SADRŽAJ:

UVOD ..................................................................................................................................1

1. BAZELSKI SPORAZUMI .......................................................................................3

1.1. Karakteristike pravila Bazela I ......................................................................31.2. Karakteristike pravila Bazela II ....................................................................41.3. Regulatorni okviri ........................................................................................5

2. VRSTE BANKARSKIH RIZIKA ...........................................................................7

2.1. Kamatni rizik ..............................................................................................72.2. Rizici izloženosti banke i rizici ulaganja banke .........................................72.3. Rizik zemlje ................................................................................................72.4. Devizni rizik ...............................................................................................8

3. OPERATIVNI RIZIK................................................................................................9

ZAKLJUČAK ................................................................................................................14

LITERATURA ..............................................................................................................16

UVOD

U cilju stabilnosti razvoja poslovanja i ravnopravnog učešća u velikoj tržišnoj konkurenciji, a pre svega radi zaštite svojih deponenata i očuvanja sistemske stabilnosti i likvidnosti, banke moraju u svoje strateške ciljeve ugraditi strategije upravljanja bankarskim rizicima. Upravljanje i analiza rizika u bankarstvu promovišu se u neophodan proces ekspanzije zdravog i stabilnog bankarskog sistema. U okviru ukupnih rizika, koji prate poslovne aktivnosti banaka, privrede i drugih oblika organizovanja biznisa, poseban značaj ima operativni rizik.

Njegova priroda – ispoljavanje u fluidnoj formi i prisutnost u svim segmentima poslovnih aktivnosti, dovoljno govori o značaju koji ima i potrebi za upravljanje njime. Permanentno rastući trend operativnih rizika je realnost sa kojom se suočavaju bankarske institucije, ali i subjekti u privrednom i vanprivrednom sektoru, a to problematiku operativnog rizika čini izuzetno važnom i aktuelnom.

Operativni rizici su vezani uz loše upravljanje informacioim sistemima, procesom izveštavanja i postojećim internim pravilima posmatranja u upravljanju potencijalnim rizicima. Takođe, oni su prisutni u svim proizvodima, uslugama, aktivnostima, procesima I sistemima i odeljenjima banke. Operativni rizik uvek može nastati uzrokujući od malih ili zanemarivih oštećenja (npr. rizik od oštećenja fotokopir aparata) do vrlo važne štete koja može dovesti čak i do stečaja. To je oblik rizika kojim oboje, i banke i poduzeća uopšteno ,nisu uspeli upravljati učinkovito na organizovan način.Ljudski faktor predstavlja jedan od najvećih operativnih rizika sa kojim se banka suočava. Razlozi koji mogu dovesti zaposlenog, da namerno ili ne, izazove takvu štetu su nedostatak veština, nedovoljne obuke ili prevare. Operativni rizik se povezuje i sa sigurnošću prometa elektronskih transakcija, a zavise od rukovanja i strukture elektronskih sistema za pružanje finansijskih usluga, o integritetu i pravu upravljanja zapisima, kao i o poveravanju elektronskih bankarskih usluga trećim stranama. Nivo operativnog rizika zavisi od strukture same finansijske institucije, datog okruženja, uključujući i vrste usluga koje nudi, složenosti procesa kao i prateće tehnologije.

Pitanje sigurnosti je od najvećeg značaja za banku, jer uvek postoje mogućnosti raznih internih I eksternih napada na njen sistem i proizvode. Operativni rizik može nastati i zbog zloupotrebe od strane klijenata ili loše dizajniranog sistema elektronskog bankarstva. U tom smislu, mogući su sledeći operativni rizici: rizik sigurnosti, dizajniranja, implementacije i održavanja sistema i zloupotrebe proizvoda ili usluga od strane klijenata.

Visok stepen transakcijkog (operativnog) rizika može postojati za Internet bankarske proi-zvode naročito za one linije poslovanja koje nisu adekvatno planirane, provedene inadzirane. Banke koje nude financijske proizvode i usluge putem interneta moraju biti u stanju ispuniti očekivanja svojih kupaca.

Većina Internet bankarskih platformi temelji se na novim platformama koje koriste kompleksne studije za povezivanje sa starim sistemima, čim ese povećava operativni rizik. Treće strane pružatelj usluga, takođe povećava operativni rizik, budući da organizacija nema potpunu kontrolu nad trećom stranom. Zloupotreba proizvoda i usluga od strane klijenata nije retka pojava. Zbog toga lične informacije klijenata banke koji

učestuju u elektronskom bankarstvu (broj kreditne kartice, broj računa u banci, i sl.) moraju biti posebno zaštićene prilikom transakcija elektronskog novca. Sve ove stavke spadaju u domen operativnih rizika

Propisuju se minimalni standardi I kriterijumi koje je banka dužna da u svom poslovanju osigura i primenjuje kako bi se na što adekvatniji način zaštitila od operativnih rizika te upravljala njima. Između ostalog, banka je dužna da uspostavi sistem koji obuhvata obavezu periodičnog preispitivanja, te obavezu Nadzornog odbora banke da najmanje jednom godišnje vrši analizu i ocenu adekvatnosti tog sistema. Banka je dužna i da pre uvođenja novih proizvoda, sistema i procedura ili pre preduzimanja novih poslovnih aktivnosti, identifikuje i proceni operativne rizike povezane sa njima.

Ovaj seminarski rad se sastoji iz tri celine, gde se prva odnosi na Bazelske sporazume u okviru kojih su objašnjeni karakteristike Bazela I i II, kao i regulatorni okviri.U drugom delu rada, govori se o vrstama bankarskih rizika, o kreditnom, kamatnom, riziku izloženosti banke, rizikom ulaganja banke rizik zemlje, devizni rizik. I kao posebna celina izdvaja se deo koji je fokusiran samo na operativni rizik, njegovu funkciju i primenu u našoj zemlji.

1. BAZELSKI SPORAZUMI

Bankama pripada značajno mesto u finansijskom mehanizmu svake privrede. Od banaka mnogo zavisi finansijska snaga privrede, a sa svoje strane, snaga banaka opredeljena je snagom nacionalne privrede u svakoj zemlji. Stoga, međunarodno bankarstvo posvećuje izuzetnu pažnju minimalnim supervizorskim standardima, koje banke treba da ispune kako bi dobile, a samim tim i zadržale licencu za poslovanje.Zato je potrebno da se celokupan finansijski sistem ,deponenti i investitori obezbede od rizika koji sa sobom nosi bankarsko poslovanje

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka razvoj bankarstva je doživeo tako veliku ekspanziju da regulatorni organi pojedinih zemalja nisu imali snage da se nose sa kontrolom poslovanja sve većeg broja finansijskih institucija, od kojih su mnoge, zbog sve veće globalizacije finansijskih tržišta, dolazile iz različitih zemalja i poslovale po različitim kapitalnim i supervizorskim standardima. Takva distorzija stvarala je nepovoljno okruženje za liberalizaciju i konkurentnost međunarodnog finansijskog tržišta. Da bi centralne banke svih zemalja mogle vršiti kontolu i poslovati po zajedničkim supervizorskim standardima, bilo je potrebno konstituisati telo koje je vršilo potrebnu koordinaciju u ovoj oblasti uz dogovor o minimumu zajedničkih standarda.Pun naziv tog tela je „Committee on Banking Regulations and Supervisory Practices“, ali se koristi kraći naziv – Bazelski komitet.1 Sačinjen je od predstavnika centralnih banaka i regulatornih tela zemalja osnivača.

Bazelski komitet je 1988. godine izdao set standarda o minimumu nužnog kapitala za međunarodno aktivne banke. Ovi standardi su ušli 1992. godine u pravo zemalja G10, koju čine Belgija, Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Holandija, Švedska, Švajcarska, Engleska i SAD. Japanskim bankama odobren je dodatni tranzicioni period. Ovi standardi su kasnije postali poznati pod nazivom „1988 Basle Accord“.

Bazel i je pre svega bio usmeren na kreditni rizik. Glavni ciljevi Bazelskog sporazuma i bili su:2

1. obezbeđivanje adekvatnog nivoa kapitala u međunarodnom bankarskom sistemu2. stvaranje lojalne konkurencije na tržištu bankarskih usluga, kako nijedna banka

više ne bi mogla poslovati bez adekvatnog obima kapitala.

1.1. Karakteristike pravila Bazela I Osnovne karakteristike koje prikazuju Bazel I su: 3

Identiikovane su glavne vrste kapitala, prihvatljive nadzornim agencijama (uključujući primarni ili osnovni i sekundarni ili dodatni kapital) a uveden je i prvi

1 Milenković Ivan, Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2011. Str. 51.2 Ostojić Siniša, Osiguranje i upravljanje rizicima, Data Status, Novi Sad, 2008. Str. 57.3 Vesna Matić, Operativni rizici, Institut za poslovna istraživanja- MBA, 2008. Str. 11

formalni standard za kapital, koji uzima u obzir izloženost riziku od transakcija sa vanbilansnim stavkama.Bazel i primarno je usmeren na kreditni rizik ili rizik neuspeha koji je nasleđen u aktivi knjigovodstvenog bilansa banke i među vanbilansnim stavkama, kao što su ugovori o derivatima i kreditne obaveze, sa uključenom izloženošću tržišnom riziku od promene kamatne stope, strane valute i robnih cena koje su kasnije dodavane.Ovaj ugovor postavio je uslove za određivanje potrebnog nivoa kapitala svake banke pojedinačno koristeći istu formulu i isti set stopa rizika.Primenjivani su isti minimalni nivoi potrebnog kapitala za sve banke zemalja članica, uključujući minimalni koeficijent od 4% primarnog kapitala, prema ukupno ponderisanoj rizičnoj aktivi, i minimalni koeficijent od 8% primarnog i sekundarnog kapitala zajedno prema ukupno ponderisanoj rizičnoj aktivi.

1.2. Karakteristike pravila Bazela II

Karakteristike koje se odnose na Bazel II su: 4

Bazel II obezbeđuje veću osetljivost u arbitražim poslovima i inovacijama na finansijskom tržištu, a to zahteva fleksibilnije propise za banke od onih koje je dozvoljavao Bazel I.

U njemu se prepoznaje različita izloženost riziku kod različitih banaka, eventualna primena drugačijih metoda, da bi se izvršila procena njihove jedinstvene izloženosti riziku i moguće podvrgavanje zahtevima za određivanje različitog nivoa potrebnog kapitala,uključujući različite propise za velike bankarske kompanije u odnosu na male.

Ovaj sporazum proširuje vrste rizika, koje se uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja potrebnog nivoa kapitala, i uspostavlja minimalni nivo potrebnog kapitala za pokrivanje kreditnog, tržišnog i poslovnog rizika. Rezultati ovih i drugih promena, svedoče da je Bazel II u suštini mnogo osetljiviji na rizike od Bazela I.

On zahteva od svake banke da razvija sopstvene interne modele rizika upravljanja i testove na stres u procenjivanju sopstvenog stepena izlaganja riziku/VAR ili rizik vrednosti, u različitim tržišnim uslovima.

Traži da svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, bazirane na proračunu izloženosti riziku, koji može biti podvrgnut reviziji od strane nadzornih organa vlasti imajući u vidu pojam „razumnosti“.

Promoviše veće učešće javnosti i daje na uvid stvarno finansijsko stanje svake banke a to stvara mogućnost veće primene tržišne discipline prema onim bankama za koje se proceni da preuzimaju preveliki rizik.

Bazel II – Sporazum o bankarskom kapitalu (obavezan od 2007. godine) je prevladao nedostatke Bazela I, obuhvatajući inovacije i uvodeći procenu unutrašnjeg rizika (banke ga same utvrđuju, uz nadzor), a u isto vreme učinio i napredak u modelima kreditnog rizika. Tri metodologije su značajne na tom planu, a to su: simulacija zasnovana na istorijskim kretanjima, „delata–norma” i Monte Carlo simulacija. Sporazum o kapitalu iz 1988. godine stavljao je naglasak na adekvatnost kapitala banke, koji je životno važan za snižavanje rizika od insolventnosti i rizika od bankrota za

4 Vesna Matić, Operativni rizici, Institut za poslovna istraživanja- MBA, 2008. Str. 12.

njene deponente. iako se navedeni sporazum fokusira uglavnom na kreditni rizik, implicitno su, iako u nedovoljnoj meri njime pokriveni i neki drugi rizici. Bazel I je vidno izmenjen 1996. godine, kada su u njega uključeni standardi o minimumu nužnog kapitala za tržišne rizike u knjizi trgovanja. Taj standard je prihvaćen i primenjuje se u više od stotinu zemalja. Međutim, bez obzira na pozitivne učinke, koje je imao na sigurnost poslovanja banaka, poslednjih nekoliko godina, postalo je jasno da su mu potrebne radikalne promene, da bi bonitetna regulativa zadržala svoj dosadašnji značaj, za održavanje sigurnosti i stabilnosti bankarskog sistema, u uslovima velikog broja inovacija i razvoja novih vrsta tehnike za upravljanje rizicima. Ključna karakteristika Bazela II je njegova struktura koja se temelji na tri osnovna stuba:

1. Stub 1 definiše pravila za izračuvanjanje kreditnog i operativnog rizika. Njegova suština je u tome što se poslovanje i rizici, među bankama dosta razlikuju, pa zbog toga jednak način merenja rizika ne daje odgovarajuće rezultate kod svih.

2. Stubom 2 definisani su ostali rizici banaka i u skladu s tim adekvatni minimum nužnog kapitala. Uloga supervizora je ovde posebno naglašena, pa im zakonodavnim okvirom treba odobriti diskreciona prava za odlučivanje o pojedinim bankama. Prema tome, stubovi 1 i 2 su komplementarni i samo zajedno uspostavljaju optimalni nivo kapitala za pokriće svih rizika neke banke.

3. Stub 3 takođe služi kao podrška stubu 1.

1.3. Regulatorni okviri

Implementacija Bazel–standarda II u Evrospkoj uniji ostvarena je donošenjem i primenom direktiva 2006/48/ES i 2006 /49/ES, poznatijim kao CrD – Capital requrement Directive, koje su sve zemlje članice bile dužne da transponuju u nacionalne propise do kraja 2006. godine.5 Primena standarda Bazel II u EU počela je 1.1.2007. godine, ali je korišćenje naprednih pristupa za izračunavanje kapitalnih zahteva, za kreditni i operativni rizik, uz prethodnu saglasnost supervizora, omogućeno od 1.1.2008. godine.CeBS (Committee of european Banking Supervisors) je telo koje ima savetodavnu ulogu u Evropskoj uniji, odnosno pruža savete Evropskoj komisiji u vezi sa pitanjima relevantnim za regulativu banaka i podstiče saradnju i ujednačavanje prakse nacionalnih supervizora EU, kroz preporuke koje donosi. Prioritet i fokus svog delovanja, CeBS je trenutno usmerio na implementaciju CrD

Donošenjem Zakona o bankama nastavljena je reforma bankarskog sistema, čime se stvaraju uslovi za dalji razvoj i modernizaciju domaćeg bankarstva. Prvenstveni razlozi za njegovo donošenje su: harmoni-za njegovo donošenje su harmonizacija legalnog okvira poslovanja banaka sa direktivama Evropske unije, principima Bazelskog komiteta za nadzor nad poslovanjem banaka (tzv. Bazel II), uskladjivanje sa aktuelnim zakonodavnim tendencijama u uporednom pravu, kao i sa odredbama ra-i sa odredbama ranije donetih ključnih privrednih zakona, a to su: Zakon o privrednim društvima, Zakono registraciji privrednih subjekata i Zakon o stečajnom postupku.

5 Milenković Ivan, Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2011. Str. 58.

U pogledu pravnog sistema, međutim, domaći bankarski sistem je uređen po ugledu na EU i naročito pravila Bazelskog sporazuma, tj. Međunarodno usvojene standarde bankarskog poslovanja. Naša zemlja ima vrlo skromna iskustva u primeni standarda Bazel I i II, premda se njihovo prisustvo kod nas beleži još od kraja osamdesetih godina. Oni su tada imali samo formalni karakter, odnosno nisu bili u aktivnoj upotrebi, svedoči i stanje našeg bankarstva u periodu 1991–1993. Čak, nakon reforme zakonodavstva o bankama, 1993. godine, nije došlo do bitnijih promena. iako su principi Bazela I bili znatno šire uključeni nego što je to bio slučaj na početku, formalna priroda ovih odluka nije izmenjena. Novi talas usklađivanja našeg sistema kontrole i revizije banaka, u skladu sa evropskim, pa i svetskim standardima, počeo je 2006. godine, nakon što je, u godini koja je prethodila, donet novi Zakon o bankama. Od velikog značaja je tada bilo prepoznavanje operativnog i tržišnih rizika, formiranje posebnih odeljenja za upravljanje njima.

Od 2008. godine, Narodna banka Srbije je pristupila sprovođenju plana za uvođenje standarda Bazela II kod nas. Formirana je radna grupa, a njena nadležnost je vršenje aktivnosti predviđenih donetom Strategijom i operativnim planom. Planirano je da se, do kraja 2009. godine, donese sva neophodna regulativa, i da se, od januara 2011, počne sa primenom izveštavanja u skladu sa standardima Bazela II. Standardi ISO 9000 međunarodno su priznati i širom sveta poznati na planu upravljanja i obezbeđenja kvaliteta poslovanja. Odmah nakon donošenja, 1987 godine, postali su svetski model savremenih sistema kvaliteta. Do sada ih je usvojilo, ili njima usaglasilo svoje nacionalne standarde, 90 zemalja širom sveta. ISO 9000 – ISO 9004 predstavljaju međunarodnu osnovu za razvoj koncepcije „borbe za kvalitet”. 6

Savremeno tržište zahteva stabilne, pouzdane, eikasne i racionalne banke i u tom smislu, one treba da budu tržišno orijentisane, eikasne i leksibilne, da neposredno i adekvatno reaguju na promene i zadovoljenje zahteva tržišta. Banke trebastalno da podstiču istraživanje tržišta i njegov razvoja, kako bi unapredile svoje pozicije i ugled i da projektuju nove vrste usluga, prema potrebama i zahtevima korisnika. Uspešne će biti samo one banke u kojima svi zaposleni, na svim nivoima, razumeju i realizuju „orijentaciju ka kvalitetu”, te prihvate i sprovedu zahteve standarda ISO 9000 i teže ka uspostavljanju i održavanju procesa kvaliteta totalnog menadžmenta (TQM). Da bi ostvarile svoje ciljeve, one treba da obezbede odgovarajući sistem kvaliteta, u skladu sa zahtevima serije standarda ISO 9000 za banakrske usluge i posebno ISO 15.000 za poslove sa HOV.

6 Đukič Đorđe, Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Ekonomski fakultet Univerziteta, Beograd, 2011. Str. 124.

2. VRSTE BANKARSKIH RIZIKA

Rizik predstavlja svaku neizvesnu situaciju u poslovanju banaka, odnosno verovatnoću gubitka (smanjenja dobitka) nastalu kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banaka. Upravljanje rizikom (risk management) disciplina je novijeg datuma i razvila se iz delatnosti osiguranja. tradicionalnim procesima osiguranja nisu se mogli efektivno i ekonomično rešavati problemi rizika u svim situacijama. Rizici kojima je banka naročito izložena u svom poslovanju su: rizik likvidnosti, kamatni rizik, rizici izloženosti banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica, rizici ulaganja banke u druga pravna lica i u osnovna sredstva, rizici koji se odnose na zemlju porekla lica prema kome je banka izložena (rizik zemlje), devizni rizik i operativni rizik.7

Likvidnost banke je njena sposobnost da izmiri sve tekuće obaveze u rokovima dospeća. Trajnija nelikvidnost vodi u nesolventnost i pokazatelj je nestabilnosti poslovanja banke. Procena likvidnosti zasniva se na prognoziranju rasta depozita i potrebi angažovanja dodatnih izvora likvidnosti. rizik likvidnosti je u grupi vodećih inansijskih rizika u bankarstvu. Javlja se sa promenom likvidne pozicije banke, u kojoj njena likvidna aktiva nije dovoljna za izmirenje njenih obaveza.

2.1. Kamatni rizik

Odnosi se na izlaganje opasnosti zbog pada tržišne vrednosti portfelja usled neizvesnih promena kamatnih stopa. Kamatni rizik se sastoji u promeni kamatnih stopa na plasmane i obaveze, ukoliko su promene kamatnih stopa nepovoljne za banku. Kamatni rizik proizlazi iz činjenice da se tržišna vrednost instrumenata s fiksnim prinosom menja zavisno od promene kamatnih stopa na tržištu. Što su dospeća obveznica duža, veći je pripadajući rizik promene tržišne vriednosti instrumenta.

2.2. Rizici izloženosti banke i rizici ulaganja banke

Obuhvataju rizike izloženosti banke prema jednom licu ili prema grupi povezanih lica, kao i rizike izloženosti banke prema licu povezanom s bankom. 8

Rizici ulaganja banke su rizici njenih ulaganja u lica koja nisu u inansijskom sektoru i rizici u osnovna sredstva. Ulaganje banke u jedno lice, koje nije lice u inansijskom sektoru ne sme preći 10% kapitala banke. Pod ulaganjem banke podrazumeva se ulaganje kojim banka stiče udeo ili pravo na akcije lica, koje nije u inansijskom sektoru.

2.3. Rizik zemlje

To je mogućnost da dužnik ne može izmiriti svoje obaveze prema inostranom kreditoru zbog političkih, socijalnih, pravnih i ekonomskih poremećaja koji se dešavaju u njegovoj zemlji. Izražava se verovatnoćom da zemlja dužnik, ili dužnik iz neke zemlje, ne mogu ili nisu voljni da izmiri svoje obaveze iz razloga koji nisu uključeni u okvir uobičajenog kreditnog rizika.

7 Vunjak Nenad, Korporativno i investiciono banakrstvo, Data Status, Novi Sad, 2011. Str.241.8 Gorčić Jovan, Priručnik za upravljanje rizicima banke, Pronikom DOO, Beograd, 2007. Str. 111.

2.4. Devizni rizik

Devizni rizik postoji uvek kada preduzeće/banka obavlja poslovne transakcije u valuti različitoj od vlastite. Uzroci postojanja deviznog rizika su luktuirajući devizni kursevi glavnih svetskih valuta. Pokazatelj deviznog rizika - Procentualno izražen odnos između ukupne otvorene devizne pozicije banke i kapitala banke obračunatog u skladu sa Odlukom o adekvatnosti kapitala.

3. OPERATIVNI RIZIK

Rizik gubitaka koji nastaju zbog neadekvatnih procedura i neuspelih internih procesa, ljudskog faktora, te sistemskih i eksternih događaja naziva se operativni rizik. Ova deinicija ugrađena je u Novi okvir kapitalne adekvatnosti – Bazel II.Poslednjih nekoliko godina radi se osnovni koncept operativnog rizika. Njegova deinicija se može podeliti u dve kategorije – indirektnu i direktnu. Indirektna definicija se odnosi na operativni rizik koji podrazumeva sve oblike rizika koji se ne mogu podvesti pod kreditne ili tržišne. Pošto je ovo prilično jednostavna definicija, formulacija je bila prihvaćena od strane nadzornih organa od pre nekoliko godina. Ipak, bliža ispitivanja pokazuju da je indirektna defnicija nezadovoljavajuća u praktičnom i teoretskom smislu. Izveštaj u povodu raznih definicija operativnog rizika, objavljen u poslednjih nekoliko godina, od strane 16 banaka, konsultantskih i nadležnih organa, ukazuje na sledeće sintagme u ovoj oblasti koje se najčešće pojavljuju: procesi i procedure, kadrovi i faktori ljudskih grešaka, interna kontrola, unutrašnji i spoljašnji događaji, direktni i indirektini gubici i tehnologija i sistemi.

Upravljanje operativnim rizikom nije novo. Bankama je oduvek bilo važno da spreče prevare, održe integritet unutrašnje kontrole, smanje greške u obavljanju transakcija, itd. Opšta klasiikacija operativnih rizika široko prihvaćena, poznaje sledeće kategorije:9

rizike neadekvatne ili nedovoljne infrastrukture (zastarele mere i kapaciteti, nejasno deinisan sistem odgovornosti, nedostatak praktičnog iskustva zaposlenih i sl.),

tehnološke rizike (u savremenom bankarstvu to su, pre svih, rizici informacione podrške),

rizike operacija ili poslovnog procesa (neadekvatne ili zastarele procedure, kritični delovi procesa zbog tehničko – tehnoloških problema, itd),

rizike ljudskog faktora (nedovoljna kultura ponašanja u odnosu na izloženost operativnim rizicima, nedovoljan broj zaposlenih, rizik upravljanja, interne kriminalne aktivnosti i sl.);

rizike eksternih događaja (eksterne kriminalne radnje, prirodne katastrofe i drugo).

Bazelski odbor za nadzor banaka uviđa da će konkretan pristup upravljanju operativnim rizikom, koji izabere pojedina banka, zavisiti od niza činilaca, uključujući njenu veličinu i nivo tehničke opremljenosti, kao i prirodu i složenost njenih aktivnosti. Međutim, uprkos razlikama, jasne strategije I nadzor odbora direktora i više uprave, snažna unutrašnja kultura10 operativnog rizika, kao i kultura unutrašnje kontrole (koja, između ostalog, podrazumeva jasnu hijerarhiju nadležnosti i podelu dužnosti), delotvorno unutrašnje izveštavanje kao i planiranje za slučaj nepredviđenih okolnosti, ključni su elementi okvira za delotvorno upravljanje operativnim rizikom banaka svih vrsta i veličina.

9 Vesna Matić, Operativni rizici, Institut za poslovna istraživanja- MBA, 2008. Str. 121.10 Unutrašnja kultura operativnog rizika označava kombinovani skup vrednosti pojedinca i trgovačkih društava, različitih stavova, sposobnosti i ponašanja koji određuju odlučnost i stil banke u upravljanju operativnim rizikom

Upravljanje operativnim rizikom, iz ugla praktične perspektive, čine:11

1. Politika operativnog rizika / identiikacije / analize 2. orM organizacija (dodeljeni resursi: operativni riskmenadžer)3. Kontinuirano planiranje poslovanja4. Implementacija Basel II i njegovih čvrstih zahteva za praksom5. Analize poslovnih procesa (reinženjering poslovnih procesa)6. Ključni indikatori rizika / koncept za izveštavanje o operativnom riziku7. interna baza podataka o gubicima / eksterna baza8. implementacija Baselovog AMA – advanced measurement approache

Ciljevi upravljanja operativnim rizikom su:12

1. Prevencija od potencijalnog događanja kojim se manifestuje operativni rizik2. Ublažavanje efekata koji nastaju u okviru operativnog rizika i smanjivanje njihovog udara3. Adekvatna kontrola štete u slučaju manifestacije operativnog događanja

Da bi banka uspešno upravljala operativnim rizicima potrebno je uspostaviti četiri okvira rada,13 njihovo strukturu i klasiikaciju, kao što sledi:1. Identiikacija:

definisanje utvrđivanje obuhvata rizika klasiikacija kategorija (nivo 1) pod – kategorija (nivo 2) aktivnost (nivo 3)

2. ocena: samoocenjivanje bodovanje rizika mapiranje rizika merenje rizika

3. kontrola: politika programi upravljanja smernice kontrole upravljačka struktura struktura izveštavanja

4. Praćenje: aktivno osoblje integrisana interna i eksterna kontrola periodično ocenjivanje redovno izveštavanje

11 Gilad Bendžamin, Rano upoznavanje – poslovne strategije za kontrolu rizika, Hesperia, Beograd, 2009. Str. 248.12 Vasiljević Branko, Rizici u bankarskom poslovanju, Fokus, Beograd, 2005. Str. 99.13 Okvir je razvijen na osnovu studije „Uspešne prakse za upravljanje i praćenje operativnog rizika“ (Sound Practices for the Management and Supervision of operational risk) koju je pripremila Riskmenadžment grupa Bazelskog komiteta supervizije banaka, u julu 2002. godine.

Osnovna načela u poslovanju banaka su likvidnosti i solventnosti. Da bi osigurale poslovanje, u skladu sa ovim načelima, banke su dužne konstantno obavljati merenja, procene i upravljanje svim rizicima kojima su izložene. Postupci merenja, procene i upravljanja, uključujući i rizik koji proizilazi iz neadekvatnog upravljanja informacionim i pridruženim tehnologijama, treba da budu propisani. Poslovanje banaka zavisi od korišćenja informacija. Pravovremene, tačne i potpune informacije, s obzirom na njihov uticaj u poslovanju i odlučivanju, ključne su za ostvarivanje poslovnih ciljeva. informaciona tehnologija omogućava korišćenje i upravljanje informacijama, te podržava i unapređuje poslovne procese kako bi se što delotvornije ostvarivali poslovni ciljevi i postigla konkurentska prednost. informacioni sistem čini međudelovanje informacione tehnologije, podataka i postupaka za procesuiranje zajedno sa ljudima koji prikupljaju i koriste navedene podatke. Drugim rečima, informacioni sistem sadrži sveukupnu infrastrukturu organizacije – ljudi i postupaka za prikupljanje, obradu, generisanje, skladištenje, prenos, prikaz, distribuciju informacija i raspolaganje njima.

Funkcionalan i siguran informacioni sistem mora se zasnivati na sledećim temeljnim načelima:14

1. Poverljivosti – informacije ne smeju biti dostupne ili otkrivene neovlašćenim subjektima2. Integritetu – osobini da informacije i procesi nisu neovlašćeno ili nepredviđeno menjanti3. Raspoloživosti – svojstvu koje omogućava pristup i upotrebljivost na zahtev ovlašćenog subjekta4. Neporečivost – nemogućnost poricanja izvršene aktivnosti ili primanja informacija5. Dokazivosti – aktivnosti subjekta mogu biti praćene 6. Autentičnosti – identitet subjekta za koji se tvrdi da zaista jeste7. Pouzdanosti – doslednom, očekivanom ponašanju i rezultatima.

Neporecivost, dokazivost, autentičnost i pouzdanost mogu se posmatrati i kao kombinacija načela poverljivosti, integriteta i raspoloživosti.Ciljevi, strategije i ostali interni akti banke treba da budu definisani tako da postanu temelj delotvornog upravljanja informacionim sistemom, te da podržavaju njegove poslovne procese i temeljna na-čela. Ciljevi određuju šta treba ostvariti, a strategije kako to osmisliti. Ciljevi, strategije i ostali interni akti moraju se uspostavljati hijerarhijski, od upravljačkog prema operativnom nivou, a to znači da treba:

održavati potrebe organizacionih jedinica unutar banke uzeti u obzir organizacijska i druga ograničenja osigurati doslednost na svim nivoima

Strategije i ostale interne akte potrebno je održavati i ažurirati u skladu s’ promenama poslovnih ciljeva, rezultatima periodičnih provera (npr. procenama rizika, revizijama informacionog sistema) s promenama u okruženju.Pravilno upravljanje resursima informacionog sistema ključno je za uspeh banke i za to su odgovorni svi upravljački nivoi.

14 Geiger, H. and Piaz, J.M. (2000) Identiika-tion und Bewertung operationeller risiken, in Handbuch Bank–Controlling (ed., Schierenbeck, H.) Wiesbaden. (forthcoming) Greenbaum, S. I. and Thakor, A. V. (1995) Contemporary Financial Intermediation, Fort Worth

Resurse, uz ostalo, čine:15

1. opipljiva imovina (na primer hardver, komunikacijska oprema, građevine)2. informacije / podaci (dokumenti, podaci u bazama podataka)3. softver4. sposobnost proizvodnje nekog proizvoda ili pružanje neke usluge (know–how)5. osobe koje održavaju i koriste informacioni sistem6. neopipljiva imovina (zaštitni znak, reputacija)

Banka bi trebala da identiikuje i klasifikuje resurse prema njihovoj važnosti i vrednosti i da odredi i implementira potreban stepen njihove zaštite. Proces identiikovanja resursa i utvrđivanja njihove važnosti i vrednosti može biti obavljen na najvišem nivou i ne mora uključivati skupe, detaljne i vremenski zahtevne analize. Detaljnost analize utvrđuje se na temelju postavljenih funkcionalnih i sigurnosnih ciljeva, te bi se morala meriti u kontekstu utrošenog vremena i nastalih troškova, u odnosu na važnost i vrednost resursa. Obeležja resursa, koja pri tom treba uzeti u obzir, su njihova vrednost i osetljivost, i eventualna inherentna zaštita. Funkcionalne i sigurnosne potrebe resursa zavise od njihove ranjivosti i moguće određene pretnje.

Upravljanje rizikom obuhvata njegovu procenu, preduzimanje radnji da se smanji i održi na prihvatljivom nivou. Drugim rečima, upravljanje rizikom je kontinuirani proces u kome se upoređuju procene s prednostima i troškovima i uvode odabrane mere u skladu s poslovnim ciljevima i temeljnim načelima informacionog sistema.Upravljanje rizikom treba da obuhvati celokupni informacioni sistem banke. Za nove sisteme i sisteme koji su u fazi planiranja upravljanje rizikom treba da bude sastavni deo razvojnog procesa, a kod postojećih sistema treba ga uvesti u što kraćem roku.

Zaštitne mere se biraju u zavisnosti od rizika odnosno od verovatnoće pojave neželjenog događaja i njegovog učinka na informacioni sistem. Takođe, važno je napomenuti da sprovođenje zaštitnih mera može stvoriti nove ranjivosti i izazvati nove rizike. Stoga je potrebno pomno birati odgovarajuće zaštitne mere, ne samo radi smanjivanja rizika, već i zato da bi se izbeglo izlaganjima novim. Isto tako, potrebno je razmotriti različite vrste zaštitnih mera i sprovesti analizu njihove isplativosti, te uzeti u obzir prihvatljivi nivo rizika, preostalih nakon sprovođenja odabranih mera, odnosno uvođenja kontrole.

Upravljanje imovinom informacionog sistema obuhvata detektovanje, evidentiranje, raspolaganje, praćenje, planiranje, obnavljanje, zaštitu i odlaganje imovine.Pod imovinom informacionog sistema podrazumevaju se sve vrste računarskog softvera, hardvera, pripadajućih komponenti i informacija koje se upotrebljavaju za obavljanje poslovnih procesa u banci. Ona, između ostalog, sadrži i sledeće vrste imovine, a to su:16

informaciona ; podaci u bazama podataka i datoteke s podacima, programski kod, sistemska i aplikacijska dokumentacija, korisnička uputstva, materijal za obuku, planove, politiku, strategije, standarde i procedure banaka, arhivirane informacije i sl.softverska; aplikacijski softver, sistemski softver, razvojni alati, uslužni programi sl.

15 Đukič Đorđe, Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Ekonomski fakultet Univerziteta, Beograd, 2011. Str. 114.16 Vesna Matić, Operativni rizici, Institut za poslovna istraživanja- MBA, 2008. Str. 174.

hardverska; računarska oprema, komunikaciona oprema, mediji za skladištenje podataka i ostala tehnička oprema.

Rizici se procenjuju s aspekta mogućeg učinka, kao posledice narušavanja funkcionalnosti i sigurnosti informacionog sistema, odnosno narušavanja njegovih temeljnih načela. Da bi se postigao zadovoljavajući nivo sigurnosti, banka mora utvrditi sigurnosni potencijal, kojim informacioni sistem, treba da raspolaže i planirati sredstva za njegovo ostvarivanje. Upravljanje rizikom dovodi do ravnoteže operativnih troškova i koristi od zaštitnih mera i tako se adekvatno štitio informacioni sistem.

Upravljanje rizikom je kontinuiran proces i čine ga: procena rizika smanjivanje rizika održavanje njegovog prihvatljivog nivoa

Elektronsko bankarstvo deiniše se kao neposredna ponuda, novih i tradicionalnih proizvoda i usluga, klijentima, putem elektronskih interaktivnih i komunikacionih kanala. elektronsko bankarstvo poseduje sisteme koji klijentima pružaju bankarske proizvode i usluge (to su, na primer, pristup finansijskim informacijama, vođenje poslovanja, informisanje o proizvodima i uslugama, personalizovani inansijski portal, agregirani računi, elektronska plaćanja, elektronski novac i slično).

Budući da je uslugama i proizvodima e-bankarstva, informaciona infrastruktura banke većim delom podrška, koja je podrška i tradicionalnim distribucijskim kanalima, sve dosad navedeno, odnosi se i na e-bankarstvo. Brzim napretkom informacione tehnologije, njenom primenom kao i tehnološkom složenošću poslova e-bankarstva, povećani su rizici e-bankarstva – operativni, reputacijski, pravni i strateški. Banke moraju osigurati adekvatnost usluga e-bankarstva, s obzirom na temeljna načela informacionog sistema, kako bi se smanjili gore navedeni rizici. Budući da klijenti banaka očekuju stalnu raspoloživost usluge, treba osigurati dovoljan kapacitet i redundaciju reursa informacionog sistema.

Najzad, da bi se banke zaštitile od pravnog i reputacijskog rizika, usluge e-bankarstva moraju biti pružene na dosledan i pravovremen način, u skladu sa važećim propisima i korisničkim očekivanjima. Isto tako, banke su dužne pružiti svojim klijentima sigurnost, s obzirom na poverljivost i integritet podataka. Čuvanje poverljivosti podataka klijenata zakonska je obaveza, pa postupanje protivno važećim propisima izlaže banke pravnom i reputacijskom riziku. Banke bi trebale da na temelju procene rizika, primenjuju adekvatne zaštitne mere i kontrolu koja osigurava zaštitu proverljivosti podataka o klijentima. One, takođe, moraju imati pripadajuće interne akte I standarde.

Proces upravljanja rizikom i nadzor u e-bankarstvu treba da sprovode osobe sa adekvatnim stručnim znanjima, bez obzira da li je ono podržano u banci ili od strane pružalaca usluga. Isto tako, banke treba da nadziru razvoj, implementaciju i održavanje sigurnosne infrastrukture koje će štititi resurse e-bankarstva od unutrašnjih i spoljnih pretnji.

ZAKLJUČAK

Najvažniji razlog zbog kog se upravljanju rizicima poklanja izuzetno velika pažnja je priznanje ekonomskog i društvenog doprinosa bankarstva u razvoju društva. Kroz

poslovanje banaka manifestuju se ne samo interesi njenih neposrednih vlasnika, već i interesi nacionalne ekonomije. Javni karakter banke podrazumeva njen doprinos stabilnosti nacionalnog inansijskog sistema.

Razvojem savremenog bankarstva i privrede, izloženost različitim vrstama rizika u poslovanju postaje sve veća. Blagovremeno identifikovanje rizika i adekvatne mere zaštite postaju izuzetno važan faktor uspešnosti poslovanja u sve složenijim uslovima privređivanja. Rizici u poslovanju, kao merljiva verovatnoća događaja, poslednjih deset godina su najaktuelnija tema u debatama naučne i stručne javnosti.Velika izloženost banaka različitim rizicima, ali i složenost postupka njihove identifikacije i merenja, proces upravljanja, podigla je na nivo filozofskog razmišljanja,a to podrazumeva obilno stručno znanje menadžera rizika, njihov visok stepen kreativnosti i inventivnosti u donošenju konačnih odluka. Upravljanje operativnim rizicima, kao posebnom i veoma kompeksnom kategorijom, veliki je izazov i za razvijene bankarske industrije i za privredne sisteme. Discpline koje se njima bave relativno su mlade, pa su iskustva i znanja iz ove oblasti, iako nedovoljna, od izuzetnog značaja za reformisanu bankarsku industriju Srbije, koja se ubrzano približava evropskim standardima i pristupa definisanju strategija upravljanja najvažnijim vrstama rizika.

Već smo zaključili da je regulisanje kapitala započeto 1988. godine formalnim sporazumom, poznatijim kao Bazel I. On je bio usmeren ka najvećim međunarodnim bankama. Ovaj set međunarodnih pravila zahtevao je od mnogih, najvećih komercijalnih banaka da odvoje svoje knjigovodstvene i vanknjigovodstvene bilanse i da svoje obaveze svrstaju u određene kategorije rizika, kao i da pomnože svoju aktivu pojedinačno sa odgovarajućim stepenom opasnosti da bi se utvrdio ukupan rizik, kome je izložena aktiva. Koeficijent ukupnog zakonskog neisplaćenog kapitala, u odnosu na ukupan stepen rizika aktive i obaveza iz vanknjigovodstvenog bilansa, ključni je pokazatelj visine kapitala u jednoj banci, tj. pokazatelj njene snage. Postoje najniži koeficijenti adekvatnog nivoa kapitala koje svaka banka mora da ispuni, odnosno prevlada. Ubrzo su se pokazale slabosti sporazuma Bazelskog I. Osnovni cilj sporazuma Bazela II je povećanje osetljivosti na rizike, tj. potrebnog kapitala koji treba dovesti u vezu sa veličinom izloženosti riziku. Prema tome, Bazel II bi trebalo da dovede do povećanja nužnog kapitala, u slučaju povećane izloženosti rizicima, odnosno do smanjenja pri smanjenoj izloženosti riziku. Stoga, njegova namera nije da se, generalno smanji nivo potrebnog kapitala, već da se taj nivo dovede u vezu s rizicima.

Pojavom globalizacije tržišta poslovanje jedne banke postaje sve rizičnije. Njegov prateći deo su rizici. Oni se mogu svesti na najmanju moguću meru adekvatnim upravljanjem i pažljivim analiziranjem svih kredita, pre nego što se odobre, a potom i savesnim vodjenjem sve dok ne budu otplaćeni.

Rizik upravljanja je operativni rizik broj jedan, mišljenje je vodećih bankarskih stručnjaka u svetu danas, i stoji u bliskoj vezi sa još dva vodeća operativna rizika – rizikom događaja (uključujući interne i eksterne prevare) i rizikom tehnologije (stabilnost sistema, analize/programiranje).Proces je brzo evoluirao u praksi od momenta kada je Bazelski komitet za bankarsku superviziju odlučio da u novi okvir Međunarodne saglasnosti za merenje kapitala i kapitalne standarde (Bazelski sporazum II), pored kreditnog i tržišnog rizika, uključi i

operativne rizike u osnovicu za kalkulaciju ekonomskog kapitala, a za potrebe utvrđivanja nivoa kapitalne adekvatnosti banaka.

Banke u Srbiji, nesporno, nalaze se pred strateški važnim zadatkom da razvijaju eikasne okvire za upravljanje operativnim rizikom. Faktor koji može otežati put ka ovome cilju je činjenica da je reč o riziku, koji je slabo poznat domaćoj bankarskoj industriji, što podrazumeva neophodno vreme za edukaciju zaposlenih u smislu svesti o njegovom postojanju, kao i edukaciji na planu podizanja kulture ponašanja na svim nivoima u bankama, u odnosu na izloženost operativnom riziku. U tom kontekstu, pristup koji je odredio nacionalni regulator dobro je osmišljen, jer obezbeđuje potrebno vreme, a ono je neophodan element uspešnog ishoda procesa.

Vreme je faktor koji se ne može zaobići ni kada je u pitnju priprema upravnih i izvršnih odbora za njihovo puno uključenje u procese kreiranja strategije, politike i procesa upravljanja operativnim rizikom, u smislu podizanja nivoa svesti o postojanju ovog rizika kao posebne kategorije, kojom se mora pažljivo upravljati i to na svim nivoima u banci.ovaj momenat je bitan za odobravanje i nadzor nad operativnim rizicima od strane upravnih odbora te odgovornost za njegovu konzistentnu i eikasnu primenu od strane izvršnih odbora, a to su i zahtevi sporazuma Bazela II.

LITERATURA

1. Đukić dr Đorđe, Upravljanje rizicima i kapitalom u bankama, Ekonomski fakultet Univerziteta, Beograd, 2011

2. Gilad Bendžamin, Rano upoznavanje – poslovne strategije za kontrolu rizika, Hesperia, Beograd, 2009.

3. Gorčić dr Jovan, Priručnik za upravljanje rizicima banke, Pronikom DOO, Beograd, 2007

4. Milenković dr Ivan, Međunarodno bankarstvo, Ekonomski fakultet Subotica, 2011.

5. Ostojić dr Siniša, Osiguranje i upravljanje rizicima, Data Status, Novi Sad, 2008.

6. Vasiljević dr Branko, Rizici u bankarskom poslovanju, Fokus, Beograd, 2005.

7. Vesna dr Matić, Operativni rizici, Institut za poslovna istraživanja- MBA, 2008.

8. Vunjak dr Nenad, Korporativno i investiciono banakrstvo, Data Status, Novi Sad, 2011.