Embed Size (px)
Citation preview
У Прокламацији од 6. јануара 1929. године краљ Александар је
означио парламентаризам као појаву која уместо да јача дух
народног и државног јединства почиње да доводи до духовног
расула и народног разједињавања, те је његова „света дужност“
да свим средствима чува државно и народно јединство.
Краљ је одлучио да је дошло време да између њега и народа више
не може и не сме бити посредника и као последицу тога укинуо
Устав Краљевине СХС од 28. јуна 1921. године, распустио
Народну скупштину изабрану 27. новембра 1927. године и својим
Указима дао највишу законодавну моћ.
Позивајући се на своју „одговорност пред народом и историјом“,
„љубав према отаџбини“ и „пијетет према безбројним
драгоценим жртвама које су пале за тај идеал“ он је као највиши
циљ своје владавине означио народно јединство и државну
целину1.
На чело владе постављен је генерал Петар Живковић, који је
председавао првом седницом Министарског савета одржаном
истог дана када је заведена диктатура.
У „Изјави“ од 13. јануара исте године као главни циљ Краљевске
владе прокламовано је завођење реда и пуне дисциплине у
државној администрацији, потпуно изједначавање законодавства
на нивоу целе државе у што краћем року и ообезбеђење пуне
правне сигурности.
1 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 247-248.
Влада се обавезала да у посебном програму изложи основу за пун
развој свих духовних, културних и економских снага нашег
народа, да спроведе што већу штедњу и што рационалнију управу
и да у ограниченом времену оствари свој програм.
Након десет година у заједничкој држави декретом је
оживотворена нова државна „југословенска“ идеологија, у чијем
јачању је главну улогу требало да одиграју просвета и култура.
Просветни и културни програм чији је творац био министар
просвете Божидар Максимовић представљен је Министарском
савету 12. марта 1929. године. Главни циљ програма је било
укидање племенских интелектуалних центара и систематска
корекција дотадашњег духовног и политичког тријаизма у један
национални, југословенски културно-политички систем.
Културна политика режима диктатуре обухватала је
изједначавање правописа и терминологије, унификацију
просветног законодавства, израду јединствених уџбеника за
јединствену школу, народно просвећивање у функцији државне
идеологије и друго.
Министарство просвете на челу са Божидаром Максимовићем
имало је задатак да што пре спроведе унификацију закона из
делокруга овог Министарства.
Требало је донети више закона од којих су најважнији:
-Закон о уређењу Министарства просвете
-Закон о Главном просветном савету
-Закон о основним школама
-Закон о грађанским школама
-Закон о средњим школама
-Закон о универзитетима
-Закон о Високој комерцијалној школи у Загребу
-Закон о позориштима
-Закон о уметничким школама
-Закон о библиотекама
-Закон о задужбинама
-Закон о музејима и чувању старина
-Закон о заштити ауторског права.
Путем ових нових закона требало је исказати културно
опредељење и стремљење режима новом духу и новој
„југословенској“ идеологији.
Задатак основних школа у новом просветном програму био је
поред ширења писмености и национално васпитавање. Учитељи
су као државни службеници морали бити носиоци државне идеје.
Учитељске школе су имале задатак да што боље и што пре
оспособе национално свестан учитељски кадар.
Слично је било и са осталим средњим школама са посебно
израженим степеном идеологизације.
Просветна акција, као једна од носилаца државне идеје, посебно
је усмерена ка југу земље (Македонија и Косово и Метохија) јер
су недостаци дотадашњег просветног рада тамо били
најизраженији. Примењене су оштре просветне мере и дошло је
до диференцијације просветног кадра.
Народно просвећивање које је вршено на најразличитије начине
заузело је водеће место у новом просветном програму.
Организовани су аналфабетски течајеви, домаћичке школе,
пољопривредни течајеви, народне читаонице, народни
универзитети, хигијенски течајеви.
Координисане су све акције на народном просвећивању, било
државне било оне које је организовала приватна иницијатива.
Просветни програм је посебно афирмисао инструмент надзора и
инспекције школа а задатак просветних надзорника је био
контрола како стручности тако и националног опредељења
просветних радника.
У оквиру политике штедње предвиђена је редукција гимназија
отпуштањем преко хиљаду неквалификованих наставника
средњих школа од укупно 3600 колико их је било.
Планирано је да се шареноликост на плану школских уџбеника
замени издавањем државних уџбеника.
У Министарству просвете владало је уверење да ће сви наведени
задаци из просветног програма бити испуњени у најкраћем
времену, те би се након тога могло приступити пуном уставном и
парламентарном животу.
Краљ је био у заблуди да је могуће људску свест и мишљење
изменити применом административних мера у прецизно
временски ограниченим роковима. Илузорно је било очекивати
да је тек тако могуће потиснути из глава људи традицију,
културне, цивилизацијске, економске разлике.
Просветни програм Краљевске владе требало је да спроведе у
живот Министарство просвете уз помоћ целог Министарског
савета. Целокупна организација министарства је била подређена
стварању јединства и једнообразности у раду.
Испуњење оваквих мегаломанских циљева режима диктатуре
било је могуће искључиво уз обилату помоћ чиновништва, које је
пак све мање веровало да је режим способан да све планове
спроведе у дело.
Министарски савет је на својој десетој седници, одржаној 22.
априла 1929. године одлучио да у свим ресорима, па тако и у
Министарству просвете посебна пажња буде посвећена
персоналним питањима, а такође су најављене и мере ригорозне
штедње. С тим у вези донета је одлука да се на универзитетима
више не постављају хонорарни професори као и да сви
неквалификовани учитељи до јула 1929. године морају положити
дипломски испит.
Појачан је надзор над свим типовима школа и над свим
културним установама. Директорима је наложено да у већој мери
поведу рачуна о наставном процесу, да појачају дисциплину и
спрече прекомерно губљење часова као и безразложна боловања.
Протежиране су публикације чији је циљ био „национално-
културни препорођај нашег народа“ и ширење „здраве
националне идеје“ а забрањиване књиге и часописи чији је
садржај био у супротности са прокламованом идеологијом2.
Министарство просвете отпочело је ревизију квалификација свих
средњошколских наставника који су своје дипломе стекли у
Мађарској и осталим ревизионистичким земљама.
Таксативно су одређени верски празници за време којих државни
службеници имају право на одсуство а обавезно је било и
полагање заклетве за све чиновнике и службенике у оквиру
Министарства просвете.
Након шест месеци рада министар просвете Божидар
Максимовић поднео је извештај у коме је као резултате свог рада
навео: извршено изједначавање школског законодавства,
подигнута писменост у народу, отворено 58 основних и две
грађанске школе, преко 90 пројеката за подизање нових
школских зграда, оспособљење наставничког кадра, доношење
бројних закона. По извештају се дало закључити да је просветни
програм диктатуре наговестио бржи културни развој у условима
опште културне заосталости.
Културни живот у време диктатуре је био крајње једностран и
официјелан, а све као последица цензуре. Писање, издавање,
штампање књига, новина, плаката, летака било је под строгом
контролом власти баш као и школовање студената у
иностранству које није било могуће без дозволе Министарства
просвете. Појачана је контрола и надзор школске администрације
2 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 254.
и просветних радника и заведена строга дисциплина у понашању
ученика.
Министарски савет је у октобру 1929. године донео одлуку да
новом идеологијом „југословенства“ морају да се руководе све
националне јавне организације. Чиновници су били обавезивани
да раде интензивно, ревносно и морално у духу југословенске
идеологије а од министара је захтевано да пожуре са израдом
уредби и закона како би биланс рада на годишњицу диктатуре
био што повољнији.
У реферату поднетом краљу Александру последњег дана 1929.
године, генерал Петар Живковић, председник Министарског
савета је нагласио да је народно и државно јединство већ дубоко
усађено у срцима наших народа, да је дубоко национално
осећање југословенства свеприсутно у држави и да Краљевина
Југославија „представља потпуно и синтетичко решење нашег
националног и државног програма“3.
Постигнутом „успеху“ највише је допринела постојећа просветна политика афирмишући идеје интегралног југословенства.Ипак, већ на крају прве године диктатуре било је јасно да рад на просветном пољу није дао резултате какви би одговарали хитним државним и народним потребама.Сматрано је да настајање јединственог просветног законодавства може да поспеши и унификује целокупан рад. Редом су доношени Закон о средњим школама, Закон о учитељским школама, Закон о народним школама, Закон о уџбеницима, Закон о библиотекама, Закон о државним штампаријама, Закон о позориштима, Закон о глумачком пензионом фонду, Закон о ауторском праву и многи други.
3 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 256.
Доношење Закона о оснивању Сокола Краљевине Југославије
значило је пуну реорганизацију и унификацију соколских савеза
и истовремено гашење дотадашњих соколских друштава и савеза,
што је за режим представљало двоструку победу. Као основни
циљ Сокола Краљевине Југославије одређено је да „подиже
телесно здраве, морално јаке и национално свесне југословене“.
Реорганизација Сокола у Министарском савету је схватана као
важан чин државне политике. Уместо духовног тријализма, кроз
Соко се спроводило национално васпитање.
Доношење Закона о народним школама отворило је сукоб са
католичком црквом, јер је закон настојао да створи и негује
верску сношљивост и толеранцију, што је у редовима епископата
и клерикалаца тумачено као спутавање верских слобода и напад
на Цркву. Јурај Деметровић, министар трговине и индустрије у
Влади генерала Петра Живковића, није желео да прихвати
примедбе епископата по питању верске сношљивости, верске
наставе и постављања цивилних лица за вероучитеље, и извесне
уступке на које је пристало Министарство просвете јер је то
сматрао капитулацијом државе пред црквом. Свако васпитање, по
мишљењу југословенског епископата, морало је да буде на
верској католичкој основи што је било у директној супротности
са настојањем режима диктатуре да кроз школу оживотвори
идеју интегралног југословенства. Настојање Католичке цркве да
окупи све католике на културно-просветном плану резултирало је
покушајем оснивања организације Криж, која је пропагирала
идеју ексклузивног католицизма и хрватства, насупрот Соколу и
идеологији интегралног југословенства. Тако су просвета и
култура послужиле као једини могући простор друштвеног
живота у коме је отпочео је жесток сукоб са изразитом
политичком позадином.
Почетком 1930. године огроман „ветар у леђа“ и величање успеха
Владе режим диктатуре имао је у југословенски оријентисаној
штампи, у чему је предњачио суботички Дневник чији је
директор био Федор Никић, истакнути југословенски
националиста и професор Правног факултета у Суботици.
Свакодневно је читаоцима овог листа у свест усађивано да је
Прокламацијом од 6. јануара 1929. године и Законом о називу и
подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра исте године
удахнут здрави импулс животу Краљевине што се посебно
осетило на културном и просветном пољу и довело до стварања
духовног народног јединства и формирања јединствене
југословенске свести.
Режимска штампа је стварала утисак да је све почело завођењем
диктатуре и формирањем владе Петра Живковића. Готово сви
објављивани текстови из тога времена су оштро критиковали
политичке прилике од настанка Краљевине СХС 1918. године па
до завођења диктатуре 1929. године, истовремено хвалећи и чак
глорификујући сваки потез Владе генерала Живковића. По
штампи је једино режим диктатуре био тај који ће обезбедити
интелигенцији да нађе сопствену душу и испуни своју
националну мисију духовним радом и помирењем села и града.
Поједини текстови су чак указивали да су остварења Владе Петра
Живковића таква да ће их забележити и историја Европе. Како је
временом режим диктатуре слабио и губио дах тако је штампа у
његовом одржавању и глорификовању имала све израженију
улогу.
Министарство просвете је настојало да читавим низом наредби
обавеже школе и просветне раднике да безрезервно помажу
идеологију интегралног југословенства. Основана су многа
удружења са израженим изразито југословенским карактером као
што су Јадранска стража, Савез југословенских средњошколских
удружења, Савез трезвене младежи, Стрељачки савез, Скаути,
Хришћанска заједница младих људи.
Наставници, посебно они који предају националну групу
предмета (језик, историја, географија), су били обавезивани да у
својим предавањима развијају и гаје дух југословенства и
југословенску идеологију – један народ, једна држава, један
Краљ. У настави свирања гајила се првенствено народна песма и
игра, док су из стране литературе могла бити одабирана само
дела класичне вредности. Сви просветни радници су обавезивани
да постају чланови певачких друштава и других учитељских
асоцијација.
Ученици који су имали слабе оцене из два од три предмета
националне групе нису могли да пређу у наредни разред.
Све наведено сведочи о пресији коју је државна идеологија
вршила над школама, просветним радницима и ученицима.
Већ средином 1930. године свим политичким круговима у земљи,
страним посматрачима али и самом режиму постало је јасно да
диктатура није решила проблеме који су је изазвали. То је довело
до активног размишљања о целовитом идеолошком
осмишљавању режима.
Покушај да у Краљевску владу уђе више хрватских политичара
(др Станко Шибеник, Никола Прека, Мирко Најдорфер и др Иван
Швегл) није дао очекиване резултате и поред настојања штампе
да то на сваки начин представи као коначан слом сепаратизма и
победу југословенства.
Идеологија режима диктатуре озваничена је 4. јула 1930. године
доношењем Декларације на седници Министарског савета.
Декларација је имала форму акционог програма и представљала
је сједињавање Прокламације од 6. јануара и Закона од 3. октобра
1929. године те још једном недвосмислено потврдила да
националну будућност представља југословенска национална
тробојка.
Посебна пажња у Декларацији посвећена је министрима, за које
је децидирано наведено да у Владу улазе као појединци а не као
партијски људи или представници неке племенске, верске или
политичке групе. Такође су све државне и јавне службе, као и
сталешке организације морале носити југословенско обележје и
свој рад подредити националним интересима.
Посебан део Декларације био је посвећен школи као
најосетљивијој установи кроз коју је требало васпитавати „нову
југословенску омладину“ као будуће носиоце државног и
националног јединства.
Седница Министарског савета одржана 4. јула 1930. године на
којој је донета Декларација представљала је почетак одлучног
настојања Владе да целокупни друштвени живот прожме
идеологијом интегралног југословенства и тренутак када је први
пут наговештена извесна модификација диктатуре. Раскидање са
ранијом политичком прошлошћу прожимало се са идејама о
стварању једне југословенске организације која би временом
прерасла у државну политичку странку.
Министарски савет је настојао да југословенство продре у свест
сваког становника Краљевине Југославије. Сарадња држављана у
том смислу је представљала императивну дужност, а на сарадњу
је посебно позивана омладина,тј. „нова југословенска омладина“
неогрезла у партизанству и племенској и верској мржњи, са јасно
израженим ставом да само нов човек може да буде југословенски
националиста4.
Идеологија режима диктатуре је заговарала својеврсну стратегију
заборава свега што је било пре диктатуре. Прошлост је
замагљивана а будућност идеализована.
На 23. седници Министарског савета одржаној 25. августа 1930.
године истакнута је потреба за што је могуће бржим стварањем
4 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 267.
једне националне организације чиме би се истовремено
дефинитивно ликвидирали трагови бивших партија. Одлучено је
да председник Владе, генерал Петар Живковић, упути писмо
свим бановима о промени начела Декларације од 4. јула, а
министри су се обавезали да својим подручним органима објасне
смисао Декларације и издају расписе у том смислу. Начелно је
заузет став да се нико неће силити да уђе у организацију али да
ће свако ко се буде противио сносити последице.
На предлог министра грађевина Косте Куманудија оформљено је
уже тело чији је задатак био да изради план на који начин ће се
идеје Декларације спровести у дело. Првобитно је било
предвиђено да у његов састав, поред Куманудија, уђу и министар
без портфеља Никола Узуновић, министар пољопривреде Станко
Шибеник и министар шума и рудника Антон Корошец. Међутим,
услед дубоког неслагања са Декларацијом од 4. јула 1930. године
вођа словеначких клерикалаца Антон Корошец иступио је из
Министарског савета 29. септембра 1930. године изговарајући се
здравственим проблемима те самим тим није ни ушао у одбор
четворице, па су после изнуђених персоналних промена извештај
о раду потписали министар иностраних дела Војислав
Маринковић, министар пољопривреде Станко Шибеник и
министар правде Милан Сршкић. Покушај стварања једне
југословенске организације са становишта спровођења просветне
и културне политике наговештавао је могућност да културна и
просветна акција добије много ширу основу од оне коју је
пружала бирократска влада и државни апарат5.
О стварању нове организације и у самој Влади је било
различитих мишљења. Ипак, сви чланови Министарског савета
слагали су се у једном – нова организација је требало да спроводи
мере државних власти и својим деловањем и масовношћу испуни
целокупни друштвени и политички простор и тако дефинитивно
онемогући делатност бивших партија. Преузимањем чланства
некадашњих партија настојало се да оне дефинитивно буду
сведене на окрњена политичка вођства без икакве реалне
политичке снаге.6
Нова организација је требало да окупи све елементе који су
вољни да позитивно сарађују у правцу Краљевог Манифеста и да
истовремено премости временски период док у друштвено-
политички живот не закорачи нова југословенска генерација.
Другим речима, настојало се, под покровитељством Владе, али
без директне везаности за државни апарат, формирати једну
патриотску организацију југословенске оријентације чији би
превасходни задатак био да идеолошки обликује све народне
елементе.
И у самом одбору четворице постојала је дилема да ли одмах
стварати формалну организацију, за шта се залагао министар
Милан Сршкић, или пак радити на стварању расположењаза
5 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 270.6 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 270-271.
правац којим је већ ишла Влада, што су предлагали министри
Никола Узуновић и Станко Шибеник.
И поред исказаних дилема и бројних супротстављених мишљења,
на 24. седници Министарског савета одлучено је да се приступи
стварању организације иако су сви чланови Владе били свесни да
је пред њима нимало лак и мукотрпан процес. Сви министри су
се обавезали да раскрсте са старим партијама и да у случају
њиховог обнављања истима више не приступају. Влада је
намеравала да преко министара, који би иступали у народу и
промовисали владин програм, упозна и припреми становништво
на стварање нове организације.
Путовања министара која су уследила по целој држави са
изузетном агилношћу је испратила режимска штампа, што је
давало ширу димензију читавој причи.
Видно је обележена двогодишњица доношења Закона о називу и
подели Краљевине на управна подручја од 3. октобра 1929.
године а штампа је ревносно истицала да је тим законом учињен
крај тријалистичкој државној организацији, истакнут јединствени
карактер државе и нације и створена добра основа за нове
националне и духовне унификације чиме је обележен пут даљег
развоја целе нације.7
По завршетку друге године диктатуре уочено је да Влада нема
капацитете да своје намере спроведе у дело. Како је време
7 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 275.
одмицало постајало је све јасније да је диктатура запала у
бесперспективност коју је било немогуће сакрити и игнорисати.
Према чиновницима су предузимане оштре и строге мере али
уместо великих програма, Влада је крајем 1930. године имала
снаге за решавање ситних питања која нису битније мењала
егзистенцијани положај просветних радника – смањивање
станарине учитељима, регулисање питања огрева просветних
радника и слично.
Економске прилике у којима се живело, глад, незапосленост
изазвана економском кризом све чешће је на седницама Владе
доводило до тога да привредне и економске теме буду
доминантније, док је широки спектар питања везан за област
просвете и културе био на маргинама интересовања министара.
Режимска штампа је оцењујући 1930. годину наглашавала да је у
њој постигнута дефинитивна победа Југословенства и
учвршћивање народног јединства. Глорификујући рад Краљевске
Владе са поносом је истакнуто да су „за процес сливања и
стапања другим народима били потребни векови, а
Југословенима свега неколико година“8.
Очекивало се да ће 1931. година бити „прва година препорода
целе Југославије и свег њеног народа“, време „југословенског
пролећа“, период формирања „југословенске свести и
југословенског поноса“.9
8 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 277.9 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 277.
Режимска штампа је тражила да све буде подређено идеји
југословенства, а нарочито школа. Сматрано је да би, у случају да
у предметима националне групе доследно буде примењивано
национално југословенско васпитање, била довољна четвртина
столећа да се заврши започета идеја интегралног југословенства.
Од школе је тражено да створи „нове људе“, „нову омладину“,
чији би задатак био да чува народно југословенско јединство и
подиже националну југословенску свест.
Југословенски национализам је прокламован као нова религија а
степен идеолошке заслепљености, ирационалности,
искључивости и одсуства за реалност је био фрапантан.
Већ почетком 1931. године могу се назрети две основне струје у
оквиру декретираног југословенства – „Југословенска акција“ и
„реални Југословени“.
За заговорнике Југословенске акције југословенство је
представљало „државну догму, нови закон и општу веру свих
Југословена“. Веровали су да се из свести генерација може
потиснути прошлост и традиција и идеологијом извајати „нови
југословенски човек“.10 По њиховом мишљењу југословенство је
било могуће изградити тек на рушевинама српства, хрватства и
словенства.
Умеренија групација у оквиру југословенства имала је став да
једино добар Србин, добар Хрват и добар Словенац могу бити
добри Југословени и обрнуто и самим тим југословенство је
10 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 280.
означено као виша категорија и шири појам који истовремено
изражава и српство и хрватство и словенство.
Нагомилани проблеми у држави, пре свега нерешено национално
питање, непостојање грађанских слобода, катастрофално стање
државних финансија, опасност од социјалних немира као и
притисак који је стизао из иностранства (нарочито из Француске
и Чехословачке) – пресудно су утицали на доношење одлуке о
прекиду отворене диктатуре. Штампа је на све начине
покушавала да становништву представи резултате
Шестојануарског режима као „историјске“, чак и у европским
оквирима.
У лето 1931. године присталице режима су наставиле акцију
формирања једне општејугословенске странке, прекинуту
октобра претходне године. Одређен је веома кратак рок (до 15.
августа) да се испита стање на терену и расположење у народу и
о томе обавести Краљ. Утисак до кога се дошло у консултацијама
са присталицама диктатуре указивао је на присуство бојазни
повратка на стари пут.
С обзиром да је већина министара (са изузетком министара
Димитрија Љотића, Војислава Маринковића и Марка
Костренчића) сматрала да су сазрели услови за организацију
странке, донет је план рада на седницама Министарског савета 3.
и 11. септембра 1931. године. Истовремено, 3. септембра
октроисан је нови Устав Краљевине Југославије, чиме је
формално био завршен период монарходиктатуре и живот је
почео да се враћа у нормалне токове.
Обнављање политичког живота се поклопило са
десетогодишњицом краљевог ступања на престо (16. август 1931.
године) и требало је да представља симболично прокламовање
„новог курса“ у политичком животу Краљевине.
Избори за Народну скупштину су расписани краљевим указом од
24. септембра 1931. године и заказани за 8. новембар исте године.
На њима није учествовала опозиција већ само земаљске странке
тако да је обнова парламентаризма била само илузија.
Инсистирано је на расном, језичком и психичком јединству
Југословена и у таквом расположењу су свој рад отпочели и
Сенат и Народна скупштина.
Октроисани устав је санкционисао југословенство као
општедржавно начело и општи државни покрет. Признавано је
присуство племенских традиција, имена, особина, али уз
уважавање постојећих разлика и са циљем постизања
југословенског јединства. Режим је југословенство доживљавао
као „постепени еволутивни процес током кога би дошло до
духовног, културног, политичког и социјалног зближавања,
уједињавања, стапања у једну целину“. Свим заговорницима
идеје југословенства просветно законодавство је служило као
предуслов, па стога и не чуди наметање „југословенске
оријентације“ школама, просветним радницима, културним
установама, науци, књижевности и уметности, новинарству.
У Беседи краља Александра којом се 18. јануара 1932. године
обратио сенаторима и посланицима, назначен је политички
правац који се морао следити, а који је био у пуној сагласности са
начелима новог Устава. Као главни циљеви наглашени су
„државни развитак, афирмација југословенске мисли, формирање
југословенског менталитета, југословенске нације и јединствене
југословенске културе“.
Након скупштинских избора поново је актуелизована идеја
формирања једне велике општејугословенске странке у коју би
ушли сви они који су за јединствену Отаџбину и Југославију без
обзира на политичку прошлост.
Начелни програм политичке странке поднет је 15. децембра 1931.
године на пленарној седници посланичког клуба 18. децембра
донета је одлука да се крене у народ и отпочне са организовањем
странке. Као име странке одабрано је Југословенска радикално-
сељачка демократија. Режимска штампа настојала је да створи
утисак да је организовање ЈРСД у народу прихваћено са
одушевљењем и поверењем.
Рад на организовању странке био је мукотрпан. Средином априла
1932. године донета је Резолуција о што хитнијем образовању
странке, оформљен Привремени главни одбор, приступљено је
формирању привремених акционих и извршних одбора, отпочела
је пропаганда путовања министара и посланика. Коначно, 15.
октобра 1932. године Министарству унутрашњих послова
поднета је пријава о организовању странке под називом
Југословенска радикално-сељачка демократија са преко 20
хиљада чланова. Први конгрес странке је одржан 20-21. јула
1933. године у Београду и на њему је промењено име странке у
Југословенска национална странка и усвојен је дефинитивни
програм рада.
У периоду од доношења Октроисаног устава (3. септембар 1931.
године) до избора одржаних 5. маја 1935. године промењено је
девет влада и у њима шест министара просвете (др Драгутин
Којић, др Илија Шуменковић, Божидар Максимовић, Раденко
Станковић, Стеван Ћирић и Драго Марушић). Суштину програма
свих влада чинило је начело о народном и државном јединству
које је уздизано изнад свих других обзира и политичких и
партијских комбинација. Редом су се смењивале владе др
Војислава Маринковића, Милана Сршкића и Николе Узуновића,
и тек је влада Богољуба Јефтића наговестила нешто развијенији
рад на пољу просвете и културе.
Како се није мењала национална политика, тако је и модел
културне и просветне политике установљен у годинама
диктатуре, уз мало прилагођавање уставним приликама, остајао
на снази, независно од честих персоналних промена на челу
Министарства просвете, с обзиром да су сви министри били људи
из режимске Југословенске националне странке. Тако се концепт
културне и просветне политике осмишљен марта 1929. године
спроводио и у годинама након доношења устава.
Југословенска радикално-сељачка демократија основана је са
циљем да југословенски народ политички организује без обзира
на племена, вере и покрајине. Национална држава је сматрана
највећом заједничком југословенском тековином а служба
држави најсветлијим заветом.
Основа политичког програма ЈРСД било је залагање за
јединствену државу јединственог народа са династијом
Карађорђевића на челу, једно Народно представништво
састављено од Сената и Народне скупштине, независну судску
власт, обезбеђивање свих личних права грађана, заштиту права и
дужности националних мањина, деконцентрацију управне власти
по бановинама.
Посебна пажња се поклањала бризи око духовних, моралних и
телесних вредности југословенског народа. Путем школе и
народног просвећивања систематски се спроводило просветно
подизање народа у духу југословенске идеје и у циљу
изграђивања јединствене југословенске народне културе. Настава
је била државна, општеобавезна и бесплатна, а народно
просвећивање организовано на најширој основи. Идеје исказане у
просветном делу Програма Југословенске националне странке
биле су присутне у многим дискусијама народних посланика.
Политички поредак установљен Октроисаним Уставом из 1931.
године по својом основним карактеристикама се није битније
разликовао од до тад вођене политике. Кроз Народну скупштину
и Сенат покушавала се створити илузија о повратку грађанској
демократији, али упркос томе и даље су се у политичком животу
појављивали исти људи, примењивали исти закони и уредбе,
користили исти методи рада на којима се заснивала диктатура.
За време док је на челу Министарства просвете био др Драгутин
Којић, годишње је у Краљевини отварано између 200 и 300
основних школа, што се сматрало великим цивилизацијским
напретком. За просветну политику у време његовог
министровања карактеристична је била штедња, предвиђена
одредбама Финансијског закона за 1932/33. годину. У члану 30
тога закона забрањивало се цепање постојећих катедри и
повећање школске администрације на универзитетима.
Предвиђена је редукција гимназија и средњих школа, јер је
сматрано да око 200 гимназија, 5 православних богословија, 3
шеријатске школе, 40 учитељских школа и преко 170 грађанских
школа представља сувише велики терет за привреду и превелико
оптерећење за пореске обвезнике.
Министарство просвете је настојало да подвргне апсолутној
контроли рад свих народних универзитета, средњих и основних
школа, а историја, народни језик и географија отаџбине означени
су као главни наставни предмети за развитак једне националне
свести и поноса. Школа је била у центру пажње народних
посланика, посебно оних који су заговарали бескомпромисно
југословенство, и сматрали су је установом која пресудно
одређује будућност југословенске нације. Просвета и култура
биле су само средство учвршћивања ауторитета власти.
Југословенски универзитети имали су двојак задатак: да створе
кадар људи који ће подмиривати многобројне и разнолике
потребе државне администрације и државне културе на једној, и
установе које прате и развијају научну мисао на другој страни.
Сматрано је да држава не сме са универзитета да прогна идеју
слободне научне мисли јер би то значило нестанак универзитета.
Од универзитета се тражило да уз своју научну, културну и
просветну мисију постану и највеће тврђаве југословенске
националне мисли.
Министар просвете имао је задатак да установи својеврсни
минимални културни стандард по коме би била васпитавана
интелигенција у целој земљи. Прихватање француске и
избацивање немачке културе симболизовало је настанак нове
националне државе на месту некадашње старе и спречавање
сваког будућег немачког експанзионизма.
Област културе и просвете крајем 1932. и почетком 1933. године
постала је полигон за одмеравање снага фанатизованих
интегралних Југословена и хрватских националиста. За
југословенске националне организације („Југословенска акција“,
„Југословенска национална омладина“, „Национална омладина
Југославије“, „Уједињена југословенска национална омладина“)
југословенство је у свом интегралном облику било и полазна
тачка али и циљ, суштина сваког рада на свим пољима јавног и
приватног живота. Насупрот „Југословенском фронту“, као
ефемерној, хетерогеној, случајним стицајем и површно везаној
групацији, „Југословенска акција“ је постала средиште окупљања
„нове југословенске генерације“.
Када је на чело Министарства просвете постављен др Раденко
Станковић осмишљен је програм рада помоћу кога би се село
културно уздигло и оспособило за живот. Више од 11 милиона
становника Краљевине Југославије (земљорадници, занатлије,
мали трговци) је похађало само основну школу и то је
представљало кочницу процесу модернизације југословенског
друштва па је у просветном програму било предвиђено да се
један број гимназија преведе у грађанске и средње стручне
школе, чиме би се тај процес покренуо, ниједног тренутка не
одступајући од националног васпитања у школама. Посебним
административним мерама обавезиване су учитељице да у
појачаном обиму раде на описмењавању и просвећивању женске
омладине, што је постало један од приоритетних задатака
културне и просветне политике.
У функцији југословенског национализма нашли су се и нови
медији попут радија и филма, што је био показатељ да је држава
и даље контролисала све области друштвеног живота.
Како је диктатура под ударима економске кризе и социјалних
немира слабила, декретирано југословенство све је више
постајало празна идеолошка флоскула, лишена животног
садржаја у виду политичког зближавања, економског уједињења,
културног и просветног прожимања. Крајем 1932. године
иступило је вођство Сељачко-демократске коалиције са својим
Пунктацијама, у којима је тражено државно преуређење
Краљевине Југославије. Уследиле су и реакције осталих
политичких партија – Војвођанске опозиције, Словенске људске
странке, Југословенске муслиманске организације, Демократске
странке, Народне радикалне странке, Земљорадничке левице и
других. Срж наступа била је осуда централизма и унитаризма,
укидања политичких слобода и критика економских прилика.
Ипак, монарх, на челу фронта интегралних Југословена, до краја
свог живота није био спреман да призна пораз политике
националног и државног унитаризма. Свако мишљење или
активност која је доводила у питање постојање Југославије и
њено државно и народно јединство означавана је од интегралаца
као непријатељска и историјски превазиђена. На удару
интегралних Југословена посебно су били ставови потписника
пунктација о „разноврсности културе“ и „србијанској
хегемонији“. Култура и просвета имале су одговоран и дугорочан
задатак да својим благотворним утицајем допринесу
уједначавању менталитета Југословена.
Наупрот заступницима идеје интегралног југословенства група
народних посланика и сенатора окупљених у Народном клубу
Декларацијом од 16. фебруара 1933. године напала је
шестојануарски политички концепт и његове резултате.
Потписници Декларације тражили су федерацију или аутономију
и одбацивали централистичко уређење прокламовано
Октроисаним Уставом из 1931. године. Они су, насупрот
интегралним Југословенима, били убеђени да преко 90%
становништва Краљевине Југославије има „дубок осећај
припадности скупини било српској, било словеначкој или
хрватској, скупини везаној раним успоменама, обичајима и
наслеђеним идеалима“ и да је „интегрално југословенство догма
која негира реалност“.11
Међу заговорницима идеје народног јединства било је и оних
који су покушавали да помире извесне бановинске самоуправе на
једној, и потребу духовног зближавања, на другој страни. Ти
такозвани „умерени Југословени“ су сматрали да југословенство
није негација ни српства, ни хрватства, ни словенаштва. Једино
се, по њима, не сме допустити лоше схваћено српство, хрватство
или словенаштво, које би значило негацију југословенства.
Југословенство, по схватању умерених Југословена, је значило
једнакоправност.
Буџетске расправе у Народном представништву током 1934.
године одисале су великом политичком напетошћу, но без обзира
на то све до убиства краља Александра у Марсеју (9. октобар
1934. године) културна политика у држави је остала верна
темељним принципима народног и државног јединства
установљеним Прокламацијом од 6. јануара 1929. године.
Разматрање буџета је одликовала атмосфера опште економске
кризе и тешке финансијске депресије. У таквим околностима, сви
издаци на пољу државне активности су редуковани, али не и 11 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 319-320.
буџет Министарства просвете, који је незнатно чак и повећан,
што несумњиво говори о настојању државе да својим
поданицима пружи што је могуће више просвећености, знања,
културе и идеологије. Министар просвете др Илија Шуменковић
је у свом експозеу пред Народном скупштином прилично
скептично истакао да ће са одобреним буџетом настојати да
одржи постојеће стање у области културе и просвете.
Финансијска немоћ државе директно је одређивала домете
просветне политике и доприносила гомилању интелектуалног
пролетаријата.
Основна функција школе је превасходно била национална и
социјална.
С обзиром да је извршена потребна унификација на пољу
просвете и културе (закони, наставни планови и програми,
уџбеници) просветна политика више није зависила од министара
и влада које се мењају, јер је почивала на југословенској
националној и државној идеји. Преостао је још рад на
унификацији терминологије и номенклатуре за потребе школе.
Посебно место у културном и просветном програму, као и
претходних година, имао је рад на народном просвећивању. Као
празник народног просвећивања одређен је Видовдан, тзв.
„Културни Видовдан“. Прослава дана Светог Саве, 27. јануара,
као општедржавни празник све више је везивана за школу.
Као највећа мана просветне политике у периоду диктатуре а и
касније сматрана је „органска неповезаност свих школских
установа“ и непотпуност „просветног законодавства“. То је било
последица неуређених односа Министарства просвете и
бановинских просветних органа. Тежило се формулисању једног
културно-просветног плана на бази идеје видовданске етике и
морала, који би трајао 8 година без обзира на персоналне
промене у Министарству просвете, и чији би основни циљ био
повезивање свих држављана Краљевине једним југословенским
менталитетом. На тај начин би просвета, по мишљењу режима,
постала брана сваком националном дефетизму, сепаратизму,
интернационализму и главни експонент „југословенског
културног етатизма“.
Заговорници идеје интегралног југословенства тражили су од
просветне политике и школе да организује „држављанско
васпитање“, формира „држављанску свест“, изгради једну вољу,
исте вредности, исте циљеве, створи „нови тип југословенског
човека“.12
Трагично убиство краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934.
године од стране револуционарне македонске организације
ВМРО-ДПМНЕ значило је крај и неминовни крах идеологије
интегралног југословенства. Атентат се догодио испред Палате
Бурзе у 16 часова и 20 минута, а атентатор Владо Георгијев
Черноземски Керин (и сам погинуо тога дана) усмртио је краља
Александра са четири метка а једним је лакше ранио Министра
12 Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, Први део, Љубодраг Димић, Београд 1996, 327.
иностраних послова Француске Луја Бартуа, који је услед
неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.
Након погибије краља Александра Карађорђевића режим
диктатуре је морао неминовно да се трансформише што је већ
следеће године довело до напуштања државног модела културно-
просветне политике и снажења националних култура.
Од почетка Намесништва кнеза Павла промене у култури и
просвети биле су неминовне. Било је јасно да племенске и
историјске подвојености никада нису нестале и да су биле
присутне и дубоко укорењене, како у свести научника и
културних радника – тако и обичних грађана Краљевине
Југославије.
Јачањем хрватског сепаратизма и подизања гласа у корист
федералистичког уређења постало је јасно да југословенство и
догма једног народа, једног језика и једне културе не може
опстати. Југословенство са предзнаком једног народа, умрло је са
краљем Александром. Односно, у пракси се показало као
вештачка творевина, и лоша синтеза српства, хрватства и
словенаштва. Стога је било потребно наћи нови културни модел,
који ће пратити основни заокрет у области политике и државне
организације. Интегрално југословенство поново је разложено на
хрватску, српску и словеначку целину.
Југословенство у култури показало се као штетно, првенствено за
српски народ и његове ствараоце, узимајући им при томе део
стваралачког и националног идентитета. Нови аксиом, који је
лавирао између културе и политике био је – јака Србија у јакој
Југославији и примат српске културе као једног од темеља
југословенске културе. Јака културна Србија – унутар
југословенске културе, била је теоретска творевина Културног
Клуба, који су основали водећи српски интелектуалци тога
времена на челу са Слободаном Јовановићем. Јака културна
Србија унутар југословенске културе, као новонастала догма у
југословенској политици – пратила је државу све до њеног
коначног краја. Дезинтеграција државе од 1939. па до 1941.
године показала је да сви културни модели националног
јединства падају у воду, пред различитошћу превасходно Срба и
Хрвата, што ће имати епилог у Априлском рату и нестанку
Краљевине Југославије као државе и жртве историјских разлика и
националистичких страсти њених државотворних народа.
