imati

odgovarajuća uputstva za rad, kao i preporuke na koje elemente treba da skrenu paţnju

neposrednim korisnicima i odrţavaocima proizvoda. U mnogim sluĉajevima brz i

dobar servis imaju veći znaĉaj na prodaju proizvoda nego njegova cena. Dobro

organizovana servisna sluţba i blagovremeno reagovanje na reklamacije kupaca

predstavljaju najveću podršku prodaji.

Tehniĉko odrţavanje sistema (mašina i postrojenja) predstavlja skup postupaka

i aktivnosti ĉija je svrha spreĉavanje pojave stanja u otkazu (ili u zastoju), kao i

vraćanje sistema po pojavi stanja u otkazu (ili pojavi otkaza) ponovo u stanje u radu, u

što kraćem vremenu i sa što manjim troškovima, u datim uslovima okoline i

organizacije rada. Tehniĉko odrţavanje sistema obuhvata mere koje zadiru u podruĉje

proizvoĊaĉa i korisnika tehniĉkog sistema (mašine). Osnovni zadaci odrţavanja

poĉinju projektovanjem, konstruisanjem i izradom tehniĉkih sistema koji treba da

imaju povoljnu karakteristiku trošenja, koja treba da umanjuje i usporava proces

habanja i trošenja, povisuje nivo eksploatacione pouzdanosti (verovatnoću ispravnog

rada) u radu i produţava ţivotni ciklus sistema. Pravilno i blagovremeno odrţavanje

ima izuzetno veliki uticaj na ispravan i dugotrajan rad svakog proizvoda, pa se iz tog

razloga odrţavanju proizvoda posvećuje velika paţnja. Razlikuje se preventivno (pre

nastanka oštećenja) i korektivno (po nastanu oštećenja) odrţavanje. Preventivni

periodiĉni pregledi (pregledi bez posebne instrumentacije) su postupci preventivnog

odrţavanja ĉija je namena da se pravovremeno uoĉi nastajanje (ili već nastala)

oštećenja i neispravnosti sastavnih delova sistema (postrojenja) bez posebnih

instrumenata. Tehnologije korektivnog odrţavanja (odrţavanje posle nastanka otkaza)

se koriste radi otklanjanja otkaza sistema i elemenata koji ga saĉinjavaju, odnosno veza

izmeĊu tih elemenata. Ovo znaĉi da je primena odreĊene tehnologije korektivnog

odrţavanja u sluĉaju otklanjanja konkretnog otkaza uslovljena postojanjem postupaka

za identifikaciju otkaza i njihovih uzroka.


103

Posebnim uputstvom za odrţavanje, kupcima se moraju definisati svakodnevni

zadaci posebno za operatera a posebno za odrţavaoca mašine, radi pravilnog praćenja

stanja i provere i obezbeĊenja raspoloţivosti proizvoda (mašine).

Pod remontom se podrazumeva velika popravka koja se vrše nad proizvodom,

kod kojeg su istrošeni svi njegivi resursi, ako je on predviĊen da se nad njim vrši

remont, ili na proizvodu koji je doţiveo havariju, a isplati se da se opravlja, jer još nisu

istrošeni svi njegovi resursi. To znaĉi da se razlikuje tzv. redovni remont i remont

nakon havarije.

7.3. PAKOVANJE, AMBALAŢA, SKLADIŠTENJE I TRANSPORT

PROIZVODA

Do oštećenja proizvoda najĉešće dolazi usled nepravilnog rukovanja i nepaţnje

osoblja, koje rukuje sa njima i usled štetnog dejstva sredine koja ih okruţuje.

Neupućenost u naĉin rukovanja sa proizvodom se prevazilazi izradom odgovarajućeg

uputstva za rukovanje, transport i skladištenje, kao i neposrednom obukom izvršilaca,

dok se štetno dejstvo okoline prevazilazi odgovarajućim preventivnim merama.

TakoĊe, neohodno je obezbediti odgovarajuće pakovanje i ambalaţu proizvoda.

Pod pakovanjem se podrazumeva proces stavljanja proizvoda u ambalaţu, pri

ĉemu se obiĉno sprovodi i njegovo merenje, ili odbrojavanje, kontrola, snabdevanje

proizvoda sa potrebnom dokumentacijom, zatvaranje ambalaţe, oznaĉavanje i

etiketiranje. Pakovanje se vrši s ciljem da se zaštiti proizvod tokom transporta i

skladištenja.

Ambalaţa je sredstvo u koje se stavlja proizvod, mada ona moţe predstavljati i

integralnu celinu sa proizvodom, a osnovni zadatak joj je da štiti proizvod od

mehaniĉkih, hemijskih i bioloških oštećenja, kraĊe, vandalizma, i sl. Ambalaţa mora

biti atraktivna, funkcionalna, jednostavna, jeftina, originalna, estetski dopadljiva, po

mogućnosti povratna, ili, u protivnom, da se moţe lako reciklirati ili razgraĊivati, tako

da ne zagaĊuje ĉovekovu okolonu. Pored toga, ambalaţa treba da ima i informativnu

ulogu, da pomogne kupcu u donošenju odluke o kupovini proizvoda upakovanog u

dotiĉnu ambalaţu. (Kuzmanović, 2010.)

Pakovanju i ambalaţi proizvoda se danas posvećuje izuzetno velika paţnja, pre

svega sa stanovišta dizajna a zatim sa stanovišta izbora materijala za izradu ambalaţe.

Na slici 7.2. su prikazana karakteristiĉna rešenja ambalaţe izraĊene od razliĉitih

materijala.

a)

b)

c)

d)

Slika 7.2. Karakteristična rešenja ambalaţe izrađene od različitih materijala –

a) drvena amblaţa, b) keramička amblaţa, c) PVC amblaţa, d) kartonska ambalaţa


104

Mada je transport veoma malo zastupljena operacija u ţivotnom veku proizvoda,

neophodno mu je posvetiti veliku paţnju. Naime, nakon izrade i, obiĉno, preuzimanja

od strane kupca, vrši se transport proizvoda do mesta ugradnje ili skladištenja. Pri tome

je transport, po pravilu, izloţen raznim rizicima, pa se ĉesto praktikuje, dok je kod

odgovornih proizvoda to i zakonska obaveza, da se transport posebno osigura kod

nadleţnih osiguravajućih društava.

Pod skladištenjem se podrazumeva drţanje i ĉuvanje proizvoda kod

proizvoĊaĉa, veletrgovaca i prodavaca, kako bi se obezbedila trenutna isporuka, i kod

kupaca, kako bi se odmah mogla obezbedila upotreba proizvoda, kada se za to ukaţe

potreba. Većina proizvoda se skladišti na duţi ili kraći vremenski period. Vrlo je vaţno

i da se poznaju uslovi skladištenja (klimatizovane prostorije, skladišta na

otvorenom,industrijska zona, primorje, itd.).

7.4. INŢENJERSKI DIZAJN

Proizvodi na trţištu su nosioci ekonomskog, nauĉno-tehniĉkog i opšteg

društvenog razvoja. Na razvoju proizvoda, kroz ekonomske parametre, na direktan

ili indirektan naĉin, zasnovan je razvoj osnovnih podruĉja ljudskih aktivnosti. Za

realizaciju proizvoda potrebne su proizvodne tehnologije i sama proizvodnja. U razvoju

proizvoda, kako je to ranije istaknuto, uĉestvuje i umetnost ukljuĉivanjem svoje posebne

grane usmerene na razvoj proizvoda - industrijski dizajn. MeĊutim, nosilac razvoja

proizvoda je inţenjerski dizajn koji podrazumeva neposrednu transformaciju

dostignutog nivoa znanja u tehniĉko rešenje. Zavisno od jezika iz kojeg dolaze, za

ovaj termin alternativni ternini su još konstruisanje i/ili projektovanje. Konstruisanje

podrazumeva gradnju, stvaranje, realizaciju. (Ognjanović, 2007.)

Razvoj raĉunarskih tehnologija omogućio je efikasno rešavanje problema

projektovanja i drugih inţenjerskih aktivnosti. Projektovanje je kompleks aktivnosti

koji se vrši sa ciljem dobijanja novog ili poboljšanog proizvoda. Objekti projektovanja

mogu biti proizvodi (na primer, mehaniĉki prenosnici, zupĉanici, vratila) ili procesi

(tehnološki proces). Projektantska aktivnost obuhvata i sva teoretska i eksperimentalna

istraţivanja, proraĉune, na osnovu kojih se pristupa detaljnoj razradi informacija koje

su nastale u toku projektovanja. Projektovanje se uvek obavlja nakon istraţivanja a

prethodi konstruisanju i predstavlja iznalaţenje nauĉno opravdanog inţenjerskog

rešenja, koji se tehniĉki moţe ostvariti i koje je ekonomski isplativo. U okviru

projektovanja se vrši izbor naĉina funkcionisanja, izbor koncepcije, definisanje sistema

da obavi postavljeni zadatak pri odreĊenim uslovima i ograniĉenjima, odreĊivanje

osnovnih tehniĉkih parametara, njihova optimizacija i sl. Kao rezultat projektovanja

nastaje projekat. Konstruisanje se bazira na rezultatima projektovanja i precizira sva

inţenjerska rešenja koja su nastala pri projektovanju. Konstruisanje podrazumeva

definisanje i uzajamno rasporeĊivanje elemenata i podsklopova nekog ureĊaja,

definisanje naĉina montaţe, uzajamno dejstvo elemenata, karakteristiĉne dimenzije,

dozvoljena odstupanja, materijal, opšte tehniĉke zahteve. (Kuzmanović, 2001.,

Adamović, Desnica, 2006.)

Dizajn mašina je jedna od najintenzivnijih inţenjerskih aktivnosti, koja je

zadnjih godina doţivela brzu evoluciju. Karakteristika savremenog dizajna mašina je


105

konstruisanje uz visok nivo organizacije, kooperacija na izradi ureĊaja i sklopova.

Današnji razvoj tehnike i uticaj informatike, konstruktoru stavljaju na raspolaganje

informacije, sa kojima se mora suoĉiti, izvršiti njihov odabir, donositi odluke, i pri

tome mu stoje na raspolaganju moderni alati, kompjuteri, ureĊaji za simulaciju.

(Ognjanović, 2000.)

Industrijski dizajn je orijentisan prema estetskom predstavljanju proizvoda

i preduzeća kao i razvoju proizvoda niţeg stepena poţenosti i jednostavnijih

funkcija. Kod tehniĉkih sistema sloţene strukture koja pri tom mora zadovoljiti uslove

minimalne mase i gabarita, minimalne cene, optimalnih radnih karakteristika i

pogodnosti za rukovanje, optimalne pouzdanosti, vibracija, buke i dr., do rešenja se moţe

doći jedino primenom metoda inţenjerskog dizajna. Pritom u skup svojstava sistema

su ukljuĉena i estetska svojstva. Potrebno ih je komponovati tokom odvijanja svih

faza inţenjerskog dizajna (konstruisanja). Ĉlanovi tima orijentisani na industrijski

dizajn u ovom smislu mogu ostvariti znaĉajne efekte.

7.4.1. Proces inţenjerskog dizajna (konstruisanja)

Osim nauĉnog znanja, inţenjeri moraju da poseduju i kreativnost, pa je suština

njihovih veština i znanja upravo u bavljenju konstruisanjem tehniĉkih sistema. Za

konstruisanje se moţe reći, da je u suštini umetnost koliko i nauka, jer zahteva

intuiciju, kreativnost, iskustvo, a uloga nauke je da samo obezbedi alat konstruktorima

pri kreiranju njihovog umetniĉkog dela.

Pod inţenjerstvom se podrazumeva da je to profesija u kojoj se znanja

matematike i prirodnih nauka steĉena studiranjem, iskustvom i praksom ujedinjuju sa

razmišljanjem, u cilju razvijanja postupaka za optimalno iskorišćavanje materijala i sila

prirode u korist ljudi. Znaĉi, ono što izdvaja inţenjere od drugih profesija jeste upravo

to što inţenjeri konstruišu tehniĉke sisteme. Ono što je bitno za obrazovanje inţenjera

jeste oblast analize (razlaganje, rastavljanje na sastavne delove), da bi se analizirali

razliĉiti tipovi sistema. MeĊutim, sistem da bi bio analiziran mora i da postoji, pa je

prvi korak u svakom konstruktivnom zadatku sinteza (sastaviti). Postoji više naĉina da

se naĊe put do funkcionalnog rešenja. Imajući u vidu sloţenost procesa konstruisanja,

neophodno ga je podeliti na odreĊene faze, da bi se lakše moglo pratiti njegovo

odvijanje. (Ognjanović, 2000.)

Radi ilustracije ukupnog stanja u procesu konstruisanja, na slici 7.3. prikazana je

procedura u odvijanju procesa inţenjerskog dizajna, koja predstavlja razraĊeni

sistemski pristup konstruisanju tehniĉkih sistema.

Princip analize i sinteze, u nauci i tehnici primenjuje se u visokom stepenu.

Proces konstruisanja takoĊe je zasnovan na ovom pristupu. U prikazanoj proceduri,

sinteza mašinskog sistema se odvija u prvoj, drugoj, trećoj i u petoj fazi. Analiza se

odvija pre poĉetka procesa konstruisanja, u periodu istraţivanja potreba i u ĉetvrtoj

fazi.


106

Slika 7.3. Dijagram toka procedure procesa inţenjerskog dizajna mašina

(konstruisanja) - preporuke VDI (Ognjanović, 2000.)


107

Prikazana procedura (koja je samo jedan od naĉina dolaska do funkcionalnog

rešenja) je standardizacija postupka konstruisanja mašinskih sistema, ali je dovoljno

elastiĉna, da ako se uoĉe neki nedostaci u nekoj od faza, moguće je vratiti se nazad i

korigovati ih. Tako je omogućena optimizacija iteracionim usklaĊivanjem

odgovarajućih ĉinilaca. Do formiranja preliminarnog sklopnog crteţa (prve tri faze),

optimira se princip rada mašinskog sistema. Optimiranje oblika i dimenzija moţe se

realizovati od formiranja koncepcijskih varijanti do izrade crteţa mašinskih delova.

Inţenjerski dizajn je jedan od procesa pomoću kojeg se znanja i misli

transformišu u materijalnu formu (u neki oblik tehniĉkog sistema), tj. u niz instrukcija

za realizaciju. Ali znanje se mora deliti sa drugima, s ciljem da se ono stalno uvećava.

Stoga je komunikacija od izuzetne vaţnosti za primenu odnosno za realizaciju

tehniĉkih odnosno konstrukcijskih rešenja.

7.5. RAZVOJ I DIZAJN PROIZVODA PRIMENOM RAĈUNARA

Promene u tehnici teţe da budu evolutivne. CAD (Computer Aided Design) ili

»projektovanje podrţano raĉunarom« je izrazito napredovalo poslednjih decenija, i

efekti su poĉeli da se osećaju u svakoj fazi konstruisanja i projektovanja. Ako je ikad u

tehnici bilo nešto što se moglo smatrati revolucijom, onda je to CAD. Pojam

»projektovanje podrţano raĉunarom« je pojam koji je 1956. godine uveo T. Ross na

MIT (Massachussets Institute of Technology) u Bostonu pri razvoju programskog

jezika APT (Automatically Programmed Tools). Od tzv. «CA« (Computer Aided)

tehnologija, najĉešće se susrećemo sa sledećim skraćenicama: (Stoiljković,

Milosavljević, 1995.)

CAD (Computer Aided Design) – raĉunarom podrţano projektovanje;

CAM (Computer Aided Manufacturing) – raĉunarom podrţana proizvodnja;

CAE (Computer Aided Engineering) – inţenjering podrţan raĉunarom;

CAP (Computer Aided Planing) – raĉunarom podrţano planiranje;

CAQ (Computer Aided Quality) – raĉunarom podrţana kontrola;

CAT (Computer Aided Testing) – testiranje karakteristika objekata i procesa podrškom

raĉunara;

CIM (Computer Integrated Manufacturing) – kompjuterom integrisana prozvodnja,

koja obuhvata prethodno navedene module.

Svi pojmovi su veoma fleksibilni, i ĉesto se u praksi ne moţe povući oštra

granica izmeĊu ovih oblasti.

Primena raĉunarske tehnologije u poslovnim sistemima ima za cilj da ubrza i

poboljša obradu informacija i unapredi donošenje poslovnih odluka. Tek ovim

razvojem problemi povezivanja raĉunara mogli su se efikasno rešiti. Raĉunar i

raĉunarska tehnologija su samo jedan od efikasnih naĉina ostvarivanja integracije svih

procesa u poslovnom sistemu. To nas dovodi do pojma CIM sistema. Proizvodnja je

shvaćena u širem smislu i ne obuhvata samo proizvodne procese izrade i montaţe,

nego i ostale procese koji se odvijaju u poslovnim sistemima. Naglasak je na

integraciji, a kompjuter je samo sredstvo za ostvarivanje integracije i povećanje nivoa

automatizacije.


108

Preduslov za normalno odvijanje procesa proizvodnje je izrada konstrukcione i

tehnološke dokumentacije. Automatizacijom proizvodnje integrišu se sve etape izrade

proizvoda na bazi korišćenja integrisane baze podataka. Osnovna komponenta

raĉunarom integrisane proizvodnje je CAD, deo koji je i metodološki a i informaciono

detaljnije razraĊen od drugih delova CIM-a. Sredstva i alati CAD tehnologije imaju

najširu primenu u automatizaciji procesa konstruisanja i pojavljuju se kao mehanizmi

podrške u procesima modeliranja objekata, inţenjerske analize i dokumentovanja.

CAD je sistem koji se sastoji od tehniĉkih sredstava (raĉunar sa ulazno-izlaznim

ureĊajima), aplikativnih i sistemskih programa. Ĉovek u ovom sistemu ima aktivnu

ulogu kreatora koji u interaktivnom radu realizuje svoje ideje. Sistemski programi

upravljaju radom samog raĉunara i razmenom podataka izmeĊu razliĉitih perifernih

ureĊaja. Treba da omoguće rad u dijalog reţimu, kao pogodnoj formi komunikacije

ĉoveka i raĉunara u procesu projektovanja. Aplikativni programi su vrlo raznovrsni i

prilagoĊeni konkretnim zadacima u projektovanju. Uglavnom su namenjeni za izradu

tehniĉkih crteţa, za proraĉune i za probleme koji se rešavaju u tehnološkoj pripremi

proizvodnje.

Savremeno planiranje proizvodnje podrţano je raĉunarski, pa je i sama

tehnologija izvoĊenja takvih procesa nazvana CAP tehnologijom. Proizvodnja u kojoj

raĉunar ima veliku ulogu u voĊenju i kontroli proizvodnih procesa, ostvarljiva je

pravilnom implementacijom CAM koncepta. On podrazumeva primenu raĉunarske

tehnologije u rukovoĊenju, upravljanju i izvoĊenju operacija proizvodnje. Pojam CAM

u širem smislu vezan je za primenu raĉunara za upravljanje neposrednim proizvodnim

procesima kod tehnoloških sistema NC (Numerically Control), CNC (Computer

Numerically Control), DNC (Direct Numerically Control), zatim za fleksibilne

prozvodnje FTM (Flexibile Manufacturing System). Raĉunari su, u poĉetku, uvedeni u

proizvodnju da bi izraĉunali i kontrolisali kretanje alata mašine alatke.

CAE – u ovom sluĉaju delatnost projektanata obuhvata analize, proraĉune i

pronalaţenje najboljeg tehnološkog rešenja kod projektovanja proizvoda i procesa.

Obuhvata niz sloţenih aktivnosti kojoj pripada i CAD/CAM projektovanje i

konstruisanje. Sredstva CAE tehnologije zastupljena su u procesu inţenjerske analize

(Finite Element Method – FEM analiza i simulacija), dok su CAP i CAM alati i

sredstva zastupljeni u modeliranju i detaljnoj razradi postupaka rada.

Znajući da CIM objedinjuje sve navedene module i aktivnosti, jasno je da samo

integracija svih funkcija i podataka u preduzeću vodi ka efikasnosti i obezbeĊenju

budućnosti preduzeća, jer je kljuĉ uspeha u dobro organizovanom razvoju. Bez

automatizovanog projektovanja modela proizvoda (CAD) nije moguće raĉunati na

uspešnu poziciju na trţištu. Iz tog modula se prenose podaci u ostale module CIM

sistema (CAM, CAQ, CAP), a od kojih takoĊe zavisi poloţaj preduzeća na trţištu. Zato

je CIM strategija preduzeća od posebne vaţnosti. (Stoiljković, 1993.)

Poslednjih decenija razvili su se alati i tehnike veštaĉke inteligencije (AI –

Artifical Intelligence), ĉijom se primenom problemi rešavaju efikasnije. KE

(Knowledge Engineering) i sredstva AI nalaze svoje mesto u automatizaciji procesa

konstruisanja. Oblasti primene imaju razliĉita imena: veštaĉka inteligencija u

konstruisanju, sistem za konstruisanje baziran na znanju, inteligentni CAD, znanjem

integrisan CAD.


109

7.5.1. Kreativnost CAD dizajnera

Informacione tehnologije postaju kljuĉni ĉinilac revolucionarnih promena u

povećanju efikasnosti rada ali i kapaciteta ĉovekovih umnih sposobnosti.

Razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija krajem 20. veka stvorio je

okruţenje u kome su kreativni pojedinci i grupe potrebni više nego ikad, jer

uslovljavaju stalnu potrebu za stvaranjem novih tipova sadrţaja i usluga, u ĉemu

kreativnost i inovacije imaju odluĉujuću ulogu. Kreativnost je sposobnost da se

dostignuti nivo znanja transformiše u materijalizovani objekt – proizvod. Kreativna

svojstava se stiĉu uĉenjem i iskustvom uz nadarenost pojedinca da se do rešenja doĊe

intuicijom, inteligencijom i osećanjima. Postojeće metode i procedure u procesu

inţenjerskog dizajna, omogućuju podsticanje kreativnosti, i mogu dovesti do novih

rešenja u nedostatku ideja. Ove metode treba da dovedu do kreativnih rezultata i da

podstaknu kreativnost pojedinaca. Nove metode koje se koriste u projektovanju i

konstruisanju, modeli, modeliranje, simulacija i dr., podstiĉu razvoj kreativnih

sposobnosti. Modeliranjem procesa istiĉu se znaĉajni uticaji, neke odluke kada se

prikaţu modelom ukazuju i na postojanje drugih varijanti. Sve to jako podstiĉe

kreativnost, kao rezultat znaĉajnog obima znanja, prirodne nadarenosti pojedinca i

primene savremenih sredstava i metoda u razvoju proizvoda (Adamović, Desnica,

2006.).

Projektovanje raĉunarom zahteva od dizajnera veći stepen znanja, jer on pored

metoda projektovanja mora poznavati i savremeni softver i hardver za rad i neprestano

pratiti brze promene raĉunara i programa. Upotreba softverskih paketa dolazi u obzir i

u većini sluĉajeva kompletno završava posao. Neophodan uslov za odrţavanje

struĉnosti radne snage i za konkurentnost na izuzetno dinamiĉnom trţištu je stalno

ulaganje u obrazovanje i usavršavanje. Mnoge kompanije razumevajući znaĉaj stalnog

razvoja nauke, omogućuju svojim zaposlenima usavršavanje u tehnologijama kojima se

bave. (Letić, 2005.)

7.5.2. Prednosti CAD metoda u inţenjerskom dizajnu

Primena CA tehnologija u razvoju proizvoda

Dva su osnovna povoda za razvoj novih konstrukcijskih rešenja. Jedan je

potreba da se reši odreĊeni tehniĉki problem, a drugi je ekonomski povod. Naravno,

ekonomske potrebe su snaţnije i nameću potrebu za stalnim inovacijama i uvoĊenjem

novih proizvoda. S obzirom da razvoj proizvoda poĉinje fazom projektovanja, veoma

je znaĉajno uĉešće raĉunara u toj fazi za kasniji proces proizvodnje.

Koncept fleksibilne proizvodnje, jedino prihvatljiv u savremenim uslovima,

podrazumeva brzo osvajanje novih proizvoda, jeftiniju i kvalitetniju izradu, smanjenje

ukupnih troškova. Postavljene zahteve moguće je ostvariti samo zahvaljujući širokoj

primeni raĉunara u svim fazama proizvodnje: konstrukciono-projektantska priprema

(ideje konstruktora pretvaraju se u geometrijski model), tehnološka priprema

(obezbeĊuje tehnološke informacije), organizacija i upravljanje proizvodnjom (regulišu

se materijalni i informacioni tokovi), kontrola kvaliteta (uporeĊuju se projektovane i

realne karakteristike proizvoda).


110

UvoĊenje raĉunarske tehnologije u proizvodnju je postala neminovnost, što je

svakako uticalo i na novi pristup u razvoju, konstrukciji, marketingu. Korišćenje

raĉunara u razvoju i dizajnu proizvoda je višestruko. Faze razvoja novog proizvoda

utvrĊene od strane nemaĉkog udruţenja inţenjera VDI date su sledećim redosledom:

(Mitrović, 1990.)

utvrĊivanje funkcije proizvoda, što obuhvata razvoj strukture funkcionisanja,

predstavljanje veza zavisnosti izmeĊu funkcionalnih: površina, prostora i

kretanja; razmatraju koji je odgovarajući softver za dalji razvoj tehniĉkih

rešenja,

razvoj i konstrukcija prostornih oblika svih sastavnih delova proizvoda u

njihovom funkcionalnom obliku i

detaljna izrada dokumentacije za konaĉno izvoĊenje proizvoda.

Trţište stalno postavlja sve sloţenije zahteve u pogledu kvaliteta, produktivnosti

i brzine osvajanja novih proizvoda. Došlo je do porasta projektno–konstrukcijskih

zadataka sa sve većim stepenom komplikovanosti. Da bi preduzeće bilo konkurentno

na domaćem i inostranom trţištu, mora da se odlikuje inovativnom proizvodnjom.

Konvencionalno (tradicionalno) konstruisanje ne dozvoljava uspešno praćenje razvoja

ostalih oblasti ljudske delatnosti. Aktivnosti procesa projektovanja i konstruisanja

mogu se podeliti na: kreativne, iterativne (raĉunarski intenzivne) i rutinerske (izrada

tehniĉkih crteţa). Primena raĉunara je moguća u svim fazama procesa inţenjerskog

dizajna. Razlikujemo konvencionalne i inteligentne programske sisteme.

Konvencionalni ili algoritamski programski sistemi (CAD/CAM/CAE sistemi), imaju

primenu u procesu konstruisanja za proraĉune, simulaciju, izradu tehniĉke

dokumentacije (iterativne i rutinerske aktivnosti). Inteligentni programski sistemi koji

u sebi sadrţe programske module koji mogu da obraĊuju znanje (zasnovani na

metodama veštaĉke inteligencije), mogu da se koriste u svim fazama procesa

inţenjerskog dizajna.

Novi proizvod se razvija kroz proces planiranja, konstruisanja, izrade, sledi

ponašanje proizvoda u eksploataciji i na kraju reciklacija. Nedostaci se mogu otkriti tek

u novoj seriji. Integrisani pristup treba da skrati vreme razvoja i proizvod usavrši još u

procesu razvoja. Ovaj pristup svodi se na simultani i virtuelni pristup. Simultano

(konkurentno inţenjerstvo) se zasniva na potrebi za komunikacijom (protok

informacija) izmeĊu konstrukcije i tehnologije. Razvoj proizvoda i razvoj tehnologije

treba da se odvijaju istovremeno, ĉime bi se skratilo vreme razvoja i izbegli

nesporazumi u realizaciji predloţenih rešenja. Da bi se ovo ostvarilo neophodni su

povezani raĉunari koji meĊusobno neprekidno komuniciraju. Iz više predloţenih ideja

ostvareni su samo poĉetni rezultati uz primenu umreţenih raĉunara. Neophodni su

razvijeniji raĉunari i programi prilagoĊeni za ove komunikacije. Virtualni pristup je

vizija koja treba da objedini razvoj proizvoda u prostoru i vremenu. Osnova ovog

pristupa je da se proizvod definiše modelima, koncept se simulira na modelima a

simulira se i eksploatacija. Izrada bi se simulirala do postizanja optimalnih

konstrukcijskih parametara. Globalna raĉunarska mreţa omogućuje da raĉunari kojima

se realizuju simulacije i konstruisanje budu bilo gde u svetu. Efekti ovakvog pristupa

sigurno su veoma znaĉajni i teško ih je predvideti.


111

Mogućnost paralelnog konstruisanja je temelj treće generacije CAD okruţenja,

koja donosi korenite promene u do sada uobiĉajeni postupak konstruisanja i uopšte u

celu CAD filozofiju. Savremene metode i tehnologije, koje će se u budućnosti takoĊe

uspešno primenjivati pri razvoju novih proizvoda i tehnologija, jesu ekspertni sistemi i

veštaĉka inteligencija.

Primena računara za obavljanje proračuna

Teoretske mogućnosti primene raĉunara u projektovanju i konstruisanju su

gotovo neograniĉene. Raĉunar se uspešno koristi za obavljanje: proraĉuna, izradu

crteţa, sprovoĊenje raznih simulacija, optimizaciju i sl. (Kuzmanović, 2001.)

Savremeni postupci u konstruisanju se svode na integraciju proraĉuna (simulacija,

optimizacija, analiza napona, dinamike) pri samom toku geometrijskog modeliranja.

Visoko sofisticirani programski alati omogućavaju danas takvu analizu i sintezu pri

projektovanju i konstruisanju.

Raĉunar će znatno ubrzati sve vrste proraĉuna u mašinstvu, ĉime se dobijaju

taĉniji podaci i omogućena je jednostavnija optimizacija, s obzirom da se lako moţe

izvršiti paralelan proraĉun. Za sprovoĊenje proraĉuna neophodno je imati odgovarajuće

profesionalne programe, ili se programi mogu izraditi samostalno u okviru

konstrukcionih biroa. Raĉunarski programi mogu raditi: (Kuzmanović, 2010.)

U paketnom reţimu – sprovodi se kompletan proraĉun bez mogućnosti

korekcije meĊurezultata. Naime, u raĉunar se unose potrebni podaci a iz njega

se dobijaju odreĊeni rezultati. Ako rezultat ne odgovara, vrši se korekcija

ulaznih podataka i ceo proraĉun se ponavlja. Ceo proces je dugotrajan i u ove

programe se uglavnom ugraĊuju “iterativne petlje” koje omogućavaju

ponavljanje postupka projektovanja.

Interaktivno – predviĊeno je da raĉunar izvrši jedan deo proraĉuna a onda

konstruktor daje instrukcije kako da se proraĉun nastavi dalje (konstruktor se

opredeljuje za odreĊene vrednosti neke karakteristiĉne veliĉine). Ovi

programi omogućavaju znatno brţi dolazak do optimalnog rešenja.

Kao ekspertni sistemi, da bi se obezbedilo dobijanje još povoljnijih rezultata.

Funkcionišu sliĉno prethodnim programima, ali raĉunar “sam odluĉuje” u

kom pravcu treba nastaviti proraĉun. U sam program unete su instrukcije za

pojedine aktivnosti (znanja eksperata), pa raĉunar na osnovu svoje baze

znanja donosi inteligentnu odluku. Ovaj naĉin proraĉuna je najjednostavniji i

najtaĉniji, ali je izrada ovih programa i najsloţenija. Treba predvideti i uneti u

bazu znanja veliki broj informacija koja je teško algoritmovati i koja relativno

brzo zastarevaju pa ih treba tako formirati da se mogu lako korigovati i

dopunjavati.

Transformisanje ulaznih fiziĉkih veliĉina putem matematiĉkih i fiziĉkih zakona

u ţeljene rezultate predstavlja proraĉun. Prezentovanje rezultata proraĉuna predstavlja

se crteţima i dijagramima. Jedna od mogućnosti automatizacije proraĉuna je i primena

matematiĉkog softvera za pomoć projektovanju kao što je Mathcad.

(www.mathcad.com)

Mathcad je moćan softver za rešavanje problema iz domena tehnike i

inţenjerstva. To je softver dizajniran za primenjenu matematiku i fiziku. Mathcad

http://www.mathcad.com/


112

aplicira matematiku i matematiĉke operacije na isti naĉin kao što to radi i projektant.

Interfejs predstavlja radnu površinu u koju se unose jednaĉine, funkcije ili grafici i

mogu se povezati sa tekstom bilo gde na stranici, što olakšava praćenje problematike

koja se rešava. Veliki doprinos se daje raznim tipovima analiza, jer se skraćuje vreme

potrebno za simuliranje ponašanja ispitivanog objekta, a prikaz podataka putem grafika

se trenutno aţurira. Promenimo li neki podatak, svi izrazi, grafici i promenljive će se

ponovo proraĉunati u skladu sa podacima koji su aţurirani.

Efikasnost Mathcad-a se dokazuje i pri rešavanju diferencijalnih jednaĉina,

prikaza 3D dijagrama, programiranju samog proraĉuna, primeni kod matematiĉke

iteracije, gde se, uz definisane uslove iteracije, proraĉun samoaţurira i u trenutku

prikazuje rezultat koji u sebi sadrţi veliki broj koraka ponovnog proraĉunavanja.

Jedinice je moguće uvrštavati direktno u proraĉun, i rezultat uvek moţemo dobiti u

ţeljenim jedinicama mere. Grafiĉka funkcija i njihova estetizacija predstavlja jednu od

osnovnih namena ovog programskog paketa. Mathcad sadrţi veliki broj opcija,

inkorporiranih funkcija i razvijenih metoda za grafiĉku interpretaciju kvantifikovanih

podataka. Korišćenjem raspoloţivih tehnika mogu se postići veoma efektivne grafiĉke

vizuelizacije podataka i njihovih funkcija u dvodimenzionalnoj ili trodimenzionalnoj

projekciji. Kompatibilan je sa bazama podataka, CAD aplikacijama, što omogućava da

se proraĉun obogati i poboljša.

Korišćenjem Mathcad-a, procesi proraĉunavanja i dokumentovanja se integrišu u

jedan nerazdvojni proces koji pruţa realan i znaĉajan porast efikasnosti rada. Mathcad

predstavlja kombinaciju moćnog okruţenja za tehniĉke proraĉune i rešavanja

baziranog na realnim matematiĉkim osnovama i fleksibilan, potpuno opremljen sistem

za obradu tehniĉkih instrukcija. (Letić i dr., 2007.)

Slika 7.4. Primer proračuna i grafičkog prikaza u programskom paketu Mathcad

(Adamović, Desnica, 2006.)

Primena računara za izradu crteţa

Primena raĉunara pri izradi crteţa ima najveće opravdanje kada se na osnovu tih

crteţa kasnije moţe definisati tehnologija i reţimi obrade ili kada se na osnovu njih

mogu izraditi drugi, sliĉni crteţi, ili se ti crteţi mogu koristiti za sprovoĊenje nekih

proraĉuna i simulacija. Danas postoje mnogi profesionalni (komercijalni) programi


113

posredstvom kojih se mogu izraĊivati takvi crteţi. Crteţi se mogu izraĊivati u ravni –

2D ili u prostoru – 3D (slika 7.5.), pri ĉemu crteţi uraĊeni u 3D nisu obiĉni crteţi, već

geometrijski modeli oblika.

Slika 7.5. Granični disk: a) konturni 2D profil i b) osenčen i obojen solid model

(Letić, Desnica, 2011a)

Crteţi u 2D omogućiće kvalitetniju definiciju modela nego pri klasiĉnom naĉinu

crtanja. Izrada crteţa se moţe vršiti jednostavnim povlaĉenjem linija, kao kod

klasiĉnog naĉina crtanja, ili crtanjem na osnovu “menija”, kada se sloţeni crteţi

izraĊuju kombinacijom jednostavnih elemenata, promenom veliĉine ili korekcijom

nekih od već postojećih crteţa. Geometrijski modeli uraĊeni u prostoru (3D) imaju

veću mogućnost primene, mada ih je mnogo teţe nacrtati, zahtevaju posedovanje

sloţenijih programa i bolju raĉunarsku opremu. Modeli oblika se izraĊuju na taj naĉin

što se prostorni izgled dela crta spajanjem jednostavnih oblika (tzv. primitiva), ili

crtanjem jedne projekcije i zadavanjem duţine, definiše treća, ili rotacijom

karakteristiĉnog oblika, oko karakteristiĉne ose, dobija prostorni izgled predmeta.

Sastavljanjem ovako nacrtanih elemenata dobija se sklopni crteţ pri ĉemu se odmah

moţe ustanoviti da li će se dotiĉni sklop moći ostvariti (montirati) ili ne.

Slika 7.6. Sklopni 3D model kotrljajnog leţaja sa fotorealističnim efektom

(Letić, Desnica, 2011b)

a) b)


114

Slika 7.7. Mreţa konačnih elemenata i vektori spoljnih sila

Primena računara za izradu crteţa i realizaciju proračuna

Imajući u vidu da se na osnovu rezultata proraĉuna najĉešće vrši izrada crteţa,

ove dve aktivnosti treba povezati, tj. na osnovu rezultata proraĉuna izvršiti crtanje

elementa u odgovarajućoj razmeri sa ispisivanjem svih potrebnih kota i popunjavanjem

svih standardom predviĊenih tabela. Posebno je interesantna primena metode konaĉnih

elemenata (MKE) kojom se na osnovu modela uraĊenog u 3D ili u 2D, generiše mreţa

konaĉnih elemenata, izraĉunavaju se koordinate pojedinih elementa, formiraju

odgovarajuće matrice krutosti, a zatim se obavlja proraĉun i rezultati prikazuju na

istom crteţu, tako što se elementi u kojima se napon nalazi u unapred definisanim

granicama, boje na odreĊeni naĉin, ĉime se dobija taĉan uvid u naponsko stanje dela.

Odmah se moţe videti da li postoje zone u kojima su naponi veći od kritiĉnih, i ako

postoje odmah se mogu preduzeti odreĊene korekcije (promena: vrste materijala,

dimenzija, opterećenja ili mesta njegovog delovanja), ĉime se menja veliĉina napona i

to se odmah moţe ustanoviti na crteţu. Na taj naĉin se brzo i bez troškova proverava

ispravnost konstrukcionog rešenja, što je i prednost primene ove metode (izbegava se

izrada i ispitivanje klasiĉnog prototipa) (Adamović, Desnica, 2006.).

Slika 7.8. Grafik i tabela rasporeda napona na objektu

(Letić, Desnica, Davidović, 2011)


115

Primena računara za sprovođenje simulacija

U nekim sluĉajevima, za mašinsku konstrukciju moţe biti veoma vaţno izvršiti

simulaciju elemenata konstrukcije. Raĉunarom moţemo simulirati pomeranje

elemenata (translacija) i obrtanje (rotacija), što moţe biti veoma korisno za neku

mašinsku konstrukciju, pre svega da bi se videlo njeno ponašanje pod opterećenjem u

nekom drugom poloţaju. Raĉunarom se moţe pratiti konstrukcija pod dejstvom

opterećenja, simulirati uticaj temperature, vibracija i sl., tako da se mogu uoĉiti sve

eventualne slabosti i blagovremeno izvršiti njihovo otklanjanje. Pored ovih proraĉuna

mogu se vršiti i razne simulacije uticaja promene temperature, povišenih vibracija,

sopstvena uĉestanost i sl. (Kuzmanović, 2001.)

Simulacija omogućava analiziranje i definisanje problema, postavljanje i

razvijanje varijanti i njihovo poreĊenje, kao i vrednovanje i donošenje odluka u

pogledu odabiranja najbolje varijante.

Primena računara za sprovođenje optimizacije

Proces iznalaţenja optimalnog rešenja u datim uslovima i datom vremenskom

trenutku je stalan. Postoji više metoda za optimizaciju. Na primer, pri optimizaciji

stanja ili procesa u mašinskom sistemu, varijacijom pojedinih veliĉina u proraĉunu

mogu se dobiti nizovi podatka koji olakšavaju izbor najpovoljnijeg rešenja.

MeĊutim, bez klasiĉnog znanja, bez dobrog poznavanja procesa, pojave, stanja,

ne mogu se ostvariti verodostojni proraĉuni a primena kompjutera pri konstruisanju i

projektovanju ne moţe biti korisna i efikasna.

7.5.3. CAD/CAE paketi programa za podršku inţenjerskom dizajnu

Pod automatizacijom manuelnih postupaka projektovanja podrazumevamo

korišćenje raĉunara i odgovarajućeg softvera, razvijenog u te svrhe. U svetu danas

postoji mnogo firmi koji su autori softvera, i koji projektantima omogućavaju da na

lakši naĉin doĊu do konaĉnog rešenja projekta. Softveri sadrţe niz rešenja i alata koji

projektantu omogućuju prevazilaţenje mnogih problema koji se javljaju pri

manuelnom projektovanju. Prednost softverskih paketa (Adamović, Desnica, 2006.):

smanjivanje vremena izrade crteţa,

dobijanje tehniĉke dokumentacije u elektronskom obliku,

mogućnost transformacije crteţa,

jednostavno unošenje izmena u postojeći crteţ,

mogućnost korišćenja postojećih standardnih mašinskih elemenata i zaglavlja,

izuzetna preciznost tehniĉkih crteţa, a pojava greške je minimalna i zavisi od

projektanta,

kompatibilnost sa drugim softverskim paketima,

lako prilagoĊavanje zahtevima korisnika,

mogućnost komunikacije sa kolegama korišćenjem Internet-a, itd.


116

Poslednjih godina izdvojilo se nekoliko CAD paketa na vodećim pozicijama. To

su pre svega AutoCAD, AutoCAD Mechanical, Mechanical Desktop, Inventor,

ProEngineer, CATIA, Solid Works, I-DEAS.

U tesnoj vezi sa upotrebom softverskih paketa, za rešavanje problema bilo koje

vrste (bez obzira da li se radi o matematici ili crtanju) ni jednog trenutka ne treba

smetnuti sa uma da je kompjuter ipak samo alat (istina vredan i brz) i da je, za sada,

ĉovek za sebe ostavio privilegiju postavljanja problema, izbora postupaka rešavanja i

analize dobijenog rešenja.

7.6. EKOLOŠKO INŢENJERSTVO I DIZAJN

Ekologija je nauka o ţivotnoj sredini (grĉke reĉi oikos - dom, domaćinstvo i

logos – nauka). Ekologija je multidisciplinarna nauĉna disciplina koja prouĉava

raspored i rasprostranjenost ţivih organizama i biološke interakcije izmeĊu organizama

i njihovog okruţenja.

Zaštita ţivotne sredine je jedna od oblasti kojom se bavi ekologija. Danas se

širom sveta ulaţu veliki napori u oĉuvanje ĉovekove sredine, spreĉavanje daljeg širenja

ozonskih rupa, seĉe amazonskih šuma, topljenja lednika, izbacivanja fosilnih goriva iz

upotrebe.

Zaštita i unapreĊenje ĉovekove sredine znaĉajan je globalni problem

savremenog društva. Zaštita ţivotne sredine podrazumeva skup razliĉitih postupaka i

mera koji spreĉavaju ugroţavanje ţivotne sredine s ciljem oĉuvanja biološke

ravnoteţe. Ekološka odbrana je multidisciplinarna i treba da predstavlja trajnu obavezu

svih ĉlanova društva. Njena multidisciplinarnost proistiĉe iz ĉinjenice što zdravlje,

ţivotna sredina i socijalni uslovi predstavljaju kompleks oblasti i problema koji su u

stalnoj interakciji. Stoga svaki poremećaj stanja ţivotne sredine dovodi do ekoloških

poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su meĊusobno povezani i uslovljeni.

(www.lawdem.org)

U poslednje vreme kvalitetnim dizajnom moguće je spreĉiti zagaĊenje ţivotne

sredine. Postojeće tehnologije i preovladavajuće metode konstruisanja, izloţene su

temeljnom preispitivanju radi zaštite ĉoveka i njegove okoline. Potrebno je, dakle

dizajnirati takve proizvode, ĉiji će koncept nastanka biti posebno saglasan sa

principima zaštite ţivotne sredine.

7.6.1. Reciklaţa proizvoda

ZagaĊenost i zaštita ţivotne sredine već više decenija predstavljaju veoma

znaĉajan problem ĉoveĉanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i

proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše planete. Bez obzira na znaĉajne

regionalne razlike u stepenu ugroţenosti ţivotne sredine, posebno njene prirodne

komponente, planovi, programi i akcije njene zaštite i unapreĊenja su globalni

problem.

Zaštita ţivotne sredine jedan je od fundametalnih zahteva funkcionisanja

savremene privrede. Vaţan korak u tom pravcu je upravo reciklaţa. Reciklaţa je


117

postupak prerade onih otpadnih materija koje se mogu koristiti kao sekundarne

sirovine u proizvodnji. Reciklaţa omogućava da se već upotrebljena materija ponovo

iskoristi ĉime se štede prirodni resursi i štiti ţivotna sredina. Reciklaţom se smanjuje

potrošnja odnosno racionalizuje se korišćenje prirodnih resursa i smanjuje se koliĉina

otpada koji se mora sanitarno deponovati, te se produţava vek korišćenja sanitarnih

deponija.

Reciklaţa obuhvata više grupa aktivnosti:

primarna reciklaţa: razdvajanje komponeneti ĉvrstog otpada na izvoru

(sortiranje),

sekundarna reciklaţa: centralizovano izdvajanje reciklabilnih komponenti iz

dopremljenog integralnog otpada u postrojenju,

priprema tih materijala za ponovno korišćenje, ponovnu preradu ili za

ponovnu proizvodnju

ponovno korišćenje, ponovnu preradu ili ponovnu proizvodnju istih proizvoda

ili materijala i njihov plasman na trţištu.

Reciklaţa, kao jednokratno ili višekratno korišćenje otpadnih materijala ili

pojedinih njihovih komponenti, kao zamene za komercijalne proizvode ili kao sirovina

u industrijskim procesima, svoj osnovni cilj ostvaruje na dva naĉina: izdvajanjem

korisnih, upotrebljivih komponenti iz integralnog komunalnog vrstog otpada i

njihovom preradom, ili uklanjanjem zagaĊujućih supstanci iz otpada i omogućavanjem

njegovog ponovnog korišćenja.

Danas postoji nekoliko strategija upravljanja proizvodima na kraju njihovog

radnog veka: (Kuzmanović, 2010., Srdić, Ćosić, 2003.)

ponovna upotreba upotrebljivanih proizvoda, pogodna je sa stanovišta zaštite

ĉovekove okoline (primer, povratna ambalaţa),

korišćenje upotrebljivanih proizvoda za rezervne delove, pogodna je sa

stanovišta zaštite ĉovekove okoline (primer, stari automobili),

rekonstrukcija upotrebljivanih proizvoda, pogodna je sa stanovišta zaštite

ĉovekove okoline (primer, pojedine vrste starih automobila),

reciklaţa sa demontaţom, pogodna je sa stanovišta zaštite ĉovekove okoline

(primer, stari automobili),

reciklaţa bez demontaţe, pogodna je sa stanovišta zaštite ĉovekove okoline

(primer, nepovratna ambalaţa) i

deponovanje upotrebljivanih proizvoda, najnepovoljna sa stanovi{ta zaštite

ĉovekove okoline (primer, nuklearni otpad).

Ĉinjenica je da nauĉnici i struĉnjaci širom sveta rade na razvoju novih

tehnologija zasnovanih na efikasnosti i racionalnosti postupka reciklaţe. U prilog tome

govore i sledeći primeri:

Industrija reciklaţe automobila - nigde u svetu, pa ni kod nas, ne postoji mesto

na kome se moţe reciklirati ceo auto. Sam sastav automobila otkriva sloţenost procesa

reciklaţe. Staklo ĉini oko tri odsto mase automobila i trenutno se zbog sloţenog

hemijskog sastava ne preraĊuje u pogonima za proizvodnju stakla, ali ĉesto se

usitnjeno koristi u graĊevinarstvu kao dodatak betonu. Razne vrste teĉnosti (gorivo,

ulje, rashladne teĉnosti) ĉine oko 6% teţine motornih vozila. One komplikuju proces

reciklaţe zbog svog hemijskog sastava i toksiĉnosti, tako da je neophodno voditi

raĉuna o njihovom istakanju i skladištenju. Po istakanju, ove teĉnosti se sortiraju i


118

transportuju do hemijskih postrojenja gde mogu da se prerade. Na gume odlazi oko 4%

mase, a na plastiku 8%. U razvijenim zemljama i gume odlaze na industrijsku preradu i

koriste se u proizvodnji raznih vrsta podnih obloga. Ostatak, više od 70%, ĉine metali-

ĉelik, aluminijum i bakar. To ĉini otpad koji se upućuje na seĉenje i kao krajnji

proizvod se dobijaju metali koji se koriste kao sekundarne sirovine u ţelezarama.

Trenutno se primenjuju dve tehnologije u procesu recikliranja automobila. Prva, koja

se zasniva na takozvanoj optiĉkoj separaciji, podrazumeva ruĉno odvajanje sastavnih

delova automobila, poput stakla, gume i plastike, a metalni delovi ostaju i šalju se u

presu. Druga tehnika koristi kombinaciju više metoda i najpre se ceo automobil usitni u

specijalnim drobilicama, a onda se sadrţaji odvajaju i odlaze na dalju preradu. Ove dve

metode ĉesto se kombinuju.

Reciklirani poliester - ameriĉki nauĉnici usavršili su postupak prerade PET

ambalaţe u predivo, od kojeg je posebnim tehnološkim procesima proizveden

reciklirani poliester. Ovako proizveden materijal našao je primenu u tekstilnoj

industriji. Naime, prvi proizvod nastao topljenjem plastiĉnih flaša jesu fudbalski

dresovi koji su se 2010 godine koristili na Svetskom prvenstvu u Juţnoj Africi.

Dresovi napravljeni od recikliranih plastiĉnih flaša su ĉak za 15% lakši od prethodnih

modela. Osim što ima manju teţinu, specijalne tehnološke karakteristike ovog

materijala omogućavaju veliki protok vazduha kroz tkaninu, koji se odvija kroz veliki

broj jedva vidljivih ventilacionih rupica u tkanini. Za izradu jednog „ekološkog’’ dresa

potrebno je samo osam plastiĉnih flaša.

Pri dizajniranju proizvoda, treba voditi raĉuna i o izradi uputstva za recikliranje

ili uklanjanje istrošenih proizvoda. U daljem tekstu su prikazane reciklaţne oznake:

(www.ekostarpak.rs)

Prvi simbol za recikliranje dizajnirao je 1970. godine, student Gary Anderson, na

Univerzitetu juţne Kalifornije u Los AnĊelesu, pri takmiĉenju za dizajnersko rešenje

odrţano na prvi Dan planete Zemlje koji se tom prilikom slavio. Potrebno je da

razlikujemo dve reĉi razliĉitog smisla.„Reciklirano“ (engleski “Recycled”) – dakle

predmet je već nastao procesom reciklaţe. „Moţe se reciklirati“ (engleski

“Recyclable”) – dakle predmet tek trebamo odvojiti u kantu za reciklaţu.

Reciklirano (engleski “Recycled”)

Paket ili kutija koja je oznaĉena simbolom

belih strelica u crnom krugu, sadrţi

proizvod koji je bar jednim delom

napravljen od recikliranih materijala. Ĉesto

pored stoji tekst koji pojašnjava, da je

recimo “Štampano na recikliranom papiru.”

Ako proizvod ima simbol crnih strelica u

belom krugu, to znaĉI da je bar neki deo

materijala koji je stigao u paketu recikliran.

Ĉesto su strelice neke boje.


119

Moţe se reciklirati (engleski “Recyclable”)

Oba simbola znaĉe isto, ali prvi levo gde su

strelice bele je originalni simbol, a drugi je

modifikacija prethodnog. Oba simbola

oznaĉavaju proizvod koji se moţe i potrebno

ga je - reciklirati.

Karakteristiĉna rešenja simbola kojima se

oznaĉava da je ambalaţa pogodna za

recikliranje

Ulaganje industrije koja ima zakonsku obavezu da se brine o svom ambalaţnom

otpadu u proces postavljanja sistema, sakupljanja i recikliranja ambalaţnog otpada,

doprineće velikim sakupljenim koliĉinama koje treba da se prerade i pripreme za

proces reciklaţe. Kapaciteti za preradu u Srbiji će se time povećavati, kao i kapaciteti

za proizvodnju novog od recikliranog materijala (slika 7.9.).

Slika 7.9. Ţivotni ciklus PET ambalaţe (www.cistocans.co.rs)

Kod proizvoda koji se ne mogu reciklirati, tj. koristiti kao sekundarna sirovina,

treba izraditi posebno uputstvo za rukovanje sa otpadom i pripremiti infrastrukturu za

prikupljanje i preradu otpada. Za ekološki štetne proizvode moraju postojati specijalni

kontejneri za njihovo prikupljanje i transport (slika 7.10.).

http://www.cistocans.co.rs/


120

Slika 7.10. Kontejneri za selektivno odlaganje papira, stakla i plastike (PET –

polietilen tereftalat)

7.6.2. Ekološko pakovanje proizvoda

Ekološkom pakovanju proizvoda danas se pridaje velika paţnja. Tako su u

upotrebi: platnena eko-torba (napravljena od ekološkog prirodnog pamuka), Juta torba

(napravljena od materijala juta, biorazgradiva u zemlji), ekološke kese za pakovanje

proizvoda (slika 7.11.).

Plastiĉne kese su najpokretniji oblik smeća i zato predstavljaju veliki ekološki

problem. Uredba koja zabranjuje prodaju i distribuciju neekoloških kesa u Srbiji je na

na snazi od 1. januara. Stanovnik Srbije godišnje, u proseku, potroši 500 plastiĉnih

kesa, a da bi se plastiĉna kesa razgradila potrebno je i do 400 godina. U Italiji i

Luksemburgu plastiĉne kese su zabranjene, u Belgiji i Nemaĉkoj plaćaju se takse, dok

je Irska kampanjom smanjila upotrebu plastiĉnih kesa za ĉak 95 odsto.


121

Slika 7. 11. Ekološke promotivne torbe i kese

(www.pro-bag.net, www.virtualnigrad.com, www.biobaganz.com)

http://www.virtualnigrad.com/

http://www.biobaganz.com/

Documents

3. KOMPONENTE DIZAJNA